Povodom tridesetogodinjice smrt i stogodinjice roenja

Povratak Hane Arent u Francusku

Zapostavljena
Prijem dela Hane Arent*, makar za njenog ivota, suzdran je i hladan od strane francuske inteligencije. Njeno delo biva marginalizovano i pored brojnih publikacija, naroito u poslednjih nekoliko godina. "Prezentovana je od strane intelektualaca o kojima nije imala ba najbolje miljenje (Raymond Aron posebno) dok je bila istovremeno odbijana i ignorisana od onih kojima bi mogla biti bliska." Primera radi, u kultnoj edicijiRobert 2 iz 1974. godine, izmeu rei Arendonk (grad u Belgiji) i Arenenberg (dvorac u vajcarskoj) nije bilo mesta za ime Hane Arent, kao uostalom ni u udbenicima iz istorije filozofije. Ipak, najvei kuriozitet predstavlja odsustvo Hane Arent iz uveneEncyclopaedia Universalis! Olivier Mongin pokuava da ispravi nepravdu prema delu Hane Arent i posveuje itav dosije autoru dela Izvori totalitarizma (1951), Uslovi modernoga oveka (1958),Kriza kulture (1961). To je bio prvi ozbiljan prikaz dela Hane Arent u Francuskoj. "U momentu kada Sartr (...), ini se, predstavlja kompletnu posleratnu misao za viegeneracija, moemo se uditi, ako se ve nismo zabrinuli, da delo Hane Arent ne predstavlja izvor bilo kakvog interesa kod francuske inteligencije, sem Arona (...)."1 Sledee godine, 1982, izlazi biografija Hane Arent iz pera Elisabeth Young-Bruehl.2Nesumnjiva vrednost ove knjige je prikaz evolucije njene misli isprepletene s istorijskim dogaajima ali i linostima koje je sretala, bilo da se radi o prijateljima ili onima s kojima je polemisala: Walter Benjamin, Gershom Scholem, Brecht, Hans Jonas, Adorno, Jaspers, Heidegger. ak ni reedicija pomenutog broja Esprit (1985) nije uspela da izae iz okvira u kojem je i do tada u Francuskoj bila prihvaena Arent: interes za rad ovog filozofa ostaje u domenu "nekoliko pasioniranih 'kradljivaca' originalnih ideja". Uostalom, itave dve decenije trebalo je da francuska sredina dobije na uvid kompletan prevod knjige Izvori totalitarizma. U prvom izdanju knjige Eichmann Jrusalem(1966) u Francuskoj izdava Gallimard, ve u predgovoru, ograuje se od ovog dela "sa pravom" - kako stoji u predgovoru iz 1991. godine kod istog izdavaa! Mogua objanjenja relativne odbaenosti dela Hane Arent, dela koja su joj donela istovremeno svetsku slavu i veliko osporavanje, moda su najplastinije saeta u iznijansiranoj francuskoj intelektualnoj sredini. Pomenimo nekoliko razloga koji su, s razliitim stepenom uticaja, doprineli odbojnosti prema njenom delu u Francuskoj. Primarni antiamerikanizam francuske sredine sigurno je odigrao znaajnu, ali ne i presudnu ulogu u odbacivanju ideja H. Arent. Naime, njena knjiga Izvori totalitarizmaobjavljena je 1951. godine, dakle u vreme stvaranje blokovske podele sveta i francuskog nepristajanja (u to vreme Francuska je jo uvek znaajna kolonijalna sila) da ue u Severnoatlantski savez. Pored toga, posleratnu francusku intelektualnu scenu znatno je obojila levica i njen nekritiki stav prema Sovjetskom Savezu. U tom specifinom kontekstu ideje Hane Arent, naroito stavljanje "jednakosti" izmeu faizma i komunizma kao totalitarnih sistema, vie su smatrane kao "ideoloko orue" (Amerike) u borbi protiv komunizma. S druge strane, pripadnici Frankfurtske kole, takoe iseljeni u Ameriku, ali marksistike orijentacije, imali su izuzetno veliki uticaj na francusku levicu.3 injenica da je na linom planu postojala reciprona antipatija izmeu Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera, osnivaa Frankfurtske kole, sa Hanom Arent ali i Hajdegerom, moda je indirektno uticala na potcenjivanje dela H. Arent.4 Drugi razlog je, dakako, njen kritiki odnos prema stvarnosti i nepristajanje na klie, odkojih je u oima drugih njeno poreklo moda imalo i najjau teinu. Generalno govorei, jevrejski posleratni mislioci svrstavaju se u dve grupe: oni koji ostaju verni svom poreklu i oni koji, iako svesni svojih korena, ne bivaju optereeni njima ve postaju kosmopoliti u kontekstu ideja koje zastupaju. Dakle, ako ve treba da bira izmeu porekla5 i kulture, kao paradigme nametnutosti sredine samim roenjem, Hana Arent e pronai svoje individualno i intelektualno utemeljenje u kulturi, a pre svega jeziku. Nemaka kultura i nemaki jezik su njen identitet. "Ne moe se zaboraviti maternji jezik!" Nekoliko meseci pred svoju smrt 1975. godine, neposredno posle povratka iz Nemake gde se srela sa Martinom Hajdegerom, Arent pie Karlu Jaspersu: "Mogu obeati da nikad neu prestati da budem Nemica u onom smislu kako ga i vi vidite: to e rei ne odbaciti nita, ni vau Nemaku ni Nemaku Hajnriha, ni tradiciju u kojoj sam rasla, jezik na kojem mislim i na kojem su napisane poeme koje volim. Ne sanjam i ne elim da izmislim ni jevrejsku, ni ameriku priu". Trei razlog je ideoloke prirode: francuska progresistika misao nije mogla da joj oprosti "svetogre" da u istu ravan stavi staljinizam i faizam, Gulag i Auvic. U tom smislu pomenimo da je upotreba termina faizam u Francuskoj, naravno ukoliko se eli ostati politiki "korektan", mogua samo u datom istorijskom kontekstu. "Istina" je etablirana i postoje brojni saveti, institucije ili, pak, pojedinci koji e vas na to podsetiti. Re je o specifinom "intelektualnom terorizmu", kako je intelektualnu klimu Francuske okarakterisao O. Mangin povodom odbacivanja dela H. Arent. Razlog zbog kojeg, valjda, Francuska ostaje jedina zemlja u kojoj je knjiga Industrie de l'Holocauste (La Fabrique, Pariz 2001) zabranjena, zemlja u kojoj je voen proces protiv autora knjige (Norman G. Finkelstein), izdavaa i dnevnog lista Libration (leviarskog opredeljenja) jer se, elem, usudio da objavi prikaz pomenute knjige. etvrti razlog je da antikonzervativizam francuskih intelektualaca, posle Drugog svetskog rata, odbacuje ideju da drutveno pripadanje koje se ostvaruje preko nacije, kulture, socijalnog statusa itd. moe da nas dovede do slobode. Stvarajui sistem akcija kao krajnje vrednosti pojedinca, drutvene nauke u Francuskoj su na sebe preuzele zadatak da oslobode drutvo od fantoma prolosti (verovanje, klasna podeljenost, vrednosttradicije ili nacije) postajui militantne. U takvoj intelektualnoj klimi ideje Hane Arent nisu mogle da zaive. Zatim bi mogli pomenuti razne, zlonamerne, falsifikate njenog dela.6 U nizu objanjenja ne zaboravimo da pomenemo da je Hana Arent inspirisala odreene autore koji korene faizma nalaze pre svega u francuskom politikom nasleu,7"greh" koji joj nije mogao biti "oproten" u zemlji koja se uzima kao referenca u borbi za prava oveka... Naime, esto postavljano pitanje evolucije ideje "radikalnog zla" do "banalnosti zla" kod Hane Arent zaobilazilo je referencu Francuske revolucije koju je Arent analizirala u

