Evgenije Spektorski DOSTOJEVSKI I REVOLUCIJA Prilikom pedesetogodinjice smrti Dostojevskog sovjetski komesar Lunaarski priznao je potrebu da se zauzda ushienje

njegovih italaca tvrdei da je Dostojevski bio reakcionarac i kontrarevolucionar. U jednom pak dramskom komadu od Duana Nikolajevia Dostojevski i Lenjin kleei klanjaju se jedan drugome, kao da izmeu njih postoji nekakvo duhovno srodstvo. Oevidno je da pitanje o odnosu Dostojevskog prema revoluciji u Rusiji nije jednostavno. Da bi se u to unelo vie svetlosti, neophodno je da se proue njegove vlastite izjave, i to u vezi sa onom sredinom koja ih je izazvala. Dostojevski se rodio godine 1821. Iste godine je umro ozef de Mestr koji se pre toga kao sardinski poslanik u Petrogradu dobro upoznao sa ruskim prilikama. Za nekoliko dana pred svoju smrt de Mestr pie: Gospodo, zemlja se trese, vi pak pokuavate da gradite"; nagovetava Pugaova iz univerziteta" (Pugaov je bio onaj krvoloni voa divljeg seljakog ustanka koji je naslikan u Pukinovoj Kapetanovoj keri"). Godine 1825 dogodila se pobuna dekabrista. To su bili plemii i gardijski oficiri. I zato je Rostopin rekao: Kod nas je sve naopako; u Francuskoj je prosti svet hteo da se uzdigne do plemstva, i to je razumljivo; kod nas pak plemii ele da postanu ruljom, a to je ludorija". Narod je utao. Ali intelektualna i socijalna elita gajila je simpatije prema pobunjenicima. Pukin alje pozdrav dekabristima koji rade u dubokim ponorima zemlje": uvajte gordo strpljenje; nee propasti va tuni rad i visoki polet vaih misli". ak i carica plae u naruju ene dekabrista kneginje Volkonske pred njen polazak u Sibir. I car Nikola I se brine da to vie olaka ivot osuenika, o emu ima puno dirljivih podataka u lanku gospodina Kologrivova Kneginja E. N. Trubeckaja", koji je izaao u poslednjim brojevima asopia Sovremenny% Zapiski". Posle pobune dekabrista izgledalo je da se sve umirilo. Poljski ustanak od godine 1831. izazvao je simpatije kod jednog dela ruskog drutva, te je, na primer, knez Odojevski prislukivao u njemu nebeski zvuk okova koji padaju". Ali veina je protestovala. Tjutev naglaava da se ne lije ruska krv rekom za kuran samodravlja", nego za odbranu ruskih oblasti od poljskih imperijalistikih prohteva. I Pukin protivstavlja francuskim napadima svoju odlunu pesmu Klevetnicima Rusije". Ipak ideja o revoluciji jako zanima ruske intelektualce. Jednima se ona javlja kao grozna realistika vizija. Drugi, naprotiv, odaju se idealistikim matama o njoj. Pukin tvrdi da je svaka ruska pobuna besmislena i nemilosrdna". U svojoj pesmi Proricanje" LJermontov pie: Nastae godina, crna godina Rusije. I hrana mnogih bie smrt i krv. Toga e dana doi jak ovek. Poznae ga i shvatiti, zato u ruci dri gvozden no. I avaj tebi! Tvoj pla i tvoj jad njemu e biti samo smean. I sve e kod njega biti grozno, mrano". I Gogolj doziva: Sunarodnici! Strano je. Stenjem predoseajui xinovska rastenja i plodove, ije smo seme sejali, ne slutei kakva e straila iz njih ustati".

