Rade Drainac (Radojko Jovanovi) je u krugu najznaajnijih srpskih modernih avangardnih stvaralaca meuratnog razdoblja.

Knjievnik koji se ogledao u mnogim anrovima (pre svega: poezija, esej, proza posebno putopisi i reportae), Drainac je imao velikog udela u pokretanju i ureivanju avangardnih i socialno angaovanih listova i asopisa, kao i u brojnim polemikim sporovima o avangardi i pokretu socijalne literature. Re je o izvanredno zanimljivoj i izuzetno znaajnoj knjievnoj linosti, ija e Dela (u deset tomova) jos jednom potvrditi aktuelnost, ivu prisutnost i neprolaznu vrednost njegovog pevanja i miljenja. Rade Drainac: Bandit ili pesnik. S. B. Cvijanovi, Beograd 1928. Posmatrajui ma i povrno razvoj nae posleratne lirike, ovek se sea borbenosti i zahuktalosti "mladih" prvih godina posle rata, kada su eleli da unite sve "staro" i da na njihovim temeljima zidaju iznova. No, "stari" su se ubrzo pribrali, utvrdili u svojim bedemima i hrabro odbili napade "mladih". Izvesno vreme potom gledali su se popreko. Neki od mudrijih "starih" i ambicioznijih "mladih" tajno su se iskradali iz svojih logora i sastajali. Najzad, uvideli su da od upornog stajanja na poloajima, na kojima su, niko stvarno nema koristi. Pa su, na kraju, u nae dane, pruili jedni drugima prijateljski ruke, i "stari" su otvorili vratnice "mladima". I u koliko su mnogi u tome pomirivanju izgubili od svojih obeleja, Rade Drainac je samo dobio. Kada je on pre dve godine objavio zbirku stihova Lirske miniature, u kojoj se nije mogao nai ni smisao reenica, ili ako bi se, posle naroitih napora, slinim onima koji su potrebni za reavanje rebusa i ukrtenih rei, i naao, ovek je uvek bio u sumnji da Lirske miniature nisu u stvari mistifikacije, elje "za opseniti prostotu", kako se kod nas pre ratova govorilo, i na ta se, uglavnom, i svodio cilj ogromne veine "novih". Ima u njemu, u dnu, jedna tamna, ne samo balkanska, no i banditska ica, koja mu nije dola iz spoljnjeg sveta, no je duboko uroena u njemu, srasla s njim. Ona mu, posle mnogih nonih meditacija i halucinacija, velikog ivotnog iskustva i dubokih analiza sebe, u kojima se dolazi do saznanja govori: Da nisam postao ovo to sam, sigurno bih bio najmraniji ubica; Priznajem, u dnu mene ivi genijalni nitkov. U ivotu da sretoh oveka kao to sam ja odveo bih ga u ludnicu. (Grom na Araratu, str. 31.) Toliko tamnine, priznajemo, nema ni kod jednog od naih pesnika. Svi nai pesnici, kod kojih je dominantna pesimistika nota, ne izgledaju tako i toliko tuni, moda, u prvom redu, i stoga to su svi, vie ili manje, knjiki pesimisti, ljudi koji svet gledaju kroz prozorska okna i koji razmiljanjem dolaze do zakljuka: Nagradu za trude nebo e ti dati, Mranu, dobru raku, i veiti mir. (M. Raki: Dolap)

G. Drainac je, naprotiv, ovek koji nije verovatno mnogo itao, ili, ako je to i inio, nije skoro nita u sebe primio. On je samonikao pesnik. Pesnici pre njega i veina njegovih savremenika imali su i imaju svoje uzore. Sva njegova poezija sastoji se u odgonetanju ivotne zagonetke. Ima ljudi koji otkrivanje nepoznatih puteva i reenje ivotnih tajni misle da mogu nai u knjigama; od takvih obino postaju intelektualistiki pesnici. Drugi ih trae u prirodi i njenim lepotama. G. Rade Drainac ih je, kao i jedan drugi na pesnik koji, uzgred budi reeno, nema s njim niega naroito slinog, kao i Fran Maurani, potraio u svetu, kosmosu i ljudima. On je, sav "aren kao papagaj od univerzalne ljubavi", lutao na etiri strane sveta, traei odgovora pitanju, koje e celoga ivota riti po nutrini: Kada u jednom sit, sit od ljubavi, sit od poezije i plavetnila okeana Na platnenoj stolici prei Panamski Kanal? (Meditacije bez komentara, str. 19.). U jednoj pesmi on veli: Ve godinama mi na krvi lei Polineziski arhipelag, enja za Fidijem i Mrtvim morem Izdubila je kratere na licu kao niz sive planine ivotinjski trag. (Putovanje, str. 23.). I ne samo Polinezijski arhipelag, Fidi i Mrtvo more, no i Zlatni rog, Turkestan, Kartaga, Singapur, Australijanske obale, Azorska ostrva, Akvitanija, Batavija, Rio de enero, Dunav, itd. bili su predmet piratskih krstarenja mladoga pesnika. I mada sve to on moda nije video, ipak su to bili objekti njegovih poetekih vizija. A to je u jednom zasebnom i naroitom delu i neto vie no krstarenje. Eto, zbog toga je Drainac kosmopolit. Otadbina, u dananjem smislu rei, u njegovoj poeziji ne postoji. Zemlje su za njega samo ue domovine i delovi sveta nazvani valjda tako da bi se ljudi u svojim navigatorskim putovanjima bolje orientisali. Zato je on svuda sa sobom nosio svoj lirski san, svoju enju da jednoga dana nestane granica i razlika izmeu ljudi i da sve bude jedna velika univerzalna otadbina u kojoj Da propeai ovaj svet nee ti trebati maarske i poljske vize Ni zlato iz eke legionarne banke. Ii e kao brat koji nosi pozdrav sa Javanskih ostrva, (Transibirija, str. 16.). ovek koji sanja o ovako visokim stvarima, ravnim najviim, ne moe biti jedna obina priroda, koja se uaurila u taman okvir sadanjice. Nae vreme je tako oajno i sivo da treba biti i slep i gluv, pa ga hvaliti. Toliko zla, tolika nepravda i nenormalnosti mogu izazvati samo bunt, bunt pisan krvlju, slian onome iz Pandurovieve Dananjice i Masukine Sadanjice. On e biti jo jai ako mu se doda lino iskustvo. A Drainac ga, ako niko drugi, ima u dovoljnoj koliini:

Ehej! putnie, brate!... Upamti da je beda najbolja nenapisana knjiga! (Meditacije bez komantara, str. 19.). O, mnogo sam bolovao, a jo vie gladovao; (Bilten mentalnog stanja jednog pesnika, str. 23.). Doktor bede ja znam koliko kilograma tei ovozemska pravda I mucanje moga srca znai koliko i lave psa. (None meditacije jednog beskunika, str. 12.). I zbog svega toga nas ne udi ni malo njegovo pitanje upravljeno samom sebi: O, zato mi srce veito u znak protesta bije (Transibirija, str. 17.). Na protiv, nama izgleda potpuno opravdano njegovo preziranje itave serije ljudi, koje on rea u Jutru pesnika, itave armije "idijota koji u mesto mozga nose notni sistem". I stoga, nama se ini vrlo prirodan onaj neobino topli, lirsti stih iz Okeanije: ta je moja lirska fantazija pred grubom realnou ovoga mrskoga stolea? i cela ona jedinstvena strofa iste pesme, koja poinje ovim izvenarednim stihom: Okeanijo! divna sanjalaka etapo mojih piratskih krstarenja, Ali tragika pesnika je uvek bila u tome to nije u njihovim moima. Uzalud e ovek prieljkivati i oekivati Da doe, trenutno makar.... Nov dan iz noiju ovih beskrajnih komentara! Katarku! katarku da spazim kao da sam video svoj iadgrobni spomenik! (Polomljene katarke, str. 18.). Nita od svega toga. Miriti se treba sa stvarima i sputati pokorno glavu, ako se eli biti zadovoljan. Najsreniji su bili uvek oni koji nisu nita hteli. Zar nije Masuka jednom lepo rekao da je tragika oveka moda u tome to nije kamen koji je naao mesto u bregu? Ili kako to Drainac, na svoj nain, kae: Ne misli valjda Eskimima da prodaje ideje kao pertle za cipele (Posmrtni mar, str. 14.) No, na sreu, da nije tih zanesenjaka, fantasta i usijanih glava nita od nas ne bi bilo. Ko zna koliko e godina posle nas snovi ove generacije biti ostvareni! Dotle e, pak, protei veliki niz napora potomaka za

konkretizovanje ideala svojih predaka. Priroda stvari je uvek bila takva. A veliki ljidi, pesnici posebice, kao ogromni hrastovi, izdizali su se iznad svojih savremenika. Oni su imali vii i iri pogled, pa su i ivot oseali dublje i jae. Puteve koje su nazirali u ogromnim daljinama, tamo gde je tanka pruga spoja izmeu neba i zemlje, ili izeu neba i mora, pokazivali su onima koji su udno ispod njih oekivali njihove rei da pou za njima. Dugi niz godina mili, ali se jednoga dana stie. Tako, ono to je danas smeno, sutra postaje naivno, da bi se, nekoliko dana docnije, smatralo vrednim panje i, najzad, ozbiljnim. Jednoga dana, posle cele evolucije, postaje staro i na njegovo mesto dolaze nove stvari. R. Drainac je svestan toga: I sva moja unugranost peva kristalnom belinom viega ivota. Oni koji me smatraju satanistom i vide crn oblak na mome elu, Ne znaju koliko je labudovski belo moje vizionarsko gledanje u budunost. (Grom na Araratu, str. 32.) Pa ipak, ovek sadanjice nije ono to e biti njegovi potomci. Ma koliko se volela univerzalna domovina, ova ua, zaviaj, esto pobedi, naroito posle dugog lutanja. Ma gde ovek otiao, ma ta na njega uticalo, on se vraa gde se rodio. Tu je ipak najtoplije i najblie. Tada ovek krikne, kao Cankar, "Domovino ti si kao zdravlje", duboko se upije u nju, sisa njene sokove, upija ih u sebe. A od svega toga stvara se jedna ogromna energija. Taj trenutak je duboko, moda najdublje, proivljen i proosean kod Drainca, tako da mu je jednak samo onaj kod g. V. Petrovia: Pa pogledaj! O digni oi! obzor dolazi nam u susret Da nebo poljubim usnama kad stignemo tamo! Ah! kako su moje grudi iroke u ovoj noi! Brate, koijau! osea li u ovoj devianskoj samoi Praiskonjski kucanj moga srca? Pa teraj, da na drumovima pou ova kola, Kao da su od udarca bia razbijene zvezde! Oh! pijan sam ili sam od sree lud: Zemljae, drue moj! poludeu, poludeu Od ove ekstaze basnoslovne. Zemljo moja! vraeno detinjstvo iz davnih vremena! i t. d. (Povratak, str. 28.). Tako je sve to jedan vedar zanos, pun krepkih i snanih rei, koje jure lome se, pene, daju utisak mukosti. Kod Drainca nema kulta prema eni. To je donekle i uslovljeno. Samo ipak izgleda udnovato da se