svojim delima. Podsetimo da je u Izvorima totalitarizma korene nacizma videla u idejama antiprosvetiteljstva i u kritici filozofije ljudskih prava dok u Essai sur la rvolution (Ogled o revoluciji) ona stavlja u protivteu Ameriku i Francusku revoluciju. Francuska revolucija, sa projektom socijalne emancipacije, morala je u jednom trenutku da se okrene totalitarizmu. Nasuprot njoj, Amerika revolucija je uspela da opstane jer je, po Hani Arent, imala slobodu kao primarni politiki cilj. ak i kad bi se odreene kritike Francuske revolucije i prihvatile kao osnovane, nemogue je ne prigovoriti Arent da pitanje ropstva nije ni u jednom momentu stavila u kontekst Amerike revolucije kao "isto politikog pitanja slobode". Na kraju, ostaje jo jedno

Claude Monet, Les Saules, 1880.

objanjenje: za mnoge francuske (i ne samo francuske) filozofe Hana Arent nije filozof. "U izvesnom smislu rekao bih da ona uopte nije filozof. Ona nema dovoljno jake rei za tradicionalno filozofsko miljenje. 'Rugajui se filozofiji', govorio je Pascal, 'to je stvarno filozofiranje'. Naravno, Arent se ne ruga filozofiji, ali je i suvie esto kritikuje. Dakle, iz toga proizlazi poznati paradoks: kritikujui filozofiju postaje se filozof. (...) Njena estoka kritika filozof, ponekad opora ili sarkastina, daje jednu novu ivost miljenju ili, tanije reeno, njen nain daje misli novu sveinu, vraa joj prvobitnu snagu."8 Sa svojevrsnom etikom i estetikom, vlastitom ontologijom i antropologijom, dijalog Hane Arent sa antikim misliocima bio je lak dok se, pak, "rugala" "profesionalnim filozofima" i vie je volela da je zovu teoretiar politike negoli filozof... Uostalom, moda minuciozni francuski intelektualci nisu mogli da joj oproste ni injenicu da termin totalitarizam, koji joj je i doneo svetsku slavu, u stvari i nije pojam koji je ona izmislila. Naime, termin totalitarizam je nastao 20-ih godina u Italiji. Tanije 22. maja 1923. godine izraz totalitarizam upotrebio je G. Amendola, opozicionar iz liberalno-demokratske grupe, optuujui faistiku uzurpaciju vlasti. Musolini koristi isti izraz u svom diskursu od 22. juna 1925. godine, dok Giovanni Gentile, veliki italijanski filozof i zvanini ideolog faistikog pokreta, pojam totalitarizam, u smislu dravnog totalitarizma, razvija u svojoj knjizi La doctrine du fascisme (1932).

Arent - antisemita!?
Ipak, veina racionalnih objanjenja pada pred iracionalnim predstavama o svetu, idejama ili stvarima. Sluaj Hane Arent, pored svih specifinosti, dokazuje pomenuto pravilo. Nesumnjiva slava koju je doivela knjigom Izvori totalitarizma zasenena je takozvanim politiko-nekorektnim izjavama. Konkretno, od mlade ene koja se izlagala opasnosti da sakuplja dokaze za cioniste9 (zbog ega je i morala napustiti Nemaku ve 1933. godine), Arent se usuuje da, i to u toku procesa Ajhmanu,10 javno postavi i pitanje uloge jevrejskog saveta (Judenrat) u nacistikoj Nemakoj, saveta koji je imao neslavan zadatak da "izabere" osobe koje e biti poslate u logor. Naime, Nirnberki zakoni iz 1935. godine ograniili su Jevreje u njihovim politikim, ali jo uvek ne i svim graanskim pravima. Veina Jevreja je, u to vreme, smatrala da se ovim zakonima spreava proces asimilacije i otvara put ka emigraciji Jevreja u Palestinu (podsetimo da je Izrael formiran tek posle rata, 1948. godine) i da su ovi zakoni, u sutini, samo potvrdili injenino stanje. Jevreji su smatrali da je sa Nirnberkim zakonima mogue nai modus vivendi. Iz takvog shvatanja proizlazi i paradoks da sve do 1938. godine, dakle u prvoj etapi "reenja" jevrejskog pitanja u Nemakoj, postoji izuzetno dobra saradnja izmeu nacionalsocijalista i cionista. Jevreji su se, zahvaljujui tom okviru, sve vie okretali prema organizacijama cionista11 koji su jedini bili u situaciji da pregovaraju sa tadanjom vlau. Zadatak cionista bio je da, preko formiranog Jevrejskog saveta, u saradnji sa nacistikom vlau (upravo je u to vreme Ajhman bio zaduen za emigraciju), organizuju odlazak Jevreja za Palestinu, prikupljaju sredstva za siromane iseljenike i da prave detaljne spiskove Jevreja i njihovih porodica. Upravo e se ti spiskovi pokazati fatalni u finalnoj fazi istrebljenja Jevreja. Naime, u svojoj kritici Arentova upravo govori o tome: da Jevreji nisu bili tako dobro organizovani oko Jevrejskog saveta,12 pre rata i za vreme get, da su bili dezorganizovani - haos bi spreio naciste da naprave masovne zloine. ak i u uslovima kakvi su bili za vreme nacista i kad nikakva opozicija nije bila mogua Hana Arent se zalae za ideju po kojoj je bilo bolje nita ne raditi nego se organizovati na nain koji su nacionalsocijalisti zatim iskoristili za masovno unitenje jevrejskog naroda. Njena formulacija moralne odgovornosti uopte, kao i za one koji su bili na elu jevrejskih savet13 (bez obzira na limitiranu politiku pred koju ih je Hitlerov reim stavio, Arentova je smatrala da su makar mogli da podnesu ostavku14) dobila je takav odjek kao da je akcenat stavljen na brisanje razlike izmeu rtve i delata. "Poto je uloga jevrejskih saveta bila pomenuta na suenju i poto sam ja o njoj izvetavala i komentarisala je, bilo je neizbeno da i ona postane predmet rasprave. (...) To je ozbiljno pitanje, ali rasprava je vrlo malo doprinela njegovom razjanjavanju. Kao to se moe videti iz nedavnog suenja u Izraelu, na kojem je izvesni Hir Birnblat, nekadanji ef jevrejske policije u jednom poljskom gradu, a sada dirigent Izraelske opere, prvo na okrunom sudu bio osuen na pet godina zatvora, da bi ga Vrhovni sud u Jerusalimu potom oslobodio jednoglasnom odlukom koja je indirektno

