You are on page 1of 508

р в ИС

СРПСКОГА ЈЕЗИКА
I. ПРАВИЛА И ЊИХОВИ ОСНОВИ

II. РЕЧНИК УЗ ПРАВОПИС

Приредили

МИТАР ПЕШИКАН
ЈОВАН ЈЕРКОВИЋ
МАТО ПИЖУРИЦА

МАТИЦА СРПСКА
1994
Рецензенти

ПАВЛЕ ИВИЋ
ДРАГО ЋУПИЋ

Штампање ПРАВОПИСА СРПСКОГА ЈЕЗИКА помогли су

ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

САВЕЗНО МИНИСТАРСТВО ЗА НАУКУ, ТЕХНОЛОГИЈУ И РАЗВОЈ

СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА КУЛТУРУ АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ ВОЈВОДИНЕ

ДОБРОТВОРИ,ДАРОДАВЦИ,ПРИЛОЖНИЦИ

СВА ПРАВА ЗАДРЖАНА


ПРЕШТАМПАВАЊЕ И УМНОЖАВАЊЕ ЗАБРАЊЕНО
И У ЦЕЛИНИ И У ДЕЛОВИМА
САДРЖАЈ

ПРАВИЛА И ЊИХОВИ ОСНОВИ


т. стр.

ПИСМО 1-6 17
Настанак и међусобни однос европских писама. Називи
словних система и назива . .. .. . .. . ... .. . 1 17
Примена писама на нашем језичком простору у про-
шлости. Писање бројева .................... . 2 21
Мењања и прилагођавања азбуке. Латиница. Ћирилица.
Новије реформе ћирилице .... . 3 23
Развитак типова писма .......... . 4 32
Главни видови данашњег писма 5 35
Основне норме нашега писма . . 6 37

ВЕЛИКО СЛОВО 7-40 46


Главне норме и њихови основи 7-13 46
Типична проста имена као главни обрасци писања ве-
ликог слова .. . .. .. .. ... . .. .. .. . .. . . .. . .. . 14-15 49
Велико слово унутар вишечланих властитих имена 16-24 50
Основна правила т. 16-18. Људска и персонификова­
на имена 19. Вишечлана имена земаља 20. Остала
вишечлана имена 21. Нека имена области
22. Писа­
ње помоћних речи у именима 23. Преузимање извор­
ног правописа у страним именима 24.
Разликовање властитих имена и општих назива . . . . . . 25-34 56
Начелни приступ т. 25. Имена и називи административ­
них и других подручја 26. Имена и називи догађаја и
историјских збивања 27. Претварање властитих имена
у опште називе 28. Имена и називи серијских и апстракт­
них појмова 29. Пуна и скраћена имена и подударни
општи називи 30. Имена и општи називи животиња 31.
Земља, Сунце и Месец 32. Звања уместо имена 33.
Имена и називи бића из религиозног и митолошког
појмовника 34.
Писање вишечланих израза кад је одредбени. део на дру-
гом месту .............................. . 35-36 72
6 Садржај

Куртоазна употреба великог слова ..... 37-39 74


Преглед и саже так поглавља о великом слову 40 76

СПОЈЕНО И ОДВОЈЕНО ПИСАЊЕ РЕЧИ ........ . 41-64 81


Уводна објашњења . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41--47 81
Три врсте спојева и три начина писања т. 41. Видови
колебања у начину писања 42. Слојеви сложеница 43.
Одлике сложеница 44. Посебне одлике предлошких спо­
јева 45. Нормирање спојеног и одвојеног писања 46.
Битније поправке норме П 47.
Битнија правила спојеног, полусложеничког и одвојеног
писања ................................ . 48-63 90
Именице: спојеви с несамосталним или проширеним
другим формантом т. 48. Спојеви несамосталног фор­
манта и именице 49. Спојеви посебних речи (реч у
детерминативној служби +
именица) 50. Спојеви слов­
них симбола и именица 51. Осамостаљени форманти 52.
Осамостаљивање због удвајања саставница 53. Титуле и
пригодни називи испред имена 54. Титула иза имена 55.
Цртица уз презимена 56. Писање вишечланих географ­
ских имена 57. Придевске сложенице и полусложенице
58. Полусложеничка удвајаља и парни спојеви 59.
Спој ено и одвојено писање бројева и изведеница од њих
60.Спој ено и одвојено писање заменица и заменичких
прилога 61. Спојеви предлога и других речи 62. Глаго­
ли и речце 63.
Преглед и сажетак поглавља о спој. и одв. писању ... 64 120

ИЈЕКАВСКО И ЕКАВСКО КЊИЖЕВНО НАРЕЧЈЕ 65-68 125


Уводна објашњеља т.65. Системски однос екавице и
ијекавице 66. Приступ у нормирању замена јата 67.
Ближа правила и препоруке о заменама јата 68.

ГЛАСОВНЕ ПРОМЕНЕ И ОДНОСИ ГЛАСОВА 69-94 138


Приступ ............................ . 69 138
Сугласник х .. .. ... .. .. .. .. .. . .. . .. .. . 70-72 138
Сугласник ј ......................... . 73-74 140
Позиционо ј У суседству са и т. 73. Још неки случајеви
у вези с писањемј.
Једначење сугласника по звучности ........... . 75-76 144
Друга једначења и нека разједначавања сугласника 77-79 148
Упрошћавање сугласничких група ............ . 80-82 149
Односи тврдих И умекшаних сугласника ........ . 83-89 153
Разликовање примарних и секундарних сугласника т. 83.
Порекло секундарних сугласника 84.
Нека оријентациона правила ........... . 85-89 156
Однос К/Ц, 2, х према ч, Ж, ш т. 85. Однос к, 2, Х према
Ц, з, с 86. Односи група шm и жд и других сугласника
Садржај 7

87. Односи Ч, џ И ћ, Ь 88. Утицај меких сугласника на


самогласнике 89.
Односи л и о . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 90-92 166
Уводна објашњења т. 90. Правила и обрасци односа
л : о 91. Некњижевне појаве у распореду л : 092. ..
Непостојано а 93-94 169
Уводна објашњења т. 93. Нека нормативна питања 94.

УОБЛИЧАВАЊЕ РЕЧИ ИЗ КЛАСИЧНИХ ЈЕЗИКА И


ДРУГЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛНЕ ЛЕКСИКЕ ...... 95-100 174
Основни нормативни приступ т. 95. Системска ностри­
фикација стране грађе 96. Прилагођавање завршетака
властитих имена 97. Транскрипција графија и преузи­
мање гласова 98. Преношење новогрчких имена 99.
Разлике у српском и хрватском узусу 100.

ПРИЛАГОЂЕНО ПИСАЊЕ ИМЕНА ИЗ СТРАНИХ


ЖИВИХ ЈЕЗИКА (ТРАНСКРИПЦИЈА) ......... 101-180 186
Начелни приступ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101-103 186
Особености транскрипције словенских имена . . . . . . . . 104-106 190
Језици појединачно (по азбучном реду) . . . . . . . . . . .. 107-180 195
Албански т. 107-109. Арапски и персијски 110-112.
(Белоруски 104, 106d. Бугарски 104, 106Ьс. Грчки
класични 97-98, новогрчки 99.) Енглески 113-120.
Италијански 121-122. Јапански 123. Кинески 124-135.
(Латински 95-98.) Мађарски 136-140. (Македонски
104, 106ас.) Немачки 141-143. (Персијски - в. арап­
ски.) Пољски 144-147. Португалски 148-150. (Русин­
ски 104, 106е.) Румунски 151-153. Руски 154-157 (и
104-106). Словачки 158-159. (Словеначки 104. Укра­
јински 104, 106de.) Француски 160-164. Холандски
165-169. Чешки 170-173. Шпански 174-179. Закључна
препорука 180.

ИНТЕРПУНКЦИЈА 181-223 252


Уводна објашњења ........................ " 181 252
Тачка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182-185 254
Запета или зарез . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 186-196 256
Приступ т. 186. Зарез и напоредни делови рече нице
187. Зарез у набрајању 188. Издвајање уметнутих и
других придодатих делова реченице 189. Општа пра-
вила о интерпункцији између реченица 190. Напоредне
(независне~ реченице 191. Зависна реченица испред
главне 192. Зависна реченица иза главне 193. Уденуте
зависне реченице 194. Глаголски прилози и друге при-
лошке одредбе у служби зависне реченице 195. Опште
препоруке о писању зареза 196.
Црта . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. 197-201 275
8 Садржај

Тачка и запета или тачка и зарез (тачка са зарезом) 202 280


Две тачке (двотачка) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203-204 281
Заграда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205-207 284
Наводници ............................... . 208-211 286
Упитник И узвичник ........................ . 212-216 288
Цртица . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217-218 290
Остали правописни и помоћни знакови . . . . . . . . . . . . 219-223 291

СКРАЋЕНИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224-229 296


Приступ т. 224. Опште скраћенице 225. Интернацио­
налне и прилагођене опште и мерне скраћенице 226.
Верзалне скраћенице (акроними) 227. Вербализоване
скраћенице (претворене у реч) 228. Слободно и про­
грамирано скраћивање 229.

ПОДЕЛА РЕЧИ НА КРАЈУ РЕДА . . . . . . . . . . . . . . . 230-235 303


Приступ т. 230. Правила и препоруке 231-235.

КОМБИНОВАЊЕ ПРАВОПИСНИХ ЗНАКОВА И ВИ- 236 312


ДОВ А ТЕКСТА ИЛИ СЛОГА ............... .

Прилог

ИМЕНА И ЊИХОВЕ НОРМЕ .................. . 317

РЕЧНИК УЗ ПРАВОПИС ................ . 329-512


УЗ ПРАВОПИС СРПСКОГА ЈЕЗИКА

Под наведеним насловом предајемо Матици српској, а њеним позваним


посредништвом и свим заинтересованим корисницима, већ дуго најављи­
вану књигу, коју чини општи део - Правила и њuxови основи и азбучни
део - Речник. Сврха овога приручника, који предлажемо да служи као
правопис, није да опозове правописну норму утврђену првим Матичиним
правописом (П), који је 1960. године Матица српска заједно с Матицом
хрватском објавила као обједињени српскохрватски правопис; он ту норму
само осавремењује, дорађује и у потребној мери прилагођава и поправља,
држећи се начела постојаности и континуитета српске књижевнојезичке
културе и норме. Поред П, у непосредне основе ове обраде спадају
Прилози Правопису (ПП), које је 1989. г. објавила Матица српска, а
усагласила их је радна група од једанаест лингвиста (П. Ивић, Ј. Јерковић,
Ј. Кашић, Б. Остојић, А. Пеца, М. Пешикан, М. Пижурица, Ж. Станојчић,
Ј. Б аотић , М. Караџа-Гарић, М: Шипка); с пуном пажњом имали смо у
виду и оцене Међуакадемијског одбора за ортографију и ортоепију (МО),
у ком су током 1989-1990. г. радили представници пет академија (САНУ,
ЈАЗУ, АНУБиХ, ЦАНУ и ВАНУ), међу њима и коаутори ПП.
Разуме се, искоришћени су и други језички приручници, као и посебне
обраде, а нарочито, већ у изради Прилога Правопису, елаборација право­
писних тема 70-их година у организацији сарајевског језичког института
(Елаб. БиХ). Особито је искоришћена грађа и обрада транскрипције
страних имена, највише прилози И. Клајна, Ш. Шоње, С. Јанковића, Д.
Танасковића, Д. Разића, М. Ћорђевића, Ј. Буљовчића, М. Риђановића, Б.
Дабића, Ј. Новаковић-Лопушине, Р. Исмаиљија и др., а за неке друге теме
Правописни приручник Св. Марковића, М. Ајановића и З. Диклића (1972).
У целини пак приређивачи овај посао схватају као довршавање
програма започетог Прилозима Правопису и његово употребно саобража­
вање околностима у којима живимо. Ово не значи да сма се формално и
дословно ограничили на дораде и иновације које су обрадили ПП или
расправио МО. У току самог приређивачког рада као стручног поступка
наметнула се потреба знатних дорада, а онда и покоје модификације,
употребне оцене, а почесто и поправке раније норме и ранијих оцена.
Разуме се, имало би својих предности да су и те дораде и наше коначне
формулације могле проћи кроз ширу тимску или комисијску расправу; али
тим путем идући, овај приручник - ако би и дошао до краја - сигурно би
10 Предговор

каснио још коју годину, а у нормативистици пуна сагласност људи од струке


није реално ни могућна.
У свим дорадама и поправкама, већ од почетка рада на ПП, имали
смо у виду начело да није добра норма ако се коси с језичким осећањем
људи који добро владају књижевним језиком. Зато смо настојали да
иновације не иду мимо тежњи које су се испољиле у бољој јавној речи и
култивисаном језичком осећању, понегде се претварајући и у обичајну
норму, коју - наравно - треба уважавати не мање него писану.

Употребно је овај правопис намењен првенствено задовољавању по­


треба српске језичке културе - српске у традиционалном и језикословном
смислу, тј. културних и просветних потреба на тлу садашње Савезне
Републике Југославије, као и оних књижевнојезичких средина које остају
у културној и књижевнојезичкој заједници с тим простором. У складу с
таквом реалном употребном наменом, текст приручника не иде (као први
Матичин правопис) за формалном симетријом исто чне и западне грађе,
односно српског и хрватског стандарда или узуса, него претежно оперише

примерима и употребним оценама својственим језичкој култури источнијег


дела штокавског наречја; међутим, ни ону другу компоненту наш прируч­
ник информативно не искључује нити је нормативно дезавуише. Колико
је концепт обраде изискивао освртање на хрватску стандардизацију (или
шире схваћено западну), она је навођена начелно у оном виду који је, под
именом "хрватскосрпски", добила у заједничком правопису 1960. г. (скра­
ћено: хс.), а који је примењиван у шестотомном речнику Матице српске
(РМС), на одговарајући начин и у израђеним књигама Речника САНУ
(РСА).
Треба имати у виду да су одлике тога израза, доследније или делимич­
но, примењивали и многи српски аутори. Тај факат, међутим, не искључује
њихов израз из оквира српског језика, не само зато што су писци Срби
него и зато што је и сама та хрватска стандардизација - након прихватања
вуковске реформе - реално хрватскосрпска, јер међу својим темељним
ослонцима има Вуков Српски рјечник и вуковски у првом реду српски језик.
Разуме се само по себи да је у обради једнака пажња посвећивана
ијекавском и екавском изговору или књижевном наречју. У складу с тим,
правопис се истовремено објављује у екавици и ијекавици. Садржај но су
обе верзије истоветне, а разликују се само у лику приређивачког текста и
коментара.

Ослонац на П огледа се не само у високом степену одржавања његове


норме него и у изричитом указивању на однос те раније и садашње
иновиране норме. Замисао је приређивача да треба оставити једно прелазно
раздобље у ком би се, као право писаца текста, уважавало и придржавање
појединих решења из првог правописа, иако се сада друкчије нормирају.
Тако би се избегао притисак на људе да невољно мењају узусе ако су им
постали блиски и природни, а дало би се и прилике да сама пракса
верификује установљене иновације.
Приређивачи су свесни да допуштени дублетизам изазива доста неза­
довољства код многих посленика на пољу језичке културе, који би радије
прихватили приручник с једноструким саветима у стилу "није - него", без
објашњења з а ш т о је то тако и без остављања резервне могућности.
Превиђају при томе да таква једнострука решења често не би могла бити
Предговор 11

управо она којима лично дају предност и да је дублетизам језичка реалност;


њега у стварном књижевном језику (и то добром, негованом) има и знатно
више него у нормативним приручницима, јер они само делимично обухва­
тају и предочавају стварна двојства. Једноставни су само они приручници
који остављају много празнина и недоречености.
И сами, међутим, уважавамо потребу за одређеношћу препорука, па
смо јој ишли у сусрет колико смо могли. Констатујући разна двојства у
општем тексту приручника, кад год смо нашли основа за то, дали смо

предност једној варијанти, било по општој правописној логици било по


употребној оцени преовлађујућег српског изражајног узуса. У правописном
речнику идемо и корак даље у том правцу, јер редовно предочавамо онај
лик који по нашој оцени има употребну предност, а варијанту којој не
придајемо исти употребни значај (иако је нормативно признајемо) наво­
димо у загради, или са вербалном оградом, или је и не наводимо, него
само упућујемо на тачку у тексту где су предочене дублетне могућности.
Наше оцене обичнијег и необичнијег настоје да погоде преовлађујуће
културне узусе на штокавском истоку, па су неизбежно релативне. Осим
тога, кад се иде корак даље у нормирању, не може се жигосати као

некњижевно оно што је до јуче било школски стандард.


Према томе, ко није задовољан обликом предоченим у речнику, нека
провери у одељку на који се упућује предвиђа ли се (на основу П или
других момената) и друга могућност. Ко пак исправља туђе текстове без
сагласности аутора, дужан је да сагледа сав остављени нормативни оквир,
поготово за интервенције које би се могле схватити као нарушавање
нечијег националног израза.
Расположиво време није допустило да довољно дуго тражимо и
дотерујемо што складније стилизације, као ни оптимални лик и структуру
речника. Оценили смо да не можемо текст свести на сама аподиктична
правила, без образлагања и објашњења. Не надамо се да ћемо тиме избећи
хиљ аду з ашто (од "зашто?" до "зашто?!" и "зашто!!") - уобичајених и
у сређенијим приликама у нормативистици ове врсте. Али определили смо
се за тај много заметнији приступ највише ради просвете, где треба не
само примењивати правопис него такође предавати и учити лекције о
њему; а и ради оних који и изван школе настоје да унапреде своја знања
о језичкој култури. Да би служила тим потребама, књига мора настојати
да буде не само правилник него и општеобразовни приручник, па и уџбеник
- док се не замени бољим; чинило нам се да без тог настојања не бисмо
ни половично довели до краја започети посао.
у истом дy~y, у Р е ч н и к нисмо унели само ортографску материју (тј.
како се з а п и с у ј е оно што реално живи у језику), него и многе прекораке
у граматичку и речничку културну норму. Иако је у речник - у поређењу
с правописом из 1960 - ушао само невелик број речи, много ранијих оцена
требало је проверити, а почесто и дорадити или поправити - колико нам
је пошло за руком и колико је дозволио циљ да речник остане једноставан
и погодан за свакодневну примену и брзу консултацију, као и да преко
њега корисник лако нађе у опште м тексту обраду и оцену оног питања
које га заинтересује.
у те сврхе и у самом општем делу настојали смо да видљиво одвојимо
правила и препоруке од уводне и приступне обраде мерила; а најсложенија
поглавља - велико слово и спојено и одвојено писање речи - закључена
12 Предговор

су сажетком, у коме се види основни нормативни исход обраде. У поглављу


о транскрипцији неизбежно специјализована обрада редовно се закључује
алфабетским прегледом туђих графија с кратком препоруком како да се
свака преслови, те се тиме обично сасвим лако може послужити свако ко
дође до податка како се неко туђе име изворно пише у датом језику.

у тренутку кад Матици предајемо рукопис, на крају з л о г п р о љ е ћ а


1993, у намери нам је и на реду израда и кратког српског правописа, тј.
сажетије напоредне верзије овог издања. Она би - остављајући овој
опширнијој обради казивања о основима и мерилима - сажимала оно што
предлажемо као норматив и држала се уобичајеног лика наШkL'{ правопи­
сних приручника. Намена јој је да у координацији са овим Правописом
српскога језика олакша најчешћу приручничку примену, у просвети и за
шире културне потребе.
у међусобној подели посла први потписани писао је општи део, а друга
двојица састављала су речник. Међутим, налази и закључци речничке
обраде уткивани су у правила, а речник је подешаван да буде потпуно
сагласан са општим делом. Између два дела приручника нема, дакле,
нормативних несагласности, ако се није поткрала која нехотична.

22. јуна 1993


М. Пешuкан - Ј. Јерковип - М. Пuжурuца
ОСОБИТЕ СКРАЋЕНИЦЕ ПРИМЕЊЕНЕ У ОВОЈ КЊИЗИ

БП - А. Белић: Правопис српскохрватског књижевног језика, Београд


1950.
Елаб. БиХ - Елаборација правописне проблематике 1975-1980, објављена
у сарајевским часописима Радови III-VII и Књижевни језик У/3-4 (в.
објашњење у предговору ове књиге "Уз Правопис српскога језика" и
приказ у Прилозима Правопису стр. 107 и даље).
МО - Међуакадемијски одбор за ортографију и ортоепију (1989-1990), в.
У предговору.

П, Прав. 1960 - Правопис српскохрватскога књижевног језика, изд.


Матица српска 1960 (напоредну верзију и Матица хрватска).
РМС, РМ - Речник Матице српске (испрва и Матице хрватске), под
насловом "Речник српскохрватскога књижевног језика", Нови Сад 1967-
1976.
РЊ - Речник Његошева језика, Београд 1983, израдили М. Стевановић и
сарадници М. Вујанић, М. Одавић и М. Тешић, уредник М. Стевановић.
РСА - Речник Српске академије наука и уметности ("Речник српскохрват­
ског књижевног и народног језика"), излази у Београду од 1959.
хс. - 'хрватскосрпски', 'хрватска стандардизација' - в. У предговору.

Ради штедње простора употребљаване су (нарочито у поглављу о


транскрипцији и у Речнику уз правопис) и многе друге уобичајене или
прозирне опште скраћенице. Битније од њих објашњене су у Речнику.
ОПШТИ ДЕО

ПРАВИЛА И ЊИХОВИ
ОСНОВИ
писмо

Наши школски програми премало пажње посвеhују писму,


његовој историји и служби. Да би се то колико-толико надомести­
ло, поглавље о писму у овом приручнику не ограничава се на

нормативне обрасце, него излаже оно што треба да уђе у општа


знања припадника културе која је заснована на делу словенских
првоучитеља Ћирила и Методија или која њихово дело признаје
као своју битну саставницу. Та знања спадају у образовни минимум
за људе који теже свестранијем хуманистичком образовању и који
признају двоазбучност као реалност свог културног света, истовре­
мено словенског и европског - без обзира на то дају ли у личној
употреби предност hирилици или латиници. У сваком случају, то
је тематика од великог значаја за свеколику српску културну
средину и за културу која се - потпуно или делимично - темељи
на српској језичкој и изражајној традицији; а не могу је без штете
занемаривати ни други судеоници историјског hирилометодског
наслеђа. Илуструјуhи живот, одлике и службу писма, у табелама
приложеним уз ово поглавље ишли смо и нешто даље од образовног
минимума, како би заинтересовани о по нечему могли стеhи и
потпунији увид.

1. Настанак и .међусобни однос европских писама

Основ савремене, а углавном и историјске европске писмености


чине три писма - грчко, латинско или латиничко (латиница) и
hирилско или hириличко (hирилица). Ћирилица и латиница пред­
стављају стандардна писма нашег језика, а и грчко писмо је
неопходан део савременог образовања, због широке употребе у
стручној симболици, због културног значаја грчког језика и због
тога што је оно основно европско писмо, из кога су проистекла и
друга два.

2 Праnопис (ек.)
18 Писмо т. 1

г р ч к о п и с м о је феничанског порекла. Можда још у Х веку


. пре нове ере Грци су преузели феничанско писмо, а с њим и основни
азбучни ред, као и имена појединих слова (алфа, бета, гама,
делта ... ). У наредним столећима Грци су то писмо дорадили,
прилагодили и донекле преосмислили. Феничанско писмо било је
сугласничко, смер писања био је здесна улево, а у ликовно м погледу
није било неког изразитијег стила и геометријске правилности.
Грци су то писмо прерадили у сугласничко-самогласничко (углав­
ном преосмишљавајући нека феничанска сугласничка слова), до­
дали су још нека слова, окренули смер писања (прешли на писање
слева надесно) и увели геометријску и ликовну доследност у писмо
(писање слова углавном између две линије). Карактер тог старогр­
чког писма добро одржавају данашња велика слова у сва три
европска писма, нпр. В, Е, О, Т.

Л а т и н и Ц а је грчког порекла. Једну варијанту старогрчког


писма (облик слова и азбучни ред) преузели су стари Латини, уз
извесно етрурско посредништво. Писмо је преузето у доба кад се
још није било уобличило класично грчко писмо (најстарији сачу­
вани записи потичу с краја VП или почетка Уl века старе ере),
али је даља дорада ишла у сличном духу као код Грка. Ипак су се
јављале и временом повећавале разлике у односу на изворно грчко
писмо, тако даје настало посебно латинско писмо, иако је задржало
знатну сродност с грчким, И у облику слова (великих), и у њиховом
значењу, и у азбучном реду. У античко доба развила се латинска
азбука од 23 слова, а у каснијим епохама из њих су изведена и
укључена у међународну латиницу још три (диференцирањем l-Ј,
V-U и спајањем удвојеног vv
у W).
То је основна или општа латиница, и на њој се темеље
сва савремена национална латиничка писма, међу којима и наше
(испрва хрватско, касније српскохрватско); будући даје у енглеском
правопису преузета неизмењена, можемо је звати и англо-латин­
ском латиницом. Слично грчкој азбуци и још више од ње, употреб­
љава се као допунско писмо (у стручној симболици и У специјалним
применама) и у ћириличким националним културама, те представља
неопходан део образовања и културе уопште.

За разлику од латинског писма, које је настало подешавањем


и дорадама грчког писма а не некаквим реформаторским чином,
с л О в е н с к а а з б у к а настала је у lХ веку као дело Константина
Солунског - св. Ћирила (назива се и Кирил Словенски). Уведена
је у живот и културу Словена најпре на простору Моравске и
Паноније, мисијом словенских првоучитеља Ћирила и Методија и
њихових ученика, који ће је касније ширити и по другим крајевима.
И пре сачињавања азбуке, како у Х веку сведочи знаменити
поборник словенског писма монах Храбар, Словени су записивали
своју реч, али су то морали чинити "без устројства", импровизо-
т. 1 Писмо 19

ваном употребом грчких и латинских слова. Ћирилов азбучни


систем, међутим, донео је такву прецизност (врло блиску новијем
начелу "пиши као што говориш") да се њиме и данашња лингви­
стика у великој мери служи кад представља тадашњи словенски
гласовни систем.

Иако је Константин (каснији Ћирило) смислио посебна слова,


различита и од грчког И од латинског стандарда, и створио наоко

оригинално писмо КОЈе Је касније названо г л а г о љ и Ц а - ипак је


његова азбука у основи била преоблика грчког писма, уз дораду
коју је изискивао тадашњи словенски гласовни систем. У првом
делу азбуке он је поређао слова која одговарају грчкој азбуци, за
гласове који су се подударали у словенском и грчком изговору.
Како је словенски и сугласнички и самогласнички систем био
знатно богатији и разноврснији од грчког, Константин је створио
и слова за специфичне словенске гласове. Упамћено је у словенском
предању да је тих посебних словенских слова било 14 (од њих
потичу нпр. наша данашња слова Б, Ж, Ц, Ч, Ш). Та слова творац
словенске азбуке сместио је углавном на крају азбучног низа, а
само је нека сугласничка уклопио у подударни грчко-словенски низ,
испред слова која је уочио као сродна (нпр. Б испред В, Ж испред
3). Тако је настао словенски азбучни ред, сродан с грчким али и
с неким разликама (грч. А В Г ~ Е Z Н ... , слов. А Б В Г Д Е Ж
S 3 И ... ).
Из подунавских предела словенско писмо је убрзо пренесено
и у земље јужних Словена. Вероватно је то било највише заслугом
ученика Солунске браће, кад је умро и старији али дуговечнији
Методије (Ћирило је рано умро) и кад су преостали мисионари
морали отићи из Моравске и Паноније. У Хрватском приморју
глагољица се одржала све до ХIХ века, а у источнијим балканским
пределима замењена је ћирилицом, након краћег или дужег двоа­
збучног раздобља; са Балкана се ћирилица пренела и у Русију.
Прва ћ и р и л и Ц а настала је вероватно крајем IХ века, у
грчком суседству (у бугарској држави). Она је била компромис већ
створене привикнутости на грчко писмо (укључујући његову сло­
венску примену "без устројства") и уређене словенске азбуке, коју
су донели добегли ученици Ћирила и Методија. Ћирилицу је
чинило грчко писмо (за подударне грчко-словенске гласове) упот­
пуњено Ћириловом словенском допуном. Та допуна, која је грчку
азбуку претварала у словенску, непосредно је заснована на глагољи­
ци: нека слова су преузета из глагољице, у истом или упрошћеном
виду (нпр. Ш, Ч), а нека су замењена словним фигурама које ће
бити у ликовно м складу с грчким писмом, али се непосредно
ослањају на истозначна глагољска слова. И друга словенска азбука
очувала је сва Достигнућа Ћириловог творачког дела, те с пуним
разлогом носи Ћирилово име.
20 Писмо т. 1

истор. hир. савр. hир. истор. hир. савр. hир.

:::
tr ~~ ~
1:" 1:"5 5
A~A~4 ~A Р{-П~П --?П

В ~B С-Б Q~9 -4~.


~K -4В R{-P-7~ ~p
С·о:.:+-Г ~ r ~ г S f- I ~ С ~C
G.' T~T~T ~T
D~~~A ~Д U.
E«-E-'t€ ~E Y:':::'f-Y~\( ~y
F ~F W./ \
ж-ж У -"
5 ОУ+О\( 'r5
Z~Z~3 ~З Ф~ф ~ф
Н~Н~И ~И X~X~X-4X
e~~ 'Y~1fr
1·::.·Е-1 I 1- nw~w
Ј' 4Ј Ц4Ц
k ~ · : :. ·Ђ
····Ђ
Ч 4 :'.:"9:
......џ
K<.-K~K ~K Ш~Ш
L ~A ~ 1\ ~Л"'" ЦЈ~Щ
љ··········· ..··.. ·· ...... ·· ......··· ...... ::::·Ь
M~M-)M -)М .................. Ъ
N ~N~tf ~H.. ................. '"k
љ······ Ю
ж
~O ~,Я
1. Посmанак: наша писма
т. 1 Писмо 21

Међусобни однос трију европских писама упрошћено је прика­


зан на табели 1.

Називи СЈЮВIН[ИХ система и lН[изова. За систем и утврђени низ


слова европских (а и других) писама примењују се три термина,
делом подударног а делом диференцираног значења.
Термин а л Ф а б е т настао је од имена прва два грчка слова,
алфа (а) и бета (~). Добио је карактер интернационалног термина,
и означава уопште утврђени систем и поредак слова, каткад и за
она писма која не почињу еквивалентима слова а и ~.
Слично опште значење има и назив а з б у к а, који можемо
сматрати преводом или прекивком грчког термина, а настао је од
словенских имена прва два слова, аз и буки (А, Б). Понекад се
термин азбука употребљава у суженом значењу, ограниченом на
словенске азбуке - ћирилицу и глагољицу, или пак само на прву.
Термин а б е ц е Д а настао је од назива прва четири латинска
слова (а, бе, це, де - тј. А, В, С, D). Примењује се првенствено за
латиничке системе слова, укључујући оне који (због неког уметка)
не почињу словима A-B-C-D, као што је случај и с нашом
латиницом. Каткад се и термин абецеда употребљава у ширем
значењу, за било коју азбуку.

2. Примена писама на нашем језичком простору у прошлости

Служење глагољицом или напоредни живот ћирилице и глаго­


љице најдуже ће се одржати у северној и средњој Далмацији, а у .
источнијем делу нашега језичког подручја рано је превладала
ћирилица, те је остало мало трагова употребе глагољице. Сачувана
су ипак два одломка црквеног текста (апостола) писаног глагољи­
цом сличном хрватској, али приређена за источни хришћански
обред, а у околини Раса нађени су керамички одломци с глагољским
словима. Од краја ХII века ћирилица не само што је коначно
овладала у српској држави, него се све до турскога доба документује
у Босни, Хуму и Дубровнику као једино или главно писмо кад год
се пишу словенски језички текстови (акти, у Босни и црквени
списи). При томе је на западу ћирилица одржавала неке особености,
графичке и типолошке (делом подударне с глагољицом), док је у
српској држави ажурније саображавана с праксом у источнијим
словенским земљама; у томе је знатну улогу имало посредништво
Свете горе. Ј'одине 1494. прорадила је на Цетињу прва наша
ћириличка штампарија.
На примену писма утицала је и верска подела. У католичким
срединама, поред поменутог дугог одржавања глагољице, током

каснијег средњовековног доба латиница улази у обичај и за текстове


на народном језику (она се и раније употребљавала у латин-
22 Писмо т. 1

ским и италијанским текстовима, где год су код нас писани). Такво


писање целовитих текстова документовано је већ у XIV веку, а
узеће маха од друге половине ХУ века.
С друге стране, с доласком Турака допире на наш простор и
још једно писмо, арапско (арабица) , којему је такође праизвор
феничанско писмо. Убрзо се турска арабица почела примењивати
и на нашу језичку материју, а у муслиманским срединама негована
је тзв. алхамијадо књижевност (писмо арапско а језик Домаћи,
народни); у XIX веку направљена је и наша нормализација ара­
бице, прилагођена српскохрватском гласовном систему.
Међутим, поред православних средина (где ће бити практично
једино писмо све до стварања обједињеног српскохрватског стан­
дарда), ћирилица ће се и даље доста употребљавати и у муслиман­
ским и у појединим католичким срединама (у Босни и приморју)
све до XIX века; на пример, турско-дубровачка дипломатска препи­
ска обављана је ћирилицом од XIV до XVI века, а у XVI и ХУН
веку за потребе западне цркве штампан је низ ћирилских књига.

][IЈИ[сање бројева. Историја писања бројева зависна је од живота


и примене писама. У грчкој и латинској писмености системи

"..
- r- ..
к
"
1 2 3
"'"
Jf.
4

5
-
6
,.,.
3
7

н
8
"'"
9,...
q
I К М Н ~ П

....

"
10 20 30 40 SO 60 70 80 90
-
..... "...
- .-

р т
V 4 ~V
0020030040050060070080090
- .... "" "" "'" '= Р!Ј """" "'" """ """ "'='

А А
~П ~П ~~ ~{[Њ ~~~
1000 2000 11 12 ... 21 22 ... 221 ...
2. Староhирuлски систем бројева. Једнак је и византијски систем, осим
знака за 900-
т. 2 Писмо 23

писања бројева настали су још у античко доба. Латинско бележење


није потекло од слова, него од знакова који су симболизовали прст
(1), шаку (У) и укрштене две руке (Х), али су се они касније
изједначили са словима и допунили другим словним знацима (L, С,
D, М). У таквом виду, једнаком великим словима опште латинице,
ушли су и у савремене правописе, и латиничке и hириличке (тзв.
римски бројеви, који имају помоhну службу).
У Грчкој је овладало словно бележење бројева повезано с
азбучним редом, по нарастајућем принципу: првих девет слова
значила су јединице, других девет десетице, а треhих девет стотине.
Као словни архаизми, у систему бројева сачувала су се и нека слова
која се нису одржала у писму (на пример тзв. "копа", која од­
говара латинском Q).
Стварајуhи глагољицу, Константин - Ћирило преузео је грчки
принцип бележења бројева, али се због нешто измењеног низања
слова померила и бројна вредност; тај се систем и касније одржавао
у глагољици. Са усвајањем hирилице враћен је и бројни систем
подударан с грчким, који се примењивао у нашој hириличкој
писмености током читавог средњовековног доба. Тај бројни систем
приказан је на табели 2.
Крајем средњега века почиње се примењивати данашњи стан­
дардни систем тзв. а р а п с к и х бројева, који даље порекло води из
Индије.

3. Мењања и nрuла20Ьавања азбуке

ЛаТJlПШЈща. У погледу састава основног азбучног низа и инвен­


тара словних фигура основна латиница од 26 слова ни у национал­
ним применама углавном није повеhала број основних словних
фигура. Потребе националних писама решаване су углавном на два
начина: комбиновањем постојеhих слова (таква су наша слова lј,
пј, dz) и додавањем разликовних знакова (дијакритика) основној
словној фигури (наша слова С, с, S, z,
d, француско у, пољско 1 и
др.); у неким националним правописима прихваhена су и поједина
спојена слова, лигатуре (нпр. за ае, у немачком за ss). У национал­
ним латиницама поједина слова основне абецеде испуштају се из
правописног стандарда, али се задржавају као допунска (за стручне
потребе и у изворном писању туђих елемената); за нас су таква
слова q, w, х, у.

Сразмерно мали број основних словних фигура остао је стална


одлика латинице, и у њеној међународној и вишејезичкој примени.
Латиница је задржала свој међународни карактер, те норма и
стандард наше латинице и даље у великој мери зависи од међународ­
них узуса.
24 Писмо т. 3

у лингвистичкој, каткад и у широј примени постоје латиничке


транскрипције и системи писма и за оне језике који немају лати­
ничко писмо, на пример за грчки (в. табелу 3), арапски и кинески
језик. Ако се у таквом писму тежи да се тачно представи гласовни
(фонолошки) склоп речи (без обзира на то колико га прецизно или
само приближно и посредно одражава изворно писмо), онда је то
фонолошка транскрипција; кад се пак у другом графичком систему
верно и формално копира изворно писмо (и кад није гласовно
прецизно), поступак се зове транслитерација (пресловљавање). У
пракси се каткад ова два приступа комбинују и мешају.

а А алфа - а t 1 јота
Р Р ро r

р В бета Ь К К капа k (J~ L сигма s


'у Г гама g Л А ламбда - 1 '[ Т тау t
8 д делта d Ј.! М ми m 1))У ипсилон - У

Е Е епсилон - е V N ни - п <рф Ф фи ph

~ Z зета - z ~ ';:;'
...... кси - Х
Х Х хи ch
11 Н ета ё О О омикрон- О
'v 'р пси ps
81З-8 тхета th I
1t П пи р ј
ro Q омега 5
_ _ -1I _
------------------------ - ----_.-
с с ( О\) -u
а t t - ha, he, hi ...
а\) \ Е\) - au, eu

З. Грчка писмо и њеzова латиничка транскрипција

у овоме је за нашу језикословну струку најважније научно


латиничко писмо којим се представљају историјски словенски
гласови (нпр. праштокавски, старословенски, прасловенски) и пре­
словљавају старословенски текстови (из ћирилице и из глагољице),
као и лингвистичко писмо којим се представљају наши данашњи
гласови, књижевни и дијалекатски. Наиме, и за наш савремени
језик лингвистичка латиница разликује се донекле од обичне, јер
се у интересу прецизности и научне доследности двојна слова
(диграфи) замењују једноструким, а додају се и слова за дијалекат­
ске гласове (у ове сврхе допуњава се и ћириличко писмо, а не само
латиница). За ове допунске потребе латинице делом се уводе
нови облици слова, а делом се додају дијакритици постојећим
словима. - На табели 4 под (а) су приказани стари словенски
самогласници (старословенски, а истовремено праштокавски и
прасловенски, при чему су испуштени самогласничко р и Л, тврдо

и меко), у старој ћирилици и лингвистичкој латиници; под (б) је у


ћирилици (допуњеној) и научној фонолошкој латиници приказан
т. 3 Писмо 25

данашњи штокавски сугласнички систем, у који су укључена и


четири знатнија дијалекатска сугласника (звучно х и сливено дз, сј
и зј).
Потребе пресловљавања HaMehy се и изван лингвистике, при
раду на телепринтерима, неприлагоl)еним рачунарима и другим

4. Специјалне
примене
И оу 1 U
оу

латинице
Ђ Ы е у
е k.. ж о е у о
Q
ь ъ ь ъ
а а

(а) Прасловенск:и сам02ласници

п , т :к р :, t

,
ц :ч
,

,
, : с :с :с '
s: §:'
Ј

ф, с: ш:
- - - - - - - - - - - - - - - ,- - - - -1- - - - -
С/Ш' х _
f:
..l' _ _ _
"
s:
, _ _ _ _ _ -, _ _ _ _ _
х,Ь
1- - ___ 1____ - - -
I
3, ж' 3,ж, I I I
h
.
z: z:, z' Ь,У
"
s : џ :ђ ,
, :3 3 :;3 ,,
б д ,Г
, ь d :g
М Н
,'Њ m п :п
л :љ
р r
,.
в
:Ј v ј

(6) Шток:авск:и суzласници

а Ь с d е а Ь с с с а Ь с ех су

f g h i Ј d dz d е f d dx dy е f
k 1 m п о g h i ј k g h i ј k
р q r s t 1 lј m п пј 1 ly m п пу

u v w х у о р r s. s о р r s sx
z <.~) t u v z z t u v z zx
(в) Оп шта, стандардна и телеnринтерск:а латиница
26 Писмо т. 3

уређајима који имају само општу (англо-латинску) латиницу. Зато


морамо имати и неку нашу условну адаптацију (назовимо је теле­
принтерском латиницом) којом ће се помоћу двојних слова прено­
сити и наши специфични гласови. Поступак није уједначен - често
се за ч и ш узимају енглеске графије (СН, SH), а остало се
разнолико импровизује; у употреби је и систем у коме се прибегава
и удвајању истих слова: СС (за ч), DZZ (џ), SS (ш), ZZ (ж), поред
диграфа СН, DJ, LJ, NJ (за h, Ь, љ, њ). Оба ова начина остављају
места неким двосмисленостима (нпр. "схема" или "шема", "дјеца"
или "ђеца" и сл.).
Прецизност и недвосмисленост може се постићи применом
система с диграфима у којима се шуштавост означава словом Х
(икс) , а мекоћа словом У (ипсилон), што је приказано на таб. 4
под (в). Овај систем могао би се примењивати и у припремним
стручним поступцима, нпр. у рачунарској обради језичке грађе.
Предност му је што се његов абецедни ред подудара са стандардним;
наиме, ако формално абецедирамо овако исписане речи, оне ће
(практично редовно) остати у исправном абецедном реду и кад се
преслове у нашу обичну латиницу, што се у рачунарској техници
може обављати и аутоматским поступком.

Ћ.ирилищn. Насупрот старој латиници, ћирилица је од самог


настанка имала велики број слова. Пре свега, укључила је у своју
норму сва грчка слова (било их је 24, као и данас, уп. таб. 3); по
својим могућностима она је у ствари била грчко-словенско писмо,
способно да дословно преноси и грчке речи, а не само словенске.
Укључена је, затим, и готово сва Ћирилова словенска допуна, а
томе је додат и систем прејотованих самогласника, који није био
развијен у глагољици (по угледу на преузето Ю у значењу 'ју'
уведена су и слова за 'ја', 'је' и др.). На српскохрватском језичком
подручју из Ћирилове глагољице преузето је у ћирилицу и слово
ћ (у значењу Ь, касније и h), које се у старој глагољици писало
само у грцизмима; ово слово трајно ће се одржати у нашој
западнијој ћирилици, а на простору српске државе било је потисну­
то, али се у турско доба поново враћа.
За писање домаћих старо словенских речи развијена старосло­
венска ћирилица нормално је употребљавала 39 слова (рачунајући
и диграфе), а уз то још четири слова за изворно писање оног што
се преузимало из грчког; у овај број није урачунато h и још нека
слова која су се писала само као бројеви (бројеви су се, као у
грчком, писали словним знаковима). Толики број слова углавном
је изазван богатством тадашњег словенског гласовног система и
прецизношћу писма које је установио Ћирило; и у данашњој
научној нормализацији, иако су избегнута слова која није изискивао
гласовни систем, могла су се из тих 39 слова за писање Домаћих
старословенских речи искључити само три.
Т. 3 Писмо 27

Временом се словенски гласовни систем упрошћавао и ме­


њао, неједнако у појединим језичким срединама, а то је утицало и
на употребу ћирилице и њену ортографију. Развиле су се тзв.
редакције, у ствари варијанте старословенске писмености; још
осетније се мењало писмо кад су се писали текстови на народном
језику. У српској редакцији (зове се и српско словенски је­
з и к) у ХIII веку - у доба св. Саве и нешто касније - ушла је у
постојан обичај ћириличка ортографија доста рационализована и
прилагођена штокавском изговору. Број слова свео се по правилу
на 33 за словенске речи и још четири грчка. Нормализујући за
стручне и издавачке потребе српскословенско писање, Даничић је
(у свом "Рјечнику из књижевних старина српских") од 33 слова
задржао 30, а додао је још h и Ь.
Новије реформе IliИРllшивце. Упркос разним упрошћавањима у
појединим срединама и применама, ћирилица је све до новога доба
задржала велики број слова, чувајући готово цело старо наслеђе
и временом додајући и неке нове словне варијанте које су се развиле
у спонтаној употреби. Ново доба изискивало је уређивање и
рационализацију писма - смањење броја слова и усклађивање с
националним гласовним системима. До тога је дошло у свим
словенским ћириличким културама. Српска и касније српскохрват­
ска ћирилица добила је свој коначни облик реформом Вука Кара­
џића у прошлом столећу (прва је примена у Српском рјечнuку
1818).
Остале словенске ћирилице коначно су нормиране у ХХ веку.
Руско писмо (реформисано после револуције) свело је азбуку на
33 слова; прилагођавање није изведено увођењем нових слова, него
избором из старијег наслеђа и нормирањем употребе. Није као
код нас примењено начело подударности слова и гласова, за које
је руски језик по својој природи врло непогодан (водило би азбуци
од преко 50 слова). Уређујући писмо у сличном духу, Украјинци и
Белоруси (и код нас Русини) свели су азбуку на 32 слова, а Бугари
на 30.
За разлику од уздржаног иновирања ћирилице у источнијим
словенским земљама, Вук је у нашу азбуку унео знатне новине,
иако засноване на старијем наслеђу. Увођење тих новина и природа
нашег језика омогућили су да се са 30 слова задовољи начело
један глас - једно слово и једно слово - један глас,
истина, по цену изразитијег одвајања наше ћирилице од других
словенских, осим што је у македонском језику прихваћен део
Вукових иновација.
Може се узети да је шест слова специфично за нашу ћирилицу:
ј, љ, Њ, ћ, Ь и џ. Остала 24 слова просто су преузета из старије
писмености; како су та слова заједничка за сва раздобља историј­
ског живота ћирилице, а истовремено за све данашње словенске
ћирилице (в. т. 104) - можемо их сматрати општом ћирили-
28 Писмо т. 3

ц о м. Због богатог и важног старијег писменог наслеђа - од


средњовековног до предвуковског славеносрпског - потребно је
познавати и напуштена слова старе ћирилице, као и оспособљавати
ћириличке типографије и рачунарске штампаче да могу штампати
старе текстове. За коректно преношење тих текстова углавном је
довољно да се савремене ћириличке гарнитуре допуне са још 24
словна знака, предочена у десном ступцу на табелама 5а, 5б и 5в.
а

АаББВвГг ДдЕе ььЋыII-Il


Жж3зИиf{нЛлМм S sЪъл\љ.Ж.ж
НнОоПпРрСсТт ЦIЦ1Шwо~S
У уФфХхЦц Ч чШш ЕОоwфII
8ДLЁо/qJVV
ЋђЈ јЉљЊњЋћЏџ ЯяЭэЩщйй
'--
б-----· -
абвгдежз
икл,Мнопр

стуфхцчш
5. Ћирuлица­ Ј--е Ю 1-~ 1-т
оп шта, осо­
u
бита српска
и историјска
Ьћјљњџ ЯЭЩU

ОСПJIOllJIIИ II1ЮД!ЩИ О историјским Jliириличким словима. На датим


табелама приказано је рашчлањено наша савремена и историјска
ћирилица (лево општа и доле специфична Вукова, а десно
напуштена историјска слова). Трећи узорак је цртеж који опонаша
облике слова из прве београдске штампарије (1552), а прва два су
у савременом стилу (нормал и курентни курзив). Како наши
школски програми не упознају ђаке са старом ћирилицом, неоп­
ходно је овде дати основна објашњења историјских слова, као
прилог уз табеле на којима су предочена.
Историјска слова приказали смо у извесној функционалној
градацији. Првих осам знакова довољни су као допуна за стари
текст који је лингвистички нормализован, и то за српскословенски
(прва четири) и за старословенски (свих осам); четврти знак међу
_т~._з________________________~п~и~с=м~о________________________2_9

њима није самосталан, него се комбинује са следећим саМ:ОГЛ~СНИЧ­


ким словом (као тзв. прејотација). Даљих осам знакова требаЈУ нам
кад дословно преписујемо старе текстове, задржавајуhй правопис
који је применио писар; четврти међу њима (пајерак) може се
замењивати и апострофом или обичном подигнутом заI1етоМ. Даља
четири су грчка слова, која су нам потребна за писање грцизама и
од Грка преузетих имена у нашим старим текстовима. Та су слова
оспособљавала стару ћИРJ:lЛИЦУ да буде у ствари грчко-словенско
писмо, тј. да може дословно преносити и изворне грчке TeKCTOB~;
наше старе штампарије каткад су и користиле ту MOryhHOCT, ТЈ·
укључивале су у српске књиге и грчке одељке, штампајуhи их ис:г им
писмом. Последња четири знака, условно укључена у ИСТОрИЈСКУ
допуну, представљају руска слова, која омогућавају да се приказа­
ном гарнитуром пишу руски, а истовремено и наши I1редвуковски
славеносрпски текстови.
Приказана гарнитура елементарних словних знакова oMoryhy~e
нам и писање потребних сложених слова (диграфа и ЛIIгатура), КОЈа
су предочена уоквирено на табели 5б, а на табели 5в у десном ни~у.
Гарны:тура од 54 знака, колико садрже наше табеле, довољна Је,
дакле, да коректно преноси старе текстове из било кОГ доба, ~д
ћирилометодског до данашњег, на начин којим се обйЧIIО штампаЈУ
стари текстови.

t\БВГД€

Ж3НКЛМ SЪ

нопрст
'""ео
V )СЦЧШ ео I
Ђ~ЉП1Ь1и~ Rr~tv
5в. Ћuрuлuца - цртеж у
старинско.М стилу сла­

вјанице (курент).
30 Писмо т. 3

Ко год се имало сусреће са староћирилским словима, потребно


му је да зна бар њихове називе; мислимо овде на описне и
професионалне називе, а не на стара имена глагољских и ћирилских
слова (аз, буки, вједи, глагол ... ), која су изашла из обичаја.
Набрајајући слова и њихове називе, додаваћемо и понеки податак
о њима и њиховој употреби. Ићи ћемо оним редом којим су слова
поређана у илvстр~щији 5.
(1) и (6) IЉ 'IЉ - танко и дебело јер; или меко и тврдо јер
("меки знак", "тврди знак"). У Ћирилово доба то су били самогла~
сници, мада у неким положајима ослабљеног изговора. У прашто~
кавском изговору они су се међусобно изједначили, па је и правопис
српске редакције задржао само један знак, танко јер, који се по,
традицији писао и у оним положајима у којима је био ишчезао
одговарајући глас, тзв. полугласник. У касниј€ средњовековно доба
делимично се враћало у српски правопис и дебело јер. У положај има
у којима се полугласник чувао у већини штокавских говора изјед~
начио се са а (сан, дан), али се у неким говорима и до данас. изговара
различито од а.

(2) Ћ - јат, стари словенски самогласник, који је добио


различите замене, не само по словенским језицима него и у нашим
говорима (отуда разлика екавице и ијекавице). Као и за полугласни~
ке, Ћирило је и за овај самогласник увео посебно слово.
(3) i - иn уско (зове се и "иn десетерично", док је обично,
широко иn "осмерично" - по бројним вредностима које су та слова
имала у византијском и словенском систему писања бројева). И у
тадашњем грчком писму постојала су два слова за глас иn, па је то
двојство прешло у глагољицу и ћирилицу. Поред употребе у
значењу иn, употребљавало се и у диграфу јери ("тврдо иn"), за
самогласник 'који у словенској азбуци није добио посебно слово,
него се писао спојем јера (испрва дебелог, а касније танког) и уског
иn: 'bl ы.
(4) .. - nрејотација, знак који се развио у ћирилици, а није
био својствен глагољици, која није увела посебно слово за ј. Како
смо већ горе поменули, овај знак се не употребљава самостално,
него у лигатури с наредним самогласничким словом (в. издвојена
слова на ил. 5б и 5в), те се изговарао као ј или је умекшавао
претходни сугласник.

(5) ~ - дз ("зјело", "дзело"), слово које је Ћирило увео за


сугласник који и данас постоји у македонском језику и у неким
српским говорима. Из српскословенског правописа било је испрва
потиснуто (сагласно стању штокавских говора), али се од XIV века
поново спорадично јавља, алтернирајући са з (без јасне упо~
требне разлике). Писало се каткад и као з с пречкицом.
(6) - в. под (1).
(7) и (8) o'l\ ж -
мали и велики јус, слова уведена у старе
словенске азбуке за некадашње носне самогласнике Uош се чувају
у пољском језику). Како су ти самогласници већ у праштокавском
т. 3 Писмо 31

замењени са е и у (нпр. ред, рука), слова су испуштена из


српскословенског правописа.

(9) llЏ - шт или шта, слово које се у класичном старословен­


ском и касније српскословенском редовно писало уместо сугла­
сничке групе 1IJШ1Г. У руском језику изговор те групе био је типа IIJШЧ,
па се у том значењу употребљава у новијем (од ХVIП века)
црквенословенском језику српске цркве (назив "шча").
(10У \\i:'" о.ме2а. Слично као и за 9, Ћирило је и за самогласник
о по угледу на грчко писмо увео два слова. У староhирилском
правопису омега се врло често писала уместо о, најчешhе на
почетку речи и слога. Слово је имало и разне варијанте, нпр. два
приљубљена кружиhа, често и с тачкама у средини ("двоока
омега").
(11) 5 h лиzaтУр1l0 у, настало од диграфа оу (у значењу
самогласника у) натписивањем другог слова над првим. Током
средњег века углавном је повеhавало учесталост на рачун оу,
нарочито у брзопису.
(12) ~ - nајерак, замена јера настала у стешњеном писању, а
касније ушла у постојанији обичај. Нормално га је писати иза
претходног сугласника (као апостроф), али се у старим штампаним
књигама пише изнад сугласника. Неке штампарије нису га употреб­
љавале.

(13) Е - широко е, необавезна варијанта којом се каткад


замењивало е кад значи је. Разлика се правила само у куренту
(малим словима), али и то тек у касније средњовековно доба, и
тада само факултативно.
(14} о - широко о, графички се наслања на о, али је функцио­
нално у ствари варијанта омеге. Није било ортографски обавезно,
као често ни друге варијанте које су се развиле у каснијем животу
hирилице. У штампаној славјаници диференцира се од обичног о
не само ширином него и задебљањима на врху и дну овала; у
рукописима је каткад добијало и тачку или кружиh у средини
("окато о").
(15) ro -
оm, скраhеница која је добила смисао посебног слова.
у ствари, то је омега с натписаним 1г (у значењу ат, у предлогу и
префиксу).
(16) i - 9 уско С двотачком, у ствари је исто слово као под
(3), само се временом стабилизовао обичај да се над њим пишу две
тачке, али не и кад је у диграфу јери. И једно и друго одговара
грчкој јоти. У каснијој средњовековној hирилици писало се редовно
у предвокалском положају, с тим што иза њега није долазио
прејотовани самогласник, него обични (тако је значење заправо
било иј: 'JIитоург'iа = литургија). У Мркаљевом пројекту азбуке ово
слово (без тачака) имало је значење ј.
'Ir
(17) - (20) оф. а V' - слова везана за грцизме, изворне или
посредне: mxета или фита, кси, пси, uжица (одговара грчком
32 Писмо т. 3

ипсилону), нпр. у речима Теодор, синаксар, псалтир, миро.


Тхета, која у грчком означава међузубни сугласник, код нас се
рефлектује као т, а у руском језику као Ф (отуда разлика Тома:
Фома). Ижицом се каткад означава и сугласник В, нпр. у речи
ј еванђелиј е.
(21) - (24) я э Щ й - варијанте развијене или кодификоване у
руском писму: ја (пореклом од малог јуса), е обрнуто (среће се,
као необавезна варијанта е, и у нашим средњовековним рукописи­
ма), шча (млађи облик слова под 9), IИI кратко (у значењу ј). Осим
е обрнутог, ова слова су обична и у нашој славеносрпској писмено­
сти.

4. Развитак типова писма

Античко грчко-латинско писмо постојано се одржавало и у


даљој културној историји, без измишљања нових слова, али су се
истовремено мењали општи лик писма и облик слова, тако да су
се стварали нови типови писма. Главни покретач тога развоја била
је тежња економичнијем, бржем писму, у коме се слова неће
цртати, састављати од испрекиданих потеза, него писати брзим и
слободним потезом, који се не зауставља током исписивања речи.
Брже писање водило је спајању и заобљавању потеза (тј. избега­
вању испрекиданог и угластог потеза), а тиме и новим облицима
слова, каткад разноликим и врло удаљеним од полазних (нпр.
облици данашњег грчког, латиничког и ћириличког Д, сви пореклом
од грчке троугласте "делте"). У убрзаном и упрошћеном писању
знатан удео добило је и косо писмо, јер омогућава лежернији потез.
Напоредо са овим упрошћавањем писања, стално се тежило и
лепоти, ликовној доследности и атрактивности писма. У брзопи­
сним облицима уочавана је могућност нове атрактивне ликовне
стилизације, макар и по цену поновног успоравања писања. Стални
регулатор обеју ових тежњи била је потреба да се сачува јасност
и што лакша читљивост писма. Збирно деловање тих и неких
других чинилаца довело је до низа историјских видова европских
писама, од којих су неки ушли и у данашњи типограф­
ски стандард, а још неки се искоришћавају у типографском и
натписном дизајну.
Главни антички облик и стил слова одржавао се најверније и
са најмање измена као историјски унциј ал~ тип писма у којем
доминирају слова исте висине, писана између две линије. На основу
овога писма (највише по узору на његову старолатинску м о н у­
м е н т а л н у варијанту) стилизован је данашњи типографски верзал
(мајускул, тј. велика слова), у сва три данашња европска писма. У
нашој културној историји посебан облик унцијала представљао је
ћирилички у с Т а в'-
т. 4 Писмо 33

Напоредо с одржавањем и еволуцијом унцијала, тежње бржем,


упрошhенијем и слободнијем потезу (који су имале утицаја и на
развој самог унцијала) Довешhе и до нових типова писма, брзопи­
сних или курзивних. У развоју брзописа ишли су посебним путевима
не само грчко и латиничко писмо него и hирилица, иако су на њен
брзопис вршили известан утицај узуси створени у два старија писма.
Законитости брже г писања довеле су до неких подударних одлика
у разним видовима брзописа у сва три писма. Једноставан потез
омогуhио је да се смањи сразмерна висина основне фигуре слова,
с тим што се веhи број слова продужавао потезом изнад или испод
основног реда. Тиме је уместо дволинијског система уведен четво­
ролинијски, где се поред две главне линије, доње и горње, подразу­
мевају и још две помоhне - друга доња и друга горња; у нормираном
писму ова последња подудара се с горњом линијом великих слова,
а заједничка им је и главна доња линија (зове се и основна).
Најважнији плод развоја типова писма јесте стварање м и н у­
cKy Л а (малих слова) као посебног типа писма, који се у данашњем
штампарству зове к у р е н т. У IX веку, кад се стварало словенско
писмо, грчко писмо И латиница већ су имали развијен минускул,
што у ствари значи стабилизован и ликовно уређен вид брзописног
писма, ситнијег од унцијала. Ћирилица је, међутим, преузела само
унцијално (уставно) грчко писмо, а не и минускул, али је у писму
српских државних и владарских канцеларија већ до краја ХПI века
створен тзв. канцеларијски брзопис - с битним одликама минуску­
ла, што ће у даљим столеhима још више долазити до изражаја.

До праве стандардизације типова писма доhи ће тек у новом


веку, с развојем типографије. Латиничко штампарство преузело је
достигнуhа ручног калиграфског писма минускулног типа. Почело
је готицом, тада (средином ХУ века) главним видом латиничког
минускула, али убрзо ће јој се придружити и све више је потиски­
вати ренесансна хуманистика. Иако готица потиче од брзопи­
сног вида писма, на њен лик је јако утицао калиграфски, украсни
манир (збијени изломљени потез и јак контраст дебелих и танких
линија), и то не само у малим него и у великим словима. Хумани­
стика, напротив, као главно начело узима једноставност и лаку
читљивост писма и опредељује се за светла и заобљена слова.
Велика слова непосредно понављају античке облике, а мала им се
ликовно прилагођавају, иако задржавају облике настале у брзопису
(и зато битно различите од великих слова), само без међусобног
везивања. Ослонац на брзописне облике још јасније се испољава у
косом писму (курзиву), које ће се у штампарској пракси примењи­
вати као допунски вид писма, за потребе посебног истицања,
маркирања слога. И у курзивном слогу слова остају одвојена,

3 Правопис (ек.)
34 Писмо т. 4

а везано писмо остаје у сфери ручног писања и практично не улази


у типографију, осим за школске и дизајнерске потребе.
Све ће ово постати општа норма, која ће се применити и у
ћириличкој И грчкој типографији. У грчком стандарду велика слова
остају углавном верна античким облицима, а за мала слова усвојен
је један вид византијског минускула, са облицима битно различитим
од великих слова.

у раном ћириличком штампарству лик (тзв. рез) писма био


је преузет из средњовековног устава. Од данашње обичне штампе
разликовао се не само обликом и сразмерама слова него и знатно
контрастнијим, црњим слогом. Реформом Петра Великог (уз нека
каснија подешавања) уведен је светлији слог, који је по ликовно м
утиску, сразмерама и функцији саображен латиничкој графици
заснованој на хуманистици; то је тзв. г р а ж Д а н и Ц а (грађанска
азбука), која је прихваћена и у нашој славеносрпској култури и
која ће (уз правописна подешавања) постати основ данашњег
ћириличког графичког стандарда. Облик малих слова, међутим,
гражданица није преузела из староћирилског брзописа, него су
(осим слова а, е, б) задржани облици својствени великим словима,
само смањени и стилски прилагођени минускулном типу и четворо­
линијском систему.
Поред гражданице и на њој засноване касније ћирилице, о­
држао се и донекле типографски стандардизовао и старији штам­
парски стил (који аналогно можемо назвати с л а в ј а н и Ц ом), а
примењује се у црквенословенском језику (у православној цркви),
у издавању и навођењу старих текстова и у научној старословени­
стици. у ранијем босанском ћириличком штампарству примењиван
је посебни вид ћирилице, назван б о с а н ч и Ц о м; за разлику од
гражданице, у овом писму су знатније дошли до изражаја облици
слова настали у староћирилском брзопису.
Брзописни облици утицали су и на један вид данашње стандард­
не ћирилице, јер је данашњи ћирилички курзив уобличен у стилу
својственом брзописним писмима.
Стара калиграфска достигнућа у знатној мери се искоришћа­
вају у различитим видовима данашњег украсног писма, које је
најразвијеније у међународној латиничкој типографији и натписној
графици. Део тога преноси се и у ћирилицу, али је, у целини узето,
у ћириличкој пракси ово доста запуштена област, нарочито у
искоришћавању мотива из старијег ћирилич~ог наслеђа.
И у оквиру стандардних типова постоје MIIOIT варијанте и
видови типографског слога, који се међусобно разликују по контра­
сту основних и спојних потеза, по употреби стопица, полустопица
(серифа и полусерифа) и других пригранака, као и по другим
ликовним поступцима.
Међутим, све је то предмет професионалних типографских
знања и специјализованих произвођача словних гарнитура, али су
основне представе о типовима слова постале неопходан део доброг
т. 4 Писмо 35

опште г образовања, тим пре што су данас и многи људи изван


типографске професије у прилици да програмирају и конструишу
облике слова на рачунарским штампачима.

5. Главни видови данашњеz писма

Врсте или видове типографског писма можемо разликовати по


неколико мерила, што је донекле предочено на табели 6.

Виgови реза

Нормал курент ВЕРЗАЛ Црни


Курзив куреuт ВЕРЗАЛ Црни
Коси нормал курент ВЕРЗАЛ Црни

~~/ЈПhI'Ш!fIJ
"Ј lIии 7
шЈlrliJ.'1Ј!d1Ј83
fJVllfIYJ (Ј
fГQ
ЛИНЕАРНО
Граgац ија величиНа ( техн и ч но )
цицеро гармонд петит нонпарел

цицеро zар.моuд neТUT мuпаре.л.


цицеро lГapMOHД петит нонпарел

у йрийреми рукойиса (машинско йисмо):

Нормал курент, ВЕР3 АЛ , п Р о Р е д (!!.P2.p~д)


- бели. КУРЗИВ. Ц~~~ (~g~~Ы~~!).
6. Савремени mиnоzрафски видови писма

По функцији, правописној намени, слова се деле на мала


(минускул, курент), као главно писмо, и велика (мајускул, вер­
зал), у посебним позицијама. Верзал се употребљава и континуира­
но, као маркирано писмо за потребе посебног истицања дела текста
(обично насловног); у тексту се у сличној служби каткад употреб­
љава међуоблик к а п и т а л а (слова облика верзала а величине
курента). Историјски узето, мајускул је старије, а минускул млађе
писмо.

По лику (ликовном решењу и врсти потеза) разликујемо


нормални слог или нормал, као главни вид писма, и курзив,

као маркирани вид типографског слога, који представља косо


писмо знатно ближе ручном него нормал (у малим словима, а у
великим нема битне разлике). Од курзива треба разликовати к о с и
нормал (облици слова као и у нормалном слогу, само накошени),
који је у латиници доста сличан правом курзиву, а у hирилици се
битно разликује. Као треhи вид, поред нормала и курзива, можемо
додати везано писмо; оно је као школско, букварско писмо
36 Писмо т. 5

подложно стандардизацији, а у неким применама улази и у типо­


графске гарнитуре. Лични брзописи остају изван нормирања, али
овладавање брзим а складним и читким рукописом остаје стална
образовна потреба.
По дебљини линија у словима (заправо по односу дебљине
линија према димензијама слова) и по контрасту (разлици у деб­
љини појединих линија у слову) разликујемо углавном обични,
б е л и слог и уочљиво тамнији, Ц р н и с л о г, као маркирано писмо.
Најчешће се примењује у виду нормала, али постоји и црни курзив,
само што се ретко јавља потреба за њим. У прецизнијем разврста­
вању разликује се светли, бели, полуцрни и црни слог, али се у
истом тексту по правилу комбинују само два - светлији као главно
писмо и тамнији за посебно истицање, те их упрошћено називамо
белим (или обичним) и црним.
По величини, крупноћи слова разликује се цела скала, града­
ција величина, с посебним именима: нонпарел, петит, боргис,
гармонд, цицеро и др.; у ствари мери се висина реда, тј. слово с
горњом И доњом белином, а јединица није милиметар него тзв.
типографска т а ч к а (нешто изнад трећине милиметра), а као већа
јединица цицеро (12 тачака, око 4,5 мм). По правилу се у истом
тексту могу комбиновати само две величине - једна слова за главни
текст, а друга (ситнија) за споредни и допунски. У књигама су те
величине обично гармонд (10 тачака) и петит (8 тачака - 3
мм); У обичном изразу петитом често називамо ситнији, допунски
слог И кад није у стварној мери петита.
Посебан вид ручног школског писма чини техничко писмо,
које се учи у оквиру техничког цртања и примењује на техничким
цртежима, а затим (напоредо с разним слободним ликовним стили­
зацијама ручног писма) и у јавно истакнутим натписима, таблама
и др. У латиници то писмо се усклађује с међународним узорцима;
облици слова су му углавном као у курзиву, само с јаче израженом
геометријском правилношћу и без контраста тањих и дебљих
линија, а примењује се и у косом и у усправном виду. Ћириличко
техничко писмо у настави (а онда и у примени) неоправдано се
занемарује; а и колико улази у наставу и приручнике, стилизација
му има битних недостатака (мешавина строго унцијалних и курзив­
них облика, повећан удео неутрализованих ћириличко-латиничких
слова). Боље је за узорак узети линеарну штампу (гротеск).
Видели смо да маркирање, посебно истицање слога можемо
постићи на различите начине - верзалом, курзивом и црним сло­
гом; у сличне сврхе примењује се и проред (спационирани
или ш п а Ц и о н и р а н и слог). За маркирање текста као споредног
или допунског употребљава се ситнији слог, а за неке видове
издвајања текста (нпр. уводног објашњења или илустративног
текста) примењује се и увучени слог (тј. дубље увлачење редова,
повећана белина на левој маргини).
т. 5 Писмо 37

За данашњу личну језичку културу и праву писменост неоп­


ходна је способност уредног писања на писаћој машини и сличним
уређајима с тастатуром. Главно правило је да текст - било да се
намењује непосредној употреби, фотокопирању или типографском
слагању - треба да буде уобличен што сличније уредно штампаном
тексту, с белинама на левој маргини и изнад и испод текста, по
правилу и с проредом измеђУ редова. За посебно истицање, поред
верзала и прореда, примењује се подвлачење уместо курзива и
црног слога; ако се жели да типографи сложе негде курзив а негде
црни слог, за курзив подвлачимо једноструком а за црни слог
двоструком цртом. Ако тражимо проређено (спационирано) слага­
ње, онда текст тако и куцамо, или га подвлачимо испрекиданом

цртом. Ако латиничком машином пишемо текст који ће се слагати


у ћирилици, онда посебно обележавамо (обично црвеним подвлаче­
њем) слова и речи које изузетно остају у латиници. - Уредном
припремом текста за штампу не само што се олакшава рад издава­

чима и редакцијама, него се и смањује вероватноћа штампарских


и коректорских грешака.

