S C E N A : asopis za pozorinu umetnost Novi Sad, 2005.

broj 4 godina XLI

oktobar-decembar

YU ISSN 0036-5734

EKSPIROLOGIKE Martin SKOFILD IDENTITET, SAMOSPOZNAJA I PERCEPCIJA Hamlet i moderna knjievnost Kakav opti utisak o Hamletu moe da se stvori iz tradicije, odnosno, bar smatram da se tako moe nazvati proces kreativnog korienja drame kao izvora aluzije, mita, maske i simbola? Uprkos razliitostima meu razmatranim autorima, razlikama u anru kao i injenici da svi oni vide Hamleta na razliite naine, neke opte i zajednike preokupacije dovele su do odreenih pojava, odnosno elemenata koji, ini mi se, moraju biti prisutni u svakom modernom itanju drame. Prva od tih zajednikih osobina moe se opisati kao zaokupljenost Hamletovim identitetom, to konano i predstavlja bit njegovog karaktera. Takva zaokupljenost je, ini se, neizbeno prisutna i u modernom vremenu, a izraava je ideja o dvoznanosti Hamletovog iskustva. Svi pisci koje sam razmatrao vide Hamletovu linost kao nesigurnu, promenjivog raspoloenja, nesposobnu da o bilo emu govori na jasan i jednostavan nain. Analizirajui kako ovi pisci razmiljaju o Hamletu, ini se da nijedno gledite koje zanemaruje ili "divnog princa" ili pak "podlaca lutalicu" ne moe u potpunosti pruiti razjanjenje drame. Dakle, ni romantino gledite Kolrida i posle njega Bredlija, kao ni sasvim suprotno moderno tumaenje, recimo, Vilsona Najta, ne moe se smatrati u potpunosti odgovarajuim. U ovim "kreativnim interpretacijama" koje sam razmatrao postoji zajednika tema o sumnji u dobro i loe u Hamletu, potreba da se obema stranama prida podjednak znaaj. Kod Malarmea Hamlet je tip duhovnog heroja koji, kao i simbolistiki pesnik, trai da svojim ponaanjem i glumom prikae sutinu ivotne istine, otkloni sluajnost, verovatnou i nesigurnost to se razumevanja ivota tie i otkrije smisao slobode i reda. Ali, on je isto tako i "ravi Hamlet" koji u tenji ka nekom svom idealu moe da uniti kako samog sebe, tako i ivote ostalih ljudi koji ga okruuju. On je takoe i "crni sumnjivac" ije oklevanje oko sebe iri samo otrov. Njegova plemenitost koja je kao "dragulj nedirnut katastrofom", ostaje latentna, skrivena i nikada se ne ostvaruje. U Igituru junak, ini se, odvaja svoje ogranieno sopstvo od svog istinskog "ja", koje posmatra ovo prethodno kako iezava u ogledalu. Tu je izgleda re o jednoj vrsti kristalizacije identiteta. Ali, rezultat je udan: postajui samosvojstven, mladi princ ima samo jedan zadatak, a to je sopstvena smrt. Ovde se osveta ne izvrava kao u Hamletu. Kao to sam rekao, delo se ini kao vrsta privatnog rituala koji oslobaa Malarmea "udovita impotencije". Igitur imire, a Malarme ostaje da stvara. Linost se u Igituru, u stvari, odnosi na "junakov karakter"; to je romantiarska koncepcija identiteta koja je dominirala u devetnaestovekovnoj kritici ekspira i koja se ukazuje kao anahronizam. Igiturova linost, njegov romantiarski "indentitet" je ono to nestaje u ogledalu. Malarme, u stvari, oslobaa samog sebe od "sebe". U svojoj kritici Hamleta Malarme sagledava junakovu prirodu kao radikalno dvosmislenu. U svojim vlastitim delima inspirisanim Hamletom, a privuen samom dramom i junakom, Malarme istrauje tu dvosmislenost identiteta i razlae njene elemente, tako da moe da se iskristalie ist stvaralaki princip. U delu La Pitre Chati klovn pokuava da skine masku, ali saznaje da mu je kao zatita ona preko potrebna. U delu Un Coup de Des, ovla sagledan, mladi junak je potpuno uniten, ali kocka je baena i konstelacija, odnosno poema ostaje; ovde su identitet i bie sasvim naputeni, kako bi ostao ist, nepristrasni iskaz. Da li Hamlet ostvaruje bilo kakav vrst smisao bia i identiteta, ili ga takoe naputa, ne delajui odluno (to jest, sa reenou), nego se preputa sluaju? ta je Hamlet na kraju drame - plemeniti junak koji zasluuje vojniku sahranu? ovek koji je napravio zbrku meu stvarima? Kao to sam i drugde dokazivao, postojei oseaj sluajnog je dominatan i ini mi se najtanije da Hamlet dela samo zato to je podstaknut dogaajima; prezentovana su nam