oslobodila krivice jevrejske savete uopte. Jevrejski establiment je povodom toga bio estoko podeljen. U debati su, meutim, najgrlatiji bili oni koji su jevrejski narod poistoveivali s njegovim vostvom - dakle potpuno suprotno jasnoj razlici sadranoj u iskazima preivelih (...)."15 Dakle, kritiki stav prema jevrejskim savetima, u jeku samog procesa Ajhmanu za koga je Arentova smatrala da je samo "raf", da je "tehnokrata zloinake drave", bio je neprihvatljiv za jevrejsko javno mnenje koje je prigovorilo Hani Arent "da nema srca" i da je njen stav u najmanju ruku arogantan. Razlika na kojoj je Arent insistirala, razlika izmeu kolaboracije i pomaganja, nije naila ni na kakav odjek u javnom mnenju koje ju je proglasilo "sramnom Jevrejkom". Ironija je da je jedan dobar deo negativne recepcije del Hane Arent bio organizovan od strane Lige za antidifamaciju, organizma koji jestvoren 1913. godine u Americi i iji je zadatak bio da se bori protiv antisemitizma. "Kada je njena knjiga Ajhman u Jerusalimu objavljena u Francuskoj (1963) le Nouvel observateur postavio je pitanje da li je Arent u stvari naci"!16

Politiki antikonformizam
Hana Arent je nastavila da "okira" javno mnenje zalaganjem da Izrael treba da postane dvonacionalna drava (da postane i drava Palestinaca)17 ili osudom pojedinih izraelskih zakona (kao zakon o zabrani meovitih brakova) koji "podseaju na zakone Treeg Rajha". Za Arent to su bile samo sporedne teme u kompleksnom intelektualnom opusu koji se jevrejskim pitanjem bavio na kompleksniji nain nego to je to posleratno javno mnenje, posebno u Izraelu, sa opravdanjem uaureno u ulozi rtve, bilo spremno da prihvati. Uostalom, i druge teme, svakako manje senzibilne od jevrejskog pitanja nakon Drugog svetskog rata, ali vrlo aktuelne i bolne, izazivale su niz kontroverznih stavova i otpor prema ovom filozofu i politikologu. Podsetimo, recimo, na Pentagonske spise18 i virulentnu kritiku amerikog uea u vijetnamskom ratu.19 U sutini, kontroverze Arentove proizlazile su iz elje da se na konkretna pitanja d pragmatian odgovor, a da odgovor, naalost, nije bio dovoljno iznijansiran. Njen donekle "elitistiki konzervativizam", koji je izlazio na videlo posebno u momentima kada je trebalo sagledati realno odreen problem, nije sam po sebi bio konica progresivnoj misli, naprotiv: konzervativizam je bio brana modernom svetu da u svom brzom razvoju ne zaboravi doprinos tradicije. Njen konzervativizam nije bio posebna briga o tradiciji, tavie i ona sama na linom planu uspela je da prevazie

Claude Monet, Bordighera, 1884.

tradiciju. Konzervativizam je bio kontekst savremenog sveta koji se odvijao pred njom. "Odbrana konzervativizma konkretnim humanizmom", kako je njen pragmatizam nazvao M. Chevrier.20 Politika "nekorektnost" dovela je do toga da su se mnogi "plaili" njene kontroverzne misli: nijedan od asopisa nije se usuivao ni da je stalno zaposli ni da joj odobri stalnu rubriku. Tim povodom zanimljivo je pomenuti sledeu anegdotu. Dogodilo se da je leviarski asopis zatraio tekst od Hane Arent povodom segregacije u jednoj koli u Arkanzasu (1957. godine). Crnci su pokuali da uu na silu u kolu i armija je bilaprinuena da intervenie. Tekst Hane Arent povodom pomenutog dogaaja bio je toliko ambivalentan da je asopis, koji je naruio tekst, odbio da ga objavi! Tekst je objavljen u konkurentskom asopisu21 ali s ogradom redakcije da se ne slae s odreenim izloenim tezama koje su mogle, dakle, da se tumae kao opravdanje rasne diskriminacije. Naime, pravei razliku izmeu diskriminacije (socijalna kategorija) i segregacije (politika kategorija) tekst zastupa tezu da individue imaju pravo da izaberu s kim e, odnosno s kim nee da komuniciraju i drava nema nikakvog prava da im naloi da promene svoje navike. Pravo drave je, pak, limitirano da svim graanima osigura ravnopravnost pred zakonom, a ne da limitira ono to je individualni izbor. To nije bio prvi put da Hana Arent ne iznijansira svoj pragmatian odnos prema stvarnosti, pridodajui mu i moralnu kategoriju koja je dodatno optereivala njen izloeni stav - razlog zbog kojeg e biti relativno esto izvrgnuta nepravednim interpretacijama i tekim osudama.