Ali istovremeno mnogi su sanjali o revoluciji. U vezi s time se, pre svega, irio onaj mit o francuskoj revoluciji, koji je doao sa zapada Evrope. Tamo onda jo nije bilo Tena koji slika revolucionare kao krokodile i revoluciju kao zloin koji se zavr io pretvaranjem Francuske u kasarnu i nije urodio nikakvim dobrim plodom onako isto kao to nije mogue da se od blata na ulici ili od praine na drumu sazida katedrala Bogorodice u Parizu ili sv. Petra u Rimu". Nije se mnogo obaziralo ni na Hajneovu opom enu: Samo rave i prostake linosti dobijaju u revolucionarno doba. Ali ljudi sa velikim srcem uvek postaju rtve, ma kako se revolucija zavrila". Istoriju francuske revolucije onda su razraivali romantiari, kao profesor Mile, koga su u Latinskom kvartu zvali gospodin simbol", ili Lamartin o kome Teofil Gotje pie: On pliva, on leti, on lebdi; on se samo retko stavlja na zemlju i odmah opet poinje svoj let". O njemu se govorilo; Nije to ovek, nego lira". I u svome Dnevniku knjievnika" za godinu 1876. Dostojevski je prozreo u njemu preteu tzv. kerentine: Da li ko od vas, gospodo, pamti Alfonsa Lamartina koji je bio, tako rei, voa privremene vlade u februarskoj revoluciji od godine 1848? Kau da je uivao u tome da besedi beskrajne govore nar odu i raznim deputacijama, koje su onda dolazile iz cele Francuske, iz svih varoi i varoica, da bi se u prva dva meseca po proglaenju republike pretstavili privremenoj vladi". Lamartin je slavio revoluciju kao evanelje socijalnih prava", Viktor Igo kao rajski preobraaj zemaljskog pakla", poto onda Bog stropota svet u svetlost". Ovakva idealizacija francuske revolucije odomaila se i u Rusiji. NJeni oboavaoci kite cveem pesnitva ak i teror, Bjelinski slavi svetu majku giljotinu". Osim francuske revolucije u ondanjoj romantiarskoj sredini dobila je maha druga mata, naime socijalizam. Inicijativa i u ovom odnosu poticala je iz Francuske koja je onda, prema Dumikovom izrazu, postala fabrikom sistema i prodavnicom socijalnih panaceja. itav niz zanesenjaka privoleo se socijalizmu kao nekoj religiji: Sen-Simon propoveda novo hrianstvo", Bie religiju progresa", Pjer Leru proletera Isusa". Nije to bila, tako rei, vertikalna religija koja stvara mistiku vezu izmeu ljudi i nadovaanskog Boga, nego vodoravna koja uspostavlja socijalnu vezu meu ljudima. I ova se veza uzimala u smislu onog bratstva koje je, mnogo ranije nego francuska revolucija, proglasilo Hrianstvo. Prema tome romantiki socijalisti ne propovedaju uzajamnu mrnju i klasnu borbu, nego naprotiv sveoptu solidarnost. Pjer Leru pie: Ko kae ovek, kae oveanstvo". Njegova je lozinka: Svaki za sve i svi za svakog uz pomo znanja i ljubavi". Majka Sensimonista", or Sand, sa zanosom se pridruila ovom pokretu. Tek kasnije doao je Marks, koji propoveda mrnju i ogorenu klasnu borbu, ismeva francuske socijaliste i svoj socijalizam; kao tobo strogo nauni, protivstavlja njihovom kao utopiskom. Ali propovednici ovih utopija, prema izrazu Sen Beva, vrsto su verovali da oni gledaju za etiri ili pet stolea unapred. Verovalo se u to i u Rusiji. Hercen uverava da socijalizam nije zastava nereda i uasa, nego duga koja nagovetava budui narodni razvoj. Naroito se Bjelinski oduevljava novim socijalnim evaneljem. O njemu Dostojevski pie: Znao je da su svemu temelj etika naela. U nove moralne osnove socijalizma verovao je do ludila i bez ikakve refleksije". ak i o Hristu je Bjelinski tvrdio da bi se nesumnjivo pridruio ba socijalistima i poao za njima". Ovakvom mistikom Bjelinski je zaneo i samog Dostojevskog, koji pie: ve godine 1846. bio sam posveen u vascelu pravdu ovog