У интересу рационалне брзине писања распоред ћириличких


слова на тастатурама мора бити једнообразан, а за подударна слова
једнак латиничком. Стандардни распоред приказује илустрација 7.

~~~~шrn~~~~~D
~~~;~~~~~~~O
~~~~~~~OO~
7. Распоред српске huјJUлuце на mасmаmури

6. Основне норме нашеza писма

Стандардни састав и азбучни ред обе традиционалне азбуке,


ћирилице и латинице, приказан је на табелама 8 и 9.
38 Писмо т. 6

а А ђ Ъ ј Ј нН с С хХ
б Б е Е к 1{ њЊ т Т цЦ
в В жЖ лЛ о О ћЋ ч Ч
r Г з З љЉ пП у У џ џ
;:{ д иИ мМ Р Р Ф ф шШ

а А dD g G 1 L о О t Т
Ь В dzDz hH lј Lj Р Р uU
с С
v
dD i 1 rnМ r R v V
v
С С е Е ј Ј nN s S z Z
z z
v v

с с f F k I( njNj S S

аА 1)Ћ ј Ј нн с С хХ
ББ е Е кК њЊ т Т цЦ
вВ жЖ лЛ о О ћЋ чЧ
2 Г 3 З љЉ пП уУ џџ

дд иИ .мМ рР фФ шШ

аА dD gG lL 00 tT
ЬВ diDi ћН lj Lj рР иИ
се dD i 1 тМ rR vV
се еЕ јЈ nN sS zZ
v v

се fF kK nј Nj sS zZ

8. СРnС1СохрваmС1Се азБУ1Се
т. 6 Писмо 39

Уз писмо којим се објављује неки текст иде и његов азбучни


ред, ако се нешто у тексту тако сврстава. Истина, у пракси се
догађа да се то не поштује (при механичком прештампавању с
другог писма, или кад се текст приреди за једно писмо, а објави у
другом), али се тиме нарушава норма, јер је битно својство писма
његов азбучни ред. Огрешење је нарочито упадљиво кад се у
латиници примени hирилички ред, јер се тим одвајају и удаљују
једно од другог слова заснована на истој графеми (с-с, D-DZ).
Двојна слова (диграфи) у латиници, када се нађу у правописној
позицији великог слова (почетак реченице и властитих имена,
скраhенице), пишу се као у табели 8: Dz, Lj, Nj; али се у оквиру
верзалног слога (за истицање) и други знак пише као велико слово:
Ljubljana-LJUBLJANA, NjuDzersi-NЈUDZЕRSI (New Jersey).
Мимо стандарда је писање dj уместо d у латиници. Писаhе
машине и штампачи прилагођени за нашу латиницу треба обавезно
да имају и d (D), а онда је и дактилографска обавеза да се то слово
редовно пише.

У погледу облика слова формалне појединости ликовних ре­


шења зависе од усвојених типографских стилова и правила ликовне
доследности. Али поред ових правила постоји и културолошка
норма, која - у складу с историјском аутентичношhу - одређује
основне ликове слова и њихово уклапање у линијски систем писма.
У латиници се то решава међународним стандардом и обичајем, а
у hирилици, због недовољног знања о њеним аутентичним облици­
ма, догађа се да се у словне гарнитуре и у примену уносе и
неаутентични ликови.

Саставни део писма чине и бројеви, арапски као главни и


римски као допунски (у значењу редних бројева). Римски бројеви
у нормалу и курзиву једнаки су с великим словима опште латинице.
За арапске бројеве, напротив, норма је да се разликују од слова.
У гарнитурама типа писаhе машине, због економисања бројем
типки, допушта се да нула буде једнака с великим о, а број 1 с
малим латиничким Л, али се у типографији нормално избегава и
ова неутрализација. Наиме, битни нормативни захтев за свако
писмо јесте да знакови не буду двосмислени, и томе треба тежити
у сваком стилу и виду писма.

У нашем језику као двоазбучном испољава се и посебан вид


двосмислености - слова истог облика а различитог значења у
hирилици и латиници; таква су у нормалу слова р и с, а у неким
видовима курзива и у верзалу има више таквих случајева. То није
нормативна сметња, јер се свако писмо нормира само за себе. Ипак
треба знати да је погодна одлика слова да буду недвосмислена; зато
је у оним случајевима кад имамо на располагању признате варијанте
истог слова боље изабрати ону која отклања двосмисленост у
односу на друго писмо.
40 Писмо т. 6

/АЛ ЈСО &ЈЈ {у 9(2


~10 {;6 жJfC з$ ии
ј Ј КХ лЛ љЈЬ /ИJl!L
ft 7i 16
fb ђ() аХ (ЈУ
<; С шЈ/[ ~п 1ј гу ~CjJ
хХ iJГЦ 1{~ 1f~ шm

аЛ БЈЈ <; С ~C {!С


Ј2Ј ЈЈ) {; 6
ddJJi {У
fj[J . Кп i Ј јl ItX
ех ~.Jj. mЛl nЛ 1?ј'Л;~
{ЈИ рЈЈ r Ji f;J ~:I
јУ ии 157/ zZ i2
9а. Уnрошhено букварско писмо
т. б Писмо 41

аЈбl9 f-жжзuј
f{l{л.љ.ЛllНЊ~ftf(;

шћ~ XX~ 411fШ


Лfi3д:Јf21э
~?JIC зruЈ:Ј[;
JLJbJfL7i%lJ
ХЈЈС:;/t:h су
qoх ~~qљ
96. Калиzрафско 6укварско писмо
42 Писмо Т. 6

у нормалу (нормалном типографском слогу, обичном и црном)


облици слова су у принципу стандардизовани, и нема никаквих
признатих варијација, осим у типографским стиловима. То је не
само наша него и међународна норма, и то не само у латиници,
него и у опште м делу hирилице (кад је у питању нормал, а у дру­
гим типовима има и неких разлика међу националним писмима).
у курзuву, међутим, има више варијација које не нарушавају
норму и културолошку аутентичност, а про истичу углавном из тога

што су облици слова некад ближи штампарском нормалу (косом),


а некад везаном ручном писму или неким традиционалним обли­
цима брзописа. Нормативно можемо признати не само варијанте
које су обичне у нашим типографијама него и неке облике из
старијег наслеђа ако су аутентичне у hириличком наслеђу и ако
доприносе добром функционисању и недвосмислености писма. Наи­
ме, при избору између њих треба имати у виду поменуту пожељну
одлику слова да не буду двосмислена у односу на латиницу. Како
је у нашем језику повремено потребно означавање акцента, а
дужина се означава равном цртом, двосмислене могу постати и

курзивне варијанте које имају пречкицу визуелно једнаку дужини,


па је добро да нам на избору буду и диференциране, недвосмислене
варијанте. Приложена илустрација 10 приказује битније варијанте
које не можемо нормативно оспоравати. У стилски изразитијим
писмима њих може бити и још, али није нормативно прихватљиво
да се с латиничким k, К изједначује hириличко у било ком виду
типографског и техничког писма, као ни изједначење hириличког
малог в и латиничког Ь. Треба поправити гарнитуре с таквим
облицима (укључујуhи ову којом се штампа ова књига).

27 ј2 Гзд , g2 Ж, Жг U И2 n7 UzПn
--
'
\
заштuтиш
, ----
Рl Рг fJ; 1; т 2 Ш 3 У, Уг уз Х 1 Х2 ~3 зашшuшuш

10. Неке нормативно доnуштене варијације курзива

Нема нормативне сметње ни за употребу косог нормала, али


не би било оправдано да се њиме истискује курзив, јер би се тиме
(нарочито у hирилици) затирало једно типолошко и ликовно достиг­
нуће у развоју писма, тј. тип штампарског писма најближи ручном
писању.

Ни у бУкв ар ском везаном писму облици нису строго


стандардизовани, нарочито у погледу почетног или и завршног
потеза великих слова, који може имати лик украсне завојнице или
бити упрошhен и редукован. У оКВирном стандарду, поред облика
Т. 6 uШ;МО 43

приказаних у табели 9а и 9б, постоје и друге варијанте појединих


слова; на пример, ћириличка велика слова Ј, У и Ћ имају и дуже
варијанте, с продужетком до друге доње линије, али су краће
варијанте у бољем складу с општим стилом великих слова. Необа­
везни део ћирилског m (малог) у везаном писму представља црта
испод слова; у калиграфском писму као што је букварско та црта
се обично изоставља, али се у личним брзописима често пише, јер
доприноси читљивости.

У новије време појављује се у приручницима и примени и


један битно друкчији стил букварског писма, у коме су слова
усправна а потез геометризован и упрошћен (в. таб. 11). Тај стил
није довољно усклађен с културним континуитет ом и ликовно м
традицијом писма, а у ћирилици је облик неких слова и недовољно
аутентичан (велико Д слично броју 2, Ч без чашице и др.). Зато
се не може препоручити за увођење у букваре и наставу.

аА,Ј'5, &Ђ, й~ 92, ~ ~,е[,жЖ,


з3, u.U,j}, к.Х,АА,ЈъЈо,.м.М
'н. н.1}Ь Њ 1001 LLJ[I r~ се 1шЈТ[1 h11
ttlJ,ф ф, х.Х, Ц и: 1.1, ч- L).,ш Ш.

11. Неприродна zеомеmризација бу/СваРС/С02 писма

Напомена. Питања писма подробније су обрађена у књизи М. Пешикана Наша


азбука и њене норме, Београд 1993 (тамо и подаци о сарадницима у изради табела).
44 ПИСМО Т. 6

*
Из свега реченог истичу и нека мерила и норме српске
ћирилице у односу на писма и системе који је допуњавају у нашем
систему опште комуникације (краће: на конфунктивна писма и
допунске графије), тј. на грчко писмо и латиницу, арапске бројке
и акцентована слова. Главне норме односе се на књишки нормал
грађанске азбуке и слична општа писма.

(1) Наша ћирилица нема у нормалу двојних нити дводелних


слова, нити надредних знакова, изузимајући тачку на малом ј. То
је компаративна одлика ћирилице у односу на нашу латиницу, у
неким приликама и њена предност. Надредна белина (простор
изнад друге горње линије) остаје потпуно слободна, осим кад
затреба акцентовано велико слово. И тада се може сматрати
допуштеним (ако је из техничких разлога потребно) да се акценат
штампа на грчки начин, тј. лево од великог слова, нпр. 'Адам,
'Ика, ПАнка.

(2) Ниједан ћирилички лик у књишком нормалу није једнак са


арапском бројком нити са акцентованим другим словом.
(3) Поједина слова грађанске ћирилице облички су једнака са
словима кофунктивних писама, тј. неутрализована су у односу на
њих. Подударност је двојака: једно су једнака и истозначна слова
('синонимна'), а друго једнака али разнозначна слова ('хомонимна').
Синонимна слова су нормална последица сродности писама и
културног памћења (нарочито у верзалу); хомонимност је пак
секундарне природе (разилажење значења првобитно истог слова,
или случајно графичко подударање) и смањује разликовну способ­
ност писма, али је то реалност која се сад не може мењати, због
законите постојаности писма.
(4) Само са овим ћириличким великим словима подударају
се грчка (исписана горе) и латиничка (исписана доле) - као
синонимна или хомонимна (грчко В спада и у једну и у другу групу,
зависно од раздобља):

Г.ХОМ. В Н

г.син. А ВГ Е М ОПР т ФХ
Мр. АБВГДЕЖЗИКЛМНОПРСТУФХЦЧШ+Ј ЉЊЋЋЏ
л. син. А Е М О Т Ј
Л.ХОМ. В Н РС Х

(5) М а л а ћириличка слова разликују се од грчких (мање-више


је једнако само о), а с латиничкима су у књишК:ом И општем
нормалу подударна само ова:

ћир. аеој ћир. рсух


л. син. ае ој л.хом. рсух
г

т. 6 Писмо 45

(6) Изложене норме важе и за бели и за црни и за коси нормал


('електронски курзив'). Мимо норме је у било ком резу нормала
повеhавати број неутрализованих слова (нпр. изједначујуhи с лати­
ничким k, К hириличко слово).
(7) Прва 24 слова (до знака +) у низу под (4) општеhирилског
су а не специфично српског карактера (општа hирилица), и тај
њихов општи карактер треба и даље одржавати и чувати. У тој
подударности нема никакве сметње, јер се друге hирилице не
примењују код нас као кофунктивно писмо.
(8) У курзиву је неутрализација великих слова иста као под
(4), тј. као у нормалу. У малим словима је осетно повеhана, у
односу на латиницу и на вокалска слова с дужином. Како је курзив
не само стилско него и књишко писмо (кофунктивно С нормалом),
потребно је да типографи имају и такав рез курзива који чува сву
разликовну способност нормала и да таква слова примењују по
избору наручиоца. У оквиру норме остају и друге обичне варијанте,
а у стилским писмима могу се тражити и изналазити и друкчија
ликовна решења.

(9) И везано (букварско) писмо има својих особености и


одступа - како је већ раније речено - од мерила која важе за
типографски нормал (уп. табеле 9а и 9б).
(10) У стилу старинске hирилице (славјанице) нема нормативне
сметње да се истим писмом исписују и грчке речи. При исписивању
староhирилских текстова (за разлику од савремених) потребни су
и знакови који иду у надредну белину (скраhеничка титла и
натписана или надметнута слова). Кад су слабе техничке МОГУЋНО­
сти за такво слагање, може се у мањим наводима титла замењивати

апострофом испред скраћене речи, а надметнуто слово подигнутим


(нпр. 'сти 'апели уместо скраћено написаног свети апостоли).
ВЕЛИКО СЛОВО

Главне норме и њихови основи

7. Велика слова служе да се нешто у тексту посебно истакне.


у посебним одељцима приказује се употреба великих слова као
посебног, обележеног типографског слога (верзала) и њихова
употреба у скраћеницама (в. т. 5 и 226--229), а овде се обрађује
употреба великог слова као п о ч е т н о г.

8. Већ од почетка словенске писмености - глагољске и ћирил­


ске, а у друга два европска писма још и раније, налазимо примере
посебног маркирања почетног слова, само не као данас на почетку
реченице и посебно издвојених речи - него на почетку већих
смисаоних одељака текста. У таквом положају слово се писало
крупније и уочљивије од осталих слова у тексту, а често се и
посебно украшавало и добијало вид маштовитих цртежа. У доба
хуманизма, већ у првом столећу штампарства (тј. ХУ веку),
усталила се служба почетних великих слова слична данашњој: да
укажу на почетак реченице и на посебан карактер или значење
појединих речи у њој. Мада је таква употреба убрзо почела
продирати и у ћирилицу, нарочито у штампаним књигама, она се
у ћириличкој писмености уређује тек у ХУIII веку, након увођења
гражданице.

Иако су правила употребе великог слова у многим језицима


слична нашима, ипак има међу појединим језицима и знатних
разлика. На пример, у руском језику малим словима пишу се имена
народа и становника одређених места, док се у немачком великим
словом пише свака именица, а у енглеским насловима све речи

изузев помоћних.

9. У нашој постојаној правописној норми почетно велико слово


има две главне службе:

3. Велико слово пише се на почетку реченице, као и разних


издвојених делова текста (наслова, натписа и сл.). Стојећи на
Т. 9а Велико слово 47

почетку целовитих реченица, оно битно доприноси прегледности


текста и омогућава да се лакше и брже уочи садржај на и смисаона
рашчлањеност казивања. Раније се велико слово често писало
такође на почетку свакога стиха, и кад се њиме само наставља
започета реченица. Овај поступак није подложан правописном
нормирању; за њим нема праве функционалне потребе, јер је стих
довољно омеђен посебним редом у којем се пише, па се у новијој
поезији у оваквом положају обично пише мало слово.

Ь. Великим почетним словима обележавају се властита имена


као речи посебног, пропријативног карактера. Посебна природа
властитих имена огледа се и у томе што се њихови главни,

традиционални видови по правилу не преводе с једног језика на


други.

:n.o. Почетно велико слово има каткад и пригодну службу, тј.


пише се као знак посебне куртоазије, почасти, поштовања.

11. у писању великог слова на почетку реченице нема никаквих


битних колебања и недоумица. Постојана је правописна норма и
изражајни узус или обичај писања великог слова и на почетку
несумњивих властитих имена. Међутим, властита имена, у својим
многобројним видовима, нису строго и јасно одељена од општих
назива - него многи називи имају делом· једну а делом другу
природу. Чак и назив истог склопа писац може у једној прилици
употребити као део свог слободног описног израза (па га писати
малим словом), а у другој га навести као утврђено или устаљено
име неког појма (што повлачи писање великим словом). Двојака
природа нарочито је уочљива у оним именима која се не надевају
(тј. одабирају вољним чином), него настају поступним устаљивањем
првобитног описног или фигуративно г назива и његовим прео­
смишљавањем из општег назива у посебно име; кад тај процес још
није довршен, остаје за слободно оцењивање или договорно норми­
рање (установљивање конвенције) треба ли писати велико или
мало слово. Отуда долазе велика колебања и неуједначености и у
формулисању норме и у изражајном обичају. Колебања се увећавају
због оних вишечланих израза који као целина имају природу
властитог имена, а састављени су од обичних, општих речи; остаје
наиме отворено питање је ли такво име довољно маркирати једним
великим словом - или треба појачати његову обележеност, пишуhи
га свим великим почетним словима (осим у помоhним речима
унутар назива).
у граничним случајевима, кад израз по својој језичкој природи
није потпуно изјашњен између властитог имена и општег назива,
оправдано је уважавати право писца да сам одабере начин писања,
не спутавајуhи га формалним обавезама.
48 Велико слово Т. 12

12. Општа је тежња caBpe~eHOГ правописа да се ослобађа


непотребне, манирске графике, да се пише само оно што доприноси
верности преношења говора и јасноhи и прегледности излагања. У
складу с тим, оправдана је тежња умереној употреби великих слова,
јер претрпавање текста њима смањује његову прегледност, јасну
уочљивост поделе на реченице и маркираност правих властитих

имена. Осим тога, употреба великих слова успорава писање, наро­


чито машинско. Зато треба тежити функционалној - а не манир­
ској, формалној или пригодној, манифестационој употреби великог
слова. У примени то се огледа у овоме:
- одлучно се ограничава куртоазна употреба великог слова,
која је у ранијим правописним обичајима била врло честа;
- тежи се томе да се за властита имена не проглашавају речи
и изрази у којима преовлађује општа, описна, апелативна природа;
- у оним вишечланим изразима који тек као целина добијају
карактер властитог имена тежи се томе да се што више обележавају
само једним великим словом, а понављање великог слова на
почетку свакога члана да се ограничи на мањи број специфичних
случајева.

13. Властита имена могу бити једночлана или проста и више­


члана.

3. у људским именима поједини њихови видови могу се упо­


требљавати и као једночлани и удружени у именску формулу.
Видови вишечлане формуле људских имена разликују се и у
хронолошком, историјском смислу (зато што се именословни си­
стем временом мењао) и зависно од језичке и етнографске средине
у којој су настали. У нашем језичком систему данас су главни
облици име и презиме; они се могу употребљавати и самостално и
удружено, при чему је нормални редослед име па презиме (од тога
је оправдано одступати само у азбучним списковима). У средњем
веку, међутим, презимена код нас нису била у широком обичају,
него се лично име допуњавало именом по оцу (очинством), које је
имало наставак -ић (нпр. Вук Лазаревиh = син Лазарев).

Ь. у осталим традиционалним властитим именима (географ­


ским и другим) једночлана имена су именичка, нпр. Иzман, Божиh,
Грчка (поименичени придев), а главни је облик за вишечлана имена
придевско-именички, нпр. Нови Сад, Ново Село, Стара планина,
Бадњи дан, док су знатно ређи (и у ствари изузетни) други
вишечлани обрасци. И новији видови властитих имена теже тим
типичним обличким обрасцима; у процесу претварања општих
израза у властита имена типичан облик властитог имена битно
утиче да се неки израз у језичкој свести схвати као посебно име,
а не слободни, ошiсни назив.
т. 14 Велико слово 49

Тиnична проста имена као 2лавни обрасци nисања велиКО2 слова

141. Остављајуl.ш за даље одељке питање понављања великог


слова у вишечланим именима, као и посебна питања разликовања
и разграничавања властитих имена и општих назива, набројићемо
главне групе властитих имена, у којима се постојано и неспорно
пише велико слово:

а. Сви видови људских имена, било да се наводе посебно било


заједно (лично име, презиме, друго лично име, друго презиме, име
одмила или хипокористик, надимак лични или породични, име по

оцу, устаљени додатак имену), нпр.: Мирослав, Мирковић (Мирко­


вићи), Змај, Ње20ш, Миищ Мујо, Црни; Петар Петровиh Ње20Ш,
Јован Јовановић Змај, Силвије Страхимир Крањчевиh итд. Тако
се пишу и посебна имена бића из верског и митолошког појмовника,
као Јехова или Јахве, Јуnитер, Каин, Ноје.

Ь. Имена народа и других етничких и етнографских јединица


и заједница (као и називи њихових припадника); житељска имена,
тј. називи људи изведени од географских имена да означе припад­
ност по месту живљења, завичајности, пореклу: Словени, Хуни,
Арапи као народ или група народа (и Араnин, Араnкиња или
Араnка, Араnче, Араnчад), Анти, Леси, Цинцари, Б)'њевци, Роми
или Цигани, Индијанци; Банаhани, Ресавци, Далматинци, Мачва­
ни, Пивљани, Гласинчани, Кордунаши, Мостарци, Новосађани (и
Банаhанин, Банаhанка итд.). У ово не спадају називи по верској,
расној и антрополошкој припадности, типа хришhани, црнци, неан­
дерталци, кромањонци итд.

с. Географска и локална топографска имена: Европа, Балкан,


Славонија, Романија, Неретва, Цетиње, Горобuље (село), Славија
(београдски трг), Илица (загребачка улица), Каnешница (пећка
махала), Орловача (пећина), Бјељак (извор) итд.

«:Jl. Посебна имена небеских тела и њихових привидних или


стварних система: Марс, Сиријус, С(ј)еверњача, Влашиhи (и Плеја­
де), КОЗОРО2 (сазвежђе), Зодијак (круг сазвежђа).

е. Појединачно наденута имена животиња: Јабучило, Шарац,


Караман (коњи и пас из нар. песама), Брундо (медвед), Вихор
(тркаћи коњ), Вучко итд. Уп. и т. 31.

{. Имена празника: Пасха, Божиh, Бајрам, Ђурђевдан.

g. Посебна имена установа, предузећа, организација, друштава,


клубова и сл.: Ермитаж, Прадо, Одеон, Нолит, ЈУ20nетрол,
Ској, Динамо, Сnартак итд.

Jht. Имена периодичних гласила, уметничких, стручних и других


ауторских дела и остварења: Политика (лист), Стварање (часо­
пис) , Сеобе (роман), Мачевање (слика), Илијада, Енејида.

4 Правопис (ек.)
50 Велико слово т. 14i

п. Посебна имена појединачних грађевина, објеката, предмета,


уопште нечег уникатног: Партенон, Девич, Бuљарда (зграда на
Цетињу), Газела (мост у Београду), Титаник (брод), Кохинор
(диј амант) итд.

15. Почетним великим словом пишу се и присвојни придеви на


-ов (-ев) и -ин кад год су изведени од имена које се пише великим
словом: Мирков, Петровиhев, Десанкин, Змајев (песника Ј. Ј.
Змаја), Сатурнов, Сnартаков, Титаников итд. Придеви изведени
од властитих имена другим наставцима пишу се малим словом:

српски, сарајевски, њezошевски, вуковски, божиhни, ускршњи итд.

Напомена. Велико слово пишемо и кад наводимо из историјске грађе присвојне


придев е који су се изводили наставком -ј- односно умекшавањем крајњег сугласника,
нпр. син Радовањ (= Радованов), жена Владиславља (= Владислављева) и сл. Нису
исте природе наставци у придевима божји и 2Осnодњи, него припадају категорији
придева односа (уп. човечји, вучји, маmерњи, судњи), у којима је лингвистички
оправдано писање малог слова. Често писање великог слова у ова два придева
(Божји, Госnодњи) заснива се на мотивима верске куртоазије, а не на лингвистичком
карактеру ових творбених образаца.

Велико слово унутар вишечланих властитих имена

16. Ако се унутар вишечланог властитог имена било које врсте


налази уже властито име, тј. реч или израз који сами по себи
представљају властито име (самосвојно име), онда се оно пише
великим почетним словом: Велика Каnела (планина), Слободна
Далмација (лист), Западна Морава (река), Летопис Матице срп­
ске (часопис). То је опште правило за сва властита имена.

17. Речи општег значења унутар вишечланих властитих имена


(тј. изван почетне позиције) пишу се по општем правилу малим
словом, осим у случајевима који се изричито изузму из овога
правила.

18. Као изузеци од претходног правила, свим почетним великим


словима (осим у помоћним речцама унутар имена) пишу се људска
и слична персонификована имена, званична имена земаља (углав­
ном посебних и савезних држава), имена насеља (градова, вароши­
ца, села), као и страна географска имена било које врсте ако опште
речи у њима нису преведене или пак подударне с нашима. Сва
остала вишечлана имена пишу се једним почетним великим словом,
изузев кад је уже властито име уклопљено у шире (т. 16). Ближа
упутства и примери биће наведени у даљој обради.

19. Људска и lПеРСOllшфикована имена. У писању вишечланих


људских имена нема битнијих недоумица кад је реч о њиховим
главним саставницама: личном имену (или хипокористику), прези­
мену, имену по оцу, устаљеном надимку (који се нормално употреб­
љава или уместо имена и презимена или као њихов додатак): Вук
т. 19 Велико слово 51

Стефановиh Караџић, Стјепан Митров Љубиша, Јован Јовановић


Змај (или посебно Змај) , Славиша Вајнер Чича (или посебно
Чича). Проблеми се испољавају највише у томе које од општих
речи употребљених у именовању људи имају одлике властитих
имена, те их треба писати великим словом, а које задржавају општи
карактер, а тиме и норму писања малим словом.

а. Уобичајено је и усвојено да се признају као део имена и


пишу великим словом устаљени додаци иза имена, који се нарочито
често јављају у именима наследних владалаца и црквених поглавара,
било да долазе у облику редног броја, пригодног апозитива или
надимка: Хенрих Осми (или Хенрик VП!), Јован Павле Први (хс.
Иван Павао Први), или и овде римским бројем, Карло Велики,
Душан Силни, Урош Нејаки, Стеван Високи, Сулејман Величан­
ствени, Мехмед Освајач, Иван Грозни, Пиnин Мали итд. Тако и
Јован Крститељ, Фрањо Асишки, Василије Острmики и др.
Ь. Именичке титуле испред имена само изузетно се схватају
као део имена и пишу великим словом: Дон Кихот, Дон Жуан
(одатле и општа именица донжуан) или Дон Хуан, Фра Дијаволо
(у латиници и Don Quijote, Don Јиап, Рта Diavolo), Хаџи 'Вера,
Хаџи Рувим. Нормално се такве титуле пишу малим словом, јер
се не схватају као део имена: дон Нико Луковиh, дон Фране, фра
Брне, фра Филип Лаштриh, хаџи Омер, хаџи Тома, бан Кулин,
краљ Томислав, кнез Лазар, владика Данило итд.
с. Малим словом нормално се пишу и придевски атрибути:
племенити, бла20родни, nреосвештени, nреnодобни, велечасни,
nресв(иј)етли итд. Ни придеви свети, блажен и, хазрети немају
одлике саставног дела властитог имена кад се јављају испред
довољно одређеног имена, па се пишу малим словом: свети
апостол Павле, свети Фрањо Асишки, свети Симеон Мироточиви
итд. Ради једнообразности усвојено је да се тако пишу ови придеви
и кад делимично добијају службу дела властитог имена (тј. кад
стоје испред недовољно одређеног личног имена): свети Петар,
свети Сава, хазрети Алија, хазрети Фатима, блажени Јероним и
сл. Ово се односи на писање личног имена, а када се такво име
употреби као име богомоље, празника или географског појма,
почетна реч пише се великим словом: Свети арханf)ел Михаило,
Свети Петар на Лиму (цркве), Свети Никола (празник), Свети
Стефан (геогр.).
д. Кад се пригодни придев употреби на почетку израза који је
састављен од општих речи а као целина има карактер властитог

имена, пише се великим словом: Света тројица (П), Свето


тројство (П). По том начелу оправдано је и Свети врачеви или
Безмитни врачеви (уместо свети Кузман и Дамјан), Света браhа
(ум. свети Ћирило и Методије), Свети краљ (тако се у неким
историјским текстовима назива краљ Милутин); али кад се такви
52 Велико слово т. 19d

изрази употребе уз имена, треба их писати малим словом: света


(солунска) браhа Ћирило и Методије, свети краљ Милутин.
Велико слово у придеву испред имена оправдано је и кад се придев
схвата као део имена, а не као пригодни атрибут: Оzњена Марија.
По лингвистичкој аналогији с претходним изразима вишечлане
изразе којима се именује Богородица (Госпа) исправно је писати
овако: света дев(иц)а Марија, nресвета БО20мати Марија и сл.
(кад је употребљено и лично име), али: Света пречиста, Пресвета
девица итд. (без личног имена). Међутим, у овоме се често
примењује узус писања свим великим почетним словима (створен
у верски маркираном изразу, уп. т. 38), као манифестација пошто­
вања, а не као знак посебне природе властитих имена.
е. Усвојено је да се свим великим словима пишу и фигуративни
или симболични вишечлани изрази ако се употребљавају у служби
људских имена: Ричард или Рикард Лављеz Срца (Лавље Срце),
Јован (Иван) без Земље, а тако и симболична индијанска имена:
Црвени Облак, С(ј)едећи Бик (боље тако него "Бик Који Седи").
Како се види из ових примера, таква имена подложна су превођењу,
што значи да немају у пуној мери природу властитих имена, али се
ради једнообразности писања људских имена пишу свим великим
почетним словима, изузимајуhи помоhне речи. За писање помоhних
речи у склопу вишечланих имена в. т. 23.

20. ВЈИ[шечлаllПа ЈИ[меllПа земаља. Вишечлана имена земаља одно­


сно држава (самосталних или саставних у оквиру неке шире зајед­
нице) могу се јављати као службено формулисана правна имена,
као географска имена и као устаљена описна, симболична или
фигуративна имена.
а. Уобичајено је и нормативно усвојено да се службена, правна
имена држава пишу свим великим почетним словима: Сједињене
Америчке Државе, Савез Совјетских Социјалистичких Република,
Демократска Федеративна Јуzославија, Федеративна Народна
Република Јуzославија, Социјалистичка Федеративна Република
Ју 2Ославија. Званична имена обична су у службеном обраhању или
кад се говори о историјској фази кад је држава имала такво име,
а у обичном изразу, осим новинарских и других претеривања,
најчешhа су за оне државе које немају погодно (краће и рационал­
није) географско име (нпр. Савез Совјетских Социјалистичких
Република, краће Совјетски Савез, скраћ. СССР, слично и Сједи­
њене Америчке Државе, Сједињене Државе, САД). Званична имена
могу се по потреби употребљавати за све државе, али није оправ­
дано потискивати нормална географска имена и без праве потребе
оптереhивати израз опширнијим правним именима: нормално је
употребљавати нпр. имена Италија ("Италијанска Република"),
Мексико ("Сједињене Мексичке Државе"), Данска ("Краљевина
Данска"), С(ј)еверна Кореја ("Народна Демократска Република
Кореја") итд.
т. 20Ь Велико слово 53

Ь. Имена држава пишу се свим великим словима и кад се уместо


званичних имена узимају њихови скраhени и преиначени облици
или географска имена: Cjeдињeт-te Државе (среће се и само Државе) ,
Совјетски Савез, Уједињено Краљевство (пуно име: Уједињено
Краљевство Велике Британије и Северне Ирске), Јужноафричка
Унија (или Јужноафричкu Савез, сад званично Јужноафричка
Република) .

с. Уобичајено је и усвојено да се свим великим почетним


словима пишу и имена из досадашње (1990) историје послератног
југословенског федерализма, не само федералних јединица (репу­
блика) него и аутономија: Народна Република Босна и Херце20ви­
на, Соцuјалистичка Реnублuка Босна и Херце20вина, Народна
Реnублuка Србија, Социјалистичка Реnублuка Србија (и по оп­
штим правилима Република Србија), Аутономна Косовско-Мето­
хијска Област, Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово,
Аутономна Покрајина Косово и Метохија, Аутономна Покрајина
Војводина итд. Оваквим писањем, као и у званичним именима
држава, истиче се званични карактер свих делова имена.

d. Сагласно изложеним правилима пишу се и одговарајућа


. .
имена из других земаља и државних заЈедница, ТЈ. свим великим

почетним словима (поред имена самосталних држава) имена саве­


зних држава и федералних јединица (садашњих и ранијих): Нови
Јужни Велс (федерална јединица у Аустралији одн. Аустралијском
Савезу), Украјинска Совјетска Социјалистичка Република. МеђУ­
тим, то није правописна обавеза кад су имена у облику обичних
описних назива, него (у складу с општим правилом у т. 17) треба
сматрати исправним и писање једним великим словом, нпр. С(ј)е­
верна територија, Териториј(а) 2лавНО2 2рада (јединице у аустра­
лијском федерализму). Исто тако, уобичајено писање имена острва
можемо применити и на имена типа Зеленортска острва, Сејшел­
ска острва (или отоци) - иако су то сад државе.

е. Једним великим словом оправдано је писати имена држава


и земаља која можемо обједињено називати н е п р а в и м или
обичајним именима. Овамо спадају изражајним обичајем ство­
рена описна имена историјских држава, као и устаљени или уоби­
чајени називи који се из стилистичких разлога употребљавају
уместо правих имена (званичних и географских), нпр.: Источно
римска (Источноримско) царство, Западно римска (Заnаднорим­
ско) царство; Млетачка република, Република светО2 Марка,
Дубровачка република, Република свет02 Влаха; Турско царство,
Турска царевина, Османско (Отоманско) царство, Османска (0-
томанска) империја; Аустријско царство, Аустроушрска цареви­
на, Хабзбуршка монархија, Двојна монархија; Британско острво
(каткад и само Острво, уместо Британија, Велика Британија),
54 Велико слово т. 20е

Зе.мља излазеhе2 сунца (Јапан), Зе.мља хиљаду (тисуhу) језера


(Финска); Пета република, ДРУ20 царство, Треhи рајх (фазе
устројства уместо имена земаља). Тако треба писати и познатије
називе који указују да је неки систем власти (обично у устанцима
и револуцијама) имао неке одлике и функције државе, нпр. Париска
ко.муна, Крушевска република, Лабинска република, Ужичка репу­
блика.
Нема, међутим, потребе за великим словом кад су у питању
неустаљени, слободни описни називи, као и слободнији фигура­
тивни или иронични називи: односи нове српске краљевине и
ЦРНО20рске кнежевине (у доба краља Милана и књаза Николе),
британски лав, крилати лав (Млеци), 2Орди Албион, [~рножута
.монархија, "црвено острво" (Куба) и сл.

21. Остала виmечлана имена. У осталим географским именима


(поред имена држава) од општег правила писања једним великим
словом изузимају се две категорије имена.

а. Вишечлана имена свих насеља (градова, вароши, варошица,


села) пишу се свим великим словима и кад реч унутар назива није
сама по себи властито име него реч опште г значења (она често у
именима насеља није у свом правом значењу): Славонски Брод,
Нови Сад, Душ Реса, Бијело Поље, Орја Лука, Крива Паланка,
Нова Варош, Нови Винодолски итд.

Ь. Ово правило не треба примењивати у именима делова


насеља и градских четврти, као ни у именима локалитета на којима
има покоја кућа или малена насеобина без статуса села, него их
треба писати по општем правилу: Стари 2рад, Савски венац
(делови Београда), Професорска колонија, Друш рејон; Дубоки
до, Калачка nродо, Добра 2Ора (црногорски локалитети с покојом
кућом) И сл. И кад исписујемо неко име (из историјске или друге
грађе) за које не знамо је ли то само географски локалитет или и
насеобина, оправдано је применити опште правило и писати само
прву реч великим словом (ако је друга општега типа).

с. Други случај писања вишечланих географских имена свим


великим почетним словима представљају она транскрибована
страна имена која су за наш језички систем немотивисана и
fIепрозирна, те за њихове чланове можемо узети да су за нас сами

по себи властита имена - макар у изворном језику имали опште


значење: Сијера Невада (планина), Рио Гранде (река), Ист Ривер
(канал), ЛОН2 Ајленд (острво) итд. (ако није уобичајено код нас
спојено писање, као у Монблан, Ла.манш, Тјеншан, Тјенан.мен).

d. Ово правило се не примењује на преведена страна имена


нити на словенска имена аналогна нашима, него се пишу једним
почетним великим словом: 02њена земља, Жута р (иј)ека, Аралско
језеро, Л02арска долина, Јасна nољана (као локалитет). Такође у
т. 21d Велико слово 55

транскрибованим страним именима кад нису географска (називи


листова, установа, организација и сл.) треба тежити да се опште
речи унутар имена пишу малим словом: Форин офис, Јунајтед
прес, Клајне цајтУН2, Жен.мин жибао, Стејт дenapm.мeHт, Ко.меди
франсез. (Ако не успемо да утврдимо је ли нека реч у изворном
језику општа или властито име, писаhемо је великим словом,
узимајуhи да она з а н а с има карактер властитог имена.)

е. Сва остала вишечлана властита имена (ако у њих није


уклопљено уже властито име, уп. т. 16 и 22) пишу се једним великим
словом: Јадранско .море, Балканско полуострво (= полуоток),
ДУ2и оток, Голи оток, Стара планина, Фрушка 2Ора, ЦРНО20РСКО
приморје, Макарско приморје, Рисански залив, Сарајевско поље,
Охридско језеро, Црна река (река и предео), Љешанска нахија,
Ваљевска нахија, Суецки канал, БериН20в .мореуз; Ма2еланови
облаци (галаксије), Велики .медв(ј)ед, Јужна круна (сазвежђа),
Мл(иј)ечни пут, Ку.мова сла.ма, Халејева ко.мета; Матица српска,
Матица хрватска, Уједињене нације, Босанска вила (часопис),
Свето nис.мо, Травничка хроника, Горски вијенац, Башчанска
плоча итд.

22. Нека имеиа области. У именима веhих регија (области) има


неколико случајева с краhим и дужим именом у којима је нека­
дашња општа именица углавном изгубила општи карактер и по­
стала сама по себи властито име. Зато се она пише великим словом
и када се нађе у склопу проширеног назива: Под20Р и Метохијски
Под20Р; Под20рина и Ваљевска Под20рина; За20ра иДал.матинска
За20ра. Овоме се могу додати и неки примери који у П нису овако
регулисани: Котари и Равни Котари (тако и у једнинском облику:
Котар и Равни Котар, Горски Котар); За20рје и Хрватско
За20рје; Крајина, каткад и Крајине мн. (у геогр. значењу) и Бела
Крајина, Босанска Крајина, Книнска Крајина, Бихаhка Крајина,
Српска Крајина, Не20тинска Крајина и др. Ипакје, због створеног
изражајног обичаја и неједнаких нормативистичких оцена, неоп­
ходно сматрати допуштеним и мало слово у другој речи (Равни
котари и сл.). Из сличних разлога треба уважавати и двојство
Бока Которска (тако у П) и Бока которска (тако у школском
издању П), поред краћег Бока. У изразу Кочина крајина (име
догађаја) реч крајина треба писати малим словом, због друкчијег
значења.

23. IIисање пюмоћlfl!ИХ речи у имеlfl!има. Помоhне речи у власти­


тим именима (везник, предлог, члан) пишу се великим словом само
кад су на почетку имена, а у другим позицијама редовно малим
словом, без обзира на врсту властитог имена: На ЛО2У (место у
Словенији), Ел Ала.мејн, Ван Г02, Де Гол, Да Винчи; али: Босна
и Херце20вина, Петровац на Млави, Хафиз ел Асад, Винсент ван
ГО2, Шарл де Гол, Леонардо да Винчи итд. Почетна помоhна реч
56 Велико слово т. 23

често се изоставља, и тим облицима (као економичнијим) треба


давати предност кад год су довољно обични: Бержерак (уместо Де
Бержерак, Сирш-ю де Бержерак) , Асад yryt:. Ел Асад, Хафиз ел
Асад), Велт (ум. Ди велm, лист) итд.

24. ПреУЗЈИ[маље ЈИ[ЗВорППоlГ IIIраВШЈ!ЈИ[са У С'ЈГраппЈИ[М ЈИ[меППЈИ[ма. При


изворном писању страних властитих имена заједно са изворним
писањем преузима се и изворни правопис, укључујући писање
великог слова: Frankfurter allgemeine Zeitung, KOlnische Rundschau,
United Press, Foreign Office, Franc-Tireur, France Observateur итд. (у
прилагођеном писању: Франкфуртер аЛ2емајне цајтУН2, Келнише
рундшау, lунајтед прес, Форин офис, Фран тирер, Франс оnсерва-
тер). .

Разликовање властитих имена и оnштих назива

25. Постоји велики број назива у којима се укрштају и преплићу


одлике посебних имена и одлике општих, описних, апелативних
назива. Начелно се може препоручити да се тежи умереној упо­
треби великог слова; с тим у складу, у називима који се могу двојако
разумети (као властито име и као део описног казивања) писац
увек може писати мало слово, а велико треба да пише по потреби,
као знак да дати израз узима као постојеће посебно име, а не као
део свог слободног казивања. Указаћемо посебно на неке катего­
рије у којима су се испољили проблеми писања великим или малим
словима.

26. Имеппа ЈИ[ ппазЈИ[ВЈИ[ аДМЈИ[ППЈИ[С'ЈГра'ЈГЈИ[ВППIИ!X ЈИ[ друlГЈИ[Х lIIодручја.


Главни видови ових назива су именичко-именички (општа именица
+ географско име) и придевско-именички (придев од географског
имена + општа именица). У овом другом случају треба поправити
норму П, по којој су се ови називи писали редовно малим словом.

а. Малим словом треба писати општу именицу, а великим


посебно име у називима типа жуnа Брсково, санџак Срем, нахија
Посавље, нахија Доња Мачва, покрајина (вилајет) Браничево,
епархија Хвосно, оnштина Врачар, оnштина Стари 2рад итд.
Исто тако треба писати називе таквог склопа кад је подручје
названо по свом средишту: санџак Зворник, нахија Доња Тузла,
нахија ОНО20шт, кадuлук Пријепоље, оnштина Цетиње, оnштина
Бачка Топола итд. У оваквим случајевима узима се да прва реч
представља најавну општу именицу, а не почетак посебног имена.
Изузетно се и општа именица може схватити као интегрални
део имена и писати великим словом кад је назив подручја специфи­
чан, различит од типичних назива, нпр. Земља Херце20ва, Земља
Црнојевипа, Вилајет Влк (у преводима турских пописа називи за
Херцеговину, Стару Црну Гору и бившу област Вука Бранковића).
т. 26Ь Велико слово 57

Ь. Оправдано је великим словом писати придевско-именичке


називе подручја кад представљају постојана или систематски при­
мењена имена: Средска или Сретачка жуnа, СиРИllиnка жуnа,
Рuјечка llахија, КатУllска llахија (некад управне јединице а сад
географски појмови - велико слово оправдано је у оба значења);
БеО2радскu nашалук, ЗвОРllUЧКU саllџак, Прuјеnољскu кадuлук,
Зетска ба1l0вUllа, Врбаска ба1l0вUllа (али: Ба1l0вUllа Хрватска, по
другим начелима, в. т. 16, уп. и 26а), Ваљевска llахија, Крuжевачка
жуnаlluја (управне јединице из старије историје); ЈУЖ1l0моравскu
ре2иОll, Нuшкu ре2иОll (административне заједнице општина),
Скопска армијска област, БеО2радска армијска област (после­
ратни период); Псковска 2убеРlluја, Владuмuрска 2убеРlluја, Орлов­
ска 2убеРlluја, Варшавско војводство, Катовuчко војводство,
ЛеЊU1l2радска област, Московска област (историјске и новије
управне јединице у другим земљама).
Нема потребе за великим словом у придевско-именичким
називима кад они нису део примењеног система имена него плод

слободне пишчеве стилизације; нпр.: Не Зllам nриnада лu та улuца


зеМУllској uлu 1l0вобеО2радској оnштUllU (те општине се нормално
зову OnUlmUlla ЗеМУll и оnштUllа Нови БеО2рад). И уопште, у овим
питањима неопходно је поштовати право аутора да сам оцени
наводи ли назив као име или као свој слободни описни израз, те
да употреби велико или мало слово.

27. Имена и називи догађаја и исто,ијских збивања. И у овоме


питању треба поправити правила П, по којима се називи догађаја
и збивања пишу малим словом у свим случајевима осим назива
конгреса, конференција и сличних скупова, којима се обично
приликом сазивања и одржавања утврђује посебно име, нпр. Треnи
меl)Уllародllи КО1l2рес славuста, Шеста јУ20словеllска 01l0мастuчка
КОllфереllцuја итд. (велико слово изостаје ако се редни број напише
цифрама, римским или обичним: VI јУ20словеllска 01l0мастuчка
КОllфереllцuја). Великим словом оправдано је писати и називе
других догађаја и збивања ако су изражајним обичајем стекли
посебно име, у којему преовлађује карактер властитог имена.
Обично су у питању значајнији историјски догађаји, добро
познати под тим називом у професионалним, а често и у ширим
круговима. Одлике властитог имена самог назива испољавају се у
томе што је његов склоп или садржај друкчији него у нормалном
описном именовању, или у томе што је назив краћи и лаконичнији
него што би изискивало нормално описно идентификовање - а ипак
слушаоци или читаоци тачно разумеју казивање, јер им је догађај
познат под тим именом. Као властита имена могу се признати само
називи устаљеног типа, а не случајни и слободно стилизовани.
Обично та имена имају придевско-именички облик (уп. т. 13Ь).
58 Велико слово т. 27а

3. У нормалним описним називима ратова именују се обе


стране, а по потреби се додаје и ознака времена; такве називе треба
писати малим словом, нпр. турско-аустријски рат (или: рат
Турске и Аустрије) 1687-99, совјетско-фински раm, еН2леско-бур­
ски рат, ирачко-ирански рат. У устаљеним друкчијим називима
ратова преовлађује карактер властитог имена, па их треба писати
великим словом; такви називи могу бити рецимо симболични, по
мотиву, по попришту, по једној ратујућој страни, по трајању, нпр.:
Рат двеју ружа, Отаџбински раm, Оnију.мски раm, Пољски на­
следни раm, Кандијски рат (за Кандију, тј. Крит, 1645-69); Пело­
nонески рат, Морејски раm, Кримски раm, Балкански рат (1912),
Први балкански рат (исти), Дpyzи балкански раm, Први св(ј)етски
рат, Дpyzи св(ј)етски рат (али, као хипотетички појам: трећи
светски рат, кад се говори о његовој могућности), Корејски рат;
Први nунски рат (тако ИДРУ2и, ТреЋи), Први крсташки (крuжар­
ски) рат (тако и ДРУ2и, Трећи итд., такође са именицом војна),
Бурски рат, у народним говорима и Турски рат (1912) и Аустриј­
ски рат (1914-18); Сед.мО20дишњи раm, ТридесетО20дишњи раm,
СтО20дишњи рат.
Називи сличног склопа јављају се и у слободном описном
казивању, а описни карактер преовлађује и код наведених назива
кад се јављају у множини, па је у тим случајевима оправдано писати
мало слово: страдања у четвОРО20дишње.м рату, доба св(ј)етских
ратова, сва три nунска рата, у доба крсташких ратова, оба
балканска рата итд.

Ь. Већи број устанака, побуна и револуција имају устаљене


називе које, због њихове симболичности или непотпуне информа­
тивности, не можемо сматрати обичним описним идентификација­
ма, него пре властитим именима, па је оправдано њихово писање
великим словом; нпр. Невесињска nушка (назив устанка), Сељачка
буна (многе су буне сељачке, а једна се тако зове), Илинденски
устанак, Први устанак и Први српски устанак (тако и дРУ2и) ,
Народноослободилачка борба (тако и рат), Октобарска (соција­
листичка) револуција (и само Октобар), Париска ко.муна (и као
догађај и као револуционарна власт), Осамнаести бример. Међу­
тим, као изразе описно г карактера, малим словом треба писати
називе типа устанак 13. јула, устанак 1804. 2Одине, буна против
дахија. Не схватају се као посебна имена него као изрази описног
карактера називи српска револуција (почев од 1804. године), јУ20-
словенска револуција, кинеска револуција, алжирска револуција,
кубанска револуција и сл., те се пишу малим словом. Изузетно:
Француска револуција, као устаљено име једног одређеног догађаја,
иако је у Француској било и још збивања која се могу назвати
револуцијом.
т. 27с Велико слово 59

с. Битке и друга критична ратна, каткад и друга збивања


обично се именују географски, по мес1'У збивања. Често и само
географско име (нарочито ако је само по себи мало познато)
посредно значи историјски догађај који се ту збио; на пример,
чешће асоцирају одговарајуће битке него саме локалитете таква
имена као Тер.моnиле, Бородино, Ватерло, Велбужд, Мохач,
Сигеm, Мишар, Вучји до, Кај.макчалан, Сутјеска, у одговарајућем
контексту и Косово, Марица и др. У изразима типа nосл(иј)е
Велбужда, nосл(иј)е Бородина, "од Косова, а ни прије њега"
(Његош) , nр(иј)е Сутјеске итд. географско име у ствари значи
догађај, а велико слово пише се и у том промењеном значењу. И
кад се -географско име нађе у ширем изразу којим се именује
догађај, оно остаје главни део његовог имена, обележен великим
словом, те нема потребе да се уводи још једно велико слово у
споредном делу назива; треба, дакле писати: битка код (села)
Бородина, битка на Ватерлоу, бој на Иванковцу, битка код
Сuzета, битка (бој) на Косову итд.

д. Проблем писања великог слова у називима ратних или и


других историјских догађаја појављује се кад се географско име
преобликује у придев, који се сам по себи не пише великим словом.
Да би се и тада правописно обележила, треба великим словом
писати придевско-именичка имена типа Косовски бој, Косовска
битка, Марuчка битка, Крбавска битка, Мохачка битка, Сигет­
ска битка, Колубарска битка, Церска битка, Вучедолска битка,
Мојковачка битка, Бородинска битка, Курска битка, Београдска
операција, Солунски фронm, Сре.мски фронт, Пета (непријатељ­
ска) офанзива, Иг.мански .марш, тако и Сарајевски атентат.
Ово важи за устаљена имена догађаја, а у слободним описним
придевско-именичким називима догађаја и збивања треба писати
мало слово, нпр. после .маричке nozибије, до косовскoz судара, обе
косовске битке (друга је Јанка Хуњадија). Неопходно је уважавати
и право аутора да сам оцени узима ли неки назив оваквог склоп~

као властито име, те да се одлучи за велико или мало слово.

е. Ако је за неки догађај ушао у обичај назив који и по свом


садржају одступа од описног именовања (разни симболични и
фигуративни називи), он је тиме стекао одлике властитог имена и
треба га писати великим словом: Вартоло.мејска (Бартоло.мејска)
ноп, Дуги .марш, Сеоба народа, Битка народа, Ноп дугих ножева.

JI:'. И поједини називи склопљеног мира, пакта, споразума и сл.


стекли су постојана имена која је оправдано писати великим
словом: Тилзитски .мир, Пожаревачки .мир, Хрватско-угарска
нагодба, Минхенски сnоразу.м, Бечки договор, Новосадски дО20вор
и др.
60 Велико слово Т. 27g

g. У називима културних, духовних и друштвено-политичких


покрета (ако то нису утврђена имена организација, која се пишу
великим словом), као и у називима уметничких праваца и стилова
задржава се норма П, тј. пишу се малим словом: хуманизам,
ренесанса или препород, реформација и nротивреформација (nро­
туреформација), илиризам или илирски покрет, револуционарни
покрет, покрет отпора, рационализам, романтизам, реализам,

ексnресионизам, барок, модерна итд.


28. Претвараље властитих имеиа у опште називе. Поред поми­
њаних појава претварања првобитних општих назива у властита
имена, постоје и обрнути процеси: примена властитих имена у
именовању општих појмова. У неким случајевима то представља
само примењену употребу властитих имена, која не доводи у
питање писање великог слова, а у неким случаЈевима долази и до

промене значења, са чиме иде и писање малог слова уместо

великог. Ова грађа није подробно обрађена у нормативистичким


обрадама, а само је делимично захватана у правописним и другим
речницима (општим речницима, па и речницима страних речи).
Зато се препоруке морају заснивати више на обичајној него на
формулисаној норми. Начелно се може препоручити да се мало
слово пише ако је властито име добило друго (опште) значење, а
велико ако је властито име, не губећи свој карактер, само приме­
њено у Йменовању општег појма (као присвојна одредба или као
симбол).
Указаћемо посебно на неке изразитије случајеве.
а. Малим словом пишу се термини и општи називи настали од
властитог имена ако се веза са изворним именом углавном затрла,

или ако се чува само као сазнање о пореклу термина, а не као

активна мотивација и смисаона веза; нпр.: каолин (врста глине,


према Каолинг, место у Кини), август (према имену римског цара),
квислиfl2 (према норвешком политичару), бикини (костим, према
имену острва), боби (разг. за енглеског полицајца, по имену
некадашњег министра); кашмир (свила), астрахан (крзно), берк­
шир (раса свиња), nожеza (сорта шљива), бордо, шамnањ, мадера
(пића, сви називи настали променом значења геогр. имена); напо­
леон, боливар (називи новца); цеnелин, жилет (према изумитељи­
ма) и др.
ЈЬ. У неким случајевима симболична веза с властитим именом
остаје јасна, али пренос значења довољно оправдава писање малим
словом. Таква је примена имена научника у значењу мерних
јединица (ом, ват, ЏУЛ, тесла), као и имена произвођача (људи
или фирми) у значењу назива производа (форд, застава, фијат,
мерцедес), о којима ће ближе бити речи у т. 29g.
с. Међутим, ако је име употребљено као присвојна одредба
у неком општем појму, оно по правилу не губи карактер властитог
т. 28с Велико слово 61

имена и пише се великим словом: Волтин лук, Теслине струје,


Фордови и Фијатови аутомобили итд.; слично и у фигуративним
називима типа Молотовљев коктел. Понекад се напоредо употре­
бљава и један и други вид назива, нпр. Фордов аутомобил и форд,
Ренд2енов апарат и ренд2ен (по П је име Рент2ен, а општи термин
ренд2ен, али нема сметње да се у прилагођеном писању прихвати
једначење по звучности и У имену), Буровљева вода (хирург Буров)
и буров, Базедовљева болест (лекар Базедов, Basedow) и базедов.
Ако се, међутим, затре посесивни смисао одредбе, па се она због
тога изобличи, оправдано је писати малим словом: бурова вода,
базедова болест.

d. За имена биљака можемо преузети правила из Симоновићева


Ботаничког речника. Наиме, малим словом пише се име биљне
врсте кад је облички једнако с личним именом (било да је од њега
постало, или је у питању накнадна персонификација, или случај на
творбена подударност); нпр.: рада, бела рада, лепа ката, славка,
милица, љубица, 20сnа, дрщољуб, љубомир, љубидра2, милун,
ЬурЬица, јуда. Кад се властито име јавља у генитивној присвојној
одредби вишечланог биљног имена, а представља лично име, пише
се великим словом: дивљи мед свет02 Јована, трава светО2а
Петра, 2РОЖDе свет02 Ивана, зеље свете Марије, зељице девице
Марије, аналогно и печат цара Соломона и сл. У свим осталим
видовима биљних имена у Ботаничком речнику Драгутина Симоно­
вића уклопљено властито име пише се и у присвојној одредби
малим словом; ту можемо разликовати ове случајеве: (1) неправо
лично име (општа именица у служби имена) у генитивној одредби:
сузе мајке божје, цвијет мајке божје, древце блажене дјевице; (2)
такво име у Ьблику присвојног придева (на -ов, -ин): БО20родичин
крст, б020родичин лан, 20сnина коса, 2Осnина трава, 20сnодинов
трн; (3) лично име у облику присвојног придева који може
упућивати и на празник посвећен неком свецу и на самог свеца:
ЬурЬево цвеће (синоними: ЬурЬевско цвеће, ЬурЬевак) , иваново
цвеће (исто иван-цвет, ивање цвеће, ивањско цвепе) , јованова
травица (јоваl-lCКО цвеће), nетрово (и nетровско) цвеће; (4) такође
у облику присвојног придева, име које симболично упућује на
одређену личност или биће: адамова јабука, венерине власи, дави­
дово зрно, душаново перје, исусова шака, исукрстова ружа, мар­
кова сабља, соломонов (саламунов) печат, христов венац, хри­
стово цвеће. У пракси писања најспорнија је ова последња група
(4), где се (због јасне асоцијативне везе с личним именом) пише и
велико слово, у складу с правилом датим горе под 28с. То не
можемо сматрати погрешним, али треба имати у виду да је у
именима биљни.х врста асоцијативна веза с властитим именом
замагљенија него у примерима под 28с (због симболичне, често и
нејасне мотивације), а тиме је и оправданије писање малим словом.
62 Велико слово т. 28d

Ово се не односи на биљна имена типа Панчuhева оморика, где је


веза с властитим именом конкретно мотивисана, па није оправдано
писање малим словом.

е. Општи називи подударни са етничким, етнографским и


житељским именима пишу се малим словом: турчuн, латuнка,

ЦИ2анка (биљке), маЬарица (шљива), ваљевка (јабука и народно


коло), врањанка (коло), јоркшuрац (свиња), араnин (коњ), далма­
тинац (пас) итд. Овако се пишу и уобичајени разговорни називи
учесника у нечему везаном за одређено географско име, као:
солуна Ц (учесник Солунског фронта), И2манац (учесник Игманског
марша), чuлеанац (учесник светског фудбалског првенства у Чи­
леу), шnанцu (учесници у грађанском рату у Шпанији).

{. Када је пак неки назив - упркос специфично примењеној,


симболичној или фигуративној употреби - јасно сачувао карактер
властитог имена, оправдано је писање великог слова, а фигуративна
употреба по потреби се обележава наводницима: састанак Пеhа­
наца (некадашњих, нпр. бивших ђака пеhке гимназије), Голоото­
чанu (некадашњи "становници" Голог отока, тј. логораши), кuсела
вода "кнез Мuлош", вино "царица Мuлuца". Велика слова се
задржавају и кад се нечије име употреби као симболично, мемори­
јално име неког појма (установе, организације и др.): друштво
"Вук Караџић", школа "Нво Андрић" и сл. (уп. и у т. 30).
29. Имена и називи серијских и апстрактних појмова. Иако је
основна служба властитих имена да именују јединке или појединач­
не, уникатне предмете и појмове (за разлику од других појмова
и с т е врсте), неке одлике властитих имена имају и називи појединих
појмова који се остварују вишеструко, у серијама примерака, или
пак као апстрактни појмови и као материја без количинске одређе­
ности. Њихова је сличност с општим именицама у томе што не
означавају јединку, појединачни предмет, него носиоца одређених
особина, без обзира на то у коликом се броју или количини
остварују; с друге стране, слично ст с властитим именима огледа се
у томе што настају "крштавањем", тј. утврђивањем имена вољним .
поступком. Овакво вољно именовање није довољан разлог да неки I
назив признамо као властито име и пишемо га великим словом.

На пример, у смишљене називе спадају многа имена материја


(елементи nолонuјум, ајнштајнuјум, минерали кварцит, сидерит,
nирит итд.), такође многа имена савремених или фосилних живо-
тињских И биљних категорија (амеба, nарамецијум, сте20цефал,
рододендрон итд.), али она само допуњавају и разрађују систем
самониклих описних назива (олово, сумпор, кремен, вук, 2уштер,
јавор итд.), и пишу се малим словом.
Ова грађа није подробно нормирана, а по својој ПРИРОдlj веома
је разнородна. У много случајева остаје за слободну оцену писца да
Т. 29 Велико слово б3

ли је неки назив властито име или је опште природе, те сходно томе


да ли ће се писати великим или малим словом; при овоме треба
тежити поштовању преовлађујућих правописних обичаја ако су се
створили у одговарајућој литератури. Овде ћемо указати на неке
типичније случајеве, за које се могу дати одређеније препоруке.

а. Великим словима пишу се наслови и посебни називи тек­


стуалних састава, уметничких дела и других специфичних ауторских
остварења и кад се узимају као један појам и кад је реч о
реализованим примерцима: Андрићева Травничка хроника (или
"Травничка хроника") - купио је три Травничке хронике (или
"Травничке хронике"); Библија или Свето nис.мо, Коран или
Куран, Тал.муд - два Света nис.ма, један Тал.муд; Сеоба Срба
(слика п. Јовановића) - неко је uзрезао из књиzе Сеобу Срба
(репродукцију те слике). Велико слово задржава се у именима и
кад се мисли на кипове и слике: Микеланђелов Мојсије, нашли су
једну Венеру, .музеј има две Афродите итд.

Ь. Међутим, кад се називи састава и дела схватају као општи


називи врсте, пишу се малим словом: ново издање zpa.мamUKe, три
алzебре и једна zeOMempuja (врсте књига); четворојеванђеље, псал­
тир, јеванђеље по Марку, но.моканон, октоих (врста састава). Ако
неки примерак има свој посебни вишечлани назив, онда се такав
назив пише једним великим почетним словом, али именица којом
се означава врста дела сама по себи не изискује писање великог
слова: Зоzрафско јеванђеље (а не: Зографско Јеванђеље), Синајски
псалтир, Иловичка кр.мч ија, Вараждински апостол, Хрвојев .ми­
сал, Хвалов зборник, Душанов законик итд. Али ако је одредбена
реч информативне природе а не почетак установљеног имена, онда
се великим словом пише почетак правог имена дела: десnотово
Слово љубве, тако и вуковићки Зборник за путнике, црнојевићки
Октоих nрв02ласник (издања) итд.

с. Сличне разлике посебних имена и општих назива показују


и мотиви ликовних остварења. Ови називи пишу се великим словом
ако представљају устаљено посебно име једног одређеног дела и
кад се не зна његов творац, нпр. Кнез љиљана (фреска, Кносос),
Добри пастир (фигура, Рим). Малим словом пишу се називи
типизираних ликовних остварења кад су опште природе, нпр .
.мртва природа, каријатиде (ово је по пореклу етник - девојке из
града Карије, али се претворио у општу именицу). Између ова два
случаја по својој природи стоје типизирани називи мотива и садр­
жаја који се понављају на фрескама и иконама; иако је у литера­
тури често и њихово писање великим словом, може се дати

предност писању малим словом у примерима типа тајна вечера,


расnеће или расnело, скидање с крста, усnење Боzородице, изzнање
из раја и сл. И неки називи који у основном значењу представљају
несумњива властита имена, нпр. Сфинza као споменик у Египту
64 Велико слово т. 29с

или Дискоболос вајара Мирона, могу се схватити као опште


именице и писати малим словом кад значе типизиране предмете;

нпр.: МеЬу сувенир има М02У се наhи сфинzе, амор и, дискоболоси.

д. Називи школских предмета донекле су слични насловима


ауторских дела, али су апстрактне природе. У наставним програ­
мима они имају утврђена имена, али су она по правилу информа­
тивне и описне природе. Зато нема сметње да се та имена схвате
као део описног казивања и пишу малим словом, нпр.: nолаzaо је
историју језика с дијалектОЛ02ијом, има слабе оцене из матема­
тике и основа природе и друштва, имамо час технике научноz
рада, у свим смеровима обавезан је био предмет историја јУ20СЛО­
венских народа итд. Велико слово пише се обично у школској
документацији, као и кад је потребно нагласити или прецизирати
да назив није слободна или приближно пренесена формулација,
него да се предмет дословно тако зове, нпр. nријављујем испит из
предмета Оnшта методолоzија наука. Да би се још јасније
издвојило дословно име предмета, могу се поред великог слова
писати и наводници. Наводницима се прибегава и зато да се истакне
дистанциран став према таквом називу (иронија, оспоравање аде­
кватности назива и сл.).

е. Слична је употреба малог и великог слова у називима


одликовања, који могу значити и врсту одликовања (као апстрактни
појам) и конкретан предмет, примерак. Наиме, називи се обично
пишу малим словом, нпр. орден за храброст, медаља за храброст,
орден рада, zвоздени крст, орден nодвезице, орден заслуzа за
народ nрв02 реда (или 1 реда), орден белоz орла с мачевима,
споменица 1941. 2ОдИ1-le (због карактера саме саставне речи пише
се велико слово у називима типа КараЬорЬева звезда, медаља
Обилиhа или Обuлиhа медаља, Данилов крст и сл.). Као и у
примерима под d, велика слова и по потреби 'наводници пишу се
ради истицања дословне службене формулације назива, као и кад
се жели показати да назив није слободно формулисао аутор текста
него га наводи као преузето име или мотивацију. Кад се одликовања
помињу у службеном тексту и уопште кад се говори о њима као о
службено регулисаним појмовима, нормално ће се њихови називи
писати великим словом и дословно, нпр.: ранији Орден заслуza за
народ 1 реда пре именован је у Орден заслуza за народ са златном
звездом (поред великог слова, у оваквим случајевима називи се
могу издвојити и наводницима или подвлачењем). И у слободном
информативном казивању називи се обично пишу великим словом
ако су специфични, те се не могу схватити као описно навођење
одликовања и његове мотивације или симбола, нпр. Леzија части,
Таковски крст. Као израз става писца према називу, наводници се
употребљавају и без великог слова, нпр.: имао је само медаљу "за
т. 29е Велико слово 65

ревносну службу" (или: ".медаљу за ревносну службу"), поносио се


својо.м "храбро.м .медаљо.м" (народни назив старе црногорске ме­
даље за храброст).

[. Називи врста робе, артикала, производа нормално се пишу


малим словом и кад представљају смишљена или патентирана
имена; у ово спадају и називи типова возила и авиона, као и других
производа индустрије и технике кад се схватају као врсте серијских
предмета: стреnто.мицин, хексорал, ава.миzран, веzета, веzедор
(лекови, препарати, материје); фРУШК020РСКИ ризлиН2, жилавка,
.манастир ка, вранац (пића); детерџент "лабуд", вино "Фрушко-
2Орски бисер", бо.мбони "слатка тајна" (фигуративни називи);
форд, фолксваzен, застава, .москвич, џиn, фијат (тако и кад су
називи фигуративни или персонификовани: фиhа, .мерџо, стојадин,
кец, буба, с тим што се могу писати и наводници); каравела,
туnољев, боинz, даzлас, јункерс, сnитфајер, летеhа тврЬава;
шарац, бреда, збројовка, калашњиков (али: Дебела Берта, Крњо,
Зеленко - имена топова, као појединачна а не серијска персонифи­
кација).

g. Међутим, називи производа могу се схватати и као једин­


ствени појмови, тј. као наслови патената и посебни називи аутор­
ских дела, достигнућа, остварења (индивидуалних или тимских), а
такво схватање повлачи и писање великим словом. За разликовање
једних и других случајева не постоје разрађена правописна правила,
а питање је и могу ли се рационално направити, с обзиром на
велику разноликост производа и прилика у којима се употребљавају
њихови називи. У нејасним случајевима писање великог или малог
слова остаје за слободну оцену писца и за равнање према спонтаним
правописним обичајима уколико су се негде испољили.
Писање великог слова често срећемо у стручним текстовима,
нпр. кад се говори о историјату ДОСТИГ!Iућа 'неке гране примењене
науке, технике, технологије, као и у другим приликама кад се
првенствено има на уму дело, изум, достигнуће и жели се прецизно
именовати. Оправданост употребе великог или малог слова зависи
и од уобличења назива. Наиме, ако је назив уобличен као именица,
он је тиме прилагођен служби опште речи, која се нормално пише
малим словом. Та прилагођеност посебно је изразита у називима
разних материја, препарата и сл., који се често и творбено уобли­
чавају као опште речи, применом одређених наставака, као -ин,
-ал, -иј(у.м) и сл. (стреnто.мицин, аnаурин, веронал, ацетисал,
ванадију.м или ванадиј итд.); овакве називе оправдано је писати
малим словом. Међутим, кад назив има вид симбола састављеног
од словних скраћеница и бројки, он има утврђен начин писања;
словни део је 'или сав састављен од великих слова или се она
комбинују с малим словима, али тако да је почетно слово велико
(нпр. авиони DC-9 или ДЦ-9, Хе-178, Ту-110). Ако испред овакве

5 Правопис (ек.)
66 Велико слово т. 29g

формуле постоји и општа именица, она се пише малим словом:


хеликоптер Ми-10, минобацач Т-1З, ловац Ме-109.
Најмање је постојан правописни обичај кад назив има облик
формуле која започиње именицом а наставља се словним и бројча­
ним симболима. Овде се, нарочито код познатијих назива, среће и
писање малим словом, кад се именица схвата као општи назив само

допуњен диференцијалном сигнатуром (месерш.мит Ме 109, боиН2


707, јункерс 86, застава 101, фијат 1100, ами 8, рено 5), али и
писање великим словом, кад се именица схвати као интегрални део

симболичног назива или формуле (Месерш.мит Ме 109, Хајнкел


Хе-178, Да2лас Х-З). Ни једно ни друго писање не могу се сматрати
погрешним (ако се назив сведе на саму именицу, може се препору­
чити писање малим словом, како је речено горе под f).
30. Пуnпа и скраJ!iеnпа имеnпа и Ј[]юдударnпи ОЈ[][ШТИ nпазиви. Често
су посебна, утврђена имена разних појмова (установа, предузећа,
правних аката и др.) описног, информативног садржаја, тако да се
(у свом пуном или скраћеном облику) подударају с називом који
би писац текста слободно формулисао, и кад не би знао да се тај
појам званично тако зове. Такви називи могу се писати и малим и
великим словом. Велико слово обавезно је ако се наводи име које
се не може схватити као слободни описни назив. Указаhемо
посебно на неке случајеве.

а. у називима појмова који имају шире (информативно) и уже


(симболично) име, уже име пише се обавезно великим словом, а
шире зависно од тога да ли се текст схвата као навођење аутентич­
ног имена или као слободна ауторова описна формулација: пишите
Издавачком nредузеhу "Народна књиш" (тако можемо написати
ако знамо да се предузеhе управо тако зове), ишао сам у издавачко
nредузеhе "Народна књиш" (тако можемо написати и ако се зове
тако или како друкчије, нпр. Издавачка радна организација "На­
родна књига").

Ь. Скраћено исказана посебна имена обично се јављају при


поновном помињању појма који је већ поменут пуним именом или
који је врло познат, те се и у скраћеном облику назив поуздано
идентификује. Треба их редовно писати великим словом ако се и
у таквом скраћеном облику схватају као имена, а не као описни,
информативни називи: овО20дишње Позорје (ум. Стеријино позор­
је), у Ње20шевом Вијенцу (Горском вијенцу), закључак В(иј)епа,
скуnштина Матице, Академијина издања итд.

с. Ако се тако скраћено име подудара са општим термином,


те се може схватити као слободна примена опште речи, може
се писати и великим и малим словом. У службеним текстовима и
пословној преписци уобичајено је да се и у овом случају пише
велико слово, нпр. обраhам се Факултету, закључак Комисије,
т. 30с Велико слово 67

према одредби Статута итд. Међутим, у слободним текстовима


обично је и оправдано писање малог слова у примерима типа: и2рају
се у дворишту 2 имназије, чекаhу те на факултету, задржао сам
се у ресторану, навратио сам у институт, дУ20 си се задржао у
фабрици, радио сам у библиотеци, нашли су се пред nозориruтем,
а тако и цитирао је одредбу закона, то "је супротно уставу, то
ћемо ре2улисати статутом и nравилницима ИТД.; иако се у сваком
примеру мисли на један одређени појам а не на било који те врсте,
а употребљене именице се садрже у официјелним именима (те би
се могле схватити као скраћена имена) - оне немају карактер
властитих имена него општих именица у конкретној употреби, па
их треба писати малим словом.
д. Кад се уз таква скраћена имена нађу речи које појам
конкретизују и ближе одређују (а без којих би био недовољно
одређен), онда она губе својство властитих имена, те их је оправ­
дано писати малим словом: наш институт, овај факултет, ваша
академија, овдашња 2имназија, тамоиlњи универзитет, њuхов
.медицински факултет итд. Треба имати у виду да овакве ближе
одредбе о б и ч н о одузимају називу карактер властитог имена, али
не и обавезно (ако је он и без њих одређен); нпр. назив не губи
карактер властитог имена у примерима типа: сарађивали смо у
томе с неким страним установама и с наиlOМ Матицом српском,
тај комад сам 2ледао у овдашњем ЈУ20словенском драмском позо­
ришту (тако се зове једно од београдских позоришта) и сл.
е. И друге проблеме разликовања општег назива и пуног или
скраћеног имена (и зависно од тога писања малог или великог
слова) решавамо у духу општег начела изложеног на почетку ове
тачке. Ако је назив који наводимо фигуративан, симболичан и
уопште по свом склопу такав да га не бисмо применили као свој
слободни описни израз, треба га редовно писати великим словом:
Дубровачке љетне и2ре, Стеријино позорје, Закон о nревођењу у
стање покоја (тако се некад звао закон о пензионисању), Зе.маљски
музеј, Народни музеј, Исламска верска заједница, Уметност на
тлу ЈУ20славије (назив изложбе) итд. Ако је пак пуни или (што
чешhе бива) скраhени облик назива такав да бисмо тако рекли без
обзира на званично име (било да га знамо или не знамо) - м о ж е м о
га писати великим словом, али и малим, нарочито у неслужбеним
текстовима; нпр. универзитет "Кирил и Методије" (у Скопљу),
студентски дом "Махмут Бушатлија", фудбалски клуб Жељезни­
чар, закон о научним делатностима, устав Србије, јУ20словенски
устав, уредба о занатским радовима, сајам књи2а, сајам технике,
фестивал јУ20словеНСК02 документаРНО2 и краткометраЖНО2
филма итд. - или пак: Универзитет "Кирил и Методије", Сту­
дентски дом "Махмут Бушатлија", Закон о научним д(ј)елатно­
стима, Фудбалски клуб "Жељезничар" и сл. (ако су таква офици­
јелна имена).
68 Велико слово т. 30f

{. Поред званичних имена установа, каткад се као имена


схватају (и пишу великим словом) и преиначени (обично двочлани)
називи, направљени по обрасцу: придев од имена места +
општи назив врсте установ е (то бива кад је установа у датом
месту уникална, једина те врсте): 3агребачко свеучилииlте, Бео­
градски универзитет (званична имена: Свеучилиште у Загребу,
Универзитет у Београду), Беozрадска опера и сл. Ово је изузетно
допуштен правописни поступак, за називе које можемо узети као
обичајем створена имена, али не представља правописну обавезу,
него се такви називи увек могу писати малим словом. То важи и
за накнадно успостављена или обичајем створена имена, нпр.
Горажданска шта.мnарија, Рујанска шта.мnарија (старе штампа­
рије из ХУI в.) и сл.

g. Речи РЕПУБЛИКА и ПОКРАЈИНА схватају се понекад као


скраћена имена појмова у чијем се називу јављају. На том схватању
заснива се пропис П да се пишу оба велика слова у називима Дан
Републике и Трг Републике (реч РЕПУБЛИКА схваћена као скраћено
вишечлано службе но име Југославије), што је прихватила и право­
писна пракса, а често се пише Република и Покрајина кад ти називи
значе одређену федералну јединицу или аутономију. Слично томе,
чести су примери писања великог слова у речи ФЕДЕРАЦИЈА,
схваћеној као скраћено и преиначено име заједнице, или пак као
обједињено име федералних институција.
Ове речи се у свакој прилици м о г у писати малим словом,
јер се увек могу схватити као примена опште речи: на југу
републике, широ.м републике (слично као "на југу земље", "широм
града"), у оквиру покрајине, однос републике и двеју покрајина,
буџет федерације, органи федерације итд. Велико слово се овде
делом писало и у знак уважавања институције, али је погрешно у
ову материју уплитати куртоазну употребу великог слова.

31. ИмсJНI3 IИI оппmтlИI JНl3ЗIИIВIИI ЖIИIВОТlИlња. Ако је име појединачно


смишљено за неку животињу (стварну или замишљену), оно се
редовно пише великим словом: расни коњ Муња, пас Леси, медвед
Брундо, животиње из народних песама Јабучило, Шарац, Кара.ман
итд. У традиционалном сеоском домаћинству одржавала се у поје­
диним нашим срединама и постојана лексика типизираних имена
животиња (паса, коња, крава, волова, оваца, коза, каткад и
кокошака и др.), у којој главни део чине називи по боји и изгледу
(шаров, шароња, шаруља, .мр ко в, зекан, вuлорога, nраворога
итд.); такви називи употребљавају се и описно (нпр. "опасан је онај
шаров") и као посебна имена животиња (ради разликовања, нави­
кавања на вабљење и сл.). У речницима и другим стручним
·обрадама и набрајањима грађе уобичајено је да се такви називи
обједињено пишу малим словом, укључујући и случај еве где се не
могу схватити описно. Тај узус може се задржати, али кад се у
Т. 31 Велико слово 69

тексту такав назив примени као име одређене животиње (нпр. у


дечјој књижевности), треба га писати великим словом: наnојио је
Вранца, чусмо како залаја Гаров.

32. Земља, Сунце I1! Месец. Властита имена су по правилу


посебна имена појмова за разлику од других исте врсте (нпр.
посебно Морача, Сава, а општи назив врсте река). Међутим,
речи ЗЕМЉА, СУНЦЕ и М(Ј)ЕСЕЦ традиционално су схватане као
називи појмова јединих у својој врсти, а речи таквог значења не
идентификују се у језичкој свести као властита имена, нпр.
св (иј) ет, небо, васиона, свемир. Са ширењем образовања мењала
се и представа о овим телима: схватило се да је ЗЕМЉА једна од
планета и СУНЦЕ једна од звезда, а да постоје нпр. и Марсови и
Јупитерови м е с е Ц и. Нарочито се често говори о ЗЕМЉИ као
једној од планета, па како друге планете имају своја властита
имена, и реч ЗЕМЉА се тако схвата и пише великим словом:
Меркур, Венера, Земља, Марс итд.; обично је писање великих
слова и у примерима као "Сиријус, Веш и Сунце су звезде nатуљ­
ци", или "утицај Венере, Месеца и Марса на Земљину nутању".
Ипак, ни у оваквом стручном изразу ове именице не постају права
властита имена, него су у ствари опште речи у служби властитих
имена. Њихов општи карактер још је уочљивији у разним фигура­
тивним и слободним применама, па не треба вештачки сузбијати
писање малог слова.

Према П ове именице се пишу великим словом као називи


небеских тела, а малим као заједничке именице. Разрађујући ову
уопштену одредбу и отварајући више могућности за писање малог
слова, можемо препоручити ово:

а. Само малим словом треба писати именице сунце, м(ј)есец


кад год значе врсту небеских тела (наш месец, Марсови месеци,
nланетарни систем са два сунца), као и у свим случајевима кад не
значе небеска тела. Може се препоручити мало слово и за називе
облика и фаза месеца: млад м(ј)есец (или млаЬак), пун м(ј)есец
(уштаn); тако и nолум(ј)есец.

Ь. Треба сматрати допуштеним двојако писање речи СУНЦЕ и


М(Ј)ЕСЕЦ У значењу назива одређених небеских тела. При томе се
може дати предност малом слову кад се називи тих тела узимају у
вези с њиховим изгледом и видљивошћу или са светлосним и
топлотним приликама: излазак и залазак сунца и м(ј)есеца; сунчев
одсјај, зрак, ход, м(ј)есечев сјај, срп, лик, м(ј)есечеве м (иј)ене,
nомрачење сунца и м(ј)есеца и сл.

с. Израженија је потреба за писањем великим словом речи


ЗЕМЉА у значењу планете, јер се тиме диференцира од значења
'површина планете' (авион се ди2ао са земље, nосматрања са земље
и из ваздуха), као и од значења 'свет', 'човеково боравиште',
70 Велико слово т. 32с

'овај свет' и сл. ("Са плачем ће на земљу nадати, са плачем ће на


земљи живити" - Његош). Зато се може одређеније препоручити
да се реч ЗЕМЉА пише великим словом кад се може допунити
термином "планета" (планета Зе.мља) или заменити изразом "наша
планета".

33. Зваља уместо имена. У слободном изразу често се поједине


особе не именују именом и (или) презименом него звањем, нпр.
професор, доктор, командир, председник итд. Употребљене име­
нице при томе не губе општи карактер и пишу се малим словом.
То важи и у случајевима кад је одређена особа једини носилац тог
звања у своме времену: папа, микадо, шах, Не2УС, а такође кад се
догоди да се звање веже само за једну личност, без историјског
понављања: вожд (уобичајено само као Карађорђево звање). Нека
једнократно примењена звања (која се сад узимају из стилистичких
разлога, најчешfiе у ироничном изразу) схватају се понекад и као
лични надимци, па се пишу великим словом, али Је и овде оправда­

није писање малим словом: фирер, дуче, Kayдuљo, nО2лавник (по


потреби и с наводницима).
О куртоазном писању великог слова у челним државничким
звањима в. т. 39d.
34. Имена и ЈЕШЗИВИ биJtiа из релиrИОЗПЈЮr и митолоmкоr ПЈЮјмов­
ника. Властита имена биfiа која представљају верске појмове и
митолошких биfiа по својој језичкој природи слична су људским
именима (антропонимима), па се и писање великог слова у њима
слично регулише. Ипак за део ове материје немамо разрађену
правописну норму нити постојане правописне обичаје.

а. Називи митолошких биfiа, као и називи биfiа из верског


појмовника многобожачких религија пишу се великим словом ако
значе једно одређено биfiе, а малим ако се схватају као назив врсте
биfiа: Зевс, Јуnитер, Аполон, Дијана, Озирис, Индра, Перун,
Дај602, Полифе.м, Равијојла; али: сатир, нuмфа, киклоn, вила итд.­
(врсте биfiа) , а тако и хришfiански појмови анl]ео, арханl] ео,
муслиманско хурија и сл. Примењене у оквиру оваквих схватања,
речи 602 и 60шња значе називе врсте биfiа, које је оправдано
писати само малим словом. Такво, опште значење ових речи
наслеђено је из словенске старине и одржало се у нашем језику до
данас, само код прве од њих не као Једино значење.

Ь. С прихватањем хришfiанства реч БОГ добила је и друго


значење, схваћено као назив појма јединог у својој врсти, а тиме
је ОМОГУћено да се схвата и као властито име. Наиме, у монотеи­
стичком (једнобожачком) поимању називи божанства схватају се
као властита имена и пишу великим словом: БО2, Јехова или Јахве,
Алах; нормално се овакво писање преноси и на устаљене пригодне
замене имена: Господ или Господин, Свевишњи. Именица БОГ,
т. 34Ь Велико слово 71

међутим, лингвистички се издваја из ових назива, јер има и


уопштеније значење, којему одговара писање малим словом. У
примерима типа: ње20ва филозофија .може се схватити као нека­
кво тражење рога, за тај вид бра.маниз.ма спас душе је у сједињењ у
с БО20.м схвапеним као општи принцип природе, .муслимански б02
назива се Алах - реч БОГ је уопштеније природе и не може се
замењивати синонимичним називима (неће се рећи нпр. "некакво
тражење Свевишњег" или "некакво тражење Јехове", нити "хриш­
ћански алах назива се Бог" итд.). Разлика је у томе што су речи
Јехова и Алах допрле у нашу језичку средину у оквиру једнобожач­
ких веровања и схваћене као имена једног божанства, док је БОГ
традиционална општа реч која је накнадно добила и службу посеб­
ног имена, али не губећи ни своје општије значење. Зато правопи­
сна норма мора признавати оба начина писања - БО2 и БО2 - зависно
од значења и схватања. На правописну праксу реално утичу и
тежње да се велико слово пише из поштовања, као и узуси

прихваћени у верски маркираним текстовима (в. т. 38).


с. Други разлог за писање речи БО2 малим словом јесте
фигуративно или избледело и затрто значење у многим узречицама
и изразима, чиме она губи карактер властитог имена (уп. т. 28);
на пример: видепе он свога БО2а, убио је БО2а у ње.му, б02 га ње20в
убио. Може се начелно препоручити да се у сличним изразима реч
б02 пише малим словом (исто се односи и на синонимичне називе
ако се јављају у таквим изразима, на пример 2Осnод га ње20в
знао и сл.).
Писање малог слова у оваквим слободнијим применама ре­
чи б02 нарочито се доследно примењивало после Другог свет­
ског рата, али је било доста обично и у предратним издањима, само
без доследности - напоредо с писањем великог слова. У предратној
грађи објављеној уз реч БОГ у Речнику САНУ, поред бројних
примера писања великог слова, налазимо доста потврда и за

употребу малог слова (примере преносимо упрошћено): у то.ме је


он просто БО2 (ненадмашан), да БО2 чује, .мани се БО2а ти тога,
дај боже и БО2 дао, БО2 би знао ко пе бити јачи, не дао БО2, 2де
сте ако БО2а знате, али ствари БО2 да прости (пропале су), БО2
.му дај, боже прости, боже сахрани и сахрани боже, вјера и БО2,
да б02 nо.може (израз задовољства нечим), дао БО2 (тако ти је то),
живи као .мали б02, за име бога, зна.м свога бога, још и боже nо.мози
(прилично добро), и боже nо.мози (исто), не.ма боже nо.мози (нема
олако), како је .мило.м б02У воља, као БО2 и шеширџија, краде б02У
дане, на права БО2а (и: на праведну БО2У), на силу бога, ни ти БО2а
и божје вјере, не ваља ни б02У ни људима, не види белО2 бога, не.ма
ту БО2а (мора тако бити), ни БО2а јокинО2 не зна, не дао јаки БО2,
ни род ни nо.мози БО2, од .мила бога (до миле воље). - Иако је тада
владала правописна норма да се БОГ у једнобожачком верском
72 Велико слово Т. 34с

значењу пише великим словом, у овим примерима су писци (или


њихови редактори) применили мало слово, схватајуiш их као
слободни сликовити израз а не као употребу властитог имена
божанства. То је начелно оправдан поступак, који ни сада не треба
ограничавати и сузбијати.

d. Речи, вра2, ђаво, сотона (сатана), шејтан, белај и сл.


схватају се као називи врсте биhа и пишу малим словом. Велико
слово пише се кад се неки назив схвати као име појединачног биhа,
нпр. Луцифер, Белзебуб или Велзевул (схваћено као 'вражји ста­
решина' и сл.).

е. Као устаљене замене имена, речи Б020родица, БО20мати


и Госпа пишу се великим словом. Због избледелог или помере­
ног значења друге речи пишу се једним великим словом имена
празника Велика 20сnођа, Мала 20сnођа, Велика 20сnојина, Мала
2Осnојина. И уопште, кад се у служби имена верског појма јавља
израз састављен од више општих речи, лингвистички је нормално
писати га једним великим словом: Света тројица, Свето трој­
ство, Свети дух или Дух свети; уп. и т. 13d.

Писање вишечланих израза кад је одредбени део на дРУ20М месту

35. Нормални је ред речи у вишечланим именима п р и Д е в­


ска одредба +
именица (нпр. Босанска улица, Студентски
тР2) или именица +
падежна одредба (нпр. ТР2 ослобође­
ња, Булевар војводе Мишиhа). Недоумице и колебања у писању
великог слова у првом обрасцу изазивају случајеви кад се (из
метричких или других стилских разлога) саставнице нађу у обрат­
ном реду (инверзији), а у другом обрасцу случајеви кад је нејасно
представља ли именица почетак властитог имена или пак најавну
општу реч иза које тек следи право име. Ова питања нису правопи­
сно нормирана, па можемо само дати неке оцене и савете по

језичкој логици.

а. Кад именица стоји на првом месту, а употребљена је у облику


множине - она се пише малим словом (а одредба великим): језера
Охридско и Пресnанско, крашка поља Никшиhко и Граховско, у
океанима Атлантском и Тихом, нахије Катунска и Љешанска,
бановине Савска и Приморска, војводства Варшавско и Като­
вичко(за имена улица в. ут. 36).

10. И кад је у сличним обртима именица формално у једнини,


али се односи на више назива (те има смисао множине) - оправдано
је да се она пише малим словом: из језера ОхридСКО2 у Пресnанско,
из океана АтлантСК02 у Тихи, у мору Јадранском и Јонском, из
нахије Катунске у Љешанску итд.
т. 35с Велико слово 73

Со У појединачним придевско-именичким властитим именима,


кад се из стилских разлога (најчешће у песмама) обрне ред речи
и именица дође на прво место, пракса писања великог слова није
уједначена. Посматрајући формално, именица се може схватити
као почетак властитог имена и писати великим словом (нпр.
Војводство варшавско) , али би се пре могло препоручити за
угледање писање типа: мину чета низ поље Ћемовско, и спадоше
на поље Никшиhко, и сва листом нахија Катунска, уље20ше нахији
Љешанској, док доljоше долу Реnешкоме (примери из РЊ).

360 Питање који члан назива писати великим словом најчешће


се намеће у урбаном називљу (микротопонимији), у случајевима
кад је реч УЛИЦА необавезни део имена. Наиме, главни и
најчешћи модели уличних имена у слободном изразу имају двојак
облик - пуни (с речју "улица") и скраћени (у ком се та реч
подразумева и изоставља): БОСАНСКА УЛИЦА и само БОСАНСКА,
или УЛИЦА ИНТЕРНАЦИОНАЛНИХ БРИГАДА и само ИНТЕРНАЦИО­
НАЛНИХ БРИГАДА. То утиче и на праксу писања великог слова,
нарочито у типизираним формулацијама и унапред штампаним
обрасцима (формуларима), у којима се име улице само попуњава.

ао У складу са препорукама под 35а и 35Ь, кад се реч "улица"


у множини или У једнини множинског значења нађе испред посебних
имена - треба је писати малим словом, а великим словом почетак
посебног имена: без струје су остале улице Чика Љубина, Васина
и Студентски mpz (тако и у формалној једнини: ... улица Чика
Љ убина, Васина и Студентски mpz, исто и кад се реч скрати: ...
ул. Чика Љубина, Васина и Студентски mpz); у улицама (у улици,
у ул.) Интернационалних бриzaда, Браничевској и Небој­
шиној.

Ьо При попуњавању формулара и образаца,. кад је реч


УЛИЦА већ уписана, нормално је великим словом уписати краће
име улице (где се може скраћивати), нпр.: Кнез Михаилова (или
Кнез-Михаuлова) , Кнеза Милоша, Браhе Рибникар, Интернацио­
налних бриzaда. Овакво исписивање погодно је и за азбучне
спискове улица (у градском именику или у другим приликама).

Со Кад се појединачни пуни назив који почиње речју УЛИЦА


употреби у слободном тексту, нема сметње да се примени начин
писања предвиђен у П (т. 17), где су наведени примери Улица
босанска, Улица социјалистичке револуције, Улица Бранка Ради­
чевиhа, Улица браhе Кавурипа. Међутим, будући да реч УЛИЦА у
овим примерима није неодвојиви део имена, није језички погрешно
ако се она схвати као најавна општа реч и пише малим словом, а
великим словом почетак карактеристичког имена: улица Босанска
(боље: Босанска улица), улица Бранка Радичевиhа, улица Браhе
Кавурипа итд. Овом другом начину писања дата је предност
74 Велико слово Т. 36с

у ПП, а он је нарочито погодан ако се реч "улица" скрати у "ул."


(погодније је ул. Мајке Jeвpocu.мe него Ул. мајке Jeвpocu.мe). - Реч
УЛИЦА треба писати малим словом и кад се (као термин) нађе
испред именичког или придевско-именичког назива: улица Велике
степенице, улица Мале степенице, улица Миријевски венац (у
Београду), улица Илица (у Загребу) итд.

d. Називи у којима нема речи УЛИЦА исписују се увек као


пуни називи, великим почетним словом: Студентски mpz, Tpz
ослобоlJења, Булевар војводе Путника итд. Пуни назив, великим
почетним словом, треба исписивати и кад је реч УЛИЦА неодвојиви
део имена: Улица бродараца, Улица бреза, Улица nлатана и сл.
То треба примењивати и у попуњавању формулара у којима је већ
одштампана реч УЛИЦА (понављајуhи ту реч) и у азбучним списко­
вима: у набрајањима треба наhи такву стилизацију да се реч УЛИЦА
у оваквим примерима не одвоји од своје одредбе, јер је неприродно
кад се назив сведе на сам једноструки генитив (нпр. "Бродараца",
"Липа", "Платана", "Храстова" - како видимо у једном београд­
ском азбучном именику улица).
у ствари, називима типа Улица липа, иако изгледају складни
и економични, недостаје она структурална гипкост коју имају два
поменута главна модела уличних имена, у којима се реч "улица"
може изостављати, што им омогућава гипку и прилагодљиву упо­
требу. Мада то није правописно питање, може се овде препоручити
службама које утврђују нова имена улица да воде рачуна не само
о симболици и садржајној мотивацији, него - и то првенствено - и
о њиховој економичности, језичком складу и структуралној погод­
ности. То практично значи да нова имена по правилу треба
смишљати у оквиру стабилизованих образаца - с двочланим гени­
тивским и поготово С још погоднијим једночланим придевским
обележјем (типа Јована Цвијипа, Цвијипева, Ресавска итд.).

куртоазна употреба велиК02 слова

37. у ранијим правописним обичајима доста се прибегавало


писању великог слова из куртоазних разлога, као израза почасти

и поштовања. То је застарео манир, и данас би његова примена


остављала утисак нападног графичког формализма, каткад чак и
метанисања или удвориштва. Куртоазну компоненту израза, кад је
она потребна, треба остваривати речима, не оптереhујуhи њоме
правопис. у ствари, можемо узети да не постоји никаква правопи­
сна о б а в е з а куртоазног писања великог слова, него је то само
стилистичка и појашњавајуhа м о г у h н о с т у неким случајевима.

38. Међутим, није предмет језикословног правописног норми­


рања писање великог слова у оним стиловима у којима се нарочита
т. 38 Велико слово 75

примена великог слова негује као посебна маркација израза, као


стилистичко средство да се постигне посебан утисак. То се пре
свега односи на верски маркирани израз, какав се примењује у
црквеним и свештеничким текстовима, где су створени посебни
узуси (нпр. великим словом пишу се и именице и заменице кад се
односе на божанство). У протокол (који може обавезивати одре­
ђене службе и одређено комуницирање, али не и општи, информа­
тивни израз) - а не у правопис - спада и нарочита употреба великог
слова везана за владаре и династије (нпр. писање великим словом
заменица "Ми" и "Наш"). Исто тако, правопис не одређује колико
ће се писати велико слово у уметничким текстовима, кад се оно
узима као експресивно или симболично средство; одступање од
опште норме допустиво је и у посебним, реторички или пригодно
сроченим текстовима и формулацијама. - У таквим применама не
оцењује се је ли писање великог слова правилно, него да ли је
одступање од опште норме његовог писања стилистички умесно, а

таква оцена није ствар лингвистике и правописне норме.

39. И општа, неутрална правописна норма писање куртоазног


великог слова Д о п у ш т а (а не прописује) у случајевима где се још
довољно одржало у обичају и где има извесно рационално и
функционално оправдање.

3. Најобичније је куртоазно писање великог слова у заменицама


ВИ и ВАШ кад се односе на једну особу. То није само куртоазно
маркирање, него се тиме ове заменице диференцирају од праве
множинске употребе. У таквом случају у пословној преписци
практично редовно се пише Ви, Ваш (за једну особу), и нема
разлога да се оспорава тај обичај. Слично се може реhи и за
приватну преписку, с тим додатком да НИЈе никаква грешка ни када

се пише ви, ваш; а с друге стране, НИЈе грешка ни ако се из

стилистичких и експресивних разлога у писму напише великим

словом и Ти, Твој. Напротив, кад се у уметничкој књижевности


наводе дијалози уобичајено је да се ви, ваш пише малим словом и
кад се односи на једну особу. Тај обичај треба поштовати, а логично
га је применити и у новинарском и информативном навођењу
нечијих речи.

Ь. 3аменицу ВАШ логично је и уобичајено писати великим


словом и кад се употреби у оквиру пригодне формуле која је и
својим склопом куртоазна: Ваша светости, Ваше високоnреосве­
штенство, Ваша екселенцијо, Ваша висости, Ваше величанство
и сл. Треба допустити (као необавезно) писање великог слова и
онда кад је у сличним формулама заменица трећег лица: Ње20ва
светост, Његова екселенција, Њено величанство итд; тиме се
доприноси уочљивости куртоазне формуле и разликовању заменице
у њој од обичне, информативне употребе.
76 Велико слово т. З9с

с. Кад у обраhању изостане заменица ВАШ и остане само


пригодна именица у вокативу, она је довољно маркирана самим
својим карактером и вокативном употребом, те нема потребе да
се пише великим словом; оправдано је, дакле, писати нпр. "Обра­
nамо Вам се, екселенцијо, овим аnелом ", "Надамо се, величанство,
да пете ... " итд.

d. Именичке титуле и звања, и ако стоје уз име и ако име


изостане, треба писати малим словом: патријарх, папа, реис-ул­
-улема, ајатолах, председник, краљ, краљица итд. Не треба, дакле,
примењивати одредбу Прав. 1960 по којој "називи живих поглавара
држава када се не спомињу њихова имена пишу се ... великим

словом" (зашто би се знак поштовања ограничавао на живе?).

е. И кад се одлучимо на куртоазно писање великог слова,


довољно га је у једној формули једанпут написати: Његова светост
патријарх, Свети отац папа, Њено величанство краљица Брита­
није итд. (а не: "Његова Светост Патријарх", "Свети Отац Папа"
и сл.). У општем изразу, немаркираном посебном етикецијом,
понављање великог слова у оваквим формулама коси се с рационал­
ним духом савременог правописа, а и с добрим укусом. Овакав
поступак логично је примењивати и у скраhеницама (њ. св. или њ.
св., њ. к. в. или њ. к. в. - а не "Њ. Св." и сл.).

410. Преглед и сажетак поглавља о великом слову

Задржава се нумерација тачака и подтачака као у обради овог


поглавља.

Главне норме и њихови основи

7. Три службе великих слова: као почетно, у верзалном слогу, у скраћени­


цама.

8. Историјски основи маркирања почетним великим словом.


9. Две главне службе почетног великог слова:
а. На почетку реченице и сл.
Ь. У властитим именима.
10. Куртоазна употреба као споредна.
11. Условна разграниченост властитих имена и апелатива као узрок коле­
бања у норми и писању великог слова. Делимична факултативност.
12. Тежња умереној и функционално оправданој, а не манирској употреби
великог слова - као мерило нормирања.

13. Једночланост и вишечланост властитих имена.


а. Именска формула људских имена.
Ь. Именички и придевско-именички облик као главни видови осталих
властитих имена.
т. 40 Велико слово 77

Типична проста имена као главни обрасци писања почет­


ног великог слова

14. Главне групе властитих имена као неспорне позиције великог слова:
а. Људска имена (сви чланови формуле), верска и митолошка имена:
Петар Петровиh Њеzош, Јехова, Јуnитер, Каин.
Ь. Етноними и житељска имена: Словени, Арапи, Ресавци, Новоса-
ђани (Словен, Араnчад и сл.).
с. Географска имена: Европа, Романија, Цетиње, Славuја.
d. Небеска тела и њихови системи: Марс, Сиријус, Зодијак.
е. Индивидуална имена животиња: Јабучило, Шарац, Брундо.
f. Празници: Пасха, Божиh, Бајрам, Ђурђевдан.
g. Установе и сл.: Ермитаж, Одеон, Јуzonетрол, Сnартак.
ћ. Гласила и ауторска дела: Политика, Сеобе, Илијада, Мачевање
(слика).
i. Уникатни објекти: Партенон, Девич, Бuљарда, Титаник.
15. Сва имена задржавају велико слово и у присв. придеву на -ов, -ин:
Марков, Змајев, Сатурнов, Титаников, Венерин.

Велико слово унутар вишечланих властитих имена

16. Уже властито име у ширем: Западна Морава, Јужна Америка, Летопис
Матице српске.
17. Опште правило: опште речи унутар имена (ван првог места) пишу
се малим словом, осим у случајевима који се изричито изузму из овог
правила.

18. Изузимају се од тог правила: људска и слична имена, званична и


географска имена земаља, имена насеља, страна географска имена.
Разрада следи даље.
19. Људска и персонификована имена:
а. Хенрик Осми, Иван Грозни, Јован Крститељ.
Ь. Изузетно: Дон Кихот, Дон Жуан, Хаџи Pyвuм, Фра Дијаволо; али:
дон Нико, хаџи Тома, фра Брне, бан Кулин, кнез Лазар.
с. Уз имена: свети апостол Павле, свети Петар, свети Василије
Острошки (за разлику од Свети Никола - празник и црква), тако
и nреnодобни, блажени, nреосвештени, хазрети.
d. У изразима у служби властитог имена: Света тројица, Свети
врачеви, Света браhа (кад не следе имена).
е. Симболична имена: Ричард Лављеz Срца, Јован без Земље; Црвени
Облак, Седепи Бик (Бик Који Седи).
20. Вишечлана имена земаља:
а. Службена, правна имена држава: Сједињене Америчке Државе,
Демократска Федеративна Јуzославија, Федеративна Народна Ре­
публика Јуzoславија итд.
Ь. Скраћени и преиначени облици: Сједuњене Државе, Совјетски
Савез, Јужноафричка Унија.
с. Народна Република Србија, Аутономна Покрајина Војводина итд.
d. Аналогно и за актуелна и бивша имена у другим земљама: Јерменска
Совјетска Социјалистичка Република и СЛ., али допуштено је и
по опште м правилу у т. 17: Северна територија, Територија
2лавН02 града (јединице аустралијског федерализма).
78 Велико слово т. 40

е. Неправа и изражајним обичајем створена имена: Источно римс/со


царство, Дубровачка република, Турско царство, Турска царевина,
Османска империја, Хабзбурutка монархија, Двојна монархија;
Земља хиљаду језера, Земља излазећеz сунца; Пета република,
Друzo царство, Трећи рајх; Париска комуна, Крушевска република,
Ужичка република.
21. Остала вишечлана имена:
а. Градови, села: Нови Сад, Бијело Поље, Савино Село.
Ь. Делови насеља и градске четврти: Стари zрад, Савски венац, Дpyzи
рејон.
с. Страна непрозирна имена: Сијера Невада, Рио Гранде, ЛОН2 Ајленд,
Мато Гросо.
d. Страна преведена и подударна словенска имена: Оzњена земља,
Жута река, Аралско језеро, Лozарска долина; тако и страна не­
географска имена: Форин офис, Јунајтед прес.
е. Сва остала имена од општих речи: Јадранско море, Балканско
полуострво, Голи оток, Стара планина, Црноzорско приморје,
Халејева комета, Велики медвед, Матица српска, Уједињене наци­
је, Свето писмо итд. (једним вел. словом).
22. Претварање апелатива у властито име у именима регија: Подzорина
и Ваљевска Подzорина, сл. и Подzор, Заzoра, Котари, Крајина.
Уобичајено двојство: Бока Которска и Бока которска, поред краћег
Бока.
23. Помоhне речи у именима: Ван roz, Ел Аламејн (на почетку имена) -
Винсент ван roz, Шат ел Араб (унутар имена).
24. Изворни правопис при изворном писању: United Press (али прилагође­
но: Јунајтед прес).

Разликовање властитих имена и општих назива

25. Кад се подудара описни израз и име, писање зависи од аутора.


26. Административна и друга подручја:
а. жуnа Брсково, санџак Срем, епархија Хвосно, оnштина Стари
zрад; санџак Зворник, кадuлук Пријепоље, оnштина Цетиње.
Изузетно: Земља Херцеzoва, Вилајет Вук.
Ь. Средска жуnа, Ријечка нахија, Беozрадски nаutалук, Врбаска бано­
вина, Нииtки pezиOH, Владимирска zубернија, Катовичко војвод­
ство.

27. Догађаји и збивања. Званична имена скупова: Трећи међународни


КОН2рес слависта (или: ЈП међународни . .. ). Називи других догађаја
зависно од карактера назива:

а. Рат двеју ружа, Оnијумски рат, Кримски рат, Бурски рат, Друzи
светски рат, Седмоzoдишњи рат; описни називи: турско-аустриј­
ски рат Ј 687-99, ирачко-ирански рат; доба светских ратова.
Ь. Сељачка буна, Први устанак, Октобарска револуција, Француска
револуција, Осамнаести бример. Описни називи: устанак 1804.
zодине, алжирска револуција.
с. Метонимијска имена: Ватерло, Бородино, Термоnuле, Сутјеска
(битке). Опи~ни називи: битка код села Бородина, битка на
Ватерлоу.
т. 40 Велико слово 79

d. Бородинска битка, Косовски бој, Колубарска битка; Солунски


фронт, Иzмански марш, Сарајевски атентат.
е. Вартоломејска ноп, Дуzи марш, Битка народа, Ноп дуzих ножева.
f. Тилзитски мир, Новосадски доzовор.
g. хуманизам, ренесанса, препород, илирuзам, илирски покрет, рацио­
нализам, покрет отпора, барок, модерна.
28. Претварање властитих имена у опште називе:
а. авzуст, квислинz, кашмир, шамnањ, цеnелин.

Ь. ом, џул, тесла (јединице); форд, фијаm, мерцедес.


с. Волтин лук, Теслине струје, Фордов аутомобил.
d. Биљке: рада, бела рада, славка, драzољуб; трава светош Петра,
зеље свете Марије; бozородичин лан, древце блажене дјевице,
иваново цвијепе, адамова јабука (примери из Ботаничког речника);
Панчиhева оморика.
е. Биљке турчин, латинка, кола ваљевка, врањанка, коњ араnин,
пас далматинац.
f. Вино "царица Милица", друштво "Вук Караџип" и сл.
29. Серијски и апстрактни појмови:
а. Примерци: три Травничке хронике, два Света писма, једна Венера,
две Афродите у музеју.
Ь. Састави и дела као општи називи: три алzебре и једна zeOMempuja;
четворојеванl)еље, псалтир, 30zрафско јеванl)еље, Синајски псал­
тир; црнојевипки Октоих nрвоzласник.
с. Мотиви: Кнез љиљана (фреска); мртва природа, каријатиде;
Сфинzа, Дискоболос, али: Mel)y сувенир има су сфинzе, амори и
дискоболоси.
d. Школски предмети - двојако писање: час технике научноz рада -
испит из предмета Техника научноz рада.
е. Називи одликовања - двојако писање: обично малим словом кад се
могу описно схватити (орден за храброст, орден рада), а великим
у специфичним случајевима.
f. Артикли, производи обично малим словом: стреnтомицин, жилав­
ка, фолксвazен, калашњиков; али: Дебела Берта.
g. хеликоптер Ми-10; месершмит Ме 109 или Месершмит Ме 109.
30. Пуна и скраћена имена и подударни општи називи:
а. Двојако писање ширег имена: Издавачко nредузеh"е "Народна књи­
ш" и издавачко nредузеhе "Народна књиш".
Ь. Скраћена имена: Позорје (Стеријино позорје), Њеzошев Вијенац
(Горски вијенац), скуnштина Матице.
с. Могућно двојако писање: обраhам се Факултету - напи hеш ме на
факултету.
d. Губљење својства властитог имена у наш институт, овај факул­
тет; али: наша Матица српска.
е. Двојако писање ако је назив обичног, описног склопа: Сајам књиzа
- сајам књиш, Сајам технике - сајам технике.
f. Изражајним обичајем створена и накнадно успостављена имена
факултативно великим словом: Беozрадски универзитет, Гора­
жданска штамnарија (из ХУI в.).
g. Необавезно писање великог слова у република, покрајина, федера­
ција.
80 Велико слово т. 40

31. Имена и називи животиња: коњ Муња, Јабучило, пасЛеси; али: шаров
и Шаров, зависно од примене.
32. Земља, сунце и месец:
а. Само малим словом: наш месец, Марсови месеци, систем са два
сунца; млад месец, пун месец; полумесец.
Ь. Двојако СУНЦЕ и МЕСЕЦ као небеска тела: Сиријус, Веш и Сунце
- залазак сунца.

с. Великим словом Земља кад се може допунити речју планета или


заменити са наша планета.

33. Звања уместо имена: микадо, шах, вожд, папа; боље малим словом и
фирер, дуче, Kayдuљo.
34. Бића из религиозног и митолошког појмовника:
а. Зевс, Аполон - сатир, нu.мфа, анЬео.
Ь. Јехова, Бт, Алах. Могућност општег значења речи БОГ.
с. Избледело или затрто значење: убио је боza у њему.
d. врт, Ьаво, сотона - Луцифер, Велзевул.
е. БО20родица, БО20мати, Госпа; Велика 20сnоЬа, Велика 20сnојина,
Света тројица, Свето тројство, Дух свети, Свети дух.

Вишечлани изрази са одредбом на другом месту

35. Двочлана геогр. имена у инверзији:


а. језера Охридско и Пресnанско, нахије Катунска и Љешанска.
Ь. из језера Охридскт у Пресnанско, у мору Јадранском и Јонском,
из океана АтлантСКО2 у Тихи.
с. мину чета низ поље Ћемовско (боље него: Поље ћемовско).
36. Имена улица с необавезним чланом УЛИЦА;
а. без струје су остале улице (улица, ул.) Чика Љубина и Васина.
Ь. Попуњавање формулара кад је реч УЛИЦА већ уписана.
с. Ул. мајке Jeвpocu.мe или ул. Мајке Jeвpocu.мe.
d. Улица липа, Улица nлатана.

Куртоазна употреба великог слова

37. Куртоазна употреба вел. слова само је могућност, а не правописна


обавеза.
38. Није подложно правописном нормирању велико слово у црквеним
текстовима, у уметничким текстовима и сл.

39. Општија употреба куртоазног великог слова:


а. Обичај је у пословној преписци Ви, Ваш за једну особу. Слично је
и у приватној преписци, с тим што није погрешно ви, ваш, такође
ни Ти, Твој. У дијалозима у уметничкој књижевности обичније је
ви, ваш и за једну особу.
Ь. Обично је Ваш и у оквиру формула типа Ваша светости, Ваша
екселенцијо, Ваше величанство и сл. Допуштено је и Њеzoва
светост, Ње20во височанство и сл.
с. Кад изостане ВАШ, а остане само именица, не треба је писати
великим словом: екселенцијо, величанство итд.
d. Именичке титуле и звања треба писати малим словом и уз име и
кад име изостане: патријарх, папа, председник, краљ, краљица.
е. Не треба понављати куртоазно велико слово у истој формули:
Њеzoва светост патријарх а не "Његова Светост Патријарх". То
важи и за скраћенице.
СПОЈЕНа и ОДВОЈЕНО ПИСАЊЕ РЕЧИ

Уводна објашњења

41. Три врсте СlШојева И три начина lШисањз. Лексички спојеви


(спојеви речи), тј. изражајне јединице настале од двеју (каткад и
више) речи, пишу се спој ено , с цртицом или одвојено, те се по
томе разликују сложенице, полусложенице и изрази или синтагме
(групе речи повезаних функцијом и значењем). Кад лексички спој
срасте или се претвори у једну реч, сложеницу, она се пише
састављено, као и просте и изведене речи. Неке врсте непотпуно
сраслих спојева узимају се као полусложенице и пишу се с цртицом,
која истовремено спаја и раздваја саставнице (саставне делове). у
неким спојевима опет, пре свега онима који почињу предлогом,
цртица се никад не пише, те остаје на избор само спој ено и одвојено
писање. - О писању цртице в. и у т. 217-218.
42. Видови КОЈПебања У начину lШисања. Разнолика колебања и
неуједначености у правописној пракси и обичају, па и у самој
правописној норми, јављају се зато што многи спојеви или спреге
речи добијају неке одлике сложеница, али истовремено њихове
састав нице у већој или мањој мери задржавају карактер посебних
речи. Ретки су случајеви у којима се напоредо срећу сва три начина
писања, на пример: два брата крв, два-брата-крв, двабратакрв
(фиг. име биљке, у П спојено); видео спот, видео-спот, видеосnот
(у П нема); жиро раЧУ1-l, жиро-раЧУ1-l (П), жирораЧУ1-l. Много чешће
уочавамо двојако писање, некад оправдано, а некад без довољно
оправдања:

- спој ено и одвојено: ЋурЬевдан и ЋурЬев дан (П обоје),


отада и од тада (исто), наnамет и на памет (треба да буде зависно
од значења: "учи напамет", али "паде ми на памет"), наиме и на
име (такође зависно од значења: наиме у смислу 'то јест', али:
"добијено на име награде", "послато на име наручиоца"), испо­
четка и из почетка (неуједначено у пракси, а и у разним нормира­
њима);

6 Правопис (ек.)
82 Спој ено и одвојено писање т. 42

- спојено и полусложеничко: Башчаршија и Баш-чаршија (у


Сарајеву), башчаршија и баш-чаршија ('главни трг', у П оба начина
писања), Хасана2U1шца и Хасан-ашница (у П обоје), ауто.механи­
чар (об.) и ауто-.механичар (П), фото.монтажа (об.) и фото~.мон­
тажа (П), наливnеро (об.) и налив-nеро (П), nиН2nот (об.) и
nит-nОН2 (П) итд.;
- одвојено и полусложеничко: бруто тежина (об.) и бруто-
-тежина (П), соло n(ј)евање (об.) и соло-n(ј)евање (П), Костреш
хара.мбаша (об.) и Костреш-хара.мбаша (П), Абдулах ефендија и
Абдулах-ефендија (обоје П), џез .музика (об.) и џез-.музика (П),
јафа кекс ијафа-кекс, .мока кафа и .мо ка-кафа - и многе сличне везе.

43. СлојевlИI сложеЈ!шица. Данашња наша лексика сложеница и


сличних спојева плод је дуготрајног наслојавања. Већ из прасловен­
ске старине словенски језици наследили су сложенице типа бездан,
беЗНО2, ЦРНО2лав, Бе02рад, лична имена типа Владимир, Мирослав
и др., као и многобројне глаголе и глаголске именице с префиксом
(02радити, 02рада и др.). Многе сложенице направљене су у доба
старословенске и српскословенске писмености по угледу на грчки

језик, а део њих чува се и у данашњем изразу, нпр. бла20слов,


бла20дат, БО20слов, првосвештеник, човекољубац иј. човјекољу­
бац. Под утицајем турског језика настао је знатан број лексичких
спојева у којима прва саставница остаје непроменљива и који стичу
одлике сложеница или полусложеница, нпр. ћорсокак, алај-барјак,
hетен-алва и др. Велики број сложеница уведен је у развоју новије
терминологије, било преузимањем готових страних облика, било
прављењем Домаћих термина по угледу на стране: 2е02рафија и
зе.мљоnис, астроно.мија и зв(ј)ездознанство, би02рафија и живо­
тоnис, биОЛ02ија, чланконошци и мноштво других сложених тер­
мина. У наше доба, највише преузимањем из других језика или по
угледу на њих, уводе се у језик многи изрази у којима је прва реч
непроменљива, што омогућава да се схватају као сложенице или
полусложенице: тај.маут, nлеј-оф, џез .музика, рок концерт, .мини
.мода итд. (све најчешће неуједначеног писања).

44. ОДЛlИIке сложеЈ!Ј!lИIица. Правописни проблеми највише се испо­


љавају у новијим слојевима сложеничке и сличне лексике, зато што
се у њима најмање доследно испољавају обележја претварања
израза (групе речи) у једну реч и типичне одлике сложеница.
Сложенице чине разнолику лексику, те њихове карактеристичне
особине изискују посебно описивање за поједине њихове групе и
врсте, али се ипак може истаћи неколико типичних одлика својстве­
них сложеницама уопште или њиховом великом броју, као и појава
битних у процесу њиховог стварања.

а. у свим сложеницама остаје н е п р о м е н љ и в а прва састав­


ница (односно у вишечланим образовањима све саставнице осим
т. 44а Спојена и одвојено писање 83

последње), без обзира на то спада ли одговарајућа посебна реч у


променљиве или непроменљиве, нпр. Сланка.мен, Сланка.мена (а
не "Слана Камена" или сл.); ово правило важи и за мање-више све
полусложенице (Шар-nланина, на Шар-nланини и сл.). Ипак се у
именима празника каткад комбинује сложеница у номинативу с
променљивом синтагмом у косим падежима: Ћурђевдан (обичније
него Ћурђев дан), Ћурђева дана или дне (обичније него Ћурђевда­
на). - С друге стране, сама непроменљивост прве саставнице
никако није довољна да гарантује састављено или полусложеничко
писање и искључи растављено; уп. браон сукња, фер и2ра, nортабл
.машина, кир Јања, Дон Кихот, Монте Карло, двадесет први (прва
реч је свуда непроменљива, али се пише одвојено, јер су ово
граматички спојеви посебних речи, а не сложене речи).

Ь. Многе сложенице су и облички обележене, јер у њихов


састав улазе облици који су само несамостални форманти
сложеница, а не посебне речи; нпр. у б020словија, ледоло.мац,
водољуб (биљка) и прве и друге саставнице (бого, ледо, водо,
словија, ломац, љуб) само су форманти а не речи. То је онда
углавном поуздан знак да спој није скуп речи него нова реч. То
вреди и за сложенице типа .мутивода, довек иј. довијек, nрекодан,
.малочас, издалека; наиме, и оне су облички обележене формантима
.мути, век/вијек, дан, час, далека, који нису граматички прилагође­
ни, те у таквој комбинацији не могу бити посебне речи (иако су у
друкчије састављеним изразима то обичне речи). Завршни и по­
четни несамостални форманти различитог су карактера, и не утичу
једнако на начин писања спојева.

(1) Завршни несамостални форманти настају на тројак начин:


свођењем речи на саму основу, додавањем суфикса и преузимањем
готових облика из других језика: водоЉ УБ, двоСЕд, иј. двоСЈЕд,
рукоПИС; .меf)уРЕЧЈЕ иј . .меf)уРЈЕЧЈЕ, ловоКРАДИЦА; биоЛОг,
астроНОМ, биоЛОГИЈА, а2роНОМИЈА, 2еоГРАФИЈА, фотоТЕ­
КА. Они су практично сигуран знак да спој има карактер сложенице
и да га треба писати спојено.
(2) За први формант знак његове несамосталности најчешhе
представља спој ни самогласник, највише-0-, али и други: свилОnре­