"Rehabilitacija" Hane Arent u Francuskoj?

Popularizovanje Hane Arent, autora koji je uzet za tvorca teorije o totalitarizmu, u Francuskoj je krenulo tek povodom suenja Morisu Paponu (Maurice Papon).22 U prolee 1999. prikazan je film "Le Spcialiste" ("Specijalista") o Adolfu Ajhmanu i objavljena je knjiga Eloge de la

dsobissance (Oda poslunosti),23 oba dela zasnovana na delima Hane Arent. Knjiga loge de la dsobissance, kao nastavak dokumentarnog filma o Ajhmanu, preispituje ideju po kojoj (nekritika) pokornost pojedinca prema sistemu u datom trenutku postaje instrument svireposti i okrutnosti, a da je pri tom individua liena svakog oseaja line odgovornosti. Tanije reeno, ideja "banalnosti zla" sistema iji je simbolpostao Ajhman preuzeta je iz knjige Hane Arent Eichmann Jrusalem (Ajhman u Jerusalimu). Metafora "banalnost zla",24 kao odraz nacistike birokratije, stavlja individuu (u ovom sluaju Ajhmana) u kontekst odgovornosti u delu administrativnog masakra. Ajhman, uostalom, i konstituie svoju odbranu kao neko ko je "izvravao nareenja".25 Sa suenja Ajhmanu Arentova je zakljuila da nije potrebno biti posebno ni zao ni pokvaren da bi se poinilo zlo: poinjeno zlo je delo instrumentalizovane individue, liene odgovornosti u interesu sistema koji je, pak, postavio normu ubijanja kao pozitivan moralni in. itava kontroverza koja e uslediti oko knjige o Ajhmanu zamaglila je ono o emu ovaknjiga, esencija savremene filozofije morala, zapravo, govori: o sudbini savesti kao moralne sposobnosti linosti (ali i grupe) usred sveopteg moralnog kolapsa. Tako su se, izmeu ostalog, u fokusu percepcije Hane Arent istovremeno nala dva pitanja: pitanje odgovornosti za politiku upotrebu istorije,26 kao i odgovornost Jevrejskog saveta koji sarauje sa nacistima. Posebno je prvo pitanje dalekoseno jer otvara put da se ideja zla, u konkretnom sluaju nacistiki reim, ne stavi iskljuivo u dati istorijski kontekst. itanje moderne istorije, a jugoslovenske savremene istorije posebno,27 moglo bi se posluiti ovim metodom izuzetno prigodnim za razumevanje kompromitovane prolosti. Samim tim, sueljavanje Francuza sa mrljama iz bliske prolosti kao da je otvorilo put novom itanju Hane Arent. Desetak novih knjiga, u Francuskoj, o delu Arentove u vrlo kratkom periodu doprinelo je da se njenom delu pristupa sa puno potovanja. "Jednostavno, ostaje mi da verujem da nam je trebalo vremena da prihvatimo koherentnost miljenja koje se ne prezentuje ni kao filozofski sistem, kao kod drugihfilozofa, ni kao istorija filozofije, kao kod njenog uitelja Hajdegera. Delo H. Arent sadri seriju istraivanja ili, tanije, istraivanje objekta - bilo da je re o procesu Ajhmanu, totalitarizmu ili ideji revolucije. Kod nje je uvek primarna afirmacija jednog filozofskog stava i to ide dotle da ta vrsta identifikacije ne doputa da se vidi analitiki sadraj."28 injenica da znatan deo novije literature o Hani Arent pripada odnosu uenika, ljubavnice, filozofa prema Martinu Hajdegeru nije, moda, nezanemarljiva u kontekstu njene "rehabilitacije" u Francuskoj. Posebno mesto, dakako, pripada prepisci Arent-Hajdeger29izmeu 1925. i 1975. godine (godina smrti Hane Arent, godinu dana kasnije umire i Hajdeger). Sto ezdeset est pisma jednog pasioniranog odnosa koji, uprkos svim dogaajima, nikada nije uniten: "Nita tako nisam doiveo", pisao je Hajdeger dok Arent govori o "unutranjem unitenju". Sutina ovih pisama, iako je Hajdeger unitio deo prepiske, prevazilazi sudbinu jedne Jevrejke i jednog mislioca u slubi nacistikog reima. Ova pisma, u razdoblju od 50 godina, s prekidima koji su trajali i po 17 godina (1933-1950), s razliitim ivotnim priama ljudi koji nikada nisu prevazili Poetak. Ni jedno ni drugo nisu pali u iskuenje da istorija koju su iveli bude senzacija, otuda valjda ni traga od moralne pridike. U pismima se nee nai nikakav trag, u momentu njihovog ponovnog susreta 1950. godine, ta je Hajdeger odgovorio na Hanino pitanje o nacizmu. Radilo se, dakako, o pomirenju: "Samo u udaljavanju i retrospekciji stvari postaju potpuno bliske", komentarisala je Hana.