erotski trenutak skoro i ne moe videti; njega ima jedva neto u dvema trima pesmama. Inae, iz cele zbirke izbija, i ako ne preziranje, uverenje, verovatno i saznanje: uj! ena je bludnica i voli u prolee mlado seno. Upamti! sve su ljubavi izmiljene! Novi Apolon je rumunski dokej. (Bandit ili pesnik, str. 7.) Pesnik, koji je svoju unutranost ovako razgolitio, duboko je osetio "prljavu sudbinu svih ukletih pesnika". Hoe li se krvavi odblesci ivota svideti nekome ili ne, to on ne zna. Pa ipak, priroda se pobrinula da mu nae poklonike i nepijatelje. A biti napadan od onih koji nisu u stanju da shvate gibanja due, zaista je najtei bol koji se moe naneti. Otuda, ima mnogih koji uvaju svoje emocije duboko u sebi, hrane se njima i uivaju u njima. Ovo je shvatanje, i ako dovoljno usko, opravdano. I Drainac, otkrivi se sav, misli tako: Bednici, ja najbolje znam koliko sam sebe kaznio! Jo dok nisi saoptavao sve ove mrane stvari ovek si bio, Danas? uzmi ogledalo! O licemeru svetiteljskog lika, Zato ne proe kroz ivot i svet kao dijamantski meteor Bez traga i krika? (Bilten mentalnog stanja jednog pesnika, str. 33.) Ali, i pored toga, treba pisati. Svaki koji ima neto da kae treba da pie, rekao je jednom, od prilike tako, Bogdan Popovi. Ono to danas ljudi preziru potomci e moda saoseati. oveka treba dati sveg oveanstvu, makar ga ono, jednog dana, i pregazilo; bie ipak skromna etapa u neprekidnoj evoluciji. Istina, on nee nikad izraziti sve to je u njemu. Ima uvek po neki deo emocije, esto i njena sr, koja ostaje duboko zatrpan u nama. To je ono, kako je to ve jednom B. Novakovi podvukao, to su S. Pridom, Meterlink, V. Nazor i J. Tufegdi konstatovali i to je Drainac lepo izrazio: Nikad mi nija uspelo da napiem roman iz svoga ivota. Sa toliko avantura u vetar rasturam misli kroz snove; (Bilten., str. 33.) To treba razumeti i potovati kod svakog oveka. R. Drainac ima svoj nain izraavanja i, on je dostojan zasebnih ispitivanja. openhauer je u Geniju rekao da su metar i rima okovi, ali u isto vreme i ogrta u koji se pesnik uvija i ispod koga mu je dato da govori onako kako drugi ne mogu. Meutim, izgleda da je g. M. V. Bogdanovi imao vie prava kada je pisao da se u kalupima mogu izdravati nekoliko vrsta, ali da nije mogue sve saoptiti. Kod Draiica je, pre svega, pomenimo njegove osobine u ovom pogledu ukratko, posle dosta opirne analize i obilja citata u kojima je italac mogao i sam da ih konstatuje sve, krepko, muko: njegove su rei jake, krte i zvone

kao planine. Metafore, koje je prvi uneo, tako su svee i sone da se urezuju u svesti kao etikete. On upotrebljava veliku mnoinu dosad nepoznatih rei u poeziji; one su skoro sve na svome mestu. On je "modernizovao", ako bi se smelo tako rei, poeziju, a neke su ta vie i poetinije no stare. Njegov stih je nobino mek, boleiv kadkad, slovenski; on daje vie atmosferu no to izaziva utisak; u njemu ima esto preiene lirike. Kada, na primer, u pesmi Bandit ili Pesnik itate onaj vrlo potresan stih: Postoji, postoji! ljubljeni ostrvo Samoa i Melanezijski Arhipelag! ili O srce moje! o ivote! Reci, drue, bee li pesnik ili obini pirat taj Drainac Rade? ja se plaim da ovi stihovi izdvojeni iz celine ne daju dovoljno jaku impresiju vi se ne moete odupreti nenom aru koji nas obuzima. A tako je i u mnogim drugim pesmama naroito u onim dvema, nesumnjivo najboljim u ovoj zbirci, u Okeaniji i Povratku, koje bi vredelo itati svakoga dana po nekoliko puta. Kao u svima stvarima i u poeziji greiti je glagol koji ide uz veliki plodan rad, prema reima g. Branka Lazarevia. Drainac je veoma banalan. On se esto sputa do najniih stepenica ivota i izjednauje sa ulinim ljudima. Moda to dolazi od njegove vagabundske prirode? Ili je to posledica linog priznanja: Ceo ivot mi je bio ubrite pod maskom poezije i lirizma. (Meditacije bez komentara, str. 20.) U svakom sluaju, Draineva zbirka je potvrdila onu staru istinu da je odlika dobrih pesnika, kao i dobrih pisaca, da svaki njihov stih izazove itavu asocijacjiu pozitivnih ideja. U tome je, mislim, i uzrok onoj maloj uzbuni koju je ova zbirka prouzrokovala u savremenoj knjievnosti. Slobodan A. Jovanovi Objavljeno u mesenom asopisu "Knjievni polet", 1. februar 1929. god. Da bismo objasnili, hteo sam rei da bismo se pribliili razumevanju pesnika Drainca, jer je ono prvo faktiki nemoguno, moramo imati na umu da taj pesnik nije bio samo pesnik, i, to je moda vanije, nije ni eleo da bude samo pesnik; na njegovu poeziju valja gledati iz perspektive te injenice, pa uzeti u obzir da je bio novinar, polemiar, kritiar, esejista, boem, a uza sve to javna linost koja se upinjala po svaku cenu i po svom pozivu novinara, da bude ukorenjena u svakodnevicu, da bude faktor javnog ivota, da neto znai u njemu i to pre svega kao negator, kao otro pero, kao neko ko kae ne konvencijama; kada je re o Drainevoj linosti mora se imati u vidu njegovo poreklo i njegov razvoj: on je ostao ovek negde na sredini izmeu duboke balkanske provincije, gde je roen i za koju je genetski bio vezan, i tadanje kulturne prestonice sveta Pariza; to znai da je bio dobro zadojen mlekom zaviaja i u neku ruku predodreen, svojim poreklom a da, oprljen svetlostima prestonice sveta i duhom negacije spoljanjih oznaka tog sveta koji je oznaen buroaski i licemeran, Drainac na svoju nesreu nije stekao svetsko obrazovanje kojim bi oplemenio svoje zaviajne izvore ne istiskujui ih, potpuno iz sebe, to e rei da