ља, жутОкљун, трОзуб, душЕбрuжник, куhЕnазитељ, nазИкуhа,
летИnас, б02 У.мил, брат Учед. И у позајмицама грчког и латинског
порекла на крају првог форманта најчешhе је о, али је доста често
и и: 2ео-, a2PO-, тер.мо-, аудио-, nоли-, анти-, квази-. Сложенице
теже и томе да им прва саставница буде кратка, па у тој тежњи
долази каткад и до скраhивања првог форманта, и то је онда
обележје његове несамосталности. У домаћој лексици имамо нпр.
ВИСОраван, ДУБОдолина (према висок, дубок), а у преузетој
евро- (према Европа), афро- (према Африка), индо- (према Инди­
ја), nетро- (према петролеј) и др. Спојеви несамосталног првог
84 Спојена и одвојено писање т. 44Ь(2)

форманта с пуном речју најчешће се пишу спојено, али у неким


случајевима и као полусложенице (нпр. руско-турски, авио-прево­
зници). Осим тога, има и примера осамостаљивања сложеничких
форманата, а с њиме и одвојеног писања (в. т. 52 и 53). На пример
радио, видео, .мини, .макси по пореклу су несамостални форманти,
али су се претворили у посебне речи; делимичног осамостаљивања
има и код форманата ауто и фото.

с. Претварајући се из више речи у једну, сложенице често


постају и изговорно обележене, тј. теже томе да се изговарају као
једна реч, а то значи с једним акцентом и без икакве паузе између
саставница. Ако су настале од наглашених речи, сложенице -
нарочито оне из старијих слојева - најчешће своде два акцента на
један. Ово није обавезна одлика сложеница, него се често задржава
двоструки акценат, или пак један главни и други необавезни или
ослабљени. За двоструки акценат разлози су нарочито смисаона
рашчлањеност појединих сложеница (потреба да се посебно нагласи
део сложенице) и већа дужина саставница - нпр. најотворенији,
јуzоUсточноеврi5nски. С друге стране, губљење једног од акцената
и обједињавање изговора у неким спојевима не значи да су састав­
нице изгубиле карактер посебних речи и да их треба сп~ати у
писању; на пример, прва реч је обично ненаглашена у синтагмама
чика Љуба, ујка Паја, nоnlован, шјор Лука, тета лија, често и у
краљ Твртко, кнез Милош и сл. - али писање остаје одвојено. -
Ипак је акценатско и изговорно обједињавање битан знак срастања
посебних речи у сложеницу, а и битан основ спојеног писања таквих
спојева као што су Таш.мајдан, Бањалука, Газиместан, .малопре иј .
.малоnрије, наливnеро, такорећи, џијуџицу, лонmлеј, nUHZnOHZ и
други.

(И. У синтагмама од две именице на испољавање одлика


битних за сложенице каткад утиче и р е Д о с л е Д саставница.
Нормално је да на првом месту буде општија, одредбена реч, а на
другом (као главни, управни члан синтагме) конкретнија, нпр.
властито име. Ако пак дође до инверзије, па се одредба узме као
придодата (постпозитивна), често долази до тешње граматичке
и лексичке везе, у којој је смањена самосталност саставница; нпр.
планина Шара (обоје променљиво), али: Шар-nланина (полусложе­
ница, обједињује промену, донекле и акценат); планина Кучај, али:
Кучај-nланина (П); под nланино.м Ловhено.м, али: "под оно.м Лов­
hен-nланино.м" (у песми); беz Љубовиh, паша Шувајлија, али:
Али-беz или Алибеz, О.мер-nаша.

е. У самородном развоју словенских и касније штокавских


сложеница створили су се типични структурални модели или

обрасци овога рода лексике. Пре свега, типичне самоникле


сложенице обавезно су једноакценатске; појаве двојног акцента
секундарне су природе: тип најру.менији није настао сложеничком
т. 44е Спојена и одвојено писање 85

творбом (преобликом) него поступним срастањем речце нај и


компаратива. Једноакценатски изговор практично је могућ само у
речима ограничене дужине; нпр. у НОВИЈОЈ сложеници nресmолона­

следнuца неминовно се поред главног акцента (на слогу -на-) јавља


и споредни на првом слогу, а у термину дезоксuрuбонуклеuнска
(киселина) долази и до тројне наглашености (де-, -ри-, -кле-). -
Таквих многосложних структура нема међу самониклим сложени­
цама. Нарочито је доследна тежња да прва саставница буде кратка,
па се у напоредним спојевима (где су оба редоследа могућна) радије
на прво место ставља краћа саставница. У самониклим сложенич­
ким категоријама прва саставница по правилу није дужа од два
слога, и то заједно са спојним самогласником. Ово уочавамо нпр.
у биљним И животињским именима у којима прва саставница значи
боју; ако је придевска основа једносложна, уз њу иде спојни
самогласник: белогабрuца, белоnерка, белолunа, бјеЛО2раб, бјело-
2лавuца, бјелокоnumњак, жуmокора, жуmоцвuјеm, модРО2лавац,
МРК02лавац, мрколunа, црно бор, црноnирица и др. - али двосложни
придеви зелен, румен, црвен по правилу се узимају без спојног
самогласника: зеленгаhа, зелеН20ра, зеленкада, руменцвијеm,
црвенnерка.

Придржавање ових структуралних модела никако није обавезна


одлика сложеница. Одступања од њих јавила су се већ у језику
ћирилометодске основе (нпр. тросложна прва саставница у месецо­
слов, човекољубац иј. мјесецослов, човјекољубац) , а онда опет у
новијој стандардној општој лексици и терминологији. Ипак та
одступања у некој мери оптерећују структуру наше речи и природ­
ност језика, па спонтано језичко осећање даје предност образова­
њима усклађеним с традиционалним самониклим обрасцима. Кад
су нови спојеви тако уобличени, и у писању се лакше прихватају
као једна, спојено написана реч.

415. Посебне одлике предлошюи[х спојева. Досад изложене


одлике сложених образовања недовољне су или небитне за оцену
+
п р е Д л о ш к и х спојева (предлог падежни облик или прилог) који
се срастањем претварају у прилоге, каткад и у сложене предлоге.
То је најчешће поступан процес, неједнако одмакао у разним
спојевима, те изазива доста правописних проблема. За оцену
оправданости спојеног или одвојеног писања (полусложеничко се
овде не примењује) већ изложена мерила само су делимично
применљива. У предлошким спојевима, наиме, непроменљивост
прве саставнице и акценатска обједињеност небитне су појаве у
смислу распознавања сложеница, јер су својствене и слободним,
несраслим изразима. Обличка и изговорна обележеност сложеница
овде добија друкчије видове него у сложеницама предоченим под
Ь и с, а појављују се и још неке закономерности својствене управо
предлошким спојевима, те на те специфичности треба по ближе
указати.
86 Спојена и одвојено писање т. 45а

а. Обличка обележеност предлошких сложеница начелно се


испољава само у особеним облицима завршне саставнице (а не и
прве, као горе под 44Ь2). Ово се испољава каткад у томе што
завршни формант, проширен прилошким суфиксом, добија облик
који не постоји као засебна реч (нпр. наГЛАВЦЕ, по ТРБУШКЕ) ,
а каткад у томе што је завршни формант у таквом падежном облику
који није сагласан с датим предлогом и реченицом: довек иј.
довијек, nреконоћ, nрекодан. Најбројнију групу, међутим, пред­
стављају прилози настали од предлога и придевско-прилошког
облика на -о, уз које иде и варијанта с генитивним наставком ~a
(пореклом из придевске промене): одскоро и одскора, однедавно
и однедавна, на.мртво, наслеnо иј. наслијеnо, задуго, накратко,
уживо, улудо, укосо, укратко, издалека, изблиза, истиха, исnоти­
ха, измалена, од.малена, свисока, замало, увелико и др. С ретким
изузецима (трговина на мало и на велико), завршно -о и -а у
оваквим случајевима сигуран је знак сложенице; наравно, ово се
не односи на случајеве кад израз таквог склопа одређује именицу
(на мртво име, за мало времена и сл.). У ретким случајевима
сложени прилози добијају обличко обележје у гласовним проме­
нама на граници саставница: дОвде (сажимање), одАвде, али
промена каткад није довољан разлог да оправда спој ено писање
(имамо надасве, али: уза све то, нада мном, иако се а на крају
предлога свуда развило под утицајем гласовних прилика у наредној
речи). - Велики број прилога насталих од предлошких синтагми
остаје, ипак, без обличког обележја, те сраслост у сложеницу треба
утврдити по другим мерилима.

Ь. Обједињени акценат није знак предлошке сложенице, јер је


он такав већ у слободном падежном изразу. При томе акценат
некад остаје на главној речи, а некад је подложан преношењу на
предлог, само што се од тога преношења у говору све више одступа.

Кад овакви изрази срастају у сложеницу, акценат се у начелу не


мења, те имамо Yi-U1крсm као у народ, умах као у мрак. Ипак се
старији пренесени акценат доследније одржава у сложеници него
у слободном изразу, те и то може бити изговорни знак сраслости;
нпр. ослања се на nамёт, али: учи наnамёт, идемо уз брдо
Буковицу, али: споро иде узбрдо. Ово није сигуран знак сраслости,
јер има доста несраслих израза у којима се добро одржава старије
преношење акцента (на воду, у град итд.), али у неким случајевима
може помоћи у идентификовању сложенице.

с. у очавају се још неки формални моменти који донекле утичу


да предлошки израз буде подложнији или неподложнији срастању
у прилог. Нормална је особина сложеница неодвојивост њихових
саставница, тј. не умећу се између њих друге речи. Зато могућност
уметања обично сведочи да израз није коначно срастао у једну реч:
на срећу - на сву срећу, под БО20М - под милим БО20М, до
т. 45с Спојена и одвојено писање 87

воље - до миле воље. Ипак су праве сложенице заменице типа


нико, ико, ништа, иједан, никакав, иако се у промени саставнице
раздвајају (ни од К02, и у једном, ни о каквом итд.); с друге стране,
и у многим несраслим изразима нема уметања речи између састав­
ница, али их то не чини сложеницама, иако постају подложнији
спајању. Ни разни падежни облици нису једнако подложни спајању
у сложеницу. Углавном ту склоност имају неки једнински облици;
поред поменутог генитивног облика у прилозима типа издалека (в.
горе под а), с предлогом често сраста акузатив, али локатив знатно
мање (отуда надомак, наизмак, надохват, али: на домаку, на
измаку, на дохвату). На свест о сраслости прилога типа одискона,
унакрст, наочи2лед утиче чињеница што се изван оваквих спојева
не употребљавају речи "искон", "накрст", "очиглед", али с разло­
гом одвојено пишемо од nамтиве1ј:а иј. од nа.мтивијека и оријента­
лизам од бабаземана, иако се друга саставница не среће у друкчијој
употреби. - Све су ово, дакле, необавезна мерила, која могу бити
само припомоћ у оцењивању, али не и поуздан знак карактера споја.

d. Најредовнији знак срастања предлошког падежног израза


представља битна промена значења, граматичке службе и смисла
целог израза и његових саставница. Промена значења својствена
је не само предлошким сложеницама него и многим спојевима
пунозначних, појмовних речи (нпр. летиnас није пас, крстокљун
није 'укрштени кљун' него птица с таквим кљуном), али она тамо
није мерило сраслости, јер су праве сложенице и оне у којима нема
битне промене значења (нпр. мрколиnа и белолиnа иј. бјелолиnа
- врсте липе, водоnривреда - привреда везана за воде). Напротив,
у предлошким падежним изразима промена значења је услов на­
станка сложенице, а што је више затрто изворно значење - тим се
више спој схвата као једна реч; нпр. речи напољу, уочи ("уочи
празника"), наиме (у значењу 'то јест') немају више никакве
смисаоне (ни фигуративне) везе са именицама поље, очи, име - те
и нема никаквог колебања у спојеном писању ових сложених речи.
С друге стране, у многим изразима значење је битно измењено,
али су они постали само фразеолошке лексичке јединице, а не и
нове речи, сложенице, нпр. преко срца, до Н02У (поражен), испод
ока, измеђУ редова, H~ зуб (узети неког); таква употреба схвата се
као фигуративни живот речи, преношење њихових значења, а не
као спајање у нову реч.

46. НОРМlJ!рање СПlOјеног н одвојеног nПlJ!сања. Како видимо,


изложена мерила често не дају аутоматски одговор на питање
каквог су карактера спојеви речи и како их треба писати.
Набројене типичне одлике неједнако се испољавају и концентришу
у разним видовима спојева и нису једнако пресудне за начин
88 Спојена и одвојено писање Т. 46

писања. Најочигледније обележје сложеница, а најчешће и сигуран


знак оправданости спојеног писања представља несамосталан облик
саставница (в. т. 44Ь) , али и овде остају отворена нека питања
спојеног или полусложеничког писања (чак каткад и одвојеног).
Поготово остаје доста места за недоумице и за условне и двојаке
оцене кад се речи спајају не успостављајући формалну, обличку
обележеност сложенице и не мењајући свој полазни облик. - Отуда
је начин писања многих спојева зависан не само од њихове стварне
језичке природе, него и од створене правописне навике и традиције,
као и од нормативних регулација и утицаја правописних програма
и приручника.

Грађа битна за проблеме спојеног и одвојеног писања веома


је обимна и стално се увећава, смењује се и превире. По својој
природи и обиму она је таква да не може никад бити коначно и
потпуно нормирана, те норма остаје у великој мери оријентациона
и егземпларна, ТЈ. предочава узорке правописног поступка и смер

решавања проблема. Од језичких приручника на уобличавање


правописних навика и обичаја највише је утицала норма Правописа
из 1960 (П), а утиче и даље, бар у српској језичкој култури. И ова
наша обрада спојеног и одвојеног писања у великој мери потврђује
норму П, иако има и поправки или друкчијих оцена. Новине које
овде уводимо (углавном на темељу обраде у ПП и расправе у МО,
а онда и на основу тежњи испољених у изражајној пракси) теже да
отворе пут логичнијем писању, а не да ломе правописне навике
оних који су навикли да пишу по норми П и који би, у мање или
више појединости, радије и даље остали при својој навици. Треба,
дакле, уважавати избор и опредељење аутора, схватајући и попра­
вљене одредбе П као допуштени дублетизам и остављајући да се
временом стабилизују правописне навике око логичнијих решења.

47. Бишнпиrје ииоииравке норме п. Поправке норме П делом су


појединачне, лексичке природе, а у два случаја концентришу се
као нешто бројније, јер проистичу из неких разлика у начелном
приступу и поступку.

а. Први од тих случајева представљају предлошки падежни


изрази који у поступном процесу срастају у једну реч (обично
сложени прилог). Правописни узуси по својој природи су у некој
мери конзервативни, они прате стварни развој у језику, а не
претичу га и не иду даље од њега. Зато је у граничним случајевима,
кад се може рећи да је процес срастања на пола пута, оправданије
задржати одвојено писање. У П је, међутим, спој ено писање
примењено и на неке спој еве које су касније анкете и анализе (ПП
и МО) оцениле као још несрасле и дале предност одвојеном писању:
до тамо, до воље, под небом, под богом, на uзмаку, на пар че,
на душак, на nочек, на здравље, на прсте, у прсте, у
т. 47а Спој ено и одвојено писање 89

раскорак, у недО2лед и у још неким сличним спојевима. - Поправке


норме П у обрнутом смеру, тј. у корист спојеног писања, ретко су
биле потребне; најзнатнију и најпотребнију такву поправку чини
признавање прилога успут (у П само уз пут).

Ь. Још бројније поправке норме П уводимо препоручујуhи или


допуштајући да се цртица пише мање и ограниченије него што је
примењена у П (нарочито у Правописном речнику 1960). Грађа у
којој се испољавају ови проблеми само је делимично обухваhена у
П, али се ипак снажно (иако не сасвим доследно) испољила тежња
да се цртица пише у спојевима двеју речи кад год прва саставница
остане непроменљива (џез-музика, бруто-тежина, портланд-це­
мент, Грмеч-планина, кир-Јању, хаџи-Омеров, франко-царина,
гала-ручак, Јанковиh-Стојана итд.). Ово је, међутим, у пракси врло
слабо прихваhено, јер се сукобило с тежњом ка графичкој једно­
ставности, својственој савременом схватању правописа. У дана­
шњем стручном, пословном и уопште комуникативном изразу

јавља се много спојева у којима прва саставница остаје непромен­


љива, те кад би се цртица у њима доследно писала, доста би
оптереhивала писмо, нарочито кад се нађе на крају реда, па је
треба поновити и у наредном реду.
Можемо реhи да се у овоме, мимо правописне, створила
обичајна норма, у којој има колебања, али је постојана тежња да
се цртица пише знатно мање него у п. Отуда врло често налазимо
рецимо овакве примере одвојеног писања: ТВ nрО2ра.м, из радио
nрО2ра.ма, ТВ водич, нинџа корњаче, бизнис клуб, Радио ЈУ20сла­
вија, радио и2ра, радио реnортажа, инстант листа, бизнис талас,
колеџ радио, авис патрола, рок тренутак, фолк шоу, видео
02ласu, поп рок хитови (боље: поп-рок хитови) , радио ТВ ревија
(боље: радио-ТВ ревија) , поп .музика (све из једног програма радија
и телевизије објављеног у штампи); Поп Лукина, З.мај Јовина,
Хајдук Вељкова (улице, на таблама и фирмама). - У интересу што
једноставнијег и рационалнијег писма, ослобођеног манирске гра­
фике, у правилима која ће се даље изложити уважаваhе се и ова
обичајна норма, што води већем броју поправки норме п.

у сваком случају, у питањима спојеног, полусложеничког и


одвојеног писања спојева у којима прве саставнице остају непромен- .
љиве мора се рачунати са доста дублетизма. Писање ће у много
случајева зависити од опредељења аутора и оних који стварају и
уобличавају поједине спој еве , уводеhи их каткад и у званичну
документацију, као и од узуса који владају у појединим делатности­
ма. Грађа је толико обимна и разноврсна и толико брзо нараста
да није МОГУћНО исцрпно нормирати писање. У правилима која
следе предочиhе се битнији случајеви и примери, углавном они у
којима има недоумица и неуједначености.
90 Спојена и одвојено писање Т. 48

Бuт1luја nравuла сnојенoz, nолусложе1lUЧКOZ u одвојенoz nисања

48. Имеипиnце: Сllюјеви с ипесзмостзљипим иљи ПРОllJlиреипим другим


Формзиптом. Овде имамо два случаја у којима је друга саставница
облички обележена као формант сложенице и који се редовно
пишу спојено, без обзира на карактер и облик прве саставнице.

3. Ту спадају најпре многобројне Домаће и стране сложенице


у којима је завршна саставница уобличена као несамостални фор­
мант сложеница, а не као посебна реч (в. горе под 44Ы):
родољуб, родољубац, родољубље, неЗ1lабожаЦ, nрекоморац, б020-
слов, БО20словље, БО20словuја, зв(ј)ездОЗ1lа1lство; аеродром, хиnо­
др ом, аутодром, видеодром (кованица у телевизијском програму),
бuблuотека, фототека, датотека, а1lтроnолozuја, тРUЛ02uја,
тетралоzuја, 2е02рафuја, стратU2рафuја, астРОН0М, астРОН0-
мија итд. У ретким случајевима, кад је спој вишечлан, цртица се
пише између првих двеју саставница (нпр. бuо-бuблuozрафuја), али
не између последње и претпоследње.

Ь. Спој ено се пишу и образовања од синтагме или полусложе­


нице којима се у поступку творбе додаје суфикс - без обзира на то
да ли се завршна саставница подудара с одговарајућом посебном
речју или се јавља само као несамостални формант: Нововароша­
нин (према Нова Варош) , Которвароша1lU1l (од Котор-Варош или
Котор Варош, исп. т. 57с) , Херце21l0вљанин, Да1luлов2раЬа1lU1l
(према Да1luлов Град и Да1luлов2рад) , Шарnла1lU1lац (човек) и
шарnла1lU1lац (пас, према Шар-nла1lU1lа), ХО1l2КО1lЖа1lU1l, Шрuла1l­
ча1lU1l, Адuсабебља1lU1l (према ХОН2 КОН2 и ХОН2КОН2, Шрu Ла1lка,
Адис А беба ). Слично правило спојеног писања важи и за придеве
који се изводе од синтагме или полусложеница (в. т. 58с.)

с. Само привидно одступање од тога правила имамо у полусло­


женици А1l2ло-Амерuка1lL{U. Препоручује се у П, наиме, такво
писање кад се мисли на Енглез е и Американце (нпр. "искрцавање
Англо-Американаца на француску обалу"), да би се разликовало
од А1l2лоамерuка1lЦU 'Американци енглеског порекла' (нпр. "Лати­
ноамериканци и Англоамериканци"). У ствари, ова полусложеница
није ни настала суфиксацијом, него спајањем предметка ("префик­
соида") А1l2ЛО- и готове речи Американци, те спада у напоредне
спој еве , слично као Афро-АзuјЦU, ТатаРО-МО1l20ЛU. Пишемо,
међутим, спојено И1lдоевроnља1lU, И1lдОКU1lа u И1lдОКU1lезu, Евроа­
зuја, Евроазuјцu, а није погрешно ни спој ено писање А1l2лоамерu­
канци и кад се мисли на Енглезе и Американце, као ни АфроазuјЦU
- ако се узимају као обједињен појам; ово треба признавати као
дублет и поштовати опредељење аутора.

49. СПlOјеви ипесзм:остзшlOГ формзиптз и имеипиnце. Обличко


обележје сложеница имају и спојеви у којима прва саставница
т. 49 Спојена и одвојено писање 91

представља несамосталан формант, облички и употребно везан за


други део споја (т. 44Ь2). Ипак је ово мање поуздан знак сраслости
. .
у Једну реч него кад Је друга саставница несамостална, те се поред

спојеног писања често примењује и полусложеничко, а у посебним


приликама осамостаљења форманта (в. т. 52 и 53) и одвојено.

3. Главно је правило да се спојеви с несамосталним првим


формантом пишу спојено, ако нема посебних разлога за полусложе­
ничко и одвојено писање. Редовно се пишу спојено старија Домаћа
образовања типа ЦР1iошљuва, ЦР1i02раб, с.мрдuбуба, 1iазовunрuја­
тељ, nолубрат итд. По правилу се тако пишу и новији или из
других језика преузети спојеви: nољоnривреда, водоnривреда,
агроиидустрија, а2ротехника, а2роко.мБU1iат, електроnрuвреда,
електротеХ1iuка, електроnоте1iцuјал, 2еОЛU1i2вuстuка, nСUХОЛU1i-
2вистика, хuдроце1iтрала, хидродииа.мика, nолу.мај.мУ1i, nолуnро­
фuл, екскраљ, ексша.мnUО1i, супер спектакл итд.
Ь. Из овог главног правила изузимају се спојеви у којима је
друга саставница властито име, а прва представља неку одредбу
или елеменат општег значења. Они се редовно пишу као полусло­
женице, тако да друга саставница задржава велико слово: Псеудо­
-Арuстотел, Псеудо-Скuлакс (тобожњи Аристотел, тобожњи Ски­
лакс, тј. непознати аутори чија су дела погрешно приписивана
Аристотелу одн. Скилаксу), Аити-ДириН2 (полемични спис против
Диринга), екс- Чехословачка; 1iазовu-СрБU1i, суnер-Е1i2лез, nолу­
-Фра1iЦУЗ. У овом правописном поступку огледа се тежња да се не
замагљује значење друге саставнице. Друкчије су природе и пишу
се састављено (без великих слова) спојеви типа а1iтuе1i2лез, nроеи-
2лез, аитиа.мерикаиац итд. (сличног су значења речи типа а1i2ЛО­
фоб, а1i2ЛОфuл, а1i2ло.ма1i, којима је и друга саставница несамоста­
лан формант, те се пишу спојено већ по правилу из т. 48а); тако
се пишу и негирани етници: 1iеслове1i, иеа.мерикаиац, 1iебеО2раЬа1iU1i
и сл. Тако се може писати и суnере1i2лез, 1iазовuсрБU1i, али не и
Неслове1i, Суnере1i2лез и сл.
с. Усамљен лексички изузетак, углавном везан за стручне
текстове, представљају полусложенице којима се прецизније одре­
ђује страна света - jY20-јУ20исток ('правац између југа и југоисто­
ка') и северо-северозаnад иј. сјеверо-сјеверозаnад. Цртица овде
указује на смисаону рашчлањеност, тј. спој се не састоји из три
напоредне саставнице (југ југ + +
исток) него из две, само што је
друга сложеница (југ + југоисток). Ако се прва саставница не
претвара у формант него задржава облик променљиве именице,
онда треба писати црту а не цртицу: правац јУ2 - јУ20исток, uз
с.мера југа - јУ20истока, тако и исток - јУ20исток (не постоји
полусложеница "истоко-југоисток").
4Jl. Цртица се може писати и у појединим другим вишечланим
спојевима, да се истакне реална смисаона рашчлањеност, нпр.
92 Спојена и одвојено писање Т. 49

био-библи02рафија 'биографија и библиографија', антроnо-тоnо­


HUМ 'топоним изведен из антропонима' (нпр. Душановац од Душан),
фито-антроnонuм 'антропоним мотивисан биљним именом, фито­
нимом' (нпр. Цветко, Јаглика), дина.мо-.мета.морфоза (вид геоло­
шке промене стена). Цртицом се могу раздвајати и поновљени исти
префикси или префиксоиди, као и форманти вишечланих образо­
вања употребљених као стилистичко средство а не као нормална
лексика, на пример чукун-чукунбаба, nра-nра-nрабаба, анти­
-антинуклеарци, контра-контрареволуција. Ови случајеви спадају
у правописне могуlшости, а не у правописна правила. Овакви
спојеви, наиме, могу се писати и сагласно главном правилу (т. 49а),
али лектори не треба да спутавају писце у примени цртице кад
је она битна за јасно уочавање структуре и рашчлањености образо­
вања.

е. Не само у вишечланим него и у двочланим спојевима с не­


самосталним првим формантом - цртица се често пише као знак
несраслости, изговорне и смисаоне посебности саставница, иако
прва није стекла карактер посебне речи. Цртица овде значи да се
спој не узима као права, целовита реч него као две лексеме
удружене у датој прилици. У П је такво писање примењено на три
несамостална префиксоида (не рачунајући оне који су се осамоста­
лили и претворили у посебну реч, као радио, кино): ауто- (у
значењу 'аутомобилски'), фото- и (у ћир. издању П) авио-: ауто­
-шража, фото-ревија, авио-.материјал и др. Формант ауто- можемо
сматрати несамосталним, иако у разговорном језику постоји и
посебно ауто, јер се формант у спојевима схвата као несамостални
скраћени облик од ауто.мобил(ски). Правописни проблем се, међу­
тим, никако не ограничава на ова три форманта, а и за њих норму
П треба поправити. Пре свега, уз ауто- треба додати и .мото-.

(1) Спој ено треба писати: ауто-, .мото-, фото- у значењима


'сопствени' ('само-'), 'моторни', 'светлосни', као и спој еве с несамо­
сталним другим формантом (уп. т. 48а) без обзира на значење:
аутоnортрет, aymocyzecmuja, .мотокултиватор, .мотоnу.мnа,
фотоhелија, фотосинтеза, аутодро.м, .мотодро.м, аутострада,
авиострада (у П неоправдано "ауто-страда", у ћир. издању и
"авио-страда"), ауто.мобил, .мотоцикл, фотоzрафија, фототека.
Права је сложеница и аутоnут, те је треба спој ено писати (у П
"ауто-пут"), тако и аутоцеста.
(2) Предност спојеном писању можемо дати и у другим устаље­
ним спојевима који се више схватају као један појам и теже
једноакценатском изговору, какви су ауто.механичар, аутоелек­
тричар, аутолакирер, аутостоnер(ка), фото.монтажа, фоторе­
портер, фотореnортажа, фотореnродукција, фотоиздање, фо­
тошта.мnа, фототехника, фотослоz, авиофлота, авиоnарк.
т. 49е(3) Спојена и одвојено писање 93

(3) У другим спојевима, који се могу оценити као мање тесни


и схватити као слободна веза две лексичке јединице (нарочито ако
је та веза случај на , оказионална, успостављена за дату прилику),
може се дати предност полусложеничком писању (сагласно норми
П); на пример ауто-купа, ауто-превоз, авио-nревозник, ауто-пија­
ца, ауто-nреnродавац, ауто-трке, ауто-такмичења, мото-трке,
мото-крос, ауто-рели, ауто-колона, ауто-делови иј. ауто­
-д(и)јелови, aymo-zуме, ауто-фарови, авио-zoриво, авио-јединица,
авио-материјал, авио-капацитети, авио-с(ј)етва, авио-заnрmuи­
вање, фото-оnрема, фото-доказ и сл. У избору између поступка
под (2) и (3) треба поштовати и право аутора да сам оцени претежни
карактер СПОЈа.

(4) За остале несамосталне префиксе и префиксоиде основна


норма је спој ено писање, али с правом аутора да употреби и цртицу
ако наглашава рашчлањеност или ако спој употребљава као стил­
ску конструкцију; допуштени су дублети нпр. аеро-заnреza (авион
и једрилица), ино-фудбалер, eko-мumuнz, еко-странке, у иронији
и еко-nомодарство и сл.
За удвојене форманте (ауто-мото трке и сл.) в. т. 53.

с. И у неким именима земаља и регија прву саставницу чини


несамостални формант, а друга је у облику именице. Ако је прва
саставница по значењу подређена другој, као њена одредба (детер­
минатив) или модификатор, доследно се примењује спојено писање:
Белорусија иј. Бјелорусија, Малоnољска; уп. и Антарктик. Ако
су пак саставнице по смислу напоредне, поред спојеног јавља се и
полусложеничко писање.

(1) Aycmpo-Уzарска (П), али у пракси често и Аустроушрска.


Реално је признати дублетизам, иако је логичније спојено писање,
јер се цео спој узима као име државе, у ком се саставнице узимају
обједињено, без смисаоног супротстављања. У значењу именице,
наиме, није могућна она смисаона разлика каква се испољава код
придева (аустроушрска флота, али: аустро-ушрски односи, ау­
стро-ушрске размирице).
(2) Чехословачка као географско име земље, државе, за раз­
лику од званичних имена, која су се историјски смењивала: Чехосло­
вачка Република, Чехословачка Социјалистичка Република, Че­
шка и Словачка Федеративна Република. До правописне и норма­
тивне забуне дошло је после увођења последњег од наведених
званичних имена, јер се погрешно схватило да треба променити не
само службено име државне заједнице него и слободне изведенице.
Отуда су се јавиле необичне и не умесне кованице "Чешкословачка"
(као назив земље), "чешкословачка репрезентација", "Чешкосло­
ваци", "Чешкословакиње". Може се препоручити ово: кад ту
земљу помињемо као бившу државну заједницу, можемо је нази­
вати њеним тадашњим службеним именом, нпр. (лето 1992)
94 Спојена и одвојено писање Т. 49f(2)

Чешка и Словачка Федеративна Република (скраћ. ЧСФР) , а


можемо је звати и географским именом Чехословачка, без обзира
на њен правни облик и службено име (као што говоримо Америка,
Британија или ЕН2леска, Мексико - иако су званична имена
друкчиј а); назив њених грађана (нпр. спортиста, као и збирни назив
за Чехе и Словаке кад год нам затреба) логичан је само у облику
Чехословаци, Чехословакиње (као што говоримо Скандинавци,
Латиноамериканци итд.); придев је чехословачки кад се односи на
целину (нпр. чехословачки привредници, чехословачки сnорти­
сти), чешко-словачки кад се саставнице смисаоно супротстављају
(нпр. чешко-словачки односи, чешко-словачки nре20вори), а чешки
и словачки кад узимамо посебно два народа и њихове земље.

g. Облици који по својој изворној природи представљају неса­


мосталан формант каткад се осамостаљују, те постаје оправдано и
одвојено писање (ауто и мото трке, Радио Нови Сад и др.).
Подробније ће писање осамостаљених форманата бити обрађено у
т. 52 и 53.
Изузимајући ове појаве осамостаљивања, као и специфичне
полусложенице предочене под 49Ь и 49с, за све друге спој еве
несамосталног форманта и именице може се формулисати упро­
шћено правило: сви се они могу писати састављено, а полусложе­
ничко писање остаје као дублетна могућност, да би се истакла
смисаона рашчлањеност споја.

50.Спојеви посебних речи (реч у детерминативној служби


+ именица). У спојевима са завршном именицом, ако се у позицији
прве (непроменљиве) саставнице нађе смисаоно и облички посебна
реч, као главно правило за нову лексику можемо узети одвојено
писање. Писање с цртицом остаје 3'а спојеве у којима је битније
смањена смаосталност саставница, или у којима је правописном
традицијом укорењено полусложеничко писање, а као напоредна,
дублетна могућност и у другим случајевима остаје за слободну
оцену аутора. Из ове обимне и разнолике материје у даљој обра­
ди ближе се оцењују и нормирају поједини карактеристични случа­
јеви.

а. Треба најпре издвојити категорију непроменљивих придева,


који се често јављају и у служби прилога, а остају непроменљиви
и кад су у синтагми са именицом и кад стоје посебно. У наш израз
доспели су најпре као оријентализми, под утицајем турског језика,
нпр. зорли јунак, момак, девојка, демирли капија, шеhерли кафа
(кава), ексик мера ('неправа, нетачна мера'). Та је лексика постала
углавном архаична или стилски обележена и некњижевна, али је
из западних језика преузет нови слој непроменљивих придева, који
се такође пишу растављено од именице пред којом се нађу: нобл
друштво, 2рао сукња, драn блуза, браон ципеле, бордо боја, фер
игра, nортабл машина. Тој категорији можемо прибројити и
т. 50а Спојена и одвојено писање 95

друге непроменљиве речи придевског или придевско-прилошког

значења, те њихове спојеве са именицама треба писати растављено,


иако су у П начелно дати као полусложенице: бруто тежина, нето
износ, соло nевање, цикцак кретање, цикцак линија, думдум
муниција, думдум метак, zaла ручак, zaла представа, инстант
доручак.

Ь. Када се пак у служби непроменљивог детерминатива нађе


именица која је кад се нађе у другим положајима променљива, у
пракси је врло распрострањено и одвојено и полусложеничко
писање, те у томе реално влада двојство, које треба и уважавати.

(1) Међу најчешhе овакве случај еве иду спојеви у којима је


прва саставница симболично име, или фирма (произвођач), марка
или тип онога што значи друга саставница. Овде нема праве
потребе за писањем цртице, те се може дати предност одвојеном
писању, нпр. Сава центар (или "Сава" центар); Оријент експрес,
Полонија експрес, Балкан експрес (имена возова); "Симпо" наме­
штај, Карнекс nаштета, берета nиштољ, тојота аутомобили,
мока кафа, јафа кекс, nринцес крофне, ар20 суnа, астрахан крзно,
нищю корњача. Ред саставница најчешhе може бити и обрнут, што
је знак несраслости. Треба поштовати и право аутора да овакве
спој еве пишу с цртицом (у духу правила П).
(2) Слична се препорука може дати и за примере као што су
џез музика, рок nевачи, поп мелодије, мол тоналитет, жиро
рачун, индиzо папир, индиzо копија, банта.м Kamezopuja, велтер
Kamezopuja, ZHY антuлоnа, какаду nаnашј, камn приколица, колор
филм, колор телевизор, контакт npozpaM итд. (допуштено и
џез-музика, рок-певач и ИТД., сагласно са П).

Ово се може узети и као опште правило за новију лексику,


кад год спој чине саставнице које схватамо као посебне речи. Сама
непроменљивост прве саставнице није довољан разлог да спој
схватамо као полусложеницу и пишемо га с цртицом, осим У

случајевима где за ово имамо и посебних разлога (в. даље).

с. Од правила под Ь изузимају се спојеви које схватамо као


тешње, појмовно и лексички знатније обједињене, или као устаљене
традиционалне полусложенице. У такве спојеве, које треба писати
с цртицом, спадају:

(1) неки традиционални оријентализми или спојеви оријенталне


и домаће речи: алај-барјак, баш-кнез, баш-чауш, чекмек-hуnрија,
hетен-алва, I)ул-ружа, диван-кабаница;
(2) лексикализовани, појмовно обједињени традиционални спо­
јеви: жар-nтица, ремек-дело иј. ремек-дјело, рак-рана, иван-цвет
иј. иван-цвијет, клин-чорба (у нар. приповеци), спомен-плоча,
спомен-дом, сnомен- чесма;
96 Спој ено и одвојено писање т. 50с(3)

(3) фигуративни, често песнички спојеви и необичнија скра­


ћења (замене придева одредбеном именицом); ловор-грана, бисер­
-грана, бисер-сузе, узор-.мајка, извор-вода, "гдје Јадран-вали жало
љубе" (Крањчевић) и сл.;
(4) поједини спојеви и из новије лексике у којима се слабије
испољава самосталност саставница, са чиме често иде и знатнија
тежња изговорном обједињавању (тежња једном акценту), нпр.
фикс-идеја, кварц-ла.мnа, веш-.мmuина (али бор.машина боље него
бор-.машина, јер елеменат "бор" нема код нас одговарајућег посеб­
ног значења); с цртицом се радо пишу и спојеви у којима је први
део врло обичан као променљива именица и има свој придев, а
само изузетно се јавља у непроменљивој примени, те се осећа као
изузетно скраћивање, нпр. шах-клуб, шах-zaрниmура, сnорm­
-клуб.

Списак примера није потпун, те у општем изразу добрим делом


остаје за слободну оцену које ћемо спојеве посебних речи иденти­
фиковати као тешње или напола срасле и писати их с цртицом. У
појединим делатностима и специфичним терминологијама установ­
љавају се и професионални узуси или се ствара обичајна норма.

д. Спојеви овог карактера системска су појава у хемијској


терминологији. у П налазимо само пример угљен-диоксид; одво­
јено писање овде не би било логично већ и зато што се први део
осећа као донекле несамосталан формант, смисаоно заснован на
термину угљеник (угљик), а не на именици угаљ (угљен) или
придев у угљени, па је оправдано писање угљен-диоксид, угљен-.мо­
ноксид, угљен-mеmрахлорид. У низу других случајева прва састав­
ница није по облику несамостална, него се подудара с посебним
именом елемента или састојка, па језички не би било погрешно ни
одвојено писање (у складу с т. 50Ь); У текстовима се среће и
одвојено и спој ено писање, али је највише у обичају полусложенич­
ко, па му се може дати предност: су.мnор-диоксид, су.мnор-дихло­
рид, mанmал-карбид, фосфор-nенmоксид, наmрију.м-хлорид (у ова­
кве спојеве улази само варијанта на -ију.м, а не и на -иј), калцију.м­
-карбонаm, калију.м-сулфаm итд. За једињења гвожђа (железа)
употребљавају се префиксоиди феро- и фери-; како су то несамо­
стални форманти, пишу се спојено или с цртицом (у складу с
правилима под 49а и 49е), и у хемијским и у другим терминима:
феросулфаm, феро.маmеmиза.м, ферихлорид, феро-једињења,
феро-легуре, фер и-соли. - У стручним текстовима срећемо и уме­
тање заграђених римских бројева (као ознака валенције) у полусло­
женице овог типа: бакар(lI)-сулфаm, злаmо(lII)-хлорид и др. Ова­
кво писање је изваfI општег правописа и неспојиво је с његовим
нормама писања и интерпункције, те може имати место само у
. специјализованом интерном изразу у оквиру струке.
т. 50е Спој ено и одвојено писање 97

е. У новијој лексици страног порекла поједине спојеве посебних


речи или лексичких форманата оправдано је спојено писати, јер се
обједињују у изговору, а саставнице за наше језичко осећање губе
посебни смисао: рентакар, ePK01-lдиШ1-l, џубокс, poke1-lРОЛ, ЛО1-l2-
nлеј, Н0каут, Н0кдаун, MapUlpyma (у П .марш-рута); тако и 1-lалив­
перо. Спојено писање каткад се преноси из страних језика (наро­
чито немачког), или непосредно или као модел за додатна образо­
вања: штрајкбрехер, шnаркаса, кре.мШ1-lита, кре.мnита, ша.мРОЛ1-lа,
ша.мnита, иtnерnлоча, хре1-lвиршла и сл. Цртицу пишемо у случаје­
вима изразитије изговорне и структуралне или и смисаоне посебно­
сти: .мариl-l<ОЛО1-lа, .мариl-батаЉО1-l, nлеј-оф, фер-плеј, 20Л­
-аут, блок-аут (у одбојци, аут после одбијања лопте од "блока"),
шери-бре1-lди, топ-листа и сл. О симетричним и сличним парним
спојевима в. ут. 59а.

51. О[]юјеви словиих симбола и имеlllица. Спојеви словних


симбола са именицом по природи су слични спојевима посебних .
речи са именицом (т. 50Ь), али уобичајени начин писања није у
свему једнак.

а. За слов не симболе, нарочито ако садрже само једно слово,


није у ширем обичају одвојено писање, па се као правило може
узети писање с цртицом: a-ОСН0ве, i-декли1-lација, и-декли1-lација,
Т-профил, L-nрофил, Г-профил, П-профил, а-зраци (а-зраке) ,
х-зраци, tr-.меЗО1-l, А-бо.мба, Н-бо.мба, 0-Н02е, Х-Н02е и сл.

Ь. Ако се уместо слова исписује његово специфично име, онда


нема сметње за одвојено писање, него се примењује правило као
под 50Ь: алфа зраци, 2а.ма зраци, икс зраци (алфа зраке итд.), икс
Н02е, делта .метал и сл. (допуштено и алфа-зраци итд.). Кратке,
немаркантне називе слова, боље је ипак писати с цртицом: Бе-ви­
та.мин, Це-дур и сл.

с. Исто правило из т. 50Ь важи и кад се као прва саставница


узме иницијална скраћеница од више слова: АВС течај, ТВ е.мисија,
РТВ пр о 2ра.м, CGS систе.м, MKS систе.м, ВВС nрО2ра.м, УКТ
фрекве1-lције итд. (допуштено и АВС-течај, TB-nРО2ра.м итд.). Ако
се латиничке скраћенице транскрибују у ћирилицу по изговору,
цртице се пишу измеђУ назива слова, али у том случају не и испред
друге саставнице: бе-се-же вакцина, Би-Би-Си nр02ра.м (не "бе-се­
-же-вакцина" и сл., уп. т. 53); уп. и т. 228а.
52. ОсамостаљеlllИ формаlllТИ. Саставница која је по пореклу
несамосталан формант понекад се лексички осамостаљује и постаје
посебна реч. То утиче и на начин писања, јер се поред спојеног и
полусложеничког писања, својственог спојевима несамосталних
форманата са именицама (в. т. 49), појављује и могућност одвојеног
писања, у складу с правилима у т. 50Ь. Разуме се, спојеви у којима
је друга, завршна саставница несамостална пишу се редовно саста-

7 Правопис (ек.)
98 Спојена и одвојено писање Т. 52

вљено, у складу с правилом у т. 48а (радиОЛ02ија, радиографија,


радиометрија, радиоскоnија, видеографија). Али ако друга састав­
ница има облик и опште значење посебне именице, онда делују
правила из т. 50Ь2 и 50с4.

а. Најпознатији осамостаљени префиксоид представља реч


радио, по пореклу формант из сложеница са значењем 'који је у
вези са зрацима, зрачењем, зрачни'. Осамосталио се у значењима
везаним за комуникационо средство засновано на електромагнет­

ским таласима: радио значи или исто што и радио-nријемник,


радио-апарат, или пак комуникациону службу засновану на раду
радио-станице.

(1) Састављено се пишу спојеви у којима се формант радио


односи на зраке и зрачење, а не на комуникационо средство:

радиоактивност, радиобиологија, радиохемија (радиокемија), ра­


диоuзотоnи, радиотераnија. Писање с цртицом остаје овде само
као дублетна могућност у вишечланим спојевима, у складу с т. 49d
(нпр. радиолуминесценција и радио-луминесценција).
(2) Одвојено треба писати реч Радио кад значи установу,
гласило: Радио Бе02рад, емисија Радио Београда, Радио Лондон,
разуме се и кад је ужи назив вишечлан (уп. т. 53): Радио Нови
Сад, Радио Слободна Југославија, Радио Слободна Европа.
(3) Полусложенички треба писати постојане научне, техничке
и стручне термине у којима се формант радио односи на електро­
магнетске таласе (природне и вештачке) и на радио као комуника­
ционо средство: радио-астрономија (изучавање електромагнетских
зрачења свемирских објеката), радио-телескоn, радио-метеороло­
гија, радио-локација, радио-фар, радио-гониометар, радио-техни­
ка, радио-техничар, радио-nредајник, радио-nријемник, радио-апа­
рат, радио-станица, радио-емисија, радио-таласи (радио-валови),
радио-сонда, радио-телеграфија. У пракси се овакви спојеви често
пишу и састављено, по угледу на друге спојеве с несамосталним
формантима (радиотехничар као електротехничар, радиоста­
ница као електроцентрала и сл.). То није језички погрешно, али
у интересу одређеније норме треба дати предност полусложеничком
писању.

(4) С цртицом се могу писати и случајни, оказионални, СЛО­


бодно сачињени спојеви с речју радио, који највише настају у
именовању емисија радио-станица. Међутим, пошто се ови спојеви
заснивају на потпуно осамостаљеној речи радио и њеном значењу
гласила, комуникационог средства, чиме се изједначују са спојевима
посебних речи (т. 50, посебно 50Ь2) , онда их је боље одвојено
писати: радио програм, радио игра, радио драма, радио огласи,
радио поруке, радио школа, радио водич, а то важи и за фигура­
тивне називе типа радио будилник, радио вртешка и др. (допу­
штено и радио-програм, радио-игра, радио-драма итд.) .
..
т. 52Ь Спојена и одвојено писање 99

ЈЬ. И реч видео моделирана је на основу несамосталног фор­


манта (префиксоида), али је у нашем изразу она у целини нова реч,
која се одмах појавила и као осамостаљена, те нема оне слојевито­
сти и разноврсности значења као елеменат радио. Саста­
вљено писање форманта видео оправдано је само кад је друга
саставница несамостална (видеофил, видеотека, видеографија), а
сви други спојеви у ствари су подложни дублетизму растављеног и
полусложеничког писања. Обично је оправданије растављено (ви­
део клуб, видео огласи и сл.), али има и тешњих спојева, за које
је логичнији полусложенички облик (видео-рикордер).

с. Осим у киlютека, кинофикација (спој ено писање по систем­


ском правилу у т. 48а), у осталим спојевима формант кино треба
писати с цртицом: киНО-ПР02рам, кино-представа, кино-улазница.

d. Формант мини изразитије се осамосталио кад означава моду


оскудног ("минималног") одевања, па је у овом значењу обично и
одвојено писање: мини мода, мини сукња, мини хаљина (поред
полусложеничког: мини-мода итд.). У другим применама осамоста­
љеност Је мање изразита, па се може препоручити писање с

цртицом: мини-конгрес, мини-лига, мини-митинг, мини-одмор,


мини-рат, мини-фарма, мини-фељтон, мини-вал (врста фризуре),
мини-20Лф, мини-серија (примери из Речника нових речи И. Клајна,
Н. Сад 1992).

е. Форманти екстра и супер пишу се састављено у спојевима


типа екстрапрофит, екстрадоходак, екстразарада, екстракласа,
екстраквалитет; супернова, супер спектакл, суперсила, суперфос­
фаm, супероксид, суперревизија, супермајстор, супер бомба (тако
и у придевима: екстрасубјективан, суперсензибилан и сл.). Фор­
мант екстра доста је обичан и у осамостаљеној употреби, као
непроменљиви придев или прилог, а у новије време (у разговорном
језику) и супер: све је било екстра, путовање је било супер.
Значење ових форманата може се овако схватити и кад се нађу
испред именице; у говору се то испољава необједињеним изговором
и посебним наглашавањем обе саставнице, а уз такво значење иде
и одвојено писање: имала је неки екстра укус, није било за њих
екстра собе, нудимо вам екстра услове, постигли су заиста
екстра квалитет, имали смо супер журку и сл. Реч супер осамоста­
лила се и као именица, синоним сложенице супербензин, али у том
значењу она не ступа у нове спојеве.

53. Осамостаљивање због удвајања саставпш:ца. Цртицом се не


могу спајати саставнице од више речи, нпр. "иди ми-дођи ми", јер
је белина јаче раздвојно обележје него цртица (уп. т. 199). Није
логично припајати цртицом ни саставницу која је већ сама по себи
уобличена као полусложеница (нпр. "поп-рок-парада"), јер се
замагљује смисаона структура споја. Непосредна веза двеју састав-
100 Спојена и одвојено писање т. 53

ница слаби у случајевима кад једна од њих ступа у везу са још


једном речју или формантом. Чешће се удвоји одредбени, детерми­
нативни део (нпр. поп и рок nевачи), а каткад се исти детерминатив
односи на две даље речи (нпр. рок певач и и nевачице). У неким
случајевима удвојени детерминативи чине полусложеницу (нпр.
поп-рок хитови).
у свим оваквим случајевима треба поштовати правила истак­
нута на почетку, тј. саставницу која је у смисаоној вези са две речи
или два форманта треба писати одвојено: поп-рок музика (не
"поп-рок-музика"), ролс-ројс аутомобили, бе-се-же вакцина, Би­
Би-Си nр02рам, ауто-мото друштво, ауто-мото трке, Це-дур
лествица; поп и рок музика (не "поп и рок-музика"), ауто и мото
трке, аудио и видео касете, алфа и бета зраци, а и ~ зраци, о и
јо деклинација, радио и ТВ nр02рам; видео плоче и касете (не
"видео-плоче и касете"), видео диск-nројектор, видео рок-нумера,
тв оzласи и рекламе итд.

54. Титуле и ПРИ]['ОДIШ nnазиви испред имеnnа. Титуле, звања и


разни пригодни,
професионални или надимачки називи испред
имена обично се употребљавају као знак извесне куртоазије или
става говорног лица према особи о којој говори, а не као нормална
информативна именица. Због те пригодности смањује се смисаона
и изговорна самосталност таквих именица, акценат је ослабљен
или и потпуно изгубљен, дуги слогови се каткад скраћују, а у неким
случајевима долази и до обличког скраћивања; нпр. дон уместо
до минус и сл., фра ум. фратар, 2Осnон, 2Осин и сл. ум. господин,
каткад и ча уместо чича, а као скраћени, окрњени облици схватају
се и хаџи, дели, ефенди ум. хаџија, делија, ефендија, па и 2Осnа
ум. госпођа. Неке од тих титула лексички су непроменљиве, тј.
немају уопште промене по падежима (нпр. дон, фра, кир, хаџи), а
неке постају само оказионално непроменљиве, у споју са именом
(zocna Живки, кума Милице, Поп Лукина улица - прва реч је
употребљена као непроменљива, иако су именице zocna, кума, поп
променљиве). Могу се препоручити ова правила писања:

а. Лексички непроменљиве титуле и друге придевке у сличној


улози, било да су задржали општи карактер или да се схватају као
део имена, треба увек писати одвојено: кир Никодим, кир Никоди­
ма, кир Јања, кир Јањин, фра Брне, фра Брнин, дон Луке, дели
Мусин, дели Радивоју, хаџи Томин, хаџи Омеру, Хаџи Ћерина
улица, Хаџи Проданова улица, Дон Кихотов, Дон Жуану или Дон
Хуану (али донжуан као општа именица), ефенди Мит и, Фра
АнЬелико, Фра АнЬелика итд.

Ь. Одвојено се могу писати титуле и придевци и кад представ­


љају променљиве именице, а само су у датој прилици непроменљи­
ве: Кнез Михаилова, Поп Лукина, Хајдук Вељкова, Господар
Јованова, Змај Јовина (имена улица); кума Милицу, 2Осnа Живки,
т. 54Ь Спојена и одвојено писање 101

zaзда Николи, Чича Илији. Међутим, овде као допуштено треба


признати и писање с цртицом (у складу с П): Кнез-М ихаилова,
кума-Милицу итд.

55. Титула иза имеlНlа. Титуле и пригодни, каткад и професио­


нални називи јављају се постпозитивно (иза имена) како из стилских
и метричких разлога (Пријезда војвода, Страхинић бан), тако и
под утицајем турског језика.

а. Титуле аш и беz (углавном статусне ознаке) и паша (нај­


чешће функција, звање) нормално стоје иза имена, при чему се
последња редовно за њега веже цртицом, а прве две пишу се с

цртицом или спој ено , јер ступају у још тешњу везу с именом.
Наиме, форманти аш, беz обично се акценатски потпуно обједињују
с претходним именом, а често губе и информативно значење,
претварајући се у експресивно или пригодно проширење имена.
Ако се име завршава самогласником, онда се он губи испред
форманта aza, те долази и до гласовног срастања: Myjaza, Суљаzа,
Авдаш, Мустафаza. Завршеци aza и беz обично губе значење
изразитог титулисања, па ако је пригодна титула потребна, она се
каткад домеће и испред имена: "куне јој се бег Алилбег", "бег
Иванбег, јуначко кољено", "ој чујеш ли, аго Асан-аго". За ова два
форманта реално влада дублетизам спојеног и полусложеничког
писања. Треба поштовати изражајни обичај тамо где се створио;
нпр. само спојено се пише Скендербеz (и за Кастриота и за
Црнојевића), такође Иванбеz (за Ивана Црнојевића); за друге
историјске личности биће обичније полусложеничко писање, нпр.
Хусеин-беz Градашчевиh, Смаил-аza Ченzиh. Иначе се тежи пра­
вилу да се цртица пише за стварно титулисање, а да се за експре­

сивно проширење имена примењује спој ено писање. - Поред паша,


и друге оријенталне титуле пишу се с цртицом кад се нађу иза
непроменљивог имена: Јусуф-ефендијин, Омер-баша, султан
Осман-хан и сл.

Ь. У постпозитивном положају јављају се каткад и друге титуле


и придевци, нарочито у народним песмама, нпр.: шенлук чини Вуча
џенерале; а на кулу JaKUle капетана; а за2l-lа се Милош Барјактаре;
а на руке Петру буљубаши; nокој душе Пријезде војводе; nоранио
Милиh барјактаре. Ово су слободне везе речи и не изискују писање
цртица. Цртица се може писати само кад име (по правилу због
потреба стиха) не добије нормални падежни наставак него задржи
непроменљиви, номинативни облик (као краћи): на сестрића Јован­
-капетана; саранuше Мuлиh-барјактара; своме брату Мuлош-чоба­
нину; за ње20ва Осман-барјактара. Није, ипак, никаква језичка
грешка ако се изоставља ова цртица, јер се оваква прилагођавања
облика потребама стиха не морају графички обележавати.
102 Спојена и одвојено писање т. 56

56. ]Цртица уз IJ!резимеlН!3l. С проблемом писања цртице срећемо


се унутар дводелних презимена, у коауторским везама двају прези­
мена и у неким специфичним везама презимена и имена.

а. Цртица се редовно пише у двочланим женским презименима,


између презимена по роду и оног стеченог удајом (и кад стоје у
обрнутом реду), као и уопште у удвојеним презименима Домаћег
типа ако први део остаје непроменљив: Десанка Ковачевиh-Којиh,
Ивана Брлиh-Мажураниh, Аница Савиh-Ребац; Михаило Полит­
-Десанчиh. У двојним женским презименима, по роду и по удаји,
цртица се пише и онда кад је први део презимена променљив: Вера
Газивода-Петровиh (ген. Вере Газиводе-Петровиh). У другим
случајевима у домаћој ономастици удвојена презимена пишу се
одвојено ако и први део остаје променљив: Петар Петровиh
Њеzош, Вук Стефановиh Караџић, Стјепан Митров Љубиша,
Андрија Качиh Миошиh, Никола Шубиh Зрињски. Одвојено се
пише и надимак додат иза презимена: Владислав Петковиh Дис,
Велимир Живојиновиh Масука, Миодраz Петровиh Чкаља (ако
надимак долази иза личног имена, као његова замена, онда се веже

са именом, али цртом а не цртицом: Милосав - Мија Алексиh,


Велимир - Бата Живојиновиh).

ЈЬ. у страној ономастици обично се саставнице именске фор­


муле пишу одвојено, и кад немају посебну промену: Ван Toz, Бен
Гурион, У Тант итд. Ипак се, највише под утицајем изворног
правописа, нека презимена пишу полусложенички, нпр. Тулуз-Ло­
трек, Сен-Жисm, Сен-Симон (изворно фр. Toulouse-Lautrec, Saint-
Двојна руска презимена пишемо с цртицом и
-Just, Saint-Simone).
онда кад њихов први део задржи променљивост: Салтиков­
-Шчедрин (ген. Салтикова-Шчедрина, изворно презиме је Салти­
ков, а Шчедрин књижевни псеудоним), Римски-Корсаков, Бесту­
жев-Рјум,ин (један од декабриста). Начелно, међутим, треба знати
да изворни правопис доследно преносимо само кад изворно пишемо

туђа имена, а у прилагођеном писању слободно примењујемо своје


правописне узусе, само што на њих каткад спонтано утиче писање

у изворном Језику.

с. Цртицом се често повезују и два различита презимена ако


су у функционалној вези (нпр. коауторска имена). Овде је, ипак,
оправданије писати црту него цртицу, било да прво име постаје
непроменљиво или задржава промену: Бојл-Мариотов закон,
Кант-Лаnласова теорија, Броз-Ивековиhев речник, Ристић­
KaHzpZUH речник, nриручник Марковиhа-Ајановиhа-Диклиhа (ако
су, као у наведеним примерима, имена једночлана, штампа се
примакнута црта, а с белинама ако су имена вишечлана: речник С.
Ристића - М. KaHzpze, разуме се поред речник С. Ристића и М.
Kampze).
т. 56d Спојена и одвојено писање 103

d. Нема потребе да се пише цртица иза презимена које остане


непроменљиво (у облику номинатива), због потреба стиха или из
других разлога: Ропство JaHKoBuh Стојана (наслов песме); дели
Мусу и Краљевиh Марка; пак 2Овори Ришњанин Ивану; Hanuhy је
Косанчиh Ивану; .мој ујаче Црнојевиh Иво; и ухвати Ћуnрилиh
везира; у хајдука ToMaHoBuh Вука (према П у оваквим везама пише
се цртица). Цртици нема места ни у инверзијама својственим
административном језику, нпр. "доставити Петровиh Велимиру",
где није оправдан ни редослед ни непроменљиви облик; у природи
је нашег језика, наиме, да име иде испред презимена (доставити
Велимиру Петровиhу), осим у азбучним низовима.

е. Презимена која се изводе од двочланог израза пишу се


спој ено , ма како се писао израз од ког је изведено презиме:
Белимарковиh, Kapaf)opf)eBuh, Хаџиристиh, Хаџио.меровиh, Мах­
.мудбеzовиh, Обренбе20виh, О.мерnашиh, Делишимуновиh итд. Ува­
жавају се, међутим, и одступања ако су постала узус носилаца и
одговарајуће средине (нпр. Цинцар-Марковиh).

57. :Писаље вишечлаиих географских имена. Вишечлани топо­


ними обично се пишу спој ено или одвојено, док писање с цртицом
спада у специфичне поступке ограничене примене. Сложена имена
која транскрибујемо из других језика, а&о је изворно писање
састављено, редовно и ми тако пишемо и не сматрамо их сложени­

цама.

а. У домаћој топонимији сложенице (срасла имена) имају један


акценат и промену, а за познатија имена обично и постојану
традицију спојеног писања (Бе02рад, Вишеzрад, Делиzрад, Злати­
бор, Тресибаба, Вирnазар итд.). Несрасла двочлана имена пак
обично имају променљиву прву саставницу, а то аутоматски по­
влачи растављено писање (Нови Сад, Бела Црква, Бијело Поље
итд.). У знатније дублете спојеног и одвојеног писања спадају Бања
Лука (дат. Бањој Луци) и (чешhе) Бањалука (дат. Бањалуци), као
и Даниловzрад, ген. Даниловграда и Данило в Град, ген. Данилова
Града. Прва саставница често је променљива и у именима с
подручја других словенских језика (Нuжњи Новzород, Карлове
Вари и др.), а несрасла двочлана имена из других језика имају
најчешhе непроменљиву прву саставницу (осим кад се она преводи:
Нови Зеланд и сл.).

Ь. Транскрибована страна имена не пишемо са цртицом, иако


су прве саставнице непроменљиве: Перл Харбур (ген. Перл Харбу­
ра), Сијера Невада (Сијера Неваде), Адис А беба, Буенос Ајрес,
Монте Карло, Сан Франц иско, Лос Анf)елес, Ел Ала.мејн, Дар ел
Сала.м, Сент Етјен. Одвојено пишемо и имена кад су преузета из
језика у којима се пишу полусложенички: Брест Литовск, Клер.мон
Феран, Ролан Гарос, Екс ан Прованс, Стратфорд аnон Ејвон (или:
104 Спојена и одвојено писање т. 57Ь

Стратфорд на Ејвону); ако пак имена пишемо изворно, преносимо


и њихову ортографију: Clermont-Ferrand, Roland-Garros, Ајх-еп­
-Provence, Stratford-upon-Avon. Цртицу у транскрибованом писању
задржавамо само ако је географски појам збирне природе: ШлезвИ2-
-Холштајн (покрајина коју чине уже регије Шлезвиг и Холштајн),
сл. и Алзас-Лорена. - С друге стране, одвојено писање у изворном
језику није сметња да неко име у нашем прилагођеном писању
пишемо спој ено , ако је такво писање ушло у обичај или ако нам
је погодније. Исправно је, дакле, Њујорк (New York) , Монблан
(Mont В1апс), TjeHal-l.МeH (трг у Пекингу, у кин. лат. транскрипцији
рашчлањено), Ла.манш (La Manche).

с. Домаћа имена насеља с непроменљивом и несраслом првом


саставницом по систему у П пишу се с цртицом: Херце2-Нови,
Хан-Пијесак, Котор-Варош, Кулен-Вакуф, Каштел-Лукшиh, и
др. у интересу једнообразности, међутим, можемо у оваквим
случајевима дати предност одвојеном писању: Херце2 Нови, Хан
Пијесак, Котор Варош, Кулен Вакуф, Скендер Вакуф, Иваниh
Град, Мркоњиh Град, КаштелЛукшиh, Каштел СУћурац, Каштел
Стари; тако и у Македонији: Де.мир Хисар (истор. насеље), Де.мир
Капија (насеље, а клисура је Де.мир капија). У микроојконимији
(именима мањих насеља) налазимо још доста примера сличне
природе, нпр. Б020јевиh Село, Десин Село, Драган Село, Кнез
Село, Борак Брдо, lасниh Брдо, Иван Брије2, Бузиh Махала,
ЧеН2иh Вила, Черкез Садовина, lерли Садовина, Човиh Поље,
Шhеnан Поље, Коџа2а Поље, Левер Тара, Кабаш Хас итд. (примери
према Именику места 1973). - Како је и писање с цртицом
понегде доста уобичајено (делом под утицајем П), можемо га засад
сматрати допуштеном дублетном могуhношhу.

д. Исто начело полусложеничког писања зависног од непро­


менљивости прве речи примењено је у П и у другим видовима
географских имена, пре свега у оронимији (именима планина и
других рељефних облика): Шар-nланина, Кучај-nланина, Гр.меч­
-планина (поред Гр.меч) , Диљ-20ра (поред простог Диљ), Иван-пла­
нина, БИЛО-20ра. За последњи пример оправданије је писање Било-
20ра (као 3елеН20ра), а писању с цртицом може се дати предност
у Шар-nланина, где је прва саставница и облички редукована, јер
не постоји само "Шар" (него Шара). Са овим изузецима, за спојеве
овог типа - било да се друга саставница необавезно додаје, било
да је двочлано именовање уобичајено - правописно правило може
бити слично као горе под 57с. Начелно се, дакле, оваква имена
могу писати одвојено: Кучај планина, Гр.меч планина (обичније
само Кучај, Гр.меч), Иван планина (састоји се из Великог и Малог
Ивана), Иван седло (превој), под Ловhен nланино.м, биље бере по
Мироч планини (проширења из стилских и песничких разлога)
и сл. Писање с цртицом можемо сматрати факултативним,
т. 57d Спојена и одвојено писање 105

у оквиру ауторске слободе. Међутим, ако проширење имена не


повлачи непроменљивост прве саставнице, онда писању цртице

нема места (Тара планина, на Тари планини).

е. У Именику места 1973 и у пословној комуникацији цртица


се среће и у једној позицији која није предвиђена у П: испред
додатка којим се уже одређује локација у оквиру места или се
диференцирају насеља: Дривеник-станица, Десnотовац-село, Са­
рајево-Центар (општина), Бутковиhи-Иловача итд. Овде је оправ­
данија црта или белина: Десnотовац - село илиДесnотовац село.

58. Прщ:цевске сложепшпце и иnолусложеJНIипце. Код придева нема


битнијих проблема растављеног писања, а главна су питања у
опредељивању између састављеног и полусложеничког писања.

а. Доследно се спој ено пишу традиционалне придевске сложе­


нице, направљене по сличним начелима као и именичке: риЬокос,
ШУnЉОр02, самотвор, родољубив, nлодотворан, као и придеви
изведени од именичких сложеница: бе02радски, миротворачки,
б020словски, земљоnисни, nољоnривредни. Ни специфични придев­
ски префикси не доносе никакве недоумице: nрестар, nовелик,
омален, нажут итд.

10. Кад говоримо о писању придева изведених од именица, у


правописном смислу у њих не спадају присвојни придеви на -ов (-ев)
и -ин. У њима се, наиме, примењују иста правописна решења као
и у зависним падежима именица, нпр. Дела Белин, Лао Цеов, Мао
ЦедУН20в, Псеудо-Аристотелов, Полит-Десанчиhев, кир lањин,
2азда Николин (2азда-Николин) - тј. као у зависним падежима
именица кад први део остане непроменљив (уп. т. 54-56). Ако је
та непроменљивост својствена само придеву, а не и зависним
падежима именица, није погрешно нити задржати одвојено писање
својствено именичком споју нити написати цртицу. У домаћој
ономастици логично је написати цртицу: Качиh-Миошиhев, Паниh­
-Суреnов (као Полит-Десанчиhев) , а у страној биhе обичније
одвојено писање: Гарсија Лоркине песме (песме Ф. Гарсије Лорке),
Кастело Бранкови романи (романи К. Кастела Бранка). - Даље
ће бити речи само о изведеницама с другим придевским суфиксима,
код којих се не примењује аутоматски правопис именица.

с. Придеви изведени од вишечланих имена која представљају


јединствен појам пишу се спој ено и кад се основно име пише
одвојено или полусложенички: донкихотски (за разлику од Дон
Кuxот, Дон Кихотов) , лаоцеовски (Лао Це), ваl-l2020вски (Ван
Г02), сенжистовски (Сен-Жист), јУ2б02дановски (lY2-Б02дан); хер­
це2новски (наравно и новосадски, ЦРНО20РСКИ и сл, где је спојни
самогласник обележје сложенице), которварошки, иваниh2рад-
106 Спојена и одвојено писање т. 58с

ски, шарnланински, буеносајрески, nерлхарбурски, хошимински


(Хо Ши Мин, бивши Сајгон).
Напомена. Ако се одржи ово промењено име главног града Вијетнама, нема
нормативне сметње да се определимо за спојено писање (као практичније): ХОШU.мuн
(сл. као Њујорк, Монблан, уп. т. 57Ь).

«Ј. Придев и изведени од израза у којима се разликује главна и


подређена саставница (одредбена, допунска, општија и сл.) пишу
се редовно спојено: тврдокоран, брзоходан, новО20дишњи, сnољ­
ноnолитички, водоносан, а веЬ смо горе навели низ сличних
примера: риђОКОС, родољубив и сл. (под 58а), шарnланински и др.
(под 58с).

е. Придевске полусложенице састоје се из напоредних, језички


истородних придева, који равноправно суделују у значењу. Напо­
редни придевски спојеви углавном су плод новијег развоја књижев­
ног језика и имају мање традиционалног ослонца него одредбени
и допунски, а по значењу често представљају мање тесне, оказио­
налне везе појмова, које не дају нову реч, него само комбинацију
две независне речи (нпр. данско-nортуzaлски спортски сусрет).
Зато је логично да се та слабија веза, која по правилу не доводи
до обједињавања акцента, одражава и у писању; наиме, насупрот
спојеном писању придев ских типова показаних горе (т. 58a-d), у
напоредним спојевима обично је полусложеничко писање. Ово не
значи да се сви напоредни придевски спојеви пишу с цртицом, него
то зависи од значења, а каткад и од облика, јер краЬа, редукована
прва саставница лакше сраста с другом у једну реч. Највише
напоредних спојева чине придеви изведени од именица.

(1) Цртица се обавезно пише кад год се придеви један другом


смисаоно супротстављају, кад значе сучељавање, партнерство,
одређујуhи појам који по својој природи подразумева два или више
судеоника (нпр. граница, односи, савез, разговори, трговина, рат,
спор): руско-турски ратови, руско-турски и турско-руски речник
итд.

(2) И кад не значе сучељавање и двосмерно судеоништво,


спојеви напоредних придева пишу се по правилу с цртицом ако
означавају раздељене појмове, који се само збирно обједињавају:
nриродно-м.атем.атичке науке, културно-историјске науке, 2РЧКО­
-римско рвање, шум.адијско-војвођански дијалекат, nризренско-
-тимочки дијалекат, Шарско-nиндски планински систем., Морав-
ско-вардарска долина, економ.ско-nолитичка подршка итд.

Jf. Спојеви два истородна придева пишу се често и спојено.


Некад су то специфични лексички случајеви, а некад се испољавају
и категоријски.
т. 58f(1) Спојена и одвојено писање 107

(1) Спојено се увек пише придев 2лувОflије.м (у свим варијанта­


ма: 2лувОflе.м, 2ЛУХОflе.м, 2ЛУХОflије.м) , где су два описна придева
спојена у сложеницу. Изузимајуhи придеве за боје (в. ниже, т. 58g),
описни придеви се обично не спајају ни у сложеницу ни у полусло­
женицу (него се набрајају, нпр. 2лув и слеп), а 2лувоне.м је изузетак
због повезаности ових двеју особина (неовладавање говором као
последица глувоће) и спада у самоникле сложенице, које се редовно
изговарају и пишу као једна реч.
(2) Најчешће се два придева сличне природе у споју пишу
састављено зато што се могу схватити не као напоредни, употре­

бљени у истом смислу, него као спој у коме један придев одређује,
допуњава или модификује други (те се приближавају категорији
приказаној горе под 58d); на пример, књижевflоисторијски (књи­
жевflоисторијска литература) схвата се као 'историјски на књи­
жевни начин', тј. књижевна обрада историјске тематике. Каткад
се по принципу напоредности или подређености диференцирају
сложенице и полусложенице истог склопа: књuжевflо-језички 'књи­
жевни и језички' (нпр. књuжевflо-језички факултетски одсек), и
књижевflојезички 'који се односи на књижевни језик' (књижевflоје­
зичка правила); историјСКО-2еО2рафСlсе студије ('историјске и гео­
графске') и историјСКО2еО2рафски 'који се односи на историјску
географију'; nолитичко-еКОflо.мски (нпр. nолитичко-еКОflо.мска
подршка) и nолитичкоеКОflо.мски (према nолитичка еконо.мија).
(3) Састављено се каткад пишу и спојеви који се могу схватити
као напоредни (и превести односно објаснити придевима повезаним
везником и), али се узимају нераздељено, као целина, нарочито
ако чине уобичајену лексичку јединицу: друштвеflоnолитички
(друштвени и политички, али заједно и повезано), flациОflаЛflООСЛО­
бодилачки и flародflоослободилачки, flаУЧflостРУЧflи, flаУЧflотех­
flички, робflОflовчаflи (робflОflовчаflа привреда) и др. Цртица се у
оваквим случајевима може писати ако наглашавамо посебност
компонената (нпр. "то није само политичко него друштвено-поли­
тичко питање").
(4) Састављено се пишу и неки спојеви кад представљају тешњу
смисаону целину него уобичајени полусложенички спојеви истород­
них придева: hирило.методски или hирило.методијевски (нпр. за
разлику од каflт-лаnласовско схватање, дучиh-шаflтиhевски
стих); српскохрватски (хрватскосрnски) кад се односи на зајед­
нички језик одн. језичку заједницу; босаflскохерце20вачки кад се
Босна и Херцеговина узимају као целина, а зависно од значења
СПОЈ ено се може писати и косовско.метохијски, алзасколореflски,
шлезви2холштајflски, баденвирте.мбершки. Макар и писали с цр­
тицом Аустро-Ушрска (в. т. 49f1) , придев од тог имена редовно
пишемо спојено: аустРОУ2арски (у П је Аустро-Ушрска, али
аустроушрска флота). С друге стране писаћемо полусложенички
кад се саставнице узимају у посебном значењу: срnско-хрватски-
108 Спојена и одвојено писање т. 58f(4)

кад се не односи на језик и језичку културу, босанско-херцеговачка


граница (међусобна, а спој ено написано значило би спољну), а тако
и у другим навођеним примерима ако спој има значење смисаоног
сучељавања или разликовања и раздељивања.

(5) Како је поменуто на почетку т. 58е, и од обличких одлика


споја зависи да ли ће се у језичком осећању идентификовати као
једна реч или као несрасли спој две речи. Спојеви дугачких,
вишесложних придева (нпр. освајачко-колонuзаторскu) већ својом
дужином онемогућавају изговор с једним акцентом и спонтано се
схватају као несрасли, док се као једна реч лако прихватају спреге
сазвучне са самониклим наслеђеним сложеницама (в. т. 44е), у
првом реду оне које имају кратку и редуковану прву саставницу,
преобличену у формант својствен правим сложеницама. Потврду
за ово имамо у термину индоевроnски Uезици, народи, заједница,
прајезик), који се увек пише спој ено , иако му је у основи мотив
сличан као у nрuзренско-тUJvtочкu говори ('од Индије до Европе',
'од Призрена до Тимока'), косовско-ресавски и др. Нормално је
писање енглеско-а.мерuчкu, евроnско-а.мерuчкu, афрuчко-азuјскu,
етнографско-соцuјалнu, етнuчко-нацuоналнu, соцuјално-култур­
ни, али ако је прва саставница скраћена, у спонтаној пракси
испољава се склоност спојеном писању: англоамерuчкu, евроа.ме­
рUЧКU, афроазuјскu, етносоцuјални (средина, заједница), етнона­
l~ионалнu, соцuокултурнu. Овакво писање можемо признати као
исправно, с тим што се цртица може писати кад желимо да

истакнемо посебност компонената, а обавезно ћемо је писати ако


се саставнице смисаоно сучељавају (сагласно т. 58е1). Понекад се
и за облик прве саставнице (пуни или редуковани) опредељујемо
зависно од значења: аустроугарски кад се односи на државу, а

аустријско-угарски кад се саставнице смисаоно супротстављају,


чехословачкu за бившу државу (уп. т. 49f2), али чешко-словачки у
посебном смислу (односи, разговори итд.).

g. Код придева за боје норма је да се пишу спој ено кад прва


саставница указује на нијансу боје означене другим придевом:
.мркожут (нпр. боја опалог лишћа), црнос.меlj, зеленкастоnлав,
тако и тамнозелен, светлоцрвен иј. св(u)јетлоцрвен, као и у
другим случајевима кад спој значи једну боју. Кад се пак мисли на
комбинацију раздељених боја, саставнице се раздвајају цртицом:
nлаво-б(иј)ело-црвена застава, црвено-белu и црно-белu дресови
(иј. црвено-бuјелu, црно-бuјелu), црно-жута застава (Аустроугар­
ске), отуда и фиг. црно-жута .монархија и сл. Као црно-белu дрес,
црно-бела одеnа калуljерuца и сл. - с цртицом ћемо писати тај спој
и кад се узме фигуративно (као придев или прилог), у смислу
упрошћеног супротстављања доброг и лошег: црно-бело nриказu­
вање људи, све је у драми црно-бело. Изразитији лексички карактер
и појмовно јединство овај спој добија у значењу 'који није
Т. 58g Спојена и одвојено писање 109

у боји' (супротставља се појму колор или у боји, а губи се


супротстављање црног и белог), па је у овом значењу логичније
састављено писање: црно бел и телевизор, црнобели филм, снимање
у црно бел ој техници.

Ь. Прилог с наредним придевом (правим или глаголским) никад


се не пише с цртицом. Нормално је то слободна синтагма, која се
пише одвојено (МН020 уморан, високо постављен итд.), али често
настаје и сложеница, у којој прилог у изговору губи посебни
акценат и пише се спој ено с придевом: МНО20nоштовани, високоу­
важени, високоцењени иј. високоцијењени (у пригодном ословљава­
њу, данас доста ретке речи); юреименовани, юреnоменути, юре­
наведени, нuжеименовани, долеnотnисани иј. дољеnотnисани
(својствено административном стилу, а каткад и плеонастично,
нпр. довољно је реlш потписани, без доле-); високоnласиран,
нискоnласиран, високо квалификован, високоразвијен, средњера­
звијен, нискоnродуктиван и сл. Формално исти склопови могу
каткад представљати посебан прилог и придев; прилог у таквом
случају има посебан нагласак, а могу му се (испред њега) додавати
допунске одредбе: од свих високо цењени, већ юре наведени, мало
нuже именовани, врло високо nласирани и сл. И без таквих
проширења прилог каткад може бити посебно наглашен и само­
стално схваћен, што повлачи и растављено писање: високо пласи­
ран, средње продуктиван. - С друге стране, само спојено пишу се
примери у којима се прва саставница не може (у таквом положају
или уопште) схватити као посебна реч: велеуважени, оnштеnо­
знат, оnштеважећи, новоnоди2нут, новопостављени и сл.

В. У вишечланим спојевима цртицу понављамо само ако се


понавља исти однос саставница: nлаво-бело-црвени барјак, не­
мачко-италијанско-јаnански пакт и сл. Кад је спој формално
троделан а по смислу дводелан, писаhемо само једну цртицу,
означавајуhи реално сучељавање појмова: аустроушрско-турски
У20вор, руско-аустроушрски односи, немачко-аН2лофранцуски
фронт, баварско-баденвиртембершка 2раница (покрајина Бавар­
ске и Баден-Виртемберга), словеначко-босанскохерце20вачка
трювина и сл. Слично као и код именица (уп. т. 49cd) писаhе се
цртица у jY20-јУ20источнu, северо-североисточни, тако и у ис­
точно-јуюисточни и СЛ., а може се писати и у бuо-библиО2рафски,
nра-nра-nрад(ј)едовски и сл.

59. П:олусложеlJ[ЈИ[ЧIШ удвајања ЈИ[ IJ[аРIJ[ЈИ[ СIJ[ојевЈИ[. Цртица се


често пише у двочланим спојевима којима је својствена извесна
смисаона симетрија, а делом и формална симетрија или сазвучје.
Полусложеничко писање укршта се делом са састављеним, а делом
с растављеним писањем, па ће се овде указати на неке карактери­
стичније случајеве.
щ

110 Спојена и одвојено писање т. 59а

а. Код именица и придева овакви спојеви не јављају се систем­


ски, него као појединачни лексички случајеви, најчешће страног
порекла. Каткад се код нас донекле преосмишљавају; нпр. термин
цеце (цеце мува) по пореклу је домородачка афричка реч, а код
нас се схвата дводелно, па се среће и писање с цртицом (це-це), а
думдум (думдум метак) обично схватамо ономатопејски (као удва­
јање узвика дум) , иако је то термин настао по имену града. Ако
су смисаоно и изговорно обједињене, овакве структуре треба
писати спојено. У П је оправдано спој ено берибери, цеце, цикцак,
думдум, а тако можемо писати и тамтам, џијуџицу, nИН2nОН2 (у
П там-там, џију-џицу, nИ1i2-nОН2) , такође БУ2ивУ2И, миU/..Маш
(нема у П). Ако саставнице чувају посебан нагласак, поготово ако
се углавном узимају у служби узвика а само секундарно спој добија
значење именице, писаћемо цртицу, нпр. изводи некакве хокус-nо­
кусе, да те не однесе бау-бау ('баук' у дечјем изразу). Именице
суделују и у неким полусложеницама прилошког значења, као и у
комбинацији с бројевима (дан-ноh, корак-два - в. ниже). Црту а
не цртицу треба писати у везама типа ракета земља-зе.мља,
земља-ваздух, Земља-Месец, пут Бе02рад-Субоmица итд. Кад
друга именица одређује или квалификује прву, између њих није
потребан никакав знак: пилот ловац, тркач дУ20nРУzaш, људи
жабе, жена борац, мисао вод иља итд.

Ь. Бројеви се удвајају и чине полусложенице у алтернативном


значењу и при приближном или оквирном оцењивању: два-три
дана, двоје-троје деце, и сл. и три-четири, троје-четворо (такође
тројица-четворица), пет-шест, седам-осам, двадесет-тридесет,
сто-двеста и сл. Ако се један од бројева састоји из више речи (или
оба), пишемо црту а не цртицу: двадесет пет - тридесет, двадесет
и пет - тридесет (како се не би добио утисак да је само део
вишечланог броја спој ен с другим бројем); ово се не односи на
примере типа три-четири стотине, пет-шест хиљада, где нема
сметње за писање цртице. - Није у обичају спој "један-два", него
се уместо броја један узима именица: корак-два, 2Одину-две иј.
2Одину-двије, сат-два, метар-два, сл. и хиљаду-дв(иј)е.

с. Прилошке парне полусложенице различитог су значења:


данас-сутра (данас-сјутра), јуче-nрекјуче, овде-онде иј. овдје-он­
дје, тамо-амо, овамо-онамо, збрда-здола, 2Оре-доле иј. 2Оре-доље,
л(иј)ево-десно, наnр(иј)ед-назад, мање-више. У њих спада и брже­
-боље кад се обоје наглашава (брже-боље), али је исправно и
бржебоље, због обједињеног акцента (бржебоље) и због тога што
друга саставница губи посебни смисао и само појачава реч брже.
Посебну групу чине корелативне полусложенице допусног значења,
у које ступају заменице и заменички прилози: кад-тад, како-тако,
колико-толико; какав-такав, колики-толики. Ове две последње
спадају у изузетне примере задржане променљивости прве са-
т. 59с Спојена и одвојено писање 111

ставнице у полусложеници: каква-таква, каквО2-таквО2 итд. При­


лошког је значења именички спој дан-ноћ (,даноноћно'), у истом
значењу и дању-ноћу, као и полусложенице које појачавају појам
'данас': дан-данас, дан-дањи, у том значењу и дан-данашњи: и
дан-данашњи се сећа.м (али: до дана данашње2).

dl. Код глагола су изоловани лексикализовани случајеви (углав­


ном у разговорном језику) полусложенице хоћеш-нећеш, рекла-ка­
зала, nовуци-nоте2ни, као и изрази иди .ми - доЬи .ми, држ - не
дај, које пишемо с цртом а не цртицом, због двочланих саставница
(уп. т. 53 и 199d). Међутим, граматичког су карактера и примен­
љиве су без лексичких ограничења везе потврдног и негираног
радног придева, нпр. ишао не ишао, нећеш ништа nостићи, сл. и
знао не знао, знала не знала, куповао не куповао итд. (за било који
глагол). Овде нећемо писати цртицу (не држећи се поступка у П)
због двочланости друге саставнице, а и зато што су ове везе
граматичке а не лексичке, полусложеничке природе (уп. водио 2а
не водио, нашао их не нашао, дошла она не дошла). Могла би се
у овом положају писати црта (допустива је и запета), али нема
праве потребе за било каквим знаком.

е. Цртица се често пише и приликом понављања или рашчла-


. .
њивања узвика, ономатопеЈа, ознака за склопове и артикулаЦИЈе

које немају карактер правих речи и сл.: хокус-nокус, тип-топ,


тандара-.мандара, туц-.муц, аврљ-баврљ, бла-бла, трућ-трућ, ав­
-ав-ав, ха-ха-ха, х.м-х.м, ију-ју итд.
Факултативно се употребљава цртица и за повезивање разних
несраслих израза који формално имају карактер реченице или
слободне синтагме, а употребљавају се у јединственом пренесеном
или фигуративном значењу: nусти-баба-коњу-крв (тако у П, биљ­
ка), крсти-ку.ме-д(иј)ете (у П спој ено , биљка), два-брата-крв
(исто), дан-и-ноћ (исто); буди-бО2-с-на.ма (у П спојено: будибоксна­
ма); nиши-кући-nроnало, шио-.ми-2а-Ћура (ненормирано) и сл. Два
последња примера спадају у слободне стилске поступке писаца, а
нормално ће се написати одвојено. И за друге наведене примере
најпре се може препоручити одвојено писање, али не искључујући
ни друге могућности, јер овако специфичне језичке појаве не
подлежу правој стандардизацији и нормирању. Примери типа наве­
дених не спадају у парне спојеве, а ни у праве полусложенице, него
се по својој природи приближавају условној употреби цртице у
разним узусним рашчлањивањима и повезивањима, као што су нпр.

подела речи на слогове или на творбене чланке (ре-че-ни-ца,


реч-ен-ица и сл.).

60. СlJюјено и одвојено писаље бројева и извеДеница ОД њих.


Код бројева се углавном јасно разликују сложенице и несрасли
вишечлани бројеви: једанаест, дванаест, тринаест ... , двадесет,
тридесет, четрдесет ... , двеста иј. двјеста, триста (спој ено
112 Спојена и одвојено писање Т. 60

писање); двадесет један, двадесет и један, сто двадесет (и) два


итд. (одвојено писање). Полусложенице чине само већ приказани
парни спојеви (в. т. 59Ь), а овде ће се још навести неки случајеви
у којима има правописног колебања.

3. Као дв(ј)еста, триста, спојено се пишу и бројеви четири­


сто, петсто, шестсто, седамсто, осамсто, деветсто (али: две
стотине, три стотине, четири стотине, пет стотина итд.).

Ь. Растављено писање вишечланих бројева задржава се такође


у редним и збирним бројевима, као и у збирним бројним именицама
за мушка лица: хиљаду деветсто деведесет (и) дРУ2а, сто дваде­
сет (и) четврти, сто двадесет (и) четворо, сто двадесет (и)
четворица. Никад не треба писати спој ено двадесет један, дваде­
сет први, двадесет четворо итд.

с. Када се пак од несраслог вишечланог броја изводи придев


или именица, изведеницу треба писати спојено (у П је одвојено):
двадесетчетворочасовни, четрдесетдвочасовни, двадесетше­
стодневни, двадесетседмомартовски, двадесетседмојулски, се­
дамдесетnетО20дишњи, стодвадесетnетО20дишњи; nедесетnе­
тО20дишњак, двадесетnетО20дишњица, стодвадесетnетО20диш­
њица. Први део може се исписати и бројком и спојити цртицом
(што је нарочито погодно ако је дугачак): 48-часовни, 48-сатни,
75-20дишњак, 175-20дишњица итд. Реч 2Одишњица можемо и одво­
јити од редног броја, и тада он задржава растављено писање ако
је вишечлан: сто седамдесет пета 20дишњица, петсто nедесета
2Одишњица и сл.

д. Помоhна реч пут пише се спој ено с простим једночланим


бројевима, а одвојено кад је иза редних бројева (и заменица):
једанпут, двапут (изговор двапут), трипут (уз остале бројеве
боље је пута); први пут, друш пут, седми пут (тако и сваки пут,
неки пут, који пут, покоји пут у зн. 'каткад'). Реч пута пише се
редовно одвојено: два пута (изг. два пута), три пута, четири
пута, пет пута (изг. пет пута), шест пута (и МНО20 пута, више
пута, а некњ. је "једанпута", "сваки пута"). Уз вишечлане бројеве
пишемо нпр. двадесет један пут, сто тридесет један пут, дваде­
сет два пута, двадесет пет пута итд. Спојено се пишу и мање
обичне замене за 'једанпут', 'двапут', 'трипут': једаред (губи се -н-),
дваред, двакрат.

е. Бројеви по правилу не срастају с предлозима. Изузетак чине


спојеви предлога на и у са збирним бројевима: надвоје (нпр.
преломити), натроје (и у полусложеници: надвоје-натроје) , удвоје,
утроје, уnеторо (нпр. играти нешто); али: дели на троје деце (на
три детета), узда се у двоје и сл. Спој ено се пише обадва, обадвоје
и сл. а одвојено сва три, све три (жене), све троје, сва тројица.
т. 61 Спојена и одвојено писање 113

61. СПlOјеnпо пп ОДJlюјеnпо пnппсање замешща пп замеnППП'Ј[JI{ППХ Пn]!»ППЛОlГа.


Правописна питања преплићу се за заменице и прилоге направљене
од заменичких основа, будући да и ове друге обухвата заменички
систем. Прилошке и заменичке парне полусложенице приказане су
ут. 59с.

а. Спој ено се пишу у свим падежима заменице неко (неК02, у


неком итд.), свако, којеко, zдеко иј. zдјеко (и хс. нетко, zдјетко
итд.), нешто, свашто и свашта, zдешто иј. zдјешто, којешта,
неки, некоји, некакав, сваки, zдекоји иј. zдјекоји, којечији, којека­
кав и сл.

Ь. Заменице у којима је први члан ни- или и-, тј. одричне и


један тип допусних, спој ено се пишу у падежима без предлога, али
кад се узме предлог, он нормално раздваја саставнице и пише се
одвојено од њих: нико, НИК02(а), ником (е), сл. и ико (хс. нитко,
итко), ништа и ишта, ниједан и иједан, никоји и икоји, ничији И
ичији, никакав и икакав, николик и иколик (ове две су доста ретке)
- али: ни од Koz(a), и до К02(а) (наглашено је ни, и), ни на што,
ни у што, ни у чему, и по чему, ни о једном, ни при чијем, и на
каквом, ни у коликој мери итд. Ипак овде постоје и нека ограниче­
ња.

(1) Одвојено пишемо изразе ни један једини, и један једини, ни


један јединцати и сл., које можемо схватити као 'ниједан' одн.
'иједан' у појачаном значењу. Такође пишемо ни један ни друzи, и
један и дpyzи, али то већ припада парадигми речи један (а не
ниједан, иједан).
(2) Реч нипошто не схвата се као падеж од ништа, него као
прилог, па се пише заједно. Облици низа што, низашта, изашто
узимају се као дублетни (поред одвојеног писања: ни за што итд.);
двострукост има известан ослонац и у двојном зашто (узрочно) и
за што (нема за што да се ухвати). Прилози сличног а склопа
пишу се спојено: ниоткуд, иоткуд, ниуколико, ниодакле и сл.
(3) Предлози се не умећу сасвим доследно међу форманте
заменица. Тако предлог без не изазива ово раздвајање: без икаквих
средстава, без икоzа, без ичеzа (а не "и без каквих", "ни без
каквих"). Раздвајање заменице изостаје каткад и због њеног поме­
реног значења: спао је на ништа, створено из ничеza и сл.

с. И допусни формант zoд пише се заједно с претходном


заменицом или прилогом, али само кад је ненаглашен и кад
појачава неодређено значење: ако коzoд дође ('неко', 'макар ко'),
ваљда ће штоzoд наћи, нека кадzoд наиђе. У свим осталим
случајевима допусне речце пишу се одвојено: ко zод хоће нека дође,
јавља се кад zoд му треба; било ко, било кад, ко било, како било,
ко му драzо, макар ко, макар кад, ма ко, ма који, ма какав,

8 Правопис (ек.)
114 Спојена и одвојено писање т. 61с

ма zд(ј)е (ма се спој ено пише само у везнику мада). Одвојено


пишемо и појачајно и те: и те какав и сл.

д. Спојено се пишу прилози каткад, zдеzде иј. zдјеzдје, кад­


што, кадикад, кудикамо, којекад, којеzд(ј)е, којекуда. Спој ено се
пише такозвани, такореhи (у П тако реhи) , посве, надасве, узасве
(у значењу 'ипак', али: уза све то, уза све речено и сл.). О облицима
преда мном, преда њ итд. в. т. 62а6.

62. СlJюјеЈВИ предлога и других речи. Законитости битне у


поступном срастању предлошких израза у сложенице предочене су

у уводном делу овог поглавља (т. 45). Спој ено и одвојено писање
у великој мери зависи од успостављеног обичаја и конвенције,
нормирања. Основни регулатор у последњих тридесет година била
је норма П, које су се придржавали и наши велики описни речници
(шестотомник Матице српске - испрва и Матице хрватске - и
недовршени велики речник Српске академије, РМС и РСА), само
што их је у неким појединостима грађа навела на извесна одступања
од П. у стварности - у нашој литератури и у јавној речи - у доста
примера постоји правописни дублетизам. У нормативним обрадама
и расправама (ПП и МО) препоручено је тридесетак поправки
начина писања у П. Њих се придржава и овај приручник, с тим
што је по истим мерилима додато још неколико корекција, раније
нерасправљених или недовољно расправљених. Констатујуhи
реална двојства, која се засад не могу искључити из норме, и овде
и у речнику једном виду писања по правилу дајемо извесну предност,
оцењ ујуhи да такво писање треба да преовлада у правописном
обичају, али не искључујуhи ни другу могућност. Предност се даје
негде изричито (у несумњивијим случајевима), а негде тиме што
се такво писање наводи као прво. Ипак се у овој материји и трајно
мора рачунати с непотпуно уједначеним писањем и признавати
право писаца да истакну било посебност саставница било јединство
израза" те да према томе примене растављено или састављено
писање.

а. Предлошки спојеви делом су изоловани лексички случајеви,


а делом се групишу у веће низове. У уводном одељку констатовано
је редовно спој ено писање облички обележених сраслих спојева
(доскора, доскоро и др., т. 45а), а и за случајеве неуједначеног
писања погодно је имати на уму неке међусобно повезане групе
примера.

(1) Прилози за време некад срастају а некад не срастају с


предлогом (нпр. донедавно: до синоh). Писање спојева предлога
од и до с прилозима кад (а), сад (а), тад(а) и онда у П је на
прихватљив начин системски решен о (уз мању недоследност код
онда), те се може констатовати као норма:
т. 62а(1) Спојена и одвојено писање 115

докад досад дотад

докада и до када досада и до сада дотада и до тада доонда и до онда

откад одсад отад

откад а и од када одсада и од сада отада и од тада одонда и од онда

У П се наводи да се одвојено писање ових израза јавља у посебном


истицању, али у ствари оно зависи од оцене и склоности писца, а

као главно правило можемо узети њихово састављено писање. У


П је сличан поступак примењен и на спој еве наведених прилога с
предлогом за, али се ту треба равнати према значењу, тј. писати
састављено у значењу привремености, а растављено у значењу

намене: засад(а) добро стојимо, али: HeUlmo за сад, а нешто за


касније. По томе ћемо за кад, за када писати растављено (јер је
значење редовно наменско: не знам за кад је заказан састанак), а
за сад(а) и засад(а) према значењу. Спојеви за с прилозима тад(а)
и онда врло су ретки, али и за њих важи исто начело. - Дублетно
је у П дато такође домалоnр(иј)е и до малоnр(иј)е, што је логично
проширити и на спојеве до +
малочас и од малоnр(иј)е (није+
потврђена употреба од + малочас, иако је могућна).
(2) За спојеве предлога и именице подне реална је норма
двојаког писања (дата у П), зависно од значења: по подне као
прилошки израз (доћи ће она по подне) и поподне као именица
(забавно поподне, т02 поподнева); тако и до подне и доnодне
(чекао za је до подне, чекао za је цело доnодне), nр(иј)е подне и
пр (иј) еnодне, nосл(иј)е подне и nосл(иј)еnодне.
(3) У П је исти тај поступак примењен и на спој пред + вече(р),
али ће бити оправданије да се nредвече пише спој ено . Овде
практично не долази до супротстављања прилошког израза и

именице истог облика (као у спојевима са подне), јер се у именич­


ком значењу употребљава изведеница nредвечерје, а спојено писање
прилога пред вече у складу је са спојевима других предлога и
именице вече (и вечер, углавном хс.): довече, навече, увече, извече­
ри, свечери.

(4) Усвојена је норма (П, потврђено и касније) да се предлози


не пишу спој ено с називима годишњих доба: у nролеће иј. у
nрољеће, у лето иј. у љето, у јесен, у зиму, тако и на nролеће иј.
на nрољеће итд., с nролећа иј. с nрољећа, с јесени, под зиму.
(5) Исто тако, растављено треба писати предлоге и именице
враг, ђаво, белај, бес, мада овде има доста устаљених израза у
којима је избледело буквално и падежно значење, али их ипак
узимамо као фразеолошки и фигуративни живот наведених имени­
ца, а не као нове речи: до ђавола, до враш, до беса, на ђавола, на
враш, к врагу, к ђаволу, без ђавола, без белаја, по врагу итд.
(6) Спојеве предлога и облика личних заменица пишемо одво­
јено и кад предлог у том споју има промењен облик или продужен
изговор: преда мном, пода мном, нада мном (наравно и са мном,
за мном), уза ме, уза те, уза Њ, уза се, преда ме, преда
116 Спојена и одвојено писање т. бlа(б)

њ, преда се, за ме, за те, за Њ, за се, у се итд. Ипак су неки спојеви


изгубили граматички карактер и постали сложенице: наnремасе,
напосе, а у значењу 'назад' и насе (али: nазила је на се и сл.).
Изузимајуhи накнадну корекцију у писању nредвече, сва ова
правила у складу су с оценама МО, а у ствари представљају мало
дорађену норму П.

Ь. Највеhи део корекција и дорада норме П које се прихватају


у овом приручнику сагласан је са оценама МО (након елаборације
у ПП и др.): до воље, до тамо, за кад(а), засад(а) и за сад(а), за
узврат, на душак, нажалост, на здравље, на измаку, на одмет,
на пакост, на nарче, на nочек, на правац, на прекид, на претек,
на nречац, на прсте, на смрт, на сусрет, на уштрб, од малоnр(иј)е
дублетно, одонда дубл., под БО20М, под небом, с 2лаве, у бескрај,
у бестра2, у корак, у коштац, у недО2лед, у неповрат и у неврат,
у прсте,' у раскорак, успут. Накнадно су, у приређивању овог
приручника, додате корекције: до краја; испочетка испочетка;
наиЗ2лед; на nреклоn, на nрескок, на nрешу; на руку, на неруку, с
руке, с неруке (неспорно је од руке, испод руке, за руком), с
раскида; nредвече. Реално је очекивати (и проведене анкете то
наговештавају) да ће се неке од ових корекција прихватити лако и
без отпора језичког осећања, нпр. на nарче (као на комад), на
nочек (као на nричек, на вересију, на кредит), у раскорак, у
неповрат, успут - али ће се у низу примера вероватно одржати
стварни дублетизам (нпр. за узврат и заузврат, на претек и
наnретек, на nречац и наnречац, на руку и наруку и сл., на смрт

и насмрт, на уштрб и науштрб, с раскида и сраскида), у коме ће


тек временом један вид писања каткад добијати одлучну превагу.
Биhе погодно да се и у азбучном реду предочи повеhи списак
предлошких спојева, у писању које оцењујемо као исправно и
логично. У њега улазе пре свега примери у којима се коригује или
дорађује норма П, али поред њих и веhи број карактеристичнијих
примера истовремено сагласних с нормом П И оценама МО.
Одступања од П биhе изричито поменута.

без двојбе, без обзира, без престанка, дО20дине (али на 2Одину)


без сум.ње, без шале дО20ла (скидати, свлачити)
бестрага; без трага и 2ласа до 2рла, до 2уше,
бестрва 'врло далеко, незнано куд' до данас, до довече, до зимус итд.
добога: то је до бога лоше; до бога: до до дно (предл., тако и други са -дно)
бога се чује додуше
довде, донде до !јавола (в. до врт а)
довек(а) иј. довијек(а) дозлабога
довече, тако и навече, увече, пред вече докад; докада и до када
до ви!јења (у емисијама и до слушања, до краја (П докраја 'сасвим')
до 2ледања) домало (такође домала)
до воље (П довоље) домалоnр(иј)е и до малоnр(иј)е
до врага, тако и сви спојеви са вра2, домалочас и до малочас (нема у П)
!јаво, белај, бес иј. бијес донедавна, донедавно
доврх, тако и други предлози са -врх до Н02У (поразити)
Т. б2Ь Спојена и одвојено писање 117

доонда и до онда меЬу се


до подне: ради до подне; доnодне: цело набоље
доподне навелико: прича се навелико; на велико

допола; до половине (трговина)


доnослетка иј. доnосљетка навек(е) иј. навијек(е); на вјеки, на вјеки
доскора, доскоро вјеков
досред, насред, сасред итд. (предл.) на време иј. на вријеме
дотад; дотада и до тада на2лас (читати); изашао на 2лас
до тамо (боље него дотамо П), до на20ре: све им иде нагоре; допи пемо на
онамо 2Оре (на веће зло)
забадава на 20товс
забоza; за БО2а мuлоza надалеко, надаље
завазда нада мном, надасве
завек(а) иј. завијек(а) надесно
за дана, за вид(ј)ела надомак; на домаку; исп. наизмак
задовек иј. задовијек надохват, на дохвату
за довече, за вечерас; за вече надуzaчко, надУ20
задУ20 на душак (П надушак)
за инат, у инат, уз инат нажалост (П на жалост); на жалост
за кад, за када (боље него П за када и свих нас

закад) на здравље (П наздравље, али школско


закратко издање П на здравље)
за ме, за мном, за њ на зиму, на nролеhе иј. на nрољепе итд.
засад(а) у зн. привремености, за сада у на из2лед П; оправдано је и наиЗ2лед у
зн. намене (боље него у П засад и за зн. 'привидно': наизглед равнодушан
сада, без спецификације по зн.) наизмак; на измаку (боље него П наи-
затим; за тиме; зато змаку)
заувек иј. заувијек наизуст, напамет

за узврат (П заузврат) наискап

зачас; за часак, за тренутак на ја2МУ (на грабљење)


зачудо; за чудо велико накрај (предл.): живи накрај села; с краја
зашто (узрочно); нема се за што ухва- на крај; не излази на крај
тити на мало (трговина)
збрда-здола намах (исп. начас)
изблиза, изБЛUJ/Cе на ме, на те, на њ; исп. на се

извечери на несрепу
издалека, издаље наовамо: од јануара наовамо
издно (предл.) на одмет (П наодмет)
изједна наоко; држати на оку
изјутра на пакост (П наnакост): то нам ради на
измалена, измала пакост

изнова напамет (знати, учити); паде ми на па­


изобuла мет (на ум)
изокола, изоколо, изнаоколо на nарче (као на комад, боље него П
из почетка, од почетка, с почетка (П наnарче)
само тако): кренимо из почетка; у зн. на nО2лед
'испрва' оправдано је испочетка, сnо­ на поклон

четка: испочетка је тако мислио напола; на половину

израна, израније напоље, напољу

изреда напослетку иј. напосљетку


изретка иј. изријетка на nочек (као на nричек, у nричек, на
изубаха (изненада) вересију, боље него П наnочек)
из ишле на правац (П наnравац): иду мимо путе­
искоса ва, онако на правац

исnотиха на прекид (П наnрекид), на nрекиде:


исnрека, исnреко иј. исnријека, -ко радио је на прекид( е)
к вра2У, к f)аволу на nреклоn (П наnреклоn), на nреклаnа-
118 Спојена и одвојено писање т. 62Ь

ње: сукња на преклоп пода мном, пода њ, пода се


напремасе под БО20М (П подБО20М)
на прескок (П напрескок) под јесен
на претек (П напретек) под небом (боље него П поднебом): зла
на пречац (П напречац) под небом што су сваколика (Његош)
на прешу (на журбу, П напрешу) под старост
на при.мер иј. на примјер, на прилику поизбор (поизбор јунаци); по избору
напросто покоји пут ('понекад'); по који пут то
на прсте (П напрсте): бројати, рачуна­ nричmu

ти, знати (као) на прсте, у прсте по подне, забавно поподне, в. до подне


на руку, на неруку, с руке, с неруке (П попола

наруку, сруке, снеруке) , на руци, од посл(иј)е подне, посл(ијЈеподне, в. до


руке, испод руке: алат му стоји на руку подне

(на неруку, с руке, с неруке), све му је посреди иј. посриједи


ишло (било) на руку (на неруку, с по страни

руке, од руке и сл.) поткрај: поткрај године


на се, на себе; насе у зн. 'назад' потом ('затим'); по томе
на силу преда ме, преда мном, преда њ, преда се
наситно предвече (П пред вече)
наслепо иј. наслијепо пред зору, пред освит, пред ноn
на смрт (П насмрт): на смрт болестан, преко воље; преко мере иј. преко мјере
уплашен преко но п; преко ноnи
на среnу пр(иј)е подне, пр (иј) еподне, в. до подне
на страну при том, при томе

на сусрет (П насусрет), обичније: у са мном

сусрет с бока
натајно с 2лаве СП З2лаве): да чудно ли с главе
наташте, наште срце погибосмо (Његош)
наузнак с јесени; исп. с пролеhа
на уштрб (П науштрб) с леfjа
начас; на часак (боље него П начасак), сместа иј. смјеста ('одмах')
на трен, на тренутак с миром, с муком

нашироко С неруке (П снеруке), в. на руку


низа страну; низ ветар иј. низ вјетар; с НО2У

низ воду; низ длаку С обзиром на


низбрдо ('наниже') с почетка (кренути), спочетка ('ис­
одвајкада; одискона прва'), в. из почетка (П само с почет­
од јутрос, од јуче, од данас, од зимус, ка)
од јесенас итд. с пролеnа иј. с прољеnа
одмалопр(иј)е и од малопр(иј)е (П само с раскида: није с раскида (сагласан је)
прво) (П сраскида); од раскида
одмила с руке (П сруке), в. на руку
однедавна, однедавно у бескрај (П hир. убескрај)
одока у бестра2 (П убестра2)
одонда и од онда (П само друго) увис, удаљ, акц. увис, удаљ (боље него
од па.мтив(иј)ека, од бабаземана у спорт. изразу "у вис", "у даљ"); У
одреда висину, у даљину
одсад; одсада и од сада уза ме, уза те, уза Њ, уза се

одскора, одскоро у зао час

одсто, посто, насто (%) узасве ('ипак'); уза све то


од тада в. отад уза страну; уз ветар иј. уз вјетар; уз
од шале воду; уз длаку; уз нос
отад; отада и од тада узбрдо ('навише')
откад; откада и од када у здравље
откако у зи.МУ, у јесен итд.
отпрве уз инат, у инат, за инат

поБО2У у зору, у освит, у подне


т. 62Ь Спојена и одвојено писање 119
уз то у неповрат, у неврат (П унеnоврат,
уистину уневрат)
ујутро, ујутру у памет: узми се у памет

у ковитлац у појас
у корак (П укорак) , под корак, корак у уnрекрст иј. уnријекрст
корак у прсте (П уnрсте): бројати, рачунати,
у коштац (П укоштац) знати (као) у прсте
укратко у раскорак (боље него П ураскорак)
УКРУ2: ишао је укруг успут (боље него П уз пут): рекао је то
улево иј. улијево некако успут, путовао је а успут и
y.мuмo2peд трговао

уназад; у назадак: све му је окренуло у у ствари

назадак у стопу, стопу у стопу

унакрст у страну

у недО2лед (П унедО2лед) у сусрет, у танчине, у ширину

63. ГШIlГОЛИ И речце. Код глагола нема отворених проблема


спојеног и одвојеног писања, само треба прецизирати неке поступке
у вези с помоћним глаголима и речцама од којих зависи карактер
реченице и употребе глагола.

з. Енклитички облици помоћних глагола пишу се одвојено (он


је знао, знао је, знао би, он ће дОћи и сл.), уз један изузетак. Наиме,
у футуру глагола на -ти, кад је помоћни глагол иза главног,
инфинитив се скраћује и сраста са обликом помоћног глагола:
знаhу, знаhеш, знаhе, знаhемо, трешhу, оnлешhеш, чуhете итд.; у
хрв. пракси и стандардизацији пише се: знат ћу, знат hеш, трест
ћу итд. Инфинитив глагола на -ћи не скраћује се и не спаја се са
енклитиком: дОћи ћу, nећи hеш итд. - Повратна речца се сажима
се са следећим је, али личне заменице ме, те у том положају остају
несажете: он се бојао, чим се вратио, али: неко ме је звао, често
те је nомињала итд.

Ь. Одрична речца не начелно се пише одвојено кад се употре­


бљава као негација у глаголском систему и у реченици, а спојено
у творби именица, придева и прилога: не спава - несnавање, не
одлажуhи - неодложно, не хотећи и не хтијУћи (ек. не хтејУћи)
- нехотице, нехотичан; немајка (лоша мајка) - не мајка неzo отац
итд. Посебни случајеви:

(1) Срастање негације с глаголским облицима ограничено је


на помоћне и њима сродне глаголе и праћено је структуралним
променама у споју: нисам-ниси (ек. и иј.), нијесам-нијеси (иј.),
праоблик НЂСЬМ-НЂси (од не јеси); неhу-неhеш-неhе; немој (од
старијег не мози, глагол МОћи); немам-немаш, нем ајућ и, немати,
немао, немах и немадох итд. Глаголи нестати, недостајати данас
немају смисао одричних облика.
(2) Иако припада систему глаголских облика, трпни придев се
пише спој ено с негацијом не, као и прави придеви: неnисан,
ненаnисан, неnреnисан итд. То важи и за попридевљене глаголске
120 Спојено и одвојено писање т. 63Ь(2)

облике - радни придев и глаголски прилог: недозрео, неусnео (али:


успео не успео), неnостојепи, неод20варајупи (али: слушао је не
од20варајупи) .

с. Речца ли кад је у вези с глаголима или карактером реченице


редовно се пише одвојено: знаш ли, да ли знаш, хопе ли допи, би
ли дошао, је ли знао, непе ли допи, не би ли дошао, кад ли пе
допи, дивна ли јутра. Одвојено се пише и је ли као узречица, али
спој ено ако добије облик 2. л. множине: јелте (има потврда и за
јелите). Срастањем са ли постали су и неки везници; поред
давнашњих али, или, такви су и не20ли, камоли (а камоли),
некмоли, толи, кадли Са оно'), док ако ли пишемо одвојено.

д. Речца де или дер која се додаје императиву (обично у


фамилијарном стилу) пише се с њим спојено: дајдер, узмиде,
донесидер и сл. Од овога треба разликовати наглашено де у
значењу пристанка, уступка: хајде де да то nокушамо; добро де,
кад тако хоhеш; путуј де, ако толико желиш.

е. Речца но пише се заједно с претходном односном заменицом


или прилогом: којино пе ударити не на десет да утече, сл. и
којуно, којојно, 2дено, каконо. Али: који оно добар јунак бјеше.

64. Пре2лед и сажетак nО2лавља о сnојеном и одвојеном nисању

Задржава се нумерација тачака и подтачака примењена у обради овог


поглавља.

Уводна објашњења

41. Три врсте спојева и три начина писања: спој ено , полусложеничко и
одвојено.
42. Видови колебања у начину писања: видео спот / видео-спот / видео­
спот; отада / од тада; фотомонтажа / фото-монтажа; бруто
тежина / бруто-тежина.
43. Слојеви сложеница: ЦРН02лав, Владимир; блаzослов, првосвештеник;
2е02рафија, земљоnис; тајмаут, nлеј-оф.
44. Одлике сложеница:
а. Непроменљивост прве саставнице: Сланкамен, Сланкамена.
Ь. Несамостални форманти:
(1) други формант: водоЉ УБ, ловоКРАДИЦА, биоЛОГИЈА;
(2) први формант: СВИЛОnреља, ТЕРМОцентрала, ДУБОдоли-
на, ЕВРОсnорт.
с. Тежња обједињавању акцента: ледоломац, Бањалука.
d. Утицај редоследа саставница: планина Шара ." Шар-nланина.
е. Типични структурални модели, тежња краТКОЋИ прве саставнице:
мрколиnа, зеленzора.

45. Посебне одлике предлошких спојева:


а. Обличка обележеност: nреконоћ (неприлагођен падежни облик);
наzлавце (суфиксација); одскора и одскоро.
т. 64 Спој ено и одвојено писање 121

Ь. Акценатска обележеност: наnамёт - на nамёт.


с. Друге формалне одлике: неодвојивост саставница; утицај падежног
облика: надомак - на домаку; неупотребљивост форманта ван
споја: одискона (али: од памтивека).
d. Промена значења: напоље, напољу, уочи.
46. Нормирање спојеног и одвојеног писања. Ослонац на П, а за поправке
на ПП, оцене МО и обичајну норму. Прелазни период између старе и
поправљене норме.

47. Битније поправке норме П:


а. У спајању предлога и других речи, претежно у корист одвојеног
писања: у раскорак уместо П ураскорак и др.
Ь. Ограничавање писања цртице: бруто тежина, кир lањин, Радио
БеО2рад итд. (у П с цртицом).

Битнија правила

48. Несамостални или проширени други формант (именице):


а. Спојено писање ако је други формант несамосталан: родољубац,
библиотека, аутострада (П ауто-страда).
Ь. Састављено и спојеви са суфиксацијом ако су јединственог значења:
Которварошанин, Херце2новљанин, Шриланчанин, ХОН2конжа­
нин.

с. АН2ло-Американци и АН2лоамериканци и сл.


49. Спојеви несамосталног форманта и именице:
а. Главно правило: састављено писање, ако нема посебних разлога за
полусложеничко писање: назовиnријатељ, водоnривреда, а2ротех­
ника.

Ь. Цртица у спојевима с властитим именима: Псеудо-Аристотел,


полу-Француз.
с. Специфични термини: jY20-јУ20исток (али: јУ2 - јУ20исток).
d. Факултативна цртица у вишечланим спојевима: био-библиО2рафија,
nра-nра-nрабаба.
е. Факултативна цртица или спојено писање форманата ауто-, мото-,
авио-, фото-:
(1) аутоnортрет ('само-'), мотокултиватор ('моторни'), фо­
тосинтеза ('светлосна'); аутодром, мотодром, авиостра­
да (несамостално -дром итд.);
(2) аутомеханичар, аутостоnер, фотомонтажа, авиофлота
(тешњи спојеви);
(3) ауто-nреnродавац, авио-јединица, мото-такмичења, фато-до­
каз (слободни и случај ни спојеви);
(4) ино-фудбалери, еко-странке, аеро-заnреza (слични слободни
спојеви с другим предмецима).
f. Имена земаља и изведеница: Б(ј)елорусија, Антарктик.
Посебни случајеви:
(1) Аустроушрска (Аустро-Ушрска П);
(2) Чехословачка (или дословно званично име), Чехослова­
ци (и посебно Чеси и Словаци) , Чехословакиње; не "Чешко­
словачка", "Чешкословаци".
g. Осамостаљивање форманта (ауто и мото трке), в. т. 52 и 53.
50. Спојеви посебних речи (детерминатив + именица): растављено пи-
,i
122 Спој ено и одвојено писање т. 64

сање као главно правило за слободне спојеве у новој лексици, цртица


у тешњим спојевима и факултативно:
а. Одвојено писање непроменљивих придева: зорли јунак, нобл дру­
штво, 2рао сукња; бруто тежина, тла ручак.
Ь. Предност одвојеном писању (допуштено и с цртицом):
(1) Сава центар, Оријент експрес, Карнекс nаштете, јафа кекс;
(2) џез музика, банта.м кате20рија, колор филм.
с. С цртицом традиционални и др. тешњи спојеви:
(1) оријентализми: алај-барјак, hетен-алва;
(2) традиционални лексикализовани спојеви: жар-nтица, ремек­
-дело, рак-рана, иван-цвет, спомен-плоча;
(3) експресивни спојеви: ловОР-2рана, бисер-сузе, узор-мајка;
(4) тешњи спојеви из новије лексике: фикс-идеја, кварц-ла.м­
па, спорт-клуб.
d. Хемијски термини: У2љен-диоксид; предност писању цртице и у
калцијум-карбонат, сумnор-диоксид.
е. Спој ено писање позајмица ако се затрла посебност саставница, а
полусложеничко ако није: рентакар, рокенрол, нокаут, маршру­
та; марш-колона, 20л-аут, шери-бренди.
51. Спојеви словних симбола и именица:
а. а-основе, L-nрофuл, а-зраци.
Ь. алфа зраци, 2а.ма зраци, икс зраци, делта метал (допуштено и
алфа-зраци итд.).
с. АБЦ течај, ТВ емисија, УКТ фреквенције (допуштено и АБЦ-течај
итд.); бе-се-же вакцина, Би-Би-Си nР02рам.
52. Осамостаљени форманти, префиксоиди који се употребљавају и као
посебне речи:
а. Осамостаљени префиксоид радио:
(1) спој ено кад се односи на зрачење: радиоактивност, ра­
диотераnија;
(2) одвојено у значењу установе, гласила: Радио Бе02рад, еми­
сија Радио Бе02рада;
(3) с цртицом постојани термини у вези са електромагнет­
ским таласима и радиом као комуникационим средством: ра­

дио-астрономија, радио-nријемник, радио-станица;


(4) предност одвојеном писању (допуштена и цртица) у сло­
бодним спојевима' у вези с програмом радио-станица: радио
nр02ра.м, радио и2ра, радио 02ласи (радИО-nР02Ра.м итд.).
Ь. Спојеви са видео: дублетизам растављеног и полусложеничког
писања: видео-рикордер (видео рикордер), видео 02ласи (видео­
-02ласи) (осим кад је други формант несамосталан, па се по опште м
правилу пише спојено: видеотека, видеофuл, виде02рафија).
с. Формант кино: кино-улазница итд.; кинотека.
d. Формант мини у вези с модом: мини мода, мини сукња, мини хаљина
(и мини-мода итд.). У другим применама предност полусложенич­
ком писању: мини-ЛИ2а, мини-фарма, миНИ-20Лф.
е. Форманти екстра и супер нормално спој ено: екстрапрофит, екс­
тракласа, суnерсnектакл, суnермајстор. Зависно од значења и
наглашености и одвојено: неки екстра укус, баш супер журка.
т.64 Спој ено и одвојено писање 123

53. Удвајање саставница: поп и рок музика, поп-рок музика (не: "поп-рок­
-музика"), рок nевачи и nевачице.
54. Титуле испред имена:
а. Одвојено лексички непроменљиве титуле: кир Јања, кир Јањин.
Ь. Одвојено или с цртицом оказионално непроменљиве титуле и
придевци: Поп Лукина (Поn-Лукина) (улица).
55. Титуле иза имена:
а. Спој ено или с цртицом аш и ба: Суљага, Смаил-аza, Скендербег,
Хусеин-бег; с цртицом: Омер-паша.
Ь. У песмама: Јован-капетана и Јован капетана.
56. Цртица уз презимена:
а. Домаћа двојна презимена: Аница Савић-Ребац, Вук Стефановић
Караџић.
Ь. Страна презимена обично одвојено: Ван Гoz, каткад с цртицом:
Тулуз-Лотрек, Салтиков-Шчедрин.
с. Боље црта него цртица: Бојл-Мариотов закон (коаутори).
d. Без цртице: Јанковић Стојана.
е. Спојено: Хаџиристић, МахмудбеlOвић.
57. Вишечлана геогр. имена:
а. Бањалука (Бања Лука), Даниловград и Данило в Град.
Ь. Без цртице: Клермон Феран, Адис Абеба. С цртицом збирни појам:
Шлезвиг-Холштајн.
с. Херцег Нови (Херцег-Нови), Котор Варош (Котор-Варош).
d. Шар-nланина (или Шара); Грмеч планина (Грмеч-nланина).
е. Десnотовац - село или Десnотовац село (не цртица).
58. Придевске сложенице и полусложенице:
а. Неспорно спој ено писање: риЬокос, беozрадски, nрестар.
Ь. Присв. придеви као и зависни падежи именица: Лао Цео в, zaзда
Николин (zaзда-Николин).
с. Изведенице од двојних имена: донкихотски, херцегновски.
d. Изведенице од одредбених синтагми: сnољноnолитички.
е. Спојеви напоредних придева као полусложенице:
(1) сучељени појмови: руско-турски речник;
(2) раздељени појмови: шумадијско-војвоf)ански lOвори.
f. Спој ено писање напоредних придева:
(1) глуво нем;
(2) разликовање: књuжевнојезички (: књижевни језик) - књи­
жевно-језички (: књижевност и језик);
(3) смисаоно целовити спојеви: друштвеноnолитички;
(4) тешња веза него у другим сличним спојевима: ћириломе­
тодски, српскохрватски (језик);
(5) индоевроnски, аН2лоа.мерички.
g. Боје: та.мнозелен; црно-бели дрес, али је оправдано црнобели
телевизор, црно бел и филм.
h. Прилог + придев: мнozоnоштовани, горенаведени (али: већ lOре
наведени).
i. Понављање цртице ако се понавља исти однос: немачко-италијан­
еко-јапански савез, али: немачко-аН2лофранцуски фронт (1914).
59. Полусложеничка удвајања и парни спојеви:
а. Именице: бер и бер и, тамта.м; разни хокус-nокуси; ракета земља-
п
124 Спојено и одвојено писање т. 64

земља (црта); пилот ловац, људи жабе.


Ь. Бројеви: два-три, троје-четворо; двадесет пет - тридесет (цр­
та); дан-два, корак-два.
с. Прилози и заменице: тамо-амо, брже-боље (бржебоље); како-тако,
какав-такав (какв02-такв02); дан-данас.
d. Глаголи: хоhеш-неhеш, рекла-казала; иди ми - доl)и ми (црта);
ишао не ишао, знао не знао.

е. Остали случајеви: тип-топ, туц-муц, ха-ха-ха; nусти-баба-коњу­


-крв (биљка), или одвојено.
60. Бројеви и изведенице:
а. триста, шестсто, осамсто.

Ь. сто двадесет четврти (тако и четворо, четворица).


с. двадесетчетворосатни, двадесетnет020дишњица, седамдесетnе­
т020дишњак.
d. трипут, три пута, сваки пут, двадесет један пут.
е. надвоје (преломити), утроје (играти).
61. Заменице и заменички прилози:
а. Спојено: неко, 2деко, којекакав и др.
Ь. нико, ниК02, ни од К02, тако и ико, никакав, иједан итд.
Посебни случајеви:
(1) ни један једини, и један јединцати.
(2) нипошто, ниоткуд, ниуколико; низашта и ни за шта.
(3) без иК02а, без ичеш, из ничеш.
с. КО20д - ко 2Од (према значењу); ма ко, ко било итд.
d. каткад, кудикамо; такозвани, такорећи; надасве, посве.
62. Спојеви предлога и других речи:
а. Неке групе примера:
(1) тип досад, досада и до сада;
подне: по подне и поподне (према значењу);
(2)
nредвече;
(3)
годишња доба: у nролеhе, на лето, с јесени итд.
(4)
вра2, I)аво: до враш, на врта, к врту итд.
(5)
уза ме, уза њ, уза се; наnремасе, напосе.
(6)
Ь. Корекције норме П: до воље, до тамо, на душак, нажалост итд.
Азбучни списак битних спојева предлога и других речи: без двојбе,
без сумње, бестраш итд.
63. Глаголи и речце:
а. Енклитике: знаhу - знат ћу; он се бојао - он ме је звао.
Ь. Речца не: не спава, не знајуhи - несnавање, нехотичан
Посебни случајеви:
(1) нисам-нијесам, нећу, немам;