"Svet nije dom, svet je bojno polje"

"Samo u udaljavanju i retrospekciji stvari postaju potpuno bliske"... To bi bio moda najbolji rsum francuskog prihvatanja "renika" Hane Arent: ivot, zemlja, svet, moralnost, pluralitet; esencijalne ljudske aktivnosti: misao, elja, osuda; domeni ljudskih aktivnosti: privatno, javno, drutveno. Elisabeth Young-Bruehl, specijalista za delo H. Arent, smatra da za kompletnost "leksike" liste treba dodati jo nekoliko pojmova: nasilje, autoritet, samoa, sloboda. Dakle, trebalo je da jedna itava generacija sazre da delo Hane Arent u Francuskoj bude prihvaeno. Duboko razoarana intelektualnim perspektivama literature koja je poivala na marksizmu, nova generacija e pronai svoje intelektualne izvore u delu Hane Arent. Pristup njenom delu, kao to smo mogli videti u ovom prikazu, bio je selektivan, dok je njena misao bila liena kritike dimenzije, naroito u kritici prema imperijalizmu. Paradoks je da je u jednoj drugaijoj intelektualnoj klimi, u Americi, naroito 60-ih godina, Arent smatrana za jednog od autora koji su uticali na politiki radikalizam mladih! AmerikiNew Left bio je inspirisan njenim delima u kojima se, pored kritike totalitarizma i imperijalizma, oslonio na teoriju o direktnoj demokratiji i viziju slobode kao konfliktnog prostora. "Svet nije dom, svet je bojno polje" - upravo je ova reenica bila ivotni moto Hane Arent. Pridavanje tolikog znaaja delu H. Arent danas moralo bi povui i nekoliko bitnih pitanja o kriterijumima intelektualne klasifikacije/diskvalifikacije ideja, ako ne ve i njihovih autora u francuskoj intelektualnoj sredini. Tokom 50-ih godina (sada ve prolog veka) Hana Arent je klasirana kao antikomunista, ezdesetih godina francuski intelektualci su je "sumnjiili" da je "naci", sedamdesetih je od strane levice "etiketirana" kao konzervativac, dok je za ove potonje bila i suvie radikalna... "Ideoloka upotreba oveka" fatalna je za svakog intelektualca. Primer Hane Arent je jedna od pria o francuskom intelektualnom miljeu. Marina Glamoak GSD/EHESS (Groupe de sociologie de dfense/cole des Hautes tudes en sciences sociales, Pariz)

* Ariel Suhamy Hannah Arendt roena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru. Posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Karla
Jaspersa i Martina Hajdegera, bila je prinuena da napusti nacistiku Nemaku. Bei u tadanju ehoslovaku, zatim boravi u enevi i Parizu, da bi se 1941. godine nastanila u Njujorku. Postaje prva ena profesor na Univerzitetu Princenton, predaje i na Kalifornijskom i ikakom univerzitetu. Saraivala je sa brojnim naunim asopisima i revijama (Partisan Review, Commentary,Review of Politics, Journal of Politics, The New Yorker, Social Research). Umrla je 4. decembra 1975. godine u Njujorku.