nije osvojio put, kojim je uspeno proao recimo Dui, nije postao Evropljanin kao Andri, kulturna svest nije postala njegova svojina kako se to desilo sa Bogdanom Popoviem; jednom reju, Drainac je bez obzira na svoju prirodnu visprenost i pesniki dar ostao neka vrsta antiteze onome to je Bogdan Popovi isticao kao potrebu da se stvori i sledi jedan kulturni obrazac koji nas vodi u Evropu. Pesnik po vokaciji, Drainac je buntovnik po temperamentu i ruitelj konvencija i boem po svom ivotnom stilu. Jedan od onih na koje se bio obruio svom snagom svog nemirnog buntovnikog temperamenta voenog impulsom a ne promiljenim kulturnim stavom jednog Duia, koji je svoju kritiku stare poetike obrazlagao ostajui u sferi knjievnosti i teorije, bio je Tin Ujevi; odgovarajui Draincu, u jednoj od onih unih polemika koje su bile koliko duge toliko i noproduktivne jer su zalazile u linu sferu naputajui principijelni teren, Ujevi je upotrebio re drainizam da bi okarakterisao nau meuratnu kulturnu situaciju i igosao jednu negativnu pojavu u njoj, pojavu koju bih nazvao buntarstvom na neadekvatan nain; to buntarstvo je zapravo kritika koja moda polazi od pravog povoda ali vrlo brzo sklizne u line vode i tei ka nadmudrivanju, pa i poniavanju neistomiljenika a ne raspravljajui o temi, problemu i samoj knjievnosti. Ujevi, meutim, i sam ponet emocijom i gnevom prema svom oponentu, nalazi da je drainizam "zamjena sredstava sa svrhom, vjena konfuzija radova, ulagivanje publici arlatanskim protestom, odnemarivanja alata i zanata, ispunjenost sobom, patoloka degeneracija romantike". Ujevi dodaje da Drainac "nije stvorio" drainizam ali je "njegova tipina manifestacija" i, nema sumnje, u njegovoj karakterizaciji drainizma ima poneto od Draineva stila i osobenosti; drainizma ima svuda, nastavlja Ujevi, jer je to svetska pojava tanije "negacija duha znanosti, a u umjetnosti neprijatelj savjesti i intezivnoga stvaranja u svrhu produbljenja"; U Drainca se ispoljava "nesolidnost borbena" i "nastup u ime odsustne ideje", istovremeno elei "da bude genijalan gazei propise razuma u obinom ivotu". Sve to zainjeno je snobizmom. MIRIS KRVI I ZNOJA U PESMAMA RADETA DRAINCA

Zaista neobina poezija za ono vreme. Rekao bih ak jeretika. Pisati poeziju kakvu Srbija nije mogla da svari na poetku dvadesetih godina prologa veka, nije bilo uputno a jo manje se slagalo sa ptiicama koje cvrkuu, nevinoj ljubavi i naivnom zanosu ondanjih pesnika. Rade Drainac nije bio predvodnik modernizma u Srbiji. Ne. Rade je bio modernizam. Kada kazem modernizam, mislim Rade Drainac. Samotnjak, morbidni i boanstveni Rade kleo je vreme u kome je iveo, kleo je sudbinu to se rodio u vreme krvi, opteg nerazumevanja i konflikata. Biti savremenik strahotama, kako je sam sebe deklarisao Drainac nije lak posao. To je teak i muan posao, to bi rekao Nie u Zori, to je posao kopaa, buaa, podrivaa koji ivi u tami i ima svetlost samo njemu znanu, udnu svetlost koja nije za obinu svetinu. Rade je bio plemi duha, aristokrata ruilake misli, podriva i bua samo njemu znanih tunela i laguma. Rade je imao u sebi jedno fino i suptilno gaenje i otklon naspram ljudi, naspram drutva koje ga je uasavalo i izazivalo mu pesniku muninu i i sabijalo u njemu pesniki destruktivno oslobodilaki naboj. Ta vrsta naboja mu nikada nije nedostajala i ona je sutina pesnikog delovanja samotnjaka, kralja umornih i zgaenih senki koje uzalud trae sunce neke nove nieovske zore koja e ih zagrejati i dati im preko potreban mir i spokoj. Nona lutalica, gradski zavodnik, voen parfemom i mirisom ena, kovao je svoju poeziju na enskim