(2) трпни придев и попридевљени глаг. облици: ненаnисан, не­
писан, неnостојећи, недозрео;
с. Речца ли: је ли (али: јелте) , да ли, не би ли; ако ли; кад ли - кадли
(по значењу); али, или, камоли, некмоли.
d. Речца де, дер: дајдер, узмиде; хајде де, добро де.
е. Речца но: којино, којуно итд.; који оно добар јунак бјеше.
ИЈЕКАВСКО И ЕКАВСКО КЊИЖЕВНО НАРЕЧЈЕ

65. Уводна објашњења. Разлике у књижевним наречјима (ек.


и ијек. изговору, односно по старијој терминологији и с т о ч н о м
и ј у ж н о м наречју или изговору) настале су на основу различите
замене некадашњег самогласника "јат" (у писму Ћ,е) у штокавским
говорима. Праштокавска гласовна вредност јата била је између е
и и (тј. затворено е, које бележимо као е и ), а до краја средњега
века диференцирала се углавном тројако: изговорним отварањем
у е (екавица), затварањем у и (икавица) и дифтонгизацијом (раш­
члањивањем самогласничке артикулације) у замене типа uе, uје, је
(ијекавица).
На источноштокавском простору овладао је екавизам на исто­
ку, почев од венца Проклетија и ибарске долине, и ијекавизам на
југозападу, између екавске зоне, реке Неретве и Јадранског мора;
ка северу је ијекавска зона захватила највеhи део поречја Дрине и
горње поречје Западне Мораве. У западноштокавским пределима
развио се икавизам, почев од реке Босне и Неретве. У неким
говорним зонама дошло је и до различитог комбиновања основних
замена јата; шири простор заузимају ијекавско-екавска замена на
југу Старе Рашке (Санџака) и икавско-ијекавска у хрватским
славонским говорима, а мањих оаза са укрштањима замена јата
има и још, нпр. икавско-ијекавска у Гусињу и екавско­
-ијекавска у Мрковиhима близу Бара. У севернијим пределима
Србије јат се дуго одржавало не једначеhи се ни са и ни са е, тј. за­
државајуhи вредност е И ; у неким говорима тога има и дан-данас.
Раније границе зона замене јата временом су се померале, а
главне су промене настале у великим сеобама до којих су довели
турски продори и освајања. Највише се проширио новоштокавски
дијалекатски појас (матично од Херцеговине до Шумадије), који ће
постати главна основа нашег књижевног језика. У исходу тога
оформио се шумадијско-војвођански дијалекат, основа књижевне
екавице; а ијекавски источнохерцеговачки дијалекат (основа вуков­
ске књижевне ијекавице), поред ширења низ поречје Дрине, добио
је и своју пространу западну дијаспору" Наиме, овом типу припадају
126 Иј екавица и екавица Т. 65

говори српског становништва у Крајинама - на обе стране Уне и


у Славонији. - Ово су само најопштији подаци, а подробније се и
јасније распоред дијалеката (а с њиме и распоред заменајата) може
видети на дијалектолошким картама Павла Ивића.

66. Системски ОiЏIОС екзвище и ијекавище. Књижевна стандар­


дизација на српскохрватском језичком простору није обухватила
икавицу, него се ограничила на ИЈекавски и екавски књижевни

изговор. И посебно узет српски књижевнојезички израз, или српски


језик, заснива се на двојству књижевног наречја, тј. на екавском и
ијекавском изговору, те треба познавати њихов међусобни систем­
ски однос.

3. 'Неутрализовано јат' имамо у много речи зато што је и у


ијекавском наречју јат дало е у кратким слоговима иза групе
сугласника у којој је последњи р, те је однос наречја е - е; некад
то захвата све облике дате речи и њене изведенице, а некад само
део парадигме (система облика): бреза, бреzoви, времена, вредноћа,
грешка, дреl-ювина, сазрети, креnак, мрежа, стреме, стреха,
требати, трешња, цреnови и др., а онда велики број речи с
префиксима nре- и nред- (кратким, а делом и дугим): превести,
пресуда, преглед, предмет итд. Шири домашај има и неутрализација
префикса не- у неодређеним заменичким речима (у ијек. уместо
архаичног ње-): неки, некакав, негдје, некад и др. Однос е - е имамо
и у неким појединачним речима које у ијекавици представљају
историјске и самоникле екавизме: zoре ('навише'), резати, реnа
(тежња упрошћавању рје и кад му не претходи сугласник), обећати
и обећање, цеста, церити се, ведро (посуда). Однос и - и имамо
у неким случајевима где се и у екавици и у ијекавици јат развило
у и гласовним путем, под утицајем наредног ј; то је у ијек. знатно
шира појава, а у ек. се ограничава на ове СЛУЧ'!-Јеве: компаративни
наставак -ији (прво и), -ија, ије (новији, радије итд.), наставци
имперфекта -ијах, -ијаше итд. (nлетијах, тресијах) и посебне речи
додијати (у свим облицима) и није (само у том облику). У
појединим ијек. говорима неутрализације има и више, али се она
не признаје у књижевном језику.

Ь. Кад се изузме неутрализовано јат, онда остају ови односи


екавских и ијекавских замена јата:

(1) ё - ије (дуго јат, у ек. дуги, а у ијек. два начелно кратка
слога): цвет - цвИјещтако и ријеч, нијем, двије, бријесm, сијено,
цвијеће, сијева, лијечен; млеко - млијеко, тако и свијећа, мијена,
лијеnа, nијесак, бијелац, сијевати, цијенио; корён - коријен, сл. и
увијек, донијещ nрелијеn итд.

(2) е - је (кратко јат, кратак слог у ек. и ијек.): песма - пјесма,


сл. и вјешm, дјело, сјести, гдје; деца - дјеца, сл. и бјежати, вјечиm,
т. 66Ь(2) Иј екавица и екавица 127

бјеличаст; видети - видјети, летјети, мјешовит, nјесковит;


кратко јат иза л и н доводи до посебног ијекавског јотовања ових
сугласника: лето - љето, љепота, кољено, црњети, њеzовати,

насљедник, сњеzовит.

(3) ё - јё ('продужено јат'), спорадична ијек. замена, својствена


начелно кратким слоговима кад их захвати накнадно дуљење,

везано за посебне услове и позиције; те су позиције генитив


множине (претпоследњи слог), положај пред сонантом који изазива
дуљење, први слог двосложних хипокористика, слог подложан

дуљењу у итеративима према основама -мјер-, -мјест-, -сјед-:


у ген. мн.: вјера, дјела, .медвјёда, недјёља (према кратком
слогу у ном. јд.: вјера, дјело, .медвјед, недјеља);
пред сонантом: сјенка (према Сјена), НедјёЉко, nри.мјёрци,
кољёнце (с јотованим л), видјёвши (и видјёв);
у хипокористицима: дједо (и дијал. I)едо) , Љеnа (Љепосава),
дјева (дјевојка), дјешо (дјевер), Вјеко (Вјекослав);
у итеративима: на.мјештати, nре.мјештати, за.мјерати, nо.мје­
рати, засједати, nресједати.

(4) е - и ('сужено јат'), позициона замена ијек. кратког или


скраћеног јата затворенијим самогласником и, у три позиције;
испред ј (тј. као и у ек. новИји, додИјати, нИје, али у ијек.
доследно и у другим речима осим на саставу сложеница): zpијати,
сијати, вијати, с.мијати се, у.мију, разу.мију, двију, обију (ек.
zpejamu, сејат и ИТД., а у сложеницама ек. и ијек. прЕјак, nрЕјести
се и сл.);
испред d насталог од л (готово редовно, изузетке В. УТ. 68):
дио, nредио, цио, живио, трnио, летио, желио, хтио, с.мио, у.мио
(ек. део, предео итд.); и ово можемо разумети као утицај гласа
типа ј који се позиционо јавља у меljусамогласничком положају
(живи[ј]о и сл.);
у речи бuљеz и изведеницама (бuљежити, бuљежник, бuљешка
и др.), где и од јата има двојако објашњење: утицај меког сугласника
љ и дисимилација два суседна слога с јатом (БЂлЂZ, ек. белеz).

Овим су приказани сви типични системски односи књижевног


екавизма и ијекавизма, али има и друкчијих појединачних случајева,
више лексичког него системског карактера. Тако у с.меш - с.мијёш,
сл. и у.мијеш, разу.мијеш само привидно је однос као у CHez - CHujez
(дуго јат), а стварни системски однос (е - и) видимо у 3. Л. МН.
с.мЕју - с.мИју (екавска дужина у с.меш настала је сажимањем
јатовског е и наставка -је-, док су у ијек. форманти остали несажети:
и + је). Уместо неса.м - нијесам, опет, посебним развојем екавског
облика настао је вансистемски однос и - ије (нисам - нијесам);
ниса.м је заправо неутрални облик, плод секундарног развоја (по
128 Иј екавица и екавица т. 67

угледу на нИје) и у ек. и у ијек. систему. Прави пак системски


односи своде се на ову схему:

неутрализовано дуго кратко (и nродуж.) сужено


е-е (и-и) е-ије е-је (е-је) е-и
МрЋжа (старЋји) брЋГ ВЋра (ВЋрно) грЋјати

67. П,ИI:ТУО У 1НI0'МИ'ЗЊУ ззмеlНlЗ јзтз. Реални односи замена


јата много су сложенији него што проистиче из приказаних систем­
ских односа, делом због многих неуједначености у ијекавским
говорима, а онда делом и због неједнаких узуса у јавној речи.
Неутрализација јата и е врло је неједнака у разним говорима. На
. пример, у Црној Гори, поред стандардно признатих екавизама
(бреза, неки, цеста, обећати итд., В. Т. 66а), у већим или мањим
говорним зонама јављају се и други, који се сматрају дијалекатским:
зеница, .зановет, (х)леб, целивати, а категоријска је појава уопшта­
вања ре (кратког) уместо рје и кад испред р нема другог сугласника:
горети, коренит, остарели, старешина, реЬи, речица, речит,
nрореЬивати и др. (наравно, и стандардно признато резати, реnа,
горе). - Доста неуједначености доноси и однос јата и изворног и.
Наиме, и једно и друго наслеђено је у превоју глагола са основним
-е- (nлести : nреnлитати, летјети : nрелијетати), а такође у
наставцима заменичке и придевске промене (овијем : наiиим,
жутијем : сињим), што се све разнолико укрштало у разним
говорима; нпр. утицати/утјецати/утијецати, добрим/добријем
итд.

з. Током књижевне стандардизације, почев од Вука и Даничи­


ћа, настојало се да се изврши избор између тих разноликости и да
се осигура системска доследност стандарда. Од знатнијих категориј­
ских појава не признају се као књижевне: ијекавско јотовање
(ћерати, Ьевојка, трnљети), изузевши л и н (љето, њежан);
јатовски наставци у заменичко-придевској промени (нашијех, тије­
ма, овијем, добријем ИТД., такође ни аналогно ек. овем, тем); ре
уместо рје ако му не претходи сугласник (20рети, коренит, речник,
решење и др.), изузевши признате ликове (реnа, резати, горе). На
томе и даље треба темељити наше нормирање, у интересу постоја­
ности и целовитости стандардног израза.

Ь. Неуједначеностима у примени ијекавских замена јата допри­


нео је и неједнак поступак у практичној стандардизацији и развоју
новије лексике. Традиционално се екавица назива 'источним', а
иј екавица 'јужним' наречјем (док се термин 'западни' примењивао
на икавски изговор), али се реално у оквиру ијекавице диференци­
рала источна (или у дословном смислу 'јужна') и западна стандардна
ситуација и пракса, донекле и национално условљене. То се испо­
љило у лексичким разликама, али донекле и у системском трети­

рању замене дугог јата. На клас:и:чну ијекавску норму темељно


је утицало дробњачко-тршићка мли шире узето ијекавска
т. 67Ь Иј екавица и екавица 129

источноштокавска основа Вуковог говора, те је у складу с њом


нормирана доследно двосложна замена дугог Јата, и У писму и У

изговору, односно акцентовању у приручницима.

Та се норма без веhих тешкоhа одржава у источноштокавској


ијекавици, јер је добро утемељена у говорима, а нарочито црногор­
ским и суседним херцеговачким. Међутим, у западнијим говорима,
почев од средишње Херцеговине, распрострањена је једносложна
замена дугог јата (типа сјено, бјело, лјеnо или љеnо), што се снажно
испољава и у усменој јавној речи. Једно сложни изговор прихвата
у новије време и хрватска нормативистика (ортоепска); у писању
се, међутим, задржава ије, само што у нормативистичким обрадама
налазимо акцентовање типа ријеч, сијено, бијело, .млијеко - насу­
прот класичном вуков ском акцентовању рUJеч, сИјено, би­
јело, .млијеко, које је примењено и у заједничком правопису 1960.
На источноштокавском културном простору и уопште у српској
језичкој култури свакако остаје на снази норма двосложне замене
дугог јата, и у писму и у изговору. Задржавамо и класично Вуково
и Даничиhевоакцентовање (р Ujеч, сИјено, бијело, .млијеко), мада
је нереално очекивати доследно такав изговор, јер ортоепска
стандардизација остаје много условнија и необавезнија од правопи­
сне.

с. Лексички дублетизам у примени замена јата делом се


испољава као слободно превирање, а делом и у њему долази до
изражаја регионална и национална поларизација израза, на пример:

ист. заn.

залив, пролив, прелив, слив заљев, nрољев, nрељев, слuјев


утицај, утицајан, утицати, стицај утјецај, утјецајан, утјецати, стјецај
прелом, пренос, nреnис, преступ, nрuјелом, пријенос, nрuјеnис, nрuјестуn,
превоз nрuјевоз
сједјети, вриједјети, мрзјети сједитu, врuједитu, мрзuти

Ликови из левог ступца својствени су црногорској (и уопште


источнијој ијекавској) јавној речи, а они из десног ступца имају
предност у хрватској пракси и стандардизацији, док на српској
страни углавном представљају архаизме. Како је показало једно
испитивање из 1976, у прва три случаја и у босанскохерцеговачкој
штампаној речи преовлађивао је источни тип, али у четвртом
западни (сједити, .мрзити). - У нашем нормирању и усмеравању
нормално је да поштујемо створени изражајни обичај, у интересу
природности израза, али у целини сав нормативно признати дубле­
тизам може се препустити слободном избору и језичком осећању
аутора. Треба знати да ликови типа залив, заливати, утицај не
представљају никакве икавизме, нити је тип nрело.м, пренос екавски
нанос, него су и једни и други плод аутентичног системског развоја.

9 Правопис (ек.)
130 Иј екавица и екавица Т. 68

68. БШј(жа правила ј(ј( препоруке о замеј(ј(ама ја1Га. У екавском


изразу нема битнијих недоумица и колебања у погледу замена јата;
успостављено је јасно разликовање књижевно признатих појава од
дијалекатских и некњижевних (као што су типови несам, стареји,
колебања у префиксу nре-/nри-: nреметити, nрисести, глаголски
тип желити, живити, икавизми типа zди, сикира - све ван књижев­
ног израза и норме). Главна пак ијекавска правила већ су изложена
(у т. 66-67), предочавањем системских односа и системских опреде­
љења у дублетизму: цвИјеm, млијеко, пјесма, вјера (ген. мн. вјера),
кољено (кољенце), zpujamu, дио; zрешка, бреzови, zopjemu, рјеше­
ње; тјерати, дјеца, трпјети; ових, овима, добрим, добрих.
Остаје за практично нормирање, из источноштокавске пер­
спективе и за потребе српског језичког израза, да се прецизира
поступак у неким граничним појавама и посебним позицијама, као
и у неким лексичким случајевима. То је углавном објективно
урађено у П, иако је остала потреба за неким дорадама и корекци­
јама у нормирању ијекавизма. Оне су оправдане ако се не сукобља­
вају са системском нормом, а уклањају или ублажавају раскорак
између норме и језичког осећања аутентичног у ијекавским среди­
нама, које и мимо правописних прописа води стварању обичај не
норме. у поправкама је ипак неопходна умереност и уздржаност.
Превише дублетизма оптереhује и раздробљује књижевни израз
као систем, а посебне тешкоhе причињава и у изради и у коришhењу
приручника који се уређују по азбучном реду. Зато је и у случаје­
вима допуштеног дублетизма добро ако се идентификује главна и
додатна (допуштена, факултативна) варијанта, ради оријентације
у речницима који се код нас буду радили. Потпуније ће избор у
могуhним двоумицама бити дат у речнику, а овде ће се предочити
неки карактеристичнији и у пракси спорни случајеви.

а. Творбу и т е р а т и в а, тј. несвршених парњака свршеним


глаголима, прате нека нормативна питања у ИЈекавским заменама

јата. Не рачунајуhи суфиксе -авати, -ивати и специфични тип


довести: доводити, у системска средства творбе итератива спадају
завршетак -ати, дуљење и преглас основног самогласника, промена

места и карактера акцента. Изворно -е- у основи некад се прегла­


шава у и (з{mлитати, изрицати), некад у јат (ек. леzати иј.
лијеzaти, ек. nрелетати иј. nрелијетати) , а у неким глаголима
остаје и непромењено (ек. и иј. заnлетати, метати); ако је јат
већ постојало у основном глаголу, оно остаје и у итеративу, уз
измењен или неизмењен акценат и данашњи квантитет (иј. nресјећи
: nресијецати, ек. nресећи : пресецати; ек. и иј. срести,' сретати).
Сви су ови обрасци системски правилни, а нормативни проблеми
настају кад се неки од њих примени и изван своје системске
позиције или кад се код истог глагола укрсти више модела.
т. 68а(1) Ијекавица и екавица 131

(1) за.мјерати (за.мијерати) , засједати (засиједати) поред за­


сједати, на.мјештати (на.мијештати) поред на.мјештати, тако и
с другим префиксима. Ликова са ије нема у П, али има у говорима,
каткад и код писаца, нпр. засиједао (код Лалића, в. у РСА),
за.мијера (у нар. песми), на.мијешта сло.мљену кост (у говору) и
сл. Замена ије овде је у добром складу са системом (уп. засијецати,
задијевати, доспијевати), али је има употребну и тиме нормативну
предност, па варијанте са ије можемо признавати као ауторску
слободу, тј. само као додатне.
(2) заплетати и заплитати (заплијетати). - Вук у Српском
рјечнику има само заплетати, јmлетати (неутрално, за ек. и иј.),
а у П су с разлогом додате и врло обичне варијанте на -плитати
(такође за ек. и иј.), док тип -плијетати (у ек. би било -плетати)
није признат. Варијанта са ије творбено је логична (плести :
-плијетати као леhи: -лијегати), али због веће распрострањености
и створеног правописног обичаја предност имају прва два лика, а
трећи се може нормативно оценити као и у претходном случају
(за.мијерати, засиједати). - Сличан однос имамо и у сретати
(сријетати), само што овде ни у основном глаголу нема изворног
е (него неутрализовано јат: СРЂсти : срЂтати).
(3) претицати (претијецати, хс. претјецати). - Већ је у Т.
б7с указано на поларизацију типова претицати : претјецати
(утицај: утјецај и сл.), а тип претијецати плод је исте системске
тежње да се уједначе итеративи, као и горе заплијетати и засије­
дати. Такве системске тежње нормална су појава у језику, па их
не треба вештачки КОЧИТИ. Зато се и тип претијецати може
сматрати нормативно допуштеним (нпр. из експресивних разлога),
поред претицати као главне и неутралне варијанте, тим пре што
ће на истоку ијекавског подручја он данас бити ближи језичком
осећању него тип претјецати. Потврђен је и у Његошевим делима,
нпр. притијечу на олтар народњи, претијече Турке низ ЗабрЬе
(РЊ), а данас има и неких значењских ограничења: утијече неће
се никад рећи у значењу 'врши утицај', него само према глаголу
утећи, нпр. "кад зло крене, нико му не утијече". Тип претјецати
постојао је и у српском изразу (нпр. у Вуковом речнику), али се
временом архаизовао.

(4) заливати (залијевати), уливати (улијевати) и сл., не


заљевати, наљевати. - У стандардном језику нема места ни дијал.
ликовима којима се замењује -ивати (по угледу на -лијевати):
прошијевати; закријевати, почијевати, подријевати итд.; ис­
правно је само прошивати, покривати итд.
(5) Према глаголима 2репсти, пећи и .мести (о снегу и раду
метлом) заправо немамо обичних итератива, прихваћених у општем
изразу. Има ипак потврда за ПО2ријебати (лозу, начин расађивања),
препијецати (и ек. препецати) ракију, за.мијетати (сније2 за.мије-
132 Иј екавица и екавица Т. 68а(5)

nе). Нема ничег неправилног у овим ликовима (и у старосл. језику


постојао је глагол nО2р1Јбати), али им је сметња њихова необич­
ност, те и не улазе у прави Језички стандард.

1iJ. у п Р е Ф и к с у п р т,- јат је кад је било дуго у старинским


речима замењивано у ијекавици као и у другим положајима, тј. са
ије, нпр. nријеклад (према некадашњем глаголу nрекласти-nрекла­
дем). у новије време делује систем глаголских облика (тежња
уједначавању) , па се слогови који не трпе ј кад су кратки у истом
облику уопштавају и у позицијама с дужином. Та се тежња у некој
мери испољава у глаголским основама, па се доста често у говору

ијекаваца чује вредјети-вредим (према завреf)ивати, nривреЬива­


ти) и употребити-употребим (према употребљавати, употреба
и сл.), само што овде та појава није узела толико маха да би се
признала као књижевна.

у префиксима је, међутим, та тежња постала законитост


новије продуктивности и творбе, те се успоставља дуго nре- а не
nрије-; нпр. прекид (према прекинути, прекидати) а не "пријекид",
слично и у префиксу nред- : предмет а не "приједмет". Ипак је
дошло и до укрштања оба обрасца; наиме, у развоју и стандардиза­
цији лексике облици су успостављани на једној страни према
новијим системским тежњама и творбеној продуктивности (превоз,
nредЛ02), а на другој страни по старијим узорима (nријевоз, nријед­
Л02). У овом дублетизму дошло је до употребне и донекле норма­
тивне поларизације, приказане у т. 67с. То долази до изражаја код
већег броја глаголских именица на сугласник, а код именица на -а
само изузетно (превара - nријевара). Начелно се може препустити
избор језичком осећању писаца текста и задржати оквирна норма
П, уз неке поправке за поједине речи.

(1) Све глаголске именице које одржавају смисаону везу с


глаголом и мотивисаност његовим значењем имају префикс у
ијекавици у облику nре-, некад као дублетни а некад као једини.
Ово се односи и на неке именице за које у П није дат иј. лик са
nре- или је дат с неким оградама: nревез (нпр. преко очију), nревјес
(што се превеси), nре20Н (стоке), nрекоn, прекор, nретоn, nреход,
таКОђе на лингв. термине превод, nревој (самогласника), nре2лас,
nредЛ02. МеђУ именицама које чувају мотивску и смисаону везу с
глаголом понека је и на ијек. истоку обична и с двосложним
префиксом: nре20Р и nрије20Р (тако и самоnре20Р, самоnрије20Р,
nре20ран и nрије2оран) , прекор и nријекор - али се у другим
именицама по правилу уопштава облик nре-. Признаваhемо, међУ­
тим, као факултативне (по избору писаца) и варијанте са nрије­
тамо где су нормиране у П и где их довољно ПОТВРђује грађа. Већ
оцењеним дублетима nре20Р и nрuје20Р, прекор и nрuјекор можемо,
дакле, додати и ове оријентационе обрасце:
т. 68Ь(1) Иј екавица и екавица 133

- превез (пријевез) , сл. и превод, превоз, превој, преглас,


прегон, предлог, преклоп, прекоп, прекуп, прелаз, прелом, пренос,
препјев, препис, преплет, прескок, преступ, претоп, преход (при­
знаје се и пријевод, пријевоз итд.);
- превид (само тако, било да је акценат превид или превид),
прегиб, предио (затрта глаг. мотивација), предмет, презид, прекип,
прелет, прелив, прељуб, премаз, премјер, премет (у гимнастици),
премор, препад, преток, препис, претпјев (нема "пријевид", "при­
јегиб" итд.); реалније је прибројити овој него претходној (дублет­
ној) групи речи пребол (ране без пребола), преглед, презир, прекид,
пререз, пресјек (у обичним значењима), јер су ликови са прије- врло
необични, иако су засведочени у П односно РМС.

(2) Само прије- у ијекавици имају неке самоникле народне речи


ако се основни глагол изгубио, или ако је именица развила специ­
јално значење; нпр. пријеклад, пријевор, пријесјек (сандук за жито,
а у обичним значењима пресјек), пријемет (врста вина), пријепек
(препеченица) и др. То су по правилу речи невелике учесталости,
и њихово писање добро регулише ослонац на језичко осећање оних
који их употребљавају.

(3) Колебања у овим префиксима има и у неким другим


лексичким типовима и категоријама. Обрасци: превара (пријева­
ра); предсједник, предстојник; предност, предносни; прећи-преЬем
(пријећи-пријеЬем); прелазни (пр ијелазни) , непрелазан; преступна
(пријеступна) година; престо, престоље, престоница и пријесто,
пријестоље, пријестоница (али само престолонасљедник, престо­
лодржац, јер је ту пре- кратак слог). У П је дато само пријеступна
2Одина и пријесто(л) и сл., што није у складу са изражајним
обичајем.

Разуме се, редовно се пише и изговара пре- и пред- кад год


ови префикси представљају кратак слог, у било ком типу речи:
прёврат, прёдах, прёсуда, пресудити, прёвелик, представити
итд. Ни у једној речи није оправдано писати прије-.

с. У једносложним основама има одступања од правила да се


јат претвара у и оспред о (од л, уп. т. 66Ь). Према норми текста
и речника П то су дублетни глаголски облици сио и сјео, дио и
дјео, срио и срео, врио и врео, зрио и зрео, плио и пљео (обичније
плијевио) , а тако и код сложених глагола посјести, задје (с) ти,
сусрести, проврети, узаврети, сазрети и др.; придевски облици
су само врео и зрео, а томе се може додати и радни придев обрео.
Облици са е плод су тежње да се обнови јединство основе у разним
облицима и осигура њена лака препознатљивост; та је тежња
најјача код кратких, једносложних основа, али их није све захвати­
ла, те остаје у иј. само хтио, смио, млио, успио, доспио.
134 Иј екавица и екавица т. 68d

д. Слична тежња деловала је и на придеве и именице с


једносложном основом на л/о и довела до неких разлика екавице
и ијекавице у уобличавању основа на некадашње -Ћл-. Према П
ијекавска двојства имамо наспрам једноструком ек. бео, цео, с.мео,
део, раз део, удео; двоструко су дати и за ек. предео и nредел, одео
и одел (заправо је у ек. обично само предео, док је nредел
застарело, а одео и одел су непотврђене, само потенцијалне речи).
За ијекавизам источног извода можемо узети ове обрасце: бијел
(заст. и песн. био), цио (цијел) , с.мио (необ. је с.мјел) , дио (врло
необ. дијел), раздио (раздјел) , nредио (необ. nредјел), удио (необ.
удјел); одјел ће бити нешто обичније него одио, али је обоје изван
изражајног обичаја. Из овога видимо да изразито асиметрично
остаје иј. бијел: ек. бео, док је у осталим примерима обличка
асиметрија ублажена, а на истоку (Црна Гора) практично неутра­
лисана (цио - цео, с.мио - с.мео, дио - део, удио - удео, nредио -
предео, раздио - раздео), донекле слично типу сједјети : сједити
(в. Т. 67с), уз који иде и старосједјелац : старосједилац (ек. само
староседелац). Знатнију асиметрију не изазива ни иј. двојство У
промени речи n020рјелац, где је ген. n020рјелца (nО20риоца); ова
друга варијанта наведена је само у тексту П, а не и у речнику.
Додајмо овоме да реч летилш~а (у ек. и иј.) није утицај екавског
и ијекавског некњижевног типа "летити", "желити", нити пак
икавизам, него плод продуктивности завршетка -илица (радилица,
nредилица), те јој не треба оспоравати правилност.

е. Системско је правило да сугласници с и з остају непромењени


испред меких сугласника љ и њ насталих у иј. јотовању: сљеnОћа,
nосљедњи, сље.мењача, сњеzовит, озљеда итд. (не "шљепоhа",
"пошљедњи " и сл. ).
JI:'. У неким дериватима речи с дугим јатом долази до скраhивања
условљеног позицијом или функцијом, али је могуће и задржавање
дужине, те се јавља двојство кратке и дуге иј. замене јата. Оријен­
тациони обрасци: предлог усљед (услијед); придев сљедећй (слије­
дёћй) , а глаг. прилог само слиједёhи; бјелокос, бљедолик, свјетло­
кос (само тако); бљедожут (блиједожут) , свјетлоnлав (свијетло­
плав); nосљератни и nослијератни, nосљеnодневни и nослијеnод­
невни, nреnоднёвнй и nријеnодневни (прво је по обрасцу nреnотоn­
нй), у П само други ликови; тако и nревре.мен и nријевре.мен (и ово
несагласно с П, али сагласно с РМС).

g. у неким позицијама дуљења иј. замена јата, како смо видели,


остаје -је- упркос дужини (продужено јат, Т. 66Ь3). Међу њима је
и дуљење пред сонантом иза кога следи сугласник (сјенка, вјерно,
кољенце). Ова појава се шири и на неке облике где сонант није
испред сугласника, те до дуљења није долазило аутоматски, него
по аналогији (по угледу на друге облике): вuдјёв (према
т. 68g Иј екавица и екавица 135

вuдјёвши), вОдо.мјёр, вјеран, 1lеиз.мјёра1l. Нарочито су овим захва­


ћене именице на -ац: зе.мљо.мјерац, рукодјелац, зе.мљодјелац, nољо­
дјелац, Н0вовјерац, старовјерац, а биће обичније и nсал.моnјевац,
xu.мHonjeвaц него -nијевац (као у РМС); овај модел захвата каткад
и несонантске основе: вјештац. Можда под утицајем ових именица
и због потпуно раскинуте смисаоне везе са није.м - у црногорском
ијекавизму много је необичнији стандардни облик Није.мац, Ни­
је.мци и сл. него варијанта Ње.мац, Ње.мци (подешена према Ње.мач­
ка, ње.мачки). Будући да не одступа битно од система, и ову
варијанту треба сматрати допуштеном. Дакле: nсал.моnјевац и
nсал.моnијевац; Није.мац (ње.мац).

111. Изузевши такве случај еве , у граматичкој промени речи


ијекавска замена јата нормално зависи од квантитета слога (дужине
или краткоће). Ако се квантитет истог слога у разним облицима
мења, замена јата се по правилу прилагођава, тако да се акценатски
односи одражавају и на писање: цвијет - цвјетови, бријег -
бре20ви, тријеза1l - треЗ1lији, свијетао - свјетлији, бијеса1l -
бјешњи итд. Акценатски дублетизам аутоматски се претвара у
облички: вијек - вијекови и вјекови (П). Ово можемо проширити
и на друге сличне именице које се у новоштокавским говорима чују
с кратким акцентом у множини: дијелови и дјелови, бријестови и
брестови, дријеН0ви и дреН0ви. Скраћивања слога са јатом има и
у ген. мн. испред непостојаног а: колијевака (кољевака) и колијев­
Кй, nрunовиједака (nрunовједака) и nрunовијеткй, лUjесака (ље­
сака) и лијескй (у П само прва два лика за колијевка и nриnовијетка,
а за лијеска сва три).

i. Одступања од системских замена дугог и кратког јата има и


у следећим речима (према П): ек. 21lев - иј. гњев; ек. блесак,
блештати - иј. блUjесак и бљесак, блијештати и бљештати.
Облици кљешта, укљештити нису књижевни ни у ек. ни у иј.
(треба ек. клешта, уклештити, а иј. клијешта, уклијештити,
али иј. укљештење, због скраћења слога, према ек. уклештење).
Типу беС1lети, беснU.м - иј. бјесњети, бјеснU.м (П) треба додати и
другу акценатску, а тиме и обличку варијанту: беснети, беснU.м­
иј. бијесњети, бијеснU.м.

ј. Од правила да се кратко јат у иј. замењује са е иза


сугласничке групе на р (т. 66а) П је изузео случајеве кад је
сугласничка група настала успостављањем сложенице, тј. норми­
рано је писање nротиврјечити, nротиврјеЧ1l0ст, разрјешавати,
разрјешење, одрјешивати, одрјешење, одрјешит, разрјеЬивати,
разрјеЬивање и сл, а томе је додат и дублет 02рев и огрјев, 02ревни
и о грјевни. Најјачи су разлози за задржавање неупрошћене групе
сугласник +
рј у nротиврјечити и СЛ., где је задржавање ј
подстакнуто истозначним облицима nротивурјечити или nроту-
136 Иј екавица и екавица т. 68ј

рјечити. Треба признавати ликове из П и у осталим наведеним


речима, али идентификујући их као дублетне. Другим речима,
треба признати као пуноправне и облике у којима се правило
упрошћавања доследно примењује и избегавају сугласничке групе
тешке за изговор (зрј, дрј и сл.): разрешив, разрешење према
разријешити (однос као окреnљив, окреnљење према окријеnити),
разреf)ивач према разриједити (као истребљивач према истријеби­
ти) итд. Лик (прев у иј. условљен је таквим акцентом (као у објед,
посред), али како се у тој речи често чује и акценат типа оnрёз,
отров, коријен, с њим аутоматски иде лик 02ријев, у којему нема
ничег неправилног. Из свега тога проистичу ови употребни ијекав­
ски обрасци:

разрешавати и разрјеLuавати, разрешење и разрјешење, одре­


шит и одрјешит; разреf)ивати и разрјеf)ивати, разреf)ивач и
разр jef) ивач;
nротuврјечност (nротивречност), поред nротивурјечност
(nротурјечност);
02рев (О2рјев) и 02ријев, 02ревни (О2рјевни) и 02ријевни.

k. Остаје неколико посебних речи у којима треба поправити


ијекавску норму П или прецизирати однос иј. и ек. облика и
препоручити употребне обрасце:

дејство, дејствовати ек., дејство (дјејство) , дејствовати


(дјејствовати) иј.; от.мен ек., отмен и отмјен иј. - У Пје иј. само
дјеј-, от.мјен, али је у изражајној пракси много обичније дејствова­
ти, дејство (поред дјеловати, дјеловање) , отмен. Ово су речи
преузете из традиционалног наслеђа (славенизми), које се не
морају доследно прилагођавати нашем аутентичном гласовном
систему. Ни варијанта дјејство није у правом смислу прилагођена
иј. систему, јер се у њему кратко јат испред ј доследно замењује
са и (сијати, а не "сјејати"). У облику от.м(ј)ен затрла се смисао на
веза са основом .мијенI.мјен, те нема сметње за варијанту от.мен.

не.мушти ек., не.мушти (ње.мушти) иј. У П је иј. само ње.му­


шти, што је сагласно с пореклом ове речи (основа као у није.м и
формант -ушти према старосл. ), али се данас та реч смисаоно више
доводи у везу са одричним придевима (несувисао, несловесан), па
је много обичнији облик HeMYLumu него ње.мушти .

.мезuмац ек., .мезuмац и .мјезuмац иј., тако и -ица. У П је иј.


само .мјезuмац, .мјезuмица, али изражајни обичај изискује да се
призна и .мезuмац, .мезuмица.

истоветан ек., истоветан и истовјетан иј. - у П је само


истоветан, јер јат у овој речи није изворно, али је у иј. изразу
много обичнија варијанта са вје.
т. 68k Иј екавица и екавица 137

.мјед иј., .мед и .мјед у ек. (и други ијекавизми у ек. изразу). -


Ова још прасловенска реч слабије се одржавала у екавској тради­
цији него у ијекавској, а обнављању ек. лика донекле смета и
подударност са .мед (пчелињи). Отуда и у ек. текстовима каткад
налазимо лик .мјед и .мједен (нпр. две .мједене зделе, РСА). И у ек.
и у иј. израз ушао је нестандардни ијекавизам заf)евица, лик чак
чешhи него задевица одн. задјевица. Ако писцу ек. текста затребају
речи тједан, тједни, тједник, нормално ће их написати у том
аутентичном и познатом облику, а неће конструисати вештачко
"тедан" и сл. - Нема принципијелне сметње да се и у ек. израз у
посебним приликама уклопи покоји лексички ијекавизам, па се ове
појаве могу препустити слободном избору израза. Свакако, и у ек.
изразу треба писати уљез, јер је ек. улез (тако у П) сасвим
необично, такође nрuљежан ум. nрилежан. У екавском изразу
треба признати и облике nаљетковати, nаљетковање ('пабирчити,
пабирчење'), иако су изворно ијекавски, јер се затрла свест о
њиховој вези са лето - љето.

првенство, nрвенствен, npвeHm~ (ек. и иј.); nрвијенац (иј.) у


посебним значењима. - Стари формант -ЋН- систематски је замењен
са ен: гвоздЕН, водЕНица, nросЕНи, словЕНски ИТД., а само се
као дијал. архаизми чувају трагови некадашњег јата (гвожf)ен,
вођеница, биљка жуhеница). у складу с тим у П је нормиран лик
првенство и СЛ., а у склопу тога и: "првијенац и СЛ., не него
првенац". Ипак из те норме морамо изузети самоникле термине из
народних обичща и народне радиности и признавати аутентичне
ликове, као што су nрвијенац у сватовима и nрвијенац "прва ракија
из казана, првоток'. - у архаизме спада и варијанта кисјели (кисјело
.млијеко, укисјелити, биљка кисјелача и сл.), јер је у овој речи још
од прасловенског доба постојао дублетизам изворног е и јата. Ипак
неће бити оправдано овај лик уводити у стандардни израз, јер би
то водило и терминима "кисјелина", "кисјеоник" или "кисионик",
а тиме и нарушавању постојаности и целовитости књижевног
израза. Зато се ликови кисјели, укисјелити могу признавати само
као стилистичко средство.

И У закључку овог поглавља треба истаhи да је ијекавизам


обрађиван по начелу да не треба ревидирати системску норму, а
да се у лексичким појединостима које не нарушавају битне систем­
ске односе може донекле иhи у сусрет аутентичном ијекавском
језичком осећању, да би стандардни израз био што природнији.
ГЛАСОВНЕ ПРОМЕНЕ И ОДНОСИ ГЛАСОВА

69. Начелно је Вуковом реформом наш правопис установљен


као фонолошки ("пиши као што говориш"), тј. сваки глас као
функционална јединица изговора има своје слово, али језичка свест
и сам наш слух не идентификују увек поуздано и истоветно
гласовни састав речи, а на представу о неком гласу не утиче само

оно што разазнајемо слухом него и свест о структури речи.


Регулисање тога предмет је правописа, али нормативни проблеми
које изазивају промене и односи гласова не ограничавају се на сам
правопис као правила писања, него обухватају и норму гласовне
структуре и избора облика. Питања везана за замене јата и њихове
односе обрађена су у претходном поглављу, а у овоме су на реду
друге појаве у гласовном систему битне за норму писања и уобли­
чавања, речи.

СУ2ласнuк х

70. Иако је главно правило нашег књижевног језика да се х


одржава тамо где је изворно постојало, постоје и нормативно
усвојени облици у којима је изостало х или у којима је замењено
сугласницима в или ј. Неки такви случајеви прихваhени су као
опште правило, а неки као дублетни, напоредо с варијантама у
којима се чува х. Признају се и имена типа Ранко (од Хранко),
3арија, Риста, Ристић.

а. За неке речи затрла се већ свест да је у њима постојало


изворно х, те га и нема у књижевном стандарду. Оно је некад
изгубљено а некад замењено: .мuлетu иј . .мuљeти од Х.МUЛ-(?),
трунути, трулеж и сл. од трухн-, трухл-, а в уместо изворног х

имамо у домаћој речи твар и у позајмицама .марва, буздован. Као


општи стандард усвојене су и замене са ј у речима nроја, nро.маја,
аждаја, јендек иако се у неким говорним срединама
т. 70а Гласови: сугласник х 139

(углавном муслиманским) одржавају и варијанте са х, које могу


служити за стилску карактеризацију израза. Стандардни су и гла­
голи зеватu иј. зuјеватu, зевнутu иј. зuјевнутu, у којима в не
долази као гласовна замена за х него као елеменат старог творбеног
модела (паралелна варијанта зuјехатu, зuјехнутu представља иј.
дијалектизам) .

Ь. Најбитнији признати дублетизам изазивају варијанте са в


уместо х. Оне су заступљене као систематска појава у речима које
су имале гласовни след у х а: .мува - .муха, бу ва - буха, дувати­
духати, 2рувати - 2рухати, кувати - кухати, кувар - кухар,
nротува - nротуха, .мувар - .мухар (биљка), дуван - духан, l)инl)ува
-l)инl)уха; а уз то имамо и дублете уво - ухо (али само рухо, ухода,
уходити), придев е сув - сух, 2лув - 2ЛУХ и именицу nастув - nастух
(али само слух, њух, дух и задуха, крух, кожух, трбух). Свуда
дакле замена в долази иза самогласника у, а имамо је и мимо те
позиције у дублету вајат - хајат. ОКО наведених облика развиле
су се и дублетне изведенице: сувљи - сушu, 2лувљu - 2ЛУШU, .мувљи
- .мушјu, бувљu - бушјu, 2рунути - 2рухнути, дунути - духнути,
.муволовка - .мухоловка, 2лувон(uј)е.м - 2лухон(uј)е.м, 02лув(ј)етu-
02лухнутu и др.

с. Малобројнији су дублети са ј уместо х: кијати - кихати и


изведенице (гас кијавац - кихавац, кијавица - кихавица) , леја - леха
(иј. само лuјеха); оправдано је додати и снаја - снаха (с тим што
лик снаја може имати и фамилијаран или хипокористичан призвук),
а признаје се и чоја, мада лику чоха ипак треба дати предност.
Поред кухиња (П само тако), неопходно је признати и друкчије
обликовану варијанту кујна, док придев остаје само кухињски. У
обичају је и nајати, nајалuца (изворно nах-).

d. Дублетизам увећавају и прихваhени облици у којима се х


губи без замене, а напоредо постоје и облици са изворним х (некад
у блажој а некад у изразитијој просторној и националној полариза­
цији). Облици без х делом су признати у норми П, а још неки се
морају признати због изражајног узуса. У П је поред nодбухао
призната и вар. nодбуо, што треба проширити и на остале облике
тога придева (и глаг. радног придева): nодбула, nодбуло, nодбулu
(поред -хла, -хло, хлu); у осталим облицима глагола nодбухнутu
и у глаголу набухнутu х треба редовно писати: nодбухне.м, набух­
не.м, набухао, набухнуо итд. Међу обичнијим речима као дублете
треба уважавати а.мајлuја и хамајлuја, ајвар и хајвар, алка и халка,
али само халаnљuв. Има и још речи у којима је реалан двојни
поступак, али оне у стандардном језику имају маргинално место
стилских и оказионалних речи, па се избор може препустити
писцима и њиховој оцени стилске умесности; нпр. а.мал(uн) и
хамал(uн) (П ово друго), алал(uтu) и халал(uтu) (П друго), алов
140 Гласови: сугласник Х, сугласник ј т. 70d

и халов (П друго), алас и халас (П обоје, без оцене). Ово важи


само за варваризме (углавном оријентализме) из народних говора,
а не и за домаће речи и европеизме.

71. у социокултурном и националном разликовању српско­


хрватског језичког стандарда у свему изложеном дублетизму за
српску језичку културу и обичајну норму карактеристичнији су
облици без х, али то никако не значи искључено ст или оспоравање
варијаната са х. И у српском стандардном изразу сасвим је обичан
нпр. облик ухо, који се наслања и на своју множину уши и придев
ушни. Доста су обични и ликови сух и глух (сухо.меснати, заглух­
нути и сл.), који су у обличком складу са сушити, заглушити,
Olлушити се. С друге страйе, потпуно су изван обичаја варијанте
.мушји, бушји (само .мувљи, бувљи) , па и глуши. Необичне су,
изузевши сликовите стилизације, и варијанте духан, кухати, кухар,
кухарица; међутим, у општем обичају је облик кухињски, а поред
кујна доста је обично и кухиња. У нормативном усмеравању треба
уважавати реални изражајни обичај, али никако не и сузбијати
варијанте са х, нити их ичим ограничавати, у мери у којој се јављају
спонтано и по избору писаца текста.
Сасвим је друге природе дублетизам историја / хисторија, као
и хе.мија / ке.мија, хлор / клор, хроника / кроника, хирург / кирург
итд. (в. т. 100ef).

72. Нормативне проблеме наметнуло је и секундарно, накнадно


х, које се јавља у неким положај има где није било изворног х. Та
појава најизразитија је у муслиманским говорним срединама, али
има и шире домашаје. Најшире је заступљено накнадно х као
протетички глас у речима које почињу самогласним р: хрЬа, хрЬав,
хрвање, хрвати се, хрзати. Ове облике није признао П, а не може
их ни сада прихватити српска књижевнојезичка средина, јер у њој
реално спадају у супстандард, својствен неким видовима админи­
стративне, пословне и техничке комуникације и жаргона. У другим
етнокултурним срединама, међутим, не вреднују се негативно (као
жаргон), те им се у новијим нормативистичким обрадама признаје
ранг стандардне дублетне варијанте. Као лексички изузетак прихва­
ћено је у општем стандарду оnхрвати, опхрван. Некњижевни су
облици вехнути, увехао, а не признају се у приручницима (иако
имају заступника у стручним расправама) ни облици лахко, .мехко
и СЛ., где х стоји на месту некадашњег г.

Сугласник ј

73. ]]ОЗИЦИОIНЮ ј У суседству са и. И у добром књижевном


изговору сугласник (сонант) ј несигурно се чује и идентификује у
суседству са и; у народним говорима ј бива несигурно и уз е, али
т. 73 Гласови: сугласник ј 141

то не изазива битније тешкоће у писаној речи. У додиру са и


можемо у неком смислу разликовати с т р у к т у р а л н о ј, које се
схвата као део сугласничког костура речи и пише се редовно, без
обзира на то колико га јасно чујемо - и п о з и Ц и о н о ј, које
аутоматски настаЈе или може настати кад изговор прелази с једног
самогласника на други. У овом другом случају правописни обичај
и норма опредељују се треба ли писати ј, на основу изговорне
изразитости прелазног гласа и других околности. Усвојена норма
разликује се за положај испред и и иза и.

а. Испред и нема позиционог ј, тј. ј се не умеће у самогласничке


следове аи, еи, ои, уи. Такве самогласничке додире налазимо у
позајмицама и страним именима, а у домаћој лексици само на
саставу сложеница: наиван, кокаин, лаик, каиш, Раиф, Каиро,
сеиз, шеик, неимар, олеин, nротеин, стоик, андроид, МОН20лоидан,
хероин, руина, флуид, суицидан; заискати, наиме, nреиначити,
доиста, поименице, уистину, уи2ран. Посебни случајеви:
(1) Испред и пише се ј ако је структурални део основе: утајив,
тајити, спојив, моји, мојим, вујин (према вук); тако иј које долази
као замена за х: леји, снаји, промаји. Ово је норма и за лична
имена: Кајица, Дајица, Војин, Војислав, Пејин (према Пеја и Пејо),
Вуји ца, Грујица, Мујин ИТД., а за презимена само саветодавна
(правилније је Којичиh, Грујичиh и сл. него без ј, али то зависи од
носилаца и службеног регулисања).
(2) Домаћи наставци су -ајив, -ајица (уклопљен је формант ај,
са структуралним ј): лишајив, nриштајив, жуљајив, сиnљајив;
м (ј)ешајица, мећајица.
(3) Изузевши новије европе из ме типа конструисати, дезавуи­
сти, октроисати, који се по неспорној норми пишу без ј, несигурно
је писање испред -исати (то су већином ретке речи). У П је
нормирано 02рајисати, на2рајисати, наhефлејисати (па су се за
овим повели и речници), али предност заслужују ликови без ј (оно
овде није структурално, за разлику од калајисати). Обрасци:
калајисати, nаnашјисати, набелајисати (према именицама на ј);
02раисати, на2раисати, наhефлеисати (П -јисати); бадаваисати,
вараклаисати, вараклеисати (РСА), овлаисати, сефтеисати, џа­
баисати (РМ С) .
(4) Према глаголима зајмити, најмити, појмити итеративи су
заимати (поред зајмати), наимати (поред најмљивати) , поимати
(-u.м- је стари, наслеђени формант).
(5) у глаголу nројицирати (поред nројектовати) ј је структу­
рално (лат. projicere) и обавезно се пише. Речи хероизам, хероика,
хероин не представљају наше изведенице од херој, него су преузети
готови модели из страних језика, па се у њима ј не пише.

Ь. Иза и нема по зици оног ј ако је наредни самогласник о. И


ово налазимо често у ле:ксици туђег порекла (радио, пион, авион,
142 Гласови: сугласник ј т. 73Ь

ka.mU01-l, милион, биологија, приоритет итд.), каткад и на саставу


Домаhих сложеница (nриобалан, иоткуд, nриостати), али нај­
чешhе испред о насталог од л на крају слога: био, пио, водио,
радионица, носиоци, иј. диоба, дионица, живио итд. Посебни
случајеви:
(1) Пише се ијо кад је ј у структури речи или кад је тако
схваћено: змијо, змијом, змијолик, историјом, Србијо итд.
(2) Не сматра се ј позиционим (те пишемо ијо) у речима
вијоглав, вијогор, вијорити се, биљка вијошица (ослонац на вити­
-вијем, вијати), такође Равијојла.
(3) Структуралне је природе ј у фр. имену Гијом и у галицизму
семијон (-иј- уместо фр. -ill-). Иако имамо речи историја, артерија,
студија, фурија - не пише се ј у артериосклероза, историографија,
студиозан, фуриозан (то су преузети готови страни модели, а не
наше изведенице).
(4) У именима Мијо, Цвијо и у презименима Мијовић, Стијо­
вић ј представља творбени формант, а не позициони глас. Ако се
пак у формату мил- л мења у о, не пише се испред њега ј: Миодраг,
Миомир, а тако и у старинским именима од којих има изведених
презимена: Миоман, Миотош, Миочин, Миогост, Миобрат, Мио­
ко, Миоша, Миоча. И за презимена је правилан лик без ј (Миома­
новић, Миошиh, Миочевиh итд.), али та препорука не обавезује
носиоце.

(5) Усвојено је (П) да се ј не пише у речи фиока, будуhи да у


овој речи нема изворног ј.

с. Иза и а испред а, е, у редовно се пише ј у свим простим и


изведеним речима. У овим позицијама обавезно се успоставља ј и
у позајмицама, као и у прилагођено писаним страним именима.
Графије иа, ие, иу у нашем тексту могу бити само на шаву сложених
речи, нпр. иако, ниуколико, nриучити, триатлон, триангулација,
nолиедар, nолиетилен; изузетно се и на саставу сложених речи
пише ј у бијенале, тријенале (јер се не узимају као двочлана
образовања). У свим другим случајевима обавезно је ј: авијација,
социјализација, пиједестал, ривијера, премијер, тријумф, радијус,
радијум, Елијар, Гарсија Лорка, Молијер, Лијеж, Сијукси; са овим
је сагласна и иј. замена дугог јата (ије), као и многи облици У којима
ј припада њиховој сугласничкој структури: старија, старије, ради­
је, пијем, бијеш, лију, бију, иј. умијем, умију, смију итд. Код
именица на -и и -ио позиционо ј јавља се у промени, само с разликом
у инструменталу и при св. придеву, тако да укрштањем овог и

претходног правила добијамо овакве односе:

нам. такси, Верди радио, Силвио Силвије Силвија


zeH. таксија, Вердија радија, Силвија Силвија Силвије
дат. таксију, Вердију радију, Силвију Силвију Силвији
uнстр. таксијем, Вердијем радиом, Силвиом Силвијем Силвијом
nрuсв. В ердијев Силвиов Силвијев Силвијин
т. 73с Гласови: сугласник ј 143

У складу су с тим системом и односи .м ил ијар да - .мuлuон - .мuлuјун,


радијан - радион - радију.м и сл. Однос ио - ија не примењује се
у глагол ском пару nрионути - nриањати, зато што су ово сложене

(префиксиране) речи (nрионути је настало од nрилнутu, а то је


од старе основе nрuльn- сродне са данашњим глаголима nрuлеnuтu,

nрuлuјеnuтu) .

74. Још nnеки случајеви у вези с писањем ј. Извесних неуједна­


чености и колебања у изговарању и писању ј има и у другим
позицијама.

а. Секундарно ј јавља се и између е и а, али оно овде није


аутоматски позициони глас, него се формант -еја примењује у
прилагођавању речи страног порекла нашем обличком систему, те
је та појава везана за именице на -а: идеја, еnоnеја, алuнеја, Кореја,
Гвинеја, Дулчuнеја или Дулсuнеја и сл. Ни у том положају ово није
редовна појава (одступа Геа, Реа, ж. име Андреа), а у другим
положајима остаје редовно еа: uдеал, реалан, сеанса, ген. бuфеа,
дефилеа. У речи плејада и Плејаде (сазвежђе) ј се пише према
изворној графији (грч. pleiades). Без ј пишемо и домаће геак,
zеачuтu се.

ЈЬ. Према основама на иј (где год је иј у генитиву, било како


да је у номинативу) придеви су на -ијски: ар.мијски, ракијски,
азuјскu, ко.мшuјскu, .медијски, алу.мuнuјскu (и алу.мuнuју.мскu) , сту­
дијски (према студио и студије). Друкчије су творбе придеви
шу.мадuнскu, дал.матuнскu, каткад и ко.мшuнскu (стандардно ко.м­
шuјскu).

с. Формант ији обично остаје несажет: веселuјu, Илuјu, Алuјuн,


кутијица, али се сажима у презименима (Сарајлuh, Илuh итд.) и
у завршетку -иница (ум. -ијиница): хаџиница, ко.мшuнuца, сnахини­
ца. Неупрошhено остаје -ијка: Азuјка, Индuјка, али постоји и
напоредни наставак -ика (с кратким и): .мuражџuка, nроводаџика.
Пише се ј у сuлеџuјство, аријство, али је изгубљено у убuство,
убuствен, самоубuство.

d. Код придева типа зечјu и зечuјu нормативно су призната оба


облика. Употребну предност можемо дати наставку -ији кад му
претходи група сугласника (овчuјu, zyшчuјu, враnчuјu), а у другим
случајевима варијанти -ји: божјu, д(ј)ечјu, вучјu, вражјu, .мачјu,
козјu; nасји је само тако.

е. Према глаголима на -ије.м у императиву се редовно пише ј:


nиј, nоnиј, шuј.мо, иј. нас.миј се итд.

С. Признаје се као дублет рејон и рајон, тако и рејонuзацuја,


рајонuзацuја (ј је изворно, из француског облика), а реон је
нестандардна варијанта.
144 Гласови: сугл. ј, једначење по звучности т. 74g

g. Иза меких сугласника Љ, њ, Ь, ћ не може стајати ј: ноћу а


не "ноћју", цеЬу/цијеЬу а не "ц(иј)еђју", Ћaнz у кинеским именима
а не "Ћјанг". Изузетак је само реч nуномоћје (поред nуномоћ).

lедначење СУ2ласника по звучности

75. Између разних процеса упрошћавања сугласничких група


ради лакшег изговора за правопис је најбитније једначење сугла­
сника по звучности. Већ првим издањем Вуковог Српског рјечника
(1818) наш правопис је утемељен у основи као фонолошки. То
значи да се у писму изједначују по звучности суседни шумни
сугласници (први према другом), будући да се изједначују и у
изговору, нпр. срПски, задуД{бина, иСпунити; овако се поступа у
структури засебно изговорене речи, а промене изговора у додиру
двеју речи не утичу на писање (пишемо нпр. код куће, а не према
изговору "кот куће"). Такав поступак остао је стална основа српске
и обједињене српскохрватске правописне норме. И за даље раз­
добље треба потврдити и само у по нечему дорадити норму П, која
се држи вуковске основе.

На једначење утичу и подлежу му шумни сугласници, а сонанти


( в јр л м н љ њ) остају без утицаја на ову појаву, иако су сами по
себи звучни. Звучни и безвучни сугласници већином чине парове,
те сугласник захваћен једначењем прелази у свој парњак; без
звучних парњака имамо три безвучна сугласника (Ф х ц), али у
структури речи нашега језика практично нема позиција у којима
би требало да се ови сугласници једначе по звучности. Низови
звучних И безвучних сугласника лакше се памте кад се има на уму
да су сви звучни шумни сугласници осим џ поређани у првом делу
азбуке:
зв. б г д ђ ж з џ
безв. п к т ћ ш с ч Ф х ц.

Резултат једначења по звучности каткад се преноси и у позиције


где није било услова за једначење: ген. мн. nрu.м(ј)едаба, свадаба,
удадаба (уместо изворнијег -таба) , св (ј)едоџаба, наруџаба (ум.
-чаба) , с тим што постоје и напоредни облици типа св(ј)едоџби,
nрu.м(ј)едби; али остаје бuљежака, свезака и сл. У нар. говорима
чују се и подешени придевски облици: усак, бритак, 2латак и сл.,
али је књижевно само узак, 2ладак, бридак. До пуштен је, међутим,
облик масак, ген. маска ('мужјак мазге, мазгов'), на који је утицало
не само једначење по звучности него и други чиниоци.

76. Једначење по звучности ипак се у писању не спроводи


сасвим доследно. Одступа се од њега углавном у три случаја: кад
се д нађе испред с и ш (овај је изузетак установио сам Вук Караџић);
у новијој лексици на саставу форманата сложених речи; у властитим
именима и изведеницама од њих, углавном страним, али и
т. 76 Гласови: једначење по звучности 145

неким специфичним Домаћим. Сва су ова одступања изазвана


тежњом да се не деформишу облици речи, да им се не замагљује
структура и значење. Она значе уступак фонолошког начела
правописа морфолошком начелу, тежњи да се исти облички чланак
(морфема) једнако пише у разним позицијама, као и етимолошком
начелу, утицају изворног страног писања у позајмицама.

а. Сугласничке групе дс и дш никад се у писму не једначе. Ова


друга је доста ретка (одшетати, одшта.мnати, nодшишати,
кадшто и сл.), али је дс врло често, због префикса од, под, над,
пред и због наставака -ски и -ства: одселити се, одступити,
nодс(ј)ећи, 1tадстреш1tица, представити, nредс(ј)едник, 2радски,
људски, судски, људство, судство, сродство, 2Осnодство итд. У
народним говорима д се у овој позицији или претвара у т, или се
губи, или се слива с наредним с у Ц (отселити, преставити,
госпоство, љуцки, госпоцки), али ништа од тога не иде у књижевни
језик. Осим изузетака о којима ће ниже бити речи, испред осталих
безвучних сугласника д се редовно претвара у т, и у изговору И У
писму: откоnати, претпоставка, nотnредс(ј)едник итд.

Ь. У некој мери правило неједначења испред с важи не само


за д него и за Ь, али OB~ сугласник врло ретко долази у такав
положај, па се и не може говорити о системском правилу. У П
налазимо само воЬство (без једначења), али на другој страни
БО20ваhки према БО20ваЬа и вар.мећки према вар.меЬа (по обрасцу
једнаком са nећки, 1tикшиhки). Ипак, ако нам затреба придев од
имена ЛОЬ (пољски град), биће нормалнији облик лоЬски него
лоhки (Лоl)ски устанак, Лоl)ска операција). Остаје отворено питање
како би и врло писмен човек уобличио придеве од ФоЬа, АдиЬе,
ПеруЬа (у Италији), Шо.моЬ (у Мађарској), па и од нашег ЉубовиЬа
(будући да облик љубовиhки изазива помисао на Љубовиће). Није
језичка грешка ни ако се примени образац П (БО20ваhки) ни ако
се напише -Ьски, будући да се у ономастици неизбежно одступа од
системских правописних једначења и упрошћавања; у том духу и у
П је нормирано писање иванић2радски и допуштено Забрдца и сл.,
а у Именику места је Подху.м и Потху.м (разна насеља), Врхбарје
(уп. и истор. Врхбос1tа).

с. На саставу сложеница одступа се од једначења не само у


писању него и у изговор у . Наиме, при потпуно сливеном, целовитом
и једноакценатском изговору речи једначење по звучности је за нас
изговорна неминовност, те се речи типа Поткозiiрје, расnоn,
uсход, отчеnљuвати итд. обавезно тако и изговарају. Али свест о
смисаоној или и само о структуралној двочланости речи често
повлачи са собом и р ашчлањен, оделит, паузалан изговор, при
коме се поред главног акцента у некој мери испољава и секундар­
на споредна наглашеност, а у неким случајевима остварује

10 Правопис (ек.)
146 Гласови: једначење по звучности Т. 7бс

се и јасан двојни акценат. У таквој артикулацији изговорно једна-


чење по звучности више НИЈе неминовност, те при споријем и
пажљивијем изговору остаје разлика у звучности сугласника; нпр.
у речима nостдиnломски (акценат на ди, али споредни нагласак и
на пост: nостдitnломски) , политбиро, nресбиро, Оберстдорф
(при сливеном изговору то је "Оберздорф", али при рашчлањеном
Оберст/дорф) итд. - Логично је онда да се ни у писању ових речи
сугласници не једначе.
Једну групу ових одступања можемо уочити као категорију и
установити правописно правило: једначењем се не успоставља исти
удвојени сугласник, него се сугласничка група упрошhава (губље­
њем првог сугласника); а ако први формант не подноси то упрош­
ћавање (због неприхватљиве окрњености облика), сугласници се
пишу неизједначено. Највише примера за ово даје комбинација д
+ т, али правило начелно важи и за друге могућне парове:
nредтакмичење (не претт-, а није прихватљиво редуковање у
"претакмичење"), nодтачка (не "поттачка", "потачка"), nредтур­
ски, nодтиn, nодтекст, nредтурнир; нузсnецијалност (не нуссп-,
нусп-), субnериодизација (не супп-, а наравно ни "супериодизација",
као да је префикс су-), субnоларан, а тако и други могуhи случајеви
у којима се први сугласник нађе испред свог парњака. У старијој
лексици овакве групе су упрошhаване (в. т. 81а).

д. У новијој лексици преузетој из других језика једначење често


изостаје и кад први сугласник није пред својим парњаком. У П су
без једначења остали предмеци ад- (адхезија, адхеренција) , дис­
(диС2ресија), јурис- (јурисдикција), транс- (траНС2ресија); такође
и nост-, где је додатна сметња једначењу то што би се оно протегло
на још један сугласник: "позд-" (у П су дати примери nостдентал­
ни, nостдиnломски, а свакако уз њих иде и nост2лацијал). Међу­
тим, једначе се у писању префикси аб- (аnсолутан, апсорпција,
апсолвент), абс- (апстрактан, аnстиненција), об- (опсервација,
опструкција), суб- (суnстрат, суnстантив). Тако и домаће нус­
просторија, нусnриход.

е. Међу новијим туђицама и у разним новотворинама има и


других сложеница на чијем саставу изостаје једначење по звучности,
нпр. штрајкбрехер, nресбиро, политбиро. То је посебно својствено
најновијим туђицама, које највише добијамо из енглеског језика
или његовим посредништвом, а једначење изостаје и у неким
општим речима које настају од властитих имена. Неизједначена
група пише се каткад и у речима које не разазнајемо као сложене.
Примери: нокдаун, дра2стор, ЛОН2nлеј, nиН2nОН2, ре2тајм, брејк­
денс, бобслеј (или боб, врста спорта), киН2стон (вентил на
подморници), аН2стрем (мерна јединица). У лексици ове врсте
примери у којима се спроводи једначење у писању (као фудбал,
ренд2ен) у ствари су ређи него они у којима се сугласници не
т. 76е Гласови: једначење по звучности 147

једначе. Иако овакви изостанци једначења донекле оптереhују наш


израз и смањују склад изговора и писања, не би било реално
настојати да се правило једначења доследно примењује. Сметња је
овоме свест о изворном склопу речи, због које се одступања од
њега осећају као неприродна изобличења; створен је, на пример,
фактички узус да се страно HZ у нашем језику никад не претвара
у НК, ни У општој лексици ни у властитим именима. Ликови типа
2атстер, плебс ушли су у нашу изражајну норму, коју не треба
доводити у питање.

Jf. Ова тежња чувању изворне структуре још много јаче се


испољава код властитих имена кад их прилагођавамо према нашем
правопису. У складу с тим и једначење по звучности веhином се
не спроводи, али права доследност није постигнута, а и у П је дато
само правило за словенска имена. Начелно и оријентационо могу
се примењивати ова правила:

(1) Сугласнике с, З, ш и ж не треба остављати неизједначене,


осим у позицији у којој би њихова замена повлачила и замену
суседног сугласника. Дакле (подвучени су сугласници замењени у
односу на изворно писмо): Глазzов, Дрезден, Вuзбаден, Инзбрук,
Стразбур (према фр.) или Штразбурz (према нем.), Хабзбурz
(боље него Хабсбурz П), Реzензбурz, Казба, Руждu (боље него
"Рушди"), Мерешковскu, Скаскин, Рошков, Рuшков; али остави­
ћемо неизмењено с у Потсдам, Пuтсбурz, јер би замена с изази­
вала и замену т ("Подздам"), а тиме би се име превише изобли­
чило.

(2) Ако нема посебне сметње, у за нас сродним словенским


именима треба једначити и друге сугласнике: рус. ГОЛУ[lКUН, ГОЛУ[l­
ков, ГОЛУ[lцов, Безборотко, ГУ[lКИН, Потnорожје, Преткавказје,
укр. БУ[lка, чеш. Хроматка, ЛО[lковuце, буг. Расцветников. Од
овога се може одступати ако је за неко име већ створен изражајни
обичај, као и у случајевима кад би и после извршено г једначења
остала за наш језик неприродна сугласничка група; нпр. MYCOPZCKU,
Рјажскu (Ряжский), Гудцов (за наше наставке неприродне су групе
-КСК-, -шск-, -тц-, које би се добиле једначењем, па је онда боље
оставити изворну графију).
(3) У осталим (несловенским) именима најчешhе не треба
примењивати једначење других сугласника (осим с, З, ш, ж):
Вашuнzтон, Велuнzтон, Банzкок, XOHZKOHZ, Јанzце, Редфорд,
Тбuлuсu, Макдоналд или Мекдоналд, Сuzфрuд или 3uzфрuд.
Разуме се, задржаhемо једначење ако је ушло у постојан изражајни
обичај: Магбет. Пошто пишемо рендzен (с једначењем), можемо
тако писати и име његовог изумитеља: Рендzен, да не раздвајамо
симболичну везу имена и термина (у П: PeнmzeH, рендzен). Једна­
чење обично изостаје и у мусл. именима Едхем, Мидхат, Субхuја.
148 Гласови: друга једначења сугласника т. 77

Друш једначења u нека разједначавања СУ2ласнuка

77. Сугласници се не једначе само по звучности него и по месту


и начину творбе. Ово захвата сугласнике с и 3, а у мањој мери и н.

3. Сугласници с и 3 не могу стајати испред шуштавих сугласника


(ни тврдих - ш, ж, ч, џ, ни меких - п, ђ), него се мењају у сродне
шуштаве сугласнике - ш и ж. Ова промена каткад се комбинује с
једначењем по звучности, а каткад и са упрошhавањем удвојених
сугласника.

(1) Испред ч и h сугласници с и 3 мењају се у ш, а испред џ и


l) дају ж: nашче ( од пас), обрашчuh (образ), рашчуnатu, рашhере­
тати се (раз-), лuшhе (листје ---7 лисhе ---7 лишhе); 2рожl)е (гроздје
---7 грозђе ---7 грожђе), .мuражџuка (мираз), uжl)uкатu (из-). У

литератури има потврда и за uзl)uкатu, uзl)убрuтu, али то ипак


остаје ван системске норме.
(2) Може се узети да се сугласници с и 3 на исти начин мењају
и испред ш и ж, али онда долази до упрошhавања удвојеног
сугласника, те је крајњи исход промене губљење с и 3: бешу.ман
(безш- ---7 бесш- ---7 бешш- ---7 беш-) , бешаван, uшетатu, бежuво­
та н, ражестuтu се.

Ь. И испред меких сонаната љ и њ сугласник с једначи се у ш,


а 3 у ж: nрошња (прос-), ношња, .мuшљу, nошље.м, сношљuв, nажња
(паз-), чежња, кажњuв. Од овог правила, међутим, постоје две
битне групе изузетака:

(1) једначење се не спроводи на саставу сложених речи: сљубu­


ти, uзљубuтu, разљутuтu, uзњушкатu, безљудан, разљудu (али
рашчовек иј. рашчовјек), сљуштuтu;
(2) једначење изостаје и испред ијекавског љ и њ, насталог
испред кратког јата: бјесњетu и бuјесњетu (али бјешњu, разбјеш­
њен или разбuјешњен, јер овде није њ изазвано јатом), сње20ви,
nосљедица, сљеnица итд.

78. Сугласник н се у изговору не разликује или слабо разликује


од .м кад стоји испред уснених сугласника п или б. У писању је
усвојено да се н замењује са .м у унутрашњости речи, на граници
основе и наставка: зеле.мбаh (од зелен), ста.мбенu, nрехра.мбенu,
али се на саставу сложених речи пише н: странnутица, једанпут,
црвенnерка, воденбуба. У сложеним позајмицама пишемо .м кад га
преузимамо из изворног језика: сu.мбол и сu.мвол (пре фикс син-),
u.мnулс (ин-). Исправно је писати бо.мбон(а).

79. Изговор појединих сугласничких група које наш језик слабо


подноси олакшава се и разједначавањем, дисимилацијом. Тако је
старо чт готово доследно прерађено у шт: заменица шта и што
т. 79 Гласови: друга једначења, упрошћавање сугл. група 149

(старије что), поштен, машта, nоштоватu, штuво; али остаје


учтuв и старословенизам чтенuје као термин. Мање доследно
разједначује се чц у шц: сунашце, срдашце, али: р(uј)ечца, цврчцu,
uз Оточца. У народним говорима подложни су разједначавању и
носни сугласници: МЛ020, тавно, mавница, 2увно, али је књижевно
само МНО20, тамно, 2УМНО и сл. Ипак је у имену Млецu прихваhен
резултат разједначавања (сличан као у МЛО20). Појаве дисимилације
не изазивају никакве битне нормативне проблеме, изузевши један
врло наметљиви некњижевни модел творбе глаголских именица,
који донекле има дисимилациони мотив. Наиме, узеле су великог
маха - више у екавском, али често и у ијекавском изразу -
некњижевне варијанте 060лење, заnалење, од (ј) елењ е, али се тој
тежњи не могу правити нормативни уступци, јер би за поменутим
именицама дошле и "волење", "палење", "молење", "грлење" итд.,
нарушавајуhи творбени систем и његова правила. Правило је јасно:
овакве именице уобличавају се као и трпни придев, а ако глагол
нема трпног придева, онда по угледу на друге глаголе и њихове

придеве: као nаљен, одељен иј. одијељен и сл. - тако и nаљење,


дељење иј. дијељење, а у конкретизованим именицама основни слог
се скраћује, али љ остаје: одељење иј. одјељење, заnаљење, 060-
љење.

Дисимилативни процеси утицали су и на стварање признатог


дублета срећан, срећни (ист.) - сретан, сретни (зап.), али је
некњижевна варијанта "сретњи" (и "божитњи" итд.); такође на
асиметрични придевски пар ек. лењ иј. лuјен, слично и летњu -
љетни.

Уnрошhавање СУ2ласнuчкuх 2руnа

80. У ширем смислу упрошhавање сугласничких група обухвата


и процесе једначења и разједначавања (асимилације и дисимилаци­
је), о чему је било речи у претходним одељцима, али овде тај
термин примењујемо у ужем смислу, као редуктивно упрошhавање,
тј. губљење појединих сугласника. У историји нашег сугласничког
система, још од прасловенских времена, извршен а су многа таква
упрошhавања, ради благогласности, лакшег изговора. Постоје
законитости који се сугласници не трпе као суседни или као група,
па ако се нађу у додиру, група се или прерађује или редукује. На
пример, некадашње речи тћи (старије дћи), 2дуња (старије кдуња),
6зова садржавале су неприхватљиве сугласничке групе, па су
замењене облицима Кћи (прерада сугл. групе), дуња, зова (редукци­
ја, губљење сугласника). Законитости ове сношљивости сугласника
временом се мењају; некад није могло бити нпр. дл, тн (зато је
рало а не "радло" , кренути а не "кретнути"), а данас ништа не
смета седло или метнути. Имамо данас и многе групе
150 Гласови: упрошhавање сугл. група т. 80

које поједини народни говори упрошhавају (тица, ше1-luца, чела,


жалос и др.), али их књижевни језик не избегава (nтица итд.).
У промени и деривацији исте речи сугласници су се у једним
облицима губили, а у другим одржавали без гласовне сметње, па
су разједначени обрасци тежили да се поново уједначе. При томе
се или поново успоставља некад изгубљени сугласник (нпр. растао­
-расла уместо старијег расао-расла) , или се сугласник изоставља и
тамо где није имао гласовне сметње; нпр. гласовни развој довео је
до односа nразда1-l-nраЗ1-lа-nраЗ1-l0, а подешавањем облика м. рода
по угледу на друге облике установљен је образац nраза1-l-nраЗ1-lа­
-nраЗ1-l0. У народним говорима ова тежња делује у много већој мери
него што је признаје књижевни језик (радосан, .масан, свесан иј.
свјесан итд.).
Због свега овога долази до многих разлика у упрошhавању
сугласничких група - између раније и касније успостављених група,
између старије и новије лексике, између онога што је прошло кроз
живот народних говора и онога што је успоставио или примио из
других језика сам књижевни језик - и сл. Зато имамо на пример:
болешљuв а не "болестљив" - али nоnустљив; лuстак-лuска - али
чuстка (нови русизам); .месни иј . .мјесни а не "м(ј)естни" - али
азбест1-lU, карстни итд.

81. Проблеми који истичу из овог превирања углавном су у


нормирању гласовне структуре и избору облика, а не чисто право­
писни. Губљењу је подложан сугласник делом кад се нађе испред
другог сугласника, а делом кад је у међусугласничком положају.
Најпре ћемо приказати први случај.

3. Удвојени сугласник може стајати само на саставу сложених


речи. Старијег је типа само удвајање ј у суперлативу: 1-lајјачu,
1-lајјУЖ1-luјu, најједН0ставнији, најјаснији, а други примери ограни­
чени су на новију лексику, у случајевима у којима би упрошhавање
сугласничке групе нарушавало смисаону јасност и мотивисаност:
nоддuјалекат, 1-lаддруштве1-lU, nреддржав1-lU, 1-lуззарада, суnерреви­
зuја и сл. Ако је у питању група која би у исходу једначења дала
удвојени сугласник и ако није прихватљиво упрошhавање, једна­
чење се не примењује: nредтурски, nодтачка итд. (в. т. 76с). У
позицијама ван састава сложених речи обавезно је упрошhавање
групе два иста сугласника (било да су изворни, било да се једначе­
њем долази до истог сугласника): саски (од сас-ски), руски, Фра1-l­
цуски (француз-ски) итд. У старијим речима редовно се упрошhавао
удвојени сугласник и на шаву сложеница: безаКО1-lUК (од без-зако­
ник), безазора1-l, одвојити (од-двојити), одужuтu дУ2, бестuда1-l
(без-стидан), расанити се, от(ј)ерати, nотурити (од под-турити),
бежuвота1-l, uшетатu итд. (уп. т. 77а2).

IIJ. У целовитим (несложеничким) речима т и д се законито


губе и испред сродних сливених сугласника (африката) Ц, ч, ћ, џ"
т. 8Љ Гласови: упрошћавање сугл. група 151

Ь. Примера је највише за т-ц и д-ц: губици, изузеци, задаци, преци


(не -тци или -дци), оца и оче (не "отца", "отче"), cu.миџиja (према
симит), бур.муџија (бурмут). Међутим, ово правило не делује на
саставу префикса и другог дела сложене речи, него се задржава
неупрошhена група; по норми П, коју треба и даље поштовати, у
оваквој групи обавезно се примењује једначење по звучности:
nодЬакон, nодџарнути, отhушнути, отц(иј)еnити, nотц(иј)ени­
ти. Неизбежна су поједина одступања од ових правила у онома­
стици (уп. и т. 76Ь и 76f2), нарочито у презименима. - У спој ено
писаном футуру упрошhава се сугласничка група, иако је на споју
сложенице: знаhу, водиhеш, nлешhу (В. т. 63а).

с. Посебне је природе губљење т испред к у заменици тко ~


ко, а онда и у сложеним образовањима (нетко ~ неко и др.). Овде,
наиме, не делују само гласовни разлози, него и тежња да се
уједначи промена и отклони разлика тко : кош-ко.ме, а и тко :
који, какав и др. Стари облик је био кто, али је због гласовне
непогодности у свему штокавском наречју био прерађен у варијанту
тко. У овом, архаичнијем облику заменица се одржала мало где
у штокавским говорима, и већ у Српском рјечнику 1818. године
Вук је дао предност ликовима ко, неко, ико, нико, иако се тада
тк боље чувало него данас. Старији тип тко, нетко задржан је,
међутим, у хрв. пракси и стандардизацији, те се у П даје дублетно
ко и тко.

д. Сугласници т и д губе се каткад и испред неких сугласничких


група. Тако имамо (као лексички изузетак) присуство (а не
"присутство"), одсуство, присуствовати, одсуствовати - али
само братство, сродство, господство итд. - Губе се д и т испред
шт у не.маштина (од -тштина), zoсnоштина: дублет је рашта и
радшта, а nоштаnалица, nоштаnати се биhе обичније него
nодштаnалица, nодштаnати се, мада је обоје исправно. Не упрош­
ћавају се сугласници у кадшто, будшто, nодшишати се, nодшити
(постоји и nошишати, nошити, али у другом значењу).

82. Друга нека битнија губљења сугласника условљена су


међусугласничким положајем.

а. у ранијим раздобљима сугласници д и т губили су се кад


су се нашли између струјних сугласника (с, З, Ш, ж) као претходних
и праскавих сугласника, африката и неких сонаната као наредних.
За структуралну норму најбитније су групе на чијем је крају
сугласник чест у наставцима, пре свега ц, к и н (некадашње групе
стц, штц, стк, зд-к, ст н, здн, штн, ждн, које су се законито
упрошhавале) .

(1) Именице с непостојаним а у завршецима -стац, -штац,


махом и -стак, -здак у косим падежима губе т, д: крстац крсца,
nроштац nрошца, листак лиска, залистак залиска, подлистак
152 Гласови: упрошhавање сугл. група т. 82а(1)

nодлuска, наnрстак наnрска, надо.м(ј)естак -еска, zроздак zpOCKa.


Тако је и код именица с наставком -ка (лuска, коска, а без
упрошћавања нова реч чuстка), али се пред наставком -киња група
ст не упрошћава, будући да је имају новије речи страног порекла:
нудисткиња, ко.мунисткиња, nијанисткиња, телефонuсткuња,
фе.мuнuсткuња; у П је из овога изузето .модискиња (само тако,
наравно поред хс . .модистица), али је исправан и облик .модистки­
ња. Име Растко показује да је и у домаћој грађи постало прихват­
љиво стк (nодлuстка итд., али не и стц).
(2) Исто тако је норма у традиционалној домаћој лексици да
се стн и штн упрошћавају у придевским наставцима: часна (часно,
часнu, часноz итд.), .масна, uзв(ј)есна, радосна, nосни, узраснu,
.м (ј)есни, расnусни, складuшнu (од -иштни), nозорuшнu, казалu­
шнu, боравuшнu итд. Али стн остаје доследно у новијим туђицама:
карстни, азбестнu, nротестни, контрастни, ко.мnостни, ин­
цестни; једино је доста обично робуснu (поред П робустнu), где
је свест о изворном ст слабија зато што не постоји основна
именица. Остаје стн и у Домаћем nрстни (према прст).
(3) Ретки су придеви који су имали групе здн и ждн, па се није
ни створило обичајно категоријско правило о њиховом уобличава­
њу. у придеву празан -зна -зно ишчезло је д не само из изговора
него и из језичке свести; zроздан, zрознu углавном је ограничено
на сликовити израз (zрознu виН02ради, а онда и двосмислено zрозне
сузе). С друге стране, имамо новије речи од.маздт-щ двобразднu
(обоје и у П), двобраздњак (врста плуга), а у РСА има потврда и
за звезднu иј. зв(u)језднu. Све су то речи које би без д биле
необичне и за језичко осећање неприхватљиве. - За комбинацију
ждн имамо само један обичан пример из старосл. наслеђа, у којем
се група ждн упрошћава: нужна, нужно (за нуждан - нужан в.
ниже).

Ь. Посебно је питање облика неодр. вида м. рода придева о


којима је горе било речи, јер то је облик у ком се т или д није
губило из гласовних разлога, али се у народним говорима и жаргону
ови сугласници често изостављају под утицајем осталих облика
(нпр . .масан ум . .мастан под утицајем .масна, .масно, .масни итд.).
Главно је правило да књижевни језик и његова норма не признају
ове по аналогији упрошћене облике; правилно је, дакле, само
болестан, врстан, жалостан, uзврстан, uзв(ј) ест ан, .мастан,
nакостан, св (ј)естан, страсinан, у.м(ј)естан и неу.м(ј)естан, ча­
стан и сл. Ипак, ово правило није без изузетака:

(1) Већ је поменут општеусвојени облик празан (уместо "пра­


здан"), а с њим иде и ласан 'лак' (ум. "ластан").
(2) у П је као дублет дато нуждан и нужан, али оДлучну
предност треба дати другом облику, јер је сасвим необично нуждан
у значењу 'неопходан'.
т. 82Ь(3) Гласови: упрошћавање, тврди и умекшани сугласници 153

(3) Имамо разлога да поред nристрастан и неnристрастан


(П) признамо и варијанту пристрасан и непристрасан, не само
због распрострањености у разг. језику него и зато што се веза с
појмом страст сасвим замаглила и што се овом варијантом убла­
жава за наш језик неприродна нагомиланост сугласника.
(4) Код придева са некадашњом групом штн овај проблем се
готово не испољава, јер они по правилу немају неодр. вида:
дворишни, складишни, боравишни, исходишни и др. Усамљен је
међу њима придев чудовишни, који се осамосталио од основне
именице и претворио у описни придев, са оба вида; за његов неодр.
вид можемо узети образац чудовиштан (чудовишан), дајуhи пред­
ност првој варијанти као системски правилнијој, али признајуhи и
другу као факултативну (врло је обична у општем изразу).
(5) Груба је системска грешка облик завистан, независтан
уместо зависан, независан, јер то не потиче од именице завист
него од глагола зависити, у ком нема никакве групе ст.

с. Губљењу у међусугласничком положају подложан је и су­


гласник С, кад наставци -ски, -ство дођу иза неких сугласника.

(1) Иза h губи се С у наставку -ски, а у наставку -ство не губи:


младиhки, nлемиhки, никшиhки, nеђки, тршиhки, nоnовиђки,
nетровиђки итд.; али: МО2упство, nОКУђство, npeu.мyпcтвo. У
некој мери С у наставку -ски губи се и иза основног Ь (претвореног
у п): вармеђки, БО20ваhки (в. т. 7БЬ), а у воЬство сугласничка
група остаје неупрошhена.
(2) Иза ч губи се С и у -ски и у -ство, само што се испред овог
другог наставка још ч мења у ш (разједначење од наредног т, в.
т. 79): јуначки (од -чски), војнuчки, Ьачки, u.менички, суБО1nичкu;
јунаштво (од -чство), разбојништво, становништво.
(3) У оба наставка С се губи и иза Ul, као и иза ж претвореног
у ш: нишки (од нишски), варошки, влашки, луnешки (од -жски),
вороњешки; зеленаштво (од -шство), сиромаштво, друштво (од
друж-ство), луnештво.

Односи тврдих и умекшаних СУ2ласника

83 . .lPазЛ!иковање примарних и секундарних сугЛ!асника. Словен­


ски сугласнички прасистем био је врло упрошhен, и од меких
(палаталних, предњонепчаних) сугласника имао је само ј. Тај су
систем чинили: сонанти в, ј, Р, л, М, н; праскави сугласници П, т,
к и њихови звучни парњаци б, д, 2; струјни сугласници - безвучно
с и звучно з, а онда и безвучно Х, које је представљало дериват
сугласника С, али се већ у раној прасловенској историји осамоста­
лило и ушло у основни или примарни словенски сугласнички

систем. Иако је врло давно, већ у раном прасловенском раздобљу,


154 Гласови: тврди и умекшани сугласници т. 83

овај састав допуњаван другим сугласницима, примарни сугласници


су и до дан-данас задржали главно место у нашем консонантизму.

То се види и из њихове невезаности за одређене позиције и за


одређене слојеве лексике, и из веће сразмерне учесталости; при
томе су безвучни сугласници знатно чешћи од својих звучних
парњака, али су заједно с њима и сонантима чешћи него накнадни,
секундарни сугласници. Зато ово разликовање примарних словен­
ских сугласника од накнадних није само чињеница важна за историј­
ску лингвистику, него и актуелан податак о природи, улози и

односима наших данашњих сугласника. То се донекле огледа и у


томе колико које сугласничко слово заузима простора у азбучно
сређеној грађи наших данашњих речника.
Накнадно богаћење о.вог основног система развило је неке
нове сугласничке катеГОрИЈе: ред меких или палаталних сугласника

(поред ј, данас су то у нашем језику љ, њ, п, 1)), ред сливених


сугласника или африката (Ц, ч, опет п, 9,
а у њих спада и џ), ред
шуштавих сугласника (Ш, Ж и већ поменути Ч, џ, п, Ь), док су
углавном под утицајем страних језика уведени у наш консонантизам
Ф и џ. Настанак ових других, секундарних сугласника у основи је
везан за прасловенско доба, а развој је довршен у посебној историји
штокавског и српског консонантизма. Главни извор тих иновација
били су различити процеси умекшавања примарних тврдих сугла­
сника. Умекшавању су највише били изложени задњонепчани
сугласници к, 2, Х, јер су се мењали и сливањем са следећим ј
(,јотовање') и испред самогласника типа и и е (,палатализација'),
док су се други сугласници претварали у меке углавном само у

јотовању, тј. сливању са ј. Прасловенска палатализација к, 2, Х


вршила се у два маха; данашњи плод прве палатализације представ­
љају шуштавци Ч, Ж, Ш, а друге пискави сугласници Ц, 3, С (који
су настајали под утицајем и наредног и претходног самогласника).
Прасловенско јотовање поновило се на донекле сличан начин и у
посебној историји штокавског, нарочито српског консонантизма,
као и у још специфичнијем ијекавском јотовању, изазваном гласом
ј из замене кратког јата. У великој мери некадашњи меки сугла­
сници не чувају код нас своју изговорну мекоћу, али је она оставила
трага у данашњим граматичким облицима. Отврдли су, али су се
сачували као посебни гласови, сугласници Ш, Ж, Ч, Ц (уз њих у
неком смислу иду и групе шт, жд), док су се некадашњи меки
сугласници р, с и 3 (раније s) отврдњавањем изједначили с примар­
ним тврдим р, с и 3. О некадашњој мекоћи сведочи то што ове
сугласнике често прате облички форманти својствени положају иза
меких, а не иза тврдих сугласника, нпр. мачем, lюжем, старцем,

цареви - као краљем, краљеви, а не као 2радом, 2радови.

84. ПореЮIО секундарних сугласника. За разумевање граматич­


ких облика и структуралних односа у њима корисно је знати.
порекло секундарних сугласника, јер они често остају у системској
т. 84 Гласови: тврди и умекшани сугласници 155

и смисаоној вези с примарним сугласницима од којих су изведени:


)т прегледу генетских података који следи указиваhе се само на
главна исходишта тих сугласника у изворној словенској .језичкој
грађи, а занемариваhе се чињеница да су они принављани и из
других језика, а у појединим позицијама и из разних Домаhих
специфичних промена (једначења, разједначавања и др.).

- Ч, Ж, ш по тичу од К, 2, Х (прва прасл. палатализација и


јотовање), али ж и ш имају још једно извориште: потичу и од З, с
(прасл. јотовање):
к: јуначе, ручица 2: боже, ножица х: душе, мушица (nал.)
јачи, мучен дужи, ложен, ТИШИ,сушен (јат.)
з: бржи, вожен с: виши, ношен (јат.)

- Ц и један слој сугласника З, с потичу такође од к, 2, Х (млађа


прасл. палатализација), само што је Ц сачувало индивидуалност, а
з (раније s) и с временом су се изједначили с примарним (тврдим)
з и с:

к: јунаци, руци 2: брлози, нози х: сиромаси, снаси

отац кнез Bac~ сав

)т промени и творби сугласници Ц, З, С ступају посредно у односе


и са ч, Ж, ш (будуhи да обе групе потичу од К, 2, х), а каткад у
односу на њих имају улогу примарног сугласника; нпр. старац:
старче као јунак: јуначе, nтица : nтuчuца као рука: ручuца, кнез
: кнеже као врт : враже. То не значи да је у гласовном смислу ч
постало од Ц (њихова релативна старина је обрнута), нити у
наведеном примеру ж од з - него и један и други ред сугласника
од к, 2.
- Љ И Њ настали су од л и н у два или три маха (старо, прасл.
јотовање, па опет ново, штокавско и у исто или блиско време
посебно ијекавско јотовање), само што љ има још једно исходиште:
развијало се као пратилачки глас у јотовању уснених сугласника.
Са л и н у старом јотовању ишло је и р (нпр. у створен), само то
се меко р отврдњавањем поново изједначило с примарним р.
Примери:
н: црњи, гоњен л: бјељи, мољен УСН.: тупљи, ломљен (старо јат.)
грање зеље, сољу снопље, грмље (ново јат.)
сњеговит кољено (uјек. јат.)

-
п и Ь настали су од т и д такође и старим (прасл.) и новим
(шток.) јотовањем (а иј. јотовање nерати, Ьевојка, као ни трnље­
ти, 2рмљети итд. није прихваhено у књ. језику). Другим видовима
умекшавања настало је п у nеnи (од nекти, прасл. прерада сугл.
групе), моnи, врnи итд., такође п и Ь у nоnи, nоЬем (од nојти,
nојдем, шток. иновација), наnи, наЬем и сл. Примери јотовања:

т: љући, враћен д: млађи, вођен (старо јат.)


пруће,памећу подграђе, глађу (ново јат.)
156 Гласови: тврди и умекш. сугл., промене к: 2 Х Т. 84

- шт и жд, сугласничке групе као јединице сугласничког


система, настале су у исходу прасл. умекшавања и група СК, З2 и

опет група ст, зд. Групе ст и зд захваhене су и новим (шток.)


јотовањем, али су тада дале шћ и жfJ. Ове млађе групе прошириле
су се аналогијом и на неке позиције старог јотовања (то ширење
назива се подновљеним јотовањем). Примери:
С/С ст: З2: зд:
воштити мождина (nал.)
навоштен пуштен,крштавати сможден Горажде (ст. јат.)
гушliи, гошliен гнијежl)ење (nодн. ј.)
упрошliавати, -ивати угњежђивати
лијешliе лишliе, машliу грожђе (ново ј.)

у ове системске односе не спадају примери општи, свештеник,


нужда (старосл. наслеђе), шта, поштен (шт од чт, дисимилација),
nлешћу (једначење и упрошhавање) и сл. Групе шт и жд не
представљају директни резултат прасл. палатализације и јотовања,
него исход каснијег развоја, који је у шток. систему довео до
отврдлих група шт и жд (о дијал. "шhакавизму" в. у т. 87). У
примеру лешће иј. лијешће новом јотовању било је подвргнуто шт
као резултат прасл. палатализације (ЛЋштје ~ лешће, лијешће).
Све ове прераде сугласничког система изазвале су многобројна
превирања и колебања, која више спадају у морфологију него у
правопис. У неким се случајевима одржавају резултати гласовних
промена, а по аналогији се некад примењују и на нову лексику
(нпр. тренинзи као nодвизи), али се некад и уклањају, обнављањем
примарних сугласника (нпр. 2ускица уместо 2ушчица). МеКОћа или
некадашња меКОћа сугласника битно утиче и на самогласнике у
творбеним суфиксима и граматичким наставцима (нпр. болом,
мраком : краљем, мачем, или ујаков : стричев итд.). То се
подробно може регулисати само речничком и граматичком обра­
дом, а овде ће се само оријентационо предочити нека колебања и
њихово регулисање.

Нека оријентациона правила

85. ОДНОС кlЦ, Г, х према ч, ж, ш. Битнија колебања ових


сугласника испољавају се у присв. придевима на -ин и у творби
деминутива и хипокористика наставком -ица, донекле и -ић. И код
појединих глагола има колебања у неким облицима (в. т. 86е).

а. Према именицама на -ка само изузетно се одржава придев


на -чин: владичин, мајчин, д(ј)евојчин, а другде је према -ка, -2а,
-ха овладало -кин, -zиH, -хин: (к)ћеркин, свастикин (необично Је
свастичин П), брfJанкин, Радојкин, Лукин (заст. је Лучин, али се
одржава у Лучиндан), СЛУ2ин, Дра2ин, а2ин, снахин, Андромахин
ИТД., па је ово главно правило.
Т. 85Ь Гласови: промене к 2 Х 157

Ьо Према именицама с наставком -ица у присв. придеву имамо


нормално -ичин, ако нема посебних сметњи (в. ниже): Новичин,
Грујичин, Миличин, lеличин, Душичин, Ружичин, Дра2ичин, nuљa­
ричин, мајсторичин, царичин, краљичин, издајичин итд.

Со Изузимају се из претходног правила именице на -чица, према


којима остаје -цин (да се избегне гласовно нелагодно -чичин):
n(ј)евачицин, nродавачицин, сnремачицин, Анчицин, Дубравчицин.
Према именицама на -ца које није уклопљено у суфикс -ица у
придеву такође остаје -цин: Мицин, мацин, lоцин итд.

до Граматички аутоматизам знатно мање делује у творби


деминутива, те у томе не постоје чврста правила. Некад су се к,
2, Х обавезно мењали у ч, Ж, ш испред наставака -ица и -ић, а то
је и даље главни творбени образац: ручица, сличица, ножица,
књuжица, сна шица, мушица, рачиh, рожиh, тако и према ц: бочица,
качица, д(ј)ечица, nтичица, удичица, в(ј)енчиh, зечиh. Замена ц
са ч и даље је редовна (нема обичних деминутива на -цица или
-цић) , али су у појединим случајевима постале обичне и неке
изведенице на -кица ум. -чица, каткад и -2ица ум. -жица (маЗ2ица,
черzица, хип. Hozицa) и -кић ум. -чиh (точкиh, хип. дечкиh иј.
дјечкиh, Бранкиh). Разлози за ово каткад су гласовне сметње
(воћкица, nраћкица, гласовно је неприхватљиво -hчица), а најчешhе
тежња да се не замагљује мотивска веза са основом и да се осигура
препознатљивост основе и у изведеници; то се нарочито доводи у

питање кад је основа кратка (једносложна) и кад би замена


сугласника изазвала упрошhавање сугласничке групе, посебно кад
би измењена основа доводила до неке друге смисао не асоцијације.
Неизмењен <:угласник најчешhе остаје:

(1) поред већ наведеног -ћка: -ћкица (воћкица, nраћкица), у


случајевима кад промена сугласника води и сливању с претходним
сугласником, тј. према именицама на -цка, -чка редовно, а најчешhе
и према именицама на -тка: коцкица, рецкица, закачкица, квочки­

ца, мачкица, мечкица, тачкица, луткица, моткица, nаткица,

теткица, четкица, алаткица, али је према појединим вишесло­


жним основама на -тка могућна и промена: nриnов(иј)ечица,
за20нечица (поред -ткица); тако и З2 остаје у маЗ2ица, теЗ2ица и
чк у точкиh;
(2) у речима одмила (хипокористицима), које су зависне од
личног става и избора, те мало подлежу граматичкој норми:
секица, бакица, чикица, рукица и Н02ица (у тепању, поред нормал­
ног ручица, ножица), .мајкица (од хип. мајка, али м(zjчица од
неутралног мајка), 2ускица (хип., а дем. 2ушчица);
(3) још изразитије у личним именима одмила, а од њих се
пренело и на неутрализоване хипокористике, претворене у зва­

нична лична имена: Милкица, ОЛ2ица, Ђокица, Микица, Мехица,


158 Гласови: промене к 2 Х т. 85Ь(3)

Бранкuh; Вукица, Дра2ица, Б02uh, Вукић, Др az ић; Анкица u


Анчuца, Дубравкuца и Дубравчuца.
Често изостаје замена сугласника и у појединачним другим
случајевима, нарочито ако је основа кратка и неизразита, затим
код новијих. позајмица и код речи које немају обичан деминутив,
него се само по потреби образује: кукица, тукица (= ћурчица),
стрехица, чеР2uца, бенкuца и др. На неке речи имају утицаја и
посебне околности: чукuца (према чука 'брежуљак', сметало би
понављање сугласника у "чучица"), коскица (од коска, док се
кошчuца ослања на кост, а стари облик коштuца изгубио је
деминутивно значење).

Слична мерила утичу и на опредељивање између дативских


завршетака -ки, -2и, -хи И -ци, -зu, -си (в. ниже, т. 86Ь). И У једном
и у другом случају остаје доста примера у којима сам писац треба
да оцени преовлађујући обичај и прикладно ст једне или друге
варијанте. О односима типа стрuзu : стрuжu в. ниже (под 86е).

86. ОДНОСИ к, Г, х према ]Ц, 3, с. Ови односи, настали у исходу


млађе прасл. палатализације, одржавају се као активни у четири
граматичке категорије: код именица у мн. мушко г рода (јунаци) и
у дат. и лок. јд. именица на -а (руци), а онда и код глагола (са инф.
основом на сугласник) у императиву (nеци) и имперфекту (nецијах)
- свуда испред u у наставку. Највише је колебања (донекле сличних
односима к - ч и др., в. т. 85Ь) у другој од наведених позиција
(љусци - .мачкu итд.).

а. Замена .сугласника практично је обавезна у мн. именица м.


рода, пред наставком -и (и -има) : !Јаци (!Јацима), знацu, крици,
цврчцu, стећци, nреци, свеци, добuцu, nреб(ј)езu, nодвuзu, Фрузu
(од ФРУ2, арх. ум. Франак, отуда Фрушка 2Ора) , Печенезu, Чесu,
Власu итд. Само се у страној лексици нађе покоја структура која
не подноси замену: ПелаЗ2U, Баскu, .ма2и.

Ь. Насупрот овоме, односи -ки, -2и, -хи према -ци, -зu, -си у
једнини именица на -а врло су неуједначени и нестабилни. Замена
сугласника једва да се може оценити као главно правило, јер су
одступања од њега узела великог маха и често се потпуно укорени­

ла. Склоност задржавању неизмењеног сугласника посебно испоља­


вају: кратке и једноставне основе, код којих замена сугласника лако
замагљује препознатљивост основе; основе с групом сугласника
непогодном за промену; основе на 2 и Х, као ређе од основа на к
(код којих се лакше одржава традиционални образац, захваљујући
учесталости); уопште ретке и новије речи, нарочито страног поре­
кла; хипокористици и лична имена; у знатној мери и географска
имена; мотивисане изведенице на -ка природног женског рода. У
збиру ових тежњи промену сугласника задржало је сасвим мало
именица које значе људска бића: .мајци, унуци, д(ј)евојци,
т. 86Ь Гласови: промјене к 2 Х 159

владuцu, кћерки и кћерци, свастики и свастици, снахи и снаси,


СЛУ2U и слузu. Без промене остају по системским правилима:

(1) основе на чк и ћк (ради погоднијег изговора): значкu,


квочкu, кучкu, .мачкu, .мечкu, ручкu, тачкu, закачкu, воћки,
.мућки, nраћки;
(2) основе на цК, З2, сх (избегавање губљења сугласника):
коцки, nацки, рецки, Гроцки, MuљaЦKи, дреЗ2U, звUЗ2U, .маЗ2U,
теЗ2U, Пасхu;
(3) основе на тк (исти разлог), али уз неке изузетке: штки,
жуткu, златкu, луткu, .мотки, nатки, nотки, nритки, сnлеткu,

стотки, четкu, тетки, алаткu, 2У2утки, решеткu, сус(ј)етки;


има и дублетних облика, и то код једносложних основа само бuткu
и бuцu, а код вишесложених (поред варијанте на -тки): за20нецu,
од20неци, nриnов(иј)еци (могућан је такав облик још понегде);
(4) сва лична имена, хипокористици и презимена: Бранкu,
Велuкu, Вуки, Дра2и, 3аш, Ја2ЛUКU (али биљци јazлuцu) , Насихи,
ОЛ2U, Лукu (заст. јеЛуцu, али се одржава израз јеванђеље по Луцu) ,
Мехи, Еуридики, Андро.махи, АУ2и, КаН2Р2и, Лоркu итд.;
(5) двосложни хипокористици општег значења: бакu, секи,
зекu, коки и сл.;

(б) женски етници и житељски називи: Банаћанкu, Босанкu,


Бу шрки, Словенкu, Херце20вки, ЦРНО20рки, Бокељкu, Ваљевки,
Мостарки, Со.мборкu;
(7) остале мотивисане именице на -ка које значе женска лица,
тј. оне именице чија основа има прозирно значење или се подудара
са основом напоредне именице мушког рода: брђанкu, 2рађанки,
сељанки, црнки, nлавојкu, вратарки, nрофесоркu, nасторки, ко.м­
ШUНкu итд.

И кад се овакве именице на -ка узму у пренесеном значењу,


те више не значе женске особе, промена сугласника обично изоста­
је, ако се осећа симболична веза са основним значењем (нпр.
народна кола банаћанка, бачванка, врањанка, сорте воћа брђанка,
ваљевка, .маџарка, новине Подунавка, Србuјанка - свуда је обичан
завршетак -ки). Ипак, промена значења отвара могуlшост промене
сугласника испред наставка (-ци).

с. Има и још група и категорија именица у којима је снажна


тежња одржавању к, 2, Х У дат. и лок. јд., али не дају могућности
за одређена системска правила. У њих спадају (углавном по оцени
у П и др. приручницима):

- именице које значе животиње, нарочито ако се употребљавају


као индивидуална имена животиња: ру.менки (крава), бuсеркu
(кокошка), вратюкu (овца), ровки; ипак имамо ћурци (-ки), 2уски
И 2усци, двиски и двисци и СЛ.;
- домаћа геогр. имена (осим оних у којима се осећа жива веза
са заједничком именицом: Ријеци, Бањалуцu, Паланцu): Бокu,
160 Гласови: промене к 2 Х т. 8бс

Војки, Креки, Крки, углавном и Градuшкu, Поже2U, али је овде


могућно и Градuшцu, Пожезu; Лuцu ће бити обичније него Лuкu,
па се првом облику може дати предност;
- већина страних геогр. имена: Меки, Казаблаl-lКU, ВОЛ2U,
Kamal-l2U, Мала2U, али: Афрuцu, Америци, Атици, Корзuцu, Аља­
сци;

- неке једносложне основе: куки, ЧУКU, КУ2и, а углавном и


бухu, мухи, стрехи, јухи; нарочито ако су страног порекла: деки,
КЛUКU, марки, фокu, ШМUl-lКU, а2и, аЛ2U, дО2и, дРО2и, јО2и, ЛU2U,
СфUl-l2U, тај2и, nсихи, чохu (али: баl-lЦU, барцu, кавзu);
- тако је и код вишесложних позајмица ако су на -2а: екло2U,
Ul-lmрU2U, каЦИ2и, кеЧU2U, коле2U, оме2и, CUl-lа202U; на -ха је мало
примера (CUl-lе2дохu, еnохи и еnоси) , а позајмице на -ка обично
имају -ци (теХl-lUЦU, фuзuцu, бuблuотецu итд.), само што се
колебају именице на -ска (маски и масци, фрескu и фресцu,
хуморески и хуморесци, биће обичнија варијанта на -ски).

д. У закључку може се препоручити да треба одржавати замену


сугласника где год је она и до данас остала довољно обична и треба
се одупирати тенденцијама даљег потискивања ликова на -ци, -зu,
-си које долазе из појединих народних говора и супстандарда; нпр.
само овако треба писати: руци, реци иј. ријеци, трци, збрцu, буцu,
муци, хуци, дасци, љусци, стисци, крушцu, nушцu, l-lОЗU, слозu,
брuзu, l-lезu иј. њезu, књuзu, влазu, сnрезu, стезu итд. Разуме се,
облике с промењеним сугласником не треба на силу одржавати
тамо где их је изражајни обичај надвладао и потиснуо, али ће им
се у биранијем и негованом изразу дати предност тамо где су још
довољно обични и конкурентни.

е. Примена резултата млађе прасл. палатализације у глагол­


ском систему не изазива битније нормативне проблеме. Постоје,
ипак, нека појединачна нарушавања стандардних образаца прве и
треће врсте (по Лескиновој подели), које треба одржавати у овом
виду:

Ј вуhи (вук-): вучем вуку вуци вуцијах (вучах)


стриhи ( стриг- ): стрижем стригу стризи стризијах (-жах)
врhи (врх-): вршем врху врси врсијах (вршах)
ЈП плакати: плачем плачу плачи плаках

стругати: стружем стружу стружи стругах

јахати: јашем јашу јаши јахах

Најслабије се овај образац одржава код врћи = врећи иј. вријећи


(оба су инфинитива књижевна), тј. чују се облици вршу, вршuтu,
али се они не могу на складан начин уклопити у признате грама­

тичке обрасце. Такође су доста чести погрешни облици стрuжу,


стрuжu, а у нар. говорима има и вучу, тучу и СЛ., али томе нема

места у књижевном систему. Према засукатu правилно је засучу,


засучu (образац nлакатu) , а не засу ку, засуцu, иако се то често
чује у говору.
Т. 87 Гласови: групе шm жд 161

87. ОДJlЮСИ JГpYJlJla Ш'ЈГ И ЖД и ДРУГИХ СУЈГЛаСJIJIика. Праштокавски


резултат старих умекшавања и група ск, З2 и група ст, зд био је
Ulт, жд за главнину штокавског наречја, укључујуhи сву српску
језичку област. Једнако је дакле било нпр. шт у навоштен (од СК,
воск-) и напуштен (од ст, пуст-). Разлика постоји у позицијама
примене, нпр. код глагола на -ити имамо -штити ако је у основи
било ск (воштити, љуштити), а ако је била група ст, она се и
одржавала (пустити, опростити). На западу штокавског подручја
постоје и зоне у којима се уместо отврдлог шт, жд развила замена
шh, жf) (шhап, 02њишhе, Мошhаница, .можf)ани); то је тзв. шhака­
визам (одлика шhакавских говора), који није прихваhен нигде у
српскохрватском стандарду. Како је већ поменуто (т. 84), и унутар
штокавске матице развило се системско шh и жf), као резултат
новог јотовања, па се из позиција својствених томе јотовању
ширило и на неке позиције старог јотовања, замењујуhи шт и жд.
Овај процес, тзв. подновљено јотовање, захватио је компаратив,
не остављајуhи никаква двојства и колебања (уместо старијих
облика на шт добијено је доследно zyшhи, чешhи, чвршhи, жешhи) ,
а захватио је и глаголски систем, али врло неравномерно. Зато у
истој позицији једни глаголи имају шт а други шh, или се пак
двојако прави исти облик, односно иста функционална изведеница,
а итеративи неких глагола имају и тројак облик. - Група шт
суделује и у једном друкчијем двојству: општи - опћи и сл.
а. Најсложеније односе налазимо код глагола на -стити и
њихових итератива (несвршених парњака), а у систем улази и
глаголска именица на -ње, чија се основа углавном подудара с
трпним придевом. Двојству шт и Ulh придружују се и варијације
итеративних типова на -ати, -авати и -ивати. У стандардном
систему, признатом у П и РМС, укрштају се ови модели:
-стити:

пуштен допуштење пуштати крштавати

чашhен чашhење чашhавати премошhивати

Видимо из овог обрасца да су у неким облицима заступљене обе


варијанте - и старија (шт) и млађа, подновљена (шh) - а у некима
само једна од њих; имамо, наиме, -штен и -шhен, -штење и -шhење,
-штавати и -шhавати, али на другој страни имамо само -штати
(углавном без -шhати) и само -шhивати (без -штивати). Постоји,
истина, и некњ. закршhати, запушhати и СЛ., али је то небитно
за књижевни језик; ипак није некњ. -чишhати (пречишhати и сл.).
Разнолика је примена ових модела на поједине глаголе. Обично
је њихов избор уједначен за одређену глаголску основу, нпр. једнак
за пустити, напустити, препустити, спустити и др., или опет

за чистити, очистити, пречистити ИТД., али изузетно постоје и


разлике:

опростити, опроштен (ретко опрошhен), опроштење, опра­


штати;

упростити, упрошhен и упроштен, упрошhавати и -ивати.

11 Правопис (ек.)
162 Гласови: групе шm жд Т. 87а

Постоје и неке разлике зависне од глагол ског вида, нпр. крштење


као чин или догађај, али крштёње и кршhёње као несвршена радња.

Ь. Уз такве изузетке, облички типови глагола на -стити могу


се разделити разврставањем основа. Идући за регулацијом у П,
можемо разликовати три групе основа, тј. три типа обличког
обрасца у погледу трп. придева и глаг. именице. За овим типовима
донекле иде и избор варијаната итератива.

(1) За старију варијанту (само шт у трп. придеву и глаг.


име ници) опредељени су глаголи обавестити иј. обавијестити­
обав(иј)ештен, обав(ј)ештење, тако и на20вестити иј. на20вије­
стити, крстити, наместити иј. намјестити, пустити (и други
глаголи од тих основа), а углавном с њима иде и глагол опростити
(опроштен, оnроштење), с тим што се у трп. придеву каткад
употребљава и варијанта оnрошhен (али не и "опрошћење").
(2) Дублетни тип - са шh и шт: овлашhен и овлаштен,
овлашhење и овлаштење
- представљају глаголи овластити,
уврстити, (ис) кор истити, замастити, заnреnастити, упропа­
стити, освестити иј. освијестити (и други глаголи од тих
основа), као и глагол уnростити (поменуто је опростити у типу
1). Старијој варијанти (шт) даје се предност у хрв. стандардизацији,
а у главном српском језичком узусу (бар у Србији и Црној Гори)
обичније је млађе шh, док се употребљивост облика са шт
разликује код појединих глагола (нпр. доста је обично уврштен,
уврштење, али није освештен иј. освијештен, освештење иј.
освјештење).
(3) Само за млађе шh опредељени су ови глаголи (према П):
zocmumu (zошhен, zошhење, уzошhен), тако и зzустити, ожало­
стити, ражестити, nреластити, слистити, nремостити, мре­

стити иј. мријестити, nластити, (ис) постити, изустити, ча­


стити, учврстити, nричестити, (о)чистити и други од тих
основа.

(4) Према ова три типа основних глагола равнају се донекле


и њихови несвршени парњаци (итеративи). Модел -штати обичан
је само према неким глаголима типа (1): укрштати, намештати
иј. намјештати, nуштати, оnраштати, а призната је (уз друге)
и вар. на20вештати иј. наzовијештати. И модел -штавати
долази само тамо где и у основном глаголу и у његовој именици
постоји шт (-штен, -штење), било као неутрални општеусвојени
било као поларизовани дублетни облик; неутрално је обав(ј)ешта­
вати, на20в(ј)ештавати (дублетно), крштавати, мање-више и
уврштавати (поред увршhивати), а поларизација шh/шт, слична
оној у типу (2), својствена је глаголима искориштавати (поред
-шhавати, -шhивати), заnреnаштавати (поред -шhивати), уnро­
nаштавати (поред -шhавати, -шhивати), осв(ј)ештавати (поред
-шhивати) - употребне обрасце в. ниже под (5).
Т. 87Ь(5) Гласови: групе штn жд 163

(5) Најактивнији је итеративни модел -шhивати. У П налазимо


без дублетног облика нпр. глагол е овлашhивати, ожалошhивати,
ражешhивати, nрелашhивати, замашhивати, nремоиlhивати,
уnлашhивати, изушhивати, учвршhивати, као и низ потврда кад
је овај модел дублетно дат. Активан је, мада са мање потврда, и
модел -шhавати. У П је без дублета чашhавати, а уз друге
варијанте и рашчишhавати (поред -шhивати) , искоришhавати
(-шhџ,вати, -штавати); остале су, међутим, празнине, па је РМС
с разлогом додао У20шhавати (поред -шhивати) , уnрошhавати
(-шhивати, -штавати), уnроnашhавати (-шhивати, -штавати).
За још неке варијације итератива према глаголима на -стити
можемо узети ове употребне обрасце: заnреnашhивати (-штава­
ти), наzовештавати иј. на20вјештавати (-шhивати, такође на20-
вештати иј. на20вијештати), обавештавати иј. обавјештавати
(-шhивати), освешhивати иј. освјешhивати (-штавати), тако и
онесв(ј)е-, укрштати (-штавати, -Ulhивати), уврштавати и увр­
шhивати - све са гледишта узуса српске језичке културе. Као у
наведеним примерима итеративи ће бити и кад узмемо друге
префиксе, нпр. према ишчистити, nречистити, nрочистити
биће као према рашчистити, тј. тип рашчишhавати (-шhивати)
итд. у предоченом дублетизму писци, разуме се, могу бирати
варијанту према свом језичком осећању и опредељењу, и кад није
у нашим обрасцима дата као употребно главна него у загради.
(6) Сличних појава као око глагола на -стити има и код
глагола на -здити (јездити, јежf)ење, дојежf)ивати, тако и бразди­
ти), -зд1Јти (баздети иј. баздјети, бажf)ење) , -штити од основа
на ск (љуштити, сљушhивати, у П љуштен и љушhен, али само
сљуштен, заљуштен, сл. и воштити, навоштитu). Код ових
последњих засведочен је некњижевни итератив заљуштивати (ум.
нормалног заљушhивати) , а у РМС је дато ускладиштавати =
ускладиштивати. Све су то ретки или у свом моделу усамљени
глаголи, тако да се не испољавају одређена системска правила.
(7) Кад све сведемо, за глагол е на -стити можемо констато­
вати ове преовлађујуће употребне обрасце с гледишта српског
израза (глаголе ређамо по азб. реду основа без префикса):

обрстити, обршhен, бршhење;


овластити, овлашhен (овлаштен), овлашhење (овлаштење),
овлашhивати;
обав(иј)естити, обав(иј)ештен, обав(ј)ештење, обав(ј)ештавати
(обавешћивати - обавјешћивати);
уврстити, увршhен (и уврштен), увршhење (и уврштење), увр­
шhивати (и уврштавати);
наzов(иј)естити, наzов(иј)ештен, на20в(ј)ештавати (наговешћи­
вати - наговјешћивати, наговештати - наговијештати);
yzocmumu, уzошhен, zошhење, уzошhавати и уzошhuвати;
164 Гласови: групе шm жд т. 87Ь(7)

заzустити, зazушћен, зazушћивати;


ожалостити, ожалошћен, жалошћење, ожалошћивати;
ражестити, ражешћен, жешћење, ражешћивати;
искористити, искоришћен (искориштен), коришћење (кориште­
ње), искоришћавати и искоришћивати (искориштавати);
крстити, крштен, крштење (чин), крштење и кршћење (радња),
крштавати; укрстити, укрштен, укрштати (укршhивати, укр­
штавати);
nреластити, nрелашћен (и nрелаштен), nрелашhивати;
слистити, слишћен;
за.мастити, за.машћен (замаштен), .машћење, за.машћивати;
на.м(ј)естити, на.м(ј)ештен, на.м(ј)ештење, на.м(ј)ештати (нами-
јештати);
nре.мостити, nре.мошћен, nре.мошћење, nре.мошћивати;
.мр(иј)естити се, .мр(иј)ешћен, .мр(иј)ешћење;
уnластити, уnлашћен, nлашћење, уnлашћивати;
исnостити, исnошћен, nошћење;
заnреnастити, заnреnашћен (запрепаштен), заnреnашћење (запре­
паштење), заnреnашћивати (запрепаштавати);
упропастити, уnроnашћен (упропаштен), уnроnашћење (упропа­
штење), уnроnашћавати и уnроnашћивати (упропаштавати);
уnростити, уnрошћен (упроштен), уnрошћење (упроштење),
уnрошћавати и уnрошћивати (упроштавати);
опростити, опроштен (оnрошћен), оnроштење, оnраштати;
допустити, доnуштен, доnуштење, доnуштати;
оnустити, оnушћен (опуштен);
осв(иј)естити, осв(иј)ешћен (освештен, освијештен), осв(ј)ешћи­
вати (освјештавати, необ.);
изустити, изушћен, изушћuватu;
частuтu, чашћен, чашћење, чашћаватu; обешчашћаватu и обеш-
чашћuватu;
учврстuтu, учвршћен, учвршћење, учвршћиватu;
nрuчестuтu, nрuчешћен, nрuчешћuвати;
рашчuстuтu, рашчишћен, чuшћење, рашчuшћаватu и рашчишћu­
вати (рашчишhати).

у загради су исправни облици, али мање обични или необични


у српском изразу (ово се не односи на заграде у замени јата).
Обрасци важе и за друге изведенице од истих основа (о.мастити
као за.мастuтu, nочастuтu као частuтu - само што не постоји
Ь" ,,,почашпавати
"почашпење Ь" - ..
и сл )

с. Група шт од ск постојала је каткад и у презенту. Она се


добро чува у uште.м, uштеш, uшту, uштућu, uштu (инф. иска­
ти) .. У П су допуштени облици nљешће.м, стuшће.м и nрuтuшће.м.
Ово шћ може се схватити такође као подновљено јотовање, по
угледу на .меће.м или на л(uј)ешће према л(иј)еска, али је тај модел
Т. 87с Гласови: група шm, однос ч џ - ћ Ij 165

унеколико подстакнут и дијалекатским шћакавизмом. У српском


језику предност заслужују облици nљеска.м, стиска.м, nритиска.м.

d. Сасвим је друкчије природе двојство оnштu, оnштuна,


свештенuк : оnпи, оnпина, свепеник. Ликови са шт преузети су
из ћирилометодског (старословенског и српскословенског) на­
слеђа и потпуно су укорењени у српском изражајном узусу. Био би
неумесни пуризам ако бисмо у њиховом старословенском пореклу
видели нормативни недостатак.

88. О,!ЏIЮСИ 'Ј!, џ И In, 1). Ови сугласници по својој изговорној


природи представљају африкате, тј. сливене шуштаве сугласнике
у којима је прва компонента т и д, док је друга ш, Ж у првом
(тврдом) пару, а у другом (меком) меки сугласници С, з (бележе
се и као Ш, ж), којих нема у књижевном језику, али их можемо
чути у ијекавским говорима (nаси, секира, uзестu, коЗu). Све су
ово посебни сугласници, у гласовном систему независни један од
другог, осим што у једначењу по звучности Ч каткад прелази у џ
(срџба, свједоџба, отаџбuна), а Ь у h (o.mebak-о.мепка, жеЬ-жеhца).
у Домаћој словенској грађи ч је пореклом од к, а h и Ь од т и д;
сугласника џ није било у праштокавском и српском наслеђу, те је
у наш гласовни систем ушао тек под турским утицајем, али се и у
домаlюј грађи позиционо развио у речима типа срџба, отаџбuна,
враџбuна (на истоку Србије постоје и говори у којима се ч, џ
изговара уместо п, Ь). у новије време сугласник џ доносе и
англицизми и друге туђице.
Нормативне тешкоће са овим сугласницима изазива то што су
се у многим муслиманским и хрватским говорима, а и у неким

ивичним српским, изједначили у изговору тврди И меки сугласници


- ч и п, џ и Ь, те они који у свом језичком осећању немају ту
разлику морају учити где се пишу једни, а где други сугласници.
Од тога не остају поштеђене ни српске средине, па је и у самом
Београду узело доста маха несигурно разликовање ч и п, џ и Ь.
Наша књижевнојезичка норма не може овоме правити никакве
уступке, него мора тражити одржавање разлике, не само у писању

него и у изговору.

Нека двојства не потичу из овог несигурног разликовања


тврдих и меких африката, али та несигурност отежава сналажење
у њима:

жвакатu, жваhе.м (жвататu-жваhе.м, жвакатu-жваче.м).


Облици жвататu и жваче.м изашли су из обичаја, бар у српском
изразу, те употребну предност има суплетивна варијанта, у којој
се не подударају инфинитивна и презентска основа (у инф. к, а у
през. т -? п).
звuждукатu, звuждуhе.м (звuждуче.м). И овде употребну пред­
ност има презентска основа несагласна са инфинитивном.
МаЬарска (Маџарска). Варијанта са џ је старија (уп. Фuлun
166 Гласови: самогласници иза меких сугл., односи л и о Т. 88

Маџарин у нар. песми) и већ је застарела, док је лик са Ь обичнији


и ближи изворном мађарском изговору.

89. УТИЈЩај меких сугласпшка пш саМОЈГласппике. У давној про­


шлости, још пре него што се разделио словенски прајезик, иза
меких (предњонепчаних) сугласника долазило је до знатних само­
гласничких промена. Граматички активна остала је промена о у е
иза меких сугласника (укључујуhи некадашње меке, а касније
отврдле).

а. Стари однос о : е одржава се (доследно или у дублетским


варијантама) у многим наставцима деклинације и творбе облика:
село: поље, .море (некада меко р), срце, оzњuшmе;
градо.м, село.м : .маље.м, nање.м, ноже.м, .маче.м и .мачо.м, враmа­
ро.м и враmаре.м, nоље.м, .море.м, срце.м;

градови : nањеви, цареви, .мачевu, а онда и укрштањем образаца


nојасеви, .мразевu (иако у овим речима није било меко с, з);
ново, ноћно (ср. род): сиње, лоше, 2Одuшње;
нов02(а), ново.м(е) (м. и ср. род) : сињег(а), сиње.м(у) итд.;
браmов : краљев, царев, кнежев, очев, Мuлошев, а онда и
д(ј)едовина : очевuна, Радановић : Радаљевић, Радошевuh итд.

lIэ. По обрасцу меке заменичке промене иде и све, свега итд.


(а не "сво"), зато што је стари облик био все, а с је некад било
меко у овој заменичкој основи.

с. На избор самогласника у наставцима утичу каткад и дисими­


лациони мотиви. Зато имамо нпр. х.мељо.м, кељо.м, јежо.м, а не
"хмељем" итд. (избегава се е - е), или пак Драzaше.м и Драzашо.м
али само Мuлоше.м (да не буде о - о).

д. Ти разлози довели су и до тога да се утицај меког сугласника


протегне и на даљи део наставка, тзв. покретни (необавезни) вокал:
ново.ме али сиње.му, његово.ме али наше.му, ко.ме али че.му итд. За
српски узус облици ново.му, ње20во.му, ко.му представљају архаизам
који је изашао из употребе (у П је ко.ме и ко.му, због хрватског
стандарда).
Све ово не спада у правопис него у граматику, а овде се укратко
помиње зато што се у правописним приручницима обично обухвата
утицај гласовних законитости и промена на облике и структуру
речи.

Односи Л u О

90. Уводппа објаmњења. Крајем средњег века у главнини што­


кавског наречја свако л на крају слога, тј. на крају речи и испред
сугласника, изменило се у о; једино се испред ј није тако
т. 90 Гласови: односи л и о 167

мењало, него се јотовало, прелазеhи у љ. Промена л у о постала