razliita Hamletova razmiljanja, od kojih on ne formira konaan stav. A ipak, Klaudije biva ubijen: moda bismo mogli rei da, kao ni u Un Coup de Des, junakov pad ne dovodi njega samog ni do kakvog "ljudskog ishoda" - naime, ne kristalizuje niti odreuje identitet na bilo koji nain - ali se putem tog procesa ostvaruje radnja. Klodel, kao i Laforg, izgleda posebno reaguje na "budalastu" stranu Hamletove linosti kada u pismu Marselu vobu primeuje da "posle pojave utvare sa onog sveta, on (Hamlet) vie ne mora da bude na ovoj strani ivotne pozornice, nego da igra ulogu". To se moe proiriti i rei da im Hamlet nazre, s onu stranu groba, neku vrstu vrhunske, premda dvosmislene, duhovnosti, njegov ivot i zemaljski postupci ine se, sub specie aeternitatis, lieni realnosti i sve postaje prolazna predstava. Kao i Malarme, Klodel u tom pismu vidi Hamleta kao nesposobnog da pokrene presudne dogaaje za svog ivota, odnosno kao osobu koja je u stanju da prouzrokuje dogaanja samo svojom smru: "Opunomoenik smrti, Hamlet tek nakon sopstvene smrti postaje kadar da obavi smrtonosna dela (str, 1455-6) - ove fraze imaju prizvuk destrukcije koji Klodelove poglede dovodi u blisku vezu s esejom Vilsona Najta Ambasada smrti. Valeri ne razmatra neposredno pitanje Hamletovog identiteta, ali jedna od njegovih primedbi o razlici izmeu dovrenog knjievnog dela i namera samog autora odnosi se na ovo pitanje. "Kada se delo pojavi, njegovo tumaenje od strane autora nije valjanije od bilo ijeg drugog tumaenja." A njegov komentar nekoliko redova dalje sugerie kako je Hamlet posebno pogodan primer delanja i karaktera koji ostaju otvoreni za razliite interpretacije ak i za razonodu; takvi su i primeri razmatrani u ovoj studiji. "Kada se umetniko delo pojavi, svi ga koriste onako kako im se dopada"; naroito kada je u pitanju Hamletov nedostatak identiteta, koji ga, usudio bih se da kaem, ini veoma podesnim primerom u ovom sluaju. Laforg koristi Hamletovu masku kako bi doarao njegovo oseanje samog sebe kao razoaranog idealiste ili pak idealiste sklonog dekadenciji, izraavajui njegovu zgaenost ivotom i istovremeno joj se podsmevajui. Na taj nain, on osporava estinu svakog sopstvenog junakog napora, prikazujui sebe nedostojnim da bude junak, ali i uva odjek tog oseanja ivota u promenjenoj novoj svesti. Prvi deo ovog procesa oigledan je u Laforgovoj ironinoj verziji prie o Hamletu, ali i u poemama iz njegovog "srednjeg perioda". Ali u isto vreme postoji u njegovom korienju epigrafa iz scene "odlaska u manastir" namera da istakne Hamletov kao i sopstveni cinizam i satiriku gorinu. Kod Laforga vidimo oivljen elemenat ludosti i "budalastog" u Hamletovom karakteru, lakrdijatvo i samoizrugivanje pomou kojih Hamlet pokuava da izbegne svaku odluujuu akciju ili samoodreivanje, samoporugu "vaeg jedinog lakrdijaa" koji sastavlja kratke rime i egai se kako bi olakao breme presudnih trenutaka u drami, poput onog nakon scene s glumcima kada Hamlet govori o sklapanju prijateljstva "sa uzvikom glumaca". Laforg podstie nae razmiljanje o Hamletu kao Ludi - na ovaj elemenat Dilbert Marej ukazuje kao na jednu od izvornih odlika Hamletovog mita ("Amloi" u verziji Saksa Gramatikusa znai "luda"). U delu Derniers Vers satirini elemenat je manje pravedniki, a sree se i nova vrsta pristojnosti i dareljivosti naroito prema Ofeliji - bez sugerisanja bilo kakvog samozadovoljstva zbog postignutog uspeha. On poinje da u sopstveno pesniko "ja" ugrauje one elemente dareljivosti koje vidimo kod Hamleta (prema Horaciju, ili prema Glumcima). Laforg i dalje vidi sebe kao pometenog i neodreenog, ali sa iznova razjanjenim oseajem kako ta pometnja izgleda i sa novim oseanjem za odnose. Ubeen sam da to izvanredno lii na ekspirovog Hamleta, koji se vraa iz Engleske i dalje neodluan, ali sa spokojnijim poimanjem sopstvene pometenosti. Ironino protivstavljajui Hamleta Prufroku, T. S. Eliot nas podsea i na tradicionalnog herojskog Hamleta, ali u isto vreme i na Hamleta Ludu; ova suprotnost modifikuje oba karaktera. U svom eseju Hamlet i njegovi problemi, on ukazuje na Hamletovu opsesivnost, njegovu opsednutost neim to nije u stanju da izrazi. U delu Little Gidding vidimo pesnika u procesu dostizanja nove samosvesnosti, gotovo stvaranja novog identiteta "poznavajui sebe a ipak bivajui neko drugi", ba u trenutku kada sree svog duha. Eliot se kree jo dalje izvan duha strogosti i raspoloenja u kome se "obave ravo, ili na neiju tetu/stvari odabrane za vebanje u vrlini". etiri kvarteta su delimina tvorevina novog, produbljenijeg pesnikog identiteta. To se pokazuje posredstvom suprotnosti onog duha u kom ekspirov