grudima i meu toplim butinama ena. I svaki put sve prazniji i sve hladniji, kao to i sam kae, davao je enama ono to nije imao a svaka nova ena je bila i nova obmana, trenutna slast i pouda bez emotivnog zadovoljenja, bez smirivanja. "Mesnati no u utrobi ene najlepi je cvet I sve zaslepljujue energije protiu kroz mokrani kanal." ta bi rekle dananje feministkinje na ovu tvrdnju ili nevladine organizacije za prava ena? Pesniki prezir prema smrti i sopstvenom tronom telu, Rade je dobro opisao u pesmi "Epitaf na mome grobu" gde duboko i iskreno ne haje za sebe i za svoju besmrtnost. ovek trenutka, Rade, kakvim ga je bog ili avo dao, sposoban je samo za ovozemaljske slasti, za trenutnu egzistenciju ali ne haje za red, obiaje, strah od boga, strah od smrti ili nesigurnu budunost. Pucao je prsluk Radetu za budunost, on je postojao sada i nikada vie, sem ako se bog ne smiluje i ne da mu poasno mesto u raju za pesnike i sline prokletinje to piu stihove. "Kad me sa ubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe Ne recite "Bog da prosti!" Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete U rupu za mrtvu paad strpajte moje kosti Tako e pravedno biti sahranjeno dobro dete." Rade ne moli za milost. Ne eli za sebe ni milost bogova, ni milost ljudi. Iskren i estit u svojim strastima (neko bi ih nazvao grehom) on nastavlja i u smrti, onako kako je iveo za ivota, iskreno i bez kajanja. To ne znai da Rade nije propatio. Samo ko je uasno patio, kome su kako kae Nie duu rastakali i muili, sposoban je za ovakve doivljaje. Samo dua koja je jezivo propatila, sposobna je da bude apsolutno ravnoduna prema svojoj smrti i stradanju tronog tela koje e zavriti meu ostalim ubretom, ili otpacima, kako je voleo da se naali Rade. "Ne alite me: ja sam za ivota kao plana vrba proplakao za sobom" Da. Rade vie nije imao suza ni za sebe ni za druge. Osuio se a Sokrat nekada davno ree da su suve due najbolje i najmudrije. Pie: Milan J. Mijatovi Bilo je oigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv iftinskog morala, protiv malograanske etike i estetike. Na koji nain se buni? Na onaj najefikasniji i najriziniji nain: skandalom, provokacijom, okovima. Sebe je proglasio za "neprijatelja akademija, crkava i muzeja", vikao je: "Dole klaviri, gitare i mandoline" Bilo je oigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv iftinskog morala, protiv malograanske etike i estetike. Na koji nain se buni? Na onaj najefikasniji i najriziniji nain: skandalom, provokacijom, okovima. Sebe je proglasio za "neprijatelja akademija, crkava i muzeja", vikao je: "Dole klaviri, gitare i

mandoline" Prvi neposredniji susret sa Drainevom poezijom doiveo sam u jesen 1955. godine, kada sam doao na studije u Beograd. Tek tu, u tada veoma bogatim antikvarnicama, mogle su se nai knjige koje se u naim provincijskim zabitima nisu mogle dobiti ni za lek: predratna izdanja Miloa Crnjanskog, Rastka Petrovia, Momila Nastasijevia, Rada Drainca. Seam se da je tada grupa mlaih pesnika, koja se okupljala u uvenoj "Preernovoj kleti", s najveom strau negovala kult pesnika iz Toplice. Tanije reeno, kult takvog tipa pesnika, boema i buntovnika, kakvi su i sami pokuavali da budu. Ja sam tada najvie voleo stihove Crnjanskog, Rastka Petrovia, Remboa, Apolinera. to znai da sam, itajui Rastka i Apolinera, bio na putu da otkrijem i Drainca. Prvi susret sa Drainevom poezijom morao je biti zbunjujui: u njoj je sve bilo novo i neoekivano. Svaka je pesma bila programska, a pobuna je bila ceo program. Na prvi pogled je bilo oigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv iftinskog morala, protiv malograanske etike i estetike. Na koji nain se buni? Na onaj najefikasniji i najriziniji nain: skandalom, provokacijom, okovima. Sebe je proglasio za "neprijatelja akademija, crkava i muzeja", vikao je: "Dole klaviri, gitare i mandoline". Pisao je da "treba pljunuti u bradu Frojdu i Bergsonu", i da "dinamitom treba razneti ovaj bordel civilizacije" i "konjunicu kulture". Da to ne bi uradili drugi, sam je sebe proglasio za "pijanca", "kockara", za "ironiara i pljuvaa", za "apaa", "poronog ljubavnika" i "vagabunda". Za svoje drutvo je izabrao "strvinara, pesnika, zidara i skupljaa krpa", a za svoju publiku proglasio je koijae, sluavke, portire i konje. Njegov Amor je "pacov u veernici", njegov "novi Apolon je rumunski dokej", njegova muza je, kako sam kae, "jedna ordinarna drolja", a svoju liru je napravio "od prazne konzerve sa ubreta". Kao da gleda neki velelepni Sunev zalazak, ili vrhove Himalaja, ili Keopsovu piramidu, ili neko od svetskih uda, on oduevljeno uzvikuje: "Kakav realistian izmet na mome tanjiru!" I taman to ste pomislili da ste ono najdrastinije preturili preko glave, on pred vas iznese neto jo drastinije: Bankar debela svinja Bakalinove bubrege Za prvi broj Hipnosa Drainac je napisao krai uvodni tekst pod naslovom Program hipnizma, u kome je ovako izlagao svoje teorije: Hipnizam je preivljavati, mnogo krvi davati meditacijama i iveti od svega i u svemu putem sna, koji je najbeskrajniji da otkrije, bar u prividnim konturama, to inae sve drugo zaokruava donekle odreenim linijama. Hipnizam je direktna iluzija svega, duevnih drama i metafizikih dubina. Hipnizam je San ekstaze, bez krugova i opredeljenja. Hipnistika su stvaranja na preivljenju oveka i svega ostalog. Hipniste ostavljaju sebe u zvezdama, u umoru granja u nonoj svetlosti, u plavetnilu vode i misle da to venou sa njima ivi. A principa ne postoji. Forma je kako san ocrta. Rei su mizerna pomo, inae bi hipniste iveli eterinou misli i oseanja. Dakle, san u ekstazi ili san ekstaze je ta magina formula kojom se ovek oslobaa od trivijalnosti svakodnevice, od okova razuma i principa, stapa se sa kosmosom i iz eterinih sfera providi sve tajne sveta.