1 O. Mongin, "Peser ce que nous faisons", Esprit, No 4, jun 1980. 2 . Young-Bruehl, Hannah Arendt, Anthropos, Pariz 1986 (predgovor Olivier Mangin), dopunjeno izdanje izlazi 1999. godine kod izdavaa Calmann-Lvy. Naime, radi se o prevodu knjige Hannah Arendt, for the love of the world. 3 Ovaj antagonizam izloen je u dve knjige: Elisabeth Young-Bruehl, Hannah Arendt, Calmann-Lvy, Pariz 1999, i Etienne Tassin, Le Trsor perdu, Payot, Pariz 1999. 4 U centru interesa Gnter Andersa, prvog mua H. Arent, uenika Hajdegerovog, angaovanog borca protiv nacizma, koji se pribliio Frankfurtskoj koli, figurira odnos izmeu H. Arent i predstavnika Frankfurtske kole. Gnter Anders, Et si je suisdsespr, que voulez-vous que j'y fasse?,
Allia, Pariz 2001. 5 Arentova u svojim delima ne istie jevrejstvo, tanije reeno pripadnost jevrejskom narodu je izuzetno diskretna u njenom delu ak i kad se direktno bavi jevrejskim pitanjem. Martine Leibovici smatra da autorka dela Izvori totalitarizma polazi od etiri velika istorijska iskustva Jevreja: emancipacija Jevreja, porast modernog antisemitizma, nacistika eksterminacija Jevreja, cionizam i osnivanje Izraela. Martine Leibovici, Hannah Arendt, une juive. Exprience, politique et histoire, Descle de Brouwer, Pariz 1998. 6 Paul Rassinier, Le Drame des Juifs europens, Les Septs Couleurs, Pariz 1964. Povodom tog falsifikata Pierre Vidal-Naquet napisao je da je Rassinier "Ajhman na papiru", in: Les assassins de la mmoire, Points Seuil, 1995. 7 Posebno mesto u literaturi o francuskom poreklu faizma pripada jerusalimskom profesoru Zeevu Sternhellu, videti posebno njegovu: Ni droite Ni gauche, l'Idologie fasciste en France (Complexe, Pariz 2000) u tri toma. Konsultovati takoe: Phillipe Burrin, La drive fasciste - Doriot, Dat, Bergery, 1933-1945, Seuil - Points histoire 2003; Pierre Milza, Fascisme franais, pass et prsent, Flammarion, Pariz 2000. 8 Razgovor sa Jean-Claudom Poizatom povodom izlaska njegove knjige Hannah Arendt - une introduction, Pocket/La Dcouverte, Pariz 2003. 9 Pod uticajem Kurta Blumenfelda, predsednika cionistike organizacije, Arent je, pored pomaganja potencijalnim emigrantima da napuste Nemaku, skupljala i svedoanstva antisemitske propagande zbog ega ju je Gestapo zatvorio, da bi je potom pustili na slobodu zbog nedostatka dokaza. Iako u emigraciji, ona e nastaviti svoj militantni rad za jevrejske organizacije. U Parizu se sree sa Walterom Benjaminom, Raymondom Aronom, Heinrichom Blcherom, izbegli nemaki komunista koji postaje njen drugi mu 1940. godine i ovek koji ju je "nauio da misli politiki". Nekoliko meseci posle venanja oboje bivaju uhapeni i odvedeni u kamp Gurs. Arentova sa muem uspeva da pobegne, ali ne i njihov prijatelj Walter Benjamin, koji je potom izvrio samoubistvo. U Americi Arentova radi za Conference on Jewish Social Studies, zatim za Commission on European Jewish Cultural Organisation. Sem cionizma Hana Arent nije pripadala nijednoj grupaciji. 