је граматичко обележје радног придева, па се примењује код свих
глагола (и најновијих), а пред сугласником углавном и у речима
које се изводе од радног придева (радионица, носиоци итд.).
Доследно је примењена и на именице с непостојаним а испред
некадашњег л (котао, посао, узао, yzao, мисао и др.). У многим
пак другим речима и позицијама ова промена постала је необавезна.
На нову лексику примењивала се само делимично у домаћој грађи
(по угледу на старије примере), а позајмице су задржале непроме­
њено л; у речима које су у неким облицима имале ову промену
сугласник л каткад се обновио под утицајем облика у којима се
није ни мењао. Отуда многе разлике, нпр. сеоба - жал ба, вео -
вал, жаока - Милка, сеоце - 02ледалце ИТД.; од исте структуре
могле су настати и две речи, као старије моба и но­
вије молба.

Распоред незамењеног л и замене о највеhим делом је ушао у


постојан обичај, те се правилно писање природно одржава, ослања­
јући се на језичко осећање. Ипак у жаргону и уопште у супстандарду
постоје тенденције које књижевни језик не може прихватити (руко­
водиоц и сл.), а постоји и подоста признатог дублетизма. Он
проистиче, с једне стране, из природног превирања у систему,
смењивања старијих и новијих облика, али делом и из националне
или етнографске поларизације, условљене базом и другим околно­
стима у којима се стварао узус. Одређеније речено, хрватска
стандардизација нешто је склонија незамењеном л (нпр. вол, сол,
волчиh, солни) , у чему има и утицаја чакавштине и кајкавштине,
будући да се у ова два дијалекта л није мењало у о, док српски
израз није имао таквих импулса (изузев посредних, преко хрв.
књижевне штокавштине). Осим тога, због неједнаких гласовних
околности није истоветан однос л : о у екавици и ијекавици иза
некадашњег јата, о чему је већ било речи (т. 68d). .
91. Правила и обрасци односа л : о. У употребним обрасцима
који се предочавају дублети дати у П оцењују се са гледишта
преовлађујућег обичаја у српском књижевном изразу, тј. у загради
се дају варијанте које су у том изразу мање обичне или су му
несвојствене. Оцена се даје описно и информативно, а логично је
да ће се писци текстова у избору равнати према свом језичком
осећању.

а. На крају речи двојства се код именица углавном ограничавају


на некадашње завршетке -Ђл и -ол.

(1) део иј. дио (ван обичаја иј. дијел); предео иј. nредио (необ.
nредел иј. nредјел); раздео иј. раздио (необ. иј. раздјел); удео иј.
удио (необ. иј. удјел); одел иј. одјел (одео иј. одио) - в. т. 68d. Уз
ове речи с некадашњим јатом можемо додати и позајмицу анђео,
168 Гласови: односи л и о т. 91а(1)

архат-фео (необ. ан1уел, арханf)ел) , али су нар. лична имена (данас


ретка) само Анf)ел, Аранf)ел, Ран!) ел.
(2) во, бива, до, со, соко, сто, ек. престо иј. престо и
nријесто (у П и вол, бивол, дол итд.). У српској културној средини
варијанте вол, стол, сол и сл. знаЈУ се само као одлика хрв.
текстова, која се не преузима и у сопствени .Израз; то важи и за
придев 20Л (у употреби је само 20). Реч до (дол) честа је у
микротопонимији, па варијанта зависи од локалних говора; то
донекле вреди и за знатно мање познату реч прода (nродол), ген.
продали и продала. Као со уобличава се и реч раса ако је ж. рода
(ген. расоли), али је у Србији обичније расол, расола.
Ь. И међу изведеницама треба издвојити оне које су имале
основу на ал:

(1) колац, коца (колца); столац, стоца (столца), Столац,


Стоца (у Херц.); долац, доца (долца); али: тоболац, тоболца;
(2) вочиh, дочиh, кочиh, сточиh (необ. волчиh итд.), али ће
са л бити новији, случај ни деминутиви, као биволчиh, ирон. nре­
столчиh;
(3) сони (сона киселина), стани, престани и nријестони (необ.
солни, стални, nрестолни и nријестолни); као nр(иј)естони иде
и именица nр(иј)естоница (о заменама јата В. т. 68Ь3); остаје,
међутим, л у биволски, соколски, вучедолски.
у целини узето, облици са о обичнији су У српском изразу, а
према облицима са л отпор језичког осећања нешто је мањи него
за основне именице (вол, сол итд.).
С. Код осталих именица на -лац (изузимајуhи већ поменуте на
-олац) примена л и о у промени зависи од значења и од карактера
основе, а од извесног утицаја је и број слогова.
(1) Највише их је од глаголских основа, у значењу вршиоца
радње. Изузимајуhи неке које се наводе ниже под (2), за остале је
системско правило обавезна промена л у о у свим падежима осим
НОМ. јд. И ген. МН.: читаоца, читаоцу, читаоци, 2ледаоци, u.мaoци,
жетеоци, староседеоци иј. старосједиоци, вршиоци, носиоци,
преводиоци итд.
(2) Од овога одступају неке именице с једносложном основом
и неке које немају типично значење вршиоца радње, иако се изводе
од глагола. Најобичнија су одступања неваљалац, ген. -алца и
зналац, ген. зналца (за ову другу п наводи и вар. знаоца, али она
није нимало обична). Остале немају знатнију учесталост, било зато
што су стилски обојене или што имају познатији синоним: nрелац,
nрелца (поред nредилац), ткалац, ткалца (ткач); земљоделац иј.
зе.мљ о дјела ц, -лца (зе.мљорадник); устала ц, устаоца и усталца,
али само nреzaлац, nре2аоца, страдалац, страдалца и страдаоца
(страдалник); крвоnилац, -илца и -иоца (крвоnија); nО20релац,
-елца иј. nО20рјелац, nО20рјелца и (биhе ређе) n020риоца. - Одсту-
т. 91с(2) Гласови: односи л и о, непостојано а 169

пања су, дакле, маргинална, и нимало не подривају системски


карактер обрасца под (1).
(3) Ако су именице на -лац изведене од других основа, а не
глаголских, обично се л одржава у промени. Тако имамо у ген.
белца иј. бијелца, двокрилца, Новоселца, жалца, nалца (прста); од
коталац (удубљење иза кључне кости) и козалац (део рала и
биљка) већ је застарео ген. на -аоца. Мења се, међутим, л у о у
талац, таоца, као и у nаоци (жбице на точку),
д. Неких колебања има и испред других суфикса:
(1) -це: сеоце (селце); крилце и криоце, zрлце и гроце, врелце
и вреоце; стакалце (стакаоце), весалце (весаоце), али само ozледал­
це, оделце иј. одијелце. Једино је сеоце неутрална и обична реч са
о; криоце, гроце и вреоце припадају сликовито м изразу, а неутрално
ће бити крилце (nилеhа крилца, крилца у каквом апарату).
(2) -ски: сеоски, али 1-lOвоселски; властеоски и властелски;
анђеоски у прен. значењу (анђеоски лик, zлас), али анf)елска крила,
арханf)елски.
(3) -ка: властелка и властеока; nрвотеока и nрвотелка.

е. Крајње л код придева обично се мења у о: весео, зао, дебео


и др. Одступања: смео иј. смио (необ. смјел); цео иј. цио (цијел);
бео иј. бијел (заст. и песн. иј. био); обао (о бал) , топао (тоnал),
подао (nодал); чио (необ. чил). Разлике су у учесталости, а не
идентификују се као етногеографске (осим у већ поменутом zo :
zoл, уп. горе под а2).

92. НеКЊlJIжеВlНIе појаве у распореду л : о. Најупорнија грешка,


не само у разговорном језику него и у јавној речи, јесте замена
наставка -лац варијантом -оц, а онда и ген. мн. на -оца ум. -лаца,
кад се у другим падежима л мења у о: ствараоц, руководиоц, ген.
мн. ствараоца, таоца, слушаоца итд. Ово се може оценити код
школованих људи само као недовољно школско знање и непозна­

вање нужних правила књижевног језика. Правилно је само ствара­


лац, ген. ствараоца, мн. ствараоци, ген. стваралаца. Исто тако
допуштено је само тужилаштво, бранилаштво, nреzaлаштво (а
не "тужиоштво " и сл )
..
Док се дублетизам приказан у т. 91 може препустити спонтаном
деловању језичког осећања и слободном избору писаца текста,
дотле је за сузбијање ових некњижевних појава неопходно активно
учешhе школе и других делатности битних за језичку културу.

Неnостојано а

93. YBoДlНIa објаmњења. ДО ХI века у прошлости нашег језика


није било речи које се завршавају на сугласник, него се на крају
речи које ће касније бити такве изговарао нарочити самогла-
170 Гласови: непостојано а т. 93

снички глас. Поред те позиције, и многе данашње сугласничке


групе биле су раздвојене таквим гласом. Гласова те природе у
старом словенском вокализму било је два, и називају се полугласни­
цима (меки и тврди полугласник), док се слова која је Ћирило увео
за њихово бележење називају јеровима (танко и дебело јер - ь и
ъ). На западнијем делу Балкана, укључујуhи прасрпски и прашто­
кавски систем, оба су се полугласника изједначила и свела на један
(бележи се обично као ь). У развоју нашег језика полугласник се
изгубио у веhини позиција, а у неким позицијама (обично први од
два узастопна полугласника) сачувао се као самогласник и претво­
рио се у а у веhини штокавских говора, те је тако и у књижевном
језику. Пример развоја:

прасл.: сънъ, пьсъ, ген. съна, пьса

прасрп.: СЬНЬ,ПЬСЬ, ген.сьна,пьса

XII-XIVB.: сьн, пьс, ген. сна, пса

савр. књ.: сан, пас, ген. сна, пса

Као и у наведеним примерима, често у облицима исте речи,


полугласник се некад губио а некад претварао у а, које онда
називамо н е п о с т о ј а н и м. Оно се обично развило између сугла­
сника на крају основе, те стоји испред крајњег сугласника основе
(почетак - почетка - почетака, бачва - бачава, чудан - чудна
итд.), такође и испред о насталог од л (мисао - мисли, нтао -
наzла, ишао - ишла), али се развило каткад и на крају предлога
будуhи да се они изговарају заједно с наредном речју (преда мном
- пред тобом, слично као и у префиксима: разаzнати - разzонити).
Историјски узето, непостојано а је настало од полугласника у
појединим облицима и варијацијама речи, а узето граматички, у
данашњем језику, непостојано је оно а које постоји само у неким
облицима дате речи или основе. Непостојано а ушло је и у активне
и продуктивне граматичке обрасце, те се примењује и на нову
лексику (нпр. факат - факта - факата).

94. Нека нормативна lIюгања. У примени непостојаног а има


неких колебања и двојстава која изискују нормирање, али више
лексичко, граматичко и стилистичко него правописно, па ће се
овде само укратко указати на неке појаве.
а. У двојаком облику, са сугласником на крају или с додатим
а (пореклом од полугласника), употребљавају се предлози над, под,
пред, а онда и уз, низ, кроз; сугласнички облик и облик с додатим
а имају и предлози с - са и к - ка. Ако је значење падежног израза
остало нормално, проширени облик наведених предлога није разлог
за спој ено писање (в. т. 62а6).
(1) Предлози над, под, пред редовно добијају -а испред облика
мном (кратко а) и испред заменичких енклитика (дуго а), а у другим
позицијама остају непроширени: нада мном, преда мном; преда се,
нада се, преда њ, пода њ и сл.
т. 94а(2) Гласови: непостојано а 171

(2) У овој другој позицији, испред енклитика, обавезно се


проширују и предлози уз, низ, кроз: уза .ме, низа се, кроза њ и сл.
Ови пак предлози у још једној позицији добијају -а (кратко) -
испред с, з, Ш, ж (избегавање додира истих или сличних сугласника).
Ово се добро одржава у честим и устаљеним изразима, као и испред
облика заменице сав, нпр. уза страну, низа страну, кроза зид,
кроза зе.мљу, уза све то, кроза све и сл. - а у слободним, случајним
везама речи вероватно су обичнији облици без -а: кроз зав(ј)есу,
уз журбу, низ широку улицу итд. Избор облика испред с, з, Ш, ж
може се препуштати језичком осећању писаца текста.
(3) Много су склонији проширеним варијантама предлози с и
К, што је последица тежње да се обезбеди њихова изговорна и
ритмичка изразитост и аутономност. Ови се предлози испред истих
или сличних сугласника редовно проширују: са сестро.м, са зето.м,
са жено.м, са шурако.м, са стране, са зе.мље, ка купи, ка 2раду, ка
хра.му. У осталим позицијама старија граматичка и стилистичка
норма тражила је краће облике. И даље се може узети да су једино
они оправдани у устаљеним изразима, нпр. с једне стране, с дРУ2е
стране, с ноц, с јесени, с nролеnа иј. с nрољеnа, с nоштовање.м,
с .муко.м, с руке на руку, с nраш на nра2, с коца и коноnца, к вра2У,

припи к руци и др. И У слободним везама можемо давати извесну


стилску предност облику с као "класичнијем" и својственом пажљи­
вијем, бираном изразу, одупируhи се доста јакој тежњи да се сасвим
потисне тај краhи облик. Ипак постоје положаји кад предлог тражи
неку смисаону и изговорну посебност и подвојеност, те је прихват­
љивији облик са, нпр. испред бројева или испред језичких јединица
које немају карактер нормалне променљиве речи: nо.множити са
икс (са три, са 0,37), дошла са пет друzaрица, 2ла20ЛИ са -ва- у
основи; радо се узима шири облик предлога и кад наредна реч
почиње самогласником: са олтара, са исте стране, са околино.м

итд. У овоме нема разраi)ених правила и норма је само оквирна и


саветодавна, а избор зависи од стилистичке оцене. У интересу
постојаности нашег књижевног израза може се препоручити да се
одржава облик с у обичним везама са именицама, придевима и
заменицама, ако за то нема какве изговорне и смисаоне сметње.

За предлог к - ка, као сразмерно редак, нема потребе да се посебно


усмерава избор варијаната.

Ь. За уметање непостојаног а у сугласничке групе на крају


основе у поза:јмицама м. рода створили су се неки самоникли узуси,
у првом реду за чешhе типове речи из класичних језика (грчког и
латинског), а одатле се шире и на друге европеизме и интернацио­
нализме. Уметање а својствено је номинативу једнине и још више
генитиву множине; наиме, кад год постоји а у н;ом. јд., обавезно
је и у ген. мн. (ако дата реч има множину), а у ген. мн. у неким
структуралним типовима умеће се а и кад га нема у ном. јд. Неки
типичнији случајеви:
172 Гласови: непостојано а т. 94Ь(1)

(1) Обавезно је а у суфиксу -uза.м (грч. -ismos): архаuза.м (ген.


мн. архаuза.ма) , uдеализа.м итд.; такође nлеоназа.м (nлеоназа.ма),
сарказа.м и сл. Редовно се умеће а и између праскавог сугласника
ир: квадар (ген. мн. квадара), октаедар, .метар, калuбар итд. Има
још појединачних речи у којима је а обавезно, нпр. рита.м, nсала.м,
Е2иnат (геогр., али Ezиnт мит.).
(2) Од других завршетака најсклонији су уметању а латинизми
са основом на нт и кт, уз које иде и покоји грцизам или новији
европеизам (архонт, азuлант, арестант и сл.). Овде се снажно
испољава разлика између ном. јд. и ген. мн. Наиме, у мн. имамо
мање више редовни образац -ната и -ката: еле.мената, Фра2.мена­
та, протестаната, дискутаната, доцената, .медика.мената, лавu­
рината, факата, контаката, дефеката, архитеката, делuката,
конфликата, инстинката, адјунката, вијадуката, nродуката
итд.; уочава се једва покоје одступање од овога, тј. покоји пример
у ком је обичније -нта, -кта него -ната, -ката, као виконта,
ре.монта (П ре.моната) , катаракта, директа и индиректа, али се
ни овде не искључују облици -ната, -ката. - Насупрот овоме,
велика већина оваквих именица одржава у ном. јд. нт и кт без
непостојаног а, а и оне које га умећу имају дублетне варијанте.
Дублетизам из П можемо овако употребно представити:
факат (боље него факт, ни у П није изједначено); афекат и
афект, ген. мн. афеката, тако и ефек(а)т, nерфек(а)т, u.мnep­
фек(а)m, објек(а)m, субјек(а) т, nројек(а) т, дuјалек(а)т; ит-teeKт
(инсекат); uнтелект (необ. uнтелекат) , тако и nросnек(а)т;
таленат (талент), тако и акцен(а)т, еле.мен(а)т; доку.менат и
доку.мент, тако и eKcnepu.мeH(a)т, инстру.мен (а) т, ко.мnлu­
.мен(а)т, фра2.мен(а)т; контuнеюn (континенат), тако и контин-
2ен(а)m, .мону.мен(а)m, nарла.мен(а)m, nеР2а.мен(а)m, фунда­
.мен(а)т; uнтеЛU2ент (необ. uнтеЛU2енат), тако и клuјен(а)т. Све
су наведене речи у П дате као дублети (само је факт упућено на
факат), а можемо им још додати: орна.менат и орна.мент (нема у
П), проценат и nроцент (у П само -ент), сакра.менат и сакра.мент
(нема у П). Све ове речи и још многе у ген. мн. имају само -ката,
-ната.

(3) И У другим структуралним типовима нађе се понека реч


која сигурно одржава непостојано а у ген. мн., нпр. експерата,
концерата, рецеnата, концепата; у П је и у ном. јд. дато кон­
цеп (а) т и концер(а)т, али варијанте концеnат и концерат неће
бити обичне. Ипак, изузимајући сугласничке групе наведене под
(1) и (2), у другима непостојано а није обична појава. У П је
формулисано и реално системско правило, за грађу из класичних
језика - да у ген. мн. непостојано а не улази у сугласничке скупове
који садрже с или з. Ово је правило тачно за грађу и из класичних
и из других језика, с тим што скупова са з једва да има (ПелаЗ2U
- ПелаЗ2а), а с долази врло често: софuста, ЛUН2вuста, синеаста,
т. 94Ь(3) Гласови: непостојано а 173

Баски - Бас ка, обелиска, анекса, индекса, импулса, а2енса, реверса,


ресурса итд. Постоји уз то, нарочито међу новијим туђицама, још
низ сугласничких група у које се не умеће непостојано а (ни у ген.
мн., а поготово у ном. јд.); такве групе видимо нпр. у речима
офсајд, килобајт, митиН2, шоnиН2, катаnулт, концерн, вестерк
Групе на д понекад се могу раздвојити уметнутим а (докторанада,
радиканада), али већином остају нераздвојене: смарагда, 2асталда,
честерфилда, викенда, стандарда, 2еnарда, стјуарда; дублетно се
у П даје рекорада, аnсурада, али су то необични облици. Слично
имамо и нпр. експерата - али иlла2ворта, јО2урта, раnорта (необ.
је у П раnората), рецеnата - али Коnта.
Регулатор ових превирања треба да буде преовлађујуће језичко
осећање људи који добро владају књижевним језиком, уз овакву
општу препоруку: где год је довољно обичан облик с непостојаним
а, треба му дати предност (јер доприноси складу с нашом изворном
грађом и разликовању ген. мн. од других облика), али не треба
употребљавати вештачке и необичне облике.

с. Велико превирање облика постоји и у ген. мн. именица на


-а кад се основа завршава сугласничком групом, јер су врло активна
три модела: а-а (дуnаља), -а (дуnља) и -и (дуnљи). Правила се могу
дати само делимично:

(1) Не умеће се непостојано а у групе ст, зд, шт, жд, а


наставак оваквих основа редовно је -а: ласта, 2листа, невеста иј.
невјеста, бро,зда, звезда иј. звијезда, жлезда иј. жлијезда, одмазда,
башта, фешта, нужда, одежда.
(2) Где год је довољно обичан и распрострањен модел с
непостојаним а (а-а), треба му давати предност: битака, 2решака,
2усака, девојака иј. дјевојака, ишла, патака, трешања итд.
(3) Код осталих именица начелно се признаје слободан избор
између наставка -а и наставка -и, према доминантном обичају и
оцени писца текста. Модел на -и далеко је учесталији и применљи­
вији, нарочито у речима са суфиксом -ка (а.мазонки, аматерки,
Бачванки итд.), те се може применити мање-више у свим речима
које не иду по обрасцу (1) и (2), било дублетно (напоредо с
наставком -а: 2рдњи и 2рдња) било као једини обични облик; не
би ипак био оправдан за именицу 2Ошhа, која ће се радије равнати
према обрасцу (1) (боље 20ШМ него 20шћil).

Напомена. У П облик ген. мн. није категоријски нормиран, а примери у


речнику П углавном су у складу с горњим оквирним правилима. Подробније је
обрађено ово питање у Нашем језику XXIV/1-2 (Милица Радовиh-Тешиh).
УОБЛИЧАВАЊЕ РЕЧИ ИЗ КЛАСИЧНИХЈЕЗИКА
И ДРУГЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛНЕ ЛЕКСИКЕ

95. ОСЈНЮВJfПI nnормаТИIIШИ ПРИСТУП. У нашој лексици страног


порекла основно и најзначајније место заузимају речи грчке и
латинске основе. За наш језик и друге европске грчка и латинска
лексика представља међународно културно и лексичко благо, без
којега је незамислива стручна терминологија и велики део опште г
културног речника. У појединим језицима пуристички програми
донекле су ограничили удео ове лексике, али њен начелни интер­

национални карактер није доведен у питање. Будуlш да су класични


језици већ давно у нашем културном изразу почели заузимати
важно место, временом су се створили постојани и погодни обрасци
прилагођавања грчке и латинске лексике и њеног уклапања у наш
изражајни и језички систем. Делимично су ти обрасци примењени
и на позајмице које смо прихватили из других европских језика или
њиховим посредством. Грцизми и латинизми (заједно: класицизми)
чине дакле главнину једног ширег дела и слоја наших речи, које
каткад називамо интернационализмима или европеизмима; и н­

т е р н а Ц и о н а л и з а м овде значи да се реч у сличном облику јавља


у више европских и других језика (што не значи у свима), а појам
е в р о п е и з а м обухвата и речи ваневропског порекла ако су до нас
допрле преко европских језика (нпр. аЛ2ебра, алкохолuза.м, изворно
арапске основе).
Главно правило за сву ову лексику мора бити: реч је правилна
у оном облику који је усвојен и укорењен у јавном изразу, како
год се односио према изворној структури. Свако накнадно "поправ­
љање" у обичај уведених облика, с циљем да наш облик буде
вернији изворноме, само је кварење реда у књижевном језику,
подривање његове постојаности и природности.

96. Системска nnострификација страnnе грађе. Већ су се Ћирило


и Методије одлучно определили да оне речи које су остављали
непреведене у својим словенским књигама и туђа имена не преносе
у словенски језик формалним пресловљавањем, нити пак пуком
т. 96 Речи из класичних језика 175

транскрипцијом, преозвучавањем на најближе словенске гласове -


него адаптацијом, прилагођавајући их словенском граматичком
систему. у исходу тога поступка данас имамо нпр. ад, апостол,
.миро, скандал, хла.мuда, а онда и имена Јаков, Фuлun и др., а не
(х)адес, аnостолос, .мирон, скандалон, хла.мuс, Јаковос, Фuлunос;
комбиновани поступак представљају дословно узето Христос и
адаптирана промена (Христа, Христов и сл.). Адаптациони посту­
пак био је својствен и даљем животу књижевног језика на нашем
културном простору, укљ учујући ововековно раздобље српско­
хрватске језичке обједињености.

з. Из класичних језика прихваћене су не само многобројне


појмовне основе и целовите речи, него и велики број форманата
сложених и изведених речи у разноврсним комбинацијама, прилаго­
ђених нашем језику; нпр. БUОЛО2uја, БUОЛО2, бuолошкu, БUОЛ02U­
за.м, бuофuзuка, БU02енеза, БUО2енетскu, БU02рафuја, БU02раф,
бuо.метрuја, бuолuт, бuофор, бuоскоn итд. Ти елементи имају и
творбену продуктивност, тако да поједина образовања од њих
настају и у животу нашег језика. Каткад се комбинују и с Домаћим
основама, нпр. ње20ШОЛО2, србuстuка, антинародни, nсеудонауч­
ни. Ипак ово није уобичајен поступак, страни форманти се складно
спајају углавном са страним формантима и основама, а у споју с
Домаћим основама често остају на нивоу разговорног језика, суп­
стандарда, нпр. забушант, 2њаватор, занuмацuја;

Ь. При системском прилагођавању опште лексике полази се


некад од изворног облика ном. јд., а некад од основе, која се обично
боље чува у зависним падежним облицима; ако је основа на
самогласник, додаје јој се ј. Чести су поступци и одбацивање
појединих грч. и лат. завршетака; као и прилагођавање условљено
граматичким родом, нарочито за именице ж. рода. На облик наших
грцизама утиче често и облик који су изворне речи добиле при
увођењу у лат. језик и његове системе, а и на грцизме и на
латинизме у нашем језику утиче каткад и адаптациони поступак у
утицајним европским језицима. Примери системског прилагођа­
вања опште лексике:

грч. dёmаgоgоs, labyrinthos - демагог, лавиринт (лабиринт)


грч. katarrus, gеоmеtrёs - катар, геометар
лат. gestus, castellum - гест, кастел
грч. archon, geron, осн. -ont- - архонт, геронт
лат. legio, natio, осн. -ion- - легија и легион, нација
лат. genius, осн. geni- - геније (гениј)
грч. akropolis, nekropolis - акропољ (-пола), некропола
грч. grарhikё, grаmmаtikё - графика, граматика
грч. krisis, diagnosis - криза, дијагноза
грч. aigis, осн. aigid-, лат. aegis - егида
176 Речи из класичних језика т. 96Ь

грч. Kyk16ps, осн. Kyk16p-, лат. Cyclops - киклоп


грч. her6s, осн. her6-, лат. heros - херој
грч. trochaios, лат. trochaeus - трохеј
грч. trораiоп, лат. tropaeum, фр. tropMe - трофеј
лат. raritas, осн. raritat-, њем. RаrШit - раритет
У наведеним примерима грчке речи пресловљене су у латиницу,
сагласно систему транслитерације приказаном на табели у т. 3.
с. Прерада завршетака по приказаним и сличним обрасцима
може се узети као правило уобличавања лексике преузете из
грчког и латинског језика. Уочавају се, ипак, и неке групе изузе­
така.

(1) Грчки или латински завршетак често се задржава у двосло­


жним речима (које би, кад би га одбациле, постале једносложне):
nатос 'занос, жар', лоzос, наос, хаос (хрв. каос), космос (козмос),
бонус, вирус, конус, синус, фетус, датум, фатум (често је такође
и скраћивање: ад и хад, акт, бр ом, zecm, такт, трон, хор и др.).
Ова тенденција испољава се и код властитих имена (в. ниже, т.
97с1).
(2) Другу групу примера у којима се задржава наставак пред­
стављају основе на -i-: стадион, стадијум, радијус, одијум, атри-
јум, симпозијум, колоквијум, а онда и хеМИЈСКИ термини алумини­
јум, калијум, калцијум, радијум итд. (према -ијум постоји и вари­
јанта на -иј). Српски традиционални израз није склон именицама
на -иј, па се прибегава и облицима ж. рода (zимназија, лаборато­
рија, империја, оnсерваторија, стипендија, студија, територија,
фолија); сада је, међутим, и у српском изразу обично медиј, медији,
медијски, а није необично ни колоквиј, сценариј (поред -ио, необ.
-ијум), алуминијски и др. Ни у географским именима углавном се
не избегава завршетак -иј, иако напоредо постоји и нескраћена
варијанта (Илион и Илиј, Лацијум и Лациј), а у личним именима
систематски се примењује -ије (примере в. ниже, у т. 97), уз њих
и у апелативу zeHuje (поред zeHuj).

97. IIРIИIШ1ЈГођавање завршетака ВЈIaС'ЈГIИI'ЈГIИIХ IИIмеЈН[а. Важан део


општег културног појмовника представљају и многа властита имена
- географска, људска и верско-митолошка, примљена из класичних
језика и преко њих; многа од њих улазе и у општу лексику,
добијајући пренесено или симболично значење. За разлику од
имена из живих језика, која углавном само преозвучавамо и
транскрибујемо, имена из класичних језика и даље употребљавамо
са знатно прерађеним завршецима, на начин сличан оном који смо
видели у општој лексици (т. 96Ь).

3. Нарочито је разноврсна системска адаптација завршетака у


грчким властитим именима. Неки битни поступци видеће се из
наведених примера:
т. 97а Речи из класичних језика 177

Penelope, Euridike, Aitne - Пенелопа, Еуридика, Етна


Pythagoras, Anaxagoras, Pheidias - Питагора, Анаксагора, Фидија
Aineias, лат. Aeneas - Енеја
Thukydides, Euphrates - Тукидид, Еуфрат
Diomedes, Sokrates - Диомед, Сократ
Aisopos, Alexandros - Езоп, Александар
Aigeus, Menelaos, Odysseus - Егеј, Менелај, Одисеј
Artemis, Pallas, осн. Artemid-, Pallad- - Артемида, Палада
Sphinx, Salamis, осн. Sphing-, Salamin- - Сфинга, Саламина
Nemesis, Charybdis - Немеза, Харибда
Kalypso, Kal1ist6 - Калипса, Калиста
Atlas, Atlantis - осн. Atlant-, Atlantid- - Атлант, Атлантида
Herakles, Perikles - Херакле, Перикле (-кло)
Ёоs, Beroe, Каlliпое - Еоја, Бероја, Калироја
Gordios, Helios, Philoitios - Гордије, Хелије, Филетије
Patroklos, Androklos - Патрокло, Андрокло
Kadmos, Kodros, Arachnos - Кадмо, Кодро, Арахно
Achilleus, лат. Achilles - Ахил (Ахилеј)
Angelos, Atropos (женска биhа) - Ангела, Атропа
Athenai, Thebai (множ., геогр.) - Атина, Теба
Ьо Слични поступци системског прилагођавања завршетака
примењују се и на латинска имена, само што је лат. деклинација
простија него грчка, па су и односи нашег система према њој
једноставнији.- Примери адаптације:

Neptunus, Romulus, Plautus - Нептун, Ромул, Плаут


Gaius, Pompeius - Гај, Помпеј
Vergilius, Julius, Claudius - Вергилије, Јулије, Клаудије
Nero, Cato, Cicero, осн. Neron-, Caton-, Ciceron- - Нерон, Катон,
Цицерон
Ceres, Venus, Јипо, осн. Cerer-, Vener-, Јипоп- - Церера, Венера,
Јунона
Carthago, осн. Carthagin- - Картагина (Картага)
Viminalis, Martialis, Quirinalis - Виминал, Марцијал, Квиринал
Саппае, Salonae (множ., геогр.) - Кана, Салона
Cupido, осн. Cupidin- - Купидон
Со Ова адаптација античких имена важна је тековина нашег
књижевног језика, коју треба чувати у оној мери у којој је заиста
ушла у изражајни обичај. Прерадом завршетака по стижу се неко­
лике погодне одлике: женска имена добијају свој природни наставак
-а, уклапајуhи се у нашу промену; скраћују се многа имена и постају
језички економичнија, ослобађајуhи се смисаоно празних наставака
-os, -es, -us и др.; имена типа Cato, Nero, Cicero, Cupido добијају
облик на сугласник, тј. образац најпогоднији за мушки род; у зби­
ру ових поправки имена се складније уграђују у наш израз,

12 Правопис (ек.)
178 Речи из класичних језика т. 97с

постају у неком смислу понашена, нострификована, а не остају у


нашој језичкој грађи као механички преузето страно тело. Разум­
љиво је да су при овим доста сложеним адаптационим поступцима
неизбежна многа колебања и двојства. Главна долазе отуда што
изворни номинатив остаје у некој мери конкурентан прерађеном
облику, изнова се намеhуhи својом изворношhу. У властитим
именима то се јаче испољава него у апелативима. Могу се уочити
и категорије у којима је тежња употреби непрерађеног номинатива
посебно изразита.

(1) Двосложна имена (с једносложном основом) радо задржа­


вају наставак -ос, каткад и -ес, -ус: Делос, Лезбос, Самос, Хиос,
Хиmюс, Хермес, Apzyc. Мотив језичке економије овде нема знача­
ја, јер се двосложне речи никад не осећају као предугачке, а
једносложни облици могу бити недовољно маркантни (нпр. Дел,
Хиј, Сам). Зато можемо дати предност облику с наставком ако је
обичан.
(2) Опиру се преради номинативног облика и мушка имена
чији се номинатив завршава сугласником, а НИЈе дужи од основе.
Можемо дати предност облицима Ерос, Талес, Парис, Дракон,
Лаокоон (а не Ерот, Талет, Парид, Драконт, Лаокоонт), Марс,
ПОЛУКС, Феникс, Коракс (не Марm, Полук, Феник, Корак). Овде
прерада губи рационалне мотиве и не доноси побољшање структу­
ре, јер се њоме не постиже погоднији облик ни у погледу краткоће
ни у подесности за мушки род, а ни гласовни разлози не сметају
задржавању изворног номинатива. Нема функционалних недоста­
така ни облик Мецена и мецена (Maecenas, -atis), а обичнији је него
Меценат (као општа именица облик меценат има и посебну
сметњу, јер асоцира друго значење: 'меценатство, улога мецене').
(3) И грчка женска имена на -о често се употребљавају без
прераде: Ехо, Клио, Клото, Саnфо (Сафо), Херо, Ерато, Алекто,
тако и Еос (поред Еха, Клија, Клота, Саnфа, Ерата, Алекта,
Еоја, а према Херо налазимо и Хера и Хероја, да би се разликовала
од Хере - Јуноне). За наш језик много су погоднија имена на -а,
али изворним облицима иде на руку осећање да се адаптацијом име
превише изобличује. Зато је овде неизбежан дублетизам (бар код
краhих имена, а за дужа је оправданије -а: Ерата, Алекта).
(4) Доста двојстава изазива и адаптација моделом -о. Обично
је Кадмо, Кодро, Патрокло, Марко (лат. Marcus), док су у српској
културној традицији мање обичне варијанте Хермо, Александро,
Ксерксо, Еnuxармо, Аристархо, Тито, Сексто, Квинто (обично
је Хермес, Александар, а остала имена без крајњег -о: Ксеркс,
Еnихарм итд.).

Међутим, битније је од системских мерила ово правило: кад


год је неко име у опште м јавном изразу прихваhено у постојаном
т. 97с(4) Речи из класичних језика 179

облику, тај облик је правилан и кад није у складу са системским


поступком, па га не треба подривати накнадним системским поправ­
кама. На пример, прихваhен је у нашем културном изразу облик
Бах (бог вина и плодова) и одатле баханалuја, баханm, баханmкuња
(баканалuје, баканm и сл. спада у хрв. узус); тај је облик онда
правилан, и не требају му поправке Бакхо или Бакхос.

98. lГраJflСК][НJlшџпја графија и преузимање гласова. Кад се


изузму прилагођени завршеци, у животу и развоју нашег књижев­
ног језика створила су се углавном постојана традиционална пра­
вила замењивања гласова и графија грчког и латинског језика при
преузимању имена и општих речи из тих језика. Наша транскрип­
ција полази с једне стране од облика какви су засведочени у
класичном грчком и латинском писму и правопису, али с друге
стране и од неких елемената каснијег изговора, који је временом
еволуирао. За грчке речи и имена на српски узус утицао је донекле
грчки изговор у византијско доба, а на укупну српскохрватску
изражајну праксу традиционални каснолатински изговор и грчких
И латинских античких облика.

а. у ову спонтано створену традицију велику су забуну унели


реформаторски покушаји неких утицајних класичних филолога да
радикално прераде створени изражајни обичај и уведу облике
најближе античком изговору. Нуде се нпр. облици Ajzej (уместо
једино обичног и зато јединог правилног Егеј) , тако и Ajzunm
(Египат), Ajzucm (Егист), Ајнеја (Енеја), Ајол (Еол), Ајсоn (Езоп),
а.мбросuја (амброзија), Анmај (Антеј), Ayzeja (Аугије, Аугија) ,
Граmија (Грација) , Дајдал (Дедал), Јусmиmија (Јустиција) , Кикерон
(Цицерон), Клumај.мнесmра (Клитемнестра), Лакедај.мон (Лакеде­
мон), Мајнаде (Менаде), .мусе (муз е) , Наркис (Нарцис), Ојдиn
(Едип), Пuz.мајu (Пигмеји), Сuсuф (Сизиф), Скuла (Сцила), Фелu­
киmас (Фелицитас), Фојба (Феба), Xu.мajpa (Химера), Хораmије
(Хорације) ИТД.; с тим иду и необичне адаптације типа Ероm,
Парuд, Марm, Меркурије (= Ерос, Парис, Марс, Меркур). Иако
се већ дуго и упорно заступају овакви облици и штампају у многим
издањима, они не постају нимало обичнији ни прихватљивији; не
може се један важан и усвојен лексички фонд просто избрисати из
језика и наново правити. Облици типа Ојдиn, Ajzej, Ајсоn, Сuсuф,
а.мбр осија, фuлософuја, .мусе могу представљати само издвојени
манир ужих кругова, али не образац за углед, а Кикерон и
Хораmије једнако је непотребно као кад бисмо реконструисали
нпр. кнез MOHmu.миp (Мутимир), Влкан Не.мањип, Влк Бранковuh,
опонашајуhи изговор из доба кад су ти људи живели. Према томе,
облици типа оних наведених никако немају места у стандарду
књижевног језика.

Ь. Предочавајуhи правила традиционалне транскрипције с


грчког језика, у положај има изван прерађених завршетака, грчке
180 Речи из класичних језика т. 98Ь

графије наводимо најпре грчким писмом (верзалом), а онда иза


цртице у дословној латиничкој транслитерацији. Она није свуда
једнака начину на који су се грчке речи записивале кад су се
укључивале у латински језик (по потреби ћемо и ту транскрипцију
показивати у загради). Грчке графије овако преносимо:

А-А као а: Атина, тора, дифтонге в. ниже.


AI-AI(лат. ае) као е: Езоn, Еол, демон;
испред вокала каткад као ај: Ајас (Ајант) , уп. и Лај (Laios).
АУ-АУ (лат. аи) као ау: АР20наути, Бауба, аутократ;
као ав под утицајем визант. изговора: Кавказ, лавра.
Е-Е као е: Ереб, Ерида, епископ.
БI-БI као и: Арион, Ayzиja, Ифиzею&ја, Клитор, сирена;
као еј каткад у предвокалском положају, у преради завршетака:
Енеја, Apzej, изузетно и пред сугласником: Посејдон.
ЕУ-ЕУ (лат. еи) обично као еу: Еуриnид, Еуридика, nсеудо-;
каткад традиционално као ев: Зевс, Европа (геогр.).
Н-Ё обично као е: Деметра, Леда, реторика;
под визант. утицајем каткад као и: Атина, Ирод, Витлејем.
I-I почетно испред самогласника као ј: lокаста, lонија, јон (боље
него ион).
о-о, О-О као о: Аполон, Лаокоон итд.
OI-OI(лат. ое) као е: Едиn, економ.
ОУ-ОУ (лат. и) као у: Ликурz, муза, музика.
У-У кад није у дифтоншким диграфима као и: Олu.мn, криnта.
В-В обично као б, сагласно античком изговору: Теба, библиотека;
каткад по каснијем грч. изговору као в: Византија, Вави­
лон, варвари (барбари).
rr-GG, ГК-GК, ГХ-GСН, ГЗ-GХ (формалне графије за ng, nk,
nch, nx) као т, нк, нх, нкс (тј. по стварном изговору): Ан­
zела, Анкеј, Анхис итд.
0-ТН као т: Атина, Теофил, тема.
К-К у именима обично као к, и кад је испред е, и: Микена, Киnарис,
Кипар; изузетно: Сцила, Нарцис. У апелативима често је у
овом положају ц: циник, циклус, циста, центар (лат. посред­
ништво), али: керамика, кербер, кентаур. О хрв. узусу в. ут.
100. Ако К није испред самогласника предњег реда, редовно
се преноси као к.

З-Х као кс: Александар, Полукс, пракса. У меl)усамогласничком


положају у префиксу као zз: еzзарх, еzзеzеза, еzзоzен, еzзонu.м,
еzзоzа.мија.
l:-S не мења се у з на почетку речи нити испред безвучног
сугласника. У осталим положај има среће се и с и замена з
(према традиционалном лат. изговору); нпр. на саставу сложе­
ница: acu.мeтpиja, изосилабе - филозофија, nаразит; уз сонан­
те: осмоза - nлазма, арсен - катарза. У меl)усамогласничком
т. 98Ь . Речи из класичних језика (и новогрчког) 181

положају у апелативима је по правилу з (криза, физика итд.),


али у властитим именима има разлика, нпр. Сизиф - Посејдон.
х-сн у унутрашњости и на крају речи редовно као х: Архимед,
Антuлох, архонт, стих итд. И на почетку речи у српском
изразу главно је правило да се задржава х (хрв. узус је друкчији,
уп. т. 100): Харибда, Хрисеида, хаос, хлор итд.; ипак је из
западноевропских језика у неким грцизмима преузето к: карта,
карактер, ка.мелеон, кореографија (нереално је у П дато као
дублет ха.мелеон, хореографија).
,-н (грч. оштри спиритус, спиритус аспер) по правилу као х: Хера,
Херакле, Хидра и хидра, херој итд. У византијско доба тај се
грчки глас више није изговарао, па отуда и српски облици
историја, Ирод.

у свим двојствима предност треба давати облику који је


обичнији.

с. У транскрипцији латинских графија практично нема отворе­


них проблема и нормативних недоумица, кад одбијемо неоправдани
покушај увођења ликова типа Гратија, Хоратије, Кикерон, Кајсар
(в. т. 98а). По створеном узусу у латинизмима и латинским именима
доследно преносимо CI, СУ, СЕ, САЕ, СОЕ као ци, це (Цицерон,
Цезар итд.), ТI испред вокала као ци (нација, грације, Хорације) ,
S између самогласника као з, кад није на саставу сложенице (Цезар,
Пизон, с тим што и лат. и грч. SS остаје с). Има извесних
неуједначености с/з уз сонанте и на саставу сложених речи, али и
у томе су се створиле постојане навике, не увек једнаке у српском
и хрватском узусу: ресанација - резолуција, персона - верзија,
консонант - конзерватор; консултација (конзултација) , консе­
квентан (конзеквентан). Све ово добро регулише спонтани изра­
жајни обичај, који треба поштовати.

99. JIIреnnошење nnовогрчких IИIмеnnа. Сасвим друкчији приступ


изискују потребе транскрипције савремених грчких имена. Систем­
ска адаптација начелно се више не може примењивати, као што је
не примењујемо ни за друге живе језике, него је нужна транскрип­
ција, која полази од новогрчког гласовног система. Ово ипак не
важи за већ усвојена географска имена, било да су уобличена на
основу старогрчких облика, било у непосредном историјском доди­
ру, у византијско доба. Задржавамо, дакле, облике Микена, Олимп,
Еnир, Лезбос, Кипар, Крит (хрв. Циnар, Крета), Солун, Крф итд.
без обзира на то како данас гласе у новогрчком изговору. Међутим,
у географским именима за која немамо традиционални облик, као
и за новогрчку антропонимију, примењујемо поступак првенствено
фонолошке транскрипције. У личним именима није потпуно искљу­
чена ни употреба појединих адаптираних традиционалних облика
(на пример Константин уместо дословног Константи-
182 Речи из класичних језика (срп. и хрв. облици) Т. 99

нос), али је главно правило, нарочито за презимена, да се полази


од новогрчког изговора, у којему има доста промена у односу на
старије стање. Полазеhи од њега и од савременог грчког писма и
правописа (који је задржао доста традиционалног), углавном приме­
њујемо ова правила транскрипције грчких графија:

1, Н, У као и: Ласкарис, Илијас, Гри20риос, Дu.миmpиoc, Сnирос.


АI као е: Дикеос.
EI, 01 као и: Еnа.минондас, Евија
АУ, ЕУ нормално као ав, ев, с тим што испред безвучног сугласника
уместо в долази ф: Сmаврос, Павлос, Маврокордаmис, Евате­
лос, Елефmериос; у крајњем слогу: Одисеус (еу).
ОУ као у: Канелоnулос, Кундуриоmис.

В редовно као в: Венизелос, Вернардакис. Сугласници В, Г, дне


чувају праскав изговор, па се за гласове б, 2, д употребљавају
графије МП, ГК, NT, које кад не долазе на почетку речи имају
вредност .мб, т, нд, па их двојако преносимо: Боцарис (МПОТL:­
APHL:) , али РаН2авис (PArKABHL:).
Г се испред вокала предњег реда изговара као ј, а у другим
положај има као звучни веларни спирант, који би се могао
преносити нашим 2, евент. х. Ипак ће бити повољније да у
транскрипцији Г идемо за писмом, нарочито због имена од
основе Geotg-; нпр. Гeopzиjaдиc по фонетској транскрипцији
било би "Јорјијадис".
д означава међузубни звучни сугласник, парњак безвучном 8.
Преносимо их као д, т: Едеса, Теодоракис.
TZ, TL: представљају графије за пискаве африкате које преносимо
као дз, ц: Хадзоnулос, Андрудзос, Боцарис.

Грчку омегу преносимо као о, а сугласничка слова кси и пси


као кс и nс. Остала слова преузимамо без промене.

100. РаЗЈ][ике у СРПСКОМ JИI хрватском узусу. Различите географ­


ске, културно-историјске и верске околности, као и неједнак нор­
мативни приступ довели су до различитог уобличавања знатног
дела грчке, латинске и друге интернационалне лексике у српској
и хрватској култури, а тиме и до доста дублетизма признатог у п.
За српску, и уопште источнију страну карактеристичан је непосред­
нији и тешњи однос с грчким језиком, а на хрватској страни
. .
непосреДНИЈИ ослонац и аКТИВНИЈИ посредник у прихватању грци-

зама био је латински језик; неједнако су утицали и живи језици -


у српској култури више руски и француски, а у хрватској немачки
и чешки. Настале разлике каткад су појединачне, лексичке приро­
де, а каткад се типолошки групишу. Предочавајуhи битније групе
и типове различито уобличених речи, најпре ћемо наводити вари­
јанту типичну за српски израз, а облик својствен хрватској стандар­
дизаЦИЈИ наводи се у загради.
т. 100а Речи из класичних језика (срп. и ХрВ. облици) 183

а. радијум, хелијум, калцијум, стадијум, атријум, Лацијум


(рад иј, хелиј итд.). Како је већ поменуто (т. 96с2), наставак -ум се
задржава зато што постоји известан отпор језичког осећања за­
вршетку -иј; због тог отпора такав наставак није се одржао у
одређеном придевском виду (десниј, nрвиј итд. сажело се у десни,
први). Ипак, тај завршетак није стран ни српском изразу: имамо
императиве типа биј, пиј, умиј, а медиј је обичније него медијум;
краће варијанте типа алуминиј, атриј, Лациј остају конкурентне у
нашем стандарду и не треба их сузбијати.

б. -овати, -исати, -ирати. Сва три наставка у српском изразу


сасвим су обична у позајмицама, а у хрватском узусу генерализује
се -ирати; ипак постоје неки видови глагола на -овати, и -исати
према којима нема варијаната на -ирати, иако су изведени од
страних основа (нпр. калфовати, квантовати, комитовати, КОН­
тузовати, кашти20вати, каваљерисати, калајисати, келнериса­
ти, крунисати). За илустрацију тројаког уобличавања у српском
наспрам једноструког у хрватском изразу, у табели је дат избор
обичнијих варијантних глагола који почињу словом К (за све
глаголе из табеле потврђују се у речницима хрв. варијанте на
-ирати).
Варијанте обичне у српском изразу
(избор из слова К)

-ОВАТИ -ИСАТИ -ИРАТИ

калцифик- комбин- калкул- кадр- коинцид- конфин-


и -цирати комерциј ализ- канал- калибр- колаб- конфронт-
камп- компенз- капитал- калк- колацион- коопт-
канализ- и -ирати карактер- канд- колективиз- координ-

кандид- комплик- кармин- капитул- колид- коп-


канониз- компон- картел- каприц- колокв- кореспонд-

капитализ- комунализ- категор- капт- компар- кород-


карбониз- конденз- колор- карик- компил- корумп-
картелиз- конкретиз- коментар- кариран комприм- костим-
квалифик- консолид- конкур- кас- комуниз- кот-

кибиц- констат- конспир- кастр- комуниц- крах-

киднап- консулт- конститу- кауц- конвен- кредит-


класифик- конфедерализ- констру- квадр- конверз- кре-
клерикализ- конфиск- контрол- кикс- конверт- крем-
кодифик- концип- конфер- клас- конгру- кумул-
кокет- и -ирати концентр- клон- конзерв-
и -ирати кориг- коопер- коверт- конзум-
колониз- криминализ- и -ирати когносц- контакт-
колонијализ- кристализ- култив- код- контамин-
команд- критик- коегзист- контраст-

Наставак -овати потиче из словенске старине (куповати,


кумовати, ратовати), али је продуктиван и данас (уп. аблендова­
ти, екранизовати, киднаnовати, лобовати). Формант -ис- грчког
је порекла, а налазимо га већ у првим ћирилометодским преводи­
ма: власфu.мисати (данас бисмо рекли бласфемисати) , скандалиса-
184 Речи из класичних језика (срп. и ХрВ. облици) Т. 100Ь

ти; стари српски штампари додају га и на домаћу, словенску


основу: рукодЂлисати. Обилно је примењен на уобличавање турци­
зама (калајисати, калдрмисати), а затим и на нове европеизме
(eKcnepu.мeHтиcaти, униформисати итд.). Ипак је у новије доба
највише узео маха наставак -ирати, којему је извор и главни
ослонац немачки наставак -ieren. - У нормативној делатности
треба уважавати створени обичај. Тројаки наставак није системски
недостатак, него повољна околност, јер се тиме ублажује врло
велика учесталост страног форманта -ир-. У најбољем је складу с
природом нашег језика Домаћи наставак -овати, и треба га одржа­
вати где год је обичан; али то не значи да га треба вештачки
форсирати, уводећи га у глаголе код којих је превагнуло -ирати
(нпр. "датовати", "имитовати").
с. консеквентан, консултација, космос, космичкц, космонаут,
Пер сија, nерсијски (хс. конзеквентан, конзултација, козмос, Пер­
з ија) , а донекле с овим примерима иде и u.мnулсиван (u.мnулзиван).
У позицијама уз сонант у другим речима долази некад с а некад з,
само без двојстава; нпр. консолидација, конзервативан, осмоза,
nротоnлазма, персонал, аверзија.

d. демократија, аристократија, бирократија, теократија и


сл. (хс. -крација); Океан (митол.) и океан, кентаур, Кербер и прен.
кербер, Киклади (острвље), Киклоn и киклоn, Кипар (хс. Оцеан
итд., Ц уместо грчког к). У грцизмима у српској традицији остаје
изворно т у -кратија (као и у Беотија, перипетија, хрестомати­
ја), а у латинизмима се узима Ц (традиција, кондиција); у варијанти
-крација образац за латинизме примењен је и на грчке речи. Уместо
грчког к и У српском узусу усвојено је Ц у неким грцизмима
преузетим преко западних језика (цинизам, цилиндар, циклус,
центар), али у наведеним примерима и у готово свим грчким
властитим именима у српском стандарду остаје само к.

е. хаос, хемија, хиРУР2ија, хлор, хор, хром, хроника, хромати­


ка, хрuзанmема (хс. каос, кемија, Kиpypzиja итд.), тако и у бројним
изведеницама. Већ у средњем веку усталило се правило у српској
и осталој ћирилометодској култури да се грчко х замењује прак­
тично истоветним словенским х и на почетку речи, једнако као и
у другим позицијама, а наведени српски примери у складу су с тим
правилом. Почетно х у грцизмима већином одржавају и други
словенски језици (не само ћирилички, него и пољски, чешки,
словачки), али хрватски стандард у овом положају генерализује к
у апелативима, под утицајем западноевропских језика. Тај утицај
деловао је и на српски изражајни обичај: карта (али од исте основе
и хартија), КUЛО- у мерама (иста основа у хиљада), кореО2рафија
(али хор), карактер, ка.мелеон (у П и хореО2рафија, ха.мелеон, али
тих варијаната нема у РМС, а ни у изражајном обичају). Главно
правило ипак остаје да грчко Х (СН) преносимо као х.
т. 100f Речи из класичних језика (срп. и ХрВ. облици) 185

с. Атина (Атена), Византија (Бизант), историја (хисторија),


јеретик (херетик), фарисеј (фаризеј). Овакве разлике условљене
су тиме што је грчки изговор у византијско доба јаче и непосредније
утицао на српску културу, као и утицајем православног и католич­
ког црквеног израза, који се одразио на библијску и верску лексику,
нарочито на властита имена. Други примери: варварин (барбарин),
симбол (неутрално) али символ вере (правосл.), херувим (керубин),
садукеј (садуцеј), јерес (хереза), јеванЬеље (еванЬеље); Крит (Кре­
та), Вавилон (Бабuлон), Месоnотамија (Мезоnотамија), Витле­
јем (Бетлехем), Јерусалим (Јерузалем); Авељ (А бел) , Ноје (Но а) ,
Јов (10б), Аврам (Абрахам), Венијамин (Бењамин), Исус Навин
(Јозуа), Ирод (Херод) и др. У старијој српској традицији било је
много више речи са ослонцем на византијски изговор нпр. Омир
(= Хомер), Јелини (Хелени, тј. Грци). У односу на данашњи
стандард интернационализама било је не само обличких него и
лексичких разлика; нпр. у старим списима налазимо оваква имена

планета: Ермије или Јермије (Хермес, тј. Меркур), Афродита


(Венера), Арије (Арес, тј. Марс), Зевс (Јупитер), Крон (Сатурн).
Новија српска књижевнојезичка норма одлучно се окренула ка
међународно прихваћеним узусима, а с тим и ослонцу на старогрчки
изговор, уз утицај латинског посредништва. Једино је она лексика
која је тешње везана за црквену тематику задржала знатнији удео
византијског утицаја.

g. Холандија (Низоземска), Шnанија (Шnањолска), Румунија


(Румуњска); Швајцарска (Швицарска). У именима европских зе­
маља и покрајина врло широко је у нашем језику примењена
системска адаптација наставком -ска: Финска, Шведска, Норвешка,
Данска, Пруска итд. То су углавном постојана имена без двојстава,
а у неколико наведених примера дошло је до разлика у срп. и хрв.
облику. Традиционална географска имена треба чувати у интересу
постојаности и природности нашег књижевног језика, упркос насто­
јањима из кругова географа да се да предност облицима који се
употребљавају у језику дате земље.

у свим наведеним (а и другим) видовима двојстава српске и


хрватске нормативне традиције оправдано је да уважавамо и чувамо
створени изражајни обичај, али и да поштујемо и признајемо личне
навике и опредељења.
ПРИЛАГОЂЕНО ПИСАЊЕ ИМЕНА
ИЗ СТРАНИХ ЖИВИХ ЈЕЗИКА

(ТРАНСКРИПЦИЈА)

Начелни приступ

101. У писању туђих властитих имена у нашем стандардном


језику примењују се два поступка: п р и л а г о ђ е н о писање (при­
менљиво и у lшрилици и У латиници) и и з в о р н о писање (примен­
љиво у латиници). Опредељење између ова два вида наметнуло се
већ Константину (каснијем Ћирилу) Солунском, кад је састављао
словенску азбуку и кад се већ у првим преводима морао одлучити
како да преноси задржане грцизме и имена преузета из грчког

изворника. Он се определио за прилагођено писање. То се види из


тога што у своју азбуку није унео еквиваленте свих грчких слова
(изостала су слова тхета, кси и пси), па и није могао дословно
преносити грчке графије; отишао је и корак даље: прерађивао је
завршетке речи, уклапајући их у систем словенске деклинације. У
каснијем животу старословенског писма, кад је успостављена ћири­
лица и у њу укључена сва грчка слова, омогућено је и изворно
писање речи преузетих из грчких изворника, што су стари писари

доста примењивали. И у српскословенском правопису било је врло


обично дословно изворно писање основа имена узетих из грчких
предложака, али је у погледу адаптираних завршетака одржавано
Ћирилово начело.
Са стварањем националних ћирилица угасила се могућност
изворног писања туђих имена, како из грчког тако и из словенских
ћириличких језика. Тако је прилагођено писање постало опште
правило ћириличких правописа. У латиничким правописима, на­
против, доминантан је узус да се имена из других латиничких језика
пишу изворно. У нашој пак двоазбучној пракси прилагођено писање
широко се примењује и у латиници. Томе води не само тежња да
се страно име што складније уклопи у наш израз него и практични
т. 101 Транскрипција: начела 187

разлози; наиме, пишући прилагођено страна имена, аутор може


припремати свој рукопис не условљавајући да ли ће се штампати
ћирилицом или латиницом. У стручним текстовима, истина, често
постоји потреба да се предочи и како се неко страно име изворно
пише, али се то може постићи и допунским поступком: навођењем
изворног лика у подбелешкама (фуснотама), у загради иза имена
или у индексима на почетку односно на крају рада.

3. Изузетно се и у ћириличком тексту понеко име може навести


и у изворној латиници. То је, ипак, само изузетан поступак, попут
оног кад из стилских разлога у нашем тексту оставимо непреведену

страну реч или израз (нпр. лат. sui generis, фр. c'est la vie). На
задржавање стране графије каткад је аутор принуђен тиме што
није успео да сазна како је треба прочитати и преозвучити, као у
овом примеру:

Међу именима уписани су и неки Wuyts и Bayzew, а WUytS-ОВО име понавља


се и касније.

Кад се овако написаној графији дода наш наставак, неопходно га


је одвојити цртицом и исписати ћирилицом: Wuyts-y, WUytS-ОМ или
Wuyts-ем, Wuуts-ови или Wuуts-еви и сл.; погрешно је кад се у
ћириличком тексту наш наставак напише латиницом, нпр. Wuytso-
vim именом - јер наставак припада основном ауторском тексту, а
не наводу. И кад је наставак азбучно неутралан (једнак у ћирилици
и латиници), неопходно га је одвојити цртицом кад се у ћириличком
тексту додаје на латиничку графију: Wuyts-a, Bayzew-a. Боље је,
међутим, у ћириличком тексту избегавати овакво комбиновање
изворних графија и наших наставака и стилизовати реченицу тако
да се у њу уклопи номинативни облик.

Ь. Напротив, у латиници - ако се аутор определио за изворно


писање - наставци се не одвајају цртицом. При томе у одговарајућим
типовима имена и име и наставак задржавају своју нормалну
графију: Shakespeare - Shakespearea - Shakespeareov, Lavoisier -
Lavoisierov, Chile - Chilea (изг. Шексnuр, Шексnuра, Шексnuров,
Лавоазје, Лавоазјеов, Чuле, Чuлеа). Често се пак крај имена
окрњује или подешава, а испред наставка се додаје позиционо ј ако
се основа завршава изговорним и:

Torquato Tasso - Torquata Tassa - Tassov;


Nicaragua - Nicarague - Nicaragui;
Columbia - Columbije - Columbiji;
Casablanca - Casablanke, Petrarca - Petrarke - Petrarkin;
Jacqueline - Jacqueline - Jacquelini - Jacquelinin;
Реtбfi - Реtбfiја, Attlee - Attleejev.

102. Прилагођено писање често се назива и Ф о н е т с к и м ,


што није довољно прецизно. Писање сагласно изворном изговору
188 Транскрипција: начела Т. 102

преозвученом на наще најближе гласове само је полазно мерило,


од којег се доста одступа у интересу системске доследности и у
наслону на изворно писмо. Упадљива су таква одступања нпр. у
писању имена из руског и енглеског језика, али и разних других
као Москва, ВОЛ202рад (а не "Масква", "Валгаграт"), Њујорк (а
не "Њујок"), ЛајnЦU2 (а не "Лајпцих") итд. Ово није никакав
недостатак нашег правописног система, него рационалан поступак,

јер је за нас најважније да се изворна графија што једноставнијим


поступком претвара у прилагођени лик, који ће се постојано и
уједначено употребљавати у нашој јавној речи и литератури.
Прилагођено писање, међутим, можемо назвати фонетским у
том смислу да имена треба (у нашем језику) и изговарати онако
како их пишемо.

Напомена: Ипак није никаква грешка ако се глас који транскрибујемо са дз


изговара сливено, као један глас, познат и из наших дијалеката СИ у стандардном
изговору јавља се као позициона варијанта у додиру речи, нпр. у "Отац би дошао").

103. Правила транскрипције, за потребе прилагођеног писања


страних имена, дата су у П врло непотпуно, и у погледу броја
обухваhених језика и у погледу подробности. Разрада је направљена
у ПП, добрим делом на основу елаборација у програму који је
седамдесетих година водио сарајевски Институт за језик и књижев­
ност (условна скраhеница: Елаб. БиХ); то је допунио МО, распра­
вивши писање арапских и персијских имена (на основу елаборације
С. Јанковиhа, Д. Танасковиhа и др.). Овде ћемо, уз неке дораде,
углавном дословно пренети обраде из ПП, за 14 језика чија имена
транскрибујемо с латиничког писма или с латиничких помоhних
система, као и сажетак закључака МО о арапским и персијским
именима. Али пре тога биhе предочена нека начела на којима се
заснивају те обраде, као и неке специфичности у третману словен­
ских имена.

з. У прилагођеном писању имена најважнији је циљ постојаност


облика свих важнијих имена, да би се поуздано знало како код нас
гласе и да се без двоумица и домишљања могу тражити и налазити
у азбучно обрађеним приручницима. Зато у овој материји нема
места успостављању нових двојстава, нити се може ауторима
школских и општих приручника признавати право да туђа имена
уобличују према својим транскрипционим схватањима. Посебно је
важно да сви уџбеници и приручници који обрађују географску
грађу и све географске карте транскрибују имена сагласно право­
писним правилима. То треба да буде обавеза и других делатности
које често уобличавају туђа имена - у новинарству, у превођењу
филмова и књига и др. У примени транскрипционих правила
Институт за српски језик (САНУ, Београд) пружаhе стручну помоh
онима који се за њу обрате.
т. 103Ь Транскрипција: начела 189

Ь. Правила која се утврђују не треба схватити као ретро активну


обавезу и мењати ликове имена која су већ ушла у постојани
изражајни обичај, а онда и у стручну И другу литературу. То нпр.
значи да не треба мењати имена из кинеског језика типа ПекиН2,
Сун Јат Сен, ЧаН2 Кај Шек, КуомитаН2 или пак из португалског
језика Рио де Жанеиро, Васко да Гама, Ма2елан (па и новије Јанеш)
- без обзира на нова правила.
с. У утврђивању транскрипције начелно се полазило од изго­
вора имена у изворном језику и од могуhности нашега језика да
изворне гласове замени адекватним или блиским нашим гласовима.
Примењивана су, међутим, и допунска мерила, која треба уважа­
вати и у даљим дорадама и уобличавању имена из још необрађених
језика, па ће се овде укратко предочити:

(1) Треба избегавати уношење тешких и неприродних склопова


у наш изговор, као и ликова непогодних за нашу граматичку

промену - ако постоје начелне могуhности за избор прилагођенијих


ликова. Нпр. за једну кинеску провинцију по једном од постојеhих
транскрипционих предлога било би ЋиН2хај - ЋиН2хаја - ћиН2хај­
ски, а по другом "Ћхингхаи - Ћхингхаија - hхингхаијски", а свакако
нам је погодније изабрати прво решење, и због изговора и због
граматичке промене. Ради лакшег изговора и хиндске аспироване
сугласнике преносиhемо упрошhено (без х): Ганди, Џамбекар,
Вајшакја (а не "Гандхи", "Џхамбхекар", "Вајшакхја"), а шведско
крајње -RG преносиhемо као р2 (према писму) а не као "рј" (према
изговору): СтриндбеР2, Карл бер 2 (не "Стриндберј", "Карлберј").
- Таквим опредељењима дајемо прилог и одбрани нашег језика од
онога што га чини отуђеним, извештаченим и тешким.
(2) Треба тражити да прилагођено писање остане у јасном
односу према изворноме и да се од њега не удаљава више него што

је неопходно, што значи да не треба избегавати одступања од


изворног изговора кад иду у правцу изворног писма. Овим не само
да се олакшава транскрипциони поступак у односу на изворне

језике него се и школској младежи и другим корисницима олакшава


напоредно служење нашом литературом и приручницима, било
који начин писања имена (изворни или прилагођени) био примењен
у њима.

(3) Треба тежити таквим правилима транскрипције која може


примењивати шири круг образованих људи (лектори, наставници,
новинари и други), а не само зналци изворног језика. Важнија је
једноставност и доследност правила него тежња да се постигне
максимална верност изворном изговору и гласовном (одн. фоноло­
шком) систему.
(4) Ако су се за имена неког језика у спонтаној пракси створила
постојана правила, не треба их мењати ради изговора ближег
изворном језику.
190 Транскрипција: начела, словенски језици т. 103с(4)

Све су ово начела која су и досад долазила до изражаја у нашој


транскрипционој пракси, укључујуhи и П, иако нису изричито
истицана.

d. Као заједничко правило за имена (а и апелативне позајмице)


из свих језика неопходно је поштовати правописне одредбе о
писању међусамогласничког ј, што значи да се пише ија, ије, ију,
а не "иа", "ие", "иу". Исто тако је заједничко правило да се
удвојени сугласници преносе у наше прилагођено писање као
једноструки.
И од овог и од претходног правила може бити изузетака само
у додиру два дела сложене речи (односно префикса и основе).

е. На имена из живих језика не примењује се граматичка


адаптација какву смо видели у облицима имена из класичних језика.
Ипак се у некој мери и даље граматички прилагођавају имена
женског рода. Адаптација у неким случајевима захвата и но мина­
тив, на тај начин што се успоставља завршно -а, схваћено као
наставак; примену тога поступка често видимо нпр. у француским
именима, и то не само женским антропонимима него и у именима

покрајина и река: Жанета, Жаклuна, Брuжuта, Рона, Марна,


Шамnања, Бретања. У другим случајевима номинатив остаје не­
прилагођен, али се наставци женског рода појављују у промени,
нарочито у дативу и присвојном придеву: Агнес - Агнеси - Агнесин,
Кетрин - Кетринин, Франсоаз - Франсоазu итд. Овакво делимично
прилагођавање примењује се и на већ разматрана старогрчка
женска имена ако у номинативу остану неадаптирана: Саnфо -
Саnфuн, Клuо - Клuје - Клuјu и сл. Системска адаптација приме­
њује се нешто изразитије на словенска имена (в. т. 105).

Особености транскрипције словенских имена

104. Имена из hириличких језика можемо у опште м правопису


писати само прилагођено, а не и изворно. Постоје, истина, и неке
латиничке транслитерације, у којима писање остаје блиско извор­
ном, али је то употребљиво само у специфичним приликама (као
телепринтерско писмо, у библиотекарству и сл.), а не у општем
јавном тексту. Словенске hирилице предочене су на приложеној
табели, на којој се види општи део азбуке и специфичности
појединих националних hирилица; у општу hирилицу укључили смо
И слово И, иако га нема у белоруској азбуци (осим у модификацији
й). Уз табелу додајемо и најосновнија транскрипциона објашњења.
. Специфичне графије појединих hирилица преносе се у наш
језик делом истоветно, а делом се јављају неке разлике међу
језицима. Графије ЛЬ, ЛЯ, ЛЮ, НЬ, НЯ, НЮ из било ког језика
преносимо као љ, ља, љу, њ, ња, њу, слова Я и Ю у другим
т. 104 Транскрипција: словенски језици 191

Општа:
а б Б Г дежзиклм

Н О П Р стуфхцчш

Српска: Руска:
ђћј љњџ ёйщъыьэюя

Македонска: Белоруска:
, .
tKJ љњџs ёiйуыьэюя

Бугарска: Украјинска:
ЙЩЬЪЮЯ €i 1 йщюяь
Русинска:
r€lЙЩЮЯЬ

Данашње словенске huрилuце

nоложајuма као ја, ју, а слово Й као ј, док је бело руско у блиско
нашем в. И руско и бело руско Ы, Э, Ё преносимо као и, е, јо (ово
последње с претходним Л, Н даје љо, њо). Слова Е:, 1 (украјинска
и русинска) имају вредност је, ји. Слово Щ из источнословенских
језика и русинског преносимо као ШЧ, али из бугарског као шт.
Слово Ь (танко јер, "меки знак") служи као знак мекоће претходног
сугласника, а у руском језику каткад сигнализује и изговор ј испред
наредног самогласника (3ахарјин и сл.). И руско Ъ (дебело јер,
"тврди знак") указује на ј испред наредног самогласника (сјезд,
nодјезд) , али у бугарском језику има гласовно значење (в. ниже,
т. 106Ь). Слово Г нема исту гласовну вредност у ћириличким
језицима, него у украјинском, белоруском и русинском изговору
означава струјни (фрикативни) сугласник, звучни парњак сугла­
сника Х, те је на неки начин на средини између 2 и х; из украјинског
и белоруског преносимо га као 2 (сагласно писму, Гри20риј а не
"Хрихориј"), док је у транскрипцији русинских имена уобичајено
х (за 2 једнако нашем Русини имају посебно модификовано слово).
Македонско S, К, t преносимо као дз, ћ, ђ, а нашим 11 преносимо
не само македонско џ него и графију ДЖ из других језика.

Словенске латинице донекле се одликују од других европских


сразмерно већом употребом дијакритика изнад сугласничких сло-
192 Транскрипција: словенски језици Т. 104

ва, чиме се по стиже диференцираност специфичних словенских


сугласника. Најизразитији паралелизам нашој hирилици својствен
је (поред хрватске) словеначкој латиници, тако да словеначка
имена преносимо обичним пресловљавањем латинице у hирилицу
(а у латиници их задржавамо без промене). О транскрипцији
пољских, чешких и словачких имена биhе даље речи.

105. Велика међусобна сродност словенских језика омогућује


да словенска имена не преносимо само формалном транскрипцијом,
него и уз извесна системска прилагођавања, која омогућују да се
име складније уклопи у наш граматички систем. Навешhемо неке
поступке у којима се ово огледа.

а. Двочлана властита имена у којима први члан има облик и


улогу атрибута или детерминатива (придев, редни број, присвојна
заменица) по правилу се и у нашем језику уобличавају тако и први
члан се мења по нашој придевској односно заменичкој промени.
Овакву промену треба применити кад год се облик у нашем
језичком осећању може схватити као променљиви атрибут, укључу­
јуhи и случајеве у којима номинатив остављамо неприлагођен; на
пример:

Великије Луки (руски град) - из Великих Лука - у Великим


Лука.ма;
Ческе или Чешке Будјејовице - Ческих или Чешких Будјејовица
- Ческим или ЧеLUКим БудјејQвица.ма;
Бољшој театар - БОЉШ02 театра - у Бољшо.м театру (в.
ближе у т. 157).

Ь. Словенска презимена придевског облика често се и код нас


мењају као придеви: Лобачевски (пољ. LOBACZEWSKI) - Лоба­
чевСК02, Черни (чеш. CERNY) - ЧеРН02, Достојевски (рус. ДО­
СТОЕВСКИЙ) - ДостојевСК02 итд.· Међутим, поједина руска
придевска презимена на -ОЙ код нас се мењају као именице:
Толстој - Толстоја - Толстоју и сл.

с. Некадашње крајње -а у чешком језику изменило се иза


палаталних сугласника у -е, али се у нашој транскрипцији у
женским личним именима и каткад у топонимима успоставља -а:

fl1apuja,l Фелиција, Ческа или Чешка Ка.мењ~цаЈМАRIЕ, FELICIE,


CESKA КAMENICE). И чешки наставак -STE не транскрибујемо
дословно као "штје" него га поистовећујемо с нашим -ште: КОНО­
nиште, Храдиште.

dl. Према нашем непостојаном а у другим словенским језицима


углавном се јавља непостојано е или каткад о, али се код нас по
правилу не третира као непостојано, него се задржава у промени:
Чаnек - Чаnека (из чешког), Крањец - Крањеца (из словеначког),
Толчок - Толчока, Волочок- Волочока (а не "Толчка", "Волочка",
т. 105d Транскрипција: словенски језици 193

као у руском). Једино у кајкавским именима е каткад узимамо као


непостојано: Ткалец - Ткалца, Белостенец - Белостенца, али:
Мачек - Мачека. Непостојано а успостављамо између крајњег р и
сугласника који му претходи: Александар, Дњеnар (према рус.
АЛЕКСАНДР, ДНЕПР).

е. С нашим -ић генетски је истоветан наставак -ИЧ у неколико


других словенских језика (руска очинства, белоруска презимена и
др.), па се раније обично подешавао: Франц Мuклошuћ, Ото н
Жуnанчuћ, Лав Нuколајевuћ (Толстој) и др., а у старијим изворима
наћи ћемо и Хенрик Сјенкјевић и сл. Данас се, међутим, као норма
(потврђена у П и још раније у Белићевом правопису) узима да се
задржава -uч: Кuдрuч, Цuранкјевuч, Шостаковuч, Сјенкјевuч итд.
Можемо, међутим, задржати и -ић тамо где је ушло у обичај, нпр.
Петар Илuћ Чајковскu, Александар СеР2ејевић Пушкuн (као ду­
блетну могућност). Наша имена у другим земљама (људи у дијаспо­
рама и расејању) писаћемо како заиста гласе: Мuлорадовuћ (у
Русији), Петровuћ, То.мић (у Румунији) и сл.

ft'. Као што имамо своја имена за поједине географске појмове


из несловенских земаља (нпр. Рим, Беч, Солун, 02њена земља,
Жута река иј. Жута ријека) , тако и с подручја других словенских
језика имамо традиционалне варијанте друкчије од изворних: Ла­
вов, Пра2, Скопље, Бuтољ. Како је тачно констатовано у П (т.
212), У таква имена спадао је и ПетР02рад, јер се код нас тај град
тако звао и у време кад су га Руси звали САНКТ-ПЕТЕРБУРГ или
краће ПЕТЕРБУРГ; варијанту ПетР02рад, коју ће Руси офици­
јелно увести тек 1914, налазимо нпр. у Његошевим текстовима.
Према томе, кад говоримо о том граду у доба руског царства,
природно је да га називамо ПетР02радо.м (као што се историчари
служе именом Цари2рад, непотребно напуштеним). Нема принци­
пијелне нормативне сметње да се наши писци и сада по свом
нахођењу по служе овом старом варијантом, схватајући је као
факултативни превод имена ПетерБУР2, које је сад опет усвојено
(с атрибутом Санкт). и нека лична имена преузимамо у облику
који одступа од дословне траНСКр'ипције; тако им~мо Лав, Петар
према рус. ЛЕВ (ген. ЛЬВА), ПЕТР (ген. ПЕТРА).

106. У обрадама које следе посебно су обрађени словенски


језици у чијим се именима испољило више транскрипционих про­
блема - од ћириличких руски, а од латиничких пољски, словачки
и чешки. Потпуности ради овде ће се указати и на неколика
поступка у писању имена из ћириличких језика за које засад није
сачињена посебна обрада.

3. Македонско К, t преносимо као ћ, ђ: 3локућанu, Ћурђеви­


ште, Ћурђев Дол. Умекшано се изговара и обично написано мак.
К, Г испред само гласника и, е, али их тада преносимо према писму:

13 Правопис (ек.)
194 Транскрипција: словенски језици т. 106а

Киро, Анzел. Због створеног обичаја пишемо ипак Ћевf)елија (мак.


ГЕВГЕЛИЈА). Из истих разлога пишемо и Ћустендил (град у
Бугарској, КЮСТЕНДИЛ), иако буг. КЮ, ГЮ, КЯ, ГЯ по правилу
преносимо као кју, zjy, кја, zja: Кјулавков, Бекјаров и сл.

ЈЬ. Кад у бугарским именима између два сугласника стоји група


коју чине Ъ и Р или Л (у било ком редоследу), у транскрипцији
изостављамо Ъ, успостављајући вокално р, л: Трново, Крстев,
Влчи Дол, Влко, Блсков (буг. ТЪРНОВО, КРЪСТЕВ, ВЪЛЧИ
ДОЛ, ВЪЛКО, БЪЛСКОВ). У осталим положајима Ъ замењујемо
са а, нпр. Галабов, Канчев, Саказов (ГЪЛЪБОВ, КЪНЧЕВ,
СЪКЪЗОВ), тако и Искар, Димитар (ИСКЪР, ДИМИТЪР),
Казанлак (суфикс -ЛЪК тур. порекла).

с. Бугарско и македонско Е преносимо увек као е (не као је)


изузев кад му претходи И: буг. Евтим (ЕВТИМ), Блаzоев, Исаев,
Куев, Андреев, мак. БО20евски, Видоески, Андреевски. Између И
и Е умећемо позиционо ј (т. 73с): буг. Георzијев, Захаријев, мак.
Илијевски, Ћурчијев. У нашој транкрипционој пракси ј се каткад
умеће испред Е и кад претходни вокал није И, нпр. буг. Андрејев,
Исајев, Бла20јев (примери из Просветине Мале енциклопедије); то
није језички погрешно, али предност треба дати писању без ј, како
је нормирано у П и како одговара изговору. Не треба ипак
сузбијати ликове типа Андрејев, Малејева (еје уместо два е).

д. Како је већ поменуто (т. 104), у украјинским и белоруским


именима Г преносимо као z (а не као х). Примери за украјинска
имена: Боzдан Х.м.ељницки, Гаврилов, Герасименко, Глибов, Гонча­
ренко, Буz, дР020бич, Криви Poz, ЛУ2аНСК, Черниzов; за белоруска
имена: Боzданович, Губаревич, Го.м.ељ, Городиште, Гродно, Mozu-
љов итд. Не само у погледу Г него и у другим транскрипционим
поступцима треба одржати онакав лик укр. и белор. имена какав
је и досад улазио у нашу литературу и картографију, нпр. Кијев,
Харков, Лавов, Полтава, Дњеnар, Дњестар, Минск, Витеnск
(уместо ВИТЕБСК) , Поло цк, Молодечно, Березина, Ње.м.ен итд.
Тај лик често није сагласан с данашњим укр. и белор. изговором
(нпр. Кијев би био "Кијив"), али углавном одговара праоблику и
у тим језицима, слично као што писање Белzрад или сл. ~CBojCTBeHO
правописима више језика) одговара старијем лику нашег имена
Беоzрад. У сваком случају, никакве измене традиционалног пи­
сања (насталог највише у нашој историјској комуникацији с руским
језиком) не треба уносити пре него што би их утврдиле компетентне
лингвистичке установе и тела. - У ствари је и наше писање руских
имена ближе њиховом праоблику него данашњем фонолошком
лику, И немамо разлога да то мењамо.
Т. 106е Транскрипција: словенски језици, албански 195

е. Чињеница да украјинско, јужноруско и белоруско Г прено­


симо у имеНима..као г (структуралном адаптацијом сродне словенске
материје), а не као х (по претежном акустичком утиску) - није
преседан за припаднике наше украјинске мањине. Слично као и
Русини, и ОНИ су заправо двојезични (билингви), те суделујући у
нашој језичкој комуникацији фактички су у прилици да активно
утичу на српски одн. српскохрватски облик свог имена у узусу
средине у којој живе. У нашем стандарду уважавамо тај створени
узус. Уобичајено је да се русинско Г (струјни звучни сугласник)
преноси као х (Хавријuл, Хорњак), а за глас једнак нашем г Русини
имају посебно модификовано слово (с ресицом навише). За наше
Украјинце немамо података је ли створен постојан узус; њихова
имена типа ГАВРИЛО, ГОЛОВЧУК, ГРУШЕВСКИИ за нашу
норму прихватљива су и у облику Гаврило, Головчук, Грушевски
(како пишемо имена матичних Украјинаца) и у варијанти са х (ако
им је ушла у обичај).

Језици појединачно (по азбучном реду)

Имена из албанског језика

107. Иако се албански гласовни систем у неким битним одли­


кама ДOCT~ разликује од нашег - самогласници типа полугласника
(у писму Е) и й (у писму У), међузубни сутласници (ТН, DH) -
ипак се имена могу погодно преносити у наш језик и углавном се
нису стварали знатнији спорни проблеми.

3. У вокализму известан проблем представља како преносити


ненаглашено Ё на крају речи, које се или не изговара или се
изговара као редуцирани, мукли сугласник. Како албанска имена
имају напоредну одређену форму на -А, то се може она узети као
полазна и преносити као -а.

Ь. У консонантизму најсложеније је питање употребе л и љ


уместо одговарајућих албанских гласова. И у албанском постоји
слични сугласнички пар: тврдо LL, слично нашем л, и меко L,
слично нашем љ, али у ствари по акустичком утиску између љ и
л; осим тога, постоји и алб. двосугласничка комбинација LJ (л' +
ј). Неспорно је да алб. LL треба редовно преносити као л (AS-
LLANI - Аслани) , а LJ као љ (FILJA - Фuља), али је у преношењу
L спонтано настала транскрипција веома неуједначена. Томе допри­
носи чињеница да су и наши говори у суседству албанских затрли
разлику између л и љ у положају испред е и и, сводећи и један и
други сугласник на л'. Тако се исти сугласник изговара у нашим
именима Илија, Филип (Ил'ија, Фuл'иn) као и у албанским ALI,
HALIT; разумљиво је онда што се створио обичај да се тај
196 Транскрипција: албански т. 107Ь

сугласник у нашем тексту једнако и пише: Али(ја), Халит једнако


као Илија, Филип. И наша стандардна транскрипција мора водити
рачуна о узусу створеном у средини где је међусобни контакт
наЈЖИВЉИ.

Вероватно је најближе спонтаном обичају и најреалније да се


примењује овакво оријентационо правило (кад нема посебних
разлога да се одступи од њега):

(1) Албанско L обично се преноси као л кад је у положају


испред и и е: Рилиндја (RILINDJA), Али (ALI) , Вели (VELI),
Мекули (MEKULI), Халит (HALIT), Селим (SELIM, Лирија (LI·
RIA, клуб), Сулејман (SULEJMAN), Малесија (МALЁSI), па се то
може и углавном генерално примењивати, нпр. на геогр. имена

(узета са карте Албаније): Флет (FLET), Лежа (LEZHA), Бли­


ништ(е) (BLINISHT), Клења (КLENJA), Теnелена (TEPELENA),
Велешње (VELESHNJE), Селеница (SЕLЕNIСА),Либохова (LIBO-
НОУА) , Лесковик (LESKOVIK), Бuлишти (BILISHТI), Малић
(MALIQ), МО2лица (MOGLICA) и др.
(2) У другим положај има (испред других самогласника, испред
сугласника и на крају речи) алб. L обичније се преноси као љ:
Љатиф (Latif), Шаља (SНАLЁ, SHALA), Кељменди (KELMEN-
DI), Фадиљ (FADIL), а то се онда може применити и на имена као
Гољај (GOLAJ), Пуљај (PULAJ), Миљот (MILOT), Шуnаљ (SНU­
PAL) , Љушње (LUSHNJE), Љаљар (LALAR), ПаљокастраРАLО­
KASTRA), Дељвина (DELVINA), Љаnан (LAPAN) (све геогр., с
карте Албаније); Мuљоти (MILOTI), Хиљми (HILMI), Сељман
(SELMAN), Ћемаљ (QEMAL), Исмаиљ (ISMAIL), Џемиљ (ХНЕ­
MIL) (имена и презимена).
Ово су ипак само оријентациона правила, од којих ће реално
бити одступити из различитих разлога. Због веЬ. створеног обичаја
писаhемо л а не љ у Елбасан, Валона, Клос. Кад се у истој речи
два пута понавља L, и друго ћемо транскрибовати као и прво, без
обзира на позицију: Љуљиште (LULISHTE), Љаљез (LАLЁZ).
Ради погоднијег изговора (дисимилација) писаhемо л а не љ у
суседству меког сугласника: Улћинаку (ULQINAKU), Фуше Булћи­
зес (FUSH'E BULQIZES). Писаhемо љ испред и кад име на L (љ)
добије наставак 1: Фадиљu (према Фадиљ). - Уопште, треба се
старати да се при транскрипцији не нарушавају спонтано створени
обичаји.

108. Имајуhи у виду праксу и законитости транскрипције, као


и извршене елаборације, може се препоручити да се у албанским
именима преносе:

<; као ч: Чабеј (<;АВЕЈ), Корча (КОR<;Ё или KOR<;A).


DH (међузубни сугласник) као д: Димитер (DНIМIТЁR).
DJ остаје дј: Рuлиндја (RILINDJA).
т. 108 Транскрипција: албански, арапски 197

Ё (полугласник) као е (изуетак в. ниже) Пер.мет (РЁRМЕТ).


Ё крајње (ненаглашено) као а (в. т. 107а): Корча (КОR<;Ё или
KOR<;A), Дијана (DIАNЁ).
GJ као 1): Берl) (GJERGJ), Шенl)ин (SНЁNGJIN).
1 крајње (Y..reorp. именима) као ија: Љаберија (LАВЁRI), Малесија
(MALESI).
L као љ и као Л: Фадиљ, Рилиндја и др., В. т. 107Ь.
LJ као љ: Фuља (FILJA), Реља (RELJA).
LL као Л: Аnолонија (APPOLLONI), Леши (LLESHI).
NJ као њ: Фрања (FRANJA).
Q као h: Ћepu.м (QERIM), Ћафа (ОАРЁ или ОАРА, топ.).
RR као р (тј. једнако са R, иако су то посебни албански гласови:
Рок (RROK).
SH као ш: Куштрu.м (KUSHTRIM), Шаља (SНАLЁ или SHALA).
ТН (међузубни сугласник) као т: Стати (STATHI).
Х као дз: Дзодза (ХОХА), Дзани (XANI).
ХН као џ: Хоџа (НОХНА), Џоли (XHOLI).
У (самогласник типа й) као и: И.мер (YМER), Aвдuљ (АVDYL).
ZH као ж: Жуби (ZHUBI).
Остала слова (А В С D Е F G Н 1 Ј К М N О Р R S Т U V
Z) преносе се одговарајуhим нашим словима. Посебно треба имати
у виду да албанско DJ остаје и код нас дј, као и да графије SH и
ТН у неким муслиманским именима представљају сугласничке
групе, те их треба дословно преносити (ISHAN = Исхан, ЕТНЕМ
= Етхе.м, MITHAT = Митхат).
Напомена: Имена Еmхем и Мumxаm овако транскрибујемо зато што се у
албанском језику пишу са Т и изговарају као т, а тиме се не прејудицира писање
наших муслиманских имена, које се уређује правилима о писању звучних и безвучних
сугласника.

109. У текстовима на сх. језику (укључујуhи и преводе са


албанског) географска имена са тла Југославије не треба транскри­
бовати са албанског лика него их писати онако како гласе у нашем
језику (односно онако како их преузимамо из македонског језика
ако су са тла Македоније и ако у нашем језику не постоји друкчије
традиционално име). Исто важи и за традиционална имена са
територије Албаније, типа Скадар, Драч, Валона, Дpu.м (Велики).

И.мена из араnСКО2 и nерсијСК02 језика

110. Арапски језик одржава се као општи стандард свих Арапа,


иако постоје знатне разлике у појединим земљама. Оне донекле
утичу и на транскрипцију имена, али ипак основна правила полазе
од класичног арапског стандарда. У научној употреби је латиничка
фонолошка транскрипција (систем ДМГ) , у којој сваки глас (фоне-

I
!
I
198 Транскрипција: арапски Т. 110

ма) има посебан знак, тако да структуру арапских речи показује


прецизније него арапско писмо, у ком се обично изостављају
кратки самогласници.

а. Преглед основних наших замена за арапске гласове (пред­


стављене том научном транскрипцијом):

а йI - дуги вокали [8., й, i] - као а, у, и: Фарук, Халил.


aui - кратки вокали - као а/е, у, и (в. т. 110Ь).
ау aw - дифтонзи - први као ајЈеј (зависно од изговора, услов-
љеног сугласничким суседством) или у крајњем слогу
као аи/еи, други као ау (т. 110Ь).

wmЬ - уснени сугласници - као в (изузетно у: Асуан), м, б: Ку­


вајт, Аман, Ахбар.
td - међузубни сугласници [th, dh] - као m, д (в. т. 110Ь4): Та­
ура (Ел таура), Гадафи.
t d sz - зубни сугласници (дентални) - као m, д, с, з: Бејрут, Да­
вуд, Касим, Азим.
tџ~~ - алвеоларни емфатици [условно: tx, dx, sx, zx] - такође
као т, д, с, з (мада има и неких одступања): Тахир, Ријад,
Басра, Зафир. Овисугласници (за разлику од претходних)
утичу да суседно [а] има вредност а а не е.
r ln - алвеоларни сонанти - као р, л, н: Рамадан, Халид.
sgy - палатали [sh, gh, у] - као ш, џ (или 2, в. т. 110Ь2) , ј: Шу-
кри, Џелал, Бен Јахја.
k - предњи веларни сугласник - као к: Кир кук. У египатском
колоквијалном изговору према овом сугласнику стоји и
његов звучни парњак типа 2 (ум. џ). Сви арапски сугла­
сници који даље следе имају дубље место артикулације
него наши к, 2, Х, те су у ширем смислу 'грлени', и чине
најупадљивију одлику арапског консонантизма. Попут
емфатика и [w], донекле и [r], они утичу (углавном у ис­
том слогу) да [а] има изговор типа а а не е (в. т. 110Ы).
- задњи или крајњи веларни сугласници [kx, gx] - први као
х (изузетно к: Картум, Мака, мака кафа, уп. т. 110Ь3):
Халид, Ба2дад.
q - ресични (увуларни) сугласник - као к: Фарук.
џ' - ждрелни (фарингални) сугласници [сх, '] - први као х:
Мухамед, Хасан, а други не преносимо: Аман (изостав­
љен је на почетку речи).
h' - ларингални (гркљан, гласнице), у ужем смислу грлени
сугласници [ch, '] - први као х: Тахир, а други се не пре­
носи, нпр. на почетку имена Ахмед и на крају имена Са­
на; каткад се преноси као апостроф у речи·Кур'ан.

у овом прегледу у угластој загради додавали смо упрошћене


латиничке транслитерације, којима се каткад прибегава да се
Т. 110а Транскрипција: арапски 199

избегну графичке тешкоће изазване дијакритицима фонол. тран­


скрипције, а да се сачува диференцираност арапских сугласника
(Sxaddam, Shakib, Faysxal, МисхаmmМ - Садам, Шекиб, Фејсал,
Мухамед); ово је само помоћни поступак, без системске примене.
Као што се види из наведених примера (Садам, Мухамед и др.),
удвојене сугласнике преносимо једноструким нашим, а дужину
вокала у прилаГОђеном писању не маркирамо (томе би се могло
само изузетно прибећи, да се диференцирају сучељена подударна
имена). Ово је опште правило, за имена из свих језика.

Ь. За колебања у преношењу појединих арапских гласова


Међуакадемијски одбор дао је предност оваквој транскрипцији (с
тим што се признају и укорењени традиционални облици и кад
одступају од ових правила):
(1) Ар. "фетха", тј. фонол, кратко [а] - финална као а: Халида,
Гиз а (не: "Халиде", "Гизах"); иницијална као а: Асад, Амин,
Ашдир, Абу Муса; медијална као а или е, зависно од претежног
изговора (који зависи од сугласничког суседства): Халил, Са бр и,
Фејсал; Кемал, Heдu.м, Шекиб, Џелал и сл. Посебно је регулисано
писање арапског члана (в. ниже).
(2) Ар. "џим" као џ: Џумхурија, Џелал итд. начелно, али у
Египту 2: Гумхурија, Гиза, На2иб и сл.
(3) Ар. безвучни крајњи велар као х: Халид, Ахбар (не
"Калид", "Кхалед", "Акбар", што долази углавном под утицајем
енгл. транскрипције), али се поштује трад. изузетак Картум.
(4) Ар. интердентали: дата је предност заменама т, д (иако
преседана имају и замене с, з): Та бит, Адир, Гадафи.
(5) Ар. кратко [и]: Мухамед, Хусни, Хусеин, Мубарак, Муамер
(боље него "Мохамед" итд.). Али почетно: Осман, Омер итд.
(6) Ар. кратко [i]: Хафиз (не "Хафез"), Халид, Салих, Киркук
итд.

(7) Дифтонг [ау] зависно од позиције и изговора: у завршном


слогу Хусеин, Окаил, а у другим позицијама еј!ај: Сулејман, Хајдар.
(8) Дифтонг [aw]: Хадрамаут, Тауфик, Џебел ел Лауз (трад.
одступање: Фавзи). ТаКОђе: Ахбар ел јаум (новине, боље него
"јом"), али се мора признати и изговор о у топонимима у којима
је сасвим преовладао, нпр. Соха2 у Египту).

с. Арапски члан, кад се у нашем тексту пише одвојено, у


општој употреби треба писати у уједначеном облику ел, без вари­
јација које изазива утицај гласова из суседних речи: Нефуд ел Дахи,
Џебел ел Шифа, Баб ел Мандеб итд. Констатовано је, међутим, да
у текстовима појединих аутора треба поштовати и узус прецизније
транскрипције, у коме се уважава асимилација према сугласнику
којим почиње наредна реч. Исто важи и за имена под е.

д. Члан се може изостављати на почетку имена: Асад, Ријад,


Гумхурија (али унутар имена остаје: Шат ел Араб).
200 Транскрипција: арапски и персијски Т. 110e

е. Као општа препорука усвојено је да се члан пише у облику


ел и у случајевима какви су Абу ел Хасан, Абу ел Рејхан, Вади ел
Кура итд., иако се овде његов облик у изворном изговору мења
под утицајем суседних речи (Абу-л-Хасан, Абу-р-Рејхан и сл.).
Признаје се, међутим, преоблика типа Белкасем (где је Бел- = Абу
+ ел), као што се и за основно Ибн признаје и преоблика Бен (Бен
Бела).

Усвојено је да у арапским именима код нас треба заједно


Jf.
писати спој еве Абд +
ел с наредном речју и ел +
дин с претходном
речју (изузимају се традиционално усвојена имена типа Абдел
Насер). Разматрано је да ли при овоме дати предност варијантама
заснованим на контекстуалном изговору: Абдулах, Хајрулах, Фа­
хрудин, Шемсудин, Абдулазиз, Абдурахман - или пак варијантама
које се ослањају на паузални изговор: Абдалах, Хајралах, Фахре­
дин, Шемседин, Абделазиз, Абдерахмаfl. Оцењено је да се, с
обзиром на живи арапски изговор, предност може дати другој
варијанти, али да су у обичај ушли и поједини ликови засновани
на контекстуалном изговору, те вероватно и убудуће треба рачу­
нати с овим двојством.

111. У погледу тежњи да се арапска имена код нас преносе


изворно, ваља знати да се у научним круговима доста употребљава
научна латиничка транскрипција по систему ДМГ, која за све
арапске фонеме примењује по један словни знак, по потреби
допуњен дијакритицима изнад и испод слова. Нема принципијелне
сметње да се она узима и у функцији изворног писања имена у
нашим (латиничким) текстовима, ако се поуздано примени и ако
се савладају графичке тешкоће које изазивају дијакритици. Отво­
рено је питање (које треба решавати у оквиру праксе и неговања
изворног писања туђих имена) колико ће се у тој функцији приме­
њивати и неке друге посредничке транскрипције, али свакако треба
сузбијати импровизоване и непоуздане поступке, поготово појаве
као што је мешање енглеског и француског система.

112. Пе]plсијска имена. У персијском језику употребљава се


арапско писмо, допуњено са четири сугласничка слова, па ћемо и
персијске фонеме представљати ослањајући се на арапску фоноло­
шку транскрипцију. При томе треба имати у виду да персијски
изговор доста одступа од арапског, одн. од онога који би нормално
сугерирала арапска фонолошка транскрипција. И знатан део коле­
бања и неуједначености у преношењу персијских имена потиче
отуда што су делом преношена према арапским узорима, а делом

под утицајем персијског изговора. Препоруке Међуакадемијског


одбора иду углавном за реалним персијским изговором, с тим што
треба поштовати традиционалне (већ усвојене) облике и кад одсту­
пају од ових препорука.
т. 112a Транскрипција: арапски и персијски 201

а. Персијске графеме којих нема у ар. писму преносе се по


изговор у као П, ч, ж, 2: Пандтшма, Чубак, Бuжан, Голшад.

Ib. Арапским међузубним сугласницима, које преносимо као т,


д (в. горе под 110Ь4) , одговарају персијски фрикативи, па их и
преносимо као с, з: Сораја, А базар.

с. Арапском емфатичном [<;1], које преносимо као д, одговара


персијски фрикатив, који по изговору преносимо као з: 3ија.

д. Арапском кратком [а], које преносимо као а или е, одговара


у персијском вокал чији је изговор типа а, а у финалној позицији
типа е. У нашој транскрипционој пракси овај се вокал преноси као
а и као е. Препоручује се да се преноси као а, како се не би
изједначавао с вокалом о коме ћемо говорити под е, осим што је
у финалној позицији реалније иhи за изговором и преносити га као
е; међутим, и у финалној позицији може се допуштати морфолошка
адаптација (нарочито у женским именима), што значи замена овога
вокала са а. Дакле: Ахмад, Шахсавар, Шахнама или Шахнаме
(наслов епа, боље прво), Рахшанде или Рахшанда (ж. име), Хамиде
или Хамида (исто).

е. Арапском кратком [i], које преносимо као и, одговара


отворенији перс. вокал, који по изговору преносимо као е: Данеш,
Ентезам, Шахреза. Међутим, перс. групу [iy] преносимо по изго­
вору као иј: 3ија.

Jf. Арапском кратком [и], које преносимо као у, одговара перс.


отворенији вокал, који по изговор у преносимо као о: Хосеин,
Хомеини.

g. Перс. дифтонг који одговара арапском [ау] (в. горе арапска


имена) преносимо у крајњем слогу као еи, а ван тога положаја
начелно као еј: Хосеин, Шејда. Међутим, задржава се облик
Хомеини, због створене навике и наслона на име града Хомеин.

Ь. Арапском дифтонгу [aw] , који преносимо као ау, у перс.


одговара изговор типа оу, па га тако и преносимо, али на крају
речи као ов: Тоуфuк, Хосров.

В. Препоручују се ликови типа Касем, Садек, Есхак или трад.


Исхак (по узору на арапски изговор), иако је перс. изговор типа
Гасем, Саде2 (и Мосаде2), Есха2.

Белоруска имена - в. т. 104, 106d

Бугарска имена - в. т. 104, 106Ьс

Грчкu језuк - в. т. 97-98 (за старогрчки), т. 99 (новогрчки)


202 Транскрипција: енглески т. 113

Имена из еН2леСКО2 језика

11.3. Имена из енглеског језика употребљавају се код нас у


изузетно високој учесталости. Поред књига, свакодневно се с њима
срећемо у свим листовима и на ТВ екранима, али је њихова
транскрипција остала углавном ненормирана. П даје нешто потпу­
нија упутства о преношењу енглеског консонантизма, где су битне
и оправдане одредбе да се ТИ преноси као т (било да означава
енгл. безвучни или звучни међузубни сугласник) и да се крајње S
преноси као с а не као з; из примера се види да се и енгл. R редовно
преноси, без обзира на изговор: Баркер (BARKER), Берд (BYRD),
Чесmерmон (СИЕSТЕRТОN) итд. - За вокализам су у П дата само
парцијална и оквирна упутства и углавном реалне илустрације;
ипак, међу примерима има и неких које пракса углавном није
прихватила, као "Ајзнхауер", "Стивнс", "Мегбет" (об. је Ајзен­
хауер, Сmивенс, Ма2беm) , а пример "Џилиен" који П даје очи­
гледно је омашка (по систему може бити само Џилијен, тј. као у
истом пасусу наведено Вивијен).

114. Врло велики број имена из енглеског језика - географских,


а такође и чешћих личних имена и презимена - добио је већ код
нас постојан прилагођени облик. Те ликове треба доследно пошто­
вати, не подвргавајући их никаквим ревизијама и "поправљањима".

115. У ствари, из досадашњег преношења енглеских имена у


наш језик треба сачувати не само лексичке појаве, поједина усво­
јена имена, него и системске појаве колико их има, спонтано
створена доминантна правила. Усвојена имена, наиме, одступајући
у великој мери од изворне фонолошке (гласовне) структуре, чине
то практично редовно у корист писма, али тиме најчешће и у корист
лакше препознатљивости, културолошке идентификације датог
имена. Таква одступања од изговора не треба сматрати деформаци­
јама, кварењем облика, него настојати да се у њима уочи нека
закономерност, коју онда треба и убудуће поштовати, да се не
ствара јаз између врло обимног већ усвојеног фонда имена и
његових будућих допуна.
Иачелно главни принцип адаптације туђих имена - трансфоне­
мизација, преозвучавање нашим најближим еквивалентима - у
доследнијој примени на прилагођавање енглеских имена не би нас
никуд довео. Да је примењиван, имали бисмо на пример "Роумиоу"
или "Роумјоу" ум. Ромео, "Ате" ум. Арmур, "Елигзанде" ум.
Александер, "Годн" ум. Гордан, "Илизебет" ум. Елизабеm(а) ,
"Егете" ум. Ашmа, "Чикагоу" ум. Чика20, "Оухајоу" ум. Охајо,
"Оуклехоуме" ум. Оклахома - итд. Тај принцип може у овом
случају имати само помоћну улогу, а приликом прилагођавања не
треба полазити ни од саме гласовне структуре, ни од графије, него
истовремено од једног и другог.
т. 116 Транскрипција: енглески 203

116. Колико год да се енглеска гласовна структура удаљила од


графије, ипак се у типичној енглеској ономастици уочавају типични,
најчешhи односи - само што вокалске вредности зависе од неколико
позиционих и прозодијских ситуација; кад бисмо их обележили
акценатским и сличним знаковима, у много случајева био би
одређен и изговор, нпр. Rбmео, Chicago, R6chester. За разумевање
спонтано извршене транскрипције биhе нам потребно да условно
разликујемо ј а к е и с л а б е позиције енгл. вокала, при чему под
јаким подразумевамо дифтоншки изговор и дужину, а затим и
кратки нагласак или полунаглашеност (секундарни нагласак), док
се у слабим позицијама вокали изговарају кратко и ненаглашено,
или се и сасвим губе. На вокалску боју доста утиче и сугласничко
суседство, нарочито R, а у некој мери и W и L. Остављајуhи засад
по страни тај утицај, приказаhемо једном схемом односе графија
(велика слова у схеми) и гласовних вредности, који се уочавају
првенствено у личним именима. Дужину означавамо са две тачке
иза вокала, а у дифтонзима ei, ai, оu други је вокал неслогован.

поз. А О Е 1 U
јаке (1) ei ои ј; ај ји;
КАТЕ ROSE STEVE МlКE HUМE
а; о: ј; и;

FRANCIS NORA NlNA ЈИDУ


је
(2) а о е а

FANNY ВОВВУ ВЕГТУ BILLY HUМPHRY


слабе (1) g g је
ie g
LUCAS ЈАСОВ AGNES DORIS МARCUS
g
CLAMENT
(2) Ф Ф Ф Ф
DONALD GORDON CATHERINE CEClL

Уобичајена транскрипција у табели наведених примера је:


Кејm, Роз или Роуз, Стив, Мајк, Хјум; Фра1lсис, Нора, Нина,
Џуди; Фа1lи или Фе1lи, Боби, Бети, Били, Хамфри; у слабим
позицијама: Лукас, Џејкоб или Џекоб, AZ1lec, Клеме1lт, Дорис,
Маркус; дО1lалд, Гордон, Кетрин, Сесил.
Као 1 углавном се понаша и У: CYRUS - Сајрус, PLYМOUTH
- Плuмут, GLADYS - Гледис. Графичку слику енглеског вокали­
зма посебно компликују диграфи (групе од два самогласничка
слова), у којима делом и једно и друго слово има своје гласовно
значење, а делом се обједињавају у једну функционалну јединицу;
у овом другом случају диграфи се најчешhе изједначују са једностру­
ким самогласничким словима у одговарајућој, обично јакој позицији
(в. даље у азбучном прегледу, т. 118). О изговор у и замени само­
гласника испред R биhе даље речи у т. 119.
204 Транскрипција: енглески т. 117

117. Поређење са изворном грађом показује да је лик усвојених


енглеских имена врло мало резултат примања по слуху, а много

више плод једног културолошког процеса, који би сад погрешно


било подредити некаквој лингвистичкој технологији, заснованој на
трансфонемизацији, замени енглеских фонема нашим најближим
еквивалентима. Уместо тога треба уочити преовлађујуhе законито­
сти досадашње адаптације и настојати да се у складу са њима врши
и даље усваЈање имена.

У преношењу енглеског вокализма преовлађујуhи поступак


може се овако одредити:

а. у јаким позицијама одступања енгл. изговора од писма доста


утичу на нашу транскрипцију, иако са неким битним одступањима
у корист писма или обједињавања замене;

Ь. у слабим позицијама промена боје енглеских самогласника


условљена ненаглашеношhу и краТКОћОМ врло мало утиче на
транскрипцију, која остаје углавном ослоњена на писмо;

с. губљење самогласника у слабој позицији уважава се у нашој


транскрипцији доследно за крајње Е и делимично за Е унутар речи,
док се други вокали по правилу преносе према писму;

dl. R се преноси према писму, а најчешhе и претходни самогла­


сник, али са неким одступањима у корист е.

Може се реhи да у односу на јаки и слаби вокализам енглеска


имена третирамо попут руских.

118. После ових начелних напомена, приказаhемо нешто по­


дробније (што никако не значи исцрпно) најтипичније поступке
прилагођавања енглеских имена. Полазимо од јединица писма
поређаних по абецедном реду, додајуhи у угластој загради и податак
о гласовној вредности. Није обухваhен вокализам у вези са R (в.
т. 119).

А [ei] као еј: Дејвид (DAVID), Греје (GRAСЕ),Лејк Плееид (LAКE


PLACID) итд. Одступања су ређе у корист а, а чешhе у корист
е: Абрахам (ABRAHAM) , Џеме (JAMES), Кеnmаун (САРЕ­
TOWN) , Кембриџ (CAMBRIDGE), Шекеnир (SHAKESPEA-
RE). Са А [ei] изједначује се делом АУ: Рејмонд (RAYМOND),
Тејлор (TAYLOR), ређе ЕА: Грејm Јармуm (GREAT YAR-
MOUTH).
А [а:] као а: Франеие (FRANCIS), Чика20 (CHICAGO).
А [а] као а и као е, са много потврда и за једно и за друго, нпр.
Адам (ADAM), Ашmа (AGATHA), А21lее (AGNES), Алан
(ALAN), Наmали (NATALIE), Далае (DALLAS) , Калифор­
нија (CALIFORNIA), Канада (CANADA), Канзае (КANSAS),
Манчееmер (MANCHESТER); Кеmрин (CATHERINE), Џек
Т. 118 Транскрипција: енглески 205

(ЈАСК), Џенет (JANET), Меzu (MAGGIE), Ненси (NANCY),


Метју (МАТТНЕW), Кентербери (CANTERBURY), Хе.мn­
шир (HAМPSHIRE), Лејк Плесид (LAКE PLACID); има и
доста двојстава, нпр. Хари и Хери (НARRY), Харолд и Херолд
(HAROLD) и др.
А [g] об. као а: Ашта (AGATНA) , Е.ма (ЕММА), Канаверал
(CANA VERAL) , Дакота (DAKOTA) итд., с мноштвом потвр­
да. Одступања у корист е доста су честа, а понекад се јављају
системски, захватајуhи поједине завршетке, као -GHAM (Бир­
.миН2е.м, НотиН2е.м) , -LAND (Кливленд, Квисленд и др., али
и Скотланд јард, Фолкландска острва); за -IAN Прав. 1960
даје Вивијен, Џuли[јЈен, али у пракси и овде влада двојство
(уп. Доријан).- Енгл. А об. се преноси и кад се не изговара:
Доналд (DONALD), Реџиналд (REGINALD), али Мајкл (MI-
CНAEL).
AL каткад као ол (сагласно изговору): Солзбери (SALISBURY).
AU - об. једнако са О [о:, о], в. ниже; АУ - в. горе под А [ei].

С испред Е, 1, У као с: Сесuл (CECIL), Сирuл (CYRIL); ово с се,


као и с од Т +
1 и изворно S, пред наредним [ј] претвара у ш:
Патриша (PATRICIA), Нејшенел (NAТIONAL) и сл.
С у другим положајима као к: Кле.мент (CLEMENT), Каракас
(CARACAS); тако и СК: Патрик (PATRICK).
СН као Ч, каткад као к и као ш: Чарлс (CHARLES) итд.; Крис
(CHRIS), Шарлот (СНАRLОТТЕ).

Е што одговара дифтоншким позицијама других вокала, као


[i:],
и: Стив (STEVE), Стивен (STEPHEN), Пит (РЕТЕ), Питер
(PETER), Ивлин (EVELYN) итд. Одступања има нпр. кад се
иде за међународним обрасцима: Офелија (OPНELIA), Корне­
лија (CORNELIA), Родезија (RHODESIA), Феликс (FELIX).
- Са Е [i:] исти изговор и замену имају и графија ЕЕ, об. и
ЕА: Ли (LEE), Кетлин (CATНLEEN), Џин (JEAN).
Е [е] као е: Е.ми (EMMIE) , Естер (ESTER), Хенријет(а) (НБN­
RIEТТE).
Е [ie ] по правилу као е (иако се по изг. изједначује са 1 у оваквој
позицији): Алфред (ALFRED), А2Нес (AGNES), Хелен (НЕ­
LEN), Ернест (ERNEST) , Фелисија (FELICIA).
Е [g] као е: Флоренс (FLORENCE), Габријел (GABRIEL). Не
преноси се немо Е на крају речи, обично ни унутар речи:
Кетрин (CATHERINE), Родерик и Родрик (RODERICK).
ЕЕ, ЕА - в. горе под Е [i:] и под А [ei]; ЕУ - в. под 1; EU, EW -
в. под U.
G испред Е према изговору, као џ или као 2: Џералд (GERALD),
Џорџ (GEORGE), Џорџија (GEORGIA), Гертруд(а) (GER-
TRUDE), Герти (GERTIE); испред 1 је обично 2: Гидеон
206 Транскрипција: енглески т. 118

(GIDEON), Гилберт (GILBERT), Гил (GIL), тако и Гибрал­


тар, иако би према енгл. изговору било Џи-. И групу DG
испред Е замењујемо са џ: Ке.мбриџ (CAMBRIDGE).
GH кад се губи не преносимо: Хју (HUGH), Скарборо (SCARBO-
ROUGH) али GH [g] у завршетку -BURGH преносимо као 2:
ЕдинБУР2 (EDINBURGH), РоксБУР2 (ROXBURGH).
Н об. према изговору, као х или се не преноси (кад је немо), али
има одступања: Хuлда (HILDA) , Џон (JOНN) , Де бор а (DEBO-
RAH), али Тотенхе.м обичније него Тотне.м (TOTENНAM).
I [ai] као ај: Мајк (MIKE), Мајкл (MICHAEL), Ајдахо (IDAHO),
Ајрин (IRENE), али има и одступања у корист и: Mu.мa
(MIMA).
I [i:], [ie] наглашено и ненаглашено - као и: Нина (NINA), Били
(BILLY), Дорис (DORIS); једнако се изговара Е и I нпр. у
AGNES и DORIS, али их преносимо према писму. И кад се
редукује у изговору, I се обично преноси: Сесил (CECIL). -
Са I ие] изједначује се крајње -ЕУ и -IE: Родни (RODNEY),
Фреди (FREDDIE).
Ј као џ: Џон (JOHN), Џој, (ЈОУ) итд.

О [ои] по правилу као о: Клотилда (СLОТILDА),Долорес (DOLO-


RES), ХјУ20 (HUGO), Џозеф (JOSEPH), Џозефина (JOSEPHI-
NE), Џо (ЈО и ЈОЕ), Одет (ОDЕТТЕ), Роланд (ROLAND),
Ро.мео (ROMEO), Роза (ROSA), Роз.мери (ROSEMARY), Тоби
(ТОВУ), Тони (TONY), Буфало (BUFFALO), Колорадо (со­
LORADO) , Чика20 (CHICAGO), Ајдахо (IDAHO), Дакота
(DAKOTA), Охајо (OHIO), Оклахо.ма (OКLAНOMA), То­
ронто (TORONTO), Онтерио (ONTARIO), Родезија (RHO-
DESIA), Довер (DOVER). - Иако се срећу и примери замене
са оу (што препоручују и поједини нормативисти), јасно је да
је пракса створила правило, и нема разлога да се оно и даље
не примењује.
О [о:], [о] - као о: Кора (CORA) , Нора (NORA); Боб (вов), Кони
(CONNIE) итд. (примера са кратким [о] има много, за разлику
од ретких с дУЖИНОМ). - Као [о:] и ређе [о] изговара се и AU:
Обри (AUBREY), Ошстус (AUGUSТUS), Полин (PAULI-
NE); Остин (AUSTIN), Морис (MAURICE).
О [g]по правилу као о, а тако се преноси и редуковано (немо) О:
Гре20РИ (GREGORY), Дебора (DEBORAH), Керол (СА­
ROL), Гордон (GORDON), Арнолд (ARNOLD).
О [а] (тј. као и кратко наглашено U) имамо у LONDON, али
транскрипција остаје према писму. Диграф OW (обично) и OU
(каткад) има изговор [аи] , што и преносимо као ау: Хауард
(HOWARD), Даун (DOWN) , Кеnтаун (CAPETOWN), Сау­
те.мnтон (SOUTHAMPTON).
Т. 118 Транскрипција: енглески 207

ОО [и:] и [и] (тј. само се делимично изједначује са U) - као у:


Ливерnул (LIVERPOOL), Бруклин (BROOКLYN).
OU се често изједначује са U у разним позицијама (в. тамо); уп. и
горе под О [а].

РН [f] као ф: Џозеф (JOSEPH), Филип (PHILIP).


QU као кв: Квебек или Квибек (QUEBEC), Квинсленд (QUEENS-
LAND).
R према писму, а о претх. вокалима в. ниже (т. 119).
S [z] на крају речи, често и у суседству сонаната као с: Чарлс
(CHARLES), Освалд (OSWALD), Лесли (LESLEY), Џерси
(JERSEY), али Канзас (КANSAS), Елзи (ELSIE). Између
самогласника S се обично преноси као з: Џозеф (JOSEPH), а
SS редовно као с: Џеси (JESSY). У погледу једначења по
звучности транскрипција није уједначена: ГлаЗ20в (GLAS-
GOW), Солзбери (SALISBURY), али ПитсБУР2. (PIJТ­
SBURGH); Хадсон (HUDSON), али Виндзор (WINDSOR).
SH као ш: Шетланд (SHETLAND), Шексnир (SHAКESPEARE).
тн у знач. безвучног међузубног сугласника као т: Кенет (KEN-
NETH) , Артур (ARTHUR). Звучни међузубни сугласник врло
је редак у ономастици, те нема израженог транскрипционог
обичаја.
TZ као ц: Фицрој (FITZROY), Фицџералд (FITZGERALD).

U [ји:] као ју: Сју (SUE) , Хју (HUGH), Хјум (HUME), тако каткад
и EU, EW, OU: Јуџин (EUGENE), Метју (MATTHEW),
Хјустон (HOUSTON); са претх. N као њу: Њујорк (NEW
YORK).
U [и:] као у: Џуди
(JUDY), Труди (TRUDY), Луси (LUCY), тако
и Ендру (ANDREW).
U [а] као а: Хамфри (HUMPHRY), Гај (GUY) , Хадсон (HUDSON),
тако и Да2лас (DOUGLAS), ЈаН2 (YOUNG).
U [g] об. као у: Ма2НУС (МAGNUS), Маркус (MARCUS), Едмунд
(EDMUND), тако и Плu.мут (PLYМOUТH), Јармут (YAR-
MOUТH).

W делом као в а делом се обједињује са претходним вокалским


словом у вокалски диграф: Винифред (WINIFRED), Вили
(WILLY) итд., в. и под О, U. - WA као во: Волт (WALT),
Волтер (WALTER), али трад. ВашиН2тон (WASHINGTON),
Валас (WALLACE). - У неким позицијама се W губи испред
1, што се уважава и у транскрипцији, али недоследно: Гринич
(GREENWICH), Берик или Бервик (BERWICK).
Х као кс: Макс или Меке (МАХ), Хаксли (НUXLEY), тако и
Александер (ALEXANDER), иако је овде изг. [gz].
208 Транскрипција: енглески т. 118

У кад није у суседству с вокалима једнако са 1: Сајрус (CYRUS),


Гледис (GLADYS), Беmи (В ЕТТУ), тако и Сmе1-lли (STAN-
LEY) и сл.
У уз вокале об. као ј: Ja1-lZ (YOUNG), Рој (ROY) , Гај (GUY) , Јорт<
(YORK). За диграфе АУ, ЕУ в. под А и 1.

119. Посебну обраду изискује транскрипција енгл. R и вокала


који му претходе, где су секвенце IR и UR ретке у именима, за
разлику од AR, ER, OR. Полазећи од писма, можемо разликовати
тројаке позиције:
- R испред изг. вокала чува се у изговору као [r], с тим што
претходни вокал или дифтонг делом остаје као и испред других
сугласника, а делом добија посебне вредности;
- R крајње или испред немог Е не чува се као [r] у изговору,
него се са претходним вокалом обједињује у дифтонг или прости
вокал (монофтонг);
- R испред сугласника такође се не чува као [r] него се стапа
с претходним вокалом, али овде редовно у монофтонг, а не у
дифтонг.

а. У првом типу, са изг. [r], за транскрипцију је битно указати


на ове случаЈеве:

AR[egr] као ер или ар: Мери (MARY), Клера или Клара (CLARA),
0нmерио или 0нmарио (ONTARIO), Сара (SARAH);
ER, EAR [igr] као ир: Ири (ERIE, језеро), Клири1-lZ хауз (CLEA-
RING HOUSE, установа);
IR [aigr, air] као ајр: Ајра (IRA), Ајрин (IRENE);
OR [o:r] као ор: Флора (FLORA), Кора (CORA);
UR [jugr] као јур: Хјурон (HURON), Бјури или трад. Бери (BURY).
Кратки наглашени вокали испред [r] понашају се као и испред
других сугласника: Карол или Керол (CAROL), Дорис (DORIS),
Џери (JERRI).
у ненаглашеном [gr] обично се вокал испред R транскрибује
према писму: Хилари (HILARI), Mapzapem (MARGARET), Емери
(EMERY), rpezopu (GREGORY), Марџори (MARJORY). Замена
-ер- примењује се, међутим, и за UR: Ке1-lmербери (CANTERВU­
RY), Солзбери (SALISBURY, где је редуковано 1 остало без
замене), изузетно и за AR: Размер и (ROSEMARY), веров. под
утицајем имена Мери (MARY).

Ь. У другом типу, са крајњим R или RE, замене су углавном


као и претходне, иако се R не чува као [r], него са претх. вокалом
даје дифтонг на [g] или дуги вокал: Клер (CLARE), Лир (LEAR),
Шет<сnир (SНAKESPEARE), Јорт<шир (YORKSHlRE).
у слабој позицији слогови на -R своде се у изговору на [g], а
т. 1l9b Транскрипција: енглески 209

транскрибујемо их према писму: Едшр (EDGAR), Естер (ESTER),


Конор (CONOR), Артур (ARTHUR).

с. За треhи тип, са R испред сугласника, у јакој позицији


карактеристичне су ове замене:

AR [а:] као ар: Барт (BART), Чарли (CНARLEY, -LIE);


ER [g:] као ер: Ернест (ERNEST), Герти (GERТIE), тако и EAR:
Перл Харбур (PEARL HARBOUR);
OR [о:] као ор: Гордон (GORDON), Јорк (YORK), тако и Џорџ
(GEORGE);
IR, YR [g:] као ер или ир (ретко је у именима, па и нема устаљеног
узуса): Берд (BYRD, поларни истраживач), БирмиН2ем (BIR-
MINGHAM);
UR [g:] као ер: Черчил (CHURCHILL), Бернс (BURNS), Берт
(BURT, глумац Берт Ланкастер).
у слабој позицији и овде се [g] по правилу транскрибује према
писму: Едвард (EDWARD), Хауард (HOWARD), Алберт (AL-
BERT), Херберт (HERBERT), Клифорд (CLIFFORD).
120. у закључку се може реhи да праксом створени транскрип­
циони поступак, где год се може уочити системност, треба и даље
поштовати, нимало не избегавајуhи ни одступања од изговора у
корист писма ако су сагласна са спонтано насталим преовлађујуhим
обичајем. Не треба нити прекрајати нити проглашавати за тради­
ционалне изузетке од правила нпр. такве ликове као Вилсон,
Винстон, Томас, Едвард, Ева нс, Рејмонд, Едшр, Гре20ри (узима­
јуhи да би правилно било "Вилсен", "Винстен", "Томес", "Едверд".
"Евенс" или "Евенз", "Рејменд", "Едгер", "Грегери") или Мuлдред,
Џенет, Хелен, Ернест (ум. фонолошки доследних "Милдрид" ,
"Хелин", "Ернист"), па ни Клотилда, ХјУ20, Чика20, Роланд (ум.
прецизнијег "Клоутилда", "Хјугоу", "Чикагоу", "Роуленд"). Они
су плод самониклих и рационалних правила, која треба задржати,
па ће овакви примери бити узорци правила а не изузеци.
По сложености транскрипције и значају за нашу језичку кул­
туру имена из енглеског језика заслуживала би и посебан речнички
приручник, са обрадом много исцрпнијом него што је била могућна
у овом прилогу. Важну улогу у нашој језичкој култури има и
енглеско посредништво у преношењу имена из разних других

језика, нарочито из даљих земаља. На пример, наш преузим


јапанских имена ослања се и даље на енглеску транскрипцију, на
основу које су створена погодна правила. Тако је било и с кинеским
именима, али се сада ослањамо на латинички систем утврђен у
самој Кини. Енглеско посредништво доста утиче и на праксу
преношења арапских имена, али се за њих боље непосредно
ослонити на сам арапски гласовни систем (и донекле на писмо и
створену традицију, в. т. 110 и 111).

14 Правопис (ек.)
210 Транскрипција: италијански т. 121

Имена из италијаНСК02 језика

].21. Имена из италијанског језика без веlшх тешкоliа преносе


се у наш језик, захваљујуliи сличности гласовних система, иако
постоје и поједини проблеми. Поред разних омашки у пракси,
условљених највише несналажењем у италијанској ортографији,
испољила су се углавном три битнија проблема.

з. Италијанске шумне африкате по изговору су између наших


п, 1) и ч, џ. Традицијом је створено, а у П кодификовано комбино~
вано транскрипционо решење, тј. ч - 1), Да Винчи, Пучини -
Микеланl)ело, пенова. у пракси има тежњи да се и безвучни
парњак замењује нашим меким сугласником (п), вероватно зато
што се у свести оних који у свом изговору имају изразито тврдо ч
и џ насупрот меком п и 1) итал. сугласници по слуху идентификују
као ближи нашим меким; старији пример такве тежње је Ћано
(политичар гроф Ћано), а новији поздрав "пао" (у разг. језику).
Биliе, међутим реално задржати постојеliу комбиновану замену,
сагласно са п.

Ь. За итал. пискаве африкате - безвучно [с] и његов звучни


парњак [3] - П предвиђа једну замену: наше Ц (уз неке изузетке
са з), што је сагласно са старим италијанизмима интермецо,
мецосоnран и сл. и са новијим пицерија, пица (PIZZERIA, PIZZA),
мада у дијалектима имамо и примања итал. [3] као' з. Реално је и
овде подржати нормирану обједињейу замену -са ц.

с. Најсложеније је питање замене итал. I испред вокала, које


обично губи слоготворност кад није под акцентом, те је питање
треба ли га преносити као и или као ј. П није изричито нормирао
ово питање, иако би се могло схватити да га преliутно решава у
корист и. Сигурно је, међутим, да су у прилагођеном писању много
обичнији облици типа Пјетро, Пјетранl)ели, Пјермарини, Пјомби~
но, Бјанкини (уп. и апелатив бјанко) , Бјондо, Бјонди, Фјоренцо,
Фјорентино, Скјаnарели - него са Пије~, Пио~, Бија~, Био-, Скија-.
Можемо узети као правило да на почетку имена пишемо nј, бј, фј,
кј за предвокалско РI, ВЈ, РI, СНЈ, тако и zj за GHI ако наиђемо
на име које тако почиње; из овог треба изузети уобичајено
Пијемонm, као и могућне примере у којима је ВI- префикс (Бијена­
ле, бијенале). Изван првог слога и иза других сугласника (без
обзира на слог) биliе обичније да 10, ЈА, IЕ, IU преносимо као ио,
ија, ије, ију. Дакле: Пјаченца, Кјавена (тако и Скјаnарели), Фјорен­
тино, али Шиnионе, Фабијано итд.

].22. Навешliемо сад абецедним редом како треба преносити


оне итал. графије у којима има неких транскрипционих специфич­
ности:
т. 122 Транскрипција: италијански 211

С кад није испред Е, I (в. и под сн) као к: Каnри (CAPRI),


Петрарка (PETRARCA), Кремона (CREMONA), Корелu
(CORELLI).
С (и СС) испред Е, I као ч: Да Вuнчu (DA VINCI), Де Амuчuс
(DE AMICIS), Медuчu (MEDICI), Пучuнu (PUCINI), Челuнu
(CELLINI), Беатрuче (BEATRICE), Кроче (CROCE), Ве­
сnучu (VESPUCCI).
С! испред вокала као ч, тј. CIA, CIO, CIU као ча, чо, чу: Лучано
(LUCIANO), Ланча (LANCIA), Бокачо (BOCCACIO), Брачо­
лuнu (BRACCIOLINI), Рuчуто (RICCIUTO). Изузетак је
Лучuја (LUCIA), где је I под нагласком, као и трад. Ћано
(CIANO, гроф Ћано). И овде исто важи за CCI.
сн (и ссн) испред Е, I као к: Керубuнu (CHERUBINI), Мuкеле
(MICHELE), Кико (CHICCO), Киђи (CHIGI), 'Боакuно
(GIOACHINO), Бокерuнu (BOCCHERINI). Али сн у заврше­
цима на -ICH као ч: Стуnарuч (STUPARICH), Кецuч (КЕ­
ZICH).
G кад није испред Е, I (в. и под GH) као 2: Верга (VERGA),
Гуљелмо (GUGLIELMO).
G (и GG) испред Е, I (слоготворног) као ђ: 'Бенова (GENOVA),
Анђело (ANGELO), Мuкеланђело (MICHELANGELO), Алто
Адиђе (ALTO ADIGE), 'Бuралдu (GIRALDI), 'Бuна Лолобрu­