budueg preporoenog sveta i u svu svetost budueg drutva. To su bili takvi uticaji koje nismo mogli nadvladati i koji su, naprotiv, zaneli naa s rca i umove u ime nekakve velikodunosti". Dostojevski je stupio u kruok" Petraevskog o kome pie: Meu nama nije bilo ni jednog udovita ili varalice. Bili smo zaneti idejama teoriskog socijalizma. Politiki socijalizam onda u Evropi jo nije postojao i evropski socijalistiki voi ak su ga odbacivali". Razliku izmeu obe vrste socijalizma Dostojevski tumai ovako: Uprkos svima ciljevima koji se proglauju, sutina politikog socijalizma sastoji se u udnji za sveoptom pljakom sviju sopstvenika od strane neimunih klasa, a potom neka bude ta bude". Ali naglaava Dostojevski onda se stvar jo uzimala u najruiastijim i rajsko-moralnim bojama". Ono, to on zove politikim socijalizmom, doneo je donekle Marks, donekle Bakunjin, ovaj, prema izrazu Bjelinskog, avo u filozofskom perju", o kome je Kosidier rekao: Kakav je to ovek! Prvog dana revolucije je dragocen, ali iduega dana njega bi trebalo streljati". NJegova je lozinka bila: radost unitavanja stvaralaka je radost". Ma kako bezazlena bila sanjanja Petraevskog i njegovog kruoka, njegovi lanovi bili su uzeti na odgovor. I Dostojevski je bio osuen na etiri godine ivota u sibirskom mrtvom domu". Na taj nain Dostojevski je mnogo tee ispatao za svoja mladika sanjarenja, nego li Hercen, ija se kazna sastojala samo u tome to je bio postavljen za inovnika u unutranjosti. Kad se Dostojevski vratio iz Sibira, zatekao je duboku promenu u ruskom duhovnom ivotu. Skoro je ve bilo odzvonilo sanjalakom idealizmu. Izbilo je utilitaristiko i materijalistiko shvatanje sveta. Promenila se i socijalna struktura Rusije. Javili su se novi tipovi: tzv. plemii koji se kaju" i stide svog povlaenog poloaja; kritike linosti", koje podvrgavaju negativnoj kritici sve, poevi od umetnosti; najzad nihilisti. Naslov romana ta da se radi" (1863) od ernievskog izraavao je novu brigu novog drutva. Bilo je nekoliko odgovarao na ovo pitanje. Jedni su predlagali intenzivan lini ivot. Pisarev stavlja individualizam iznad socijalizma. Vidi u radnitvu samo pasivno gradivo". Drugi propovedaju socijalnu aktivnost, koja se svojim redom shvatala nejednako. Najumereniji, kao Turgenjev, zadovoljavali su se postepenovtinom"; t.j. mirnim i legalnim reformama, i to u laganom tempu. Drugi su polagali sve svoje nade na hodoae u narod" sa namerom da mu se pomogne duhovno i materijalno, ili da se sprema za ustanak. Bila su tri revolucionara programa: Lavrov zahteva da se inteligencija odui narodu, podignuvi ga na vii kulturni nivo; Bakunjin predlae pobunu smesta; najkrvoloniji Tkaev vidi jedini spas u pogubljenju sviju Rusa koji su navrili 25 godina i vie. Sve ove tenje imale su svoj odjek i u knjievnosti. Izvesni pisci nisu ozbiljno shvatili revolucionarnu akciju. Tjutev, ovaj ruski Gete, uzdie se na parnosovsku visinu i uverava da su Rusija i revolucija dve suprotnosti: zapad tobo iezava, u njemu se sve rui u optem poaru", a iznad ovog ogromnog ruenja isplovi kao sveti Nojev koveg jo vea ruska carevina". Ovako isto u svojoj knjizi Rusija i Evropa" (1871). Danilevski pie: Rusija je skoro jedina drava, koja nikad nije imala i po svoj verovatnoi nee ni imati politiku revoluciju. Svaka, ne kaem revolucija, nego ak prosta buna, koja prevazilazi razmer tunog nesporazuma, postala je nemoguna u