Hamlet oskudeva, duha pokajanja zbog onoga to nije dobro uraeno i oprotaja, i potrebe za "preienjem ognja". Hamlet nikada ne dospeva do ove vrste duboko istinskog identiteta koji otkriva prufrokovsku ludoriju i moralistike samopravednosti. Razapet izmeu naloga da zavri sa zlim uzurpatorom i sopstvenog oseanja duhovne pometenosti, on na kraju moe samo da dela u duhu fatalizma i egoizma. Za jednu od svojih glavnih tema Dojsov Uliks ima otkrie novog umetnikog identiteta, a posredstvom Stivenovog sazrevanja. Na kraju dela Portret umetnika u mladosti, Stiven je neka vrsta pravednikog Hamleta, a takav ostaje i u velikom delu romana Uliks. On ne moe da oslobodi Irsku od "svetenika i kralja", ali je takoe svestan konfuzije koja je u njemu samom, sitniavosti, melanholije i nedostatka ljudskosti. Njegova teorija o Hamletu je rezultat duboke sumnje u ivot i stvaralatvo, a dramu vidi kao proizvod duha ljubomore i osvete. U psiholokom loncu za topljenje epizode "Kirka" ova vrsta svesti poinje da se razvodnjava i teorija o Hamletu isparava i nestaje u preuveliavanjima. A onda vidimo kako u susretu sa Blumom poinje da se raa novi Stiven, sopstvo koje se oblikuje u odnosu prema Blumovoj svesti, kretanje prema idealnom umetnikom pogledu na ivot "zdravog i radosnog duha". Da li se (ekspirov) Hamlet kree tim pravcem u zavrnici drame? Moemo samo da se setimo morbidnih razmiljanja iz scene na groblju, ili primera kada na junak odlazi na duel, srca obuzetog zlim primislima. Hamlet nikada u potpunosti ne uspeva da pojmi humani smisao sveta koji ga okruuje. Ali Dojsovo predoavanje Hamleta kakav nam se ukazuje u Blumovoj svesti podsea nas da drama nije samo Hamlet, njegov karakter. Duh grobara nagoni nas da budemo svesni jednostavnijeg i snanijeg oseanja smisla ivota, koje nam, zajedno s drugim stvarima izreenim u predstavi, stvara kontekst iz koga moemo posmatrati Hamletovu dilemu. Kod D. H. Lorensa je pitanje Hamletovog identiteta centralno pitanje; ono konstituie njegovo istinsko bie. On nas podsea na sukob Hamletove iskrenosti i njegovih opsesija. Lorens vidi Hamleta kao renesansnog Evropljanina koji postaje razoaran telesnim, "egom", idejom aristokratije i kraljem. Njegov Hamlet je puritanac i kraljoubica. On ne moe da opstane u svom telu, u staroj potvrdi samog ega, a ipak je prisiljen da tamo istrajava kako bi osvetio oca. Sam lebdi izmeu osvetoljubive tvrdnje i rezignacije, "ne-bia" hrianske spiritualnosti. Po Lorensu, na kraju nema pomirenja dveju strana. Hamlet ne ostvaruje svoj identitet; moe se rei da je u tome Hamletov osnovni tragini neuspeh. U Kirkegorovom pogledu na Hamleta centralna tema takoe je sukob dobrog i ravog. Hamlet nikada ne moe biti ili tragini junak ili neurotini nametljivac (Gregers Verle), zbog toga to je sazdan od previe elemenata koji ne mogu da se stope u jedinstven identitet. Radnja u drami jeste odlaganje trenutka presudnog delovanja koje bi moglo da uvrsti taj identitet, ili pak produavanje razdoblja potrebnog da se takvo delovanje razmotri. Hamlet je "utljivac" i nikada u potpunosti ne otkriva svoje planove. Konflikt njegove demonske i one humane prirode nije nikada razreen i meni se ini da je Kirkegor ba to video kao sutinu tragedije. U svim ostalim ekspirovim tragedijama protagonista se otkriva, preduzima tragian korak koji e mu odrediti sudbinu, otkriva dubinu svog karaktera, due u kojoj je zlo porazilo dobro, ali ga nije u potpunosti unitilo. Svi ostali tragini junaci prinueni su da se u jednom trenutku suoe sa sobom i shvate ta su uinili, iako je u Liru poimanje kako "sam ja budalast nean starac" prolazno, a u Otelu je samoobmana, kao sastavni deo junakovog bia, prisutna do samog kraja. Ali u Hamletu je sve pometnja i on moe da kae samo "ja ne znam": njegovo "stvarno bie" je i na kraju jo u izvesnoj meri skriveno (Malarme govori o "prikrivenom junaku"). Hamlet se, u tom smislu, kako kae Fortinbrans, "nije pokazao". "Vojnik", "naunik", "dobri princ", "podlac lutalica" - Hamlet nije postao nita od toga: sve te karakteristike jo su prisutne kao mogunosti na kraju drame. Sva ova razmiljanja sugeriu nam da je Hamlet uistinu tragedija identiteta. Mislim da ovaj izraz ukljuuje i ideju o samospoznaji ali i opaanje identiteta drugih. Bez ovog poslednjeg, ne moe biti spoznaje identiteta, svesti o sebi samom i njenom reflektovanju na druge. Kirkegorov "strah" je strah od toga ta bie moe postati, tavie - u ta se moe pretvoriti kada se stvarno otkrije. To je, kao to sam ve napomenuo, nepoznavanje sutine bia ali i budunosti. Klodel (poput Malarmea) vidi Hamleta kao "profesora obzira", prijemivog na znakove koji ga okruuju i od kojih svaki nosi poneko skriveno znaenje. Svet Hamleta je za