ђида (GINA LOLOBRIGIDA), Мађини (MAGGINI), Киђи
(CHIGI).
GI (и GGI) испред вокала као ђ, тј. GIA, GIO, GIU као ђа, ђо,
ђу: 'Бакомо (GIACOMO), Перуђа (PERUGIA), 'Бованu (GIO-
VANNI), 'Бото (GIOTTO), 'Бордано (GIORDANO), Ређо
Калабрuја (REGGIO CALABRIA), 'Бузеnе (GIUSEPPE), 'Бу­
стинијани (GIUSТINIANI). Трад. изузетак је Борџuја (BOR-
GIA).
GH као 2: Герардо (GHERARDO), МаР2ерита (MARGHERITA),
ЛОН2U (LONGHI), БОР2езе (BORGHESE).
GL испред I као љ (у другим положај има остаје 2Л): Камољи
(CAMOGLI), 'Бuљu (GIGLI), Фuљuне (FIGLINE).
GLI испред вокала као љ, тј. GLIA, GLIE, GLIO, GLIU као ља,
ље, љо, љу: Каљари (CAGLIARI), Тољати (ТОGLIАТТI),
Гуљелмо (GUGLIELMO), 'Бuљола (GIGLIOLA), Kacтuљoнe
(CASТIGLIONE), ПаЉУ2U (PAGLIUGHI).
GN као њ: Болоња (BOLOGNA), Ромања (ROMAGNA), Ањелu
(AGNELLI), Маскањи (MASCAGNI), Модуњо (MODUGNO).
Изузетак је Иmuс (назив фабрике и спортског друштва),
будуhи да је то латински облик (IGNIS).
GUA, GUE, GUI као 2ва, 2ве, 2ви: Гварески (GUARESCHI),
Гварнијери (GUARNIERI), Гвераци (GUERRAZZI), Гвидо
(GUIDO) , СаН2винети (SANGUINETI), Гвuчардuнu (GUI-
CCIARDINI) .
212 Транскрипција: италијански т. 122

н об. служи као графички знак да се С и G не умекшавају и не


преноси се (примере в. под сн, GH).
(

1 иза С, G, GL, SC а испред вокала служи као графички знак и не


преноси се (примере в. под СI, GI, GLI, SCI).
1 иза других сугласника а испред самогласника об. као и, тј. IА,
IЕ,IU, 10 као ија, ије, ију, ио: Марија (MARIA), Катанија
(CATANIA), ВијареЬо (VIAREGGIO), Грацијано (GRAZIA-
NO), Габријеле (GAВRIELE), Ријенци (RIENZI), Клаудио
(CLAUDIO). О одступањима типа Пјетро, Бјанкини, Фјорен­
тино в. ут. 121с.
1 почетно испред вокала и 1 између вокала као ј: Јези (IESI), Јаначи,
(IANNACCI), Пистоја (PISTOIA), 'Боја (GIOIA), Флајано
(FLAIANO), Мастројани (MASTROIANNI).
1 у другим положај има као и: Маинарди (MAINARDI), Боито
(ВОIТО), Мафеи (МАРРЕI), Луиза (LUISA), ЛуиЬи (LUIGI).

QUA, QUE, QUI као ква, кве, кви: Квазu.модо (QUASIMODO),


Торквато (TORQUATO), Пасквале (PASQUALE), Чинквети
(СINQUЕТТI), Дела Кверча (DELLA QUERCIA), Тарквинија
(TARQUINIA), Секви (SEQUI), Акви (ACQUI).
S међусамогласничко као з: Пиза (PISA), Казела (CASELLA),
Бриндизи (BRINDISI), Пезаро (PESARO), Чезаре (CESARE),
Карузо (CARUSO), Али на почетку другог дела сложенице
као с: Аквасанта (ACQUASANTA).
S испред звучног сугласника или сонанта (на почетку и унутар речи)
као з: Збарбаро (SBARВARO), Зzамбати (SGAMBATI),
Итало Звево (ITALO SVEVO), Змареља (SMAREGLIA),
Розмини (ROSMINI), Гизланцони (GHISLANZONI).
SC испред Е, 1 као ш (у другим положајима као СК): Шелба
(SCELBA), Рашел (RASCEL), Грамши (GRAMSCI), крешендо
(CRESCENDO) (не "крешчендо").
SCI испред вокала као ш, тј. SCIA, SCIO, SCIU као ша, шо, шу:
Бреша (BRESCIA), Шаша (SCIASCIA), Кашо (CASCIO), Про­
шути (РRОSСIUТТI).
S у другим положајима као с, такође SS као с: Сnалато (SPALA-
ТО), Сфорца (SFORZA), Франческо Солu.мена (FRANCESCO
SOLIMENA), Салерно (SALERNO), Болсена (BOLSENA),
Бенсо (BENSO), Версилија (VERSILIA), Тасо (TASSO), Ро­
сини (ROSSINI). Али име CORSICA код нас је уобичајено у
облику Корзика.

Х као кс: Биксио (ВЈХIО), Кракси (CRAXI).


Z (и ZZ), и безвучно и звучно, као ц: Цаватини (ZAVAТINI),
Болцано (BOLZANO), Руцанте (RUZZANTE), Доницети
(DОNIZЕТТI), Абруци (ABRUZZI), Д'Анунцио (D'ANUN-
т. 122 Транскрипција: италијански, јапански 213

ZIO), Манцони (MANZONI), Катанцаро (CATANZARO),


Цанела (ZANELLA), Ца.мnа (ZAMPA).

Остале италијанске графеме преносимо у наш језик без проме­


на. Уобичајена италијанска имена која су ушла у нашу изражајну
традицију задржавају се у усвојеном облику, без обзира на транс­
крипциона правила, нпр. Рим (ROMA), Наnуљ (NAPOLI), Трст
(TRIESTE), Тибар (ТЕVБRБ), По (РО) (боље него Пад од лат.
PADUS, али: Падска низија или низина) , Сицилија (SICILIA),
Сардинија (SARDEGNA), Везув (VESUVIO), Капитол (CAMPI-
DOGLIO), Аnулија (PUGLIE), Лациј(ум) (LACIO), Корзика
(CORSICA), Пијемонт (PIEMONTE), Фиренца (FlRENZE), Ра­
фаел (RAFFAELLO), Тицијан (ТIZIANO), Галuлеј - али именом
и презименом Галuлео Галuлеи (GALILEO GALILEI), Кристифор
или Кристоф Колумбо (CRISTOFORO COLOMBO) и др.

Имена из јаnаНСК02 језика

uз. Транскрипција јапанских имена не намеће готово никаква


сложенија питања, па је и у нашим географским и другим прируч­
ницима постигнута прилична уједначеност. Ово омогућавају пре
свега крајње једноставна структура јапанског слога (готово искљу­
чиво отворени слогови, који се завршавају на вокал), једноставан
петовокалски систем сличан нашему (самогласници а, е, i, о, и) и
постојање јасне латиничке транскрипције.

3. Што се тиче сугласничког система, једна 'од најуочљивијих


одлика јесте постојање реда умекшаних, палатализованих сугласни­
ка, с тим што су испред вокала i сви сугласници умекшани, а испред
е сви остају тврди. Обележавање те мекоће двојако је у латиничкој
транскрипцији. За једне сугласнике употребљавају се диграфи са
словом У (које иначе, кад није уз сyrласник, одговара нашемј), нпр.

тврди сугласник: КА КО KU КЕ
палатални сугласник: КУА КУО KYU KI
- а сличну ситуацију имамо и код R М В Р G Н.
Међутим, за три палатална сугласника имамо посебне графије:
СН (према Т за тврди сугласник), SH (према S) и Ј (према D или
Z). У руској транскрипцији је и овде - као и за претходне случајеве
- примењен уобичајени руски систем показивања мекоће помоhу
истих сугласничких графема које се употребљавају и за тврде
суглаСН}'Iке, с тим што се диференцирање постиже помоhу самогла­
сничких слова (ка-кя, ко-кё, та-тя, со-сё, су-сю итд.).
Друга је упадљива одлика јапанског консонатизма да се F и TS
не јављају као самостални гласови, него стоје у допунском односу
према Н односно Т, као њихове варијанте условљене следеhим U,
214 Транскрипција: јапански т. 123а

тако да имамо редове HA-HO-HE-FU и TA-TO-TE-TSU, а исто је


такав однос и D : Z. Отуда је у новом систему латиничке транскрип­
ције, који има извесну примену у Јапану, уведено писање HU TU
DU уместо FU TSU ZU по старом систему, што не треба да утиче
на нашу транскрипцију. Исто се односи и на писање Т! SI DI у
новом систему уместо СН! SHI 11 у старом.

Ь. Неколико питања транскрипције јапанских речи захтевају


начелно опредељење.

- Hoџu.мa или Hobu.мa (N01lMA), Чиба или Ћиба (CHIВA)


и сл.? По изговору било би оправданије за јапанско Ј и СН узимати
наше Ь и ћ, али ће ипак бити боље џ и ч. Разлог је двојак: једно
због укорењене навике, а друго зато што избором џ и ч добијемо
логично решење и за трећи палатал, тј. за SH, где ћемо онда
применити наше ш (ш, међутим, не би било у системском складу
са ћ, Ь). Зато ћемо остати при уобичајеном Фуџија.ма (FU1IYAMA),
Хачинохе (HACHINOHE), Хирошu.ма (HIROSHIMA) итд.
- Сендај или Сендаи, Ајкава или Аикава (SENDAI, AIKAWА)?
У неким прецизним транскрипцијама овде се прави етимолошка
разлика: ако је дифтонг кинеског порекла, пише се сугласник ј, а
ако је изворна јапанска реч, на том месту стоји вокал и. За нас је,
међутим, боље да пођемо од практичних разлога, па да на крају
речи уместо I иза самогласника пишемо ј, чиме ће се омогућити
нормална деклинација и извођење речи, док у средини речи можемо
задржати и без обзира на порекло: Сендај (SENDAI), Сакај
(SAКAI), Фукуј (FUKUI), са.мурај (SAMURAI), Аикава (AIКA­
WA), Суицу (SUITSU) итд.
- Каназава или Канадзава, Сузуки или Судзуки (КANAZAW А,
SUZUKI)? Јапанско Z описује се у стручној литератури као полу а­
фриката, што би оправдавало и нашу замену дз, нарочито с
обзиром на аналогно џ (Ј). Међутим, као простије и већ укорењено,
треба задржати писање з: Мијазаки (MIYAZAKI), Шизуока (SHI-
ZUOKA), ка.миказе (КAMIКAZE) и сл.
- Токио или То кјо, Киото или Кјото (ТОКУО, КУОТО)?
Само због сувише укорењене навике треба задржати име Токио,
али у осталим случајевима јапанско У треба преносити као ј: Кјушу
(KYUSHU), Кирју (KIRYU), Ша.мјо (SНAMYO) и сл. Једино ће
се ј са претходним н, слити у њ: Буња (BUNYA), док аналогне
ситуације за љ немамо, јер у јапанском гласовном систему не
постоји сонант л.

с. Полазећи од тих опредељења, у јапанским именима графије


из уобичајене лат. транскрипције овако преносимо:

СН као ч: Кочи, Хитачи, Чокај (KOCHI, HITACHI, CHOКAI).


I као ј на крају речи иза самогласника: Сакај, Фукуј, Ваканај
(SAКAI, FUKUI, WAKKANAI);
Т. 123с Транскрипција: јапански, кинески 215

1У другим положај има као и: Иванај, Икуно, Мориока, Абашири


(IWANAI, IKUNO, MORIOКA, ABASHIRI).
Ј као џ: Џа.ма, Фуџија.ма, Xu.мeџи (ЈАМА, FUJIYAMA, HIMEJI).
NY као њ: Њудо, Буња (NYUDO, BUNYA).
SH као ш: Ширакава, Шизуока, Токушu.ма, Хирошu.ма (SHIRAКA­
WA, SHIZUOKA, TOKUSHIMA, HIROSHIMA).
TS као ц: Цуруш, Мацујама, Јацуширо, Цуруока (TSURUGA,
MATSUYAМA, YATSUSHIRO, TSURUOКA).
W као в: Вакајава, Yвaџu.мa (WAКAYAMA, UWAJIMA).
У као ј, и кад је самосталан глас и кад означава мекоћу сугласника
(уп. и горе NY): Јамагучи, Јокоха.ма, Мијако, Кјоmо, Кјушу,
Рјукју - али: Токио (У AМAGUCHI, УОКОНАМА, MIYAKO,
КУОТО, KYUSHU, RYUKYU; ТОКУО).
Z као з: Мацузака, Мијазаки (MATSUZAКA, MIYAZAKI).
Остала слова преносимо без промене, осим што упрошhавамо
удвојене сугласнике. Не преносимо ни знак дужине вокала, који се
употребљава у прецизнијем лат. транскрибовању (нпр. у Кјушу,
први слог у Кјоmо и др.).

Имена из кинеског језика

124. Кинеска имена, будуhи да се кинески језик служи идео­


графским писмом (хијероглифима), примали смо раније највише
посредством енглеске транскрипције, а последњих година посред­
ством латиничке транскрипције усвојене у самој Кини (као помоhно
писмо, тзв. пин'јин) коју можемо узети као непосредно изворно
писмо. Основна је разлика у третману два реда кинеских сугласни­
ка, који условно одговарају нашим звучним и безвучним, али су по
изговору оба реда ближа нашим безвучним сугласницима, а разли­
кују се по аспирацији и енергији артикулације; донекле је слично
стање у немачком консонантизму.

Напомена. Неки синолози ипак описују сугласнике који одговарају нашим


звучним као (факултативно) полузвучне, али су они по акустичком утиску свакако
ближи нашим безвучним.

Енглеска транскрипција је, наиме, оба реда означавала словима


за безвучне сугласнике (сигнализујуhи апострофом аспирацију), па
је и наша транскрипција била безвучна, док се у пин'јину (кинеској
латиници) та два реда представљају овако:

BD G Z ZH Ј
р Т К С СН Q (Р S SH Х)

Нпр. име једног кинеског језера писало се енгл.


TUNG Т'ING и
код нас Тунг Тит, док је у пин'јину DONGТING, одакле и наше
новије Дунгmинг.
216 Транскрипција: кинески т. 125

:JL2S. Кинеске речи, међу њима и имена, састоје се од свега око


400 једносложних структурних јединица - морфема (само што се
број умножава због различитих акцената). Ти кинески слогови увек
значе или неку реч, или афикс, или део сложенице, и у идеограф­
ском писму сваки има засебан хијероглиф. У пин'јину се често
спајају у писању по два или три слога, али задржавају'аутономност
и јасну међусобну границу. Кад год би било двоумице где је та
граница, она се означава апострофом, што се у некој мери преноси
и у нашу праксу (у слободној примени према потреби, па тако
пишемо и сам термин пин'јин, да се не би н-ј читало као сугласник
њ).
у кинеској именској формули прво долази презиме па лично
име (у ствари, обично спој два лична имена, једног за ширу и једног
за породичну употребу). Ако неку лично ст помињемо скраћено,
онда се изоставља други део, а не први: Лu Сјенњен или само Лu.

Изнећемо главна питања у којима се треба определити, као и


наше препоруке.

и6. Дущmuщ или Тущmuщ (DONGТlNG)? Има довољно


разлога да се прихвати транскрипција са звучним сугласницима (тј.
тип Дущmuщ) и у нашем писању. Такво писање узело је већ доста
маха, и тешко бисмо се сада вратили на традиционално: оно
омогућује да се не затире разлика између различитих кинеских
слогова.
- Према томе: ДУН2mиН2 а не "Тунгт(х)инг" ,ДеН2 СјаоnиН2
(DENG XIAOPING) а не "Тенг", Суџоу (SUZHOU) а не "Сучоу"
- итд.
и7. Мао ЦедУН2 или Мао ДзедУ1-l2 (МАО ZEDONG)? Питање
је да ли да писање звучних сугласника прихватимо и за кинеско Z,
где немамо свој звучни сугласник, него бисмо морали прибегавати
групи дз; или да у овом случају идемо за изговором (тј. да пишемо
ц), избегавајући нама стране склопове. Биће погодније за наш језик
да пишемо ц: Мао ЦедУН2, ЦеН2 Гуофа1-l (ZENG GUOFAN), а не
"Дзенг" итд. Писање дз могло би се оставити као резервна могућ­
ност диференцирања, рецимо ако би (због неутрализације кинеских
Z-C) дошло до директног изједначења два кинеска имена.
ив. Хубеј или Хубеu (HUBEI), Гещ Бјао или Гещ Бuјао
(GENG BIAO)? Овде је у питању неслоговно u (i) у две позиције
у којима се јавља, на крају слога и испред слоготворног самогласни­
ка. Свакако је оправданије писати ј него и, јер би писање u водило
тешкоћама у промени речи (први пример) и замагљивало једно­
сложне структуре кинеских морфема (у кинеском је BIAO један
слог).

и9. Нормална је цоследица писања предсамогласничког ј


његово стапање с претходним L, N У Љ, њ: ЉаОНИН2, Лu Сјенњен.
т. 130 Транскрипција: кинески 217

но.
'БјуЫmi2, Кут Ћју или 'Буljат, Кут Ћу (ЛUЛАNG,
KONG QIU)? Питање је заправо хоћемо ли горње правило о
писању предсамогласничког i
као ј примењивати дословно или
ћемо испуштати ј иза меких сугласничких Ij и п. Има разлога за
ово друго: и у нашим речима ј испада иза h и Ij (инстр. жеljу, нопу);
задржавање ј води тешким сугласничким скуповима, погађајући и
слог ЛАNG 'река', који је врло чест у кинеској топонимији (било
би "Чангђј анг", "Хејлунгђј анг" итд.); испуштањем ј, опет, ништа
се не губи у диференцираности слогова, јер напоредо са слоговима
типа ЛАNG не постоје други типа "JANG", с којима би се они
први изједначили.

131. СјаН2, Сју, Шансји или СјаН2, Сју, Шанси (XIANG, XU,
SHANXI)? Изван спора је да у прва два случаја кинеско Х (само
или са наредним неслоговним 1) треба преносити као сј, јер је то
глас сличан пољском или нашем дијалекатском меком с (8). Међу­
тим, у П је са доста разлога предвиђено да се такав пољски глас
испред и (слоговног) преноси код нас са с, а не с;а сј као у другим
положајима. 'Могли бисмо то, у интересу лакшег изговора, предви­
дети и за кинеско Х: Шанси, 'БаН2си (сагласно овом и претходном
правилу, а без њих би било "Ћјангсји").
Посебно треба истаћи неоправданост писања замене "хс" за
овај кинески сугласник. Тај симбол је преузет из условне енгл.
транскрипције и нема никаквог системског оправдања, те га треба
потпуно одстранити из наше праксе.

132. Да ли кинеско i.i преносити као у или и? Овај глас Кинези


пишу (у латиници) најчешће словом U (тј. као и обично у, а на
боју указује претходни меки сугласник), а само иза L и N означују
помућеност надредним тачкама. У нашој пракси уобичајено је
преношење овога гласа са у, па то треба и задржати, тим пре што
се тако избегавају неке транскрипционе тешкоће.

133. Без обзира на правила, треба изузети из њиховог деловања


низ кинеских имена укорењених у нашој изражајној традицији. Ту
долазе:

- Кина, Жуто .море, ХОН2 Кот или ХОН2КОН2, који би на


основу кинеског стандарда био "Сјан(г)канг";
- реке ЈаН2Це, Жута река или ХуаН2хе (за Јангце је стандардно
име СНАNGЛАNG "Чангђанг");
- градови ПекиН2 (не "Бејђинг"), НанкиН2 (не "Нанђинг"),
ЧУН(2)киН2 (не "Чунгђинг"), Тјенцин (не "Тјенђин"), па и Шанzaј
(радије него прецизирано ШаН2хај);
- историјске личности чија су имена ушла у изражајни обичај
и у обимнију литературу, као Конфучије или Конфуције, Лао Це,
Сун Јат Сен, ЧаН2 Кај Шек, а могло се ово применити и на Мао
218 Транскрипција: кинески т. 133

Цедунг а и Џоу Енлаја да није већ поремећен ранији изражајни


обичај.

134. Дати списак ових имена не треба сматрати коначним.


Може се оставити и извесна слобода ауторима, јер нема знатније
ПIтете ако се неко време буду УКрUIтала традиционална и нова
стабилизована имена; ПIтета долази од импровизација које немају
ни традиције ни услова да се прихвате као будућа норма.

Тек кад се определимо у изложеним спорним питањима, мо­


жемо препоручити целовита правила како да се кинеске латиничке

графије преносе у наПIе прилагођено писање:

А као а: Анхуеј (ANHUI, провинција); в. и слогове BIAN, DIAN,


ЛАN, JUAN, LIAN, MIAN, NIAN, PIAN, QIAN, QUAN,
TIAN, XIAN, XUAN, YAN, YUAN.
В као б: Басјен (BAXIAN, топ.);
BIAN као бјен: Јенбјен (YANBIAN, топ.).
С као ц: Цао Цао (САО САО, ист. личност);
CONG као ЦУН2;
CUI као цуеј: Цуеј Веј (CUI WEI, глумац);
CUN као цуен: Ћен СиН2цуен (QIAN XINGCUN, књиж.).
СН као ч: ВучаН2 (WUCHANG, град);
CHONG као ЧУН2: ВаН2 ЧуН2 (WANG CHONG, ист.);
CHUI као чуеј: Чен Бајчуеј (CHEN BAICНUI, књиж.);
CHUN као чуен: ЧаН2чуен (CHANGCHUN, град).
D као д: Деџоу (DEZHOU, град);
DIAN као дјен;
DONG као дУН2: Мао ЦедУН2 (МАО ZEDONG);
DUI као дуеј: МаваН2дуеј (MAWANGDUI, топ.);
DUN као дуен: Мао Дуен (МАО DUN, књиж.).
Е као е: Ње Ер (NIE ER, композитор).
F као ф: Ли Сифан (LI XIFAN, књиж.).

G као 2: Гелешан (GELESHAN, планина);


GONG као 2УН2: ГуН2 Циџен (GONG ZIZHEN, књиж.);
GUI као 2уеј: Гуејџоу (GUIZHOU, провинција);
GUN као 2уен.
Н као х: Хенан (HENAN, провинција);
HONG као ХУН2: ХУН2ху (HONGHU, језеро);
HUI као хуеј: Анхуеј (ANHUI, провинција);
HUN као хуен: Хуенчуен (HUNCHUN, топ.).
1 слоговно као и (иако се иза неких сугласника изговара мукло,
глас типа "ПIва" или руског ы и пољског у): Чен Ји (CHEN
YI, пол.), Сичуан (SICНUAN, провинција);
т. 134 Транскрипција: кинески 219

I неслоговно, на крају слога, као ј: Тајван (TAIWAN);


I неслоговно, испред слоготворног самогласника, као ј: Тјенан.мен
(ТIAN AN MEN , трг); иза меких сугласника ћ, Ij (О, Ј) треба
га испуштати; са претходним L, N слива се у љ, њ; са
претходним Х има обједињену замену сј: Дeнz CjaOnUHZ (DENG
XIAOPING).
Ј као Ij: 'Бинан (ЛNАN, град);
Л испред самогласника у истом слогу као Ij: 'Буljанz (ЛUЛАNG,
река);
ЛАN као Ijен: BaHZ Јуенljен (WANG УUАNЛАN, књиж.);
ЛОNG као IjYHZ;
JUAN као Ijуен: Жу Џиljуен (RU ZHIJUAN, књиж.).

К као к: Кајфенz (KAIFENG, град);


KONG као KYнz: Кунzфу (KONGFU, топ.);
KUI као куеј: 'Би Ден(z)куеј (Л DENGKUI, пол.);
KUN као куен: Куен.минz (KUNMING, град).
L као л: Ланџоу (LANZHOU, град);
LI испред самогласника у истом слогу као љ: ЉaoHинz (LIAONING,
провинција);
LIAN као љен: Даљен (DALIAN, град);
LONG као лунz: Лунzхајлу (LONGHAILU, топ.);
LU као лу: Лу Јулан (LU YULAN, пол.);
LUN као луен: Цај Луен (CAI LUN, ист.).
М као м: Ма'аншан (MA'ANSHAN, планина);
MIAN као мјен: Бамјеншан (BAMIANSHAN, планина).

N као н: HeHljaнz (NЕNЛАNG, река);


NI испред самогласника у истом слогу као њ: Ње Ер (NIE ER, муз.);
NONG као HYHZ;
NUE као нуе.
NG (задњонепчани назал, који долази само на крају слога и у коме
је акустички елеменат "г" врло неизразит) као HZ; испред G и
К замена графије NG своди се на н: 'Бужунzуан (JURONG-
GUAN, топ.), в. и пример под KUI, али се испред К (због
традиције) HZ може и задржавати (уп. XOНZKOHZ или XOHZ
KOHZ).
О као о: Оу Јенсју
(OU YANXIU, књиж.); в. и CONG, CHONG,
DONG, GONG, HONG, ЛОNG, KONG, LONG, NONG,
PONG, RONG, SONG, TONG, XIONG, YONG, ZONG,
ZHONG.
Р као п: Појанzху (POYANGHU, језеро);
PIAN као nјен: Пјен Гуан (PIAN GUAN, град).
220 Транскрипција: кинески т. 134

Q као п: Ћи Бајшu (ОI BAISHI, сликар);


QI испред самогласника у истом слогу као п: Џан:г Банnао (ZHANG
BANQIAO, сликар);
QIAN као пен: Си Маnен (SI MAQIAN, књиж.);
QIONG као nУН2;
QUAN као nуен: Баодуnуен (BAODUQUAN, језеро).
RHa крају слога као р (долази само у слогу ER, в.пример под Е);
R на почетку слога као ж: Же1-lМUН жuбао (RENMIN RIBAO, лист);
RONG као ЖУН2, в. пример под NG;
RUI као жуеј;
RUN као жуен: Чен 'БUН2жуен (CНEN JINGRUN, математичар).
S као с: СаН2анхе (SANGGANHE, река);
SONG као СУН2: Сут ЋUН2ЛUН2 (SONG QINGLING, пол.);
SUI као суеј: Суеј Јатди (SUI YANGDI, ист.);
SUN као суен: Су ен Ци (SUN ZI, ист.).
SH као ш: Чатша (CHANGSHA, град);
SHUI као шуеј: Ханшуеј (НANSHUI, река);
SHUN као шуен: Лушуен (LUSНUN, град).
т као т: СјаН2mан (XIANGTAN, град);
TIAN као mјен: TjeHa1-lМeH (ТIAN AN МEN, трг);
TONG као mУН2: ТУН2сјен (TONGXIAN, округ);
TUI као mуеј;
TUN као mуен: Санлuнmуен (SANLINTUN, топ.).
U као у (и кад је неслоговно); в. и
CUI, CUN, CHUI, CHUN, DUI,
DUN, GUI, GUN, HUI, HUN, KUI, KUN, LUN, RUI, RUN,
SUI, SUN, SHUI, SHUN, TUI, TUN, ZUI, ZUN, ZНUI,
ZHUN; LU, NUE.
W као в (укључујуhи и слог WU, иако се изговара као у): Тајван
(TAIWAN).
Х као сј (не "хс", које потиче из енгл. транскрипције): Лу Сјун (LU
XUN, књиж.);
Х испред слоговног 1 као с: Шансu (SНANXI провинција), Синхуа
(XINHUA, агенција);
ХI испред самогласника у истом слогу као сј: ДеН2 СјаоnиН2 (DENG
XIAOPING, пол.);
XIAN као сјен: Ћинсјен (QINXIAN, град);
XIONG као сјут: Јат Сјут (YANG XIONG, књиж.);
XUAN као сјуен: Ћи СјуеН2УН2 (ОI XUANGONG, антропоним).
у као ј: Лу Јоу (LU YOU, књиж.);
YAN као јен: Јенан или Јен'ан (YAN'AN, град);
YONG као јут: Љу Јут (LIU YONG, књиж.);
YUAN као јуен: Јуен Шuкај (YUAN SHIКAI, историчар), али
Т. 134 Транскрипција: кинески, мађарски 221

треба задржати традиционално ју ан (кинеска монета), таКОђе


Таијуан (град).
Z као ц: Мао ЦедУН2 (МАО ZEDONG);
ZONG као цуН2: ТаН2 ТајЦУН2 (TANG TAIZONG, пол.);
ZUI као цуеј: Шицуејшан (SHIZUISHAN, град);
ZUN као цуен: Цуен'ји или Цуенји, само н-ј треба читати одвојено,
јер припадају разним функционалним слоговима (ZUNYI).

ZH као џ: ЏаН2 Шиџао (ZHANG SНIZHAO, антропоним);


ZHONG као ЏУН2: Луо ГуаНЏУН2 (LUO GUANZHONG, књиж.);
ZHUI као џуеј;
ZHUN као џуен: Ли Џуен (LI ZHUN, књиж.).
135. 11з табеларног прегледа види се да кинески латинички
систем има типизирана одступања од изговора, као -ONG/ung,
-IAN/ien, -UII~i, -UN/~n; у транскрипцији идемо за изговором,
али је каткад неизбежно да признамо и узус створен по угледу на
писмо. Овоме се може додати да се и -IU (у слоговима DIU ЛU
LIU MIU NIU QIU XIU) изговара као -iО!;L 11з наше табеле
произлази за ове слогове транскрипција дју /ју љу мју њу nу сју, а
прецизније би било дјоу /јоу љоу мјоу њоу nоу сјоу. Нисмо се
одлучили на ово удаљавање од писма зато што писање типа -оу

није продрло у нашу праксу, а не предлажу га ни разраде на које


се ослањамо, али се и овакво писање може имати у виду као

резервна могуlшост диференцирања.

Латински језик - в. т. 95-98.

Имена из ма/јаРСК02 језика

136. Маljарски вокализам је доста различит од нашег и разуljе­


нији је, јер има вокале типа б и й, а дужина и краткоћа доста утичу
на боју вокала А и Е (дужина се у Maђapc~oм. о;зна~ав,? н~дредним
знаком типа акута или двојног акута: А, Е, I О, U, U, О, дОК се
вокали који су без таквог знака изговарају кратко). Наиме, А је
слично нашем дугом а, док је А по изговору измеljу а и о; Е је пак
затвореније а Е отвореније од нашег е. 11пак то не доводи до неких
проблема и недоумица, иако се нашом упрошhеном транскрипцијом
затиру и поједине битне изворне разлике.
Консонатизам је, меljутим, врло сличан нашем и лако се
преноси у наше писање; једини донекле условни поступак је што
за мађ. LУ примењујемо традиционалну замену љ сагласно нека­
дашњем изговору, који се још чува у дијалектима - иако је данашњи
стандардни изговор ј.
Мађарска савремена ортографија веома је сагласна са изгово­
ром, и са њом је усаг лашено писање личних имена и топонима, али
222 Транскрипција: мађарски т. 136

у презименима се често задржава старински, традиционални начин

писања. То доводи до извесних тешкоћа, али практичне а не


начелне природе. На пример, слово У је у савр. правопису само
знак умекшавања (LY, NY, GY, ТУ), али у појединим презименима
има исту вредност као 1, а има и још одступања и у вокализму и у
консонантизму. За правилно прилагођено писање оваквих прези­
мена треба најпре установити како би се писала по савременом
мађ. правопису, па онда применити нормална правила транскрипци­
је.

137. Суштински проблем, међутим, постоји у транскрипцији


честих мађарских презимена на -AI, -АУ, -EI, -ЕУ, где преовлађу­
јућа пракса у Војводини није прихватила као правило преседане
дате у примерима Калај-Калаја-Калајев (кALLAУ) и Сињеји (SZI-
NYEI) - него уопштава образац Будаu (BUDAУ или BUDAI),
Келчеu (KOLCSEI) (а онда и нешто мање доследно Будаuја,
Будаuјев и сл.). Иако би за наш изговор било много погодније
Будај-Будаја-Будајев, за нормативно опредељење пресуднији је
узус који се створио у средини где је најживљи додир с мађарским
језиком и примена транскрипције; битна је чињеница да је крајњи
вокал овде заправо придевски наставак, који гласи [i] а не [ј].
Историјско име Калај може се узети као традиционални изузетак
од правила.

138. Кад год су уобичајени, треба без икаквих вештачких


сузбијања задржати наше традиционалне облике мађарских имена:
Будu.мnешmа (BUDAPEST), Се2един (SZEGED), Печуј или Печух
(PECS), СИ2еm (SZIGETVЛR), Дебрецuн (DEBRECEN) и др. Ако
је, из информативних разлога, потребно навести и прави мађарски
облик, онда се он може наводити само у мађ. латиници (нпр.
Budapest, Pecs, а не никад "Будапешт" или "Budapest", "Печ" или
"Рес") .
139. Дајући азбучни преглед битних правила транскрипције,
полазићемо од савременог мађ. правописа, али ћемо указивати и
на поједине традиционалне графије:

А, Л (и трад. АА, АЛ) као а: Таmабања (ТАТАВЛNУА), Гал


(GAAL, GАЛL ум. GЛL).
AI и трад. АУ (на крају презимена) као аи: ]окаи (ген. -аија, разг.
-аја,Ј6КАI), Бочкаu (BOCSКAУ); али Токаји (ТОКАJI), Ге­
лејu (GELEJI).
С (и трад. CZ, TZ) као ц: Це2лед (CEGLED), Барцаu (BARCZAY),
Ацел (ATZEL).
CS (и трад. ен, TS) као ч: Чеnел (CSEPEL), Мадач (МАDЛСН
уместо МАDЛСS), Сечењu (SZECHENYI ум. SZECSENYI),
Бабuч (BABITS).
DZ (звучни парњак С) као дз: Брuндза (BRINDZA).
т. 139 Транскрипција: мађарски 223

DZS као џ: Банџал (BANDZSAL).


Е, Е (и трад. ЕЕ) као е: Кечкем,ет (KECSКEMET), Вер (VEER).
EI, ЕУ (на крају презимена) као еи: Сињеи
(SZINYEI), Келчеи
(KOLCSEY) (ген. Сињеија, Келчеија).
GH (трад.) као 2: Ве2 CVEGH), ХараН2и (НARANGНY).
GY као Ь: 'Була (GYULA), изузетно на крају презимена као ш:
Се2и (SZEGY ум. SZEGI).
Н нормално као х: Хуњади (HUNYADI); уп. и GH, ТН.
LУ као љ: Карољ (кЛRОLУ), Кираљ (KIRALУ), али у презиме­
нима каткад и као -ли: Кароли (кЛRОLУ), Мохоли (МОНО­
LY).
NY као њ: Хуњади (HUNYADI), изузетно у презименима и као
ни: Хатвани (НАТУANY).
О, О (и трад. ОО) као о: Фоњод (FONYOD), Шош (SOOS ум. SOS).
о, а (и трад. ЕО, EW) као е: Кишкереш (KISKaROS), Етвеш
(EOTVOS y~. OTVOSkTep'eK (THEWREWK ум. TOROK),
Вереш (WEORES ум. VOROS).
S (и SS) као ш: Мишколц (MISKOLC), Кошут (KOSSUTH).
SZ као с: Сексард (SZEKszARD), Сом,батхељ (SZOMBATHE-
LY).
ТН (трад.) као т: Кошут (KOSSUTH), Тот (ТОТН), Бети
(ВЕОТНУ ум. BaTI).
ТУ као ћ: Маћаш (MAТYAs), изузетно у презименима као ти:
Верешмарти (VOROSMARТY).
U, U (и трад. UU) као у: 'Була (GYULA), Будаи (BUDAI,
.. }3UDAY), Кун (KUUN .Ум. KUN). "
U, U kao и: Физешабоњ (FUZESABONY), Орфи (ORFFU).
У је у савр. правопису само знак за умекшавање (в. GY, L У, NY,
ТУ), а у презименима се јавља као вокал, у вредности I.
ZS као ж: Јожеф (JOZSEF).
Самогласници су сви унесени у овај преглед, а у стандардни
консонантизам улазе још сугласници В, D, Р, G, Ј, К, L, М, N, Р,
R, Т, У, Z - који се преносе без промене.

140. у живом додиру два језика створили су се и неки посебни


поступци прилагођавања. Тако се мађ. хипокористици на -КЕ, па
и неки без наставка уобличавају код нас на -ка: Евика (EVIКE),
Пиштика (PISTIКE), Јулишка (JULIS). У мађарском језику је
нормални ред у људским именима презиме па лично име, а у нашем

изразу редослед се мења: Бела Барток (BARTOK BELA), 'БерЬ


Лукач (LUкЛсs GYORGY). Као остатак некадашњих адаптацио­
них обичаја остала су преудешена имена угарских владара: Лади­
слав (LASZLO), Матија или Матијаш (MAТYAS) и др. Поједина
се географска имена преводе или се употребљавају паралелно наши
називи: Блатно језеро (BALATON), Затисје (ТISzANTUL), Заду­
навље или Прекодунавље (DUNANTUL) и сл. - Овакве
224 Транскрипција: немачки т. 140

поступке не треба сузбијати, јер доприносе континуитету нашег


израза и потпунијој прилагођености мађарских имена.

МакедОНС1Ш имена - в. т. 104, 106ас

Имена uз немачкоz језuка

141. Немачки гласовни систем и изговор гласова веома се


разликује од нашег, па се позајмице које су примане непосредно
по слуху (делом и под утицајем нестандардног немачког изговора)
изразито удаљавају од изворне фонолошке структуре, и, наравно,
од немачког писаног облика; уп. на пример nаор од BAUER,
крумnир и кромnир од GRUNDBIRNE, шnорет од SPARНERD.
Међутим, имена из немачког језика преношена су у наш у једном
културолошком процесу, уз посредство писане речи и језички
образованих посредника, па је створен углавном постојан систем
транскрипције. У том систему занемарују се такве особености
немачког изговора као што су аспированост безвучних сугласника
и делимична или потпуна обезвученост њихових звучних парњака,
као и цео низ других изговорних појава. Отуда се наша правила
прилагођавања могу успешно приказати полазећи од немачке
графије, која има углавном систематичан однос према немачком
гласовном систему.

142. Битније недоумице и неуједначености углавном се своде


на два проблема:

(1) да ли немачко почетно S испред самогласника преносити


као с (идући за писмом, а донекле и за акустичким утиском), или
као з, сагласно немачком фонолошком систему (Сименс: Бuлд ам
зонтаz);
(2) у којој мери примењивати једначење по звучности у немач­
ким именима: (Дрезден: Потсдам), а уз ово иду и нека питања
замене S испред сонаната (Бuзмарк: Фасмер, Шлезвuz: Освалд).

Ни ми у овој прилици не можемо предложити одређен одговор


на прво питање. Тачна је констатација у П да почетно предвокалско
S чешће преносимо као с него као з: Салцбурz (SALZBURG), Сар
(SAAR), Сарбрuкен (SAARBKOCКEN), Сименс (SIEMENS), Се­
меринг. (SЕММЕRING), Ситер(SINGER) и сл. Те усвојене облике
свакако треба поштовати, ма како се формулисала норма; а питање
је треба ли је и формулисати супротно створеном обичају. За
једначење в. т. 76f1.

143. Преглед уобичајених правила транскрипције немачких


имена:
т. 143 Транскрипција: немачки 225

А као е: Jezep (JAGER), Шефер (SCHAFER).


АА као а: Сар (SAAR), Ахен (AACHEN).
АЕ као е: Шефер (SCHAEFER).
АЈ - в. под ЕЈ.
AU (дифт.) као ау: Ауzзбурz (AUGSBURG), Дахау (DACHAU).
Au - в. под EU.
С ван спојева СН, СК, SCH, TSCH (в. тамо) ретко је у нем.
именима; испред Е, А, Ј, У изговара се зависно од порекла
имена, као Ц или с (па га тако и преносимо), а у другим
положајима као к: Кантор (CANTOR), Целе (CELLE, град
са именом лат. порекла) и сл.
СН најчешhе као х: Бухенвалд (BUCНENWALD), Хајнрих (HEIN-
RICH).
СН У појединим именима као к: Клодвиz (CHLODWIG), Кристијан
(CHRISТIAN), Фукс (FUCHS).
СН као ш у неким именима франц. порекла: Шарлотенбурz
(СНАRLОТТЕNВURG), Шарлота (СНАRLОТТЕ).
СК као к: Цвикау (ZWICКAU), Хакс (HACKS).
DT као т: Брант (BRANDT), Шмит (SCHMIDT).
ЕЈ, АЈ (дифт.) као ај: Хајделберz (HEIDELBERG), Дајмлер (DAI-
MLER), Мајнц (MAINZ).
EU, Au као ој: Ројтлинzен (REUTLINGEN), Дојблер (DAu-
BLER).
G (и GH) као z, и кад му је изговор фрикативан (типа х, у секвенци
-IG); Лудвиz (LUDWIG), XeHUZ (НENNIG), Cezepc или 3ezepc
(SEGHERS), али у сложеницама GH као zx: Ебинzхаус (EBIN-
GHAUS).
Н на почетку речи и наглашеног дела сложенице као х: Хајне
(HEINE), Розенхајм (ROSENHEIM). Са претх. СН слива се у
једно х: Кирхоф (KIRCHHOFF), Минхаузен (MUNCHHAU-
SEN). У другим положај има се не изговара самостално и не
преноси. Кад је иза самогласника, указује на његову дужину:
Рур (RUHR), Брамс (BRAHMS), Карлсруе (KARLSRUНE).
у графијама GH и ТН не утиче на транскрипцију: Лутер
(LUTHER), Матилда (MATHILDE), в. и горе под G. - Уп.
и СН,SCH, TSCH, РН.
Iоб. као и, али на крају дифтонг а као ј (в. ЕЈ).
ЈЕ као и (дуго): Кил (KIEL), Бuлефелд (BIELEFELD).
О, ОЕ као е: Келн (KOLN), remUHzeH (GОТТINGЕN), Гете
(GOETHE), Гебелс (GOEBBELS).
OW на крају имена (изг. [о:]) као ов: Панков (PANKOW), Шадов
(SCHADOW).
РР (нем. африката) као nф: Пфалц (PFALZ), Пфорцхајм (PFORZ-
НЕЈМ).
РН као ф: Филип (PHILIPP).
QU као кв: Кверфурт (QUERFURT).
15 Правопис (ек.)
226 Транскрипција: немачки, пољски т. 143

S, SS, в као с, осим ниже изузетих случај ева (уп. т. 142): Клаус
(КLAUS), ЛесиН2 (LESSING), Гаус (GAUB).
S међусамогласничко као з: Роза (ROSA), Мозел (MOSEL).
S између R, L, М, N и самогласника као з: Херзе (HERSE), Елза
или Елзе (ELSE), Кремзер (KREMSER), Макензен (MACKEN-
SEN).
Sпочетно предвокалско као с или као з (в. т. 142).
Sиспред звучних сугласника и сонаната као з или као с: Дрезден
(DRESDEN), Потсдам (POTSDAM), Шлезви2 (SCHLES-
WIG), Фасмер (VASMER), Освалд (OSWALD).
SCH као ш: Шuлер (SCHILLER), Шуберт (SCHUBERT).
SP, ST на почетку речи и дела сложенице као шn, шт: Шnандау
(SPANDAU), Штајн (STEIN), Ајнштајн (EINSTEIN).
TSCH, TZSCH као ч: Кречмер (KRETSCHMER), Ниче (NIE-
TZSCHE).
TZ kao ц: Нецер (NETZER), Вецлар (WETZLAR).
о- као и: Кри2ер (KRo-GЕR), Минхен (Mo-NCHEN).
V као в или као ф, об. према изговору: Виктор (VIKTOR),
Валентин (УALENTIN, VALLENТIN) (изг. [у]); Ева (ЕУА),
Давид (DAVID) (изг. [у] и [f]); Хановер (НANNOVER) (изг.
[f]; ФО2ел (VOGEL), Фолксnартај (VOLKSPARTAI) (изг. [f]);
W као в: Вајмар (WEIМAR), Лудви2 (LUDWIG).
Х као кс: Маркс (MARX).
Z као ц: Лајnци2 (LEPZIG), Цирих (Zo-RICH).
Обезвучавање сугласника на крају речи не утиче на тран­
скрипцију.

Персијска имена - В.т. 112

Имена из nОЉСКО2 језика

144. У писању пољских имена најсложенији је проблем прено­


шења пољских сугласника s, z
(по изговору као наши дијал.
сугласници у ијек. говорима, нпр. у с'екира, коз'и). За пољско s,
z пред самогласницима (у овом положају се пишу у пољском пред
слоготворним 1 као S, Z, а пред другим самогласницима као SI,
ZI) нема потребе да се мењају одредбе П (образац Красицки,
Казимјеж, Сјенкјевич, Зјелињски). За исте сугласнике испред
сугласника и на крају речи (тада се у пољском пишу са S, Z) п
предвиђа да се преносе као с, з, изузев у·групама SC, SL, ZL, које
се преносе као шh, шл, жл. У ово правило треба унети неке
поправке: , ,
нема потребе да се изузимају групе ~L и ZL, него и у њима
(1)
треба писати с, з (са изузетком Шљонск - SL1\.SK, пољско име за
Шлеску или Шлезију);
т. 144(2) Транскрипција: пољски 227

(2) као шh преноси се не само графија SC, него и истозначна


графија SC(I) (Кошhан и сл;);
(3) крајње S боље је преносити као Ш, и Z као ж ако би се
нашли такви примери (изузетак је презиме Лос, подударно са
одговарају:lшм зоонимом).

145. Пољско DZ преноси се као дз (осим у графији DZI и кад


се једначи по звучности), само што је П изузео DZ на крају речи,
препоручујући замену ц: Груljонц. Оправданије је не изузимати ни
ову позицију, него писати Груljондз, Ксјондз, јер се у падежним
облицима DZ више не налази на крају речи (у положају позиционог
обезвучавања), па писање Ц губи оправдање.

146. Пољско 6 према п преноси се некад као о а некад као у


(зависно од тога одржава ли се у зависним падежима или се смењује
са О). Оправдано је упростити овај поступак и замењивати 6
редовно са о (чиме се обнавља изворнија структура речи): Гора,
Новогродек.

147. На основу реченога и одредаба П карактеристичне пољске


графије треба овако преносити:

11 испред уснених сугласника као ом, а у другим положајима као


он: Домбровски (D11BROWSKI), Раhонж (RACli}NZ).
СН (и Н У именима туђег порекла) као х: Војпех (WOJCIECH),
Чехович (CZECHOWICZ), Холанд (HOLLAND).
СI испред самогласника као п, а испред сугласника и на крају речи
као пи: Ћеnлице (CIEPLICE), Франhииlек (FRANCISZEK).
CZ као ч: Шчеhин (SZCZECIN), Лобачевски (LOBACZEWSKI).
С као п: Ћвјечек (CWIECZEK).
DZ (осим у групи DZI и кад се једначи по звучности) као дз:
Мјендзилесје (MI~DZYLESIE), Груljондз (GRUDZI11DZ, в.
т. 145).
DZI испред самогласника као Ij, а кад је 1 слоготворно као Ijи:
Ћедушицки (DZIEDUSZYCKI), Броljињски (BRODZINSKI).
DZ као Ij: Лоlj (:y,6DZ).
~ као ен: BeHzjepCKU (~GIERSKI), Ченстохова (CZ~STOCHO­
WA), а испред уснених сугласника као ем: Дембицки (D~BIC­
KI).
1 између сугласника и самогласника(кад представља одраз позицио­
ног умекшавања сугласника) као ј (посебно в. CI, DZI, NI):
Бјелски (BIELSKI), Оnјењски (OPIENSKI), Бјалисток (BIA-
:у,YSTOK), Сјенкјевич (SIENKIEWICZ) итд.
Али кад је 1
изворно, у именима страног порекла, групе IA, IE, IU, 10
оправдано је преносити као ија, ије, ију, ио: Јулијан (JULIAN),
Циnријан (CYPRIAN), Габријел (GABRIEL), Јулијуш (JU-
LIUSZ) - за разлику од Луцјан (LUCJAN), Весnазјан (WБ­
SPAZJAN).
228 Транскрипција: пољски, португалски т. 147

L и ~ према П обоје као л: Лублин (LUBLIN), Вјеличка (WIELI-


CZКA), Болеслав (BOLES~AV), Вроцлав (WROC~AW).
NI испред самогласника као Њ, а кад је 1 слоготворно као њи:
Збиzњев (ZBIGNIEW), Бродњица (BRODNICA).
N као Њ: Познањ (POZNAN), Слоњски (SLONSКI).
О као о: Краков (KRAKOW), Новоzрод (NOWOGR6D), Новоzро­
дек (NOWOGR6DEK), Гора (GORA) , Горњицки (G6RNIC-
KI).
RZ као ж а иза безвучних сугласника као ш: Гжеzож (GRZE-
GORZ), Анджеј (ANDRZEJ), Кшешовице (KRZESZOVICE),
Вјеnш (WIEPRZ).
SI испред самогласника као сј, а кад је 1 слоготворно као си:
Сјенкјевич (SIENKIEWICZ), Зосја (ZOSIA), Сјемирацки (SIE-
MlRADZKI), Красињски (KRASINSKI), Красицки (KRASIC-
KI).
SZ као ш: Варшава (WARSZAWA), Тадеуш (TADEUSZ).
S крајње и испред сугл. h (С, CI) kao ш, а у другим положајима
као с: Цшибош (PRZYВOS)" Лубаш (LUBA$), али изхзетно
Лос (~OS); За.мршh (ZAMOSC), Свuтюујшhе (SWINOUJSCIE),
Кошhан (KOSCIAN); OcвjeHћuм (OSWI~CIM), Свидњица
(SWIDNICA), Пшемисл (PRZEMYSL) (в. т. 144).
W као в: Варшава (WARSZAWA), Вјењавски (WIENIAWSKI).
У као и: Гдиња (GDYNIA).
ZI испред самогласника као зј, а кад је 1 слоготворно као з:
Зјелињски (ZIELINSКI), Казuмјеж (КAZIMIERZ).
Z као з: Књазњин (КNIAZNIN). В. и т. 144 (испред Ь и на крају
речи Z би се преносило као Ж, али немамо ономастичких
примера).
Z као Ж: Живјец (ZYWIEC).

Имена из nортуzaлскоz језика

148. Док нам италијански и шпански језик не стварају никакве


теже транскрипционе проблеме, дотле је португалска фонетика
једна од најсложенијих европских, са гласовима веома различитим
од наших и са великим варијацијама изговора, зависно од нагласка
или ненаглашености, положаја у речи, гласовног суседства и додира
речи у сложеним именима - тако да ни најсложенија правила не
би осигурала да наш изговор за португалско ухо звучи као близак
и добро погођен.
С друге стране, у писму португалски језик оставља утисак
структуралне једноставности, сличне шпанском или талијанском
језику. Једини начин да сачувамо ту једноставност и у нашим
правилима транскрипције и створимо норму која се може лако и
постојано одржавати јест одлучан ослонац на писмо, слично као
Т. 148 Транскрипција: португалски 229

што преносимо руска имена, а то неизбежно значи занемаривање


низа позиционих и других варијација изговора.

1419. При таквом приступу довољна су ова правила преношења


португалских графија у наш језик:

АЕ и АЕ (са знаком назалности) као аи (тј. једнако 'графији AI):


KaumCf.Ho (CAETANO), Мораис (MORAES), Гu.мapaиc (GUI-
MARAES)
Ао као ао: Сао Пауло (sAo PAULO), Фалкао (FALCAo).
С испред Е и I као с: Ресифе (RECIFE), торсида (TORCIDA);
С у другим положај има као к: Коnакабана (COPACABANA);
СН као Ul: Шико (CHICO), Фуншал (FUNCHAL);
С; као с: Лоренсо (LOURENC;O), Браг.анса (BRA_GANC;A).
Е као е изузев у дифтонзима АЕ, АЕ (в. горе), ОЕ (в. ниже).
G испред Е и I као ж: Мина с Жераис (MINAS GERAIS);
G у другим положај има као г: Мато Гросо (МАТО GROSSO);
GU испред Е и I као г: Мигел (MIGUEL), Гu.мapaиc (GUIMA-
RAES);
GU пред другим самогласницима као гв: Гварда (GUARDA).
Н је немо и не преносимо га: Енрике (HENRIQUE), Бело Оризонте
(BELO HORIZONTE); в. и сн, LH, NH.
I измеђУ самогласника као ј: Корејо (CORREIO), Куја ба (CUIA-
ВА);
I У другим положај има (и кад је неслоговно ) као и: Рио де Жанеиро
(RIO DE JANEIRO), Кариока (CARIOCA), крузеиро (CRU-
ZEIRO, новац).
Ј као ж: Жоакuм. (JOAQUIM), Жордао (JORDAO).
LH као љ: Рамаљо (RAMALHO), Коељо (COELHO);
NH као њ: Куњал (CUNНAL), Агостињо (AGOSTINHO).
аЕ као ои (тј. једнако графији OI): Камоис (CAMOES);
OU као о: Доро (DOURO), Лоренсо (LOURENC;O);
О у другим положај има (укључујуhи оне у којима се изговара као
у) као о: Порто (PORTO), Зико (ZICO).
QU испред Е и I као к: Кентал (QUENTAL), Жоакu.м (JOAQUIM);
QU испред других самогласника као кв: Квадрос (QUADROS).
S измеђУ самогласника као з (али SS као с); Кардозо (CARDOSO),
али Мато Гросо (МАТО GROSSO);
S испред звучних сугласника као з (у унутрашњости речи): Деуздадо
(DЕUSDАDО),Дијарио деЛизбоа (DIARIO DE LISBOA, али
остаје Лисабон као име града);
S у другим положајима (укључујуhи оне у којима га Португалци,
за разлику од Бразилаца, изговарају као ш) као с: Васко да
Гама (VASCO DA GAМA), Сантос (SANTOS), ДОС Сантос
(DOS SANTOS), ескудо (ESCUDO);
SC испред Е и I као с: Hacuм.eHтo (NASCIMENTO).
U као УЈ изузев У графији OU (в. горе).
230 Транскрипција: португалски, румунски т. 149

Х (обично) као Ul: Пеиuюто (PEIXOTO), Баиша (BAIXA).


Z испред безвучног сугласника као с: Васт-сез (VAZQUEZ);
Z у другим положај има као з (без позиционог претварања у ж
односно ш): Азеведо (AZEVEDO), Круз (CRUZ).

150. Предложена транскрипција углавном је сагласна са доса­


дашњим изражајним обичајем, ~OK се у постојећим разрадама
тражило да се наше писање у већој мери равна према изговору.

а. За самогласничке замене узели смо оне које одговарају


изговору под нагласком, занемарујући ванакцентске промене само­
гласничке боје, нпр. Порто Алеzре а не "Порту Алегри" или сл.
Ь. Занемарили смо и назалност означену у изворном писму
надредним знаком, нпр. Гимараис а не "Гимараинс" или сл., Сао
Пауло а не "Сан Паула" (евент. "Саун Пауло") итд.
с.
Поштујући нормативно језичко и правописно јединство
португалског језика, нисмо у погледу преношења S, Z предвидели
разлику за португалска и бразилска имена (Сантош, Сантос), него
једно решење, ослоњено на писмо и бразилски изговор.
Напомена. Не треба мислити да ћемо погодити португалски изговор ако пишемо
нпр. "Дош Сантош" или "Душ Сантуш" (DOS SANTOS). Ово често име, свеједно
да ли му је носилац из Португалије, Бразила, Анголе или Мозамбика, Португалци
изговарају приближно "Ду-Сантуш", а Бразилци "Ду-Сантус". Слично томе ће
GOMES DA CRUZ У бразилском изговору бити "Гомиз-да-Крус", а у португалском
"Гомиж-да-Круш". Треба се, дакле, одлучити за транскрипцију нешто ближу
португалском или бразилском S и Z у одређеним позицијама, а не за обе. За
бразилски изговор опредељујемо се не толико због величине и значаја Бразила,
колико зато што је ближи писму.

d. Као што је већ речено, треба задржати без измене таква


традиционална имена као што су Мazела1-l, ЛисаБО1-l, иако би се по
правилима транскрипције друкчије писала. Ипак, ради доследности,
предлажемо две корекције изражајних навика - за Бело ОриЗО1-lте
(а не "Бело Хоризонте", будући да је португалско Н немо, као
француско и шпанско) иСао Пауло (јер "Сао Паоло" не одговара
ни изговору ни писму).

Име1-lа из PYMY1-lСКОZ језика

151. Поред неких проблема у вокализму (румунски дифтонзи,


затим мукли самогласници који се пишу као А и ђ, проблематично
је преношење румунских сугласника који су по изговору између
наших h, Ь и ч, џ. Сагласно извесној створеној традицији, опреде­
љујемо се за мешовито решење ч, Ь (аналогно писању италијанских
имена), а у транскрипцији вокализма долази до изражаја ослонац
на писмо.

152. У складу с тим, румунске графије треба по правилу овако


преносити:
т. 152 Транскрипција: румунски 231

.А (врста полугласника) као а: Балческу (B.ALCESCU).


С кад није испред Е и 1 као к: Клошка (CLO$CA); ~
С испеед Е и 1 као ч~ Чернауци (CERNAUJI), Банчила (BANCI-
LA); али испред 1 као к: Кимnулуm (CIMPULUNG).
СЕА као ча: Мирча (MIRCEA), Сучава (SUCEAVA);
СI испред самогласника (CIO, CIU) као ч: Чок (CIOC, топ.),
Качулата (C.ACIULATA);
СН као к: Костаке (COSTACHE), Хурмузаки (HURMUZACHI).
Е крајње у именима типа NEAGOE, NICOLAE као је: Њаzoје,
Николаје (ген. -ја);
ЕА као еа: КреаН2а (CREANG.A), Четатеа (СЕТАТЕА), осим у
СЕА, GEA, LEA, NEA (в.).
G кад није испред Е и 1 као 2: Гриzoреску (GRIGORESCU);
G испред Е и 1 као !ј: Ар!јеш (ARGE$), Буче!ји (BUCEGI), Ћеор!је
(GEORGE);
GEA као !ја: Кара!ја (САRAGЕА),Добро!јану (DOBROGEA-
NU);
GI испред самогласника (GIO, GIU) као !ј: Ћур!ју (GIURGIU,
топ.);
GH као 2: ГеОР2е (GHEORGHE), Си2Uшоара (SIGHI$OAR.A).
1 између самогласника и иза других самогласника на крају речи као
ј: Крајова (CRAIOVA), Михај (MIHAI), Штирбеј ($ТIRВEI),
Васлуј (VASLUI);
1 почетно испред самогласника као ј: Јаши (IA$I), Јон (ION);
IA, IE, IU ван почетка речи као ија, ије, ију: Братијану (BRATIA-
NU), Мунтенија (MUNTENIA), Tpzy Жију (TIRGU ЛU), осим
у CIU, GIU (в. CI, GI).
1 као и: Димбови1Ј.а (DIMBOVITA), или пак по традицији као а:
Скантеја (SCINTEIA);
IR између сугласника као р: Трzoвиште (TIRGOVI$TE), Трнова
(TIRNOVA)
Ј као ж: Клуж (CLUJ), Деж (DEJ).
LEA као ља: Ваља (VALEA), Жебељану (JEBELEANU);
NEA као ња: Њамц (NEAMT), Њаzoје (NEAGOE).
$ као ш: Караш (CARA$).
Т као ц: Цеnеш (ТЕРЕ$).
х као кс: Александреску (ALEXANDRESCU).
153. Остало се по правилу преноси како пише. Изузимају се
традиционално усвојени облици, као Темишвар (ТIMI$OARA),
Букурешт (BUCURE$ТI), Добруџа (DOBROGEA), Кучук Каи­
нарџи (по овоме Кучуккаинарџијски мир, сад румунско место
CUCIUC-CAINARGEA) .

Русинска имена - в. т. 104, 106е


232 Транскрипција: руски т. 154

Имена из РУСКО2 језика

154. Српска и руска језичка култура у међусобним су везама


практично од свога настанка. У раном средњем веку, кад се руски
језик још није био разгранао на три посебна источнословенска
језика, везе је осигуравало заједничко неговање hирилометодског
наслеђа и старословенског језика, а особито деловање Свете горе,
која је имала велику улогу у одржавању језичке и културне
заједнице православних Словена. На руски књижевни језик много
је утицала јужнословенска језичка компонента, која је снажно
отиснута и у данашњем руском стандарду. На тај начин је руски
књижевни језик остао за нас изражајно и културолошки још ближи
него што би то проистицало из саме словенске језичке сродности,
па је и то погодовало његовој улози у нашој језичкој култури.
Већ у најстаријем слоју наших сачуваних писмених споменика
засведочују се утицаји руског извода (варијанте, "редакције") старо­
словенског језика. Извесна узајамност с руским језиком остаће и
касније сталан чинилац у српском књижевнојезичком изразу, а
посебан замах добиhе у новом веку, кад је руско словенски удео
постао структурална саставница славеносрпског књижевног језика.
Јаке везе с руском језичком културом одржале су се и после Вукове
реформе. У последњем полувековном раздобљу нови моменат
донело је учење руског језика у нашим школама.

155. Због свега тога руски језик није нам био само непосредни
извор за стварна руска имена него и посредник у уобличавању
других имена са историјског простора некадашње Русије и Совјет­
ског Савеза, укључујуhи словенске земље Украјину и Белорусију,
чији су људи давали велики допринос ризници руске језичке култу­
ре. То је историјска и културна чињеница, која се не може на
природан начин брисати из нашег језика; донекле је то слично
грчком посредништву у јеврејским именима, латинском у грци­
змима и грчким именима и енглеском у именима и терминима из

многих крајева света.

156. Многа имена преузета из руског језика или његовим


посредством постала су постојани и укорењени део нашег културног
израза. Њихов облик резултат је историјског и културолошког
процеса, а не језикословне транскрипционе методологије. Главно
је нормативно начело да су та имена правилна у оном облику У
ком су усвојена и прихваhена у нашем културном изразу. Основни
је задатак нашег нормирања да опише то стање и уочи узусе и
законитости које су се испољиле у спонтаном усвајању, како би то
послужило као образац за даље уобличавање имена која се буду
преузимала. Сваки поступак прераде усвојених имена и испољених
узуса само уноси забуну и непотребно нарушава постојаност нашег
израза. Начелно узето, наше уобличавање руских имена не полази
т. 156 Транскрипција: руски 233

од фонолошке тр анскрипциј е , од гласовне структуре имена у


данашњем руском изговор у , него од једног старијег стања руског
језика, одраженог у руском писму и правопису, који је у великој
мери конзервативан и историјски. У том правопису огледа се
старији лик речи, који често представља исходни праруски облик,
не само за данашњи руски него и за два друга источнословенска

језика - украјински и белоруски.

2. Ослањајуlш се на писмо, наша транскрипција по правилу


занемарује три битне позиционо условљене промене руских гласо­
ва: (1) обезвучавање сугласника на крају речи, (2) промене самогла­
сника везане за неакцентоване слогове и (3) умекшавање сугла­
сника испред е и и (с неким одступањима код сугласника Л, Н-в.
ниже под d). Те појаве не предочавају се ни у руском писму, осим
што на мекоћу сугласника указује самогласничка графема (то наша
азбука не може опонашати). Зато наш основни поступак није
утврђивање руског изговора и наших најближих еквивалената за
руске гласове него пресловљавање руске ћирилице. Тако имамо
облике типа Псков, Нов20род, ВОЛ20град, Москва, Синељниково,
а не нпр. Пскоф, Новгарат, В алгаграт , Масква, Сињељњикава и
сл. - до којих би нас доводило опонашање изговора. Захваљујући
овом поступку ослоњеном на писмо, у именима лакше уочавамо

њихову међусобну везу, као и сродне словенске форманте, што би


у писању по изговору било често замагљено (нпр. Волza: ВОЛ20-
град, док би се у "Валгаграт" замаглила веза и с именом Волга и
с нашим град).

Ь. Основно значење руских слова приказано је у т. 104, а овде


се предочава како преносимо руске графије кад транскрипцију
заснива!Ую доследно на писаном лику речи:

ЛЬ, НЬ као љ, њ: Г020Љ, Севасmоnољ, Раскољников, Тју.мењ,


Сmењка. Има ипак усвојених изузетака: Олга. За ЛЬ, НЬ
испред самогласника пр. в. ниже.

ЛЯ, ЛЮ, НЯ, НЮ (изг. л'а, л'у, н'а, н'у) као ља, љу, ња, њу:
Љадов, Гаља, Људиново, Вања, Ањуmа. Тако и ЛЬЯ, ЛЬЮ,
НЬЯ, НЬЮ (изг. типа л'ја): Уљанов, Иљушuн, Малања.
ЛЕ, ЛИ, НЕ, НИ као ле, ли, не, ни или ље, љи, ње, њи где је
уобичајено - в. ниже под д. Ако је између ових слова још Ь,
по системском правилу пишемо љ, њ: Иљuн, Арсењев (изг.
-л'ји-, -н'је-), али одступа уоб. патроним Илиh.
ЛЁ, НЁ (и кад се у руском пише упрошћено, без надредног знака
изнад Е) као љо, њо: Рубљов (РУБЛЁВ, РУБЛЕВ), Плеmњов.
Ипак, под утицајем упрошћеног писања, усвојено је Аљехин,
Кишињев (уместо системског "Аљохин", "Кишињов"). И гра­
фије ЛЬЁ, НЬЁ ако се нађу у именима треба преносити као
љо, њо.
234 Транскрипција: руски т. 156Ь

ЧЁ, ШЁ, ЖЁ, ЩЁ као чо, шо, жо, шчо: Лuхачов, Хрушчов и сл.,
и овде са уоб. одступањима: Ржев (град).
Ё, ЬЁ у другим позицијама као јо: Се.мјон, Фјодор, Јолкuно,
м,атрјона, Шевuрјов; Муравјов (МУРАВЬЁВ). Примери од­
ступања: Орел (град), Поте.мкuн, Соловјев (наш историчар,
из руске емиграције).
Я, Ю у другим позицијама (невезаним за Л, Н) као ја, ју (и кад се
тако изговарају и кад означавају мекоћу претх. сугласника):
Јаков, Ју.машев, Рјурик, Вјатка (ријека), Тјутчев. Тако и ЬЯ,
ЬЮ: Третјаков, Аzaфја, Татјана, Де.мјан (за ЬЮ немамо
примера).
Е на почетку имена и иза самогласника, такође иза Ь и Ъ - као
је: JeBzeHuja, Андрејев, Чаадајев; Лаврентјев, Прокофјев.
И иза Ь, каткад и иза самогласника (у суфиксима додатим основама
на [ј]) - као ји: 3ахарјин, Тu.мофејuч, Јере.мејuч.
Э као е: Едуард, Ерих (у именима страног порекла).
Ь кад није иза Л, Н или испред самогласника нормално не утиче
на транскрипцију. Слово Ъ пише се само на крају неких
префикса, као знак да се испред наредног вокала изговара ј:
ПОДЪЯЧЕВ (Подјачев).
Й као ј: Андреј, Бајкал (изоставља се на крају придев ских имена
на -ый, -ИЙ: ЖУКОВСКИЙ - Жуковскu, за женске особе
ЖУКОВСКАЯ - Жуковска).
Щ као шч: Шчедрuн, Селuшчев, Шчеnкuн, Верешчаzuн, Хрушчов.
Није прихватљиво залагање појединих слависта да Щ замењу­
јемо гласовно ближим шh, зато што је шч ушло у обичај и
зато што је погодније као општија источнословенска замена,
с обзиром на посредништво руског језика.

Остала слова преносе се углавном без измене, с тим што се,


ако нема посебне сметње (в. т. 76f2) , примењује једначење по
звучности: Обрасцов, Мерешковскu.

с. Изложени поступак значи да - изузимајући Л и Н - мекоћу


руских сугласника предочавамо само додајући им ј испред а, у, о,
тј. транскрибујући Я, Ю, Ё као ја, ју, јо; нпр. у Вјаз.ма, Рјурик,
Се.мјон, Тјутчев, Дјатково руске меке сугласнике в', р', м', т', д'
преносимо као вј, рј, .мј, тј, дј. У осталим положајима занемарује
се сугласничка мекоћа; нпр. З је меко у Вјаз.ма, Т у Дјатково,
Прunјат, Тихонов, Терешкова, али се то у нашој транскрипцији
не види. - Ипак изузетно имамо покоји усвојени пример у коме
мекоћу испред е обележавамо пишући ј или у коме руско т', д'
замењујемо са ћ, Ь (које једначењем може прећи у ћ): Рјеnин,
Бјелuнскu, РаСnУћин, Каhуша (име и песма), тако и апелативи
каhуша (оружје), баhушка, БуЬонu, ВолоЬа, ФеЬа. У П је оправ­
дано нормирано да се ТЬ, ДЬ, замењује са h испред хипокористич­
ног суфикса -КА: Мићка, Феhка, тако и Вићка (према Витја).
т. 156d Транскрипција: руски 235

d. Руско л' и н', како смо видели горе под Ь, замењујемо нашим
љ и њ не само испред а, у, о (ЛЯ, ЛЮ, ЛЁ, НЯ, НЮ, НЁ = ља,
љу, љо, ња, њу, њо), него и испред сугласника и на крају речи,
транскрибујуhи ЛЬ, НЬ у љ, њ. Руско Л и Н представљају меке
сугласнике и испред Е и И, али тада као главно правило узимамо
да се Л и Н преноси без измене. У складу су с тим правилом
примери Нева, Јенисеј, Лена, Канин, Смоленск, Велuкuје Лукu,
Нелuдово, Алексеј, Александар, Ботвuнuк, Глuнка, Ленскu, Лео­
нид, Леонов, Лuлuјентал, Лuтвuнов, Вознесенскu, Невски, Неми­
ровuч-Данченко, Нечајев, Никита, Нuколај, Плеханов, Селuшчев
и др. Али исто тако су обични примери у којима се Л и Н
умекшавају испред Е и И, или се у једном слогу исте речи
умекшавају, а у другом не. Некад се ти примери групишу у типове
или категорије, а некад су појединачне лексичке природе.
(1) Пишемо љ и њ кад их повезујемо с нашим љ и њ.
Најбројнији су овакви примери кад иза Л, Н следи формант ев, јер
то повезујемо с нашим односом ев/ов (Жuваљев, Радаљев : Жuва­
нов, Радмuлов), па зато руско ЛЕВ, НЕВ углавном редовно
преносимо као љев, њев: Bacuљeв, BacuљeвcKи, Јаковљев, Коваљев­
ска, Корољев, Пољевој, Собољевскu, Туnољев, Брежњев, Коњев,
ТУР2ењев и др.
(2) И кад није испред ев, пишемо љ, њ кад год га у језичком
осеЬању можемо повезати с нашим љ, њ или са основама на љ, њ:
Нuжњu Нов20род (као блuжњu, средњи), Земљеведенuје (часопис,
према земља), BacuљeHKo, Москаљенко, Корољенко (према Bacuљ,
Москаљ, КОРОЛЬ 'краљ').
(3) Формант НИН у руским презименима доследно преносимо
као -њин: Мињин, Сусањин, Карењин, Бакуњuн, Буњuн, Лењuн,
Паnањuн, Калuњuн, Вороњин, Добрuњuн, БУЛ2аЊUН, тако и Рахма­
њинов. Вероватно ово подстиче дисимилациона тежња - да се
избегну два блиска н. Можда због тога имамо и Черњенко,
Ивањенко, иако је -енко изворно украјински наставак, а у украјин­
ском Е не изазива умекшавање претходног сугласника.
(4) Постоји и низ појединачних лексичких случајева у којима
је код нас уобичајено љ или њ: Оње2а, Дњеnар, Дњестар, Менде­
љејев, Љермонтов, Њекрасов, Дењикин, Аљехин.
Пада у очи да се прилика за умекшавање испред Е, И не
искоришhава близу меког сугласника или два пута у истој речи. У
нашем језичком осеЬању постоји дисимилациони отпор према
могуhим ликовима типа Њижњи, Њељидово, Јењисеј, Сињељњико­
во, Раскољњиков, Љењин, Каљињин, Јељенкин, Иљиh; тај отпор
чини да нам је прихватљивије Северјанин него Северјањин, иако је
-њин иначе усвојено. Зато се не могу прихватити неки предлози да
руско л', н' редовно преносимо као љ, њ. Боље је, дакле, задржати
као начело норму П да се Л, Н не мењају испред Е, И - али уз
наведена одступања, јер не треба прекрајати веЬ усвојени узус.
236 Транскрипција: руски т. 157

157. о именима на -ич, као о ширем словенском типу, дато је


објашњење у т. 105е, али још неки типови руских имена имају
донекле особен начин прилагођавања.
3. Ако руска придевска презимена на -ој (-ой) наше језичко
осећање не идентификује као придевске структуре, она се мењају
као именице: Толстој - Толстоја, Корчној - Корчноја, Кошевој
- Кошевоја и сл. Генитивна непроменљива презимена (ДУРНОБО,
СЕДЫХ) код нас постају променљива: Дурново - Дурновоа, Седих
- Седиха. И једна и друга уз женска имена остају код нас непромен­
љива: Олzе КоШевој. Олт Кошевој, Олт Седих итд. Према
мушким презименима на -ОБ, -ИН, -ский (код нас -ски) женска
се прилагођавају роду и остају код нас променљива: Терешкова,
дат. Терешковој, Карењина, дат. Карењиној, Жуковска, ген. Жу­
ковске; тако и женски патроними: Ниловна - Нuловне - Нuловној.
Ь. Руска двочлана имена с придевом, ако се први део и на
основу нашег језичког осећања може идентификовати као придев­
ски, преносе се (у основном, номинативном облику) двојако у наш
језик:
или са не само гласовним него и граматичким прилагођавањем
(са сажетим придевским наставцима): Царско Село (Царско е Село),
Криви poz (Крывой Рог), Московска правда (Московская правда),
или, ради аутентичнијег преношења имена (нарочито често кад
се руски придев теже доводи у везу са нашим), са граматички
неприлагођеним, несажетим придевским наставцима: Краснаја
Пресња (рејон Москве), Красноје Село (град), Великије Луки
(град), Рабочиј пут, Рабочеје дело, Новаја жизњ, Новоје времја
(листови и часописи) итд.
с. И у овом другом случају, кад номинатив остане граматички
неприлагођен, могу се у зависним падежима примењивати прилаго­
ђени облици, ако су у складу с нашим језичким осећањем: до
KpaCHoza Села, у Великим Лука.ма, у "Рабочој zaзети", из "Нове
жизњи", у "Новој жизњи" у "Новом времену" (овде је и именица
прилагођена или преведена), а не "Новаја жизњи", "Рабочаја
газетом" итд. Оваква комбинована употреба изузетно је могућа и
према неприлагођеним облицима на -ој: Бољшој театар - zoсто­
вање "Бољшоz театра" (или без наводника).
Ако се не примени оваква промена, реченица се мора стилизо­
вати тако да назив остане непроменљив, нпр. у листу "Рабочеје
дело" и сл.
д. Наша придевска промена обавезна је и у мушким презиме­
нима (или надимцима) на -ый и женским на -ая, било како да се
наш аутор или преводилац одлучио да их пише у номинативу.
Т. 157d Транскрипција: руски, словачки 237

Дакле: ЧОРНО2(а), Круnске (ген. према Черный, Крупская) - било


да је у номинативу Чорни, Круnска или Чорниј, Круnскаја.

Напомена: Овим се предлогом допуњује и донекле модификује одредба П (т.


183), чија примена изазива многе тешкоће. Наиме, врло је јака тежња да се у
номинативу преноси аутентични облик, и кад би се могао граматички прилагодити.
На пример, наши спортски коментатори по правилу ће пренети име онако како
пише на семафорима и у програмима (у изворном писму или у каквој латиничкој
транскрипцији): Белевскаја, БО2Uнскаја; али такво читање не треба да их обавеже
да и у косим падежима употребљавају неприродне облике ("Белевскаје", "Белевска­
ји"), уместо нормалног прилагођавања нашој придевској промени (Белевске, Белев­
ској).

Допуштање овог неједнаког поступка у номинативу и косим


падежима не значи успостављање некаквих нових граматичких

парадигми, него само признавање непотпуно оствареног дублети­


зма, у ствари суплетивног односа облика, што у ономастици није
нимало ретко (нпр. Елизабет: Елизабетин).

е. Руска презимена западноевропског језичког порекла прено­


симо некад према руској модификацији (ГиљфердиН2 а не Хилфер­
динг), а некад по обједињеном обрасцу (Херцен, за рус. ГЕРЦЕН).
Дајуhи предност првом поступку, П је нормирао и да се немачки
дифтонг ЕЈ у руским именима немачког порекла преноси на руски
начин, као еј: Ејзенштејн а не Ајзенштајн. Иако је ова норма
имала подршке међу славистима, ниједно овако уобличено име није
постало обично, него је у обичају само Рубинштајн, Ајзенштајн,
Бронштајн, Штајн, Бернштајн, тј. обједињени образац за ова
презимена, било да долазе из Русије било са Запада - те овој
обичајној норми треба дати предност. И Руси примењују обједи­
њени образац: ШТЕЙН имају и за сопственог шахисту и за пр уског
државника, па је и код нас обједињени образац логичан.

Имена из словаЧКО2 језика

158. Иако је словачки гласовни систем сличан нашем, а право­


пис доста једноставан, ипак има графија за чију је исправну
транскрипцију потребно и ближе познавање словачког правописа
и фонетике. Тако су у ТЕ, DE NE сугласници најчешhе умекшани
(као у чешком ТЕ, DE, NE), те код нас треба писати тје, дје, ње
- али има и случај ева у којима ови сугласници остају тврди (речи
страног порекла, неки придевски наставци и др.). Графијама ЈА,
ЈЕ обележавају се и дифтонзи (тако да у транскр. пишемо ј или
претварамо претходно L, N У Љ, њ) и двосложне комбинације, по
правилу у речима страног порекла (транскр. ија, ије). У презиме­
нима има примеса и других ортографских система.
у П је дато само неколико основних правила транскрипције,
којих ћемо се и ми држати (нешто допуњавајуhи обраду, али без
238 Транскрипција: словачки т. 158

тежње исцрпности); треба имати у виду да се тим одредбама испред


слоговног 1 занемарује умекшаност не само D и Т (где би писање
"тји", "дји" заиста било непогодно), него и L (где ни писање љ не
би доводило до структуралних тешкоћа).

159. Показаћемо и у алфабетском прегледу како треба прено­


сити карактеристичне словачке графије.

Л као е: Дјем.енова (DЕМЛNОVЛ), Месјар (MASIAR).


СН као х: Халуnка (CHALUPKA), а тако и његов звучни парњак
Н: Храдиште (HRADISTE), Хрохот (НRОСНОТ').
D' испред самогласника као дј: Дјанова (D'ANOVA), Дјарм.оти
(D'ARMOTY), Дјурович (D'UROVIC), али на крају речи као
д: Мокрад (MOKRAD').
DE об. као дје: Дјетва (DETVA), Бардјејов (BARDEJOV), али
DI као ди (иако је сугл. у оба случаја d'): Дивјаки (DIVIAKY).
DZ (звучни парњак сугл. ц) као дз: Медзани (MEDZANY).
DZ (африката као наша) као џ (немамо ономастичких примера).
Н-в. горе под СН.
IA, IE (дифт.) као ја, је, односно са претх. L, N као ља, ље, ња
ње: Дивјаки (DIVIAKY), Кожјар (KOZIAR), Чјерни (CIER-
NY), Прјевидза (PRIEVIDZA), Пјештјани (РIЕSТ'АNУ),
Сљач (SLIAC), Ситњански (SIТNIANSKY), Жељезовце (ZE-
LIEZOVCE); алиДанијел (DANIEL), Циnријан (СУРRIЛN) и
сл.

L' као љ у свим положајима: Љубореч (L'UBOREC), Костољани


(KOSTOL'ANY), Тоnољчани (TOPOL'CANY).
LI као ли (кад је I слоготворно), сагласно одредби П: Лиnтов
(LIPTOV), Ликава (LlКAVА); али LE као ље (сагласно општој
одредби П, мада LE ниј€E изричито наведено): Бољераз (BOLE-
v RAZ), Љевоча (LEVgCA). За LIA, LIE в. гоее под IA, IE.
N као њ: Рудњани (RUDNANY), Сухоњ (SUCHON).
NI, NE (об.) K~O њи, ње: Јаблоњица (JABLONICA), Тоnољњики
(TOPOL'NIKY), Малињец (MALINEC). За NIA, NIE в. под
IA.
т' испред самогласника као тј: Хнуштја (НNUSТ'А), Пјештјани
(РIЕSТ'АNУ), а кад је на крају речи као т: Хрохот (HRO-
СНОТ').
ТЕ об. као тје: Тјеnлице (TEPLICE), Тјеков (ТЕКОУ), али Т! (кад
је 1 слоготворно) као ти: Штитњик (STIТNIK). И суфикс
-STE преноси се као ште а не "штје": Храдиште (HRADI-
STE).
У као и (без умекшаВJlња претх. сугласника): Мијава (МУЈА УА),
Бистри (BYSTRY)

Словеначка имена - в. т. 104


Украјинска имена - в. т. 104, 106d
т. 160 Транскрипција: француски 239

Имена из фраНЦУСК02 језика

160. По свом значају за нашу језичку културу имена из


француског језика слична су енглеским, и њихово прилагођено
писање заслуживало би много исцрпнију обраду него што је овде
можемо дати. П је дао само неколико основних правила транскрип­
ције. Створена је, међутим, доста одређена и постојана обичајна
норма, с којом су сагласне одредбе П. Овде ће се указати на главна
правила прилагођавања нешто шире него у П, али без претензије
на исцрпност.

161. Главно колебање које се уочава у пракси односи се на


замену француског 1 (или У) испред самогласника; чак на истој
географској карти налазимо напоредо "Компијењ" и "Компјењ",
"Диеп" и "Дјеп" и сл. Једнозначно решење није могућно, јер и
једна и друга замена (и и ј) имају сигурне и стандардне потврде:
на једној страни Лион, Диор, Кристијан, Шатобријан, Молијер,
Лијеж итд., на другој Пјер, Сент Етјен, Робеспјер, Далацје и сл. -
Идуhи за створеним преовлађујуhим обичајем и настојеhи да се у
наше писање не уводе непогодне гласовне групе, могла би се
оценити као реална ова правила транскрипције фр. предвокалског
1и У:

а. као и испред (изговорног) а, у, О, што значи ија, ију, ио;

Ь. као и испред е (тј. ије) у два случаја: (1) ако је претходни


сугласник L или N (како би се избегло лј, нј одн. Љ, њ) и (2) ако
претходи сугласничка група са R на другом месту (како би се
избегле за изговор непогодне групе брј, дрј и сл.);
с. као ј у осталим случајевима испред е, тј. бје, nје, сје итд.
(примере в. ниже у азбучном прегледу).

162. Француски правопис задржава у писању некадашње крајње


сугласнике који се у савременом француском не изговарају, па и
наша транскрипција не преноси такве сугласнике, него се равна
према изговору. Готово редовно ово се односи на крајње S и Х, а
затим и на сугласнике Р, В, Т, D и кад су на апсолутном крају и
заједно са крајњим S; у појединим позицијама губљење захвата и
крајње R и RS (иза Е), као и неке групе са L. Такође се не преноси
мукло или немо Е кад је на крају речи (изузев у једносложним
речцама), а понекад ни у унутрашњим слоговима; стицај обе појаве,
губљење Е и сугласника, доводи до тога да се не преноси ни крајње
ES. Примери: Клермон Феран (CLERМONT-FERRAND, цртицу
из фр. топонима не преносимо), Де Севр (DEUX-
-SEVRES, покрајина), Ду (DOUBS, река у покр.), Лувје (LOU-
VIERS, град), Ла РошФуко (LA ROCНEFOUCAULD) итд. Ово
су преовлађујуhа правила, од којих има појединих одступања, нпр.
Ремс (REIMS), Брест (BREST), Шер (CНER, р. и покр.), а
240 Транскрипција: француски т. 162

нарочито често се крајње С задржава у изговору и У транскрипцији:


Армањак (ARMAGNAC), Бержерак (BERGERAC) и сл. С друге
стране, S понекад изостаје и кад је у унутрашњости речи: Декарт
(DESCARTES), Руже де Лил (ROUGET DE LISLE).
163. Из правила транскрипције треба изузети традиционалне
усвојене облике, као и обличка прилагођавања завршетка кад год
су ушла у обичај (нарочито су честа у именима река и покрајина),
нпр. Париз (PARIS), Бастиља (BASTILLE), Тиљерије (TUILE-
RIE), Пикардија (PICARDIE), Вандеја (VEND:8E), Бретања
(BRETAGNE), Рона (RHONE), Лоара (LOIRE) и др.
164. Кад се изузму појаве о којима је било речи, главна правила
и најтипичније поступке прилагођавања можемо овако представи­
ти:

AI, АУ (кад не следи самогласник) као е: ВОЛ11Јер (VOLTAIRE),


Лорена (LORAINE), Сент Етјен (SAINT-ETIENNE), Рембо
(RAIMBOT), Бел (ВАYLE)
AU као о: Оверњ или Оверња (AUVERGNE, ист. покр.), Моnасан
(MAUPASSANT), Де Гол (DE GAULLE).
С испред Е, 1, У као с: Прованс(а) (PROVENCE), Сирано (CYRA-
NO). у другим положај има као к (в. посебно и диграф СН):
Кокто (COCTEAU), тако и CQ(U): Жак (JACQUES).
СН према ИЗГ., као ш (чешће) и као к: Шарл (CНARLES),
Кристијан (CHRISТIAN).
<; као с: Франсоаз (FRAN<;OISE), Безансон (BESAN<;ON).
:8, :8, и Е редовно као е, а Е се у неким позицијама не преноси (в.
горе, т. 162).
EAU као о: Русо (ROUSSEAU), Бордо (BORDEAUX).
EI, ЕУ (кад не следи вокал) као е: Сена (SEINE), Ремс (REIMS),
Аверон (AVEYRON, р. и покр.).
EN, ЕМ (у затв. слогу) као ан, ам: Ру ан (ROUEN), Вандеја
(VEND:8E), Д'Аламбер (D'ALEMBERT), али EN изај као ен:
Амјен (AMIENS).
EU као е: Монтескје (MONTESQUIEU), Есташ (EUSTACНE).
G испред Е, 1 као ж: Жиронда (GIRONDE), Жене ва (GEN:8VE),
тако и GE испред вокала: Жорж (GEORGE). У другим поло­
жајима као 2, а тако и у GU испред Е, 1: Греюар (GR:8GOIRE),
Гијом (GUILLAUME), ЛаН2едок (LANGUEDOC, покр.).
GN као њ: Бретања (BRETAGNE).
Н је немо и не преноси се: Авр (НАУRБ).
1предвокално (иза консонанта) кад је испред а, у, о као и, што
даје секвенце ија, ију, ио: Кристијан (CHRISTIAN), Моријак
(МAURIAC), Шатобријан (CHATEAUBRIAND), Бријансон
(BRIAN<;ON), Бријуд (BRIOUDE), Диор (DIOR), Де Вио
(DE VIAU) , Ланион (LANNION), Берлиоз (BERLIOZ), Ниор
т. 164 Транскрипција: француски, холандски 241

(NIORT), Риом (RIOM), тако и Лион . (LYON), Нион


(NYONS). - Испред е а иза сугл. групе са R као и (заједно
брије и сл.): Шабрије (CHABRIER), Бодрије (BAUDRIER).
Иста замена биће погоднија и иза L, N: Молијер (MOLIERE),
Лијеж (LIEGE), Алије (ALLIER, река), Монnелије (MONT-
PELLIER), Жилијен (JULIEN), Сен Жинијен (SAINT-JU-
NIEN) , Шеније (CHENIER) итд.; трад. изузетак је Ришеље
(RICHELIEU), а има ијош колебања. - У осталим случајевима
1 испред е као ј: Пјер (PIERRE), Кретјен (CREТIEN), Шарnан­
тје (CHARPENТIER), Готје (GAUТIER), Ербје (HERBIER),
Дививје (DUVIVIER), Амјен (AМIENS), Мондидје (MONTDI-
DIER), Лувје (LOUVIERS), Дјеn (DIEPPE), Мезјер (MEZIE-
RES), Жјен (GIEN), СенДје (SAINT-DIЕ),Лорјен (LORIENT),
Арјеж (ARIEGE) итд. - В. и т. 161.
ILL и (об. крајње) IL иза вокала као ј: Версај (VERSAILLES),
Монтреј (MONTREUIL); трад. изузеци су Марсељ (MAR-
SEILLE) и Tuљepиje (TUILERIES). - ILL иза сугласника према
изговору, као иј (чешће) или као ил: Камиј (CAMILLE),
Кастијон (CASTILLON), Вилфранш (VILLEFRANCHE).
IN, IM (у затв. слогу) као ен, ем: Мартен (MARTIN), Рембо
(RIMBAUD).
Ј као ж: Дuжон (DIJON), тако и ЈЕ у Жан (JEAN) и сл.
01 као оа: Лоара (LOIRE), Рено ар (RENOIRE), Лавоазје (LAVOI-
SIER) , Антоан (ANTOINE), Антоанета (ANTOINETTE),
Франсоа (FRAN<;OIS), Франсоаз (FRAN<;OISE); тако и ОУ
као оа: Троа (TROYES, град), или (кад следи изговорни вокал)
као оај: Роајан (ROYAN).
OIN (у затв. слогу) као оен: Поенкаре (POINCARE).
OU као у: Тулуза (TOULOUSE), Тур (TOURS).
РН као ф: Филип (PHILIPPE), Дофин(а) (DAUPHINE, покр.).
QU као к: Марке (MARQUET).
S меljувокалско као з: Лезаж (LESAGE), Жозеф (JOSEPH).
U као и: И20 (HUGO), Босије (BOSSUET).
UN (у затв. слогу) као ен: Верден (VERDUN).
У меljувокалско као ј, међуконсонантско као и: Лафајет (LAPH-
АУЕТТЕ), Сирано (CYRANO).

Имена из холандСКО2 језика

165. Холандски језик - заједно са немачким, енглеским, фризиј­


ским и језиком африканс - спада у западногерманску групу, а
унутар те групе припада нискофраначком огранку. Говори се у
краљевини Холандији (14 милиона становника), затим у северним
покрајинама краљевине Белгије (где је познат као фламански), а
и у Суринаму и на Холандским Антилима представља службени

16 Правопис (ек.)
242 Транскрипција: холандски т. 165

језик. До 1942. године је такав статус имао и у Индонезији, поред


малајског. Без обзира на извесне дијалекатске разлике, у питању
је јединствени језик са општеприхваhеним нормама и стандардима.
Број говорника није, дакле, нарочито велики, али ни занемарљив:
двадесетак милиона становника. Од тога веhина живи у Холандији,
где се осим холандског у северној провинцији Фрисланд говори и
фризијски (око 400000 говорника). У Белгији нешто изнад поло­
вине становника (5,5 милиона) говори холандски (фламански), док
преостали део чине Валонци, чији је језик француски. На Холанд­
ским Антилима број говорника је знатно мањи (приближно 20%
од укупно око 230000 становника), док се веhина становника (више
од 75%) користи креолским језиком papiamento.
Што се тиче ономастике, ова етнојезичка мешовитост манифе­
стује се двојаким називима места. Тако, рецимо, за главни град
холандске провинције Фрисланд постоје два назива: на фризијском
Ljouwert и на холандском Leeuwarden. У Белгији је то још израже­
није, јер захвата много веhи део државне територије, али у писању
белгијске топонимије код нас преовладава преузимање француских
назива.

166. При изворном писа:њу холандских имена нема никаквих


графичких тешкоhа, јер се холандски језик служи основним фондом
латинских (односно англо-латинских) знакова, без специјалних
слова и дијакритичких додатака. Како се код нас о холандском
изговору мало зна, на прилагођавање имена (транскрипцију) знатно
је утицао немачки, а донекле и енглески језик. То се највише
одразило на тумачење појединих графа. Тако је EI схватано као ај
(Leyden - Лајден), EU као ој (Breughel - Бројгел), S као з
(FRIESLAND - Фризланд), Z као Ц (Zwier - Цвир) , ОО као у
(ЈООР - Јуп) итд.
Као ослонац стандарда у изговору и употреби холандског -
нешто што би се могло поредити са високонемачким (Hochdeutsch)
на немачком говорном подручју - послужио је говор провинције
Северне и Јужне Холандије. Иако су, како смо рекли, у оптицају
два назива (холандски и фламански), реч је о једном језику, за који
важе норме (општеприхваhене од 1947. године) под називом ABN
(Algemeen Beschaafd Nederlands - општи култивисани холандски).
По тој норми утврђују се односи између графије и изговора, али
управо у ономастици има доста одступања од тог система, мотиви­

саних историјски и дијалекатски. Ту се, наиме, у великом броју


случајева задржава стара ортографија, из периода средњехоланд­
ског (односно средњефламанског), као и остаци падежног система,
који је некад био развијенији. Све ове појаве нестале су из
савременог холандског система после језичке реформе из 1947.
године, али су се задржали трагови у начину писања имена.

Начелно је питање да ли иhи колико је год могуће на Ф о н е т-


т. 166 Транскрипција: холандски 243

с к у траНСКРИПЦИЈУ, ТЈ. преносити имена максимално по слуху,

најближе акустичком утиску, или ићи на п р и л а г о ђ е н у транс­


крипцију, тј. правити уступке и наслону на писмо и на неке створене
преседане. Можда је овај други начин реалнији, јер би се у том
случају неки најпознатији уобичајени ликови холандских имена
могли узети као узорци (ван roz, ван Дајк, Лајден, Уmрехm, 30јдер
одн. 30јдерско језеро), док би се по фонетској транскрипцији та
имена морала прогласити одступањем од правила (по акуст. утиску
пре би се идентификовали као: фан Хох, фан Дејк, Лејден, Итрехт,
Зејдер).

167. у консонантизму проблематична је транскрипција


хол. У, које се изговара као фрикативно в (или звучни парњак ф),
као и хол. G или GH, које се изговара као звучни парњак х. По
акустичком утиску први глас би се можда пре идентификовао са
нашим Ф него са в, а поготово други глас пре са х него са 2, али
се у прилагођеној транскрипцији (у ослонцу на писмо и створену
традицију) може ићи и на замене в и 2. Велику улогу при изговор у
холандских сугласника имају позициони моменти - процеси асими­
лације суседних консонаната и положај на крају речи. Тако звучни
фрикативи постају безвучни иза безвучних експлозива и фрикатива,
безвучни сугласници постају звучни испред В и D, а на крају речи
долази до обезвучавања сугласника. Међутим, ове појаве се могу
делом занемарити у прилагођеној транскрипцији. За сугласнике
треба посебно пазити да се не читају на немачки начин, нпр. Zwier
- не "Цвир" него 3вuр, Schelde - не "Шелде" него Схелде.

168. Много су сложенији односи, па и проблеми транскрипције


у холандском вокализму. Вокали се деле на кратке, полудуге и
дуге (условљене позиционо, јер се појављују само испред R). Две
последње групе иду заједно у тр анскрипциј и , и можемо их узети
обједињено, као фонолошки дуге. Кратки вокали су увек заступ­
љени једноструком графемом, док се на дужину и полудужину
делом указује удвојеним вокалом (АА, ЕЕ, ОО, UU), делом
двовокалском графемом (EU, ЈЕ, ОЕ, дОК неке друге двовокалске
графеме указују на дифтонге), а делом се оне подразумевају из
позиционих правила, иако се пише једнострука графема (углавном
у отвореним слоговима); од општих правила одступа донекле
употреба и значење слова У.
Холандски језик има и дифтонге, који се такође разликују
по квантитету. И код неких полудугих вокала (графеме EU, ОО)
долази до дифтонгизирања приликом говора, али у транскрипцији
то не долази до изражаја, пошто се не ради о фонемизираним,
системским дифтонзима. Слично томе, и у системском дифтонгу
који се пише као UJ и сл. могу се разликовати три гласовна
елемента.
244 Транскрипција: холандски т. 168

Како је холандски језик богатији вокалима и дифтонзима од


нашег језика, при транскрипцији неумитно долази до упрошliавања,
што у многим случајевима онемогућава реверзибилност. За неке
холандске вокале немамо блиског еквивалента, него морамо прибе­
гавати тек донекле блиским заменама, а и у њиховој примени има
тешкоliа. Тако у холандском постоје вокали типа о (отвореног и
затвореног) и й, које обично из других језика транскрибујемо
српскохрватским е, и. Како холандско EU редовно има вредност
О, можемо га, у складу с преседанима из других језика, без тешкоliа
преносити као српскохрватско е. Међутим, вредност типа о (затво­
ренијег) има у неким позицијама и хол. графем U, дОК се у другим
позицијама изговара као й. За најближу фонетску транскрипцију
то би значило да се мора диференцирати, нпр. Utrecht = Итрехт,
али Urk = Ерк. Тешкоliе овог диференцирања и одступање од тако
уобичајеног преседана као што је Уmрехm избегле би се прилаго­
ђеном транскрипцијом, ослоњеном на писмо, тј. задржавањем
изворног U: Уmрехm, Урк.
Такође разне могуliности транскрибовања долазе у обзир за
холандски глас g који се у писму представља графемама Е, А, 1,
U. Најближа фонетска транскрипција овде би била српскохрватско
е, али би боље било задржати досадашњу праксу да се овај глас
пише као и у изворној графији.

169. Овај прилог је намењен да буде информативна помоli


онима који се нађу у прилици да транскрибују холандска имена. У
складу с тим, у прегледу који следи на више места ће се предочавати
двојаке могуliности транскрипције - фонетске, која иде на
најближе српскохрватске гласовне еквиваленте, и п р и л а г о ђ е н е,
која осим гласовне блискости узима у обзир изворно писмо и
досадашњу праксу писања холандских имена код нас. Пре се може
препоручити ова друга, прилагођена транскрипција (подвучене
вариј анте).
Скраhенuце: изг. - изговор; тр. - транскрипција; фон. тр. - фонетска транскрипција;
прилаг. тр. - прилагођена транскрипција. Прилагођена транскрипција (као и
случајеви кад се не нуде двојаке могућности) приказана је подвучено (курзивом), а
фонетска обичним слогом.

2. В О К а л и з а м

А изг. а, а (полудуго или дуго, што важи и даље. уз ознаке


-
дужине), у неким позицијама g, тр. а: Катреп (Ка.мnеll), Brakel
(Бракел), Laren (Лареll) , Adama (Адама, Адема).
АА (АЕ) - ИЗГ. а, тр. а: Waal (Вал), Вааrn (Б ар 1l), Dael (Дал).
ААI (АУ, АН) - изг. ai- тр. ај: Venraij (Веllрај, Фенрај), Ostayen
(Осmајеll).
AU -изг. Ю~, тр. ау: Baarle-Nassau (Барле-Насау), Dauwe (Дауве).
Е - изг. е, е, у неким поз. g, тр. е: Westende (Весmеllде), Bergen
т. 169а Транскрипција: холандски 245

(БеР2ен, Берхен), Breda (Бреда), Herentals (Херенmалс).


ЕЕ - изг. ё, тр. е: Nordzee (Нордзе), Weert (Верm); в. и ЕI.
ЕI (ЕУ, ЕП) - изг. ei, фон. тр. еј. прилаг. тр. ај: Leiden (Лејден,
Лајден) , Steyl (Стејл, Сmајл) , Beijerland (Бејерлант, Бајер­
ланд); изузетно ЕI - изг. ё (тј. као ЕЕ), тр. е: Teirlinck
(Терлинк); в. и П.
EU - изг. о (полудуго или дуго), тр. е: Reusel (Ресел) , Уешпе
(Верне, Ферне); EEUW - изг. ёЧ, фон. тр. ев, прилаг. тр. еув:
Leeuwarden (Леварден, Леуварден).
1 - изг. i, Т, У неким поз. g, тр. и: Sittard (Сиmард, Сит арт) , Izegem
(Изе2е.м, Из ехем) , Gerrit (Гериm, Херет).
IЕ - изг. Т, тр. и: Тielt (Тuлm) , Lier (Лир).
П - изг. ei (као ЕI), фон. тр. еј, прилаг. тр. ај: Dijkstra (Дејкстра,
Дајксmра), уап Шјп (фан Рејн, ван Рајн).
О - изг. о (отв. И затв.), О, тр. о: Helmond (Хел.монд, Хелмонт),
Zwolle (Зволе), Hengelo (ХеН2 ел о) , Joris (Јорис).
ОЕ - изг. и, тр. у: Јоер (Јуn) , Woerden (Вурден).
ОЕI (ОЕУ) изг. щ, тр. уј: Hoei (Хуј), уап Loey (ван Луј, фан Луј).
ОО (01) - изг. О, тр. о: Koos (Кос), Goirle (Горле, Хорле).
001 (ООУ) - изг. бi, тр. ој: Ardooie (Ардоје), de Vooys (де Војс,
де Фојс).
OU - изг. аЧ (тј. као AU), тр. ау: Drouwen (Драувен).
U - изг. о (кратко), ti (полудуго или дуго), у неким поз. g, прилаг.
тр. у: Urk (Урк, Ерк), Utrecht (Уmрехm, Итрехт), Вшеп,
(Бурен, Бирен), Hilversum (Хилверсу.м, Хилферсем).
UI (UY, UП) - прибл. изг. oi, прибл. фон. тр. еј, прилаг. тр. ој:
Zuider Zee (Зејдер Зе, Зојдер Зе - Зојдерско језеро), Huygens
(Хејхенс, Хој2енс), de Bruijn (де Брејн, де Бројн).
UU - изг. ti (полудуго или дуго), прилаг. тр. у: Truus (Трус, Трис),
Ruurlo (Рурло, Рирло).
У'- (1) изг. i, Т, тр. и: Lelistad, (Лелисmад, -ат); (2) изг. ei, фон.
тр. еј, прилаг. тр. ај: уап Dyck (фан Дејк, Ван Дајк), в. ЕI.

Ь. Консонантизам

В - изг. Ь, тр. б: Berchem (Берхе.м); В крајње - изг. р, фон. тр. п,


прилаг. тр. б: ЈасоЬ (Јакоп, Јакоб).
С (ван поз. пред вокалима предњег реда) - изг. k, тр. к: Claes
(Клас), ЈасоЬ (Јако б, Јакоп).
СН - изг. х, тр. х: Berchem (Берхе.м); в. и SCH.
D - изг. d, тр. д: Zaandam (Занда.м); D крајње - изг. t, фон. тр.
т, прилаг. тр. д: Noord Holland (Норт Холанд, Норд Холанд).
F - изг. f, тр. ф: Fliet (Флиm), Duffel (Дуфел, Дефел).
G, GH - изг. у, прибл. фон. тр. х, прилаг. тр. 2: Groningen
(Хронинген, ГрониН2ен), Brugge (Брехе, БРУ2е); G, GH крајње
- изг. х, фон. тр. х, прилаг тр. 2: Mesdag (Мездах, Мездaz),
246 Транскрипција: холандски, чешки т. 169Ь

Hoogh (Хох, Хт); GT, GHT (тј. комбинација с безв. плозивом)


-изг. xt, тр. хт: Hoogte (Хохте), Vught (Вухm, Фехт); в. иNG.
Н - изг. х, тр. х: Haar1em (Харлем); изузетно немо Н: Arnhem
(Apт-teM); в. и СН, GH, РН, SCH.
Ј изг. ј, тр. ј: Јоер (Јуn) , Joris (Јорис); в. и NJ, SJ, ТЈ.
-
К - изг. k, тр. к: Каmреп (Камnен) , A1kmaar (Алкмар).
L - изг. 1, тр. л: Laren (Ларен), Wilhe1m (Вилхелм).
М - изг. m, тр. м: Schiedam (Схидам) , Mies (Мис).
N - изг. п, тр. н: He1mond (Хелмонд, Хелмонт), Оппо (Оно).
NG - изг. као један (назални задњонепчани) сугласник, изузев у
секвенци NGA (где се G посебно изговара), тр. Н2: Groningen
(ГрониН2ен, Хронинген), Wageningen (Ва2ениН2ен, Вахенин­
ген); за NGA прибл. фон. тр. нха, прилаг. тр. нга: Huizinga
(Хајзинza, Хејзинха).
NJ - изг. П, тр. њ: Апјиm (Ањум) , Oranje (Орање).
Р - изг. р, тр. п: Piet (Пит), Јоер (Јуn).
РН - изг. f, тр. ф: Alрhе1У/(Алфен).
R изг. r, тр. р: Urk (Ур,!, Ерк), Rie (Ри).
S - изг. s, тр. с: Soest (Суст), Bussum (Бусум, Бесем); SD, STD -
изг. zd (асимилација), тр. зд: Soesdijk (Суздајк, Суздејк) ,
Vestdijk (Вездајк, Фездејк).
SJ - изг. S, тр. ш: Sjouke (Шауке).
Т - изг. t, тр. т: Тilburg (ТилБУР2, Тилберех), Teniers (Тенирс).
ТЈ -изг. t', прибл. фон. тр. ћ, прилаг. тр. тј: Tjaard (Тјард, Ћарт).
V - изг. фрик. v (звучни парњак сугласника f, с тим што на крају
речи и у позицијама једначења губи звучност и изједначује се
са f), прибл. фон. тр. ф, Прилаг. тр. в: Vlie1and (Влиланд,
Флилант), Zevenaar (Зевенар, Зефенар).
W- изг. w, тр. в: Antwerpen (Антверnен), Wim (Вим).
Х - изг. ks, тр. кс: Hardinxve1d (Хардинксвелд, Хардинксфелт).
У -изг. ј, тр. ј: Yoors (Јорс); заЈ, У иWуп. и У табели вокализма.
Z изг. z, тр. з: Terneuzen (Тернезен), Zwier (Звир).

Имена из чешкт језика

170. По свом значају за нашу језичку културу чешки језик би


заслуживао и више пажње него што му се код нас посвеhује, а то
се односи и на питања прилагођеног писања чешких имена. Слич­
ност гласовних система наша два језика учинила је да се није
појавило више отворених проблема, али их ипак има.

171. Обличке проблеме изазива чешка промена [а] у [е] иза


палаталних сугласника, која погађа завршетке многих топонима
ж. рода, нпр. врло чест суфикс -ица, што у чешком даје -ICE. При
дословном преношењу оваква имена код нас прелазе у множину,
т. 171 Транскрипција: чешки 247

те се у интересу изговорне верности жртвује граматичка аутентич­


ност, која је у ствари битнија. Зато не треба сматрати грешком
ако се у чешким геогр. именима ж. рода једнине крајње Е замени
нашим а. Треба препоручити такав поступак као правило кад год
су у ПИ,тању ДВ9члана имена с придевком ж. рода: !јова Eiистрица
(NOVA BYSTRICE), Чешка или Ческа Кам,ењица (CESKA КАМЕ­
NICE) , Червена Речuца (CERVENA RECICE). и кад је име без
атрибута, било би пожељно овакво прилагођавање, кад год сигурно
установимо граматичке одлике имена. Ово, међутим, не можемо
знати на основу самог облика топонима, јер се чешке именице овог
типа завршавају на -Е и у једнини и у множини: KAMENICE
(CESкA KAMENICE) једнако као и BUDEJOVICE (CESKE BU-
DEJOVICE).

172. У области сугласника озбиљне тешкоће задаје преношење


чешког рефлекса старог меког р. Чешки је у овом у извесном
смислу на средини између пољског, где се старо меко р изједначило
са ж (позиционо и са ш), и словачког, где се р чува; наиме, у
чешком је овде специфични сугласник сложене артикулације, у
којој има елемената и р и ж (одн. Ul У позицији обезвучења).
Проблем је утолико тежи што је ово врло чест сугласник у чешким
именима; нпр. на једној карти Чехословачке налазимо:
BRECLAV, BREZNICE, BYSTRICE, DOBRANY, DVORISTE,
HORICE, HOROVICE, HRIВY, JAROMER, JAROMERICE, ЈА­
VORICE, KRIVOKLAT, KRIZANOV, KROMERIZ, LITOMERI-
СЕ, MERIN, MEZIRICI, MODRICE, NYRANY, OHRE, RELHRI-
МОУ, PODBORANY, PRELOUC, PREROV, PRESTICE, PRIВI­
SLAV, PRIBRAM, PRIMDA, REVNICE, STRIBRO, STRIBRNA
SКALICE1, STA~ F-IS~, TRE;!3ETIN, ТЈШВ!С, TREBQN, TRE-
ВОУА, TREMOSNA, TREMOSNICE, TREMS, VERNERICE.
По норми П преноси се R иза звучних сугласника као Ж, иза
безвучних као ш, а у другим положај има као рЖ. Међутим, у пракси
није постигнуто уједначено писање. Тако на карти у МЕП налазимо
Пшибрам (сагласно с П), али и Бшецлав, Охрша, Тршебич (мимо
Прав.), а у Великом атласу света (1973) Хоржице, Јаромјерж,
Кромјержиж, Литомјержице (сагл. с П), али и Бржецлав, Хржиби,
Пржибрам, Пелхржимов, Пржеров, Стржибро, Тржебич, Тржебо­
ва, Охра (мимо П). Различит је поступак и у давно усвојеним
именима Шафарик, Бистрица, Дворжак (која наравно треба за­
држати у том облику, без обзира на норму транскрипције).
Свакако нису прихватљиве транскрипције типа "Бшецлав"
нити "Бржецлав" ум. Бжецлав по П, али је стварно питање да ли
је погоднији тип Бжецлав, којим се жртвује и структурална прозир­
ност и наслон на писмо, или пак тип Брецлав, којим се занемарује
фрикативна компонента чешког R. Можемо дати предност овом
другом типу. Дакле, чешкоR треба преносити уз сугласник и на
248 Транскрипција: чешки, шпански т. 172

почетку речи (да се не би успостављао слог са вокалним р) као р,


а између вокала и на крају речи као рж: Јаворжица, Јаро.мјерж,
Ревњица, Брецлав, Требич.

173. Полазећи од П у осталим поступцима, може се препору­


чити да се чешке графије овако замењују:

СН као х: Прохаска (PROCнAzКA), тако и Н (звучни сугл.):


Храдец (HRADEC).
D' испред самогласника као дј (у др. положајима као дУ; Дјаблице
џ (D'ABLICE), Ждјар (ZD'ARl'
DE као дје: Будјејовице (BUDEJOVICE), али DI као ди (тј.
џ занемарујеџ се умекшаност сугласнџи,!<а): Дједице (DEDICE). џ
Е као је (за NE в. ниж~): Бјешини (BESINY), Безвјеров (BEZVE-
ROV) (в. и под DE, ТЕ).
Н-в. под СН.
NE, NI као ње, њи: Мањетин (MANETIN), Раковњик (RAKOV-
NIK). - в. т. 172.
Т' испред самогласника као тј, а у i!РУГИМ положај има џ као т:
Катја (КАТ'А), Унхошт (UNНОSТ'), Хоштка (НОSТ'КА).
ТЕ као тје, али суф. -STE као ште: Војтјех (УОЈТЕСН), Хради­
ште (HRADISTE); ТI kao ти: Тихи (ТICHY).
U као у: Лидови ду.м (LIDOvY DUM, Нарsщни дом).
У као и: Киселка (KYSELKA), Бишт (ВУSТ').

Овим прегледом нису обухваћене поједине традиционалне и


стране графије, којих има у чешким презименима. За разлику од
словачког, у чешком IA, IE нису дифтонзи (транскр. ија, ије) , а
чешко L никад не преносимо као љ. Вокалска дужина се обележава
знаком акута (као и у словачком и мађарском), а у транскрипцији
се не преноси.

И.мена из шnанскоz језика

174. Захваљујући сличности гласовних система и знатној сагла­


сности шпанског писма и изговора нису се створили тежи транс­

крипциони проблеми.
Отворени транскрипциони проблеми већег домашаја своде се
углавном на два питања: да ли шпанско Z преносити као з (по
писму) или с (по изговору) И да ли шпанско 1 кад је неслоговно и
у суседству са сугласником преносити као и или као ј; ово друго
првенствено се односи на положај 1 испред вокала (Сијера Невада,
Дијеzо, Сантија20, Асунсион или Сје-, Дје-, -тја-, -сјо-) , што је
врло често у именима, док се 1 иза само гласника а испред сугласника
ретко среће (Сикеирос или Сикејрос). Има и неких недоумица око
неслоговног U иза немог Н, али су везане за мали број имена.
т. 174 Транскрипција: шпански 249

у шпанском језику се у изговору изједначују В и У, али то


није створило транскрипциони проблем, јер се код нас имена
преносе сагласно писму, са ретким изузецима (Хавана ум. "Абана",
дублет Кордоба / Кордова).

175. Шпанско Z је у именима врло често слово, а код нас се


преносило више по писму него по изговору, нпр. Веласкез, За.мора,
Заnата, Со.моза, Мендоза, Лазариљо, Пизаро, Ибањез, Круз идр.,
иако има изузетака (Сара20са) и колебања (Перез и Перес, Гонзалес
и Гонсалес и сл.). Биће реалније и практичније и Доносиће мање
проблема у пракси ако з узмемо и као норму, не узимајући у обзир
изговорно изједначење са S (осим испред безвучних сугласника),
једнако као што и изједначено В и V транскрибујемо према писму.
Макар ми и узели с као норму замене, свеједно ће читаоци
латиничких текстова изговарати з кад у њима нађу имена типа
ARIZA, MENDOZA, SOMOZA, TARAZONA, VINAROZ, ELI-
ZAGA - често и не размишљајући је ли пред њима изворно или
прилагођено писање.

176. Шпанско 1 кад је између сугласника и самогласника


изговара се као [i] ако је наглашено, те га је неопходно задржати
у транскрипцији: Гарсија, Дијаз. Кад није наглашено, оно губи
слоговност, што отвара могућност да се преноси као ј, али би то,
у генералној примени, створило знатне тешкоће и косило се са
створеним обичајем. Зато нису прихватљиви облици типа "Дењел"
(то би било успостављање њ где га у шпанском нема), "Габрјел" ,
"Дјего", "Мундјал" (у латиници би се бр кал о са "Ћего", "Мунђал"),
"Валенсја", "Сјера Невада", "Дјонисјо", "Игнасјо", те треба писати
Денијел, Габријел, Дије20, Дионисио, Мундијал, Валенсија, Сијера
Невада, И2насио. Биће практичније овакво писање узети као
генерално правило него изузимати од тога ПОЈедине типове и имена

(дакле и Сантија20, Сијудад, Овиједо, Лусијентес итд.).

177. Такође се 1 иза вокала а испред сугласника под акцентом


изговара као [i], што изискује транскрипцију типа Валnараисо,
Лаинез, Луис, Луиса. Погодно је да тако преносимо и ненаглашено
1, иако оно тада губи слоговност: Сикеирос, Маракаибо и сл.;
једино би се, због створеног обичаја, могло изузети Буенос Ајрес
(биће обичније него "Аирес"). Како је споменуто, ова позиција 1
доста је ретка у шпанским именима, за разлику од португалских
(где смо такође препоручили писање и а не ј).

178. Шпанско Н је редовно немо, и не треба га преносити (осим


кад је створен обичај: Хавана, Хондурас, Алха.мбра). Његово
испадање, међутим, ствара проблеме ако за њим следи неслоговно
U, као у именима COAНUILA, CHIНUAНUA, TEOTIНUAcAN;
наиме, добију се низови самогласника неприродни за наш језик, а
250 Транскрипција: шпански т. 178

ј које се по општем правилу мора уметнути између и и у сувише


удаљава облик и од писаног облика и од изговора у шпанском:
"Коауила", "Чијуауа", "Теотијуакан". Боље би од ове била транс­
крипција Коавила, Чивава, Теоmивакан, која је блиска изговору
[koawila], [Ciwawa], [teotiwakan]; па и задржавање Н (Коахуила ... )
боље је него правити низове од четири или чак пет вокала
("Чиуауа").

179. у складу са изложеним оценама дајемо и конкретне


препоруке о транскрипцији имена из шпанског језика.

В као б, без обзира на изг. изједначење са У: Куба (CUBA), Рубио


(RUBIO); изузетак је Хавана (HABANA), а Кордова (C6R-
DOBA) могла би се заменити са Кордоба.
С кад није испред Е, 1 или у диграфу СН као к: Круз (CRUZ),
Куско (CUZCO), Лорка (LORCA).
С испред Е, 1 као с: Серванmес (CERVANTES), Валенсија (УА­
LENCIA), Франсиско (FRANCISCO). Традиционални изузе­
так: Дулчинеја иДулсине(ј)а (DULCINEA), такођеАндалузија
(ANDALUCIA, Галиција (GALICIA).
СН као ч: Чuле (CHILE), Кончиmа (CONCHITA); ССН као кч:
Мачу Пикчу (МACHU PICCHU, стари град Инка).
CUA - в. под U.
G кад није испред Е, 1 као г: Санmија20 (SANTIAGO), Орmега
(ORTEGA).
G испред Е, 1 као х (уп. и Ј, Х); Карmахена (CARTAGENA), Хорхе
(JORGE), Борхес (~9RGES).
GUA, GUO, GUE, GUI као гва, гво, гве, гви: Гвадалахара
(GUADALAJARA), Никарагва (NICARAGUA), Ка.магвеј
(CAMAGUEY), Гвиралдес (GUlRALDES).
GUE, GUI као ге, zи: Гевара (GUEVARA), Родригез (RODRI-
GUEZ), Аzилар (AGUILAR). ,
Н је немо и не треба га преносити: Ернандез (HERNANDEZ),
Калаора (CALAHORRA), Муласен (MULHACEN). Трад. изу­
зеци: Хондурас (HONDURAS), Хавана (HABANA), Алха.мбра
(ALHAMBRA). В. и т. 178 (и диграф СН).
1 као и (опште правило): Дионисио (DIONISIO). Посебно приказу-
јемо 1 уз вокале: .
1 предвок. као и, тј. IA, IE, IU, 10 као ија, ије, ију, ио: Ескоријал
(ESCORIAL), Сијера Невада (SIERRA NEVADA), Сијудад
Мексико (CIUDAD мEXICO), Асунсион (ASUNCI6N) (в. т.
176);
1 поствокалско као и: Валnараисо (УALPARAISO) , Маракаибо
(MARACAIBO) , Сикеирос (SIQUEIROS) (в. т. 177).
Ј као х (уп. и G, Х): Хорхе (JORGE), Tpyxuљo (TRUJILLO).
LL као љ (а L, LH као л): Ceвuљa (SEVILLA), Аљенде (ALLEN-
DE).
т. 179 Транскрипција: шпански 251

N као њ: Буњуел (BUNUEL), Ибањез (IВANEZ).


QUE, QUI као ке, ки: Енрике (ENRIQUE), Гвадалкивир (GUA-
DALQUIVIR) .
S (и међусамогласничко) као с: Росарио (ROSARIO), Хосе (JOSE).
TZ као ц: Кецалкоаmл (QUETZALCOATL), али Паскуаро (PATZ-
CUARO, град и језеро).
U (слоговно И неслоговно) осим у ниже показаним положај има -
као у: Куба (CUBA), Пуебла (PUEBLA), Куерво (CUERVO).
U, -о кад је у GUA, GUO, G-оЕ, G-OI као в (примере в. под G).
Изузетно тако и у Еквадор (ECUADOR).
U по изг. међувокалско (у писму иза Н) као в (ако се испушта Н);
Чивава (CHIHUAHUA, меке. град), в. т. 178.
U се не изговара и не преноси у GUE, GUI, QUE, QUI (в. под G
и Q).
V као в (без обзира на изг. изједначење са В): Buљa (VILLA).
Х као Х, кс или с: Хавијер (HAVIER), Оахака (ОАХАСА),
Коmоnакси (COTOPAXI), Алеи(к)сандре (ALElXANDRE),
Таско (ТАХСО), Сочu.милко (XOTCHIMILCO). Иако се МЕ­
XICO изговара са Х, код нас је само Мексико (и за државу и
за град).
У редовно као ј изузев кад чини посебну речцу: Уруzвај (URU-
GUAY), Јукаmан (YUCATAN), Гоја (GOYA). Речца У као и:
Кеведо и Вuљещс (QUEVEDO У VILLEGAS).
Z као з, а испред безвучног сугласника као с (в. т. 175): Веласкез
(VELAZQUEZ), Алварез (ALV AREZ) , Ибањез (IBANEZ),
Хu.менез (JIMENEZ), Заnаmа (ZAPATA), Замора (ZAMO-
RA), Зорuља (ZORILLA), Алказар (ALCAZAR), Лазарuљо
(LAZARILLO), Мендоза (MENDOZA), Сомоза (SOMOZA)
итд. Где је ушло у обичај с, треба тако и задржати: Capazoca
(ZARAGOZA). Уп. и горе TZ.
Без промене се преносе остала слова шпанског писма (D Е F
L М N О Р R Т), само се RR упрошhава ур.

*
180. Закључна је препорука свим издавачима да обавежу своје
сараднике, а нарочито ауторе и редакторе уџбеника и приручника,
на доследно поштовање изложених транскрипционих правила. То
је једини начин да се уведе ред и постојаност у писање туђих имена
и сузбије хаотична произвољност, која је и досад нанела доста
штете нашој језичкој култури. За језике који су остали необрађени
главно је правило: држати се облика који су ушли у наш изражајни
обичај. Никакву измену уобичајених облика, из било којег језика,
не треба уводити у јавне текстове док се не верификује у лингви­
стичким установама и сагласно с Матицом српском.
ИНТЕРПУНКЦИЈА

181. Уводна објаmњењз. Ако би се делови говора - речи и


реченице - изговарали без икаквог одвајања и раздеобе на смисаоне
и ритмичке јединице, казивање би било не само монотоно и
заморно него у много случај ева и нејасно, двосмислено. Смисаона
рашчлањеност усменог говора постиже се пре свега тиме што

појмовне речи имају свој лексички нагласак (акценат), а јасност


реченице осигурава се интонацијом и ритмом, тј. дикцијом: глас
се по потреби диже и спушта, говор се прекида кратким или и
нешто дужим застанцима (паузама), а поједини делови говора
посебно се наглашавају, тј. на поједине речи пада реченични
нагласак.

з. У општој писаној речи не бележи се интонација реченице


нити акценат појединих речи, али се оне једна од друге раздвајају
белинама, а реченични нагласак понекад се предочава п о Д в л а ч е -
њем (в. у т. 5). На смисаону рашчлањеност казивања, као и на
односе и одлике његових саставница' (делова, елемената) указује
се правописним знацима или интерпункциј ом. Улога
правописних знакова, међутим, није само да надомести оно што се
у усменом говору изражава интонацијом и застанцима, него и да
допуне и унапреде изражајне могуhности и економичност излагања.
Захваљујуhи правописним знаковима и поступцима, писани текст
постиже већУ јасност и поготово већУ сажето ст него усмено кази­
вање, будуhи да знак често замењује реч или групу речи. У својој
служби правописни знакови се допуњавају с великим словом на
почетку реченице и с белинама између речи и знакова. У сложени­
јем и опширнијем тексту допуњава се правописни поступак рашчла­
њивањем на ставове (ставке, пасусе, тј. прелажењем на нови ред,
обично увучени), као и разбрајањем делова (нумерацијом или
алфабетским обележавањем), а такође подбелешкама (фуснотама,
напоменама испод текста). - У поезији се преласком на нови ред
и повеhаном међуредном белином текст дели на стихове и строфе.
т. 18lb Интерпункција: увод 253

Ь. У интерпункцији се могу разликовати р е ч е н и ч н и знакови


- који указују на границе пуних реченица и суреченица, на њихов
карактер, као и на односе и одлике њихових делова - и помоћни
правописни знакови, за различите посебне потребе. У појединим
приручницима само се реченични знакови називају интерпункцијом,
а они други правописним знацима, и онда се посебно обрађују (нпр.
тачка на крају реченице у интерпункцији, а тачка за скраћивање
речи у правописним знаковима). Овде пак узимамо као реалније
да и једни и други спадају у правописне знакове и истозначни појам
интерпункције ('међузнакова'); биће такође практичније и преглед­
није да се заједно обраде нпр. све службе тачке или црте него да
неке иду у једно, а неке у друго поглавље. Обрађиваће се они
знакови и они поступци који спадају у општије правописне обичаје,
који не остају ограничени на поједине струке и специјалности.
с. Најважнију улогу имају они знакови који су неопходни за
уобличавање писане реченице. То су пре свега т а ч к а, као знак
који заједно с великим словом показује границе пуних реченица, и
з а п е т а или з а р е з, знак најбитнији за предочавање унутрашњих
односа у реченици, тј. веза и односа међу суреченицама и другим
(ужим) саставницама. Како се види, разликујемо где треба појмове
'пуна реченица' и 'суреченица' (нпр. пуна реченица "Или купи алат
или остави занат" састоји се од две суреченице), али треба имати
на уму да овај приручник не нормира питања терминологије, него
се слободно - за ову прилику - служимо терминима који су нам
изгледали погодни за јасније излагање. Што се тиче варијаната
(синонима) 'запета' (традиционални српски термин, руског поре­
кла) и 'зарез' (термин који смо усвојили од 1960), служићемо се
више овим другим, због поколења која су се школовала после 1960.
и од којих ће реално зависити будући доминантни изражајни
обичаји; у сваком случају, треба знати и уважавати и један и други
термин. - Без зареза и тачке није могућно исправно писање ни
најједноставнијих текстова, а многе реченице својим карактером и
СКЛОпОМ изискују И друге реченичне знакове: Ц р т у, т а ч к у с а
зарезом, наводнике, двотачку (или две тачке), заграду,
упитник и (знатно ређе) узвичник.
д. Као што се од правила писања великог слова одступа из
стилистичких разлога (уп. т. 38), и у примени интерпункције каткад
се намерно иде мимо норме (у блажој или изразитијој мери), у
тражењу стилистичких ефеката или начина да се појача уметнички
и експресивни утисак. Доста често се из ових разлога тачка
употребљава гушће него што изискује склоп текста, каткад и зарез
(изразитих примера има у прози М. Црњанског), а најчешће видимо
делимично или и потпуно испуштање интерпункције у новијој
поезији. Овакви поступци су изван правописног нормирања, а
њихову оправданост или промашеност може оцењивати стили­

стичка и уметничка критика.


254 Интерпункција: тачка т. 181е

е. И кад нису у питању посебни стилистички поступци, ни У


каквој нормативној обради интерпункције не могу се предвидети и
нормирати сви случајеви и сви поступци у примени правописних
знакова. Зато знатан део те примене остаје да га решава сам писац
или редактор који му помаже, по аналогији с нормираним случаје­
вима и с правописним обичајима, као и на основу слободне оцене
који ће поступак бити у најбољем складу са садржајем.

Тачка

182. Тачка је најважнији знак у подели текста на његове


саставне делове ('раздвојна тачка').

з. Тачка се пише на крају реченице (потврдне и одричне). Ако


се текст даље наставља, иза тачке (и белине) следи велико слово.
Тачка је условљена садржајем, тј. долази онда кад је мисао
довршена, а у говору одговара јој приметно падање гласа и
застанак. Није у складу с правописним правилима кад се тачком
одваја несамостални део реченице, нпр. објекат. Дакле, мимо
правила је уобличен овај навод:

Пред собом у сали види саме девојке и жене. Лепе, страшно лепе, све младе.
И познате однекуд.

По интерпункцијској норми, у оваквим позицијама пишу се нор­


мално зарези, с тим што се неки од њих може заменити тачком и

зарезом или цртом, а писање тачке спада у одступања од норме из

експресивних и стилистичких разлога (т. 181d). - Зависно од свог


карактера, реченица се - уместо тачке - завршава и упитником,

узвичником (или оба заједно), каткад и знаком прекида (три тачке).

Ь. Тачка се пише и иза наслова одељка ако се текст наставља


без преласка на нови (увучени) ред (пример в. на почетку т. 181 и
другде у овој књизи). Ако се иза наслова прелази на нови ред,
тачка се не пише. Тачка се не пише ни иза потписа и других краћих
записа који стоје изоловано (нпр. на почетку и на крају књиге, у
колоналним списковима и сл.).

с. Раздвојна функција тачке унутар пасуса појачава се каткад


и цртом (в. т. 200с).

183. Тачка је неопходан знак и у разним скраћивањима речи


(,скраћеничка тачка').

з. По општим правилима скраћивања тачка се пише иза


скраћених речи писаних малим словима (курентне скраћенице,
почетне и сажете), као и при слободном скраћивању делова власти­
тих имена:
т. 183а Интерпункција: тачка 255

т. (тачка), 2. (господин, и 22. - господа), бр. (број), св. (свеска или свети),
КЊ. (књига), С. или стр. (страница), 2. или 20д. (година), д. или дин. (динар);
и др. (и друго), и сл. (и слично), О. м. или О. мј. (овог месеца, овог мјесеца),
С. р. (својом руком, својеручно), т. 2. (текуће године); итд. (и тако даље),
нпр. (на пример, на примјер), тј. (то јест), тзв. (такозвани), јд. (једнина),
ркn. (рукопис, рукописни), стсл. или старосл. (старословенски), сх. или
срnскохрв. (српскохрватски), блр. (белоруски, бјелоруски), слч. (словачки),
слнч. (словеначки), РСН. (русински); Ћ. lакшиh, А. П. Чехов, Г. Милановац,
Н. Сад.

Ь. Не пише се тачка иза неких сажетих скраћеница састављених


од првог и последњег слова или слога:

2Ьа (госпођа), ща (госпођица), др (доктор), мр (магистар).

С. Не пише се тачка у курентним скраћеницама (тј. онима које


се пишу малим словима) од мерних јединица метар, грам, лuтар;
и друге мерне јединице често се скраћују без тачке, али се могу
писати и по општем правилу (т. 183а):
м (метар), км (километар), см или цм (сантиметар или центиметар), 2 (грам),
К2 (килограм), дК2 (декаграм), л (литар), дл (децилитар); ч и Ч. (час), м и М.
илимин. (минут), квч и квч. (киловат-час), т и т. (тона), ха иха. (хектар) идр.

d. Верзалне скраћенице (од великих слова) по правилу се пишу


без тачака, а ређе су оне у којима је уобичајено писање тачака:
А (ампер), МС (Матица српска), УН (Уједињене нације), ТВ (телевизија,
телевизијски), САД (Сједињене Америчке Државе); П. С. или P.S. (post
scriptum, постскриптум), М. П. (место печата).
у писању скраћеница у појединим делатностима створена су
посебна правила и обичаји. О скраћеницама и њиховом писању
биће речи и у посебном одељку.

184. Тачка се пише и уз цифрама исписане бројеве ('постцифар­


ска тачка'), да укаже на њихову нарочиту функцију; у обележавању
рашчлањености текста каткад се пише и уз слова алфабета.

а. Уз изузетке који ће се ниже предочити, тачка се пише иза


арапских бројки кад значе редне бројеве, ради њиховог разлико­
вања од обичних, основних бројева, а не пише се иза римских
бројки, будући да оне редовно означавају редни број, те нема
потребе диференцирања:
Основана у посљедњој деценији xv вијека, Црнојевићка mтампарија је обја­
вила пет књига, а прва од њих - како је записано на њеном 269. листу -
довртена је 4. 1 1494. године.

Ь. Тачка у овој служби (као обележје редног броја) не пише


се испред другог знака интерпункције:
Други св(ј)етски рат (1914-1918); скуп одржан 15-18. јуна; Иво Андрић (10.
IХ 1892 - 13. III 1975); књиге објављене 1959, 1962, 1965. и 1966. године.

С. Тачку иза броја не треба писати ни онда кад се он може


(макар из ретка) читати и као основни, а не само као редни. То
256 Интерпункција: тачка, зарез т. 184с

бива најчешhе кад се наводе бројке из неке нумерације и то иза


именице која означава јединицу те нумерације:
у тачки 18 и 21а приручника; исправити грешке у фуснотама 3, 6 и 7а и на
стр. 29 и 31; термин у чл. 59, 120, 150 и 151 Законика; у свескама 3 и 4-5 часописа.
Ако је пак именица иза бројки, број се обавезно чита као редни и
тачка се редовно пише: на 11. и 13. страници књиzе, у 3. свесци,
у 5. и 7. члащ итд.

д. Тачку иза редног броја не треба писати на крају наслова и


уопште оних записа који се штампају у засебном реду (нпр. година
издања у заглављу књиге).

е. Иза бројева (арапских и римских) и иза слова (у алфабетском


реду) којима се рашчлањује неки текст пише се тачка ('параграф­
ска') - ако се текст наставља у истом реду иза броја или словног
симбола:
1. Кичмењаци
1. Зверови
а. Мачке
б. Медведи ...
11. Бескичмењаци

Уместо тачке, уз арапске бројеве и слова у овој служби може бити


и полузаграда: 1), а) итд., а каткад се употребљава и потпуна
заграда: (1), (2) итд. или знак степена: 10, 20 ...

185. Тачка се пише или се оставља белина и унутар веhих


арапских бројева да се (ради прегледности) одвоје троцифарски
периоди: нпр. милион се пише 1.000.000 или 1 000000. Среће се и
наизменично писање тачке (за хиљаде) и зареза (за милионе), али
је зарез боље употребљавати само у децималном разломку. У
четвороцифреним ознакама година не издваја се цифра хиљаде ни
тачком ни белином.

Заnета или зарез

186. Зарез је најважнији знак за предочавање и прецизирање


унутрашњих односа у реченици. Позиције његове употребе делом
су на саставу суреченица, а делом омеђавају или издвајају и уже
говорне јединице, тј. делове реченице. У усменом говору зарезу
обично одговара застанак без спуштања гласа. Зарез је у тесној
вези са употребом везника: ако су реченице или њихови делови
повезани (и истовремено раздвојени) везником, зарез се некад
пише а некад не пише; али кад везник изостане, често постаје
неопходан зарез или други правописни знак који га може заменити.
Разлози за употребу зареза могу бити напоредност и набрајање,
придодавање, супротност, инверзија (преокретање редоследа де­
лова пуне реченице).
т. 187 Интерпункција: зарез 257

187. Зарез и иаиоредии делови речеиице. Делови рече нице


могу бити тесно повезани међусобним зависним односом (одредбе­
ним или Допунским), или пак стајати напоредно.

а. у овом другом случају зарез се обавезно пише ако је израз


асиндетски, тј. ако изостане везник; смисао овог зареза можемо
објаснити речју ТАКОЂЕ. Ако је пак употребљен везник, зарез
се обично не пише, али се може и писати ако је други исказ
израЗИТИЈе супротстављен првом или ако се схвата као накнадно

додат. Обрасци:
Говорио је тихо и разговијетно [без зареза].
Говорио је тихо(,) али разговијетно [необавезан зарез].
Говорио је тихо, разговијетно [обавезан зарез].
Можеш купити цвеће и неко пиhе [без зареза].
Можеш купити цвеће или неко пиhе [обично без зареза].
Можеш купити цвеће, неко пиhе [обавезан зарез].

Ь. Ако је везник употребљен и испред првог члана везе, ни


онда се зарез обично не пише у краhим реченицама:
Говорио је и тихо и разговетно. - Није нашао ни цвеће ни пиhе. - Можеш
узети или цвеће или неко пиhе.

с. Изложена правила (под а и б) о изостављању зареза испред


везника вреде ако је исказ кратак и једноставан (као у већ
наведеним примерима) и ако се његови делови не супротстављају
један другом и не истичу реченичним нагласком. Ако су пак
напоредни делови исказа опширнији и сложенијег састава, обично
се њихова граница (односно ритмичка пауза) обележава зарезом
или цртом:

Можеш узети неко одабрано (не мора бити скупо) и лепо упаковано цвеће,
или пак какво боље пиhе [или с цртом уместо зареза].

Супротстављање делова исказа (и застанак у усменом говору) јаче


се осећа кад се понављају везници
- па је и писање зареза или црте
обичније:
Или они нас, или ми њих - треће могуhности нема. - Или они нас - или ми
њих, треће могуhности нема.

Напомеllа. Овде видимо да се зарез може замењивати цртом, а та могућност


постоји и У неким другим типичним функцијама зареза (в. т. 197). Треба пак имати
у виду да се не може замењивати цртом зарез у набрајању, нити зарез у асиндетском
низању напоредних делова говора. Изван правила је дакле (иако се среће у пракси)
писање типа "Говорио је тихо - разговетно", "Био је поборник - приврженик тих
идеја" итд.

д. Писањем или изостављањем зареза и у реченицама истог


склопа могу се постизати различите нијансе значења; нпр. у низању
придева и прилога од писања зареза зависи схватају ли се они
напоредно и посебно или се узимају заједно, у допунском односу.
У примерима:
Падала је студена јесења киша. - Пред очима му је била њена густа црна коса.

17 Правопис (ек.)
258 Интерпункција: зарез т. 187d