Rusiji, dok se ne promeni moralni karakter ruskog naroda, njegovo shvatanje sveta i itav sastav njegove misli". Drugi su shvatili stvar ironiki. Pesnik erbina ismeva ovo komino doba". Pripoveda LJeskov pie karikaturne romane Nekud" i Na no". Trei su uzrujani. Ali ostaju umetnici, te i kod novih ljudi, koje slikaju, trae i nalaze stare motive, naime, estetiku i erotiku. Takvi su Gonarov i Turgenjev. Gonarov je probudio svoga zaspalog lenjivca Oblomova, pretvorio ga je u umetnikom diletanta, neodlunog Rajskog, kojemu na simbolikom ponoru" preotima sanjalaku devojku Vericu pretea Arcibaevljeva Sanjina Mark Volohov, koji negira sve ideale i ui da je ovek samo sebian "ivotinjski organizam". Turgenjev je uznemiren, poto je Rusija jo u "gasovitom" stanju i ruski ovek ima nakrivljenu ne samo kapu, nego i mozak. Slika sukob izmeu oceva i dece i pokuava hodoaa u narod. Ali i tu ostaje veran svome estetizmu i svome omiljenom umetnikom motivu, naime nesrei u proma enoj ljubavi, koju manje-vie svojom krivicom doivljuju svakovrsni kunktatori i dezerteri ljubavi. NJegovi su nihilisti istovremeno slabii, suvini ljudi. To su, prema formuli ernievskog, Rusi na ljubavnim sastancima". NJegov Bazarov naputa ivot kao polusmrvljeni crv". NJegov romantiar realizma" Nedanov ispoveda se pred smrt Marijani: Seaj me se kao oveka potenog i dobrog, ali kome je ipak bilo pristojnije umreti nego li iveti". Godine 1863., dakle dve godine po izlasku romana Ocevi i deca" , ernievski pie ve da e tip Bazarova uskoro ieznuti. Iste godine Turgenjev pie delo sa naslovom Dosta", u kome jedan umetnik baca pero, jer niko se vie ne oduevljava za lepotu. Godine 1868. sam Turgenjev daje Izjavu", u kojoj se odrie knjievnog stvaranja. Kao da dezertira, kao da bei u plemika gnezda od dramatizma ondanjeg burnog ivota. To mu Dostojevski nije oprostio. Ismevao ga je u svome romanu Besi" kao crvenkastog knjievnika Karmazinova koji recituje pred uzburkanom i cinikom gomilom svoj usiljen esej sa naslovom Mersi". Najozbiljniji stav prema ondanjoj duhovnoj i socijalnoj krizi zauzeo je Dostojevski. Gledao je na nju oima pravog umetnikog realiste, ali istovremeno i proroka, koji ne samo da predvia i prorie budunost, nego provire i u tajanstvenu mistiku ljudskog ivota. Pie roman Besi" (18723). To je, kao to Francuzi kau, knjiga sa kljuem. Kao povod za svoju fabulu pisac je uzeo ubistvo aka Ivanova kao izdajnika, koje je izvrio revolucionar Neajev. Ali nije to samo umetnika reportaa. Sam Dostojevski objanjava u Dnevniku knjievnika": Lice mojeg Neajeva naravno nimalo ne lii na lice pravog Neajeva. Hteo sam da postavim pitanje: kako su u naem prelaznom i udnovatom modernom drutvu moguni Neajevi, i kako ovi Neajevi mogu da sebi na kraju vrbuju Neajevce?" Ovaj je roman jedno od najboljih dela Dostojevskog. arl id ga zove najmonijom i najdivnijom knjigom velikog romanopisca". To je jedna vanredno plastika slika ruskog palanakog ivota, ustalasanog nihilizmom. LJubav u ovom romanu igra samo sporednu ulogu. Za razliku od Turgenjevljevih nihilista i revolucionara, njegovi mukarci nisu zaljubljeni. Zaljubljene su samo ene, i to u Nikolu Stavrogina, koji gazi njihovu ast, sreu i ivot, kao da to ne primeuje, bez naslade, bez simpatije, bez samilosti i bez ikakvog kajanja. Za razliku od LJeskova Dostojevski ne ismeva revolucionare, ne pie karikaturu, nego ih prikazuje kongenijalno, ak i sa simpatijom, ali samo ukoliko oni nisu amoralni. I slika itavu galeriju tipova, u kojima se ogleda sva uzburkanost ondanjeg doba.