Poto je otkrio put do sna ekstaze, Drainac u stilu manifesta objavljuje da je doao trenutak za veliku smenu poetika: Dosta sa mrtvim linjama na papiru, koje zanimaju bogate dame po zelenim budoarima, dosta sa mehanikom muzikom, bez izraza, dinamike i bez malo ekspresije. Dosta sa idiotskim ljudima od kamenja, koji predstavljaju misao dajte nam malo daljina malo straha malo radosti otkria malo venosti. Dosta ste nas gnjavili sa enama, balkonima, serenadama, sa Duievim epitafima i izmiljenim markizama. Dajte nam malo groze malo svemira uasa malo vie krvi, da se vidi bar jedan konac gole due... dajte nam eterinosti: u emu je Vaseljena. Ne smetajte nam. U Vaseljeni nema neke naroito propisane etike po kojoj se mora ii. Umetnost vie nije radi lepote, uokvirene estetike, da trpi dogme. Slavite one, iji se um izgubio u Vaseljeni na rumenom snu ekstaze. Tako emo dokuiti apstraktne stvarnosti. Jei objanjava da u ovim navodima nije bilo niega sutinski novog u programsko-teorijskom smislu. Sve su to ve bili rekli Crnjanski, Vinaver, Mici, Milii. Takoe, Jei kae da se Draineva originalnost tek vidi kada u Program hipnizma ugradi peniki obrazac: ta vam je stalo do toga, ako smo mi, Novi Anarhiste, spalili lanog, slavljenog Boga predaka... Raunajui, ipak, da e mu biti zanemareno to nije dao teorijsku razradu hipnistikog stvaralatva, Drainac se ve u uvodnim reenicama Programa brani objanjenjem da ekstaza i dogma ne idu zajedno, pa shodno tome i hipnistiki pokret nema svoju teoriju.

LJUBAV U PESMI "HANA" OSKARA DAVIA

Ljubav je ono najvanije, najsnanije i najulnije oseanje koje ovek poseduje. Ona pokree svet i ne postoji mrnja ni mrea, sila koja moe da bude jaa od oseanja ljubavi. Niko ne moe mrzeti onoliko koliko bi mogao da voli. Zbog ljubavi siromani gladni deak sa periferije zaboravlja na staleke razlike i to da je on sin "mutnog lovca", a ona "ker tunog trgovca... to je drao bakalnicu i mehanu". Od nje mu gore oi arom i on postaje slep za sve zrikave atrovce. U njemu je Hana probudila sasvim novi svet kao to umu budi blistavi "kreket raketa". U tom novoprobuenom svetu, za njega, zru mora, mree, ribolovci; zrikavci to nisu ve cvrkuu kao vrapci i osnovci. I sea se gladni deak svega to je bilo i ta je inio, i da ono to nije pio, to nije sam radio plaao je od "svog detinjastog novca". Ali sada on voli. Voli "od neba do ruke". Voli svemonom ljubavlju koja s dna mora izvlai brodolomce, oivljuje sanduke, trga pokrovce, kojom je s neba skinuo prstom tanjir meseine. Pokuava da definie ono to osea kao "ljubav je tako sama i tako puna sveta" jer je u groznici svojih oseanja i svestan toga da moe biti i voljen i odbaen, da okolina poprimi izgled shodno njegovim oseanjima.