измениће се значење и стилистички смисао придева ако пишемо:


Падала је студена, јесења киша. - Пред очима му је била њена густа, црна коса.

у првом случају атрибути се узимају заједно, а нагласак је на првом


од њих; али ако напишемо зарез, нагласак је једнако и на другом
придеву, који постаје равноправан део описа. У усменом говору то
је изражено појачаном наглашеношћу другог придева и застанком
испред њега.

е. Писање или изостављање зареза између напоредних појмова


(било да су делови реченице или напоредне реченице) доста зависи
од самог везника и значења које му је својствено. Зарез знатно
чешће долази испред супротних везника него испред саставних и
раставних, али и унутар тих група има разлика међу појединим
везницима. Начелно се зарез мање пише испред ненаглашених
везника него испред оних на које пада изразитији реченични
нагласак. Наглашеност везника и другог појма посебно се испољава
кад се везник понавља (и ... и, или ... или, нити ... нити), или кад
је појачан придодато м речцом (а камоли, или пак). То често
оправдава и употребу зареза, али су за њу од утицаја и други
моменти.

(1) Најчешће се без зареза испред себе пише саставни везник


и, а онда и раставни везник или кад није у наглашеном понављању
или испред накнадно додатог текста. Зарез је обичнији испред
саставног ни, нити и раставног било, јер се ови везници чешће
јављају у наглашеном истицању и супротстављању другог дела
напоредне везе. Често се пише зарез и испред везника па, те, јер
се текст који следи иза њих често схвата као накнадни додатак;
као добро мерило за зарез испред ова два везника може послужити
сам говорни ритам, тј. зарез треба писати онда кад се у нормалној
дикцији јавља застанак.
(2) Главно је правило за супротне везнике да се испред њих
пише зарез. Ово се доследно примењује ако је везник појачан речју
која истиче супротност: а камоли, а поготово, али никако и сл.
Испред ненаглашених супротних везника зарез се, међутим, може
изоставити ако појмови повезани везником чине једну јединицу у
склопу реченице и ако је супротност само формална, небитна:
Послаћу ти све што си тражио, не прексутра не20 већ сутра. - Вјетар риче и
урла као дивља а гладна звијер. - Бикови имају краће а дебље рогове. - Мати
брзо али пажљиво устаде. - Занемарио је обавезе, не само друштвене не20 и
породичне.

188. Зарез у набрајању. Ако се напоредно употребе више од


две јединице, напоредност се претвара у набрајање, низање. Раздва­
јање јединица које се набрајају спада у основне службе зареза, који
се овде обично не може замењивати другим знаком (изузев каткад
т. 188 Интерпункција: зарез 259

тачком и зарезом, в. т. 202с). Зарез се у набрајању изоставља


једино ако је између чланова низа употребљен везник, али ни то
није редован поступак.

а. Набрајање углавном може имати три вида, од којих зависи


и писање зареза:

- закључено везником (саставним, раставним): Гајили су брес­


кве, крушке, јабуке и шљиве;
- асиндетско (без везника): Гајили су брескве, крушке, јабуке,
шљиве;

- с понављањем везника: Гајили су (и) брескве, и крушке, и


јабуке, и шљиве; Гајили су јабуке и брескве и кајсије.

Ь. Како се види из образаца, зарез се не пише испред везника


којим се закључује низ, али се пише ако се везник понавља да би
се истакло набрајање или јединице које се набрајају. Ако се пак
везником тешње повезује оно што се набраја, зарез се не пише ни
кад се везник понавља; такав је случај у последњој варијанти
реченице наведене под а, као и у реченицама овог типа:

Учио их је свирању на клавиру и виолини и виолончелу. - Обеhали су му добру


плату, унапређење и стан и храну. - Гајили су брескве и кајсије, крушке и
јабуке, трешње и вишње и разно друго воће.

у овим примерима везник се понавља да се поједини појмови тешње


повежу у целину и да се избегне утисак једнообразног набрајања.
Најчешhе то бива зато што се два појма (нпр. "стан и храна")
узимају као једна јединица низања или набрајања; до понављања
везника тада долази зато што се једном узима као знак закљученог
набрајања (" ... унапређење IИ! стан и храну"), а други пут за
обједињавање два појма у једну јединицу набрајања ("стан 11! хра­
ну").

189. Издвајање уметJНlУТИХ IИ! ДРУГIИ!Х придодатlИ!Х делова реllJ[еJНIIИ!­


це. Веома су разнолике језичке јединице које се јављају у улози
придодатих делова реченице. Једне су већ по својој природи,
граматичкој или лексичкој, оријентисане на такву службу или су
јој врло склоне; такве су вокатив, разни узвици (нпр. авај, ах, гле),
модалне или оценске речце (наравно, разуме се, нажалост, несум­
њиво, можда, ваљда, вероватно), везничке речце и изрази (који
смисаоно повезују целине веће од реченице: ме9утим, ипак, на­
против, наиме, према томе, на пример, истина, најзад, осим
тога, с друге стране, уосталом и др.). Друге пак представљају
обичне речи, изразе или реченице - али употребљене као придода­
те, изван нормалног тока казивања. Граматички се придодати
делови разазнају по томе што њиховим изостављањем реченица не
постаје непотпуна, недоречена и не губи свој стварни смисао, него
се само лишава допуне коју је доносио додатак. Овакви дело­
ви, ако стварно имају смисао нечег придодатог или издвојеног,
260 Интерпункција: зарез т. 189

обележени су и у изговору или читању (интонацијом и застанцима,


паузама).

3. Џридодати делови начелно могу бити уметнути (привремено


прекидајући ток казивања), а могу стајати и на почетку реченице
(као приступни, уводни део или претходно објашњење, указивање
на околности), или пак на њеном крају, као даљи или накнадни
елеменат садржаја. Обрасци:
На своју срећу, он још није био заспао. - Он, на своју срећу, још није био
заспао. - Он још није био заспао, на своју срећу.

То не значи да је њихов смештај произвољан. Оне речце и изрази


којима се успоставља веза с претходним казивањем (међутим,
ипак, наиме, напротив итд.) по правилу стоје на почетку или близу
почетка реченице, а углавном такав смештај имају и кад значе став
или оцену говорног лица (наравно, нажалост, можда итд.). Напро­
тив, на крају реченице обично стоје они делови који се накнадно
додају, као допуњавање онога што је већ речено и као даље
развијање казивања. Ти накнадни додаци врло често имају облик
реченице (тј. суреченице, даљег развијања сложене реченице), па
ће о њима бити речи ниже, у одељцима о реченици, а овде се
обрађују првенствено делови ужи од реченице.

Ь. Као о п ш т е п р а в и л о може се узети да придодате делове


реченице треба издвајати и интерпункцијом ако су они стварно
придодати и издвојени из тока реченице. Та стварна издвојеност
зависи и од њихове граматичке природе (нпр. граматички се
издвајају вокатив, разни узвици, уметнуте реченице) и од тога да
ли их сам писац узима као издвојени део, који се придодаје рече ници
и обележава у дикцији, или пак као нормални део тока реченице.
Кад их треба издвојити знаковима, ту службу обично врши зарез;
ако се жели нагласити и појачати издвајање, уместо зареза долази
црта, док се у заграду ставља уметак или дометак који је изразито
изван реченичног тока (попут подбелешке, фусноте). У даљим
подтачкама (189c-g) ближе ће се приказати неки битнији поступци
у примени наведеног општег правила.

с. В о к а т и в је граматички издвојен из реченице и стоји изван


њеног и субјекатског и предикатског дела. Он се не може издвајати
заградом, а није обично ни издвајање цртама, те ту службу врши
само зарез.

(1) Вокатив се редовно издваја зарезима ако нема посебних


разлога за њихово изостављање:

Вранче, ти си био пун снаге и воље. - Стојте, галије царске! - Амо руку,
јуначе, пружи жуљну.

(2) У неким устаљеним изразима и узречицама вокатив и


императив стоје у тесној вези, па се не одвајају никаквим знаком:
т. 189с Интерпункција: зарез 261

Боже сачувај, ни на памет ми то није пало. - Код нас је и боже помози, како
је по другим крајевима. - А ако се, не дај мајко божја, кућа запали!

Тесна уклопљеност вокатива у овакве изразе види се и по томе


што иза њега може стајати енклитика: боже .ме прости, боже га
сачувај и сл.

(3) Између глагола у другом лицу (обично императива) и


вокатива допуштено је изостављање зареза кад се такве комбина­
ције употребе у низу који се узима као једна реченица, а не низ
узвичних реченица. У оваквим низовима, дакле, може се двојако
применити интерпункција (зависно од тога жели ли писац да их
изразитије или блаже раздели на саставне делове):
Иди, сине! Иди, надо! Иди, птиhу, у планину! - Полети, песмо! Поljите, сунца,
на облак сиви! - Стан', ниткове! Стани, несретниче! Стани, уло! Стан',
безакониче! Стани, губо! Стани, куго клета! Да т' научим тровати ми света!

а исправно је и овакво писање:


Иди сине, иди надо, иди птиhу у планину! - Полети песмо, поljите сунца на
облак сиви! - Стан' ниткове, стани несретниче, стани уло, стан' безакониче .. ,

Допуштено је у оваквим случајевима и писање малог слова иза


узвичника (Иди, сине! иди, надо! иди, nmuhy, у планину!), али не
би било оправдано писати зарезе и као знакове набрајања и за
издвајање вокатива, јер би тако нагомилани више замагљивали
него разјашњавали стварну смисаону поделу текста ("иди, сине,
иди, надо, иди, птићу, у планину!"). - О зарезу између узвика и
вокатива в. ниже (т. 189d4).

д. Посебно издвајање интерпункцијом изискују и у з в и Ц и,


који се могу схватити као неразвијене реченице. Каткад и стоје
изоловано (нпр. у дијалогу), те се могу писати само као засебни
исказ у рангу реченице, са узвичником на крају:
- Каже да си ти то измислила.
-Ију!

Када су пак уклопљени у шири текст, узвици се и у говору и у


писању некад не издвајају, а некад издвајају - блаже или изразитије.
Поједини узвици и сами за себе имају врло различит и изговор и
смисао, а понекад се истом графијом записују узвици који су толико
различити да се не могу сматрати за једну реч (нпр. узвици е, о).
Као узвици понашају се и обичне речи употребљене у таквој
служби. Интерпункција уз узвике зависи од природе самог узвика,
од његовог контекста и од тога колико писац рашчлањује казивање
и какво разумевање и дикцију сугерише. Због свега тога и исказ
формално једнаког склопа може се написати на неколико начина.
Могу се препоручити ови обрасци:

(1) Кад се казивању даје ритам посебних реченица, а узвик


замењује једну од њих, он се издваја узвичником и великим словом:
262 Интерпункција: зарез т. 189d(1)

Аух! Не питај како смо прошли! - Пази! Није то чврсто.

(2) Кад се узвици исто таквог карактера тешње повезују са


суседним деловима казивања, у дикцији исте реченице, обично се
издваЈаЈУ зарезима:

Аух, не питај како смо прошли! - Пази, није то чврсто.

(3) У овој служби до пушта се и употреба узвичника иза ког


следи мало слово. У реченицама какве су наведене то је ређи
поступак (Аух! не питај како с.мо прошли!), али је чест кад се
после узвика прелази са говора личности на пишчеву конферансу
(уп. т. 200а):
- Аух! - пожали се она. - Не питај како смо прошли!

(4) Показани обрасци важе за узвике који имају свој нагласак


у реченици и који се у говору јасно одвајају од суседних речи. Ако
се пак у говору тесно повезују с наредном наглашенијом речју или
групом речи, иза узвика не пише се никакав знак:

Е не дам ти га, ма колико молио! - Та остави се тога!

Најчешћи пример за ово представља узвик о и други сличног


значења кад СТОЈе испред вокатива:

О проклета косовска вечера! - О драга душо, узми цветак нежни. - Одискона


о древни дубе, што два ти свијета покри грана. - Еј Момире, еј жалости моја!
- Аој крила, кад би моја била.

(5) Узвик се не одваја знаком од датива који за њим следи:


куку .мајци, леле на.ма, јао .мени итд.

е. Различите р е ч Ц е, модалне (оценске) и везничке, као и


изрази (синтагме) сличне службе, редовно имају посебан положај
у реченици, као посебни чинилац њеног садржаја, али се у погледу
дикције и смисла у неједнакој мери издвајају из њеног тока, те и
употреба зареза зависи од тога. Неке од њих редовно задржавају
и дикциону посебност, нпр. истина, додуше, нажалост, уостало.м,
наравно, разу.ме се, наиме, .меЬутим, напротив; друге се пак по
потреби издвајају, али могу бити и потпуно уклопљене у говорни
ток, без ритмичне и интонационе посебности, нпр . .можда, ваљда,
вероватно, ипак. Обично их можемо разазнати по томе што иза
првих не може стајати енклитика, а иза других нема за њу сметње;
нпр. не може се рећи "Наравно је дошао", "Уосталом сам већ то
знао", "Нажалост се није сагласила" ИТД., а природне су реченице
типа Можда је већ дошао, Свакако ће доћи на састанак, Вероватно
јој је неко рекао, Ипак је добро што се вратила. - Могу се дати
ова ори]ентациона правила:

(1) Зарез је неопходно писати ако би се његовим изостављањем


променио и смисао текста, ако би, на пример, модална реч добила
смисао непосредне глаголске одредбе (начинског прилога):
т. 189е(1) Интерпункција: зарез 263

Она то, природно, не може прихватити. - Нећемо се, без сумље, упуштати у
тај посао.

Овде зарез има диференцијалну службу, јер би се његовим изостав­


љањем реченице могле друкчије схватити ("не може прихватити
на природан начин", "можемо се упуштати у то само са сумњом").
(2) И кад нема таквих диференцијалних потреба, зарез се пише
уз оне уметнуте или придодате речи и изразе који се по својој
природи издвајају у дикцији (интонацијом и застанцима), ако саме
за себе чине придодати део реченице:

Истина, није само он закаснио, него и ја. - Прекасно смо, нажалост, сазнали
за ту могућност. - Није, уосталом, ни тада било прекасно. - Она се, наравно,
наљутила на то.

у сличним приликама тако ће се писати и напротив, Me!Jyтuм,


насупрот томе, дакле, према томе, бо2У хвала и друге сличне
речи и изрази. Али кад представљају само део придодатог текста
(који као целина тражи интерпункцијско издвајање), онда се мање
битни зарези изостављају, да се не би замагљивала главна граница
међу деловима реченице:
Њему су се, истина формално, чак извинили за тај поступак. - Обратила се
и лекару, нажалост прекасно, јер је болест већ била узела маха. - Поново је
покушао, сад ме!уутим смиреније, да објасни своју замисао. - Такви су многи
градови, на пример Ниш.

у оваквим приликама замаглио би се смисао ако би се подвучене


речи доследно издвојиле зарезима. Зато су се они у мање битним
позицијама морали изоставити, или се морају комбиновати с другим
знаковима - на пример:

Њему су се - истина, формално - чак извинили за тај поступак. - Њему су се,


истина - формално, чак извинили за тај поступак. - Њему су се (истина,
формално) чак извинили за тај поступак.

(3) Уз речи које својом природом не изискују издвојену дикцију


(можда, ваљда, вероватно, ипак и сл.) употреба зареза углавном
је слободна и зависи највише од тога жели ли писац да постигне
спорији ритам казивања и да нагласи значење придодате речи.
Реченица истог склопа може се, према томе, написати на два
начина, а избором се може постићи стилска разлика; нпр.:
Он је можда био добронамеран. - Он је, можда, био добронамеран.

Овај други начин може се схватити као јаче изражена сумња у


добронамерност субјекта. Када пак иза речце стоји енклитика,
зарезу нема места (Можда је он био добронамеран).

(4) Речца пак (по значењу слична везнику а и речци Me!Jyтuм)


по правилу је ненаглашена и не треба је издвајати зарезима.

{. у добро стилизованом тексту избегавају се умеци између


одредбене и управне речи (придева и именице, начинског прилога
264 Интерпункција: зарез т. 189f

и глагола); није, отуда, добра реченица: "Он је способан, нема


сумње, трговац" (треба: Он је, нема сумње, способан mР20вац, а
може се изразом нема сумње и почети или завршити ова реченица).
Међутим, нема стилске сметње да се после прве одредбе придода
и друга или више ЊИХ, али се оне не схватаЈУ као уметање него

као низање, па између последње одредбе и управне речи не треба


писати зарез. Исправно је, дакле:
Слушала је његову опширну причу, каткад нејасну и збркану.
- Она га је усрдно наговарала, на махове са жаром.

такође:
Слушала је његову опширну, каткад нејасну и збркану причу.
-Она га је усрдно, на махове са жаром наговарала.

али не:

Слушала је његову опширну, каткад нејасну и збркану, причу.


Она га је усрдно, на махове са жаром, наговарала.

g. Редовно се одваја зарезима апозициј а, тј. други назив


неког појма кад има карактер накнадно додато г елемента казивања
или именовања тог појма.

(1) Кад се један и други назив не разликују по ширини значења,


онај други се схвата као апозиција и одваја зарезом, без обзира на
распоред једног и другог назива:

Поново је навраћао онај твој јучерашњи посетилац, Петар Николиh. - Поново


је навраћао Петар Николиh, онај твој јучерашњи посетилац.

(2) Ако је пак један назив шири и општији, а други ужи и


конкретнији, онда се зарез пише кад шири назив долази иза ужег,
а не пише се ако је редослед обрнут:
Гражданица је уведена вољом Петра Великог, руског цара - реформатора. -
Иридијум, сребрнастобијели метал, има велику примену у електротехници.

али:

Гражданицу је увео руски цар Петар Велики. - Метал иридијум има велику
примену у електротехници.

(3) Не пише се, међутим, зарез испред ширег назива ако је он


додат као непосредна одредба, ради диференцирања двојаког зна­
чења ужег назива, као ни у неким устаљеним спојевима и стилским
обртима:

Дреница поток извире изнад Дренице села. - Отидоше Румијом планином. -


И Тимок су воду пребродили. - Београде граде, многи ми те хвале.

Напоредност, набрајање, уметање и накнадно додавање битна


су мерила и за писање зареза уз реченице (као делове сложених
реченица, тј. суреченице), а не само уз јединице уже од реченице.
Ипак, примена интерпункције између суреченица има и неке по­
себне аспекте, па се она и посебно обрађује.
т. 190 Интерпункција: зарез 265

190. Оnишта nи,авила о иппе,nиун][{цији између ,еченица. На


писање зареза између суреченица има утицаја њихов карактер: да
ли су напоредне (синтаксички равноправне, 'независне'), или је
једна главна а друга зависна. У овом другом случају битно је долази
ли зависна реченица иза главне, или испред ње (инверзија), или је
пак уденута између њених делова. Овакве уденуте зависне реченице
(смештен е између делова главне реченице) некад се издвајају а
некад не издвајају реченичним знаковима, зависно од њиховог
карактера и улоге у сложеној реченици (в. т. 194). Кад се оне
изузму, о п ш т е п р а в и л о може се овако изреhи: на граници две
суреченице редовно се пише раздвојни знак (најчешhе зарез) ако
на том. месту (тј. на почетку друге од њих) не постоји везник или
слична помоhна језичка јединица (релативна заменица, заменички
прилог и сл.); ако пак постоји таква везна реч или израз, раз­
двојни знак се некад пише, а некад не пише.
Примена ових општих правила зависи од врсте сложене рече­
нице и односа суреченица у њој, па ће бити објашњена посебно за
поједине типове. У објашњењима даваће се као обрасци сложене
реченице једноставнијег склопа, по правилу састављене од двеју
суреченица, али треба имати у виду да у позицији било које од њих
може бити и реченица која је сама по себи сложена, па као целина
представља један члан главног односа; на пример:
Или ће је наговорити на путовање, или му пропада и уговорени посао [веза
две просте проширене реченице]. - Или ће је наговорити да отпутују, или му
пропада и посао који је уговорио [веза две сложене реченице].

191. Наnио,едне (независне) ,ечеmще. Обично се суреченице


које стоје у напоредном, синтаксички равноправном односу називају
н е з а в и с н и м реченицама, али оне често изразито зависе једна од
друге. То бива кад је прва од њих недовршена и недоречена, те се
не може закључити ако се не дода и друга; тада заправо обе чине
једну мисао, једно саопштење (нпр. Или купи алат или остави
занат). Овакве суреченице у ствари су међузависне, а стварну
независност имају ако би се казивање могло зауставити (и закљу­
чити тачком) већ после прве од њих, тако да друга суреченица
представља накнадно проширивање или даљи ток казивања (нпр.
Допутовала је рано јутрос и одмах се јавила телефоном). Писање
зареза или знака који га замењује зависи и од тих односа у пуној,
сложеној реченици (тј. знак је необавезан ако је прва суреченица
недоречена), затим од смисаоног односа једне и друге саставнице,
али пре свега од тога јесу ли суреченице повезане (и истовремено
разграничене) везником.

а. Ако између напоредних суреченица не постоји везник, оне


се обавезно раздвајају знаком (обично зарезом), без обзира на
међусобни смисаони однос прве и друге саставнице:
Положио је отпрве испит, дуго се и стрпљиво спремао.
266 Интерпункција: зарез т. 191а

у оваквом положају нормално се пише зарез, али није искључено


ни његово замењивање цртом, каткад и двема тачкама или ставља­

њем другог дела у заграду. Између реченица у низу (набрајању)


обавезан је зарез кад год изостане везник, само што се уместо
зареза каткад може писати тачка са зарезом (в. т. 202с).

Ь. Ако између напоредних суреченица постоји везник, зарез се


и пише и не пише испред саставне суреченице (и, ни и нити, па,
те), такође испред раставне (или, било), а по правилу се пише
испред супротне реченице (а, али, а камоли, у одговарајућем
значењу и не20, веп). Практично се редовно зарез пише испред
искључне реченице (само, једино, ocu.м што), као и испред зак­
ључне (дакле, зато, па, те). Начела писања или изостављања
зареза слична су као и за напоредне појмове уже од реченице (т.
187) и за њихово набрајање (т. 188), с тим што се између реченица
- као јединица које су обично развијеније и опширније - нешто
ређе изоставља зарез него између ужих јединица говора, које мање
изискују застанке у дикцији. Зато је у начелним упутствима једно­
ставније указати на случај еве у којима се испред везника на граници
реченица не пише зарез или је необавезан - него набрајати позиције
у којима се пише.

с. Између напоредних реченица зарез се изоставља или се може


изостављати у овим случајевима:

(1) Кад се у реченичном низу везници и, или јављају само


испред последњег члана (тј. кад се везником закључује реченични
низ), зарез се испред везника не пише:
Недељом је читао неку књигу, излазио у шетњу и радио помало у башти. -
Недељом је читао неку књигу, излазио у шетњу или радио помало у башти.

(2) Између две напоредне реченице повезане везником и


(непоновљеним) зарез се не пише, осим кад се друга реченица
схвата као накнадно додата:

Стрпљиво се спремао и положио је испит отпрве.

али при накнадном додавању:

Листови имају обичај да објаве излазак сваке такве књиге, и то је добар обичај.

(3) Између двеју краћих и једноставнијих реченица не пише се


зарез ни испред непоновљеног везника или кад нема истицања или

супротстављања друге реченице и кад се она не схвата као накнадно


додата:

Стално нешто чита из своје струке или записује неке изводе и запажања. -
По читав дан седи или лежи.

(4) У везама двеју напоредних реченица (саставних или растав­


них) необавезан је зарез и углавном се пише по слободној оцени у
овим случајевима: испред везника или ако су реченице развијени-
т. 191с(4) Интерпункција: зарез 267

је; испред саставних везника ни и нити, па, те; испред поновљеног


саставног или раставног везника. Обрасци:

Вратите ми бисаге(,) или ћу учинити што сам наумио. - Позови га сам(,) или
му по некоме јави да дође. - Не пази на часовима(,) нити учи код куће - па
откуд ће знати?! - Дете спопаде букву(,) па поче вуhи тамо и овамо. - Брат
изађе пред сестру(,) те је ухвати под руку и уведе је у кућу. - И ти можеш(,)
и коњ ти може - али ти Бог не да. - Или каменом о лонац(,) или лонцем о
камен - тешко лонцу свакојако. - Нити се зна ко пије(,) нити ко плаhа.

При оваквом удвајању везника (као у последња три примера) прва


је реченица недоречена, па се зато може изоставити зарез, иако је
други део смисаоно истакнут и наглашен.

(5) Изразито је недоречена прва суреченица и у везама у којима


имамо корелацију не само ... Hezo (веh), где је супротност само
формална, па се зарез по правилу не пише:

Они су им не само отворили врата своје куће него су их и збринули.

Везник не20 (но) не јавља се само у супротним него и у зависним


поредбеним реченицама (иза компаратива), где се испред њега не
пише зарез:

Бољи су своји и кршеви голи но цвјетна поља куд се туђин креће.

(6) У осталим случајевима испред супротног везника између


реченица по правилу се пише зарез. Иако знатно ређе него између
делова реченице (в. т. 187f2), и на граници реченица има случајева
да је оправдано изоставити зарез испред супротног везника (нај­
чешће везника а). То бива кад су реченице у тесној смисаоној и
дикцијској вези, кад заједно чине смисаону јединицу у ширем
склопу казивања; нпр.:

Она као да гледа а не види, слуша али јој не допире до свијести, као да све
посматра из неке даљине. - Кад је лепо време, неко се вози а неко иде пешке,
па је гужва у возилима мања.

192. Зависна реченица испред главне. Нормално зависна рече­


ница почиње помоћним речима - везницима, упитно-односним
заменицама или одговарајућим прилозима. Ако је тако уобличена,
а долази испред главне реченице, иза ње се обавезно пише зарез
(само што се може каткад заменити цртом, ради изразитијег
раздвајања суреченица). Како у овој позицији нема везника, службу
разграничавања реченица преузима реченични знак, у складу са

општим правилом у т. 190. Узима се да су овакве зависне реченице


у инверзији, тј. да им је нормално место иза главне реченице, а да
је ред преокренут кад дођу испред ње. И такав редослед у језичком
осећању често схватамо као нормалан а не преокренут, али се
правило писања зареза примењује по граматичком аутоматизму; о
могућним одступањима в. у т. 196d. Обрасци за разне врсте
зависних реченица:
268 Интерпункција: зарез т. 192

- односне: Ко брзо суди, брзо се и каје. - Коме закон лежи у топузу, трагови
му смрде нечовјеством [нечовјештвом]. - Чије су овце, тога је и планина. -
Што се не хће [не хтје] у ланце везати, то се збјежа у ове планине.
- nоредбене: Какав ми је гост дошао, онакав му и пешкир дајем. - Како
простреш, онако hеш и лежати. - Као да се и сам смрзнуо, на небу је стајао
мјесец на једном мјесту. - Колико је низбрдица, толико је и узбрдица.
- месне: Где има дима, има и ватре. - Куда је вода једном текла, опет ће протеhи.
- временске: Кад се мачка умива, слути на лепо време. - Кад дијете нарасте
повелико, оно навали да иде у свијет. - Како спазише странце, сви им потрчаше
у сусрет. - Чим тамо дођу, они ће се теби јавити. - Док дете не заплаче, мати
га се не сећа.
- намерне: Да би скинуо сумњу са себе, покушавао је и сам да открије правог
кривца. - Како не би утекао, заглаве врата клином.
- nоzoдбене: Да је сваки дан Бадњи дан, не би било дубова. - Ако то неком
кажеш, страдаhеш и ти и твој друг. - Кад бих свима одговарао, ништа друго
не бих могао радити.
- доnусне: Иако је мир био склопљен, опет су вршили препаде. - Мада се већ
ухватио сумрак, разабиру се између дрвећа куће.
- uсказне (ретко у инверзији): Да си порастао, то видим; али јеси ли што школе
учио?

Од овакве реченичне инверзије треба разликовати случајеве у


којима се испред основног дела главне реченице налази не само
зависна реченица него и нека реч или скуп речи који граматички
припадају главној рече ници (в. т. 194). Посебно ће бити речи и о
зависним реченицама које не почињу везником или релативно м
речју, него сложеним изразом сличног смисла (т. 194е1).

193. ЗаВИСlI:I!а речеll:l!иnца иза глаВlI:I!е. 3арез се не пише иза главне


реченице ако је она сама за себе недоречена, непотпуна, ако
заједно са зависном реченицом чини једну мисао, ако се оно што
се целом сложеном реченицом износи као ново и битно открива и
уобличава тек кад се искаже и зависна реченица. 3арез пак постаје
потребан ако је главна реченица таква да би се могла закључити
и тачком - не губеhи и не мењајуhи свој смисао, те онда зависна
реченица добија карактер неке допуне, придодатог објашњења или
ширења казивања. - Ово је главно мерило, које важи за све врсте
зависних реченица кад долазе иза главне. Неки типови зависних
реченица редовно су у тако тесној вези са управним делом да се
зарез испред њих никад не пише, док је у неким врстама могућ и
тешњи и лабавији, у ствари полузависни однос - па од тога зависи
и писање зареза.

а. Не одвајају се зарезом исказне нити зависноупитне реченице:


Рекао је да ће доhи. - Слушали су како ромиња киша. - Чекао је да га
осЛове. - Надали су се да ће се вратити. - Послао је поруку да ће доhи. -
Чували су наду да ће се вратити.
Питала га је зашто је није позвао. - Срела га је с питањем зашто је није
позвао.
т. 193Ь Интерпункција: зарез 269

Ь. Не одвајају се зарезом зависне реченице ни онда кад већ у


главној реченици постоји облик који указује на међузависност и
недореченост. Тај облик може бити компаратив у поредбеној
реченици, кондиционал у погодбеној реченици, а такође у различи­
тим реченицама први део заменичких и ПРИЛОlIIКИХ корелација
(нпр. онај ... који, онако ... како, зато ... lIITO):
Боље је радио него што су очекивали. - Дошао 6их свакако до вас да сам
сазнао за то. - Онако сам вам испричао како сам чуо.

С. Други типови зависних реченица некад се не одвајају зарезом


а некад одвајају, зависно од тога јесу ли неопходне да се испољи
смисао главне реченице или само допуњавају већ оформљену
реченицу, према којој су само у формално зависном или полузави­
сном односу. Једне и друге често можемо разазнати и огледом
трансформације, преобликовања. Наиме, полузависну реченицу
(ону коју треба одвојити зарезом) обично можемо преиначити у
независну (напоредну) суреченицу или у посебну, даљу реченицу;
с друге стране, тесна веза главне и зависне реченице често се може

и формално изразити заменичким и ПРИЛОlIIКИМ корелацијама, па


је могућност такве престилизације поуздан знак да зарез не треба
писати. Примери тесно зависних и полузависних реченица са исто­
значним преобликама:

Ушао је да заузме добро место у сали. 3ато је ушао да заузме добро место
у сали. - Ушао је знатно раније, да заузме добро место. Ушао је знатно раније,
хтео је да заузме добро место.
Вратио се јер није био узео кишобран. 3602 т02а се вратио што није био
узео кишобран. - Вратио се због кише, јер није био узео кишобран. Вратио
се због кише, није био узео кишобран.
Гурнула га је да се једва одржао на ногама. Тако га је гурнула да се једва
одржао на ногама. - Гурнула га је неочекивано снажно, да се једва одржао на i
ногама. Гурнула га је неочекивано снажно, једва се одржао на ногама.
Чуо је вику кад се враћао из града. Чуо је вику онда кад се враћао из
града. - Чуо је вику око подне, кад се враћао из града. Чуо је вику око подне,
тада се враћао из града.
Изашао је иако је падала киша. - Изашао је као и сваког дана, иако је
падала киша. Изашао је као и сваког дана, није га задржала киша.
Гледаhу пренос ако га буде. - Гледаhу свакако пренос, ако ме нешто
изненадно не омете. Гледаhу свакако пренос, неће ме ваљда нешто изненадно
омести.

д. Двојаки однос према појму на који се односи - теlIIња и


лабавија зависност - најчеlIIће се и најјасније испољава код о Д н 0-
сних реченица. Ако је односна реченица неопходна да се иденти­
фикује неки појам из главне реченице, онда је она у атрибутивној
служби и не одваја се зарезом; ако се пак односи на већ одређени
појам и додаје му се као допунско објаlIIњење или jOlII једна,
придодата одредба, односна реченица је у апозитивној служби и
одваја се зарезом. Примери и њихове варијације (преоблике):
270 Интерпункција: зарез т. 193d

Узео би собу студент ког сам ти јуче представио. Узео би собу онај студент
ког сам ти јуче представио.- Узео би собу онај мој студент, који је врло миран
подстанар. Узео би собу Милован, који је врло миран подстанар. Узео би собу
Милован, он је врло миран подстанар.
Застао је на превоју на ком је јесенас имао удес. Застао је на превоју где
је јесенас имао удес. Застао је на оном превоју на ком је јесенас имао удес. -
Застао је на највишем превоју, на ком је (где је) јесенас имао удес. Застао је
на Црном преслу, на ком је (где је) јесенас имао удес. Застао је на Црном
преслу, ту је јесенас имао удес.

194. У,щенуте заВlИIсне речеНlИlце. Кад се зависна реченица не


односи на целовит садржај главне реченице (у првом реду на њен
предикат) него на један појам у њој, она се обично смешта иза
појма на који се односи. То значи да ће, кад тај појам није на крају
главне реченице, зависна реченица бити уденута, смештена између
делова главне. Таква зависна реченица одваја се или не одваја
зарезом по истим мерилима као и кад стоји иза главне реченице
(т. 193). Разлика је у томе што се уз уденуту реченицу поступак
примењен испред ње понавља и на њеном крају - тј. за.рез се по
правилу или пише на оба места или изоставља на оба места.

а. Као уденуте најчешhе долазе односне (т. 193d) и њима


сродне реченице - кад се односе на неки самостални, именички

појам из главне реченице, који може представљати субјекат, обје­


кат или неки други додатак главне реченице. Кад зависна реченица
служи да се дорече и идентификује појам који без ње није довољно
одређен, тј. кад је атрибутивног карактера, она се не одваја
раздвојним знаком; ако је пак тај појам већ одређен, идентификован
и конкретизован, онда зависна реченица добија апозитивни карак­
тер (придодатог и уметнутог податка), па се одваја зарезима или
каткад цртама и заградом:

Станари који станују изнад нас такође се жале на влагу. И на станаре


који станују изнад нас жале се ови нижи. Због станара који станују изнад
нас ови нижи се жале и на нас. - Мој кум, који станује изнад нас, такође се
жали на влагу. Због Ковачевиhа, који станују изнад нас, они нижи се жале
и на нас.

На превоју zде је јесенас имао удес застао је да мало разгледа. - На Црном


преслу, на којем је јесенас имао удес, застао је да мало разгледа.
У време кад се враћао из zрада чуо је неку вику. - Око подне, кад се
враћао из zрада, чуо је неку вику.

Ь. И друге врсте зависних реченица каткад долазе као уденуте,


а писање зареза и овде зависи од тога колико је тесан однос према
претходном делу реченице и колико се уметком прекида или не

прекида природни ток казивања:

Намјеру да се одмах врати није испунио. Обеhање да ће им ускоро бити све


враћено није их умирило. - Већ поменуто његово обеhање, да ће им ускоро
све бити враћено, није их нимало умирило. Сада ће он, да им не би сметао,
привремено напустити састанак. Сигурно ће, ако дотле оздрави, и сама
учествовати у томе. Они су одмах, иако им ништа није речено, схватили да
се нешто догодило.
т. 194Ь Интерпункција: зарез 271

Како се види из образаца (под а и Ь), ако је у тесној вези с


контекстом, зависна реченица остаје без формалног обележја
границе према тексту који даље следи, будуhи да на том месту не
постоји везник нити се пише раздвојни знак. Међутим, ти обрасци
доследно важе кад је зависна реченица типичног облика и склопа
и кад је кратка и једноставна; ако пак није таква, то може утицати
и на правописни поступак - како ћемо даље видети.

с. Ако је уденута зависна реченица опширна и развијена, она


упркос тесној смисаоној вези изискује да се њен крај обележи - у
говору дикцијом, а у писању раздвојним знаком; у овој служби
оправдано је писати црту:
Сама чињеница што у ове драматичне дане и у оваквим изузетним и
неочекиваним околностима не може бити друкчије - упућује нас на неко
привремено решење. - Њиховој одлучности да у оваквим приликама покуша­
вају да створе нешто од трајНО2 значаја - свакако морамо одати признање.

у пракси се у Оваквим случајевима често пише и зарез, иако они


не спадају у његове граматичке позиције (уп. т. 196а). Ипак је боље
поштовати та граматичка мерила, те је црта погоднији раздвојни
знак.

d. Као разлог за писање зареза иза уденуте атрибутивне


реченице у уобичајеној норми признаје се и потреба да се избегне
двосмисленост, тј. да се одреди којој реченици припада нека
гранична реч. МОГУћне су, наиме, реченице истог склопа а разли­
читог значења, на пример:

Прича коју си испричала мени, није довољно јасна. - Прича коју си испричала,
мени није довољно јасна.

И овде се пре може препоручити црта него зарез.

е. Примена образаца датих под а и Ь зависи и од карактера


речи и израза који стоје испред везника на почетку зависне
реченице.

(1) Ако смисаоно припадају зависној реченици, макар се фор­


мално могли схватити и као део главне, онда ове речи и изрази

заједно с типичним зависним везником чине или сложени везник,


или израз у везничкој служби, нпр. будуhи да, зато што, стО2а
што (по значењу као и везник 'пошто'), с циљем да, с намером
да, у жељи да ('да би'), у случају да, под условом да ('ако'), тек
што ('чим'), тек кад, само ако, само кад итд. Реченицу која следи
иза оваквих израза не сматрамо уденутом међу делове главне
реченице, него је заједно с почетним изразом узимамо као реченицу
у инверзији и иза ње редовно пишемо зарез:

у случају да је имао саучеснике, заједно плafiају штету (= Ако је имао ... ). -


Ст02а што је у овом случају имао саучеснике, заједно плаћају штету (= Пошто
је ... ).
272 Интерпункција: зарез т. 194е(2)

(2) Ако је пак на почетку посебан појам, који не припада


зависној реченици, онда се она - ако је тесно зависна - неће
одвајати зарезима ни на почетку ни на крају, у складу са обрасцима
под а и Ь

у случајевима у којима је имао саучеснuке заједно су платили штету.

(3) Прелазног су карактера реченице које почињу корелатив­


ном спрегом, заменичком (онај који, сви који, оно што, све што
и сл.) или прилошком (тамо zде, свуда zде, онда кад, сваzда кад,
онако како, онолико колико итд.). Граматички прва реч припада
главној реченици, и по томе је применљив образац дат под (2), али
смисаоно она има помоhну улогу према садржају зависне реченице
(појачавање или упуhивање), па се и сродне реченице под (1) могу
узети као правописни образац. Овај поступак није посебно норми­
ран у досадашњим приручницима (а и уопште - само укратко је
обрађивано преплитање главне и зависне реченице), па се у пракси
често срећу оба обрасца. - Може се узети да се почетак реченице
кад је прилошког карактера тешње стапа са зависном реченицом
и да се више осећа смисаона инверзија, па је такве реченице
оправданије одвајати зарезом; када је пак на почетку заменица
(будуhи да она упуhује на самостални, именички појам), можемо
је сматрати делом главне реченице и дати предност писању без
зареза. Као оријентациони, дакле, могу се узети ови обрасци:

(а) Онај ко зна неће се збунити. - Оно што треба кући не износи се на пијацу.
- Све што сија није злато.
(б) Тамо гдје је село без паса, лако је ићи без штапа. - Свуда где нема мачке,
мишеви коло воде. - Онако како посијеш, тако ћеш и жњети.

Изостављање зареза, међутим, није погрешно ни у реченицама


типа (Ь). Осим тога, ни у типу (а) ни у типу (Ь) нема сметње за
писање црте на крају зависне реченице, поготово кад је она
опширна.

195. ГлшголсюИl ПРИЛОЗИ И друге прилошке одредбе у служби


заВИСJflе речеJflице. Поједини скупови речи укључени у реченицу као
један њен додатак слични су по смислу и служби зависној реченици,
иако немају форму реченице (тј. немају личног глагол ског облика).
Зато се правила писања зареза и на њих примењују као и на зависне
реченице.

а. Кад стоје на почетку реченице, развијенији скупови у којима


су глаголски прилози редовно се одвајају зарезом (као и зависне
реченице у инверзији):
Прешавши затим из Трста у Беч, Доситеј се нашао у новој средини. - Машући
фењерима, кочијаши су утеривали једна по једна кола.

Зарез је необавезан ако су такви скупови иза реченице, зависно од


т. 195а Интерпункција: зарез 273

тога чине ли с њом исту мисао или се схватају као низање,


придодавање:

Мајка га понесе преко чистине(,) не обазируlш се на звиждук метака.

Ь. Глаголски прилог, сам или у мањем скупу, може бити и у


тесној одредбеној или начинској вези с наредним глаголом, па се
у том случају не одваја раздвојним знаком:

Нервозно је ходао по соби и ходајуhи говорио. - Ћутеhи посматра њено лице,


као да га испитује.

с. Смисао сличан зависној реченици (најчешhе узрочној) доби­


јају и друге развијеније одредбе кад стоје на почетку реченице -
као претходно објашњење или предочавање околности битних за
оно што ће се исказати, па се у овом случају редовно пише зарез
(или каткад црта):
Свеж и одморан, он приону на посао. - Бујан и још неискусан, младиh је брзо
упао у сумњиве послове. - Навикла на његову врлетну нарав, старица се не
жалости због набуситих одговора. - Лагано и полетно као какав окретан
младиh, он се партизану баци око врата. - Услед рђава времена и непроходно­
сти тешко раскаљана друма, они се ни на треhи позив нису одазвали.

JL96. ОlIlште IIIреlIlоруке о шпсању зареза. Мање-више сва прак­


тична служба језика остварује се у реченицама, а зарез је главни
знак за обележавање унутрашњих односа у реченици. Осим тога,
писана реченица је по правилу много сложенија од усмене, јер се
у њу (због економисања) збија много разноликих података, којима
се у слободном говору обично посвеhују посебне реченице. Зато
је разумљиво што писање зареза изискује сложенију разраду него
сва остала интерпункција заједно узета, а и врло обимне обраде не
до стижу исцрпност и потпуност, него задржавају оријентациони
карактер.

По односу према писању зареза, у европским језицима разли­


кују се тзв. граматичка интерпункција (нпр. у немачком и
руском правопису, а до 1960. и у хрватском) - и л о г и ч к а или
слободна интерпункција (нпр. у француском и енглеском), која
у новијој српској језичкој култури представља трајно опредељење,
а од 1960. примењује се и у укупној српскохрватској писмености.
у граматичкој интерпункцији позиције зареза одређују се граматич­
ком анализом, а главна јој је одлика да се зависне реченице
обавезно одвајају знаком, ма како тесно биле везане за свој управни
појам.
И наша логичка интерпункција условљена је граматичким
односима. у њој се граматичком анализом утврђују м о г у h н е
позиције зареза; а да ли ће се знак у њима заиста писати, одређују
делом обавезна граматичка правила (нпр. напоредност и набрајање
без везника, реченична инверзија), делом смисаони односи и фун­
кција (нпр. атрибутивне и апозитивне односне реченице, т.

18 Правопис (ек.)
274 Интерпункција: зарез т. 196

193d), а делом и сам писац, сугеришуhи интерпункцијом како треба


схватити делове текста (нпр. разне уметке, зависне реченице иза
главних и др.) - као целовито повезане с контекстом или издвојене
и посебно истакнуте.

3. Граматичке позиције у којима се као правило или по потреби


пише зарез јесу: измеђУ напоредних делова казивања и измеђУ
чланова низа (у ређању, набрајању); уз придодате и издвојене
делове - било да долазе као уводни додатак, уметак или даљи,
накнадни додатак; на граници реченица.

Ь. у неким случајевима писање зареза остаје у знатној мери


за оцену самог писца. Такви су нпр.: делови текста који се могу
схватити као посебно уметнути или пак као континуирано уклопље­
ни; многе зависне реченице кад стоје иза главних; позиција испред
саставних и раставних везника, нарочито кад се они понове. С друге
стране, већ самим граматичким односима одређена су правила
писања зареза при напоредности и набрајању без везника, иза
зависних реченица у инверзији, углавном и уз вокатив, док је
одвајање односних реченица условљено њиховом функцијом.

с. Чест недостатак у писању зареза представља његова преко­


мерна употреба, којом се више замагљују него откривају битни
односи у реченици и прегледност њеног склопа. Ово се може
ублажити заменама зареза алтернативним знаковима и изоставља­
њем необавезних зареза, како би се изразитије истакли они битни.
МеђУТИМ, лоше склопљена реченица не може се излечити добром
интерпункцијом; а ако се реченица добро склопи и њени делови
логично поређају, примена интерпункције обично постаје једно­
ставна, поготово ако реченица није претерано опширна.

d. Писцу који добро влада склопом реченице и интерпункциј­


ском нормом може се препуштати више слободе у писању и
изостављању зареза, понекад и мимо формалних и преовлађујуhих
правила - ако се одступањем од њих јасније предочавају стварни
смисаони односи. Већ су предочене неке могуhности изостављања
зареза уз вокатив и уз речце, како се не би замагљивала битнија
функција овог знака (в. т. 189 с3 и е2). Слични разлози оправдавају
и испуштање зареза иза субјекатске односне реченице, нпр. у стиху:
Ко на брдо, ак' и мало, стоји више види но онај под брдом
(нескладно би било да је иза речи "стоји" написан и треhи зарез),
или у реченици: Ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се. Из ових
изузетних ауторских могуhности упрошhавања (да се избегне гоми­
лање зареза) не треба искључити ни друге видове реченичне
инверзије, нпр.: Ако имаш nонеси, ако немаш купи, али свакако
није добро да без тozа nутујеш (уместо: "Ако имаш, понеси, ако
немаш, купи, али... ") .
т. 196d Интерпункција: црта 275

Овакво одступање оправдава начело да интерпункција није


сама себи циљ, него је она средство да се казивање предочи у што
складнијем, јаснијем и прегледнијем облику. Ипак, ово су само
изузетни поступци, условљени смисаоном целовитошћу појединих
спрега и односима у широј реченици, па они не доводе у питање
норму писања зареза.

О зарезу унутар бројева в. у т. 185.

Црта

197. ~pTa спада у реченичне знакове највеће изразитости и


има велики експресивни значај, тако да од ње битно зависи утисак
који пишчев стил оставља на читаоца, као и јасноћа и прегледност
текста. Стилској изразитости црте посебно доприноси то што она
као реченични знак практично нема обавезне, аутоматизоване
примене.

~pTa је знак који најчешће може заменити зарез и који


најнепосредније допуњава његове функције, па је о њој више пута
било речи и у обради зареза (нпр. у т. 187с, 189Ьс, 194с, 194е3).
Она се уместо зареза пише тамо где је потребан изразитији знак
и тамо где треба избећи нагомилавање зареза у разним службама.
~pTa се пише и на местима где је зарез непогодан зато што не
спадају у његове граматичке позиције (в. т. 196а), а где треба
обележити застанак и промену дикције. - С друге стране, писање
црте треба да остане умерено, не треба је писати механички уместо
зареза тамо где је и без ње текст прегледан и где нема потребе за
истицањем паузе и прелаза. Осим тога, њоме се не замењује зарез
у низању, а нерадо и у издвајању граматичких уметака какви су
вокатив, модалне и везничке речце, узвици и сл.

а. ~PTOM се - слично зарезу и загради - може издвајати


уметнути део текста (за пример може послужити управо ова
реченица). Овај поступак радо се примењује кад уметак чини битан
и истакнут елеменат садржаја и кад је зарез непогодан зато што
је употребљен у другим службама.

Ь. ~PTOM се наговештава развијање или поименично набрајање


нечега што је било само уопште но поменуто или најављено;
значење јој можемо објаснити речима НАИМЕ, ТО ЈЕСТ. ~pTa
овде алтернира са двема тачкама, а делимично и са зарезом.

Примери:
Наишле су разне недаће - женина болест, неродна година, одлазак сина у
војску. - Требало је да се решим на једно од двога - или да раскрстим са
Маргеритом, или да озбиљно прекинем са својим скрупулама. - Острво се
купало у зеленилу свих нијанса - у маслинама, смоквама, кукуруз у , чемпресима
и ловору.
276 Интерпункција: црта т. 197с

с. Цртом се често одваја закључни део реченице, којим се своди


њен садржаЈ:

Ни оца, ни брата, ни сина, ни друга, ни мужа, ни обичног познаника - никог


познати не можеш. - Што су момци 'прсих ватренијех, у којима срца претуцају
крв уждену пламеном гордошnу - што су они?

d. Цртом се одваја предикат од субјекатског дела реченице ако


је овај опширнији, или уопште последњи део реченице ако је оно
што долази испред њега опширно, развијено. Ово илуструју при­
мери дати уз т. 194с, а такође и ови:
Гозбе, сцене лова, дивље звери, ловци који их убијају и гоне - разликују се
композиционо од примера на каснијим чашама. - Композиције лова су се
јављале на низу кутија од слонове кости, посуда, тканина и на керамици - и
у постасанидско доба.

с. Цртом се радо одваја накнадно додати или уопште последњи


део неког исказа ако се он жели нарочито истаћи. Особито је ово
потребно ако се у том делу реченице појачава експресивност
казивања, кад тај део има узвични карактер, кад садржи парадок­
сални или неочекивани обрт, кад је веома битан за исправно
схватање садржаја - итд.:
Али јаруга није крива, него права - као под конац. - Хладноnа је јака да све
пуца од мраза, а он опет - предвече излази у шетњу. - И го је и бос и опет
му - зима. - Треба њему много шта, али највише - батина.

Jf. Црта је веома потребан знак и између делова реченице кад


веза међу њима није исказана изричито, речима; то бива кад је
таква веза показана у претходном напоредном случају, а и уопште
у елиптичном, сажетом изражавању:

Где ја стадох, ти продужи; још смо дужни - ти одужи. - Мјесец крије звијезде
јасне, ноn и струка - гвожђе сјајно.

Црта би овде губила мотивисаност да реченице гласе "што смо још


дужни, ти одужи" и "ноћ и струка крије гвожђе сјајно".

g. Поред показаних служби раздвојног знака у оквиру речени­


це, цртом се покаткад раздвајају пуне реченице или њихови скупови
У истом ставку (пасусу), чиме се он раздели на две садржај не
целине, ређе на више од две. Овако се највише одваја последња
реченица пасуса или мањи скуп реченица на крају опширног пасуса,
нпр. кад се закључује, уопштава или у неком посебном смислу
допуњава претходни садржај. - За пример нека послужи управо
овај пасус, или други пасус у т. 197.

198. Црта се пише и у двојним, каткад и вишечланим везама


које немају карактер реченице, а однос међу члановима није
исказан речима.

з. Црта се пише у везама у којима је други члан смисаоно


подређен првом појму (иако су граматички слични), јер нешто
т. 198а Интерпункција: црта 277

исказује о њему, карактерише га или објашњава, нпр.:

- у улози именског предиката у насловима: Звезда и Партизан


- домаћини турнира; Жетва - најnречи задатак;
- у значењу објашњења (дефиниције), језичког еквивалента и
сл.: кобилица - сnојна nолуzа на ралу; црница - рус. чернозем
(чернозјом); астроном - звездознанац;
- у значењу улоге у којој се узима први појам, његове каракте­
ристике, својства и сл.: Даничиh - лексиК02раф (наслов, смисао:
КАО лексикограф); zoворио је о Јакшиhу - сликару и Јакшиhу -
песнику; уnамћени су Жиzон - Jazo и Г. Шантиh - Отело; иzрали
су два клуба - побратима; у спомен цара - реформатора (Петра
Великог);
- као конкретизација, објашњење теме: Фудбал - правила uzpe
(наслов брошуре); Станови - куnоnродаја (огласна рубрика).

Ь. Честа је црта и у двојним или вишечланим везама напоред-


оних, начелно равноправних појмова, које могу бити врло разнолике:
рубрика изzубљено - наЬено, акција село - zрад, бековски пар
Дурковић - Јусуф и, тромеч Полуzајевски - Портиш - Гелер,
утакмица Будуhност - Војводина, састанак Рузвелт - Стаљин
- Черчил, односи Де Гол - Черчил, полемика Вук - Видаковић,
nриручник С. Марковића - М. Ајановића - з. Диклиhа. Црта се
пише и у низовима који се дају не као набрајање него по некој
системској вези, нпр. лоза KHezињe Милице: Вратислав - Вратко
- Димитрије - Вукан; патријарси Јоаникије - Сава - Јефрем -
Сnиридон ... ; систематске јединице врста - род - породица - ред
- разред - коло.
199. Док је црти као реченичном знаку (т. 197) својствена
раздвојна служба, дотле је она у везама које немају реченични
карактер у првом реду везни знак. Овај њен везни карактер у неким
службама веома је изразит, па је штампарска пракса (у ослонцу и
на међународне узусе) спонтано диференцирала графичку примену
црте. Наиме, док се раздвојна црта обавезно штампа као одмакнути
знак (с белинама на обе стране), дотле се у службама изразито
везног карактера штампа примакнута црта, која је по свом
начелном смислу између одмакнуте црте и цртице. Са овим знако­
вима у систему је и белина, тако да стварну раздвојну градацију
чине сnојено nисање (нулта белина) - цртица - nримакнута црта
- белина (празно словно место) - одмакнута црта; зато цртица и
примакнута црта, као знакови везе тешње од белине (тј. нижег
раздвојног ранга од ње) не могу везати чланове унутар којих се
јавља белина (в. ниже под d). Где не постоји ова сметња, треба
поштовати створене узусе као логичне, иако досад није било
њиховог правописног нормирања. Овде ће се предочити битније
службе у којима се штампа примакнута црта.
278 Интерпункција: црта т. 199а

а. У већ приказаном случају напоредних веза (т. 198Ь) начелно


се може узети да Је примена примакнуте или одмакнуте црте

факултативна, необавезна, али ипак није потпуно произвољна.


Одмакнута црта обичнија је и оправданија у двојним везама у
којима су чланови у смисаоној опозицији (алтернатива, супротстав­
љање) или кад је реч о слободно дефинисаној или случајној,
оказионалној вези, нпр. изгубљено - нађено, село - zрад, метод
топло - хладно, сукоб Караџип - Видаковип, односи влада -
скуnштина, док су оба поступка обична у честим двојним везама
типа састанак (или разювори) Чер ч ил-Рузвелт, утакмица (су­
срет, ривалство) Звезда-Партизан; у вишечланим везама писање
без белине биће нешто доследније него у двојнима. - С друге
стране, примакнута црта нормално се пише кад међу члановима
постоји стварна, конкретизована повезаност (нпр. коауторство,
утврђено партнерство, савез и сл.), нарочито кад први део остане
непроменљив, па и кад су именице у номинативу: Бојл-Мариотов
закон, Кант-Лаnласова теорија, Pucmuh-Канzрzuн речник (уп. т.
56с) , влада Цветковиh-Мачек, тандем Цветковип-Цинцар-Мар­
ковип, коалиција Пашиh-Прибиhевиh, намесништво Ристиh-Про­
тиh-Белu.м.арковиh; осовина Рu.м.-Берлин, пакт Немачка-Ита­
лија-Јаnан и сл.

Ь. По правилу се примакнута црта примењује у везама које


значе просторне релације: канал Вота-Дон, канал Дунав- Тиса­
Дунав, nруш Беmрад-Бар, лет Париз-Њујорк, растојање Земља­
Марс, пут Суботица-Беmрад-Ниш итд. Слично томе је и ракета
земља-ваздух, земља-земља и сл.

с. Најдоследније је штампање примакнуте црте између бројева


кад се пишу цифрама, у значењу предлога ДО (та црта се и чита
као "До"): рат 1941-1945 (или 1941-45), У ХУ-ХУIII веку итд. Ако
је написан и предлог од, онда се до не може заменити цртом (од
1914. до 1918, а не: "од 1914-1918").
д. Како је поменуто на почетку ове тачке, примакнута црта
није применљива у везама у којима макар један члан има унутрашњу
белину, него се тада обавезно штампају црте с белинама (између
свих чланова): рат 6. IV 1941 - 9. V 1945, правац Суботица - Нови
Сад - Беmрад - Ниш - Софија, коалиција Н. Пашиh - С.
Прибиhевиh ИТД.; тако и у симетричним изразима типа иди ми -
до!Ји ми (в. т. 59d), где стоји наспрам цртице у везама једноделних
чланова (хоhеш-неhеш и сл.), будући да цртицу никад не треба
штампати као одмакнути знак.

Као примакнуту, црту узимамо и онда кад се у штампарској


пракси између ње и суседних знакова остави нешто белине, али
толике да не оставља утисак празног места него избегнуте збијено­
сти. Штампари овоме прибегавају у службама показаним под а
т. 199d Интерпункција: црта 279

и Ь (али не и између бројева), како не би изгледало да црта


премошћује знакове, да су они "набодени" на њу. До прореда и
повећавања белина доводи и потреба изравнавања редова, те се
због тога каткад црта која би по функцији требало да буде
примакнута изједначи са одмакнутом. Из тих и других разлога
упутства о штампању примакнуте и одмакнуте црте треба схватити
као оријентационе препоруке, а не као правописну норму. - У
дактилографији, кад немамо посебне знакове за црту и цртицу,
црту (и примакнуту и одмакнуту) пишемо с белинама, а цртицу без
белина; без белина пишемо и црту између бројева.

200. Црта има и неке формалне службе - да повећа визуелну


јасност и прегледно ст текста, појачавајући или замењујући мање
уочљиве знакове и поступке.

а. Цртом се у тексту приповедачког стила замењују наводници


приликом преношења дијалога и уопште кад се туђи текст (говор
неке личности) даје у посебном ставку (пасусу). Она се пише на
почетку навода (наводна црта), а на његовом крају (изводна црта)
само ако иза навода у истом пасусу следи пишчево објашњење
(конферанса). Варијације правописног поступка видеће се из неко­
лико образаца, с примерима истог садржаја:

(1) - Добро, узећу ово, иако ми је мало нелагодно.


- Зашто, кад тим не оштећујеш никога.
(2) - Добро, узећу ово, иако ми је мало нелагодно - .сагласи се момак.
- Зашто, кад тим не оштећујеш никога - храбрио га је старији.
(3) - Добро, узећу ово - сагласи се момак - иако ми је мало нелагодно.
- Зашто - храбрио га је старији - кад тим не оштећујеш никога.
(4) - Добро, узећу ово. Ипак ми је мало нелагодно.
- Зашто?! Не оштећујеш тиме никога.
(5) - Добро, узећу ово - сагласи се момак. - Ипак ми је мало нелагодно
- додаде с неким снебивањем.
- Зашто?! - зачуди се старији. - Не оштећујеш тиме никога. [Или:]
- Зашто?! Не оштећујеш тиме никога - храбрио га је старији.
(6) - Добро, узећу ово - сагласи се момак. Мало поћутавши, додаде:
- Ипак ми је мало нелагодно.
- Зашто?! - зачуди се старији. Видећи да се онај и даље колеба, објасни:
- Никога тиме не оштећујеш.

у овом последњем обрасцу могућно је и повећавање броја пасуса


(прелажењем на нови ред код речи Мало, Ипак, Видећи, Никога),
особито кад су реченице дуже и развијеније. Из примера се види
да је испуштена и запета и тачка испред изводне црте кад се прелази
на пишчево објашњење (да се избегне сувишно гомилање знакова),
али се упитник, узвичник и оба заједно пишу и у том положају -
ако је упитни односно узвични карактер исказа јасно испољен.

Ь. Црта се каткад пише на почетку делова низа рашчлањеног


у пасусе, да би се јасније уочила рашчлањеност. За пример може
послужити текст тачке 198а (в. горе). У том тексту црте су могле
280 Интерпункција: црта, тачка и зарез т. 200Ь

и изостати, или се низ могао изложити и као разбројен (чланови


обележени бројевима или словима у алфабетском реду).

с. Црта (иза тачке) често се пише и између међусобно незави­


сних јединица текста кад се нижу без преласка на нови ред: између
разних поднаслова (нарочито у новинама) кад се најављује садржај
текста (у појединим књигама у овој служби долази и црта без
претходне тачке); између примера којима се нешто илуструје
(такав је поступак примењен нпр. горе у т. 197а-197е); између
појединих елемената каквог пописа (речи, имена и сл.); између
насловног дела и текста пасус а (примери у т. 68k). Формално је
овај поступак сличан употреби црте приказаној у т. 1979, али је
тамо она условљена смисаоним односима, а овде потребом визуелне
јасности и прегледности.

201. Да би се јасно разликовала од цртице, црта треба да буде


отприлике двоструко дужа од ње, или и више. За разлику од
цртице, црту не треба понављати у наредном реду кад се нађе на
крају реда, сем каткад примакнуту црту између бројева. - По свом
значају за складно уобличење текста, црта у овладавању писме­
ношhу и приручницима заслужује више пажње него што јој се
обично посвеhује.

Тачка и заnеmа или mачка и зарез (mачка са зарезом)

202. Тачка са зарезом представља раздвојни знак изразитији


од зареза, а слабији од тачке.

а. Тачка и зарез пишу се између независно уобличених речени­


ца, између којих би граматички могла стајати и тачка, али се по
смислу и садржају заједно узимају, јер су у тешњој смисаоној вези
међусобно него према суседним реченицама:

Предложено је, међутим, да се створи политички механизам који би имао


супранационални карактер и који би ујединио цео овај континент; на челу овог
механизма налазио би се велики савет континента.

Примери овакве употребе тачке и зареза (уместо тачке) могу се


видети и у тексту ове књиге, нпр. на почетку т. 197Ь и 197f. Они
су доста чести, не само у стручним текстовима него и у белетристи­
ци, новинама и др.

Ь. Ређе се тачком и зарезом одваја последњи или даљи део


реченице и кад није уобличен као посебна реченица, него као
накнадни део реченице; то је начелна позиција зареза, који се
замењује тачком и зарезом да би се изразитије обележила смисаона
граница и застанак, прелаз, накнадно додавање; нпр.:
т. 202Ь Интерпункција: тачка и зарез, две тачке 281

Он то назива пјесмицама, и доста их је једноставних, пуних поетског заноса,


а има их љупких и њежних; али, богами, и оштрих и заједљивих.

с. У позицији зареза најчешhе се пише тачка и зарез кад се


раздвајају делови текста који чине низ, набрајање. То нарочито
бива у овим случајевима:
- ако су чланови низа опширнији, поготово ако су проткани
зарезима;

- ако се чланови низа започињу посебним класификационим


знацима (бројевима, словима алфабета) или ако се издвајају у
посебне пасусе (као што је то учињено овде, у нашем тексту);
- уопште кад се чланови низа желе изразитије одвојити један
од другога, да би се истакла њихова посебност и рашчлањеност
низа (в. нпр. текст прве реченице ут. 200с).
Овакви низови врло су чести у правним и другим стручним
текстовима, а у текстовима опште намене мање има прилика за

њих. Тачком и зарезом завршава се пасус само ако је цео низ,


упркос разломљености у пасусе, задржао карактер једне реченице,
у којој на почетку чланова низа стоји мало слово, а по правилу се
ни унутар члана не прекида реченица (тј. не пише се тачка и иза
ње велико слово). У стручним текстовима, и кад низање или
ре.l)ање неких података нема карактер реченичног низа, поред
зареза пише се и тачка са зарезом, да би се подаци који се н~жу
разделили у уже целине (примера има доста у речничком делу овог
приручника) .

Две тачке (двотачка)

203. Као што тежимо да говоримо и пишемо бираним, најпри­


кладнијим речима, тако се одбира и најприкладнији склоп и стили­
зација реченица и њихових руковети (реченичних свеза, скупова
реченица обједињених у смисаону и изражајну јединицу); а и
реченични знакови могу се распоре.l)ивати на биран начин, који
доприноси добром стилу. МОГУћНОСТ овога доста је скучена ако се
мање-више ограничимо на зарез и тачку, а знатно се увећава кад
им придружимо већ приказане знакове - тачку са зарезом и црту;
стилску изразитост интерпункције може добро допунити још један
знак: две тачке. Оне се, наиме, могу писати не само у обичним
стандардизованим службама - испред низова и наведеног текста -
него и да испоље или наговесте тананије смисаоне односе у
реченици и да у томе замене везне речи које би изричито иска­
зивале те односе.

а. У књижевним саставима, нарочито у приповедачкој прози,


две тачке се најчешhе пишу при преласку на нечији наведени
282 Интерпункција: две тачке т. 203а

текст, иза речи које га најављују. Ту употребу илуструје пример у


т. 200а(6), као и ови стихови:
Вели њојзи Југовић Војине: "Иди, сестро, на бијелу кулу ... " - Мрко погледав
њега, Одисеј досјетљиви рече: "Каква ти, Атриде, ријеч из ограде зубне
измаче ... "

Изван реченице две тачке се пишу између имена аутора и наслова


или назива његовог дела, нпр. Винсент ван roz: Звездана нап
(потпис испод слике), Ђуро Даничиn: Српски акценти (у би­
блиогр.). Две тачке се пишу и при преласку на текст који се наводи
као илустрација, оглед примене или доказ каквог правила, оцене,
закључка и сл. - како је поступљено и у овој подтачки (испред
малопре наведених примера).

Ь. Мимо тих случајева, две тачке се најчешhе пишу као најава


набрајања, ако се оно јасно одељује од претходног текста. Две
тачке су обавезне ако је почетак низа и формално обележен -
најавним речима (ови, следеnи, ево шта и сл.) или преласком на
нови ред (тј. рашчлањеношhу низа на пасусе); на пример:
Ево шта од старих књига има та библиотека: Октоих пето гласник црнојевићки,
Псалтир црној евићки , Служабник гораждански ... - Потписници уговора оба­
везују се: ... [обавезе у посебним пасусима]. - Из тога се изузимају ови
случајеви: .,. [набројени изузеци].

Погрешно је у оваквим примерима испред две тачке уметати израз


"и то" (то је честа грешка, својствена лошем административном
стилу).

с. Када пак нема формалног обележја почетка низа, могућ је


двојак правописни поступак. Две тачке не треба писати ако текст
испред набрајања не чини посебну синтаксичку и ритмичку целину,
те се у говору слива с даљим казивањем; низ се тада уклапа у

реченицу као њен нормални наставак, па је знак испред њега


сувишан. Ово је углавном редован поступак кад је набрајање краће
и слободније, нпр.:
Купила је на пијаци нешто поврћа, воћа, салате и неки расад. - На столу му
стоји гомила књига, писаћа машина, разна писма и листићи и обавезна
пепељара. - Набавили су шаторе, пољске кревете, ћебад и нешто хране.

Једино ако се низ посебно издваја и наглашава се као набрајање,


ако му се придаје карактер подробног ређања или неког пописа
(што углавном бива кад је набрајање дуже), онда испред њега у
говору долази до застанка и извесног спуштања гласа, а у писању

се могу употребити две тачке; нпр:

На његовом столу нашли смо: два не отворена писма, неке рачуне, нотес са
адресама, роковник, јучерашње новине, три стручне књиге, једну празну свеску
и писаћи прибор.

d. Две тачке се често могу писати кад се развија, рашчлањује


или конкретизује неки садржај који је претходно само уопштено
т. 203d Интерпункција: две тачке 283

поменут, оквирно или неодређено наговештен. У овој служби пише


се и црта, како показују примери дати под 197Ь; у свим тим
примерима уместо црте биле би прикладне и две тачке, а слични
су им и ови:

У откопаном женском гробу нађени су разноврсни прилози: два бронзана


новца, минђуша од златне жице, кутија од полиране кости, гвоздени прстен,
три перле од глинасте пасте, гвоздени кључ, украсна бронзана нитна. - На
столу га је чекала данашња пошта: једна позивница и новине. - Добила је и
поклон: један сребрни прстен.

Како се види из ових образаца, допунски део оваквих реченица


некад има карактер низа (набрајања), а некад целовитије допуне
(једночлане или двочлане). Заједничко им је што је реченица без
ових допуна само формално и граматички довршена, а у ствари је
смисаоно недоречена, те ће тек с допуном добити праву мотивацију
и смисао.

е. Две тачке, дакле, наговештавају да ће оно што је већ речено


бити доречено и конкретизовано; тај наговештај је изричитији него
кад се напишу алтернативни знакови (црта или зарез), па су зато
две тачке у овој служби важне за јасност и изразитост стила. Две
тачке при томе омогућују једноставнији склоп реченице, пошто
замењују речи и облике којима би се зависни односи изричито
исказали. То ће се видети из неколико огледа трансформације:

Учинила је једино што је могла: закључала је врата и подупрла их каучом.


- Закључала је врата и подупрла их каучом, чиме је учинила једино што је
могла. Једино што је могла учинити то је да закључа врата и да их подупре
каучом.

Бојим се њега: он може свашта учинити. - Бојим се њега, јер он може


свашта учинити.

Схватио је мајчину намеру: ублажавала је његову љутњу на сестру. -


Схватио је да мајка хоће да ублажи његову љутњу на сестру.
Све нас је изненадио: вратио је све без икаквог противљења. - Све нас је
изненадио тиме што је вратио све без икаквог противљења.

204. У неким специјалним службама (нпр. у математици као


знак дељења) две тачке се пишу као одмакнути знак, наиме - с
белином и на левој страни. Општију примену има овакво писање
две тачке у значењу ПРЕМА, највише кад се предочавају односи
бројева и граматичких облика; на пример: размер карте 1 : 50000;
инфлација 1 : 15; резултат утакмице 4 : 1; однос наставака -ом
: -ем, -ов : -ев; алтернације zлаzолских основа доводити: довести,
извлачити : uзвуhи, раЬати : родити итд.

у овој служби употребљава се и црта, али она добија значење


општије напоредности (уп. т. 198), а не изричито 'према'.
284 Интерпункција: заграда т. 205

3аzрада

205. Заградом се издваја придодати део текста.


а. Заградом се одваја део текста који не чини органски,
повезани део тока основне реченице, него има карактер допунског
податка или објашњења које се умеће, односно Домеће на крају.
Видели смо да ту службу може имати такође зарез и црта (т. 189Ь
и 197а). Разлика је у томе што се заграђени текст јаче издваја из
реченице, више је код њега изражен карактер узгредне допуне -
него кад се пише зарез или црта. Отуда и једна разлика у поступку
стилизације: текст иза заграде не ваља непосредно наслањати на
податак изнесен у загради, па зато није исправно уобличена ова
реченица:

Он троши много (али своје новце) и нико нема права да над њима бди и да га
зато прекоријева.

Наиме, обрт над њима однщ:и се на новце, који су поменути само


у загради; тиме је нарушено правило да реченица мора остати
граматички правилна и кад се изостави заграђени текст. За упо­
требу црта или зареза уместо заграде овде не би било сметње.
ЈЬ. Кад заграђени део има облик посебне реченице, а стоји на
крају реченице, он се може схватити као њен део или пак као нова,
посебна реченица, па од тога зависи и правописни поступак. Ако
је заzраtJени текст само део реченице, он се несамостално уобли­
чава (nочиње малим словом, а тачка се пише тек иза заzраде, као
закључење целе реченице). Ако је nридодатак посебна реченица,
он се тако и уобличава, само се још ставља у заzраду. (3azpatJeHU
текст nочиње великим словом и има на крају тачку, унутар
заzраде.) - Реченице које су овде подвучене представљају истовре­
мено и правила и обрасце правописног поступка. Нема правописне
сметње да се приказани други образац примени и на више реченица
у истој загради, иако то стилски обично није подесно.
с. Заградом се каткад показује могућност двојаког читања, тј.
да се може прочитати или само текст ван заграде или се он може

попунити оним што је заграђено: акцен(а)т - тј. алтернативно


"акцент" или "акценат", флаутист(а) - "флаутист" или "флаути­
ста". Оваква заграда обичнија је за варијанте које имају исто
значење, али се среће и кад се указује на могућност замене речи
неједнаког значења:
Зависно од узетих величина добићемо једначину или неједначину; таква
(не)једначина представља ... - Израз (по)гледати смрти у очи значи излагати
се (изложити се) смртној опасности

Ипак треба имати у виду да је ова употреба заграде својствена


специјалним текстовима (у формуларима, у речничким и граматич­
ким обрадама и сл.), а у текстовима општег типа треба је избега­
вати.
т. 205d Интерпункција: заграда 285

d. Уз помоh заграде можемо допуњавати скраћене или непот­


пуно сачуване речи из каквог записа који преносимо:
Записано је да је књига довршена 20. ок(тобра), али година остаје спорна. -
Уводник је потписао А(лександар) Б(елић).

206. Поред уобичајене, обле заграде доста често се употреб­


љава и угласта (квадратна), којом се још више истиче да заграђени
податак или објашњење стоји изван основног текста.

а. Угласту заграду пишемо кад у туђи текст (који дословно


наводимо) са своје стране умећемо неку напомену, податак, допуну
и сл. Ако би се употребила обла заграда, могло би се мислити да
се и заграђени текст преузима као навод; ту двоумицу отклања
угласта заграда, те нема потребе да се приређивач потписује уз
такву напомену или допуну (додајуhи уз њу своје иницијале или
сл.). Пример:
Главни заплет Илијаде почиње тиме што "Зевсов и Летин син [Аполон] гневом
плану на краља [Агамемнона, сина Атрејева], јер син Атрејев увреди Хриса,
његова жреца".

10. Угласта заграда може се писати и кад се заграђује део већ


заграђеног текста, тј. за ужу допуну у оквиру шире. У математици
се као шира заграда узима угласта, а као ужа обла, али је у општем
правопису нормално да за шири уметак употребимо облу заграду
(као главни облик), а за другостепени уме так секундарну, угласту:
Ми сада имамо много важнијег посла и великих брига (обавијештени смо [није
важно од кога] да ће бити рата) и зато вас с тиме остављамо саме.

У ствари, у текстовима општег типа није подесно удвајати заграду,


јер се тиме графички оптереhује текст - него треба искористити
могуhности које пружају зарез и црта или изменити склоп реченице.
Тамо пак где је потребно удвојити заграду (обично у стручним
текстовима) - примењујемо наведени образац са угластом заградом,
али се допушта и удвајање обичне, обле заграде, нпр. у речничкој
обради:
најбољи, -а, -е (ген. најбољег(а) м. и с., најбоље ж.)

У посебним приликама, нпр. при стручном издавању старих


текстова, појављује се потреба и за треhим обликом заграде, па се
узима и тупоугла заграда, тј. <) (графички је погоднија од витича­
сте).

207. Друга половина обле заграде (полузаграда) пише се и иза


класификационих знакова (бројева и слова) у рашчлањеним низо­
вима. Ову службу може обављати и тачка (в. т. 184е).
Исти знак среће се каткад и уз издигнуте (експонентне) бројке
- кад се њима указује на напомену у подтексту (подбелешку,
фусноту), алије у овој примени сувишан (довољна је и сама бројка).
286 Интерпункција: наводници т. 208

Наводници

208. Наводницима писац текста издваја оне речи које нису


његове него преузете, као и оне које не представљају њему
својствени, слободно одабрани израз и његову праву мисао и суд.
Уобичајене су, у истом значењу, графичке варијације наводни­
ка: они могу бити ресичасти (двојни зарез на почетку, а двојни
апостроф или изврнути двојни апостроф на крају навода) или
угласти (у пракси нешто ређи):
"Долап", "Долап" - »Долап«

За ове варијанте нема нормативне сметње, и обично се избор


између њих препушта типографима, с тим што у истом издању
треба да буду уједначени. Само се у дактилографији до пушта
писање двојног апострофа и на почетку навода (а не само на
његовом крају). - У посебним службама употребљавају се и полу­
н ав одници, које треба писати као апостроф (тј. подигнути зарез)
и на почетку и на крају навода, нпр.:

20ре 'навише' - 20ре 'лошије'

209. а. Наводницима се издваја дословно наведени туђи текст:


Он је примеlшвао и говорио да многи издавачи записа и натписа нису били
"вешти своме послу" и да су им издања несавршена и непоуздана.

Наводници, међутим, нису потребни ако је цитирани текст на


неки други начин јасно издвојен, нпр. распоредом и типом слога
(тако наводимо илустративне примере у овој обради интерпунк­
ције). Наводници могу изостати и ако је за неки текст речима
указано да је туђи, а ако нема потребе да се нагласи да се текст
преузима дословно - од речи до речи и ако преузети текст по склопу

и форми не одудара од пишчевог личног текста; на пример:


Ко брзо суди, брзо се и каје - каже народна пословица. - Познај самога себе,
препоручивао је Сократ. - Неко је ову максиму друкчије формулисао: што не
можеш оставити за сутра - остави за прекосутра.

Ь. У приповедачкој прози дијалози се чешhе наводе уз употребу


црте (в. т. 200а), али се поједини писци опредељују и за наводнике.
Каткад се погодно комбинује један и други поступак: црта у
реалним дијалозима, а навоДници у замишљеним монолозима или
дијалозима. Тада се пишчев уметак или додатак може издвајати и
зарезима, а не само цртама као у обрасцима под 200а.

с. Наводници се пишу и у значењу 'тобожњи', 'лажни' или


'наводни', 'такозвани' - и уопште кад се писац на неки начин
ограђује или дистанцира од израза (узетог у иронији, у неправом
значењу, у стилу који није пишчев и сл.):

Почела је да нас замара 'та "слобода". - Ти "доктори фудбала" почињу да


бивају узрочници стагнације овог спорта
т. 209с Интерпункција: наводници 287

у овој употреби наводника не ваља губити меру и претрпавати


казивање оваквом неправом употребом речи, нарочито у тексту
који ће се јавно читати. Наиме, онај ко чита свој или туђи текст
проткан таквим ироничним умецима принуђен је да изричито
указује на маркираност израза; ако већ то читач мора радити (тј.
ако није довољно такав израз издвојити интонацијом), често је
складније да се послужи речима НАВОДНИ и ТОБОЖЊИ или сл.
него уобичајеним уметком "под наводницима".

д. Наводници као пишчева ограда постају сувишни и непо­


требни ако је већ речима показана неправа употреба израза: та
тобожња слобода, ти такозвани доктори фудбала и сл. Сувишни
су, дакле, наводници у примерима:

При томе се не женирају да своје акције назову "конструктивним". - Та


тобожња "мирољубивост" у пракси добива чудовишне облике

210. Наводницима се издвајају и наслови дела, симболична


имена различитих установа, публикација, објеката и др., као и
фигуративни називи разних општих појмова - нарочито ако постоји
могућност забуне зато што је као име примењена реч или израз
који имају и друго значење: састанак пред "Козаро.м" (биоскопом),
есеј о "Милану НаранџићУ" (роману), тражио је ,Дрину" или
"Мораву" (цигарете) итд. Наводници се, међутим, могу изоставити
ако склоп назива, његова познатост, велико слово на његовом

почетку и сам контекст осигуравају тачно схватање и јасноћу


текста (nосвета TOPCKOZ вијенца, уредништво Вечерњеz листа
итд.). Нарочито су сувишни наводници ако се име издваја подвла­
чењем или посебним типом штампарског слога.
Од овога треба разликовати случај еве у којима писац жели да
се огради, дистанцира од склопа имена, те се наводници не могу

изостављати ако ограда није изречена речима.

211. П о л у н а в о Д н и Ц и се пишу као варијанта наводника у


посебним ПРI:Iликама.

а. При двостепеном навођењу (ужи навод у оквиру ширег) ужи


навод се најчешhе издваја полунаводницима. За образац може нам
послужити нешто развијенији пример који је већ дат у т. 209а:
По приреl)ивачевим речима Стојановић је "примећивао и говорио да многи
издавачи записа и натписа нису били 'вешти своме послу' и да су им издања
несавршена и непоуздана".

у пракси се пре свега тежи да се без праве потребе не прибегава


двостепеном навођењу, а ако је оно ипак потребно, доста често се
и за ужи навод (у горњем тексту: "вешти своме послу") понављају
обични наводници, или се комбинују ресичасти и угласти наводни­
ци, или се ужи навод маркира подвлачењем, а не наводницима. То
нису погрешни поступци ако се сачува јасност и прегледност. У
288 Интерпункција: полунаводници, упитник и узвичник т. 211а

издавању епске поезије каткад се, ради боље уочљивости, за ужи


навод удвајају наводници, нпр. (у припеву Илијаде):
» ••• И да се каже: »»Тај је честитији много од оца!«« ... а радосна биће му мати!«

Ь. Полунаводници се пишу и као блажи вид издвајања неке


формулације (уместо наводника или подвлачења) - најчешhе у
стручним језикословним текстовима кад се нека реч или израз
узима као објашњење значења неке речи или појма. Такав поступак
примењиван је и у овој књизи, нпр. на почетку т. 209с.

Уnumнuк и узвuчнuк

212. Упитник и узвичник донекле су сродни знакови, јер оба


зависе од карактера реченице или исказа. Веhи функционални
значај има упитник, јер су питања нормални део језичке комуника­
ције, а тиме и граматике сваког језика. Узвичност је пак необаве­
знија одлика језика, те њена примена - а с њом и писање узвичника
- више спада у факултативна стилистичка средства. У духу опште
тежње упрошhенијој правописној графици приметно је у новије
доба и извесно проређивање писања узвичника, најпре зато што се
избегава наглашена емотивност казивања (тим и узвични карактер
његових делова), а онда и зато што се блажа узвичност или
емотивно ст довољно јасно види и из самог склопа исказа, те јој
није потребан и формални знак.

213. Служба у п и т н и к а јасно је одређена: он се пише на крају


питања, било да имају облик потпуне реченице или неразвијеног
исказа, са формално упитним речима или без њих. Иза зависно­
-упитних реченица упитник се, међутим, не пише.

а. За употребу упитника, дакле, треба одредити да ли је дата


реченица независно питање или зависна исказна реченица. Каткад
и текст истог или сличног склопа може добити један или други
смисао (објашњавања садржаја питања или формулисања самих
питања); отуда писање или неписање упитника зависи од смисла
који писац придаје своме казивању, па правилних образаца има
више, нпр.:

Мучили су га и растрзала питања да ли да учини тај корак, на који начин,


уз чију помоћ.
Мучила су га и растрзала (свакаква) nитања: да ли да учини тај корак?
на који начин? уз чију помоћ?
Мучила су га и растрзала свакаква питања. Да ли да учини тај корак? На
који начин? Уз чију помоћ?

у првом обрасцу упитне формулације се узимају као зависне


исказне реченице које изричу садржај речи "питања" у главној
реченици (тј. износи се о чему је субјекат размишљао), док у
т. 213а Интерпункција: упитник и узвичник 289

последњем обрасцу имамо низ независних реченица, потврдних и


упитних; други образац пак прелазног је карактера, јер комбинује
исказ ни и упитни карактер допунских чланова реченице.

Ь. Како се у насловима изоставља главна реченица испред


зависноупитне, долази до подударног склопа неправог и правог

питања. Ако наслов има смисао исказ не реченице с тим што Је


изостављена главна, упитник не треба писати, а пише се упитник
ако наслов представља питање које се неком упуhује (или се аутор
и сам пита, нпр. о смислу или оправданости нечега). Рецимо ако
наслов Од чег.а зависи употреба великог. слова значи "ево од чега
зависи", "објашњавам од чега зависи" - упитнику нема места;
упитник је, напротив, оправдан ако наслов формулише питање које
и даље остаје отворено (рецимо: Колико ће.мо чекати .метро?),
макар аутор и давао неки условни одговор.

2Ј14. Узвичник, како му и само име каже, стоји иза исказа


узвичног карактера. Они се делом одликују и својим склопом, али
су неки уобличени и као обичне рече нице , а узвичност проистиче
из њиховог садржаја и смисла који им се придаје.

а. Узвичник се најчешhе и најредовније пише иза узвичних


израза који одступају од неутралне информативне реченице и
самим својим склопом (неразвијеношhу или скраhеношhу, посеб­
ном синтаксичком конструкцијом, формалним упитним обликом и
сл.):
Ајајој! - Тешко нама! - Браво! - Срећно! - На здравље! - Ватра! -
Земљотрес! - Упомоћ! - Јуриш! - На ноге! - За њим! - У заклон! - Назад!
Боже мили, весела празника! - Ах, срамоте! - Чудна ли закључка! - Худе
ли сам среће!
Каква олуја! - Које ли несреће! - Колико муке! - Шта је народа! - О мили
часи, како сте далеко!
Тако сам уморна! - Тако је диван дан! - Толики ме посао чека!
Жив био! - Чудна попа, јади га убили! - Гром га убио! - Живела слобода!
Да сам то само знао! -Кад би то било сигурно! -Даје мени леhи па умрети!

Узвичник се иза оваквих исказа обично или по правилу пише ако


стоје издвојено или на крају реченице, али кад се уклопе у
развијенију реченицу, он се може слободно и изостављати - ако се
не доводи у цитање јасност; на пример: Кажи право, тако био
здраво, са шта, брате, оде у хајдуке?

Ь. Од граматичких облика узвичном карактеру посебно су


склони императив у заповедној и вокатив у дозивној функцији, па
се у изолованим применама обично пишу са узвичником. Међутим,
радња која се сугерише императивом најчешhе нема карактер
заповеСТИ,а ословљавање вокативом обично не значи дозивање и
нема изражен узвични карактер, те узвичник постаје сувишан. Он
се, у ствари, пише факултативно, по избору писца, кад се наглашава
афективни и узвични карактер исказа, нпр.:

19 Правопис (ек.)
290 Интерпункција: упитник и узвичник, цртица т. 214Ь

Стојте, галије царске! - Падајте, браћо! Плин'те у крви! Остав'те села нек
гори плам! - Гините, браћо! Јунаци! Људи!

с. Узвичник се каткад пише и иза реченица нормалног склопа


кад се истиче њихов узвични карактер, нпр.:

Нећу ти то заборавити! - Одговорићемо им равном мером!

Исто тако, узвичником се обележава и неочекиваност или необич­


ност онога што је исказано реченицом, те у овој служби замењује
допуне типа "зачудо", "замислите", "мимо мог очекивања" и сл.
Тиме се онда мења изражајни смисао реченице обичног склопа,
нпр. Воз је стигао без закашњења!

215. Узвичник и упитник заједно пишу се иза упитно-узвичних


реченица, нпр. кад се у неверици, чуђењу, неслагању поново
припита о нечему што је већ посредно или непосредно речено:
И стварно мислиш да се упустиш у такву ствар?! - Није ваљда баш тако рекао?!

у овој служби обичније је прво написати упитник (као изразитији


знак), па узвичник, али нема битне сметње ни за обрнути ред
знакова.

216. Упитник, узвичник или оба знака заједно пишу се у


загради (облој или угластој) као знак ауторовог става према неком
податку или тврдњи која се у тексту наводи. Упитник се овако
употребљава кад аутор неки део текста који наводи сматра нејасним
или кад се колеба у погледу интерпретације, а узвичником се често
наглашава да је текст тачно наведен, тј. да није у питању омашка,
иако навод може изгледати необично:

у запису је поменут и оков корица јеванђеља: "Бог да прости ковача Тому


јере ми скова мајсторију[?] и приложи". - Писар се, како је уобичајено,
извињава за могуће грешке: "Не писа Дух свети и ангел, но рука грешна и
древна[!] и очи дремњивљи".

Изван оваквих случај ева заграђени упитник, узвичник или оба


знака обично указују на ауторов негативан став (сумњу, неслагање,
иронију и сл.) према ономе што се наводи. У овој служби каткад
се пише и удвојени упитник или узвичник.

Цртица

217. Док црта начелно служи у организовању и обликовању


реченице, цртица у својој основној служби припада лексици, животу
речи - и то двочланих или каткад вишечланих лексичких јединица.
Те јединиценазивамо полусложеницама, а цртица је у њима
истовремено и спој ни и раздвојни знак, некад више једно а некад
друго. Ако су саставнице полусложенице уобличене не као посебне
речи него (бар прва од њих) само као формант, цртица има
т. 217 Интерпункција: цртица, остали знакови 291

фактичку раздвојну службу (нпр. 2рчко-турски) , док спојна служба


долази до изражаја кад се саставнице јављају и као посебне речи.
Цртица показује тешњу везу него белина између речи - и увек се
пише као примакнути знак, без белине између ње и графије уз коју
стоји.
Писање цртице као знака полусложеница обрађено је у по­
глављу СпојеJНIО и OДBojeJНIO писање речи (т. 41-64). Неке везе међу
речима које је боље означавати цртом него цртицом (мада се у
пракси јавља и цртица) приказане су у т. 198-199.

218. Цртица има и неке службе техничке и формалне природе.


а. Цртица се пише на крају реда кад део речи преносимо у
нови ред (о правилима таквог преношења в. ут. 230-235).
Ь. Цртицу пишемо и кад из неких других разлога рашчлањујемо
целовиту реч, нпр. зато што показујемо њену поделу на слогове
(ла-ста-ви-ца), творбене форманте (y-роf)-ен-uк) , основу и наста­
вак (2рад-о.м, бер-еш). Цртицом показујемо и рашчлањеност скра­
hеница кад их пишемо по изговору слова, нпр. Си-Ен-Ен (CNN) ,
са Си-Ен-Ено.м и сл.

с. Цртицу пишемо кад комбинујемо два система или вида


писања - кад је први део речи исписан бројкама, или верзалом, или
пак другим писмом, нпр. 75-20дишњи, 500-20дишњица, из )КТП-а,
са ПКБ-о.м, IВМ-ов, каткад и образац .меч са Huet-ом (изворно
написано име, в. т. 101а).

д. Цртицу пишемо уз делове речи кад их посебно наводимо,


нпр. чинити, -uм, чинио, -ила, -ило (облици глагола), nро-, надри-,
био-, -ЛО2Uја, -2раф (форманти) итд.

е. Цртицу пишемо и између посебних речи, словних симбола


или бројева кад треба показати и њихову посебност и међусобну
повезаност, нпр. каткад кад се показује парадигма (систем облика)
променљиве речи (бити, буде.м-будеш-буде, био-била, бих-би итд.),
затим између група цифара у телефонским или банковним броје­
вима - и др. Цртицу пишемо и кад показујемо некњижевне облике
типа беш-чуда, на-ву страну (ум. без чуда, на ову страну).

Остали nравоnисни и noMohHU знакови

219. Знак прекида (три тачке) пише се као знак да је


изостављен део текста, а у експресивнијем стилу (нарочито у
приповедачкој прози) и као знак недоречености, непотпуности
онога што је речено, нпр.:
Брдо је обрасло клеком, чечваром ...
292 Интерпункција: остали знакови т. 219

у текстовима обичног, информативног стила овај знак најчешhе


се пише кад се туђи текст не наводи целовито, него се испуштају
делови који су у датој прилици небитни или непотребни; нпр. као
потврда речи оклоnник у речнику се наводи:

Силни оклопници, без мане и страха ... ,ви јурнусте тада у облаку праха.

Каткад аутор који непотпуно преноси туђи текст ставља знак


прекида у угласту заграду, како би нагласио да је скраhивање
његово, а не преузето из текста који се наводи. Ретко за овим
поступком постоји права потреба, тј. обично је довољно да се
испуштање обележи са три тачке, а подразумева се да је скраhивање
извео аутор који преноси туђи текст. Разуме се, његова је обавеза
да скраhивањем не промени смисао текста.

220. АпостроФ - знак у облику подигнуто г зареза (запете)


- пише се у речима које се схватају као окрњене, на местима на
којима су у писању изостала слова (обично на једном месту једно),
а у изговору гласови.

а. Апостроф се пише кад се дословно наводи нечији говор који


се од нормалног, стандардног разликује изостанком појединих
гласова (специфични жаргон, дијалекат или лични манир), нпр.
Нисам 'тела д' иде.м. У ствари, овај се поступак примењује у
текстовима опште намене да би се нечији говор обележио као
некњижеван и да би се лакше разазнала окрњена реч, а не у
егзактном стручном записивању говора.

Ь. Потреба за изостављањем самогласника - а тиме и за


писањем апострофа - посебно је честа у стиховима утврђеног броја
слогова. Примера има доста у народним песмама (нпр. Он с' обзире
здесна налијево) и код старијих песника (нпр. код Змаја: Ал' и.мене
ј' .мирис овај обасуо), а у новијој поезији знатно мање. Особито се
избегава нереално, произвољно окрњивање речи, тј. уношење
облика који се у некој прилици не чују и у живој речи.

Апостроф је обавезан у једносложним речима кад се изостави


само гласник (као л', ј', с', .м', т', 2', д' - уместо ли, је, се, .ме и .ми,
те и ти, ш, да), као и у другим случајевима испуштања (елизије)
само гласника у додиру с другом речју или успостављања необичног
скраћеног облика због потреба стиха (скин' .ме ум. скини .ме, ње2'ва
ум. ње20ва и др.). Ово не значи да се апостроф обавезно пише кад
год се узме какав облик који се од стандардног разликује по
одсуству неког гласа - ако је као краhи облик узета позната
архаична, разговорна или дијалекатска варијанта речи. У овом се
оставља знатна слобода аутору текста, али нема праве потребе за
апострофом у облицима типа нек (уместо нека), .меЬ (.меЬу), нит
(нити), рад (ради). Не препоручује се писање апостро-
т. 220Ь Интерпункција: остали знакови 293

фа ни уз краће облике инфинитива и глаголског прилога (чинит,


nланут, знајуh, .мислеh) , а кад се два кратка самогласника сажму
у један дуги, боље је писати знак дужине (в. ниже, т. 22lb) него
апостроф. Кад двосложна замена дугог јата (ије) због потреба стиха
постане једносложна (је), уместо изостављеног и пише се апостроф,
али је допуштено и писање пуног облика, иако се он због ритма
изговара без и (б'јеле дворе или бијеле дворе).

У писању туђих имена апостроф каткад преузимамо из матич­


ног језика (Д'Абанкур, Д'Артањан).

221. У опште правописне знакове спада и знак дуж и н е


(угласти). Разлика између дугих и кратких самогласника системат­
ски се означава само у акцентованом тексту, где се ненаглашена

дужина бележи равном цртом, а дуги акценти истовремено означа­


вају нагласак и дужину. Угласти пак знак дужине пишемо у било
ком тексту, али само по потреби - да се јасније разазнају речи.

а. Најчешhе је знак дужине потребан у генитиву множине (зато


се назива и генитивним знаком), кад се овај облик пише подударно
с којим једнинским падежом, а сам склоп реченице није довољан
да отклони двоумицу; нпр. школа без учитеља, као да не.маш РУКУ,
одвојила се од кћера, само нека буде киша (више њих) итд.

Ь. Овај знак се пише и да се (у говорном језику и у поезији)


обележи дужина настала сажимањем двају самогласника: ко или
ка (ум. као), .миса или .миса (мисао), ваљоница (ваљаоница) и др.
И на самогласнику који је постао дуг зато што је суседно р изгубило
слоговност често се пише знак дужине: zроце (двосложно zро-це,
за разлику од стандардног тросложног zр-о-це) , zроница (болест
грла).

с. Поред генитива множине, знаком дужине могу се диферен­


цирати и други облици с дугим самогласником кад се пишу једнако
као и нека реч с кратким самогласником, нпр. имперфекти брах,
nисах, читах (у аористу је а кратко), презент носИ, носИте за
разлику од императива, затим подударно облици у непосредном
суседству: и сам сам то знао, да да на знање, нешто .ме У zуши
zуши и сл. - Уместо знаком дужине, облици се могу диференцирати
и стандардним акцентовањем (в. ниже, т. 222), само што се оно
избегава у текстовима широке намене.

222. У правописни стандард спадају и прозодијски знакови -


четири акцента и ненаглашена дужина; основне представе о

нашим акцентима и њиховом бележењу требало би да буду предмет


општег образовања. Акценти се бележе у речницима, граматикама
и стручним језикословним текстовима, а у текстовима шире
294 Интерпункција: остали знакови т. 222

намене по потреби; доста често се јавља потреба за њима и у


поезији кад није слободног стиха, а познавање акцената неопходно
је за разумевање метрике. У нашем стандардном "језику разликују
се четири акцента: кратки силазни или краткосилазни (нпр. пази­
ти), кратки узлазни или краткоузлазни (чИнити), дуги силазни
или дугосилазни (памтити) и дуги узлазни или дугоузлазни (ради­
ти); с њима се комбинују и ненаглашене дужине, које у књижевном
изговору могу стајати само иза акцента (чUнu.м). У многим нашим
народним говорима акценат се битно разликује од књижевног; нпр.
стихови из Луче микрокозма које стандардно овако акцентујемо:

Тад ће општй творац починути и свој светй завјет испунити

у Његошевом родном (његушко-цетињском) говору имали би ова­


кав нагласак:

Тад ће општй творац поч'Инути и свој светй завјет исп'Унйти.

223. Поред већ приказаних знакова, повремено се и у тексто­


вима општије намене употребљавају још неки помоћни знакови,
највећим делом преузети из одређених струка у којима имају
систематску примену.

з. Звездица (подигнута) најшире се употребљава кад се


упућује на белешку испод текста којом ће се допунити оно што је
речено у основном тексту; ако се на истој страни понови овај
поступак, звездица се удваја. * У стручним језичким текстовима
звездица се пише испред речи и форманата који се теоријски
реконструишу или претпостављају, нпр. кад предочавамо како је
нека реч гласила у прасловенско доба (нпр. *golva, *melko - данас
zлава, млеко/млијеко. У језичким приручницима шире намене
звездицом се каткад маркирају некњижевне речи.

* Кад је више фуснота, боље је писати подигнуте ситне бројке него звездице.
Ь. С и т н е б р о ј к е пишу се као експонентне (подигнуте) и
индексне ( спуштене ). Поред употребе у разним скраћеничким
симболима и стручним графијама, подигнуте бројке (као и звезди­
це) указују на напомене испод текста (фусноте, подбелешке).
Доста је обично и писање скраћеница м2, мЗ, км2 И сл. (у значењу
'квадратни метар', 'кубни метар', 'квадратни километар').

с. З н а к с т е п е н а, у виду подигнуте нуле или слова о, пише


се уз бројке које означавају угаоне, географске и температурне
степене (нпр. Данас је 290 у хладу). Каткад се пише и уз параграфске
бројке (уместо полузаграде или тачке), којима се рашчлањује неки
текст.

d. У обичне знакове спада и знак процента (%), а нешто


је ређи знак промила '(%0).
т. 223е Интерпункција: остали знакови 295

е. К о с а Ц р т а има доста честу и разноврсну употребу, иако


углавном необавезну. Поред значења разломачке црте (нпр. 3/7
'три седмине'), најобичнија је између бројки при оквирном одређи­
вању времена или временског интервала, нпр. школска 1989190.
2Одина, у ноћи 516. јануара, КЊИ2а uз 153611537. 2Одине. Коса црта
се пише и између напоредних или алтернативних језичких облика
(у значењу 'поред', 'или'), нпр. наставак -овl-ев, ХОН2 КОН21
ХОН2КОН2; у овом значењу употребљава се и двојна усправна
Ц р т а (11), којом се означава и цезура у стиховима при њиховој
анализи. Коса црта пише се и као з н а к с т и х а, да се разграниче
стихови кад их цитирамо не прелазеlш на нови ред, али је у овом
значењу обичнија усправна црта, нпр.:
Пучина плава I спава. I Прохладни пада мрак. I Врх хриди црне I трне I задњи
румени зрак.

у дактилографији се косе црте пишу уместо угласте заграде, а на


оскудно опремљеним машинама и уместо обле, али је у штампи
овај поступак изван норме; ипак се у неким стручним текстовима
косе црте и у штампи узимају као допунски вид заграде у стручној
симболици.

Jf. у списима и саставима опште намене употребљавају се


каткад и неки познати или прозирни знакови који не припад~у
општем правопису него посебном изразу везаном за поједине
делатности или за посебне прилике. - Као знак понављања онога
што је горе написано у колонално организованом тексту пише се
двојни апостроф (" - 'дето'), или пак (обично у ручном писму) две
усправне цртице између водоравних црта или цртица. У обради
речничке јединице знак 'тилда' Оеднак мат. знаку 'слично' - -)
пише се уместо насловне речи, да се не би поново исписивала.
Истим знаком означава се каткад и заменљивост, алтернација две
језичке јединице. - Стрелицом се у лексиконима и сл. каткад
означава упуhивање на другу заглавну реч (одредницу, натукницу),
а њоме се може означити и развојни језички процес (нпр. лuстје
~ лuшће). - Општију примену добијају и математички знак једна­
кости и 'плус', као и неки лингвистички знакови: 'трема' (двије
тачке изнад слова) - знак да се слово посебно чита (нпр. да је р
самогласничко иако је у суседству са самогласником), знак крат­
коће (горе отворени ситни лук изнад самогласничког слова) и др.
СКРАЋЕНИЦЕ

224. Скраhивањем појединих речи и израза постиже се уштеда


у времену и простору, а често и већа прегледност текста. Скраhи­
вању су нарочито подложне речи које се веома често понављају, а
такође дужи, вишечлани називи. Основно правило скраhивања
јесте да оно не сме иhи на штету јасности и доводити читаоца у
забуну. Иако су битне за економију израза, скраhенице ипак
отежавају читање и нарушавају склад између говорне и писане
речи. Зато се тежи њиховој умереној употреби; кад се придаје веhи
значај естетском лику текста (песме, уметничка проза, свечани
стил) - скраhивање се или сасвим избегава или СЈ?ОДИ на најмању
меру.
Правила скраhивања заснивају се на створеним обичајима, који
се у великој мери ослањају на међународну праксу и традицију, тј.
на поступке скраhивања у најутицајнијим светским језицима. При­
казаhемо најбитније групе скраhеница и поступке примењене у
њима.

225. О][][ште скраћеппще. Опште или курентне Домаће CKpaћe~


нице настају скраhивањем речи општег значења и пишу се малим
словима. Читају се по правилу као да су исписане пуне речи.
Скраћује се најчешhе једна реч, или каткад и израз од две речи, а
ретко вишечлани. Уз неке изузетке (в. т. 183), скраhивање се
обележава тачком. По начину скраhивања ове скраhенице могу
бити почетне (сведене на ужи или шири почетак речи) или сажете
(скраhивање одбиром карактеристичних слова). У устаљенијим
општим скраhеницама обични су ови поступци:

а. Реч се скраћује на само почетно слово, сугласничко или


самогласничко: 1'. - година, т. - тачка, ЈИ. лице или лист, с. - село
или страница, о. - острво или оток, В. - види или век / вијек, пп. е.
- нове ере, О. М:. - овога месеца (мјесеца), т. г. - текуће године,
в. )Ј{. - вршилац дужности (ово се каткад чита и скраћено: "ве-де").
Ако реч почиње групом сугласника, радије се примењује наредни
поступак (под 10).
т. 225Ь Скраhенице 297

Ь. Реч се CKpaћ~e на почетну групу сугласника (ако тако


почиње): ор. - број, СВ. - свеска или свети, I'л. - главни или глагол
(глаголски), СТр. - страна (страница), ми. - множина, СТ. - стари
или столеhе /стољеће, чл. - члан ('параграф'), мј. - мјесец (о. мј.
- овога мјесеца), рј. - рјечник, И др. И други (и друго), И СЛ. - И
слично.

с. Велики број речи скраћује се до другог самогласника: ул.


улица, уч. ученик, оо. обично, проф. - професор, ииж. - инжењер
(инжињер), I'ими. гимназија, лииl'в. - лингвистика (-чки), мед. -
медицински, трп. прид. и трп. придј. - трпни прид(ј)ев, парт. перф.
акт. - партицип перфекта активни.

д. Доста су обичне, нарочито од дужих речи, и скраhенице до


трећег самогласника, нпр.: иеоО. - необично, дијал. - дијалекатски,
aYI'M. - аугментатив, Оиол. - биолошки, иеол. - неологизам, I'eol'p.
- географски. Нису бројне устаљене скраhенице са више од два
самогласника, али их ипак има, нпр.: иеуоО. - неуобичајено,
аитропол. - антрополошки, физиол. - физиолошки.

е. За разлику од досад показаних скраhеница на сугласник, у


којима изостављени део почиње самогласником, дво сложни при­
деви на -СКU скраћују се до краја основе: пољ. - пољски, тур. -
турски, РУС. - руски, I'рч. - грчки, срп. - српски.

ft'. За с а ж е т е скраhенице обавезно се узима прво слово и


додају му се она која се одаберу као карактеристична: почетак
другог дела сложенице, покоји сугласник битан за прозирност
скраhенице, или пак завршни део скраћене речи: ји. - југоисток
(југоисточно), ие. - индоевропски (у лингв. текстовима), ТЗВ. -
такозвани, сх. - српскохрватски, ХС. - хрватскосрпски (у овом
приручнику И У зн. 'хрватска стандардизација'), стсл. - старословен­
ски, рсл. - руско словенски , цсл. - црквенословенски, српсл. -
српско словенски , јд. - једнина, импф. - имперфекат или имперфек­
тивни, пф. - перфект или перфективни (в. и друге примере у т.
183а). Обичне су и скраhенице БI'Д. - Београд, ЗI'О. - Загреб.

g. Неке сажете скраhенице (које укључују завршетак скраћене


речи) пишу се без тачке: др - доктор, мр - магистар, I'ђа - госпођа,
ща или I'ђица - госпођица. Скраhеница за 'господин' не прави се
по овом обрасцу него скраhивањем на прво слово: 1'. У обичају је
некад била и скраhеница Н. у значењу 'господа', испред више имена
која се набрајају; будуhи да је практична и економична, нема
сметње да се врати у употребу.

Ь. Изузетно се три сажете скраhенице праве од израза састав­


љених од више речи: итд. - и тако даље, тј. - то јест, ипр. - на
прим(ј)ер.
298 Скраћенице т. 226

226. ИIlJIТернаlЏIOПlaлне и прилагоl}ене опште и мерне скраlliени­


це. Домаћим општим скраћеницама сличне су и интернационалне
општег значења (засноване углавном на уобичајеним латинским
изразима), као и оне које означавају мерне јединице (засноване на
међународно усвојеним терминима и симболима). И ове скраћенице
обично се читају као да је исписан а пуна реч. Неке обичније међу
њима пресловљавају се и у ћирилицу, а остале задржавају изворну
латиничку графију (неки симболи мера и грчку), или пак пишемо
пуну (нескраћену) реч.

а. Оне скраћенице интернационалних мерних јединица које се


пишу великим словима задржавамо и у ћирилици У изворном лат.
виду и пишемо их без тачке: V - волт, W - ват, Ј - џул, F - фарад,
С - кулон И сл.; С њима иду и азбучно неутралне: А - ампер, Т­
тесла. Обичније курентне скраћенице најчешће пресловљавамо у
ћирилицу (г, кг, Л, дЛ, М, КМ, цМ - центиметар и СМ - сантиметар),
али се могу задржавати и као латиничке (g, kg, 1, d1, ш, km, ст).
Неке се употребљавају и у изворном и у адаптираном виду, нпр. h
и ч. или ч - час (одн. С. - сат), kWh и IffiЧ. или квч - киловат-час.
О писању тачке иза курентних мерних скраћеница в. ут. 183с.

Ь. Стране скраћенице општег типа углавном скраћују уобича­


јене латинске изразе, а неке се пишу великим словима:

а. а. - ad acta 'међу списе', у смислу 'ставити у архиву';


cf. - confer, аналогне Домаће скраћенице уп. - упореди и исп. -
испореди;

etc. - et cetera, аналогно итд. - и тако даље, и др. - и друго;


k. о. - knock out (енгл.) 'нокаут', 'нокаутом';
1. с. -lосо citato 'на наведеном месту' (при поновном цитирању);
L. S. -locus sigilli, аналогно М. П. - 'м(ј)есто печата';
N. В. (NB) - nota Ьепе (каткад и ћир. Н. Б., НБ) 'напомена',
'белешка', 'примедба';
N. N. - потеп nescio (каткад и ћир. Н. Н.) 'не знам име', уместо
потписа, кад се не зна или не открива аутор текста;

о. с. - opus citatum, аналогно н. д., Н. дј. - наведено д(ј)ело;


Р. S. - post scriptum (и ћир. П. с., ПС) 'постскриптум', накнадно
дописани додатак;

s. 1. - sine lосо 'без места', нпр. у подацима о књизи у којој није


наведено место њеног штампања;

s. v. - sub voce 'под речју', кад се у речницима и енциклопедијама


упућује под којом је одредницом дат неки податак.

227. Верзалне скраlliенице (акроними). Ово су скраћенице


састављене од почетних слова вишечланог назива, која се пишу
као велика слова без скраћеничких тачака и међусловних белина.
То је најбројнији, а уз то врло разнолики и непостојани вид
скраћеница; оне стално настају и нестају, а правила која важе за
т. 227 Скраћенице 299

њих најбоље се могу уочити на оним примерима који имају дужи


век и ширу употребу. За владање овим скраhеницама треба знати
оквирна правила и обрасце како се пишу, како се читају и да ли
се и на који начин мењају по падежима. Правила и обрасци који
се из лажу у овој тачки важе за све скраhенице дотле док оне остају
верзалне, а чим се почну писати малим словима, то значи да су

постале неправе скраhенице - да су промениле језичку природу и


вербализовале се, тј. постале лексеме, нове речи (в. ниже под
вербализоване скраhенице, т. 228), а тиме се мењају и правила. -
За саме верзалне скраhенице има разлика у обрасцима кад су у
питању Домаће и стране (у Домаће убрајамо и оне које настају од
преведених страних назива).

а. И Домаће и стране верзалне скраhенице могу се п и с а т и


као непроменљиве и као променљиве (падежни наставак додаје се
иза цртице): И1IЗ ВМА (непром.), из USA - И1IЗ БИГЗ-а, из НАТО-а;
неке иду и по једном и по другом обрасцу: из ЈНЮБ и из НОБ-а.
Промена је условљена граматичким родом саме скраhенице, а не
родом пуне основне речи: из СОШ-а, а не "из СОШ-е" (према
"школе"); то практично значи да се на верзалну скраhеницу додају
наставци м. рода или се не додају никакви.

Ь. ДОК се Домаће (и преводне) верзалне скраhенице пишу


једнообразно, дотле су код страних (било да су променљиве или
непроменљиве) у обичају три начина:
- у изворној латиници: CGS (систем мера), РВ! (ген. PBI-ja),
WМO (ген. WMO-a, Светска метеоролошка организација);
- пресловљене у одговарајућа или најближа наша слова: ФБИ
(ФБИ-ја), ВМО (ВМО-а), НАТО;
- У неким случајевима према страном (углавном енглеском)
изговору слова: Би-Би-Си (ген. Би-Би-Сија), поред изворног ВВС
(ВВС-ја) и вербализованог Бuбuсu (Бибисија).
Прва два начина могу се сматрати нормалним поступцима, а
треhи се изузетно допушта, тамо где се створи такав обичај.

с. Домаће верзалне скраhенице могу се ч и т а т и нескраћено


(као да су исписане пуне речи) или скраћено (по словима). Први
начин обичан је кад је скраhеница исписан а без падежног наставка
(нпр. Зборник МС - "Зборник Матице српске", у СДК - "у Служби
друштвеног књиговодства"), а може се применити и кад је исписан
наставак скраhенице ако је он подударан с наставком пуне речи (у
ЦК-у - "у Централном комитету"). Кад се скраћено читају, могу
се изговарати на више начина:

(1) слово по слово без самогласничког призвука: СРЦГ -


"с-р-ц-г", РЦГ - "р-ц-г", А][ЈВ - "а-п-в";
(2) сливено, кад то допушта склоп скраhенице и кад се не
доводи у питање јасност: САНУ - "сану", СОШ "сош", с
300 Скраћенице т. 227с(2)

КЕБС-ом - "с кепсом", у .ЈАТ-у - "у јату", АВНО.Ј-ев - "авнојев"


(овакав изговор омогућује чешћу вербализацију скраћеница);
(3) по абецедним називима слова: СДК - "ес-де-ка", ИЗ ПТТ-а
- "из пе-те-теа", ММФ - "ем-ем-еф", КПД - "ка-пе-де"; скраћеница
ТВ чита се "те-ве" или пуном речју ("телевизија", "телевизијски");
(4) у неким примерима по начелно истом систему, али модифи­
кованом - с призвучним е иза сугласника ум. испред њега: АФЖ
-"а-фе-же" (ум. "а-еф-же"), впm - "ве-пе-ше" (ум. "ве-пе-еш"),
ВМА - "ве-ме-а" (ум. "ве-ем-а"), а често се и .Ј у значењу
'Југославија', 'југословенски' чита као "ју", а не као уобичајено
"јот" .
d. Стране верзалне скраћенице по правилу се не читају као
пуне, нескраћене речи, а од горе показаних поступака нормално
се на њих примењују обрасци (2) и (3): НАТО - "нато", УНИ:ЦЕФ
- "уницеф", WHO или ВХО - "ве-ха-о", LPA или JIПА (Labor
Press Association) - "ел-пе-а". Овде је, међутим, заступљен још
један образац читања, којег нема у Домаћим скраћеницама: по
страном (најчешће енглеском) изговору појединих слова: ВВС -
"би-би-си", РС - "пи-си" (персонални компјутер), CNN - "си-ен-ен",
DDT или ДДТ - "ди-ди-ти", BCG - "бе-се-же" (овде према франц.
изговору); како смо видели горе под Ь (трећи образац), овај тип
скраћеница каткад и пишемо према страном изговору слова (БIИI-БIИI­
-СIИI), а подложне су и вербализацији (дидиmи, бесеже, Бибиси). -
Треба имати у виду да је за наш језик погодније спеловање на
латински него на енглески начин, јер овај други иде на уштрб
једнообразности правописног поступка и прозирности скраћеница;
нпр. за СН (Clearing House), IPU (International Paleontological
Union) погодније је читање "це-ха", "и-пе-у" него "си-ејч", "ај-пи­
-ју", али се признаје и овај други начин тамо где је ушао у обичај.

228. ВербаЛlИIзоване скраћеНlИlце (претворене у реч). Нека


образовања по својој структури представљају скраћенице, тј. на­
стају скраћивањем речи - али у правописном и граматичком смислу
не спадају у скраћенице него у лексику, а у реченицу и уопште у
језички израз укључују се као обичне речи. Неке од њих настале
су редукцијом појединих речи или издвајањем битног форманта из
њих, као дон (лат. dominus), бус (аутобус или тролејбус) , дин
Uединица силе, од грч. dynamis), али то су усамљени случајеви, а
битна су два типа образовања која настају од група речи, скраћива­
њем и спаЈањем.

а. Први тип чине речи настале адаптацијом и вербализацијом


верзалних скраћеница, и то оних које својим склопом омогућују да