Ima i tu oceva i dece. Otac je Stjepan Trofimovi Verhovenski, ovaj palanaki Granovski, lani i jevtini muenik liberalizma, mekuac, ali vatreni branilac lepote, u stvari bezazleno odraslo dete, koje tek u ropcu pred smrt otvara svoje oi: itav svoj ivot sam lagao, ak i kada sam govorio istinu. Glavno je to to sam sebi verujem, kada laem". Dolazi do filozofskog zakljuka da su svi krivi i postaje vizionista. Kad se njemu ita mesto iz evanelja o zlim dusima, koji muahu oveka odavno, ali, po rei Spasitelja, izioe iz oveka i uoe u svinje, ije krdo navali u jezero i utopi se, kae u zanosu: Ovi zli dusi to su sve rane, svi miazmi, sva neistoa koja se skupila kod velikog i milog naeg bolesnika, u naoj Rusiji, tokom stolea. Ali velika misao i velika volja e je obasjati odzgo, pa e svi dusi izii. To smo mi i vi, ja, moda prvi na elu, koji emo se bacati bezumni i besni sa stene u more. I svi emo se udaviti, i tako ba treba. Ali bolesnik e ozdraviti i sesti kod nogu Isusovih". Takav je otac. Sin pak Petar Stjepanovi amoralni je cinik, koji sam o sebi kae: nisam socijalista, nego varalica". Posreduje izmeu tajanstvene internacionalne i palanakih elija, koje zastraava i pokuava da uvrsti pomou zloina, jer smatra da je krv sredstvo kojom se lepe ove gomilice. Saaljeva: Ah, kako mi je ao, to nema proloetera; ali bie ih, bie, to e doi. Sada je potreban razvrat za jedno ili dva pokolenja; razvrat neuveni , podli, kada se ovek pretvara u gadno, kukavno, surovo, sebino nitavilo". Mi emo proglasiti unitenje. Otpoee takvo kolebanje, koje jo svet nije ni video". I onda emo ostati samo mi koji smo sebe unapred odredili da primimo vlast. Pridruiemo s ebi pametne, a uzjaiemo glupe". Za ovu buduu diktaturu njemu je potreban voa. I ovaj cinik veruje da je pronaao takvog revolucionarnog Firera u licu Nikole Stavrogina, u koga se bez ikakvih napora sa njegove strane zaljubljuju sve ene, za kojega kao da ne postoji razlika izmeu dobra i zla i koji sa suverenom ravnodunou doputa najtee zloine. Tu je i atov. To je razoarani revolucionar, koji je doao do uverenja da je Rusija sveta i ruski narod bogonosan. Ne sanja, kao Hercen, o ostvarenju zapadnih utopija u Rusiji, nego, kao slovenofili, o Rusiji koja e kazati svoju sopstvenu novu re ne samo na zapadu, nego i itavom oveanstvu. Trai Boga i predlae Stavroginu da ga nae u tekom seljakom radu. Tu je i Kirilov kojega je tokom celog ivota muio Bog" i kojega nateruje na samoubistvo neka udnovata teodiceja: Ako ima Boga, onda je sve njegova volja, i ne smem da budem van ove volje. Ako ga nema, onda je sva volja moja. I ja moram da izjavim samovolju, moram da izjavim svoje neverstvo". To po tsea na uvenu Smerakovljevu formulu iz Brae Karamazovih": Ako Boga nema, onda je sve dozvoljeno". Ali dok Smerakov u ime ove formule ubija drugog oveka, Kirilov ubija samog sebe. Tu je kapetan kod koga nije upalila ateistika propaganda, jer sumnja: Ako Boga nema, kakav sam ja kapetan?" Tu je Virginski, ije prezime potie od latinske rei virgodevojka. To je ovek sa vanredno istim srcem". Govori o svetlim nadama" socijalizma sa nekim verskim zanosom. Odbija i proklinje politiki" pravac revolucije za razliku od socijalnog. Ipak uestvuje u mranom ubistvu atova. Ali posle toga vie: Ne, ne, to nije ono, to sasvim