"Ljubav je svetionik i spaseni pomorci" ime potvruje ono to osea a to je da je ona, ljubav, ovekov spas koji znai ivot i koji je njega otrgnuo od periferijske umalosti. Svestan novog oseanja i promene poruuje svima da volimo to je ono to menja sliku sveta oko nas i sam na ivot jer posedovanje ovog predivnog oseanja ispunjeni smo kao osoba to smo uspeli sebe nekome da purimo i ujedno poklonimo najudotvornije oseanje oveka." Marija Danilovi, Uice Objavljeno u asopisu "Svitak", 1999. godine

*** "U Daviovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizikih implikacija svojstvenih naoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti ulnog i erotskog, fasciniran enom i enskou kao svemonim naelom ploenja i raanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije ula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susree u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetian, i poistoveuje je sa svetom rastinja to je okruuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, graen je po modelima iz tadanje socijalne literature. On potie iz niih, prezrenih slojeva, 'od gorkih nigde nikovia'. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskonom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobinom zvukovnom rasprskavanju." Oskar Davio - Hana

Lirski ciklus Hana objavljei je u zagrebakom asopisu Peat 1939. godine, a kao posebna knjiga objavljen je 1951. godine. Ovaj ciklus od esnaest pesama sadri bogatstvo motiva i tema, od ljubavnih, koji su dominantni i daju ton ciklusu, preko socijalnih motiva gladi i sitosti, do motiva bunta i socijalnog obrauna. Posle ciklusa pesama o detinjstvu i pesama u duhu nadrealistike poetike automatskog pisanja, doao je ciklus Hana, sav na ovom svetu, sa temama ovoga sveta i oseanjima, idealima i htenjima oveka koji sluti rat i ratne strahote. Ova poezija je poezija istinskog ivota u kome ima snanih strasti, zapaljive ulnosti, iskrene ljubavi, gladi, nepravde, bunta. To je zaokruen ivot, svetao i mraan, drhtav i okamenjen, topao i hladan. Oseaju se tragovi Daviovog nadrealizma, ali samo tragovi. Hana je pesma jasnih misli, bogatih slika, ukrtenih raspoloenja, jedrog jezika, skladne versifikacije. Nije se Davio vratio lirskoj tradiciji, suprotstavio joj se novom sadrinom, novim oseanjima i novim doivljajem ljubavi i ene. Oni epiteti, upotrebljeni da doaraju Hanu, mogu se upotrebiti i za ovu poeziju: i ona je hranljiva, kao usta puna, lisnato obilje, nemirna barka, bibavo more, radosni bunar, burna i olujna.

Uvodna pesma (1) ciklusa ima ekspozicionu funkciju: da uvede u lirsku priu o Hani, rano probuenoj ljubavi, privlanoj snazi zanosne Hane. Poetak ima narativni ton:

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca, zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu, ker tunoga trgovca, Jevreja udovca kraj groblja to je dro bakalnicu i mehanu.

Ve ovde, iako je re o ljubavi, osea se snano naglaen socijapni motiv: lirski subjekt pripada drugaijem svetu od Haninog - on je "sin mutnoga lovca", dakle oveka bez jasnoga mesta u drutvu, siromaha; ona je ker trgovca Jevrejina. To su svet sirotinje i gladi i svet sitih i bogatih. Ali je tu odmah i emotivni momenat: trgovac nije srean, nego tuan; on je udovac, dakle suoio se sa smru i smrt mu je naruila ivotnu ravnoteu; bakalnica mu je kraj groblja. "Kolonijalna Hana" je u kontekstu ove pesme samo devojka koja radi u bakalnici, prodavnici raznovrsne "kolonijalne robe", robe koja je samo pusta elja siromaka sa periferije (lirskog subjekta). Tek u kontekstu sledee (2) pesme otvorie se pravi, pesniki smisao ove sintagme.

Ljubav je nagla i snaia, ona budi i oslepljuje tako da se nita drugo ne vidi osim nje (Hane): posle nje ne postoji nita drugo to moe da ue u vidno polje i svest. To je povod da se iskau dve misli koje imaju teinu, ozbiljnost i mudrost maksime:

Ljubav je tako sama i tako puna sveta. Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

U prividnoj paradoksalnosti prvoga stiha krije se duboka istina o ljubavi. Ona je "tako sama" jer je svojstvena pojedincu koga je obuzela; pojedinac je usamljen sve dok se ljubav ne odazove; usamljenost je tekaa, sumorna, ispunjena istovremeno i strepnjom i nadom - ta ravnotea izmeu strepnje i nade daje ljubavi snagu da izdri. Drugi polustih ,"i tako puna sveta" sugerie psiholoko i emotivno stanje lirskog subjekta kada se ljubav odazove i on prestane da bude sam - tada u sebi osea ne samo zemaljsko nego i kosmiko prostranstvo; ovaj polustih moe da se shvati i na drugi nain: ljubav se raa u pojedincu i njemu pripada, ali je svet pun ljubavi. Drugi stih ljubav odreuje kao svetionik koji i pojedincu i oveanstvu osvetljava put, usmerava ga, otvara prema svetu; "spaseni pomorci" su svi oni koji su preiveli brodolom u ljubavi - ljubav nije samo jedna, ona je neunitiva pa je zato treba pronai i izai iz mraka razoaranja i depresije.

Snaga i silina ljubavi predoena je slikom "od nje mi gore oi" i dopunjena novim slikama istovremenog zrenja mora, mrea, riba i ribolovaca, i najzad jo jednom snanom slikom vodopada. Silina ljubavi uinila je da lirski subjekt bude svuda i sa svima, da u radosti ljubavi bude "sa oravim orom u drutvu

Bogoslovca" i da plaa i ono to nije popio i nije slomio: u srei od ljubavi nita nije teko. Sada je jasna svest:

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke s kojom mi ljubav s dna mora izvlai brodolomce.

Oduevljenje ljubavlju i srea zbog ljubavi su tolike da je lirski subjekt osetio opte buenje tela i pokretanje svih njegovih mehanizama, prilivanje snage koja omoguava, "da elom rupm dvorce", da prstom "tanjir sunca" skine. Ove hiperbole su izraz snanog oduevljenja, prevelike sree i ogromne radosti zbog probuene ljubavi.

