Misija je nemoguća, ne znam koja po redu.

Valjalo bi da kao
jednooki Džek zasednem ispred računara, prekucam iz glave
dvadesetak redova nečega originalnog. Samo pirati posežu za
tuđim, te su s toga i iz pomenutog razloga stavljeni na
posmatranje od tako zvanog poštenog Zapada. Neću da grešim
dušu, doktor Lambotte me valjda spasao da bih na ovom
cenjenom mestu najzad izrekao nešto pametno. Radiofoničan i
televizičan, nastupam bojažljivo frontalno. Rado bih rekao
koju reč o raju, ali je pred njegovim vratima gužva prevelika.

„Hell“ je sasvim francuski film o nesrećnoj buržoaziji.

„Heaven“ bi valjda mogao da bude film o srećnoj sirotinji.
Reče jedan mudrac da čovek nije bogat po onome koliko
poseduje, nego čime i kako raspolaže. Ponavljam zastarele
formule poput univerzitetskih profesora samo da bih uverio
sebe da je igra ljubavi za sve jednaka. Svejedno što su glavni
junaci filma u finansijskom raju, njihova ih emocionalna
nezrelost i erotska nezasićenost vodi pravo u sentimentalni
pakao.

Hell je samo pseudonim sirote male bogatašice krštenog imena

Ella. Umesto da se jedno drugome žrtvuju na najplemenitiji
način, Hell i njen dečko Andrea postaju žrtve svojih sasvim
neubedljivih demona. Valjda im se može, imaju previše para da
bi mogli uludo da potroše šest meseci svoje izmišljene ljubavi.