10 Od decembra 1945. u Nirnbergu je zasedao meunarodni tribunal za ratne zloine, osnovan odlukom Ujedinjenih nacija. Optueni su bili svi rukovodioci nacionalsocijalistike drave koji su jo bili u ivotu, ukljuujui i generaltab Vermaht. Simon Vizental ulazi u trag Adolfu Ajhmanu, Himlerovom organizatoru za masovno unitenje Jevreja, koga su potom u Argentini kidnapovali izraelski tajni agenti. Ajhmanu je sueno u Izraelu, gde je nad njim izvrena smrtna kazna 1962. godine. Hana Arent jeizvetavala sa suenja za list New-Yorker. Napravila je pet reportaa koje e kompletirati i objaviti kao knjigu Ajhman u Jerusalimu. 11 U organizaciji cionista H. Arent po prvi put vidi politiku akciju koja ima za cilj da jevrejski narod, kao potinjen narod, pretvori u politiki objektivitet. Zanimljivo je da Arentova ni u jednom vidu ne pominje veliki jevrejski radniki pokret, Bund, koji se razvio u Istonoj Evropi i koji je bio odlian primer prelaska jevrejskog pitanja sa drutvenog na politiki nivo. Bund (Unija jevrejskih radnika carske Rusije) je osnovan 1897. godine od strane jevrejskih socijalista. 12 H. Arent je ve objavila jedan tekst u nemakim novinama Aufbau, koje su izlazile u Americi, o ulozi Jevrejskog saveta u po zlu uvenom poljskom logoru Theresienstadt. Logor Theresienstadt uzet je kao "geto model" u analizi uloge Jevrejskog saveta tokom rata. Cf. H. Arendt, "Die wahren Grnde fr Theresienstadt", Aufbau, No 36, 3/09/1943. 13 Jevrejski saveti su organizovali i prinudan rad u okviru get i imali svoju policiju. 14 Brojni su primeri samoubistava ljudi koji su bili na ovako neslavnim poloajima u toku rata. 15 Hannah Arendt, Eichmann Jrusalem, Gallimard, Pariz 1991. 16 Marinanne, 24-30/09/2005. U stvari, radilo se o kolektivnom (!) pismu kritik protiv H. Arent koje je Nouvel observateur (26/10/1966) svrstao pod naslovom "Da li je H. Arent naci?". 17 Amnon Raz-Krakotzkin, "Hannah Arendt et la question palestinienne", Revue d'tudes palestiniennes, Pariz, No 19, printemps 1999. 18 The Pentagon Papers, Bantam Books, Toronto - New York - London, 1941. Pentagonska dokumenta su napisana i klasirana kao tajna, na zahtev tadanjeg sekretara odbrane Roberta S. McNamare. New York Times je uspeo da doe do spisa (3000 strana) i da ga objavi. 19 Videti: H. Arendt, "Lying in Politics: Reflections on The Pentagon Papers", in: The New York Review of Books, Vol. 17, No 8, 1971, ili H. Arendt, Du mensonge la violence - essais de politique contemporaine, Pocket, Pariz 1994. 20 Marc Chevrier, "La cit des hommes, avec ou sans Dieu? Hannah Arendt et la question de l'absolu", L'Agora, Vol 5, No 3. Videti knjigu Alaina Finkielkrauta (inaevelikog zagovornika "rehabilitacije" Hane Arent u Francuskoj), L'Humanit perdue(Essai sur le XXme sicle), Seuil, Pariz 1996. 21 Jim Bohman, "The Moral Costs of Political Pluralism: The Dilemmas of Equality and Difference in Arendt's 'Reflections on Little Rock'", in: Hannah Arendt: Twenty Years Later, eds. L. May i J. Kohn (Cambridge: MIT Press, 1996), 53-80. 22 U februaru 1981. godine dva istraivaa pronala su u arhivama uprave policije za vreme okupacije dokumente koji nesumnjivo ukazuju na odgovornost Mauricea Papona za vreme Viijeve vlade u Francuskoj. Naime, u arhivama su pronaeni i dokumenti iz Slube za jevrejska pitanja iz Bordoa koja je doprinela da se 1660 osoba deportuje u periodu od 1942. do 1944. godine. Na dokumentima se nalazio potpis M. Papona, tadanjeg