Dok je u prvoj pesmi ciklusa predoeno buenje ljubavi ("Zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu") i oseanje lirskog subjekta kao zaljubljenog bia, druga pesma u potpunosti je posveena devojci Hani i njenoj senzualnoj lepoti. Prva senzacija koja izaziva ljubav na prvi pogled su njena "prsa nad vagom kraj izloga", njena lepota i pre svega "to je sva bila hranljiva, sva kao usta puna". Nije neobino to je Hana sagledana kao obilje, kao usta puna - ovakva Hana doivljena je oima deaka, psihologijom siromanog i gladnog deaka, i psihologijom prve ljubavi. Umesto maglovitog irealnog i platonskog doivljaja ljubavi kod pesnika prethodnih epoha (simbolizma, na primer), ovde je doivljaj ljubavi materijalizovan i smeten u stvarnost, svakodnevicu, konkretnost. Klasina poreenja su naputena, portret lepe devojke oblikovan je na neobian nain:

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanile, sa prstima kao svee to u iraku gore... Ko ne bi voleo te zaine, to lisnato obilje, taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.

Obilje lepote tela predoeno je obiljem "kolonijalne robe". Izraz "lisnato obilje" sugerie beskrajnost obilja telesne lepote, ulnosti i strasti. Hiperbolama, "dimnjak nosa" i "prsa: bibavo more" to obilje je jo jednom naglaeno. A potom se niu nove metafore o novim lepotama devojke Hane: - "usne to se svlae", "sneg to vrije", "harmonika s dva reda dugmeta". Njen smeh je snaan "radosni bunar" u kome se sunovrauje onaj koga uje; usne su vrele, "ko mlado kue", "ljulja poljupcima bez severa i smera", "jezik iljat i vreo", "zube krilate". Sve navedene pojedinosti konkretizuju ovaj lik do naturalistike ogoljenosti koja neodoljivo izaziva poreenje sa ivotinjama - "ta ivotinja Hana". Ovo poreenje nema nikakav negativni predznak, ono istie ivotinjsku sveinu, nemir bia, treperenje tela.

Hana je barka koju lirski subjekt poziva da zaplove put tropa, u veito leto (III) gde e "sva biljna, sva bujna" da ikne i osvei, jedra iznemogla", da da novi impuls ljubavi:

O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna, ti si mi dah pronala i srcem pomogla.

Posle ekstatinih izraza ljubavi i oduevljenja Haninom lepotom, lirski subjekt se vraa sebi i svom statusu u drutvu (9). Ali i sada ljubav ima svoje mesto. Meutim, to je ljubav predaka. Protest izbija ve iz prvih stihova:

Ja nisam od ia od kolenovia to bez straha leu, ustaju veseli. Ja sam od onih crnih nikovia to su krv pljuvali i mnogo voleli.

To je protest oveka od nikovia, koji osea nepravdu to traje vekovima, koju su trpeli i njegovi preci i zato krv pljuvali. Oni nisu uspeli da ita ostvare u svom ivotu "pa su svaku nadu tuno promaili / i sve to su hteli voda je odnela". "Nigde nikovii" (10) uvek rade i uvek sanjaju o boljem ivotu, ito oru i kopaju rude. Ve ovde e lirski subjekt progovoriti otro i pretei:

Ja traim oveka i jaka i smela, druga, kog ne plai mrak krvoprolia, ni uas smrti, za velika dela.

Taj ovek e se javiti iz nigde nikovia i jedino on moe da obavi misiju koju mu lirski subjekt namenjuje. Posle ovih socijalnih motiva, pesnik se opet vraa motivu ljubavi (12), "jer ne znaju jo sve, ta ljubav moe znati", ali je i dalje prisutan protest koji je duboko usaen u njegovo bie a koji poziva da se "pevaju pesme kao grom grlate". Prvi stih ove pesme "Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate" sinteza

je tematskog obeleja pesnikog ciklusa Hana ali i poetiki stav Daviovog celokupnog pesnitva sunovratizam.

Ljubav lirskog subjekta iskazivana kroz dvanaest pesama Hane, dobila je odgovor u simbolinim i aluzivnim slikama (13) koje nose u sebi neto od motiva i slika prethodnih pesama (kuka, razbijena aa, strast, smrt, ulnost). Na ustreptale rei o ljubavi lirskog subjekta odgovara ona, hiperbolinom slikom snanih sgrasti i apsolutnog predavanja:

O ne elim nita; upij me do kraja, usii me celu, u sebe unesi takvu punu gline, gustih zagrljaja, kao zoru golu, Golu me obesi.

Hana je kolajna pesama koje sadre dva osnovna oseanja: snanu i strastvenu ljubav, na jednoj strani, i snaan socijalni bunt, na drugoj strani. Ova dvolikost ciklusa potie iz dva izvora: pesnikova posveenost ljubavi, onoj ulnoj, kao najljudskijem i najlepem oseanju; pesnikova osetljivost na socijalni ambijent nepravda, glad i sitost, imanje i nemanje, pribliavanje ratne kataklizme. Oba oseanja su snana, prosto silovita, ini se da kod Davia drukije nije ni moglo da bude. Njegovo pevanje je snano talasanje, uraganska bura, uranjanje u beskrajne dubine i izranjanje na povrinu, sunovrati u beskraj, vratolomije jezika i smisla. Metafore i paradoksi, kovanice i hiperbole prirodan su izraz ustalasanih oseanja i raspoloenja. Hana je apologija stvarnosti, obilju, ulnosti, strasti - lepoti pre svega