nije ono". To je ista formula, na koju nekoliko puta nailazimo kod Tolstoja, naroito u Vlasti tame", gde seljak Aim ponavlja: Nije to ono". Tu je fanatik socijalistike logike igalev, iji sistem poinje sa bezgraninom slobodom, zavrava se pak bezgraninim despotizmom. On deli itavo oveanstvo na dva nejednaka dela. Deseti deo dobiva slobodu i bezgraninu vlast nad ostalih devet desetina, koje kao da postaju stadom. On vidi u tome ne pakao, nego obrnuto raj" zemaljski raj, van kojega ne moe da postoji drugi raj". Iekuje da se svet srui, i to ba prekosutra ujutru, tano u 10 sati i 25 minuta. Petar Verhovenski je ushie n njegovim sistemom. Veli: Kod njega je pijunaa. Kod njega svaki lan drutava nadgleda druge i mora da dostavlja. Svi su robovi i jednaki u ropstvu. U krajnjim sluajevima kleveta i ubistvo, ali pre svega jednakost. Poniava se nivo obrazovanja, nauke i talenata. Ciceronu se see jezik. Koperniku se vade oi. ekspir se kamenuje. Evo igalevtine". Ali isti igalev, kao i Virginski, razlikuje socijalnu i politiku metodu, te se protivi ubistvu atova, samo, za razliku od Virginskog, ne iz etikih, nego iz taktikih obzira. Tu je Liputin. To je pravi i roeni pijun", ali zanesen furjerizmom. Kae: Ne, nije to prevod sa francuskog. To je prevod sa svemirno-oveanskog jezika, sa jezika svemirno-oveanske socijalne republike i harmonije". Tu su manijaci, koji kao da predoseaju sadanji komunistiki pozdrav sa uzdignutom pesnicom, die svoju desnu pesnicu, mae njom u vazduhu nad glavom, pa iznenada sputa dole, kao da obara nekog protivnika". Tu je mali fanatik oficir Erkel, koji kae Petru Stjepanoviu: Vi ste sve, a mi smo nita". Kao istoni asasini, kojima je bilo dovoljno samo jedne rei planinskog voe da ubiju svakog, koga im on pokae, bez oklevanja i bez grie savesti uestvuje u gnusnom ubistvu. Ipak posle ovog nedela neto drugo je poelo da mui njegovo malo bedno srce". Tu su pijanica i ucenjiva kapetan Lebjadkin i robija Feka. Obojica su spremni za novac na sve, prvi naroito na provokaciju, drugi na ubistvo. Osim toga ima radnika na pigulinskoj fabrici, koji, kao u januaru godine 190 5. petrogradski radnici sa revolucionarnim svetenikom Gaponom na elu, prireuju povorku da se tue vlastima na svoju nevolju. Ima rulje koja se rado pridruuje svakom drutvenom neredu. Ima lakomislene gospode i dama za koje je sve razonoda, ak i le samoubice, kao da j e sve u redu, ili kao da oni smeju ponavljati: posle nas neka je i potop. U njihovom je drutvu i sujetni knjievnik Karmazinov, ova rava karikatura Turgenjeva. Ima inovnika koji se odaju administrativnom sevdahu" bez obzira na ozbiljnu sitaciju. I na vrhuncu je administrativne lestvice tupi Nemac fon Lembke. NJegova pak supruga Julija Mihajlovna toliko je samopouzdana i zaslepljena, da smatra za svoje najsigurnije saradnike u suzbijanju revolucije podmukle revolucionare koji je ismevaju i varaju.

Sve ove linosti ne samo da daju ivu sliku onog ustalasanog mora" koje je, da navedemo naslov jednog romana od Pisemskog, sainjavala ondanja Rusija. One su, tako rei, i simboline. One kao da nagovetavaju onu buduu rusku revoluciju, koju je, za razliku od Tjuteva i Danilevskog, Dostojevski predvideo i pretskazivao. I on, samo on, prvi posle Pukina, LJermontova i Gogolja, nije predvideo nekakvu idiliku i sentimentalnu revoluciju, nego groznu i krvavu, onu revoluciju, koju je Trocki definisao kao udarac pesnicom nanet jednom paralitiaru. Proroansko predoseanje buduih grozota se nalazi ne samo u romanu Besi", nego i u Dnevniku knjievnika". Pored svega svojeg narodnjatva Dostojevski tu podvlai kod ruskog naroda ovaj zaborav svake mere u svemu, ovu potrebu odricanja svega, najglavnije svetinje svojeg srca, najnunijeg svojeg ideala, cele narodne svetinje u svoj njenoj punoi, prema kojoj je tek gajio strahopotovanje i koja kao da je iznenada postala za njega nekakvo nepodnoljivo breme. Naroito zaprepauje