ministra za budet u vladi Viija i, kasnije, ministra policije u vladi De Gola (De Gaule). Posle desetak godina procesa Papon je osuen, ali zbog starosti (92 godine)osloboen je 2002. godine. S osudom Papona pala je i senka na golizam (umerena desnica koja nosi ime po simbolu francuskog otpora generalu De Gaulleu). 23 Rony Brauman, Eyal Sivan, loge de la dsobissance le procs Eichmann: essai sur la responsabilit, ditions Le Pommier, Pariz 2000. 24 Ideja Hane Arent o "banalnosti zla" nastala je prilikom prisustvovanja suenju Adolfu Ajhmanu 1961. u Jerusalimu. Naime, tada je Arentova radila kao izveta sa suenja za amerike novine. Ishod suda Arentove o pojedinanom sluaju nacistikog zloinca Ajhmana izloen je u njenoj knjizi Eichmann Jrusalem: rapport sur la banalit du mal (Ajhman u Jerusalimu), Gallimard, Pariz 1966. 25 Podsetimo i na istraivanje Stanleya Milgrama (poznat i po filmu "I comme Icare"), doktora socijalne psihologije i profesora Njujorkog univerziteta, i na njegovu knjigu La soumission l'autorit, ed. Calmann-Lvy, Pariz 1974. Naime, tokom 50-ih i 60-ih godina Milgram je pravio eksperimente kako bi utvrdio relaciju izmeu pokornosti sistemu i line odgovornosti. Radi kurioziteta, vredno je zabeleiti da je samo jedna treina aktera eksperimenta odbila poslunost - to se moe tumaiti kao visoka korelacija sistem-pojedinac. Meutim, isti eksperiment potkrepljuje tezu i da se ne moe nikada oekivati "banalnost krajnjeg totalitarizma" jer e uvek postojati individue koje e se suprotstaviti sistemu. U tom smislu, Milgram i upuuje na bitnu razliku izmeu "banalnosti zla" i opte banalnosti. 26 Zanimljivo je uputiti na deo knjige Laure Adler, u kojem autor opisuje seanje amerikog istoriara Raula Hilberga, autora knjige La Destruction des juifs d'Europe(Stradanje evropskih Jevreja, Fayard, Pariz 1988). Naime, R. Hilberg se sea sa koliko je neprijateljstva Hana Arent spreila da se njegovo delo objavi jer je smatrala da je "sve ve reeno o tom periodu". Meutim, to joj nije kasnije smetalo da upravo nadokazima iz ove knjige zasnuje svoje optube o saradnji jevrejskih saveta sa nacistima. Laure Adler, Dans les pas d'Hannah Arendt, Gallimard, Pariz 2005. 27 Marina Glamoak, La transition guerrire yougoslave, L'Harmattan, Pariz 2002. 28 Marcel Gauchet, intervju, Hannah Arendt, penser le monde d'aujourd'hui, in: Le Magazine littraire, No 445, septembar 2005. 29 Lettres et autres documents (1925-1975), prevod Pascal David, Gallimard, Pariz 2001.

Kultura
Republika

Pramenovi seanja

Copyright 1996-2005

Republika