sve karaktere u drami svet takvih znakova koji ostaju zagonetni. Niko od likova ne odgovara na pitanje: ta to znai? niti u potpunosti otkriva ta se deava i koliko drugi znaju. Klaudije umire, a da se ne otkriva da li je shvatio kako su Hamletu poznate sve okolnosti vezane za njegov zloin; svoju krivicu ne otkriva ni u razgovoru, kao to je to Hamlet prieljkivao. Takoe nam nije poznato ta Hamlet tano pria Horaciju, niti koliko mu Horacije veruje; ne znamo ni koliko on voli Ofeliju, niti zato ga ona naziva "surovim" i neljubaznim, pre nego to on tu svoju neljubaznost bude ispoljio. Rozenkranc i Gildenstern ne otkrivaju sutinu Hamletove tajne, kao to to ne uspeva ni bilo koji drugi lik, a to nam ne razotkriva ni sama drama. "Vidite li onaj oblak tamo koji ima maltene oblije kamile", pita Hamlet Polonija. A ovaj e: Tako mi slube boje, to lii na kamilu, doista. Rekao bih da lii na lasicu. Lea su mu kao kod lasice. Ili je nalik na kita? Zacelo, nalik na kita. Oblici u Hamletu su dvosmisleni i neodreeni, percepcija je zamagljena, nejasna. Da li je Kralj video glumaku pantomimu? Ako jeste, ta je uopte video? Da li Hamlet tano opisuje njegovu reakciju? Nama to nije poznato. Mi najveim delom gledamo stvari Hamletovim oima, no, ne znamo da li te oi vide sasvim jasno, jer ne poznajemo ni samog Hamleta. Ako je zlo, kako Kafka kae, "zraenje ljudske svesti u odreenim prelaznim stanjima", moramo rei da Hamletova svest ostaje u nekakvom prelaznom stanju, tako da ne moemo da budemo sigurni da li je on spoznao zlo i distancirao se od njega, ili je pak i sam i dalje deo njega i tu pripadnost unosi u sve to sagledava. Ko je tamo? Ne, vi mi odgovorite; stanite i otkrijte se. Ali Hamletovo "ja" nikada se ne razotkriva. ...meu onim gleditima koja modernim piscima najvie odgovaraju je, u sutini, ideja o Hamletu kao "podeljenom oveku", kao i ideja o pogreivosti opaanja. Ako su ovi inioci prisutni u komadu, oni predstavljaju odgovarajua otkria epohe koja je osetila bolnu dvosmislenost svetovnog i duhovnog autoriteta, relativnost opaanja i probleme identiteta. S engleskog prevela Milica BANI