ona urba, ona strmoglavost, sa kojom ponekad ruski ovek hita da se prijavi za zlo. Spreman je da se odree svega, porodice, obiaja, Boga. Ponekad najbolji ovek nekako iznenada moe da postane mrski bezobraznik i zlikovac samo ako se uvue u onaj vihor, u kobni za nas krug grevitog i trenutnog samooodricanja i samounitenja, koji je toliko svojstven ruskom narodnom karakteru u nekim kobnim momentima njegovog ivota". Ali u svome proroanskom predoseanju Dostojevski, uprkos onoj prividnoj stabilizaciji koja je, kao to je izgledalo, zavladala onda u zapadnoj Evropi, predvia velike potrese i u njoj. Proricao je svetski rat i dolazak komunistikog poretka. Evropa neminovno ide u susret ogromnom i konanom politikom ratu u koji e svi biti uvueni". Jedini ko e u njemu pobediti, to je gladni i ozlojeeni proletarijat, sa kojim e doi komunizam, taj suparnik i neprijatelj itave Evrope". Evropu oekuje velika kriza, koja e oznaavati poetak kraja preanje istorije evropskog oveanstva". Vidi se da su doli rokovi za neto veito, hiljadugodinje, za ono to se u svetu spremalo od samog poetka njegove civilizacije". Onu propast Zapada", koju je posle svetskog rata konstatovao pengler, pre njega je proricao Dostojevski. Proricao je sadanju krizu, i to ne kao povrnu funkcionalnu, nego duboku, strukturnu, ako ne i katastrofalnu. Mnoga su se proroanstva Dostojevskog ostvarila. Ali on ne bi bio prorok kad ne bi imao i svoju mistiku. Ova pak mistika se sastoji u dubokoj veri u moralnu mo ruskog naroda, koji je sposoban da se oisti od svih zloina i da prebrodi sve tekoe. Sudite ruski narod ne po onim gadostima to ih on tako esto ini, nego po onim velikim i svetim stvarima za kojima on i u najveem nevaljalstvu svome stalno ezne. A posle, nisu ba svi u narodu samo podlaci i gadovi, ima ih prosto svetih, pa jo kakvih, prosto sijaju i svetle; i svima nama obasjavaju put. Ideali naeg prostog naroda su krepki i svetli, i oni su ga spasli u vekovima njegovih patnji. A to naporedo s tim ima i mnogo gada, ruski narod stoga i sam najvie tuguje i veruje da je sve to samo nanosno i privremeno, avolska ukletost". Dostojevski veruje da nikad ruski narod ne prima i nee primiti svoj greh za pravdu". Nije li simbol takvog naroda Raskoljnikov, koji je pod uticajem jedne teorije tueg porekla izvrio odvratan zloin, ali nije iskoristio pljaku, nije se ni pravdao, nego se odao ogromnoj metafizikoj, socijalnoj i moralnoj zabrinutosti zbog tuih patnji? Nije li, ba on onaj Veliki grenik, koji zna za zloin, ali i za kajanje, i o kome je pred kraj svojeg ivota Dostojevski hteo da napie simboliki roman? Ali sve

to spada u onu mistiku koja veruje da, kao to se izraava na pisac, bez vie ideje ne moe da postoji ni ovek ni nacija". Sa takvom dubokom verom Dostojevski je preminuo u januaru godine 1881., svega na nekoliko nedelja pre ubistva Aleksandra II. Ovaj car oslobodilac pao je kao rtva onih terorista koji su se smatrali za narodovoljce", tj. pretstavnike naroda i izvrioce njegove volje. Godine 1917., dakle 36 godina kasnije, ispunila su se mnoga proroanstva Dostojevskog. Nije teko odgovoriti na pitanje, kakav bi on stav zauzeo prema onoj revoluciji, ije su ideje -vodilje ateizam i klasna mrnja. Onako isto kao i Tolstoj ili njegov Virginski, odluno bi izjavio da je to ne ono", to mora da bude. Ali opet ne bi izgubio veru da e na kraju krajeva zli dusi izii iz oveka. I ovu njegovu veru prihvatio je pisac pesme Dvanestorica" Blok, koji pred svoju smrt, gladan i gonjen, ipak izraava u svojoj labudovoj pesmi vrstu nadu da e ljudi izii iz zverova". (Hriansko delo 3/1937)