се изговарају као целовите речи и схватају као именице. Вербали­
зацију (тј. претварање скраћенице у реч) начелно означава већ
т. 228а Скраћенице 301

сам прелазак на писање малим словима (осим првог у властитим


именима), али с тим иду и други поступци прилагођавања, што ће
се видети из примера:

СКОЈ, ген. СКОЈ-а: Ској, Скоја - цела скраћеница схвата се


као основа именице м. рода;

FIAТ: Фијат (фабрика), фијат (кола) - умеће се прописано


међусамогласничко ј (в. т. 73с);
UNRRA, FIFА, UNESCO: Унра, ген. Унре, Фифа, Фифин,
Унеско, ген.Унеска - завршни вокал скраћенице схвата се као
променљиви наставак;

CIA: Ција, Цијин - комбинована два претходна поступка;


FIDE: Фида, Фидин, сл. и Удба, Озна (ум. УДБ, ОЗН)
успостављањем завршног а речи се прилагођавају промени женског
рода;

DDT, BCG: дидити, бесеже (или као полусложеница: бе-се­


-же), Афеже- вербализован је спеловани изговор скраћеница.
Ь. Други тип можемо назвати формантним скраћеницама,
јер у њихов склоп улазе не само почетна слова него и форманти,
делови речи. За разлику од првог типа, у коме је вербализација
последица употребе скраћенице, овде је она програмски поступак,
јер се скраћеница намерно тако склапа да се може изговарати и
употребљавати као реч, често и с прозирном мотивацијом. Овако
се често конструишу називи предузећа и продајних артикала, нпр.
И.мnекс (импорт + експорт), бео.мал (биће: 'беочински малтер') и
сл.; старији су примери Танјуг ('Телеграфска агенција нове Југосла­
вије'), Ноnок ('Ново поколење'), Гра.маг ('Градски магазин') и др.
- Ово је заправо вид вештачке творбе речи, који није под контролом
правописне и језичке норме.

229. Слободно и програм:прано скраlЋивање. Досад је било речи


о уобичајеним скраћеницама у текстовима опште намене, које
имају устаљен начин скраћивања и писања, па их преузимамо као
створену језичку норму. Поред њих честе су скраћенице проистекле
из слободног правописног поступка, као и скраћенице условљене
потребама појединих делатности и служби или појединих издања.

а. При слободном скраћивању придржавамо се образаца свој­


ствених општим скраћеницама (т. 225) и поштујемо створене
обичаје у погледу облика и мере употребе скраћеница. Скраћенице
морају бити прозирне и јасне у сваком контексту, али се тежи томе
да буду рационалне и економичне. Зато се нерадо изоставља
сразмерно мали део речи и избегава се опширнија скраћеница ако
је и у краћем облику довољно јасна; боље је нпр. филоз. (нпр.
'Филоз. факултет'), тел., старосл. - него "филозоф.", "телеф.",
"старослов." (и поготово "старословен. ").
302 Скраћенице Т. 229Ь

Ь. У обична слободна скраhивања спадају и скраhенице за


људска имена. Скраћује се или само очево име (нпр. Војl1lСЛ3В Ј.
ИЛI1lJli) , или први делови именске формуле (В. Ј. ИЛI1lJli, В. ИЛl1lћ,
П. П. Његош, Ј. Ј. 3мај) , или сви употребљени делови (обично у
потписима). При скраhивању задржава се само прво слово или
почетна сугласничка група (обрасци из т. 225аЬ), ређе шири
формант; нпр. за 'Светозар' обично је С. или Св., а ређе Свет.

с. у доста специфичних прилика у употреби су утврђени или


програмирани системи скраhеница. Њихово уобличавање у сваком
систему има своја правила, која могу слободно одступати од
приказане опште норме. На пример, међународни стандард пред­
стављају латиничке скраhенице за имена хемијских елемената (С
- угљеник, Са - калцијум, Cl- хлор, Си - бакар итд.), у бележењу
шаховских потеза скраhенице имена фигура адаптиране су за наш
језик (Т - топ, С - скакач, Л - ловац и др.), а скраhенице имена
градова и земаља за регистрацију возила утврђују се прописима.
За стране света, поред општих скраhеница (с., ј., и., з., CI1l., СЗ.,
ји., јз.) употребљавају се и верзалне - међународне (енглеске: N,
S, Е, W, NE, NW, SE, SW) и наше адаптиране (С, Ј, И, 3, СИ,
С3, ЈИ, Ј3). - Осим оваквих утврђених система, у многим стручним
делима програмира се и објашњава систем скраhеница које ће се
у датој прилици применити. Некад и овакве специфичне скраhенице
уђу у обичај у датој професионалној средини, па се не морају
посебно објашњавати у сваком раду или издању где их има. И у
програмираним скраhеницама обавезно се задржава прво слово
пуне речи, а у осталим елементима некад се више а некад мање

одступа од општих образаца. У тежњи сажетости, међу њима


добијају више места скраhенице без тачке, као и завршавање
скраhенице самогласником, а чешhе су и скраhенице од једног
великог слова и комбиновање великих и малих слова; на пример,
старословенске књиге Зографско, Маријинско и Остромирово
јеванђеље често се скраћују као 3, М, О или 30, Ма, Ос, док би
по општем типу скраhивања нормално било 30ГР., Мар., Остр.
ПОДЕЛА РЕЧИ НА КРАЈУ РЕДА

230. ПРИСТУЈ[][. Кад у писму немамо места за целу реч на крају


реда, треба тежити да тај принудни пресек (прелом) речи буде што
природнији. Врло је стара та тежња; већ у раној словенској
писмености, можда још у доба Солунске браhе и њихових ученика,
установљено је правило по ком се ред могао завршавати само онако
као и посебна реч, а то је значило вокалом или полувокалом
('полугласником'). Тиме је правило имало и своју гласовну логику
у раном словенском систему, јер се ред завршавао и онај доњи
почињао неокрњеним слогом. Правило се по традицији одржало и
у каснијем средњем веку (укључујyhи српскословенску писменост),
кад је изгубило свој фонетски ослонац и свело се добрим делом на
графички манир, јер су се полугласници најчешhе само писали, а
не и изговарали (нпр. ко-сmь у изг. "кост").
у нашој новијој правописној норми настојало се да подела речи
на крају реда буде сагласна или блиска стварној рашчлањености
речи у језичком осећању. Та стварна рашчлањеност има двојаке
основе: смисаону (пре свега границе саставнице у сложеницама) и
гласовну (подела речи на природне изговорне слогове). Правила у
правопису 1\лександра Белиhа (1950) била су доста подробна и
одређивала су поделу било које речи (према гласовној природи
сугласника, поред смисао не границе у сложеницама); у П су пак
само оквирна, сведена на нужни нормативни минимум, док се

знатан део поступка оставља слободном нахођењу (нпр. се-сmра,


сес-mра или сесm-ра). Иако и једна и друга норма углавном по стиже
свој циљ, остале су ипак неке нелогичности. Белиhева правила нпр.
остављају заједно неке тешко изговориве групе (фск: 2Ол-фскu,
zе02ра-фскu, џр: хи-џра, ћј: nуно.мо-ћје); према П, опет, тешко
изговориве групе отклањају се с почетка реда, али тај поступак
није предвиђен и за крај реда, те остаје допуштено нпр. у.мрmв-љен,
укоmв-љен.

у нашем приступу разликоваhемо п р а в и л а, тј. обавезни


нормативни минимум (углавном сагласно са П), и п р е п о р у к е,
тј. поступке којих треба да се држи у личном писању онај ко ХОће
304 Подела речи на крају реда т. 230

да му прелом речи буде језички логичан, а добро је да буду што


шире примењени и у типографији. У овом другом углавном се
полази од Белиhевих мерила, која су стекла знатну укорењеност,
пошто су их се многи мање-више придржавали и после промене

норме 1960; Белиhева мерила ипак се комбинују с начелом угледања


на почетне сугласничке групе у посебним речима, које су препору­
чивале старије граматике (тј. не раздвајати оне групе којих има на
почетку речи, а остале начелно раздвајати). Ово начело битно је
зато што привикнутост на почетне групе у речима утиче на опште

језичко осећање, на свест о томе које групе иду заједно; а с друге


стране - групе које имају сметње на почетку речи по правилу су
несвојствене и унутрашњим слоговима у нашем језичком наслеђу,
и у суштини су условљене додиром традиционалних слогова. Осим
тога, ово начело помаже да се смисаона сложеничка граница што

чешhе подудара с нормираном гласовном, те обе заједно воде


стварању постојаних навика.
И правила и необавезне препоруке из ло жени су у т.
231-235, с тим што су правила дата у подтачкама а, док оно што
садрже даље подтачке спада у препоруке.

Ваља имати на уму да се у овом поглављу цртица примењује


само као знак поделе речи на крају реда, а не у смислу полусложе­
нице; кад се, рецимо, међу примерима нађе исписано "интер-акци­
ја", "Потс-дам", то никако не значи да се допушта полусложеничко
писање ових речи, него само таква подела на крају реда." - Што се
самих полусложеница тиче, кад се њихова смисаона граница по­

клопи с крајем реда, цртица се понавља и у доњем реду, да би се


разликовале од преломљених целовитих речи.

Правила и препоруке

231. а. Не оставља се у горњем реду сам сугласнички део речи.


Такав део не преноси се ни у доњи ред, па ни онда кад се сугласник
(сонант) у изговору донекле вокализује. Не преноси се у доњи ред
ни сам један самогласник (његово словно место трошило би се тада
на цртицу). Дакле -

не: с-купити, з-гомилати, с-плав или сп-лав, младо-ст, бици-кл, Сар-тр, Њу-тн,
Чар-лс; паса-о, Франсо-а - него: ск:у-nи-mи, сnлав, nо-сао итд. [образац АО]

Ово се не односи на словенско вокално Л, нити на Домаће


вокално р у аористу сатр и сл. него се допушта Свјато-nлк, са-тр.

Ь. у пажљивијој штампарској пракси, ради визуелне складно­


сти, нерадо се оставља у горњем реду и сам један само гласник
(о-стати, у-врети). У штампарству се ово доста лако избегне,
захваљујуhи могуhности накнадног подешавања белина, али нема
Т. 23lb Подела речи на крају реда 305

потребе да се ово мерило шири изван штампарства, у општи


правопис. Поготово га не треба примењивати на штету природне
поделе (не ог-лед, ос-па - него 0-2лед, о-сnа) , ни у штампарству
ни другде.

232. а. У сложеницама кад су мотивисане (тј. кад се јасно осева


њихова раздељеност) битнија је смисаона граница саставница него
граница према гласовним мерилима. Најчешве се обе границе
подударају, и тиме одређују једину природну поделу (нпр. у речима
од-бити, nот-nред-седник. ЗелеН-20ра, пан-словенски); а кад се
разликују, предност има смисаона граница. Дакле -
не: и-зломити По-двележје него: из-ломити Под-вележје
и-стуlш пре-дуслов ис-туАи пред-услов
пре-двидив инте-ракција nред-видив интер-акција
ист-кати супе-рактиван ис-ткати супер-активан

изг-нати разноч-теније иЗ-2нати разно-чтеније [Б О]

Кад је на шаву сложенице дошло до гласовних промена, упрошвени


двојни сугласник припада другој саставници, а секундарно ('непо­
стојано') а првој: бе-закоње, бе-стидан (од безз-, безс-Ј, беза-злен,
иза-звати. - Мерило смисао не сложеничке границе не примењује
се, међутим, када се свест о дводелности сложенице и граници
делова замаглила или затрла. На пример, неве се постављати
граница иза префикса от- (сада од-), раз-, уз-, из-, об- (него по
гласовном мерилу) у речима:
о-тети, о-творити, у-зети, ра-зуман, ра-зарати, ра-зорити, и-зум, о-блак
(не "от-ети" итд.) [ВО]

Део овога остаје и за слободну оцену (нпр. и-зостати или из-оста­


ти, ра-сnон или рас-nон и сл.). Наравно, подела речи може иви и
лево и десно од сложеничке границе кад има више слогова, тј.
може се померати за један слог и кад се осева јасна сложеничка
граница (нпр. поред раза-знати нема сметње ни ра-зазнати, раза­
зна-ти), али је груба грешка само начињати сугласнички део
наредне саставнице ("разаз-нати").

10. Горње правило примењујемо и на туђице кад су у нашем


језику јасно мотивисане и прозирне, нпр. дис-nроnорција, дис-кон­
тинуитеnt (не ди-спро-, ди-скон-). Необавезна је али оправдана
његова примена и у за нас углавном немотивисаним туђицама и
именима кад се у њима ипак разазнају сложенички форманти (и
без познавања изворног језика);- пожељно је поштовати структу­
ралну границу и у кинеским сложеним именима. Примери:
Порт-ланд (боље него Пор-тланд), Шет-ланд (енгл.), Ајс-лебен, Ашерс-лебен,
Мит-вајда (нем.), ЧаН2-ли (не Чан-гли), XeH2-јаН2 (кин.) [ГО]

Даља правила и препоруке односиве се на целовите или тако


схвавене речи, а не на сложенице које се раздвајају по смисаоној
граници.

20 Правопис (ек.)
306 Подела речи на крају реда т. 233

233. а. У целовитим речима са самогласником се у доњи ред


обавезно преноси претходни сугласник ако га има, а ако је ту група
сугласника, онда бар последњи од њих:

ва-ља-mи (не "ваљ-ати"), де-вој-чu-ца (не "девојч-ица") [ДО]

То значи да се самогласник не одвща од претходног сугласника


(изузимајући сложенице типа пред-услов).

Ь. Необавезна је али оправдана препорука да ијекавску замену


јата не треба нити одвајати од претходног сугласника нити је делити
кад је двосложна:
жu-вјеmu или жuвје-mu, 2О-рјех, ко-рuје/ш или корије-ни - боље него жив-јети,
гор-јех, кори-јени [ЋО]

234. а. У прелому речи на крају реда не раздвајамо диграфе


(двојна слова за један глас) нити друге вишечлане графије за један
глас у нашем читању. Не раздвајамо дакле dz, lј, nј у нашој
латиници (кад значе џ, Љ, њ), нити оу (изг. у) и "јери" у историјској
ћирилици, нити уопште вишеструка слова за један глас у било ком
језику или транскр. систему кад такво преузето писање уклапамо
у наш текст (th, dh за међузубне сугласнике, енгл. sh, фр. ch или
нем. sch за [ш] итд.). У складу с тим боље је и удвојене туђе
сугласнике преносити у доњи ред него их раздељивати (следећи
стране узусе); ако пак целовит о преносимо веће стране текстове,
нормално је да применимо изворни правопис. Образац:

ha-dZijа (не had-zija), po-lje, ko-nji, A-thanas, Роlу-рhёmоs; али: nad-iivjeti,


Fen-jang, in-jekcija итд. [ЕО]

Ь. Оправдано је избегавати и раздвајање два суседна самогла­


'сника кад су део исте основе, нарочито кад преносимо стране
дифтонге: '
Пау-лус (боље него Па-улус), Хуа-ниmа, Лавоа-зје, ЉаО-НИН2 (уп. и образац
ГО), nнеу-маmик, чео-нu итд. (боље него Ху-анита, Лаво-азје, Ља-онинг,
пне-уматик, че-они) [ЖО]

ОВО није обавезан поступак, али јест логичан, иако је управо


супротан првој препоруци у одг. одељку П.

235. а. Кад између самогласника имамо сугласничку групу, по


могућству поделу речи треба тако извршити да крај горњег реда
буде природан и као крај речи (то је делимично осигурано већ
обрасцем ДО у т. 233а, али не за све случај еве) , а почетак доњег
реда као почетак речи. Наиме, оно што је вансистемско на крају
речи није погодно ни за крај реда, као ни за почетак реда оно што
није могућно на почетку нормалне речи. То значи да у оба положаја
(кад то можемо друкчијом поделом) треба избећи сугласничке
групе које су системски и изговорно неприродне и слабо могућ­
не у одговарајућим положај има у речи; нпр. не "умр-твљен"
т. 235а Подела речи на крају реда 307

(због неприродног почетног твљ- ), нити "умртв-љен" (због крајњег


-тв), него у.мрт-вљен (лако изговорив и крај и почетак реда).
Дакле -
не: уко-твљен (твљ- ) ни: укотв-љен (-тв) него: укоm-вљеll

бра-теки (тек-) брате-ки (-те) браm-скu


бога-тетво (тетв-) богате-тво (-те) бошm-сmво
еу-деки (дек-) еуде-ки (-дс) суд-скu
гол-феки (фек-) голфе-ки (-лфе) 20Лф-скu
ба-нкар (нк-) банк-ар (т. 233а) баll-кар
ру-ндов (нд-) рунд-ов PYll-00в [30]

Овом подтачком и обрасцем (заједно са 231а, 232а, 233а и 234а)


комплетирају се обавезна правила, која - ако их се придржавамо
- осигуравају да нећемо направити правописну грешку. Тај норма­
тивни минимум (углавном сагласан са П) оставља слободном
избору поделе типа се-стра / сес-тра / сест-р а, дрУ-Ulтво /
друш-тво / друшт-во, јед-на / је-дна, cmez-но / сте-то, аст-.ма /
ас-тма, Хариб-да / Хари-бда, ла-ста / лас-та итд. МеђУТИМ, за
складан прелом речи на крају реда - поред обавезних правила и
њи;ма већ придодатих препорука - треба имати у виду и препоруке
КОЈе даље следе.

10. Пожељно је почињати ред стварним слогом преломљене


речи, а не дометати на његов почетак и сугласник из претходног

слога, макар тиме добијали и почетну групу која је изговорива, али


мало својствена и слабо заступљена у нашем систему. Исто тако,
нарушавамо гласовни склад ако окрњујемо слог на почетку реда,
остављајуhи један његов део у горњем реду. Препорука је, дакле,
да речи делимо по граници слога, онолико колико се она јасно
испољава у нашем систему, јер ће таква подела остављати природан
и складан утисак. Том циљу се можемо успешно примаhи на основу
неких општих упутстава. Почетак обичних речи добро сведочи који
су сугласнички скупови довољно обични, постојани и природни у
једном слогу, а тиме се могу препоручити и на почетку реда, нпр.
zy-cmo, zy-ска, ча-сно, Ла-ства, би-стро, zо-зба, Дра-шко, ба-шта,
ку-nљек По сличности може им се додати још понека група лака
за изговор, иако је нема на почетку речи; нпр. штво према ство
(.мно-штво), вљ према nљ, бљ, .мљ. Такве групе не ваља делити
приликом прелома речи. - С друге стране, остале групе веhином
треба делити, а поготово оне које наш језик не прихвата као
почетне (нпр. дz, вн, бн, тн), или им се опире и радо их упрошhава,
рецимо д.м (Дмитровица -7 Митровица), тк (тко -7 ко), Kh (кЬерка
-7 ћерка), zд (гдуња -7 дуња), nm, nч, nш (уп. у говорима тица,
чела, шеница). - Ко пази на ова упутства и придржава се оних горе
под 3, постиhи ће доста складну поделу речи - и без системских
мерила и правила о граници слогова; она су ипак потребна ако се
тежи једнообразном и доследном поступку.
308 Подела речи на крају реда Т. 235с

с. И системска правила и мерила, поред лаког изговора или


изговорних сметњи, узимају у обзир колико је нека сугласничка
група својствена првом слогу (и уопште традиционалним слогови­
ма), па те појаве уопштавају и утврђују законитости у њима.
Једноставнија се мерила добију кад се утврде сугласничке групе
које не треба раздвајати него их преносити заједно на почетак
доњег реда (ако о подели није одлучила сложеничка граница), с
тим да се све остале групе раздваЈаЈУ.

СК ЗГ ШК ЖГ
СТ ЗД ШТ ЖД
СП ЗБ ШП ЖБ
кв гв тв дв - св зв ШЕ жв хв - цв чв
КР ГР ТР ДР ПР БР вр МР СР ЗР - ХР фр цр -
кл ГЛ ТЛ ДЛ ПЛ БЛ ВЛ МЛ СЛ ЗЛ ШЛ жл хл ФЛ цл чл
кљ ГЉ ТЉ ДЉ ПЉ БЉ ВЉ МЉ СЉ ЗЉ ШЉ жљ ХЉ ФЉ цљ чљ
КЈ ГЈ ТЈ ДЈ ПЈ БЈ ВЈ МЈ СЈ ЗЈ шј жј ХЈ ФЈ ЦЈ чј РЈ ијек.
СМЗМ ШМЖМ
СН ЗН ШНЖН
СЊ ЗЊ ШЊЖЊ
СЦ - ШЦ-
ШЋЖЋ
ШЧ ИО

СУ2ласнички скупови које не треба делити при преласку из реда у ред


(великим словима) и скупови за које се даје предност раздвајању, али је
прихватљиво и спајање (малим словима)

(1) У приложеној табели предочене су великим словима (вер­


залом) двојне сугласничке групе које није оправдано раздвајати,
јер с наредним самогласником чине природне слогове. Придодате
су малим словима и неке групе у којима има разлога и за раздвајање
и за спајање. У таквим случајевима дајемо извесну предност
раздвајању, али ни спој ено писање не би нарушило системски склад
нити би се битније косило с језичким осеЬањем. - Све остале групе
(којих нема у табели) треба редовно раздвајати, како оне обичне
и честе, тако и сасвим ретке комбинације, које сретнемо само у
покојој туђици (нпр. ваф-дuсmu) или неприлагођеном страном
имену (нпр. Руш-ди, где је бољи лик Руждu и онда подела Ру-ждu).
Обрасци (сагласни и с Белиhевим правописом, даље: ЕП):
2у-ска, њу-шка, ли-ста, 2а-зда, Гора-жде, 20-зба, слу-жба, пи-смо, чи-зма,
ја-ено, пр а-зна, стра-шно, ви-шња, па-жња, бије-сњети, пра-сци, опу-шци,
ли-шhе, 2bo-ж!Је, ко-шчат [Ја]

бу-ква, чи-2ра, ме-тла, де-бло, Ko-nљe, ду-бљи, ле-тјех, жи-вјети, 2р-мјети,


ли-хва, 3у-хра, Бија-фра, су-флер, Ма-чва, Бо-цвана, уса-хло, Дона-хју, 20-
рјети (али: 2Ор-је) [КО]

че-свина, џе-зва, Ла-шва, 2у-жва, При-зрен, О-зрен, 2у-сле, смр-зло, до-шло,


по-сљедица, о-зљеда, ка-шље, про-сјак [ЛО]
т. 235с(1) Подела речи на крају реда 309

Уз образац КО иду и А-врам, Па-вле, да-вљен, зе-.мља, па-.мјат,


крако-вјак, тј. групе од два сонанта, по БП неспојиве - осим кад
је ј од јата. Група рј пак (сагласно с БП) иде по обрасцу зависном
од карактера ј:

бор-је, мра.мор-је, Мир-јана, али: ко-рјенит, zo-рјеmll [ЉОЈ

(2) Групе предочене у табели И О малим словима углавном се


лако изговарају, али их веhином нема на почетку стандардних речи
(шј, жј, цл, ЦЉ, чљ), а оне којих има (цр, чл) крајње су ретке
унутар речи, па су небитне за поступак поделе; чешhе се јављају
само оне које настају на додиру основе и неких наставака (-је, -ји,
-љивУ. Из тих се разлога у овој обради даје нека предност раздвајању
(по БП иду спојено):
ораш-је, враж-јll, бож-јак, вуч-јак, мач-ји, 2ушч-ји, nрашч-ји; nрониц-љив,
боц-љuв, nрuч-љив, жуч-љив; цуц-ла, шнuц-ла, шnuц-лов, фач-ловаmu, Фиц-
рој [МО]

(3) Из табеле се лако види да спојивост изазивају два вида


сугласника, зависно од места у групи на ком стоје: први - пискави
и шуштави фрикативи (струјни сугласници), тј. С, 3, Ш И Ж ('спојиви
фрикативи'), кад стоје на првом месту; други - неназални сонанти,
тј. в, р, л, љ иј ('спојиви сонанти'), кад стоје на другом месту. Они
чине укрштено системско поље, у коме један део спојивих сугла­
сничких група испуњава оба услова. И угледање на почетак речи
издваја управо ове сугласнике као најобичније у почетним групама;
они се и по БП узимају као спојиви, с тим што се тамо спојивим
фрикативима додају и х, Ф и што се неке појединости примене тога
начела разликују од обраде у овој књизи. Наиме, ни спојиви
фрикативи и сонанти не осигуравају увек спојиво ст , која битно
зависи и од другог сугласника у групи, а он може причињавати

мање или веће сметње спајању; зато су разумљиве и неједнаке


оцене у нормирању. У овом приручнику препоручује се раздвајање
неких група које се у БП не изузимају из спојивих, нпр. (поред већ
поменутих):
Еш-реф, хиџ-ра, Шуh-рија, меџ-лис, Пас-ха, Ас-хаб, Аш-хабад, ас-фалт,
Ис-фахан, Аш-форк, Мех-мед, Мах-фуз, оф-сајд, голф-ски, наф-mа, јах-mа,
Каф-ка, Ах-бар и др. [НО]

Махом су то групе невелике учесталости, а у оним далеко најче­


шhим и зато најважнијим нема двоумица нити разлика у нормирању.

(4) За вишечлане групе важе слична гласовна мерила као и за


двојне. Већ rю угледу на почетак речи уочавају се спојиве тројне
групе (т. 235Ь). Лако се уочава да је махом последњи сугласник у
њима спојиви сонант, а први спојиви фрикатив. По системским
мерилима спојивост и неспојивост вишечланих група утврђује се
оценом два последња сугласника, па ако су они спојиви, оценом
претпоследњег и њему претходног сугласника (ипак делимо групе
310 Подела речи на крају реда т. 235с(4)

типа т-вљ). Чим се пак наиђе на неспојиву групу, поставља се


граница поделе, без даље анализе. Дакле:
Растко стриктно ротква мноштво царство

*тк *тн *тк кв шт тв *рссттв


Раст-ко сmриюп-но рот-ква .мно-иllпво цар-ст во [ЊОЈ

Неспојиве групе у средњем реду узорка маркиране су звездицом,


а спојиве курзивним слогом. Поступак по овом обрасцу има огра­
ничења кад су на крају сугласничке групе сонанти вљ (начелно би
важило и за вр, вл, али нема потврда), којима онда ипак не треба
припајати претходни сугласник иако је спојив са в: умрт-вљен,
укот-вљен, урач-вљен.

dl. Не треба мислити да се било каквим правилима може увек


доhи до идеалне и једино логичне границе. У природи је нашег
данашњег језика неизразита аутономност слогова. У појединим
положајима у сугласничким групама одређени сугласник ослања се
делом на претходни а делом на следеhи слог, и није увек сигурно
шта је претежније. Зато су за један мањи број сугласничких група
мерила природне границе условна, тј. зависна од слободне оцене,
која може бити и субјективна. Ово се односи не само на већ
разматране групе Ulj, жј, чј, ЦЛ, цљ, чл (а ирј с нејатовскимј) него
и на неке групе изван крстоликог системског поља. То су пре свега
комбинације к, 2 +
носни сонант (М, Н, њ), које су доста обичне и
постојане на почетку речи, а то значи гласовно прихватљиве у
истом слогу - иако су, у целини узето, сонанти М, Н, њ с разлогом

изузети из система спојивих сонаната. Постоји, дакле, градација


спојивости и неспојивости, а не пуко "да" и "не".
Зато ће се ова обрада закључити једним градираним сводом
оцена, и то у табеларном виду (који је можда погоднији и за
програмирање у рачуна ре). Табелом се може послужити и корисник
који не тежи једнообразном и доследном поступку, него себи
допушта варирање у поступку, као и онај који не усвоји све оцене,
него их у понечему преиначи.

Објашњење сш/бола у закључној нормативној табели:

плус - спојиво без ограничења (не ваља раздвајати, а у свим даљим случајевима
даје се најпре мања па све већа предност раздвајању);
плус-мuнус - полуспојиво (ни спајање се не коси са системским складом);
минус-плус - такође полуспојиво (са нешто више системских сметњи);
звездица - слабо спојиво (не ваља спајати, иако то допуштају обавезна
правила);
минус - неспојиво (обавезно је раздвајати и по нормативном минимуму, који
толерише одступања од горњих упутстава);
празно окце (белина) - још изразитије неспојиво·(сугласници супротне звучно­
сти, обавезно се раздвајају кад се наиђе на такво писање);
знак о - небитно за овај поступак (удвајање истог сугласника, системски
могућно само на саставу сложеница).
Меј!>ила не важе око границе делова сложенице (т. 232а).
т. 235d Подела речи на крају реда 311

к г т Д п б 8 М С 3 Ш Ж х Ф ц ч џ Ii ђ Р л љ ј н њ

к о t.'~ + + ;', ,{;


- - - -
г о + + '1:

т ,;'; О ;': + + ,;', -:.', - ':1': - - - -


;', + +
д о
*
п о + +
б о + + ;':

8 + + + + - - Q - + + + + + - + + ;': - - - -
;', ;': + +
р + + + + + + + + + + ± ;': О

Л + + + + + + + + + + + + + + ± ± - - о -
љ + + + + + + + + + + + + + + ± .± - - - - о

ј + + + + + + + + + + ± ± + + + ± - ± - - - - о

м "+ 1= t.'; ;', - - - о .+ + + + ;'; - ~: -.';

Н 1= "+ - '* ·i; - 1: + + + + - - --- - - - - о

њ +" 1= - - <;.': + + + + - - - - - - - - о

Ц - - - - + + о -
Ii оЈ: + О

ђ + о

ч <;.': + - о

џ
* о

3
;': ;':

;":
О

О
- - -
- - - -
-
ш ;': ,/, О - - - - - -
ж о

х ;': -:,": О
-
Ф
* - .0

3акључна нормативна табела: сnојено nреношење и раздвајање суzла­


сничких zpyna при nрелому речи на крају реда. Групе чине суzласник из
2Орњеz реда као први и суzласник из леве колоне као дpyzи. Објашњења
табеле в. у т. 235d.
КОМБИНОВАЊЕ ПРАВОПИСНИХ ЗНАКОВА
И ВИДОВА ТЕКСТА ИЛИ СЛОГА

236. Реченица се по правилу може завршити тачком, упитником


или узвичником (и оба заједно) и каткад знаком прекида; на њен
крај могу пасти и други знакови: други део знака навода (краће:
'знак извода'), знак за под белешке (звездица или подигнута бројка),
скраhеничка или постцифарска тачка и др. Кад писац у своју
реченицу уклапа туђу ужу, и ова ужа доноси своју унутрашњу
интерпункцију, а завршну и доноси и не доноси. Ако та ужа
реченица дође на крај шире, онда једна и друга могу тражити исти
или различит завршни знак, а уз то иде и питање како регулисати

тај стицај могуhних знакова. Донекле је слично наводу и кад писац


подвлачи поједине речи (ради истицања или издвајања из свог
слободног казивања), што обично значи да ће се штампати марки­
раним ликом писма (црним или курзивним слогом), а питање је
какав лик треба да имају правописни знакови уз њих - неутрални
или маркирани. - Све то намеће избор поступка, па и низ недоуми­
ца; начелно се тежи да се и у таквим случајевима знакови примењују
по својој нормалној логици, али и да се упрости поступак и избегне
нагомилавање пратеhе графике.
Уместо описивања и дефинисања могуhих стицаја, којих може
бити веома много, служиhемо се примерима сведеним на упрошhене
и најкарактеристичније обрасце, додајуhи иза њих потребна објаш­
њења.

Понављање тачке:

Уписао се крајем 1986. - Уписао се крајем 1986. г. - Нејасна му је била


скраћеница "разг.'· - Нејасна му је била скраћеница разг. [АО]

- Завршна тачка обједињује се са постцифарском (о изостављању


ове друге в. У т. 184Ь). Завршна тачка не пише се ако је испред
ње написана скраhеничка тачка, или пак скраhеничка тачка и знак
извода. - Али:
т. 236 Комбиновање знакова и слога 313

Уписао се давно Uош крајем 1986). - Уписао се давно Uош крајем 1986.
г.). -Није му била јасна та скраhеница ("разг."). [Ба]

- Завршна тачка се, дакле, не изоставља ако је испред ње затворена


заграда. - Из образаца АО и БО видимо да се знак који припада
наводу (овде скраћеничка тачка) пише испред знака извода
("разг. ") и да се штампа истим ликом писма као и навод (разг.).

Поступак на крају навода унутар реченица:


Гром који се из мрачног облака сјури у оближње брдо подсети га стиха
знаног из I)ачких дана: "Урнебес се громки горам' ори"; "Сва је згода - биhе
града тешка", промрмља настављајуhи своју асоцијацију. [ВО]

.- Оба стиха би, као целовите реченице, изискивала своју завршну


тачку, али се она изоставља. Тачка са запетом иза првог навода и
запета иза другог (где се уместо ње могла написати и црта) не
припадају наводима него пишчевој организацији реченица, па се
пишу иза знака извода. О изостављању знакова уз конферансу
(пишчев уметак или интервенцију) при навођењу дијалога в. у т.
200а.

Завршна тачка навода или ширеz исказа:


Настављајyfiи своју асоцијацију, промрмља: "Сва је згода - биhе града
тешка".
Исписа на табли строфу: "Чемпресова шума бдије. Месец на њу проса
своје хладно сребро. Одсијава модро летње иње са високих трава. Затим крик
- то крикну буљина на пању."
Поаро примети: "Али ви, мадам, нисте били сасвим задовољни." [ДО]

Први пример: по истој логици као у претходном обрасцу ВО


изостављена је тачка коју би могао тражити сам стих (дошла би
испред знака извода), а написана је као битнија она која закључује
целу реченицу; у складу с тим - ако би се стих издвојио не
наводницима него црним слогом, завршна тачка не би била из
црног него из обичног слога. - То, међутим, није никакво чврсто
правило нити постојан обичај, него се често тачка стави одмах уза
слово, па тек онда знак извода. Ни тај поступак није погрешан, а
нарочито је оправдан кад је - као у друга два примера - пишчев
текст само најава, иза које следи развијен и целовит навод; другим
речима: кад је навод главни део исказа.
Разуме се, ако је навод само реч или израз који нема карактер
реченице или исказа и не изискује свој завршни реченични знак -
тачка обавезно долази иза знака извода:

Програм је започет уобичајеним "Гаудеамус". - Говорио је некако "на


ноте".

Завршни знакови неједнаке изразитости:


Неко је написао на табли: "Зашто тражите више од уџбеника?" [ЕО]
314 Комбиновање знакова и слога т. 236

- Овде би шири исказ тражио тачку на крају, али је предност дата


упитнику из навода, као изразитијем знаку (који не бележи само
крај, него и карактер исказа). Али:
Чија је ово порука "Зашто тражите више од уџбеника"? Нека се јави
слободно, да поразговарамо о овом "зашто". [ЖО]

у првој реченици и шири и ужи исказ траже исти знак (упитник),


а предност има шири, као и горе под ГО. У другој реченици дата
је предност и завршној тачки над могућним упитником на крају
навода, јер је смисао потпуно јасан и без упитника.
у свим досад изложеним поступцима испољава се тежња да се
упрости графика, нарочито да се избегне понављање истог или
врло сродног знака (црте и запете, упитника и узвичника). То не
значи да се такав поступак не може у изузетном стицај у и допустити,
нпр.:

Јесте ли уочили на вратима поруку "Докад си овде?"? - Ко је оштетио


паролу "Напред!"? [30]

али такво гомилање знакова ипак оптерећује казивање, па је


боље поправити стилизацију и тако избећи накупљање знакова.

Смештај знака за nодбелешке. Белешка испод текста начелно


је слична заграђеној допуни; на пример:

И одсада унапред ждрепци и коњи царства ми (у Рак. препису исnуштено


"царства ми") да се не дају црквама (Рак . .' по црквама) ни по црковним селима
на храну. (Ова одредба није ушла у дРУ2У редакцију Законика.)

Војска која иде по земљи царевој - где падне у којем селу - друга која за
њом иде да не падне у истом селу (сличном одредбом село се штити и од
узастОnНО2 ноnења номада).

- а уз помоћ фуснота текст се овако, уобличује:

и одсада унапред ждрепци и коњи царства ми! да се не дају црквама2 ни


по црковним селима на храну.3

1 У Рак. препису испуштено "царства ми".


2 Рак.: по црквама.
з Ова одредба није ушла у другу редакцију Законика.

Војска која иде по земљи царевој - где падне у којем селу - друга која за
њом иде да не падне у истом селу. 4
или:
. .. да не падне у истом селу4.

4 Сличном одредбом село се штити и од узастопног ноnења номада. [ИОЈ

- Према томе, кад белешка допуњава неку појединост у реченици,


ситна бројка или звездица пише се уза саму одговарајућу реч, и то
испред реченичног знака ако га има иза те речи (белешке 1 и 2);
а то значи и испред завршне тачке ако се та реч нашла на
т. 236 Комбиновање знакова и слога 315

крају реченице. Када се пак белешка односи на целовит садржај


реченице, као накнадна допуна, њен знак стоји обично десно од
завршног реченичног знака (белешка 3 и прва варијанта белешке
4).Исправно је, међутим, и кад се лево од завршне тачке стави
знак за подбелешку, ако она по смислу припада датој реченици
(друга варијанта белешке 4). - Белешке испод текста могу се
ређати не само једна испод друге него и у продужетку, раздвојене
цртом једна од друге; ово је нарочито оправдано кад су белешке
кратке и густе.

Лик интерnункције уз nодвучене речи. Кад се маркирано


штампа целовит део састава, онда су у истом лику и сви знакови

у том делу. Кад се у неутрални слог уклапа мањи подвучени уметак,


онда је у истом лику његова унутрашња интерпункција, као и
знакови који по смислу припадају том уметку, нпр. црна скраће­
ничка тачка и апостроф, црни или курзивни узвичник односно
упитник иза тако подвученог узвика односно упитног израза (ако
се ови знакови не изоставе). у истом ДУХУ, ако писац нпр. проткива
неутрални текст заграђеним курзивним коментарима, и сама за­
града треба да буде курзивна.
Када се пак уз маркирану реч јавља знак који не доноси она
сама него проистиче из пишчевог поступка и његове организације
излагања, по логичном мерилу знакови остају у неутралном слогу,
као и пишчев слободни текст; на пример,:
Скраћенице пишемо углавном тројако - малим словима и с тачком: г. или
год., нпр., тзв.; малим словима и без тачке: м, км, кг; великим словима и без
тачке: СРЈ/, РТ (РТВ), САНУ. [Ја]

- тј. црно је штампана скраhеничка тачка, а неутрално (бело) зарез


и тачка са зарезом, такође заграда. Бело ће се штампати и знак
за фусноту и кад дође уз маркирану реч. Ипак се у овом поступку
често даје предност мерилу визуелне складности, па се приљубљени
знакови (не и одмакнути) штампају у истом лику као и маркиране
речи, нарочито кад оне имају посебну позицију (нпр. насловне речи
у речницима) или кад се ређају у целовитом низу:
одсад; одсада, од сада [у речнику]
Примери промене к у ч: ручица, ручни, заручити, поточић, ПОТОЧИllа,
1I0точара.

Ни један ни други поступак није погрешан, и често се може


препустити типографима. Не ваља, међутим, ако се произвољно
меша једно и друго, нити ако се наводници или заграда отворе у
једном лику и затворе у другом.
Комбиновању слогова нарочито се прибегава у речницима, где
се често укрштају бели, црни и курзивни слог, каткад и ситније
писмо. Поступак, међутим, утврђују редакције, а не општи право­
пис.
316 Комбиновање знакова и слога т. 236

Облuковање стуnца u nасуса. Традиционални обрасци облико­


вања пасуса и ступца део су културне и правописне норме, коју не
треба подривати никаквим домишљањима и формалистичким мо­
дернизацијама. Мимо норме је помодно штампање без десне ивице
ступца - поступак у коме се реч не дели на крају реда, него се цела
преноси у доњи ред кад не може стати у горњи. Како у нашем
језику велики удео имају дугачке речи, долази при оваквом штам­
пању до великих разлика у дужини реда, а тиме и до нерационалног

трошења простора, као и до замене уређеног ступца хаотичним и


неуобличеним низањем. У штампарству се, дакле, редови морају
потпуно уједначити по Дужини, што се постиже подешавањем
белина и прелома речи на крају реда. Једино последњи ред у пасусу
не треба да иде до десне ивице, ако се то може на погодан начин
избеhи.
Исто тако је норма - и у штампарству и у сваком писању - да
се на почетку пасус а ред обавезно увлачи (осим кад пасус почиње
крупним иницијалом). У машинском писању ред се нормално
увлачи за пет словних места, а у књигама око четири типична

словна места, с тим што је увлачење упола мање ако је слог


двостубачан. Није рационалан - па тиме остаје и изван норме -
помодни манир да се почетни ред пасуса не увлачи, с тим што се

прелазак на други пасус сигнализује повеhаним проредом (бели­


ном). Белина између пасуса не треба да се примењује механички
него осмишљено, да се по потреби истакне граница садржајних
целина састављених од више пасуса. Пасус без увлачења првог реда
посебно је непогодан на почетку странице, јер се тада не види је
ли она започета новим пасусом или се наставља већ започети.
Прилог

ИМЕНА И ЊИХОВЕ НОРМЕ

Чисто правописна питања у примени на имена обрађивана су


у одговарајуhим поглављима (велико слово, писање цртице и др.),
али су и други аспекти људских и географских имена битни за
језичку културу. Иако је највеhи део ове материје изван меродав­
ности језичког нормирања, постоје језичке законитости и мерила
које је створио сам језик, па би у интересу његовог склада било да
се што више уважавају. Многи људи су у прилици да вољно утичу
•Ја живот И фонд имена, па и због тога и ради свестранијег општег
образовања ваља имати основне представе о главним видовима
имена и мерилима која регулишу њихов живот и облик. - То и јест
разлог што додајемо овај прилог једном правописном приручнику,
прекорачујуhи оквире обичне правописне тематике.

ЛиЧl-lа имена

(1) Лична имена слободно бирају родитељи и уопште породица,


с тим што избор једним делом препуштају кумовима. Колико се
зна, у Срба (православних) и у прошлости су се имена увек
слободно бирала, јер црква није наметала ограничења. Слободаl-l
родитељски избор и даље треба да буде zлавl-lа норма личiюz
имеl-lослова. Догађа се, истина, да родитељи оптерете своју децу
необичним, каткад и настраним избором, али таква застрањивања
успешно може сузбијати саветодавна помоh и просвеhивање.
(2) Слобода избора није значила произвољност, јер је постојала
обичајl-lа норма - да се имена не uзмишљају и KOl-lструишу, l-lezo
се уzлавl-lОМ преузимају из имеl-lословl-lОZ l-lаслеljа, с тим што се увек
јављало покоје приновљено име, а оно је за даље нараштаје
постајало део наслеђа. Отуда је наш именослов - уза све мене и
принављања - остао врло· постојан. Доста данас још живих имена
потиче чак из раног словенс~ог доба, пре више од хиљаду година
(~. под АО У табели). Словенско наслеђе, сачувано или модифико­
вано, било је главни вид наших имена све до краја средњега века,
добрим делом и касније.
318 Имена и њихове норме

(3) Словенско наслеђе највише је допуњавано поступним усва­


јањем имена из хриш:ћанске традиције (кра:ће: хриш:ћанских или
календарских), које је узело ве:ћег маха тек у турско доба, а сасвим
мало утицајем именослова других народа. И кад су узимана из тих
извора, имена су прихватана у таквом облику да не уносе никакав
несклад, ни у изговору ни У граматичкој промени, а оДома:ћивала
су се поступно, једно по једно, а не у наглом таЈ1асу који мења
карактер именослова (в. старије узорке у табели). - Верска норма,
међутим, потпуно је изменила имена исламизираног дела становни­
штва, јер су била обавезна оријентална имена; словенско наслеђе
ипак је било делотворно у грађењу хипокористика и презимена од
тих имена (нпр. Суљо, Суле, Салко,Лска, Лскан, Смаиловиh). И
норме католичке цркве од ХУЈ -века потискивале су словенско
наслеђе, али се оно ипак у некој мери одржавало (нарочито у
презименима), а касније и ођнављало.

(4) У природи је личних имена сталан проџ;ес. њихове прераде.


Преоблика правих имена обично је израз фамилијарности, накло­
ности или :гепања, а тако добијени.облик почесто истисне крштено
име и цочне служити као право име, а онда прелази и у наслеђе.
Та прерада захвата и имена узеrа са стране ("календарска" и друга),
али се нарочито живо испољава у словенском наслеђу; на пример:

Драгомир Драгош Драга Даја Дада


Драгос(л)ав Драган Дража Дајо Дадо
Драгорад Драшко Драго Дако Гага
Драгољуб Драгоје Драле Дањо Гаго
Драгомил Драгутин Драја
Дражеслав Драгашин Драјо

у првом ступцу показана су полазна имена по прасловенском


обрасцу, а даље типолошки ступњеви њихове прераде- све до
опонашања дечјег тепања у последњем ступцу. Ипак су имена
старијег типа (први и други стубац) добро одолевала даљој преради,
јер је деловала тежња да облици изразито УnРOLипени зб02 теnања
остају у породичном KPYZY и реЬе добијају рат правих, официјел­
них имена. Зато ти типови и не налазе места међу најчеш:ћим
именима у узорцима обухва:ћеним табелом, не само у старијим него
и у онима из нашега столе:ћа.

у историји нашег именослова промене су имале углавном


(5)
поступан карактер. У турско доба појачао се удео имена из
хриш:ћанске традиције (библијских и светачких), али су од ХЈХ века
поново добила превагу имена од народних основа. Најосетније се
именик изменио у другој половини нашега века. Међу најчеш:ћа
избила су имена Драшн, Зоран, Дејан, Горан; то су имена складног
облика (прва три су добро засведочена ве:ћ у средњем веку), али
превелика учесталост било ког имена постаје му прак-
Имена и њихове норме 319

Узорци традиционаЛНО2 и савре.меНО2 СРnСКО2 именослова

АО Имена nрасловеНСКО2 порекла: Богдан, Бранислав, Будимир, Велимир,


Витомир, Владислав, Војин, Војислав, Дејан, Доброслав, Милан, Милован,
Милош, Мирослав, Ненад, Новак, Прибислав, Радан, Радован, Радомир, Радо­
слав, Радота, Радош, Станислав, Стојан, Тихомир ...
Ба Дечанско властелинство око 1340, најчешћа имена: Рајко, Радослав,
Милош, Богоје, Доброслав, Богдан, Прибоје,
Драгослав, Милован, Смиљ,
Драгош, Ђур'ђ, Никола, Обрад, Радомир, Хранислав, Храноје.
ВО Средњи Лаб 1455, најчешћа имена: Богдан, Степан, Радич, Радослав,
Никола, Божидар, Дмитар и Димитрије, Јован, Радохна, Вук (Влк), Вукашин
(Влкашин), Радивој.
ГО Дробњаци 1477, најчешћа имена: Радо сав , Радоња, Радич, Радоје, Вука­
шин, Радивој, Вукосав, Влатко, Вукац, Радован, Вукша.
ДО Поречје Требишњице 1477, најчешћа имена: Радосав, Радоје, Радич,
Радивој, Вукосав, Вукашин, Ратко, Радоња.
ЂО Сврљи2 1478/81, најчешћа имена: Стојан, Радослав, Јован, Никола,
Радивој, Богдан, Степан, Петко, Боја, Стајко.
ЕО Гусиње - Плав 1485, најчешћа имена: Радич, Вук, СтU)епан, Никола,
Радос(л)ав, Радоња, Вукашин, Вуксан, Радохна, Божидар, Вукосав, Ђура, Новак.
ЖО Околина Пећи 1485, најчешћа имена: Радосав, Радич, Јован, Степан,
Божидар, Никола, Богдан, Радоња, Вук, Радохна, Вукосав.
ЗА Околина Кладња 1489, најчешћа имена: Радич, Радивој, Вукац, Радован,
Ђурађ, Божидар, Вукадин, Вукас, Радика, Вукиh.
ИО Пиnери 1497, најчешћа имена: Радич, Радоња, Вуксан, Ратко, Вук,
Вукашин, Радос(л)ав, Божидар, Ђуро, Вучета, Никац, Никола, Вукос(л)ав,
Милко, Јован.
Ја Катунска нахија (део) 1521, најчешћа имена: Радич, Радосав, Никола.
Радоња, Стјепан, Ђуро, Иван, Бојко, Ђурађ, Рашко.
КО Космај 1560, најчешћа имена: Вук, Радосав, Радул, Радивој, Радован,
Радоња, Вујица, Вукдраг, Вукоје, Ђура, Јован, Манојло.
ЛО Воћин у заn . Славонији 1579, најчешћа имена: Вујица, Јован, Никола,
Вук, Радоје, Радул, Вукман, Милош, Радован.
ЉА Суботичка нахија 1590, најчешћа имена: Јован, Никола, Вујица, Петар,
Дамјан, Лазар, Милош, Радо, Радован, Цветко, Вук, Вукоје, Иван.
МО Најчешћа презимена, узорак из 1 пол. ХХ в. (сведоче и о учесталости
имена у ранијим вековима) - Војводина: Јовановиh, Ковачевиh, Петровиh,
Николиh, Илиh, Јанковиh, Марковиh, Поповиh; Србија дРУ2де: Петровиh,'
Јовановиh, Николиh, Марковиh, Илиh, Павловиh, Стојановиh, Ђорђевиh, Жив­
ковиh, Јанковиh, Станковиh.
НО Најчешћа имена, 20дишта око 1910-1930, Србија: Милан, Милорад,
Миодраг, Драгољуб, Божидар, Александар, Радомир, Душан, Милутин, Живо­
рад, Живојин, Никола; женска: Милица, Љубица, Вера, Олга, Драгица, Марија,
Милка, Славка, Јела, Данир;а, Јелена, Радојка, Душанка.
Њ О Најчешћа имена 1980-1990, Косово и Метохија, nравосл . .мушка: Драган,
Зоран, Милорад, Милан, Миодраг, Дејан, Горан, Владимир, Александар, Радо­
мир, Новица, Миливоје, Ненад, Слободан, Момчило, Јован, Небојша, Милош,
Душан, Љубиша, Славиша; женска: Славица, Радмила, Зорица, Снежана, Стана,
Гордана, Љиљана, Светлана, Слађана, Драгица, Весна, Милица, Миланка,
Добрила, Зорка, Десанка, Драгана, Даница, Верица. Узорак из Тамнаве и Срема,
.мушка: Милан, Драган, Јован, Зоран, Душан, Слободан, Горан, Никола, Лазар,
Стеван, Ђорђе, Милош, Сава, Петар; женска: Љубица, Јелена, Нада, Драгица,
Милена, Марија, Софија, Славица, Вера, Душанка, Мара, Катица, Гордана,
Даница, Љиљана, Радмила, Зора, Зорица.
320 Имена и њихове норме

тична сметња. Разни наноси донели су доста имена која раније нису
била у обичају, а нека и даље делују врло необично (Июр, Саша,
Сања, Данијела, Виолета, Брuжита, Жаклина, Жана итд.). По­
стали су врло чести надимци на -и, и мушки и женски (Мики, Боби,
Зоки, Габи итд.). Такви облици ако су мушки уносе тип деклина­
ције који раније није постојао, а женски сасвим губе променљи­
вост, што оптерећује реченицу. И ови надимци и разна раније
само домаћа тепања (Беба, Цица, Цаца и др.) продиру већ у
употребу као јавна имена. - Све то није предмет нормирања, али
се у целини може рећи да тако нагла промена нашег именослова
није у складу с његовом природом и законитостима које су преовла­
ђивале у њему.

(6) Правописна норма не регулише облик имена, него само


начин њиховог писања; нпр. не допушта се писање "Мијомир" ,
"Мијодраг", "Воислав", "Воин", "Груица", "Јулиана", "Љубка" -
него Мио.мир, Миодра2, Војислав, Војин, Грујица, Јулијана, Љуnка
(али допуштено је Едхе.м и Етхе.м - према избору носилаца). Неке
гласовне промене ушле су из народних говора у признати обичај,
нпр. Зарија од Захарија, Ристо од Христа, Михаило и Михајло,
али ваља саветовати родитељима да не уписују у матичне књиге
имена типа Мијајло, Микајло, Мијодраг итд.

(7) Граматичка норма такође не дира у основни облик имена,


али утврђује тип промене по падежима, уважавајући опредељења
која имају широку базу у говорима. Признаје се (поред Сима, Симе,
Симин) двојни образац Симо, Сима, Симов (источнији) и Симо,
Симе, Симин (западнији), затим Бране, ген. Брана, Бране и Бране­
та; настоји се при томе да се поштују стварни изражајни обичаји
(нпр. ген. владике Рада, тј. Његоша, а не "владике Раде" или
"владике Радета"), али се то доследно не може осигурати. Ипак се
разне локалне и уже особености у промени имена не уводе у
књижевни систем, нпр. промена Вељко, Вељке, Вељкин, женска
имена типа Стане, Анђе, Маре и др. Не може се у српски језик
(ни у латиничко писање) уводити ни изворно писање преузетих
надимака (нпр. Gaby, Micky).

Презимена

Најмање се језичка норма уплиће у живот и облик презимена,


јер се ту мора поштовати узус носилаца и њихове средине. Прези­
мена су плод историјског развоја именослова. Из словенске старине
наслеђено је именовање по оцу (као руска очинства, нпр. Петар
Илиh Чајковски), и тај се систем на српском простору одржао све
до краја средњега века, местимично и касније. У спостављање
презимена у српским срединама углавном је почело крајем средњег
Имена и њихове норме 321

века, а завршило се тек у XIX веку (најкасније у Србији). Најчешће


је стари наставак за очинства (-ип) искоришћен и за презимена;
нпр. Вук Бранковиh био је Бранков син, а касније се његово име
по оцу узело као презиме његовог потомства. Презимена на -ов/-ин
и -ски карактеристична су за Војводину, али су и тамо много чешћа
презимена на -ип. У Херцеговини и Босни раширена су (у све три
верске заједнице) и презимена на -о (Скоко, Гребо, ХУМО). Прези­
мена пореклом од разних надимака најобичнија су у западнијим
динарским пределима. Сразмерно млађа презимена по правилу су
на -ип, а старија делом такође на -ип, а делом друкчија. У
презименима је подложан нормирању тип промене и донекле начин
писања.

(1) Само су презимена на -а променљива кад стоје уз женска


имена (Газивода, Половина и др.). У мушком роду презимена на
-о мењају се двојако (као и слични хипокористици): Но 20, ген.
Нога, Пецо, ген. Пеце. Презимена на -ски мењају се по придевској
промени (Црњански, -ског), а презимена на -ов/-ин по именичкој
(Попов, Попова, а не "Поповог"), али у инстр. јд. И У множини по
придевској промени (Поповим, Попових итд.). И женска презимена
кад стоје без личног имена добијају каткад проширење које их чини
променљивима, нпр. Петровиhева, дат. -ој, а заст. и разг. и
Петровиhка, дат. -КИ.
(2) Правопис разликује исправно и мимо правила написана
презимена; нпр. исправно је Којип, Клајиh, Булајиh, Стејип,
Даnчевиh, Хаџиристип, а мимо правила "Коић", "Клаић", "Дабче­
вић", "Хаџи-Ристић" и сл. Међутим, ако је неко одступање постало
озваничени обичај, онда се и оно толерише. Ако пак неки носилац
своје презиме страног порекла пише етимолошки, писци српских
језичких текстова имају право да тај облик транскрибују, сагласно
правилима прилагођеног писања страних имена. О писању цртице
у двојним презименима В. Т. 56.

Традиционална имена страних zеOlрафских појмова

Неоспорно је право нашег стандардног језика да чува посебна


традиционална имена иностраних географских појмова (тзв. егзо­
ниме), осим у специфичним случајевима. Традиционални географ­
ски именослов неодвојиви је део вековима ствараног језичког
израза. Ономастичари и други лингвисти више пута су истицали
нашу обавезу да чувамо тај традиционални именик, јер тиме чувамо
и уважавамо сопствену културну окосницу и штитимо природност

И постојаност нашег израза. Зато се не могу правити уступци


настојањима из географских и каткад из политичких кругова да
се наши е г з о н и м и замењују облицима својственим узусу дате
земље.

21 Правопис (ек.)
322 Имена и њихове норме

(1) Треба да буду трајно заштиhена од сваког покушаја дубли­


рања или замене имена типа: Грчка, Бугарска, Турска, МаЬарска,
Финска, Норвешка, Шведска, Данска, Пруска (истор.), Немачка,
Француска, Енzлеска, Шкотска, Ирска; Индија, Кина, Јапан,
Шnанија, Румунија; Рим, Наnуљ, Беч, Будимnешта, Темишвар,
Солун, Атина, Скадар; Јерусалим, Нuл, Казабланка, Оzњена
земља итд. - Има, ипак, прилика у којима је неопходно или умесно
заменити уобичајено име, некад само у датој конкретној прилици
(у комуникацији са страном земљом - нарочито службеној, где се
и језик комуникације и облик имена прилагођавају потребама), а
некад и у самом општем узусу; ова друга замена углавном се

ограничава на случај еве у којима име има одређено значење,


информативно или мемориј ално (да подсети на некога или нешто).

(2) Кад год употребљавамо службена, а не слободна географска


имена, дужни смо да ажурирамо њихову структуру и облик. Врло
ретко постоји стварна потреба да употребљавамо службена имена
ако постоји краће географско (в. т. 20а).

(3) Име које садржи неку информацију неопходно је заменити


кад она није више тачна. Ако је нпр. у имену неке земље постојала
реч краљевина или република, морамо унети поправку ако се
државно уређење променило; слично томе, не можемо више КОН20
и Заир звати Француским и Белzијским КОН20М, јер су то сад
самосталне земље.

(4) Није умесно да одржавамо меморијалну симболику у име­


нима из неке земље ако је та симболика тамо уклоњена. Кад су
уклоњена меморијална имена каква су била у Заиру Леоnолдвил и
у Русији Стаљинzрад, нормално је што смо их и ми заменили. У
ове примере спада и преименовање у Замбију и Зимбабве раније
Северне и Јужне Родезије, назване по британском политичару у
доба колонизације; разлог више је за ову промену што ове две
земље не чине ни државну нити изразиту географску целину, па
немају разлога за обједињено име.

(5) Све друге промене уобичајених облика географских имена


да би се прилагодила изворним облицима или њиховим променама
не могу за нас бити никаква о б а в е з а. То је реципрочно правило;
наиме, ствар је других језичких култура (у коју се ми не мешамо)
да ли ће њихови облици наших имена бити типа "Белград" или
"Београд", "Србија" или "Сербија", "Црна Гора", "Черногорија"
или преведено "Монтенегро" и сл. - а исто тако је само наша ствар
избор између Целебес и Сулавеси, Ка.мбоџа и Ка.мnучија или
Ka.мnyhuja, Цејлон и Шри Ланка (за острво и земљу, осим у
службеној комуникацији); ово важи и за избор између Дувно и
Томиславzрад и сл. Кад су пак у питању таква двојства као Рим и
Имена и њихове норме 323

Roma, Беч и Wiеп, Казабланка и "Дар ел Беида" итд. - наш језик


је већ извршио избор, који треба доследно поштовати.
И кад се наметне неко такво питање, оно никад није толико
хитно да се ново име уводи у Јавну реч пре него што се размотри

у установама којима је у задатку српска језичка нормативистика.


Тамо би се пре свега оценило је ли новина уопште потребна, а ако
јест - онда у којим приликама и у којем облику (да ли нпр. Шри
Ланка или Шриланка, Сриланка, да ли Зимбабве или з u.мба бва,
што је касно разматрати кад име већ уђе у обичај).

До.маћа 2е02рафска имена и урбана .микротоnонимија

Просторна имена - општа топонимија и урбана микротопони­


мија - важан су део језичке материје и битно обележје културног
и духовног амбијента. Зато морају бити у постојаној пажњи хума­
нистичких грана науке и културе, посебно оних чији је предмет
језик.
Стални начелни циљ треба да буде: постојани и добро уобли­
чени именослов, који неће бити манипулативни не20 трајно
уте.мељени део језика и у ко.ме су имена језички складна и nодесна;
у њиховој симболичној ко.мnоненти .мотивација треба да буде
оnштеnризната и неоспорна, нена.метнута не са.мо од .мањине
већини не20 и од већине .мањини.

Све те захтеве потпуно је задовољавао самоникли старински


именослов. У средњовековно доба владарска и државна моћ није
примењивана у програмирању земљописних имена. И кад су имена
насеља настајала од вољно пробраних имена (на пример обе
Митровице по црквама св. Димитрија, Прокупље по цркви
св. Прокофија), то је текло потпуно спонтано, а српски народни
језик потпуно их је прилагодио своме складу и својим законитости­
ма. Највећи број имена насеља и других знатнијих географских
имена настао је у средњем веку или је преузет из још старијег доба.
То је самоникли летопис народног и историјског памћења и ризница
коју ваља одлучно заштитити од сваке манипулације.
Ново доба, код нас од XIX века а другде у свету и раније,
донело је велике потребе за новим именима, због изградње насеља,
уличних мрежа и других објеката; донело је и обичај да се у имена
уноси разноврсна симболика. Ранија дуготрајна туђинска власт у
неким пределима (као што су Косово и Метохија и пречански
крајеви) била је окрњила самоникли народни топономастикон.
Многа словенска и старосрпска имена угашена су, а објективно су
фаворизовани туђи језички утицаји. Отуда је разумљиво и логично
што су се у таквим пределима јаче испољиле тежње да се именослов
допуни и саобрази нашим узусима и нашем културном, традицио­
налном и језичком бићу.
324 Имена и њихове норме

Велики део новијих симболичких имена код нас има неспорну


мотивацију и може се прихватити као нормално испољавање исто­
ријске самосвести; на пример У р о ш е в а Ц надомак немањиhке
престоне Неродимље, Обилиh крај косовског попришта, Де­
с п о т о в а Ц код знамените задужбине деспота Стевана, С р б 0-
б р а н на месту где су пречански Срби водили бојеве за свој
опстанак. Као и другде по свету, пресељеничке струје уносиле су
и нова имена у своја нова станишта. Те новине су само проткале,
а не и затирале затечени старији именик, и то је њихова добра
страна, јер је природно да се имена наслојавају, да у њима оставе
печат сва битнија историјска раздобља, и среhнија и мање срећна.
Без обзира на оцене ранијих измена, процес гашења и замене
старинских самониклих имена на тлу СР Југославије оправдано је
сматрати окончаним.

И у урбану микротопонимију, која се углавном морала стварати


изнова, унесен је велики број лексиконских имена и појмова који
заслужују да трајно остану у народном памhењу и буду део културне
и националне свести и историјског сећања.
И у структуралном погледу велики део нових имена нашао је
повољно решење. За творбу имена насеља доста су примењивани
погодни традиционални модели једночланих имена на -ац и -ово/-ево
(нпр. Обреновац, Његошево). Створен је систем имена
улица, са два главна типа. Због краткоће и гипкости, далеко је
најподеснији модел с једночланом придев ском маркацијом (нпр.
Сопоhанска, Немањина); додатни му је квалитет ако садржи
и оријентациони податак (нпр. Дунавска улица дуж Дунава,
Теме ринска ка Темерину). Као прихватљив модел, иако језички
мање економичан, усталила се и двочлана генитивска маркација,
погодна за мотивско обележавање (Л У к и ј а н а МушиЦко г,
В ојвоДе П р и ј е з де). Економичности И гипкости оба модела
доприноси што се реч "улица" може изостављати; зато је овај
образац погоднији него Улица бродараца и сл. (в. т. 36d).
Нису, међутим, избегнута ни лоша решења, аномалије структу­
ралне и мотивске, које су нанеле штету логици и складу нашег
просторног именика. Пре свега, нису изостала структурална погор­
шања. Нови језички израз већ је силно оптереhен опширним и
гломазним називима, и свака замена једночланог имена називом од
две а поготово више речи наноси штету складу језика и његовом
добром комуникативном функционисању, а у доста случај ева извр­
шена је управо таква замена, на штету језика. Посебно су, на
пример, неподесна двочлана имена насеља једнака личном имену
(Ј аша Томиh, Ћенерал Ј анковиh, уместо могуhних облика
"Јашинац", "Томиhево", "Јанковац" или сл.), јер немају логичне
деривације и падежне промене (нпр. какав је акузатив од Ј аш а
Томиh ?).
Имена и њихове норме 325

С друге стране, до мотивских аномалија водило је претеривање


у манифестационој намени именослова, воља моћника, поданичко
угађање и тежња да се актуелна политичка вредновања, која су по
правилу привремена, осигурају или овековече уграђивањем у име­
ник. Почетак претеривања испољио се већ у обреновићко доба (два
М и л а н о в Ц а, по кнезу Милану - уместо Пореча и Бруснице, два
Александровца, по последњем Обреновићу - на месту Коже­
тина и Прхова). Смена династије није искоришћена да се ово
редукује пре укорењивања, него се наставило с династичким моти­
висањем имена, без нужне историјске дистанце. Уочавање анома­
лија из тога доба може нам служити за критичку поуку, али су
имена која су се одржала већ потпуно укорењена, и у њих се не
може дирати. Неумерено уношење политички мотивисане симбо­
лике у просторна имена, и тиме нарушавање њиховог природног

наслојавања, нарочито се испољило после Другог светског рата, у


доба формалне републике, што је наметнуло културну потребу да
се претеривања и застрањивања редукују, пре него што се сасвим
укорене.

У урбаном називљу тај је процес у току, а нова имена изискују


и улице које још нису именоване или које се тек изграђују. С тим
наглим поступком јавља се и опасност да се збрзаним или невештим
избором опет наноси штета нашем просторном именику. Недавне
замене преиначених имена градова изведене су на логичан начин,

јер су враћена неспорна старинска имена: Под2Орица, Ужице,


Врбас, Косовска Митровица, Ја 20 д ина, Бера1-tе. Ово никако не
значи да старије име увек има предност над новијим и да прикладна
и подесна новија имена треба сматрати спорнима. За разне посто­
јеће или могуће захтеве за враћање старијих имена насеља, поред
воље мештана, треба оцењивати је ли старије или новије име у
бољем складу с општом но рм ом И карактером нашег именика и
његовим оправданим историјским менама. Културна мерила,
стручну помоћ, па и институционално старање заслужује и локално
називље по већим и мањим местима, нарочито ако би негде дошло
до застрањивања у мотивацији имена и нарушавања опште културне
норме. Имена, и кад су локална, припадају свима; свака промена
у њима ваља да буде прилог општем складу именика, а не замена
једне форсиране симболике другом.

Културна норма ПJrРОС1Горшrn: имена. У интересу чувања нашег


име ника као.културног наслеђа и као складног дела језика - треба
стварати културну норму које ћемо се придржавати при сваком
одлучивању о топографским именима. Њен основни циљ истакнут
је на почетку: да допринесе складном, Језички подесном, неспорном
и трајном именослову, а у ту сврху могу се дати и неке одређеније
препоруке.
326 Имена и њихове норме

(1) Треба заштитити од сваК02 даље2 мењања сва наша


старинска и самоникла имена. Имена насеља и други знатнији
топоними део су општег израза, и њихово мењање није никакво
искључиво право уже средине и локалног одлучивања. Колико је
могуће и потребно, ту заштиту треба осигурати и прописима.

(2) И У градској микротопонимији, иако је у њој мало самони­


клих старинских имена, треба тежити постојаности. Без обзира на
значај мотива који се жели симболично истаћи, то не треба радити
по цену поништавања прикладних имена. Главни је задатак про­
сторних имена да погодно служе у језичкој комуникацији, а не да
манифестују програме и друштвена вредновања; име је најбоље кад
је кратко и неприметно и кад не скреће пажњу на себе. Једине
оправдане промене наслеђених имена јесу оне којима се - у
рационално могућној мери - отклања нека аномалија и непримере­
ност. Са овим изузетком, стално правило треба да буде: именовати
оно што се иЗ2ради а не прекрајати прикладна стара имена; не
треба мењати ниједно име ако је језички nодесно и мотивски
нормално.

Као мотивски нормалне и као врло погодан део урбаног


називља, треба прихватити називе улица мотивисане географским
именима, нашим Домаћим или за нашу историју битним. Ово вреди
не само за имена с одређеном историјском или духовном симболи­
ком (типа М и ш а р с к а, С т у Д е н и ч к а, Х и л а н Д а р с к а) и за
имена која указују на правац улице (Кумодрашка ка Кумодра­
жу), него и за имена општије или неодређене конотације; и кад су
мотивски неутрална, оваква имена својом целином сведоче о
припадности града нашем ИСТОрИЈСКОМ, културном и етничком

простору.

Ако пак имена имају и одређенији симболични мотив, он треба


да буде неспоран, општепризнат, прихваћен као трајни чинилац
историјске свести, пијетета и историјског и културног вредновања.
Природно је да ће у појединим срединама долазити до изражаја и
посебна мотивација, условљена посебном регионалном или и нацио­
налном традицијом и самосвешћу. Али и та посебна симболика
треба да буде у равнотежи са општијом и са ширим културним
простором, да тежи неспорним мотивима, прихватљивим за све

битне компоненте становништва.

(3) За вредновање мотива који се уткивају у имена неопходна


је историјска дистанца. Без ље неминовно ће се уносити у именик
не само симболични појмовник трајне вредности него и ефемерни
историјски нанос, одраз тренутних пригодних гестова. За мотива­
цију имена погодни су симболи који издржавају смене поколења и
политичких раздобља.
Ово вреди и за личности из културе и науке и - поготово - за
личности, покрете, најчешће и догађаје и датуме из политичке
Имена и њихове норме 327

историје. Одлуке о именима не треба доносити у атмосфери


еуфорије, нити комеморативне, свечарске или официјелне пригод­
ности, него онда кад се замисли могу мирно и критички просудити

И кад се може одмерити најприкладнији вид симболике. За личности


из културе и науке обично је преурањен суд ако њихово дело није
бар четврт века било изложено стварном вредновању у јавном
животу, а за политичке покрете, системе и њихове предводнике за

оцену је битан исход њиховог периода, што изискује и полувековну


дистанцу.

(4) При избору имена стално треба тежити њиХО60ј језиЧ1Сој


и 1Сомуни1Сати6ној nО20дности. Ово је нарочито важно за имена
која ће често бити у јавном изразу. За имена улица главно правило
треба да буде једночлана (придев ск а) или двочлана (генитивска или
придев ск а) маркација, а за имена тргова треба тежити једночланој;
још је подесније име ако је сачувано у облику именице (нпр.
С л а в и ј а). Ако је само презиме или само име довољно маркантно,
треба признавати спонтана народна упрошћавања (нпр. Т е с л и н а
улица уместо Н и к о л е Т е с л е); није задатак имена да исприча о
свом мотиву, него само да подсети на њега, а пре свега да служи

као погодан топоним.

Самим пак именима не треба пречити да буду што сличнија


самониклим старинским, а тиме и прикладнија за своју важну
службу. Она ће и тако бити сведок времена и симбол земље и
народа, али ненаметљиви и тиме вреднији сведок и симбол.
РЕЧНИК
УЗ ПРАВОПИС
РЕЧНИК
УЗ ПРАВОПИС
А

-а, формант варијаната именица м. Абруци (итал. Abruzzi), т. 122


рода с основом на -крат (из грч.) абсоршција, не него апсорпција
и -ист (из лат.): аристократ(а), абсцес, не него апсцес
де.мократ(а), славист(а), кур­ Абу ел ЈРејхаlll (ар.), т. 110е
сист(а) итд.; а-промена обична је Абу ел Хасан (ар.), т. 110е
само у једн., а у мн. је редовно или Абу Муса (ар.), т. 110Ь(1)
. скоро редовно -и: аристократи,
АБЦ течај (допуштено и АБЦ-те­
-има, слависти, -има
чај), т. 51с
-а у чеш. именима ум. -Е, т. 105с ав за грч. АУ под утицајем визант.
а за алб. крајње Ё/А (Корча), т. изговора (Кавказ, лавра), т. 98Ь;
107а в. и ау
а и е за ар. "фетха" (фонол. кратко ав за новогрч. АУ (Ставрос), т. 99
[а]), зависно од позиције и сугл. ав-ав-ав, т. 59е
околине (у средини речи), в. т. авамшгран (лек), т. 29f
110Ь(1) аваlll (хаван)
А, скраћ. ампер, т. 226а . авангарда, аваlllгардист(а), мн. -сти,
а. а., скраћ. ad acta, т. 226Ь аваlllгардисткиња

Абазар (пере.), т. 112Ь аванзмаlll (не авансман)


абати, не него хабати авантур"ст(а), мн. -сти, аваIllТУРИСТ­
абац,шја, абаD,Iијски (боље него аба­ киња, авантуризам, -зма

џински), абаD,Iика (мање об. аба­ Авганистаlll, авгаlllистански, Авга­


џијка) lIIистаlllац, АВlГаlllистаlllка (дат. -ки);
Абашири (јап. Abashiri), т. 123с Авшни, Авшнци (у значењу нај­
Абдулазиз, Абделазиз (ар.), т. 110f бројније нације у земљи); обичније
Абдулах, Абдалах (ар.), т. 110f (у срп.) него Афганистан итд.
Абдурахмаи, Абдерахман (ар.), т. август (према имену римског цара),
110f т.28а
Абел, в. Авељ Авдиљ (алб. Avdyl), т. 108
абер, аберник, не него хабер, хабер- Авељ (хс. Абел), т. 100f
ник Аверон (франц. Aveyron), т. 164
абецеда, т. 1 авијација, инстр. -цијом, т. 73с
АБИСИlllија и сл., в. Етиопија авио-, спојено или с цртицом, т.
аблендовати, т. 100Ь 49е: авиострада, авиофлота,
А-бомба, т. 51а авиоnарк; авио-nревозник, авио­

Абрахам (енгл. Abraham), т. 118 -карта, авио-путници, авио-хан-


332 АВИОН - АЈ3ЕНШТАЈН

шр итд. (зависно од обједињено­ Адис Абеба, Адисабебљанин, Ади­


сти акцента и значења) сабебљанка (дат. -ки), адисабеп­
авион, т. 73Ь ски, т. 57Ь
авлија (не хавлија) адјектив (придев), адјективни и
авлијски, т. 74Ь адјективски, адјективизација (по­
Авној, Авноја и АВИО.Ј, АВНОЈ-а, придевљавање)
т. 227с, 228а адјункт, ген. мн. адјунката, т. 94Ь(2)
Авр (франц. Havre), т. 164 адјустирати (не аl)устирати)
Аврам (хс. Абрахам), т. 100f адресант (ген. мн. -аната, онај који
аврљ-баврљ, т. 59е што упућује) , адресат (онај коме
ага (дат. аги, вок. аго и ага, ген. мн. се упућује)
ага), агин; спојено: Муја га, Суља­ адсорпщија, адсорбоваТI1I (-ирати)
ш, Авдаш, Мусmафаza или с црти­ адхезија, адхеЗИОНI1I, в. т. 76d
цом: Смаил-ага Ченzиh, 3афир­ адхеренција, т. 76d
-аш; испред имена одвојено: "о аеро- спојено: аеродинамика, аеро­
чујеш ли, аго Асан-а20", т. 55а дром, аероклуб, аеролuнuја, аеро­
Агадир (ар.), т. 110Ь(1) механика, аеромиmинг, аеронави­

Агата (енгл. Agatha), т. 118. гација, аеронауmика, аеронауmи­


агенс, ген. мн. агенса, т. 94Ь(3) чар, аероmрансnорm итд. Изузет­
агент, ген. мн. агената но, у истицању различитости и с

Агилар (шп. Aguilar), т. 179 цртицом: аерозаnрега и аеро-за­

агиница; с.маил-аzиНUl~а (Смаил- nреш (авион и једрилица), т. 49е( 4)


-агиничин), XacaHazиHицa (-ичин) аждаја (аждаха, угл. у мусл. среди-
Агнес (енгл. Agnes), т. 116 и 118 нама), т. 70а
Агнес (ж.), неприлагоl)ени ном., аждајица, т. 73а(1)
али с наставцима ж. р. (посебно у аждаха, в. аждаја
дат. и присв. прид.: Azнecи, Azнe­ азбест, азбестни, т. 82а(2)
син), т. 103е азбука, т. 1
Агостињо (порт. Agostinho),т. 149 Азеведо (порт. Azevedo), т. 149
агро- (спој ено): агроиндусmрuја, Азија, азијски, Азијац, Азијка (дат.
агрокомбинаm, агроmехника, т. -ки); Азијат, Азијаткиња у експр.
49а значењу (с негативним призвуком)
агроном; агрономка (1. жена агро­ азилант, ген. мн. азиланата, т.

ном, 2. врста пшенице); агрономи­ 94Ь(2)


ја, т. 48а Азтек, не него Астек
ад и хад, т. 70d -аи у мађ. презименима на -AI, -АУ,
ада; Ада (геогр.), адачки, Адача- т. 137
IJIIШ, Адачанка (дат. -ки) АИДС, боље сида
Адам (енгл. Adaт), т. 118 Аикава (јап. Aikawa), т. 123Ь
Адама (хол. Adaтa), т. 169 ај каткад за грч. АI испред вокала
адамова јабука (бот.), т. 28d (Ајас) , т. 98Ь; в. и е
адвентист(а), мн. -сти, адвентист- Аја Софија
Iшња ајатолах (мн. -си), т. 39d
адверзативан ('супротан': адверза­ ајван и хајван, т. 70d
тивне реченице и сл.; не адверса­ ајвар и хајвар, т. 70d
тиван) Ајдахо (енгл. Idaho), т. 118
адвокаТИЧИJII (према адвокатица), т. ајде (ајдемо и сл.), боље је хајде
85Ь Ајзенхауер (Eisenhower, не "Ајзн-
a-деКЛИП13ција, т. 51а хауер"), т. 113
адет (не хадет) :Ајзенштајн (боље него Ејзен­
Адир (ар.), т. 110Ь(4) штејн), т. 157е
АЈ3ЕНШТАЈН - АЛЕКТА 333

Ајзенштајн (боље него Ејзен­ акустика, дат. -ци, т. 86с


штејн), т. 157е акушерка (дат. -ки)
-ајив; у образовању придева овим акценат и акцент (ген. мн. акцена­
формантом ј се чува: лишајив, та), акцеНТОЛОlГија, акцентолоlГ,
nриштајив, жуљајив, сиnљајив акцентолошки (не "акцентологиј­
итд., т. 73а(2) ски"), акцентуацнја
-ајица; у образовању именица овим акционар, акционарка (дат. -ки) и
формантом ј се чува: м(ј)ешајица, акционер, акционерка

мећајица итд. алабастар, -стра, боље него алаба-


ajKYIlIa (не хајкуна); Ајкуна (хип. од стер, -стера

имена) алај-барјак, т. 50с(1)


-ајн (боље него -ејн) у рус. презиме­ алајбег
нима (с њем. дифтонгом EI), т. алал(ити) и халал(ити), т. 70d
157е (уп. Ајзенштајн, Бернштајн, Ашш (енгл. Alan), т. 118
Бронштајн, Штајн) алаllЉИВ, не него халапљив

Ајнштајн (њем. Einstein), т. 143 алас (халас), т. 70d


ак., скраћ. акузатив алатка, дат. -тки, ген. мн. -тки, т.

аКРОIlIOЉ (акропола) у општем зн., 86Ь(3)


АКРОIIОЉ (Акропола) геогр. (у алаткица, т. 85d(1)
Атини) Алах, т. 34Ь
Ајра (енгл. Ira), т. 119а алб., скраћ. 'албански'
Ајрнн (енгл. Irene), т. 118 Албанија (заст. Арбанија), Ал­
академија; Академија (као скра- банци (њени житељи), Албанац,
ћено име, т. 30Ь); академијски Албанка, албански; у етн. значе­
(према академија), академски (у њу: Арбанаси, Арбанас, Арбана­
општијем зн.) скиња, арбанаски (арбанашки) и
а камоли ШИlIIтари, ШИlIIтар, ШИlIтарка,
акварелист(а), мн. -сти, акварелист­ ШИlIIтарски (обоје за људе из Алба­
киља није и њихове сународнике друг­
акваријум и аквариј дје; заст. Арнаути итд.); у овом зи.
Аквасанта (итал. Acquasanta), т. узима се и Албанци ИТД., али су
122 диференцирани називи функцио­
Акви (итал. Acqui), т. 122 нално погоднији
акоБОlГда (у зн. упитног прилога - Алберт (енгл. Albert), т. 119с
куда, камо), али: "Ма не рече: ако алва и халва

бог да". Алварез (шп. Alvarez), т. 175 и 179


ако ли (везнички израз, т. 63с) алЈГа, дат. алги, т. 86с
аконо, уп. под но Алеи(к)сандре (шп. Aleixandre), т.
акорд (ген. мн. акорда, обичније 179
него -рада) алеја (дат. алеји)
акробат(а), мн. -ти Александар (тако и као грч. име, у
акт (мн. акти и акта, ген. аката; као срп. необ. Александро), т. 97с(4),
слик. термин актови, актова) Александар Велики, Александар
активисткиља, т. 82а(1) Македонски; исти облик и за рус.
актовка (сценски комад), дат. -ци и Александр, т. 105d
-ки Александер (енгл. Alexander), т.
актуелан и актуалан, актуелизација 118
и актуализација, актуелност и ак­ Александреску (РУМ. Alexandrescu),
туалност (инстр. -ошhу и ређе т. 152
-ости) Ащ~кта и Алекто (грч. ж., мит.),
334 АЛЕМ-КАМЕН - АНГЛОМАН

дат. Алекти, присв. Алектин, т. Аљехин (рус. уоб., ум. системског


97с(3), 103е "Аљохин"), т. 156Ь, d(4)
алем-камен аљкав (не хаљкав)
алергија, алергијски, алеРIГИ1Jlан; ам и хам

алерголоmки (тест) амазонка, дат. -ки, ген. мн. -ки, т.

Алзас-Лорена, т. 57Ь 94с(3)


алзасколоренски, т. 58f(4) амајлија (хамајлија), т. 70d
Али(ја) (алб. АН), т. 107Ь амаЛ(IIН) и хамал(ин), т. 70d
Али-баба амам и хамам

алиби,-ија аматерка, дат. -ки, ген. мн. -ки, т.

алијанса; Света алијанса (истор.) 94с(3); аматеРКIIН, т. 86с


Алије (франц. Allier), т. 164 амбар боље него хамбар
алијенација амброзија (не амбросија), т. 98а
алинеја (алинеје, алинеји), т. 74а Америка (дат. -ци), С(ј)евернаАме-
алка (халка), дат. -ци, т. 70d; Сињ- рика, Јужна Америка, Америка­
ска алка нац, Американка (дат. -ки) (необ.
Алказар (шп. Alcazar), т. 179 Америчанин, Америчанка), аме­
алкалије, ж. мн. (спојеви, једињења рички (необ. американски)
алкал. метала) ами 8 и Ами 8, т. 29g
алко-тест Амин (ар.), т. 110Ь(1)
алманах, мн. алманаси амино-: amuho-zруnа, амино-кисе-

ало и хало (телефонски позив) лине итд.

алов, т. 70d Амјен (франц. Amiens), т. 164


АшJIИ (дат. Алпима) и Алпе (дат. амоте, в. под овамоте

Алпама), алпски (мање-об. и ал­ ампер (мера, према имену Ампер,


пијски); Алпинац, АШlИнка (дат. Ampere); амперметар, али ампер­
-ки) , алпински; алпинист(а), мн. -сат, ампер-секунда, ампер-час

-сти, алпинистички, алпинизам, Амундсен (Amundsen), не Амундзен


-зма амфитеатар, -тра
аЛПИНlIсткиња, т. 82а(1) аналитика (дат. -ци)
алт; аЛТIIСТКllња анаЛОГllзам, -зма, мн. -зми, -зама, т.

Алто АДllђе (итал. Alto Adige), т. 94Ь(1)


122 анаРХllзам, -зма, мн. -зми, -зама, т.

аЛТРУlIст(а), мн. -сти, аЛТРУIIСТII1JIКII 94Ь(1)


алувиј и алувијум, алувијаЛНII анархисткиња, т. 82а(1)
(мање об. алувијски и алувијум­ анатомија, анатом (необ. анато-
ски) мист, анатомиста), анаТОМСКII
аЛУМИНllјум (и алуминиј), аЛУМlIниј­ АНlГел (мак. Ангел), т. 106а
ски и аЛУМlIнијУМСКII, т. 74Ь i англистика, дат. -ци, т. 86с
96с(2); уп. и 100а аНIГЛlIсткиња, т. 82а(1)
алфабет, т. 1 Англоамериканци, Американци
алфа зраци, предност одв. писању, енгл. порекла и језика; Енглези
али: а-зраци, 51аЬ; само одвојено: и Американци заједно узети (у
алфа и бета зраци, а и ~ зраци, т. овом значењу и Англо-Американ­
53. ци), т. 48с
Алфред (енгл. Alfred), т. 118 англоамерички и англо-амеРИ1JlКИ

Алхамбра (трад., шп. Alhambra), т. (према значењу); поред еl-l2леско­


179 -амерички т. 58f(5)
Аљаска, дат. -сци, т. 86с англоман, англофил, англофоб, т.
Аљенде (шп. Allende), т. 179 49Ь
АНГЛОСАКСОНЦИ - АПСУРД 335

АнглосаксOlfЩИ, англосаксонски антиеJllглез, т. 49Ь


ангро (на велико) анти ка (дат. -ци)
ангстрем, т. 76е антифашисткиња, т. 82а(1)
Андалузија (трад., шп. Andalucfa), Антихрист (хс. Антикрист); антн-
т. 179 христ (у општем значењу: безбож­
Анджеј (пољ. Andrzej), т. 147 ник, неверник)
Анди (дат. Андима), ређе Анде Антоан (франц. Antoine), т. 164
(дат. Андама), андски Антоанета (франц. Antoinette), т.
андрак (не хандрак) 164
Андреа, ген. Андрее, дат. Андреи, aHTPOIlI0-:антРОnОЛО2ија, антроnо­
инстр. Андреом, т. 74а (ж. име) биОЛ02ија, антРОnО2е02рафија и
Андреев и Андрејев (буг.), т. 106с (ради истицања рашчлањености)
андроид, т. 73а aHтpono-тonoHUМ, т. 49d
Андромаха, дат. -хи, т. 86Ь(4) антропоидан, -дна, т. 48а
анђел, в. анђео антропологија; аНТРОIlIОЛОШКИ
Анђело (итал. Angelo), т. 122 (необ. антропологијски) т. 48а;
анђео (необ. анђел); анђелски (неу- скраћ. антропол., т. 225
трално, нпр. анђелска крила) и у ануитет, ануитетни

прен. зн. анђеоски (лик, глас), т. анфас ('спреда, с лица')


91d(2) Анхуеј (кин. Anhui, провинција), т.
а некмоли (уп. а камоли) 134
анекс, ген. мн. анекса, т. 94Ь(3) Анчица; Анчицин, т. 85d(3), 85с
Анка, дат. Анки Ањели (итал. Agnelli), т. 122
Анкица, Анкичин, т. 85d(3) аорист (прошло сврш. време), ао-
анмас (у маси, на велико) ристни (и аористски), скраћ. аор_
аНIIIРОфИЛ (боље: с профила, из про- а-основе, т. 51а
фила) АПВ, скраћ., т. 227с
ансамбл (ген. мн. ансамбала и ан­ апелација, апелациони, аllIеловати
самбла) Аполон (мање об. и Аполо), т. 34а;
антагонизам, -зма, мн. -зми, -зама, Аполон белведеРС1Си (примерак
т. 94Ь(1) кипа)
Антарктик (мање обично Антарк- АlIIолонија (алб. Appolloni), геогр.,
тида), антарктички т. 108
АнтвеРllIен (хол. Antwerpen), т. 169 апотека, дат. -ци, т. 86с
Антеј (не Антај), т. 98а апотекарка (дат. -ки)
антена; одвојено: ТВ и радио анте­ априори (унапред, без претходне
на, т.53; с цртицом: Т-антена (у провере), априоран, априори-

облику слова Т); предност одвоје­ стички

ном писању: ТВ антена, радио аllIС, не него хапс

антена аIlIСИТИ, не него хапсити

Анти, Анта (име којим су грчки и апсолвент (ген. мн. -ната), аIlIСОЛ­
римски писци називали један део венткиња, апсолвирати

Словена), т. 14Ь апсолутан, -тна, апсолутизам, -зма,

анти-: антифашисти, антисеми­ аllIсолутист(а), мн. -сти, апсолу­


тизам, антиНУ1Слеарци; цртица у тисткиња

стилист. удвајању: анти-антину- аllIсорпција (не абсорпција), т. 76d


1Слеарци, т. 49d; такође у Анти­ аllIстиненција, т. 76d
-~иpиH2 (полемички спис против апстракција, апстрактан, -тна, апс­
Диринга), т. 49Ь траховати (-ирати)
антиамериканац, т. 49Ь апсурд,ген.мн. апсурда(необ.апсу-
336 АПСЦИСА - АТРИЈУМ

апсциса арханђео (необ. арханђел, т. 34а),


Апулија (трад., итал. Puglie), т. 122 -ђела, али нар. лично име (данас
ар (мера за површину), ген. мн. ари ретко) само Аранђел, РаlliП)ел, т.
ар., скраћ. 'арапски' 91а(2); арханђелски, т. 91d(2)
арабеска (дат. -ки и -ци, ген. мн. археолошја, т. 48а
-сака и -ски) архи-: архиЬакон, архиеnискоn, ар­
арабисткиња, т. 82а(1) хијереј и сл.
Аралско језеро, т. 21d архив (нпр. у називима установа и
Аранђел, в. арханђео часописа), архива (ставити доку­
Арапин (мн. Арапи), Арапкиња или мент у архиву); архнвнст(а), мн.
Арапка, Арапче, Арапчад, т. 14Ь -исти, архивнсткиња

арапин (коњ), т. 28е Архимед, Архнмедов (закон), т. 98Ь


Арбанас и сл., в. под Албанија архипелаг

арбитар, -тра (не арбитер); арби- архитект, ген. мн. архитеката, т.

трирати 94Ь(2)
aplГo супа (предност одв. пис.), т. архонт, ген. мн. архоната, т. 94Ь(2),
50Ь (1) 98Ь
Арђеш (рум. Arge~), т. 152 арчити, не него харчити

арестант, ген. мн. арестаната, т. Асад (ар.), т. 110Ь(1) i 110d


94Ь(2) Аслани (алб. Asllani), т. 107Ь
аријство, т. 74с аспект (ретко аспекат), ген. мн.
Аристарх, вок. -ше (у срп. необ. -ката

Аристархо), т. 97с(4) Астек (не Азтек нити Ацтек), Асте­


аристократија (хс. аристокрација) , ци, астечки (не астешки)
т. 100d астма, астматнчар

ариш (не хариш) астрахан крзно (предност одв. пис.),


Арјеж (франц. Ariege), т. 164 т. 50Ь(1); уп. и т. 28а
арлекин и харлекин астроном; астрономија, т. 48а
Армањак (франц. Агmаgпас), т. 162 Асунсион (шп. Asunci6n), т. 179
Арменија, в. Јерменија асура и хасура, т. 70d
армијски, т. 74Ь асфалт (не асвалт)
Арнем (хол. Arnhem), т. 169 аташе, -еа, мн. -еи

Арнолд (енгл. Arnold), т. 118 ат (не хат) , мн. ати-ата и атови­


Арсењев (рус.), т. 156Ь -атова

Арсин (према Арса и Арсо, ген. атар и хатар ('подручје')


Арсе) атеист(а), мн. -сти, атеисткиња,
Арсов (према Арсо, ген. Арса) атеистички

артерија Атнка, дат. Атици, т. 86с


артериосклероза, т. 73Ь(3) Атина (град и богиња); атински,
артески (артешки), не артерски (о Атињанин, Атињанка, дат. -ки
бунару) (хс. Атена итд.)
артикл и артикал, ген. -кла, ген. Атлант (грч. Atlas, осн. At1ant-), т.
мн. -кала 97а
артиљерија (не артилерија), арти­ Атлантида (грч. At1antis, осн. Atlan-
љеријски, артиљерац tid-), т. 97а
Артур (енгл. Arthur), т. 119Ь Атлантик, атлантски, Атлантскн
архаизам, -зма, мн. -зми, -зама, т. океан (т. 35аЬ); Атлантски пакт
94Ь(1) атмосфера, атмосферски
арх., скраћ. 'архаиза.м' (реч старин- атријум и атриј, в. т. 100а; уп. -иј,
ског призвука) . -ијум
АТРИЈУМ - АЦОВ 337

атријум и атриј, в. т. 100а; уп. -иј, знuк, ауто-релu, ауmо-салон,

-ијум aymo-mаК.Ашчење итд. Удвојени


ау за грч. АУ (Аргонаути, ауто- форманти, т. 53: аутО-.мото дру­
крат), т. 98Ь штво, ауто-мото клуб, ауто­
Ауга, дат. Ауги, т. 86Ь(4) -.л,юто трке, ауто и мото трке.

Аугзбург (њем. Augsburg), т. 143 аутокефалан, -лна, т. 49е(1)


Аугије, Аугијев и Аугија, Аушјин аутократ(а), мн. -ти, aYToKpaTIIja
(не Аугеја) , т. 98а; Ауzuјеве (Аут­ (хс. -ција)
ји не) штале Аутономна Покрајина Војводина,
аугм., скраЬ. 'ауz.ментатив', т. 225d т.20с
Аустралија, аустралијСiШ и аустрал­ Аутономна Покрајина .косово и
ски, Аустралијанац, Аустрали­ Метохија, т. 20с
јанка (дат. -ки) и Аустралац, Ау­ аутопут, т. 49е(1)
страшш аутор (не ауктор)
Аустријски рат (1914-1918), у народ­ аутохтон, аутохтоност

ним говорима, т. 27а Афеже и АФЖ, т. 227с, 228а


Аустријско царство, т. 20е афекат и афект, -кта, ген. мн. -ката,
АустроугаРСIШ (П Аустро-Угар­ т. 94Ь(2)
ска); aycmpoyzapCKa флоmа, афоризам, -зма, мн. -зми, -зама, в.
држава итд., али: aycmpo-yzapcтat т. 94Ь(1)
односи, aycmpo-уzарске раз.мири­ Африка (дат. Африци, т. 86с),
це, т. 49f(1); аусmроушрско-тур­ афрички, Африканац, Африкан­
СКU односи, aycmpoyzapcko-mур­ ка, дат. -ки 86Ь(6) (необ. Африча­
СКU уzовор, т. 58i нин, Афричанка)
Аустроугарска царевина, т. 20е афРИlJIко-азијски; афроазијски (и с
аутаркија (довољност самом себи, цртицом, према значењу), т. 58f(5)
самодовољност) Афроазијци и (кад се истиче посеб­
аутархија (самовлада, самодрштво), ност) Афро-Азијци, т. 48с
аутархичан и аутархијски Афродита, т. 29а
ауто - у спојевима, т. 49е. Спојено Ахбар (а не "Акбар", ар.), т.
у значењу само-: ауmобuozрафија, 110Ь(3)
аутОКО.меюnар, аутоnортрет, Ахбар ел јаум (боље него "јом" -
aymocyzecmuja, такође кад је ар., име новина), т. 110Ь(8)
други формант несамосталан: ау­ Ахен (њем. Aacllen), т. 143
тодро.м, ауто.мобил, аутостра­ Ахмад (пере.), т. 112d
да; предност. спој. писању: аутое­ Ахил (и Ахилеј) (грч. Achilleus, лат.
лектрuчар, аутолакuрер, ауто­ Achilles), ген. Ахила (и Ахилеја),
лu.мар, ауто.механuчар; предност вок. Ахиле (и Ахилеју); Ахuлова
цртици: aymo-zума, ауто-куnон, пета, т. 97а
ауто-ка.мn, ауто-купа, ауто­ Ацел (мађ. Atzel умј. Acel) , т. 139
-опрема, ауто-nuјm{а, aymo-mpzo- Ацин (према Аца и Ацо, ген. Аце)
вац, ауто-превоз, ауто-nрево- Ацов (према Ацо, ген. Аца)
338 БАБ ЕЛ МАНДЕБ - БАРЈАЧИЋ

Баб ел Мандеб (ар.), т. 1l0c Балканско полуострво (полуоток),


Бабина греда (литица), Бабина т. 21е
ЈГреда (село); Бабин зуб (врх); ба­ балсам, балсамовати и балсамирати
бин зуб (бот.) (и балзам итд.)
Бабич (мађ. Babics, трад. правопи- Балческу (рум. BiНcescu), т. 152
сом Babits), т. 139 Бамјеншан (кин. Bamianshan, пла-
бабичин (према бабица) нина), т. 134
бабушка; дат. -ки бан: бан Кулин, бан Стефан, т. 19Ь
баварско-баденвиртембершка гра- банатски ризлинI' (вино), т. 29f
ница, т. 58i Бана~анин,мн. Банаhани,Банаћан-
бадаваисати, бадаваишем (не бада­ ка, дат. -ки, Банаlliанче, Банаlliан­
вајисати), т. 73а(3) чад, т. 14Ь
бадминтон и бедминтон (не бад­ Банаћанка (становница Баната),
мингтон) дат. -ки; бана~анка (народно ко­
Бадњи дан (и Бадњак) ло), дат. -ки (-ци), '1;. 86Ь
баздети (ек.), баздјети (ијек.), им- БанI'КОК, т. 76f(3)
перф. бажђах; бандера, не бандијера
Базедовљева болест, т. 28с Банија, банијски, Банијац, Банијка
бажП)ење, т. 87, 87Ь(6) (дат. -ки) (мање об. Бановац, Ба­
базен и басен новка, бановачки)
базу ка (дат. -ки, ређе -ци) баничин (према баница), т. 85d
Баиша '(порт. Baixa), т. 149 бащш, дат. банци, ген. мн. -нака и
Бајерланд (хол. Веiјегlапd), т. 169 -нки, т. 86с
бајка, дат. бајци, т. 86d Бановина Хрватска, т. 26Ь
Бајмок, бајмочки, Бајмочанин, Бај- Бан ово брдо (део Београда)
мочанка (дат. -ки) бантам катеI'орија (предност одв.
Бајрам (боље него Барјам), т. 14f пис.), т. 50Ь(2)
бака, дат. баки, т. 86Ь(5) Банчила (рум. ШiпсШi), т. 152
бакалка, дат. -ки, ген. мн. -ки; ба­ Банџал (мађ. Bandzsal), т. 139
калкин, т. 85а, 86Ь(7) бања; бања Ковuљача, Врњачка
бакар-сулфат или бакар ни сулфат, бања (бања), Врњачка Бања (насе­
т. 50d. Само у интерном стручном ље)
изразу "бакар(II)-сулфат". Бања Л!ука (дат. Ыiњбј Луци) и
бакица (хип.), т. 85d(2) (чешhе) Бањалука (дат. Бањалу­
баксуз (необ. бахсуз) ци); Бањалучанин, Бањалучанка
бакiеРИОЛОI'ија, т. 48а (дат. -ки); бањалучки, т. 57а (ређе
Баку, Бакуа, Бакуу бањолучки и сл.)
Балатон и Блатно језеро (мађ. Bala- Бањска, дат. Бањској
ton), т. 140 бапски (од баба)
Балзаков, балзаковски, т. 15 барачица и баракица, т. 85d
балзам, в. балсам Бардјејов (слч. Bardejov), т. 159
Балкан, Балканац, -нца, Башшнка, баријум и бариј (-ија)
дат. -ки, балкански, т. 14Ьс барјак, барјактар (вок. -ару и -аре),
Балкан експрес, в. експрес барјактарев (-аров) (ретко бајрак,
балканизам, -зма, ген. мн. -зама бајрактар и сл.)
(реч или јез. појава својствена за- барјактар: а заzна се МUЛОШ барјак­
једничким одликама балканских mаре (без цртице); capaflUUle Ми­
језика), т. 94Ь(1) лuh-барјакmара (необавезна црти­
балканистика, дат. -ци, т. 86с ца), т. 55Ь
Балкански рат, т. 27а барјаIJlИ~, т. 85d
БАРКА - БЕЗ 339

барка, дат. барци, ген. мн. -ки, т. баш-чауш, т. 50с(1)


86с ВВС, в. Би-Би-Си
Баркер (енгл. Barker), т. 113 Бгд. (Бгд), скраћ., т. 225f
Барн (хол. Baarn), т. 169 бдење (ек., према бдети)
барок, т. 27g бдети (ек.), бдим, бде и бдијем,
Барт (енгл. Bart), т. 119с
бдију, бдећи и бдијући, бдех, бди­
Барнцаи (ген. -ија, мађ. Barczay ум.
јах (необ. је бђах) , бдеј и бди,
Barcai), т. 139
бдео-бдела; тако и слож. пробде­
бас; бас-кључ, бас-кларuнет
Баск, мн. Баски, Баска, т. 86а, ти, али има разлика снабдети (в.)
94Ь(3) бдијење, в. бдјење
баскетбол (баскет-бол), боље ко­ бдити, не него бдети (ек.), бдјети
шарка (ијек.)
Бастиља (трад., франц. Bastille), т. бдјење (и бдијење; ијек., као хтјење
163 и хтијење)
бастион бдјети (ијек., не бдити), бдим, бде
бата; бата Стева, ген. бата Стеве и бдијем, бдију, бдећи и бдијући,
(предност одв. писању, т. 54Ь) бдјех, бдијах (необ. је бђах); бдио
батак, батака, мн. батаци (не бдјео), бдјела, (про)бдјев(ши);
батачиJti (дем. од батак), т. 85d тако и слож. пробдјети, али има
Батин (према Бата и Бато, ген. разлика код снабдјети (в.)
Бате) Беатриче (итал. Beatrice), т. 122
Батина, битка код Батине, в. т. 27с бе-витамин или Б-витамин, т. 51аЬ
Батов (према Бато, ген. Бата) бег (мн. бегови, бегова), бегати
Бату-кан (боље бежати), бегунац (-нца, вок.
баJtiУШIШ (рус. уоб.), т. 156с -нче, ген. мн. -наца), бегунаЧI{][I,
бау-бау, т. 59а бегуница (-ничин), бегунство, бе­
Бах (а не Бакхо, Бакхос) (митол.); гунче (-ета, зб. бегунчад), ек.
баханалије, бахант, баханткиња бег, Т. 55а, спојено: Скендербеz,
(хс. баканалије и сл.), т. 97с(4) Иванбег или с цртицом: Хусеин­
бацил, не бакцил -бег ГрадаUtчевuh; испред имена
Бач (инстр. Бачом), бачански, Ба­ одвојено: "куне јој се бег Алил­
чанин, Бачанка (дат. -ки) бег", "бег Иванбег, јуначко коље-
Бачванка (становница Бачке), дат. но".
-ки; бачванка (народно коло), дат. беда, бедити, бедник, бедница
-ки (-ци), т. 86Ь; ген. мн. Бачван- (-ичин), бедноћа (ек.)
ки, т. 94с бединерка (дат. -ки), Т. 86Ь(7)
Бачка Паланка, т. 21а бедминтон и бадмннтон (не бад­
Бачка Топола, т. 21а мингтон)
Бачко-бодрошка жупанија (ист.), т. бедуин
26Ь бежати (боље него бегати), бежим,
Бачко Добро Поље, т. 21а беже, бежећи (ек.)
Бачко Петрово Село, т. 21а беждребан, -бна, Т. 77а(2)
баша: Бећир-баша бежнвотан (од без-животан), -тна,
баш-кнез, т. 50с(1) Т. 81а, 77а(2)
башта, ген. мн. башта, т. 94с(1) бежилан, -лна, Т. 77а(2)
баш управо (плеоназам) бежучан, -чна, бежучност, бежуч­
Башчанска плоча, т. 21е ношћу (-ости), Т. 77а(2)
башчаршија и баш-чаршија (главни без, предлог без не умеће се међу
трг); Башчаршија и Баш-чаршија форманте сложене заменице: без
(у Сарајеву) икаквих средстава, без uкога, без
340 БЕЗАЗОР АН - БЕРИБЕРИ

uче2а (а не "и без каквих", "ни без Белзебуб или ВеЈПзевуЈП, Т. 34d
каквих"), т. 6lf(3); без сумње, без Бели (пас), Т. 14е
шале, т. 62Ь Бешшо (поток), Т. 14с
безазоран (од без-зазоран), -рна, т. Белкасем (ар.), Т. 110е
81а бело- (ек.): белобрад, белобрк, бе­
безакошш (од без-законик), вок. Л02лав, беЛО20рuца, беЛО2раб, бе­
-иче, мн. -ици, т. 81а
ЛО2рuв, беЛО2руд, беЛОНО2, бело­
Безансон (франц. Веsащ;оп), т. 164
кожан, бело кос, уп. Т. 49а
безбедан, -дна, безбедност (инстр.
-ошћу, ретко и -ости), безбедно­ Бело ОРИЗОН'ЈГе (порт. Belo Horizon-
С'ЈГан, -сна (не "безбедоносна ситуа­ te), Т. 149
ција" и сл.), ек. БеЈПорусија (ек.), Бјелорусија (и­
без беЈПаја, Т. 62а(5) јек.), Т. 49f; белоруска имена, В. т.
безбједан, -дна, безбједнос1Г (инстр. 106d
-ошћу, ретко и -ости), безбједно­ Белостенец, Белостенца (кајк.), т.
С'ЈГан, -сна (не "безбједоносна си­ 105d
туација" и сл.), ијек. Бен (Бен Бела), преоблика основ-
Безборо'ЈГКО, Т. 76f(2) ног Ибн (ар.), Т. 110е
Безвјеров (чеш. Bezverov), Т. 173 Бен fурион, Т. 56Ь
беЗВУ1lJlан, -чна бенкица, Т. 85d
без двојбе, Т. 62Ь Бенковац, -вца, бенкова1lJlКИ, Бен­
беЗЛИС'ЈГан, -сна, Т. 82а(2), 82Ь КОВ'IIанин, МН. -чани, БеНКОВ1IJIан­
безлобан, -бна ка, дат. -ки

безмало (прил.) Бенсо (итал. Benso), т. 122


без обзира, без преС'ЈГанка, без сум- Бељамин, в. Венијамин
ље, без шаЈПе, Т. 62Ь бео, бела, бело (ек.), бијел (заст. и
бејзбол (боље него безбол) песн. био), бијела, бијело (ијек.),
бекс'ЈГВО (не бегство), ек. т. 68d, 91е
бекхенд (у тенису) Беоrрад, Беоrраil)анин, Беоrpаil)ан-
Бел (франц. Bayle), Т. 164 ка, беоrрадски, т. 57а
Бела Бар'ЈГОК (мађ. Bart6k Bela, раз­ Беоrрадска армијска оБЈПаст, т. 26Ь
личите традиције у реду личног Беоrрадска опера, т. 30f
имена и презимена), Т. 140 Беоrрадска операција, т. 27d
Бела Крајина, В. Крајина и Т. 22 беоrрадски, т. 58а
бела рада (цвеће), Т. 28d Беоrрадски l!IIашаЈПУК, т. 26Ь
белај (у ЗН. враг, ђаво), Т. 34d Беоrрадски универзитет, т. 30f
беЈПац (ек.), бlИlјеЈПац (ијек.), ВОК. Беоrраil)анка, дат. -ки, т. 86Ь(6)
-лче, МН. -лци, -лаца, Т. 91с(3) беомал, скраћ., т. 228Ь
БеЈПа [Црква, Беле Цркве, Белој Цр­ Беотнја, т. 100d
кви, Т. 57а Беранка, дат. -ки, т. 86Ь(6)
БеЈПевскаја (рус.) у НОМ. поред Бе­ Берrен (хол. Bergen), т. 169
левска али промена само Белев­ Берд (енгл. Byrd), т. 113, 119с
ске, Белевској, Белевском, В. Т. берета пиштољ (предност одв.
157 (уп. и напомену) пис.), т. 50Ь(1)
беЈПеr (мн. белези), белеra (дат. бе- беретка, дат. -тки, ген. мн. -тки, т.
о лези), бележlИIТИ, бележник (вок. 86Ь(3)
-иче) , беЈПежница, белеЖНИ1lJlКИ, Бержерак (франц. Bergerac), т. 162,
беЈПешка (дат. -шци) , белеШ1lJlица боље него Де Бержерак, т. 23;
(ек.) пуно име Сuрано де Бержерак
беЈПешка, ген. МН. бележака (ек.), берза, берзански (хс. бурза итд.)
Т.75 берибери, т. 59а
БЕРИК - БИЈЕНАЛЕ 341

Берик или Бервик (енгл. Berwick), Бетлехем, в. Витлејем


т. 118 Беч, трад., т. 105f
Беришгов мореуз, т. 21е Бечејка, дат. ки, ген. мн. -ки, т.
беркшир (раса свиња), т. 28а 86Ь(6)
Берлиоз (франц. Berlioz), т. 164 бечка,дат.-чки,ген. мн. -чки(буре
Бермуде, ж. мн. (Бермуда-Берму- за пиво), т. 86Ь(1)
дама итд.), мање обично Бермуда, Бечки ДOIГOBOP, т. 27f
Бермуде (јд.), поред Бермуди м. бешавап, -вна, т. 77а(2)
мн. (као Балеари и сл.) Бешка, дат. -ки
Бернс (енгл. Burns), т. 119с бешJliу.тан, -тна, т. 77а(l)
Берт (енгл. Burt), т.
119с бешуман (без-шуман), -мна, т. 81а,
Бернштајн (рус., боље него Берн- 77а(2)
штејн), т. 157е бешумност (од без-шумност), -ости,
бес (ек.), бијес (ијек.), одвојено пи­ инстр. -ошћу (-ости), т. 81а, 77а(2)
сање предлога у устаљеним изра­ бешчаст (инстр. -шћу, ређе и -сти),
зима: до б(иј)еса, из б(иј)еса, т. бешчастан, -сна, т. 77а(l)
62а(5) бешчулан, -лна
бесвест (инстр. -шћу, ретко и -сти), Би-Би-Си, ген. Би-Би-Сија, поред
бесвестица, бесвестан, -сна (ек.) ВВС, ВВС-ја и адапт. Бибиси, -ија,
бесвијест (инстр. -шћу, ретко и т. 227bd, 228а; Би-Би-Си npozpaM
-сти), бесвј естица, бесвј естан, -сна (без цртице испред "програм"),
(ијек.) ВВС npozpaM и Бибиси npozpaM
бесеже и бе-се-же (BCG), скраћ., т. (допуштено и с цртицом), т. 5lbc,
227d, 228а; бе-се-же вакцина (без 53
цртице испред "вакцина"), бесеже Библија или Свето писмо, т. 29а
вакцина, ВСС вакцина (предност библиотека (спој. пис., т. 48а), дат.
писању без цртице), т. 5lbc, 53 -ци (т. 86с)
бесемен, бесеменица (ек.) библиотека и Библиотека (као део
бесјемен, бесјеменица (ијек.) служб. имена или скраћено име),
бескористан, -сна, т. 82а(2), 82Ь Т.30С
беснети, бесним (не беснити); бе- библиотекар (вок. -ару и -аре), би­
снило, бесноJliа (ек.) бшютекарев и библиотеIШРОВ
бесрамап, -мна, бесраМIШК, бесрам­ библиотекарка (дат. -ки), библио­
пица, бесрамност (инстр. -ошћу и текаркин

ретко -ости) биво (хс. бивол), бивола; бивољи и


бестидан (од без-стидан), -дна, т. биволски, биволче, биволчиli, т.
81а 9lb (2,3)
беСТРаЈга; без mpaza и zласа, т. 62Ь БИIГЗ, скраћ., 227а
бестрва 'врло далеко, незнано куд', Бижан (ж у перс. именима), т. 112а
Т.62Ь Бизант, в. Византија
Бестужев-lP'јумин, Бестужева-Рју­ бијеlГ (мн. бјегови, бјегова), ијек.
мина, т. 56Ь биједа, биједити, биједница (-ичин),
бесцв(ј)етни, бещв(ј)етност, -ости, биједник (ијек.)
бесцв(ј)етница бијел (заст. и песн. био), ијек., т.
бещеп, бесцење (ек.) 68d, в. под бео
бесциљан, -љна бијелац, в. под белац
бесцјен, бесцјење (ијек.) Бијело Поље, Бијелог Поља, Бије­
Бети (енгл. Betty), т. 116, 118 лом Пољу, т. 57а
Бети (мађ. Вбti, трад. правописом бијенале (уоб. итал.), т. 121с; пи­
Вебthу), т. 139 сање ј, т. 73с
342 БИЈЕС - БЈЕКСТВО

бијес (ијек.), бес (ек.), одвојено пи­ !Бистрица или -ице (чеш. Bysti'ice),
сање предлога у устаљеним изра­ т. 172
зима: до б(иј)еса, из б(иј)еса, т. бистроок
62а(5) битаНlГа, дат. -нги, ген. мн. -нги и
бијесњети (бијесним; бијешњах) и -нга; битангин, 85а, 86с
бјесњети (бјесним; бјешњах), ијек. бити, будем, буду, будући, буди,
т. 68ј бејах (ек.), бијах (ијек.), поред
БИIШНИ -ија, -ију инстр.-ијем, мн. бех-беше, беху (ек.), бјех-бјеше,
-ији, -ија итд. (костим, према бјеху (ијек.); бих, би, би, бисмо,
имену острва), т. 28а бисте, бише (у потенцијалу би);
!Биксио (итал. Вјхјо), т. 122 бивши, био-била; не: "ја би до­
!Билбао, Билбаоа (обичније него шао", "ми би путовали" итд.
Билбаа) бити (ударати), бијем, бију, бијући,
!Билећа, Билеће, !Билећанин, !Биле- бијах, бих-би, бисмо, биј, бијмо,
ћанка, дат. -ки, билећки (из)бивши, био-била, бијен (не
!Билефелд (нем. Bielefeld), т. 143 бјен нити бивен); тако и изведени
!Били (енгл. ВiПу), т. 116, 118 глаголи као избити, побити, убити
билион, уп. милион и сл.

!Бнлишти (алб. Bilisl1ti), геогр., т. битка, дат. бици и битки, т. 86Ь(3),


107Ь(1) ген. мн. битака, т. 94с(2)
!БИЛОlГора (боље него Било-гора П), битка: Церека битка, Мојковачка
т. 57d битка, Бородuнска битка итд., т.
било кад, т. 61с 27d; описно: битка код (села) Бо­
било ко, т. 61с родина, т. 27с
!Биљарда (зграда на Цетињу), т. 14ј !Битка народа, т. 27е
биљег (мн. биљези), биљеlГа (дат. !Битољ, трад., т. 105f
биљези), биљежити, биљежник бифе, бифеа, бифеу, инстр. би­
(вок. -иче), биљежница, биље­ феом, т. 74а
жни"l!ки, биљешка (дат. -шци), би­ !Бихаћ, бихаћки, !Бихаћанин, !Биха­
љеШ"l!ица (ијек.), т. 66Ь ћанка (обичније него Бишћанин,
биљешка, ген. мн. биљежака (и­ Бишћанка)
јек.), т. 75 !Бихаћка Крајина, в. Крајина и т. 22
био, в. бео бицикл (ген. мн. бицикала и бици-
био-: бuozрафuја, бuолozuја итд.; кла)
бuобuблuozрафuја и (ради исти­ бичевати, -ујем (не бичовати)
цања рашчлањености) бuо-бu­ бичји (бичији), в. т. 74d
блиozрафuја, т. 49d !Бишт (чеш. Byst'), т. 173
бнол., скраћ. 'биолошкu, биОЛО2U­ !Бјалисток (пољ. BiaYystok), т. 147
ја', т. 225d !Бјанкини (не "Бијанкини"), итал.,
биралишни, т. 82а(2) т. 121с
!БИРМИНlГем (енгл., е у завршетку бјанко (боље бланко), прид. не­
-GHAM: Вirmiпghаm), т. 118, 119с пром.: бјанко .м(ј)еница
биро, -оа, -оу, инстр. -оом, мн. -ои, бјешти (боље бјежати), бјеЈГунац
-оа (-нца, вок. -нче, ген. мн. -наца),
бирократија (хс. бирокрација), т. бјеЈГуна"l!КИ, бјеlГушща (-ичин), бје­
100d гунство, бјегунче (-ета, зб. бјегун­
бисер-грана, т. 50с(3) чад), ијек.
бисерка, дат. -ки, ген. мн. -ки, т. 86с бјежати (боље него бјегати), бје­
бисер-сузе, т. 50с(3) жим, бјеже, бјежећи (ијек.)
!Бистри, -ог(а) (слч. Bystry), т. 159 бјекство (не бјегство), ијек.
БЈЕЛИНСКИ - БОГОМАТИ 343

Бјешпнски, -ог(а) (рус. уоб.), т. 156с блијесак (-ска; МН. блијесци-блије­


бјелю- (ијек.): бјелобрад, бјелобрк, сака и бљескови-бљескова), блије­
бјеЛ02лав, бјеЛ020рица, бјеЛ02раб, скати, блијеснути, блијештати (и­
бјеЛ02рив, бјеЛ02руд, бјеЛОНО2, јек.), поред бљесак, бљескати итд.
бјелокожан, бјелокос, т. 68f, уп. и (такође блиснути, блискати), Т. 68i
Т.49а -' блијеска (дат. -сци), ијек.
Бјелопавлиliи, бјелопшвлиliки
блијештати (поред бљештати),
Бјелорусија (ијек.), Белорусија
ијек.
(ек.), т. 49f; белоруска имена, в.
БЛИНlIшт(е) (алб. Вlinisht), геогр.,
т. 106d
Бјелски (пољ. Bielski), т. 147 Т. 107Ь(1)
Бјељак (поток), т. 14с Блиски исток (земље и народи
бјеснити, не него бјесњети, бије­ Европи "блиске" Азије), блискои­
сњети сточни

бјесњети, бјесним и бијесњети, блок-аут, Т. 50е


бијесним (не бјеснити); бјеснило, блр., скраћ. 'б(ј)елоруски', Т. 183а
бјесноliа (ијек.), т. 68i блудети (ек.), блудим, блудео-блу-
БјеШlIlIИ (чеш. Besiny), т. 173 дела, имперф. блуђах
бјешњи (ијек.), т. 77Ь(2) блудјети (ијек.), блудим, блудио­
Бјондо, Бјонди (а не "Биондо", -блудјела, имперф. блуђах
"Бионди"), итал., т. 121с бљесак (-ска; МН. бљесци-бљесака и
Бјури или (трад.) Бери (енгл. Вшу), бљескови-бљескова), бљескати,
т. 119а бљеснути (ијек.), поред блијесак,
бла-бла, т. 59е блијескати, блијеснути, Т. 68i
блшгајНИЧКII, т. 82с(2) бљештав, бљештавост (у инстр.
Благов(иј)еСТII -ошћу и -ости), бљештавило; бље­
благодат и благод(ј)ет штати поред блијештати (ијек.)
блаГОРОДIIИ: бла20родни Текелија, Боб (енгл. ВоЬ), Т. 118
бла20родни Васић, т. 19d Боби (енгл. ВоЬЬу), Т. 116; боби
блажени: блажени JepoHu.м, т. 19с (разг. за енглеског полицајца, по
блажи (комп. од благ), не блажији имену некадашњег министра), Т.
бланко (бјанко), прид. непром.: 28
бланко м(ј)еница, бланко потпис, бобслеј, Т. 76е
уп. т. 50а Бог и бог (према зн.), Т. 34Ьс
бласфемисати (ум. власфимисати из богами (богме, заиста), али: бога
ћирилометодских превода), т. ти, бога му, бога вам итд.
100Ь; уп. и -исати богзна (нпр.: није БО2зна какав, оти­
Блатно језеро и Балатон (мађ. Bala- шао је БО2зна где, посвађали се
ton), т. 140 б02зна зашто и сл.)
блед (комп. блеђи), ек. БоП'инскаја (рус.) и Богинска, али
блесак (-ска; мн. блесци-блесака и промена само Богинске, Богин­
блескови-блескова), блескати, ској, Богинском, В. Т. 157 (уп. и
блеснути, блештати, блештав, напомену)
блештаво ст (инстр. -ошћу, иза Богиli, Т. 85d(3)
атриб. и -ости), блештавило (ек.) боП'оваliки (боговађски), В. Т. 76Ь,
блеска (дат. -сци), ек. 82с(1)
близак, -ска (комп. блискији); Бли­ БоП'ојављење, Т. 79
ски исток, блискоисточни Богојевиlћ Село (предност ОДВ.
БЛllзанац, -нца, близанче, -ета (зб. пис.), Т. 57с
близанчад), близанка (дат. -ки) Богомати (с истим. ЗН. И Богоро­
блијед (комп. бљеђи), ијек. дица и Госпа), Т. 34е
344 БОГОМОЉАЦ - БРАНКА

богомољац, -љца, вок. -љче, мн. Борба (лист), Т. 14х


-љци, -љаца Боргезе (итал. Borghese), Т. 122
Богородица, т. 19d, 34е Бордо (франц. BordeallX), Т. 164
богородичин крст (бот.), т. 28d бордо (име пића по геогр. пореклу),
богородичин лан (бот.), т. 28d т.28а
богослов, богословија, богословље бордо (прид. непром.): бордо боја,
(т. 48а), богословски (т. 58а) бордо каuш, бордо кола, Т. 50а
богохуљење, т. 79 борилачки, Т. 82с(2)
богумил (необ. богомил) бормашина, боље него бор-машина,
Бодрије (франц. Baudrier), т. 164 Т. 50с(4)
-божац, формант сложеница: незна- Бородпшо (битка), Т. 27с
божац, .многобожац, т. 48а Бородинска биТIШ, Т. 27d
Божиl!i, божиl!iни, т. 14f, 15, 79 Борхес (шп. Borges), Т. 179
божји (божији), т. 15 (за писање Борџија (трад., итал. Borgia), Т. 122
Божји в. напомену у т. 15 и т. 38); Босанка (дат. -ки), Т. 86Ь(6)
за писање ј, т.74d БосаНСIШ вила (часопис), Т. 21е
боинг (авион), т. 29f; боинг 707 и БосаНСIШ .крајина, В. Крајина и т. 22
Боинг 707, т. 29g босаНСIшхерцеговаЧIШ и босанско-
Боито (итал. Boito), т. 122 -херцеговачки (према значењу), Т.
Бојл-Мариотов закон, т. 56с 58f(4)
Бока, дат. Боки, т. 86с; Бока Ко­ БОСllје (франц. Bossuet), Т. 164
mорска и Бока коmорска, поред БОСИЉal{, -иљка, ВОК. -иљче (необ.
краћег Бока, т. 22 босилак, -иока; не босиок)
Бокачо (итал. Boccacio), т. 122 Босна и Херцеговина, Т. 23
Бокељка, дат. -ки, т. 86Ь(6) Босфор, босфОРСI{И
Бокерини (итал. Boccherini), т. 122 бот., скраћ. 'боmанuка', 'бота­
БOIШIШТОРСКИ залив, т. 21е нички (термин)'
бокс-меч бохемизам, -зма, ген. МН. -зама (по­
Болеслав (пољ. BolesYav), т. 147 зајмица из чеш. језика), Т. 94Ь(1)
болест (инстр. болешћу, иза атриб. бочица (дем. од боца), Т. 85d
и -сти: својом болешћу и својом Бочкаи (ген. -аија, ма!). Bocskay ум.
боле'СТИ), болестан, -сна, боле­ Bocskai), Т. 139
ШЉIШ бр., скраћ. 'број', Т. 225Ь
болестан, -сна, т. 82Ь Брашнса (порт. Вгаgаща), Т. 149
болети, боли (не болити), ек. бразда, ген. МН. бразда, Т. 94с(1)
бошввар (назив новца), Т. 28а бразди1ГИ (имперф. браж!)ах), браж-
Болоња (итал. Bologna), Т. 122 ђен, бражђење, Т. 87, 87Ь(6)
Болсена (итал. Bolsena), Т. 122 Бразилац (-лца, ВОК. -лче, МН. -лци,
Болцано (итал. Bolzano), Т. 122 -лаца), Бразилка (дат. -ки, ген.
Бољераз (слч. ВоlеП1Z), Т. 159 МН. -ки), браЗIШСКИ (према Бра­
бољети, боли (не болити), ијек. зил)
бољка, дат. -ци Бразилијанац (-нца, ВОК. -нче, МН.
Бољшој театар (рус.), Бољшог теа­ -нци, -наца), Брззилијзнка (дат.
тра, Бољшом театру, Т. 105а (В. и -ки, ген. МН. -ки), браЗIшијански
Т. 157) (према Бразилија)
бомбон, -она и бомбона, -оне, Т. 78 Брамс (нем. Brahms), Т.143
боравишни, Т. 82а(2) Бранденбуршка капија
Борак Брдо (предност ОДВ. пис.), Т. браНlшац, -иоца, ВОК. -иоче, МН. -ио­
57с ци, -илаца, бранилаштво, т. 91с(1)
Борац (клуб), Т. 14g Бранка, дат. -ки, Т. 86Ь(4)
БРАНКИЋ - БРОЈАТИ 345

Бранкнћ, т. 85d(3) Брецлав (чеш. Bfeclav), Т.172


Бранково I{ОЛО (часопис), т. 21е Бреипа (итал. Вгеsсiа), Т. 122
БРШ!lТ (нем. Brandt), т. 143 брже-боље и бржебоље, Т. 59с
браон (прид. непром.): браон кола, Брза Палаlша, БРЗОIlалаllаЧIШ, Бр-
браон кошуља, браон рукав, т. 50а ЗOIшланчаНII!Н, Брзопалачанка,
братн, берем, беру, беруhи, бери, дат. -ки

брах, беријах и берах, брах-бра, брзометка, дат. -етки и -ци, ген. МН.
брао-брала, (у)бравши, бран; тако -етки и -етака, Т. 86Ь(3)
и од слож. глагола као набрати, брзоходан, -дна, Т. 58d
сабрати, убрати и сл. БРIl!rа, дат. бризи, Т. 86d
Братнјану (рум. Bratianu), т. 152 БРIl!r3ДIl!СТlшња, Т. 82а(1)
братимљење, т. 79 бридаl{, бритка, бритка, Т. 75
братоубнлачки,братоубнлаиптво,т. Брнжита, франц. (грам. прилагођа-
82с(2) вање), Т. 103е
братство,ген.мн.братстава,т.81d Бријансон (франц. Вгiащоп), Т. 164
брюшјалан, -лна бријаТII! (се), бријем (се) (не бријам
браца, ген. браце, брацнн и брацо, се итд.), бријуhи (се), бриј (се)
ген. браца и браце, брацов и бра­ БРIl!јеr (мн. брегови, песн. и бријези,
цнн (хип. од брат); тако и Браца, бријега, бријезима), бријежак
Брацо (име одмила) (-шка, МН. бријешци-бријежака),
БрачоЛIIШН (итал. Bracciolini), т. 122 брнјежан (ијек.), уп. Т. 66а
брашнав и брашњав бријезоња (и Бријезоња) (ијек., во
брдаипце, -шца, т. 79 шарен по челу)
брl)ШНIIШ (дат. -ки), брН)анкин, т. 85а, бријест (мн. бријестови и брестови),
86Ь(7) БРIl!јестаI{ (ген. -ска), БРIl!јешће (и­
бреr, бреЖaI{ (-шка, мн. брешци, јек.), Т. 6811; уп. брест
брежака), брежаll (ек.); ек. и ијек. бријестак, -ска, МН. -сци, бријестака
бреrовнт, бреrовнтост, бреrуља, (ијек.), Т. 82а(1)
бреrушща, бреrуша, брежнна, Бријуд (франц. Brioude), Т. 164
брежуљак, брежуљаст и брежуљ­ Брнидза (мађ. Brindza), Т. 139
IШСТ, брежуљчић, брешчиll1, Т. 66а Бриндизи (итал. Brindisi), Т. 122
бреза, брезаст, брезик, бреЗIl!ца, Брисел, Брисела (Bruxelles), геогр.
брезје, брезов, Брезовац (геогр.), британски лав (ум. Британија), Т.
Брезовица (геогр.), ек. и ијек., Т. 20е
66а БритаНСIШ острво (Британски
Брезњица или -нце (чеш. Bfeznice), оток), понекад само: Острво (о­
Т. 172 ток), ум. БритаНllја, Велика Бри­
брејIщеllС, Т. 76е танија, Т. 20е
брест, бреСТaI{ (ген. -ска, МН. -сци), Брлић-Мажураlшћ (непром.), двој-
брешће (ек.); брестзк, брестю{, но Ж. презиме, В. Т. 56а
брестовнк, брестов, брестовача, Бродњица (паљ. Brodnica), Т. 147
брестовюш (ек. и ијек.) бродоrрадилиипни, т. 82а(2)
Брест (франц. Вгеst), Т. 162 бродски, Т. 76а
брестак, -ска, МН. -сци, брестака Броl)ињски (паљ. Brodzinski), Т. 147
(ек.), Т. 82а(1) Броз-Ивековићев рјечник, Т. 56с
Брест Ј][итовск, Брест Литовска, Т. бројати (бројим, број, бројмо, број-
57Ь (касније само Брест) те, бројао, бројан) и бројити (бро­
Бретања (трад., франц. Вгеtаgпе), јим, број, бројио, бројен); тако и
Т. 163 (грам. прилагођавање, Т. набројати и набројlПИ, IIребројати
103е) и IIребројити и сл.
346 БРОЈКА - BCG

бројка (дат. број ци) Буl)они (рус. уоб.), т. 156с


бронза, бронзани (хс. бронц и брон­ Буенос Ајрес (обичније него "Аи­
ца, брончани) рес", шп., т. 177), Буенос Ајреса
Бронштајн (рус., боље него Брон­ (одв. пис., т. 57Ь), буеносајрескн
штејн), т. 157е (спој. пис., т. 58с)
Брсково, жуnа Брс/Сово, Брсковска буздован, т. 70а
жуnа, т. 26аЬ БузнlIi Махала (предност одв. пис.),
брстнти, -им, брштен и бршћен; т.57с
тако и од слож. глагола као обр­ бука, дат. буци, т. 86d
стити, побрстити и сл. Буковац, буковачки, Буковчаннн,
Бруге (хол. Brugge), т. 169 Буковчанка (дат. -ки)
Бруклин (енгл. Brooklyn), т. 118 Буковица, букови"lКН, Буковича­
Брундо (медвед), т. 14е ннн, Буковнчанка (дат. -ки)
бруто: бруто регистар тона (бруто Букурешт (трад., рум. Bucure~ti, т.
регистар-тона), бруто регистар­ 153), букурешки и букурештански,
ска тона, бруто тежина, бруто Букурештанац, Букурештанка
доходак, т. 50а (дат. -ки)
буба (аутомобил), т. 29f Булевар војводе Путника, т. 36d
бубамара булка, дат. -ци
бубашваба Буња (јап. Випуа), т. 123Ьс
бува и буха (дат. бухи, и ређе буси) ,
Буњевац, -вца, Буњевка, дат. -ки,
Т.70Ь
БуњеВ"Iе, БуњеВ"Iад, буњева"lКН,
бувљи (према бува, необ. бушји
т. 14Ь
према буха), 70Ь, 71
Буњуел (шп. Bunuel), т. 179
буг., скраћ. 'бугарскu'
Бупка (укр.), т. 76f(2)
Бугарка, дат. -ки, т. 86Ь(6)
бурек, буреп,ш:ја, буреГJI,Iишща, бу­
бугарска имена, в. т. 106аЬс
реГJI,Iијски
бугивуlГИ, т. 59а
БУlГојно, бугојански, Бугојанац, Бу­ буржоазија, буржоаски и буржујскн
гојанка (дат. -ки) бурлеска (дат. -ски и -сци, ген. мн.
Будаи (ген. -аија, мађ. Budai, Ви­ бурлески и бурлесака)
day) , т. 137 и 139 Бурски рат, т. 27а
Будва, будвански, Будванин, Бу­ бутан; буmан-гас; буmан-ламnа, бу­
дванка (дат. -ки) и сада мање mан-решо, поред буmанска лампа,
обично будљански, Будљанин, буmанскu реиlO, уп. т. 50с(4)
Будљанка бутига (дат. бутиги)
будзашто бутик, мн. бутици
буди бог с нама (буди-бог-с-нама), Бутковиlliи - Илова"lа или Буmко­
предност одв. пис., т. 59е вићи Иловача (боље него Бутко­
БУДИМПlешта (трад., а не "Буда­ вићи-Иловача), т. 57е
пешт", мађ. Budapest, т. 138), бу­ Буфало (енгл. Buffalo), т. 118
ДИМПlештански буха, в. бува
Будуlliност (клуб), т. 14g Бухенвалд (нем. Buchenwald), т. 143
будшто, т. 81d БУ"lеПји (рум. Bucegi), т. 152
буll) (ретко буljа) , буll)атн, буll)ав, бушјн, в. бувљи
буll)авнтн BCG" в. бесеже
В - ВАРВ. 347

в., скраћ. 'види' и 'в(иј)ек', т. 225а Вакајама (јап. Wakayama), т. 123с


", VV,CKpah. за'волт' и 'ват', т. 226а Ваканај (јап. Wakkanai), т. 123с
(W и за 'запад', т. 229с) вакуум, вакуума
в за грч. В по каснијем грч. изговору Вакуф; Горњи Вакуф, Доњи Вакуф;
(Византија, варвари), т. 98Ь; уп.
Варцар Вакуф, Кулен ВаI{Уф, уп.
иб
т.57с
в доследно за новогрч. В (Venize-
Вал (хол. Waa1), т. 169
10s), т. 99
вбољенегофзахол. У,т.167, 169 Валас (енгл. Wallace), т. 118
ва·: у. (ваз· : уз·, вас· : ус.), први је Валев (буг. Вълев)
облик српскословенски (старосл. Валенсија (не "В аленсј а" , шп. Уа-
модификован на шток. начин), за­ 1encia), т. 176, 179
снован на култ. традицији, а други Валентин (нем. Vа1епtiп, Vallentin),
самоникао и аутентичан у срп. и т. 143
шток. језичком систему; први је Валона, трад. алб., т. 107Ь(2), 109
лексички ограничен, некад усвојен Вашщраисо (шп. Va1parafso), т. 177,
(васиона, васељенски, васnитати, 179
ваздух), некад дублетан или стил­ Ваља (рум. Уа1еа), т. 152
ски маркиран (васкрс-: УСКРС-, ваи­ Ваљево, ваљевски, Ваљевац, Ва·
стину : уистину, каткад алтер­ љевка (дат. -ки); ваљевка (сорта
нира и са рускосл. во·, нпр. ва­ воћа и нар. коло), дат. -ки (-ци),
знети се : вознети се: узнети се), т. 86Ь; уп. и т. 28е
а други је општи системски (улаз, Ваљевска нахија, в. нахија и т. 26Ь
уздах, усклик и многобројне др. Ваљевска Подгорнна и ПОДlГорина,
речи); за норму је пресудан спон­ Т.22
тани изражајни обичај, који не ван·: ванблоковскu, ванбрачнu, ван­
треба усмеравати и цензурисати наставнн, ванстраначкu, ван­

Ваведење (Ваведеније), празник ШКОЛСКU итд.

Вавилон (хс. Бабилон), т. 100f ванбродски, т. 76а


вага (дат. ваги и вази), т. 86с Ван Гог (трад. хол.), т. 166
вагати, вагам (важем), вагај (важи), Ван Гог, али Винсент ван ГО2, т.
вагајући (важући), ваган; тако и 23; писање без цртице, т. 56Ь
извагати ванlГОIГОВСКИ (Ван Гог), т. 58с
вагон·ресторан, уп. т. 50с(4) Ван Дајк (трад., хол. van Dyck), т.
Вади ел Кура (ар.), т. 110е 166 и 169
ваз· : уз· (воз-): вазнети се, узнети Вандеја (трад., франц. Vendee), т.
се, вознети се, о стил. диференци­ 163
јацији и нормат. поступку в. под Ван Рајн (хол. van Rijn), т. 169
ва· Вансјен (кин. Wanxian, град), т. 134
ваза (не вазна) вапити, вапим и вапијем, вапиш и
вазда, ваздан вапијеш, вапе и вапију, вапећи и
вајат (хајат), т. 70Ь, 71 вапијући
вајда и фајда Вараждински апостол, т. 29Ь
вајкада, вајкадашњн вараклаисати, вараклаише (не вара­
Вајмар (њем. Weimar), т. 143 клајисати), т. 73а(3)
Вајшакја (не "Вајшакхја"), хинд., варали"l!ИН (према варалица)
т. 103с(1) варв., скраћ. 'варварuзам'
348 ВАРВАРИ - ВЕЛ3ЕВУЛ

варвари (барбари), варваризам Васлуј (рум. Vaslui), Т. 152


(барбаризам, зн. 'туђица, страна ваСIюстаВИIТИ и успоставити, о стил.

реч') диференцијацији и нормат. по­


варварски (барбарски), т. 98Ь и 100f ступку В. под ва-
вареклеисати, вареклеише (не варе­ васцео, -ела (ек.), васцио, -ијела
клејисати), т. 73а(3)
(ијек.), чешhе у одр. виду (-ли)
варијабилан, -лна, варијабилност,
ват (према имену научника), Т. 28Ь;
инстр. -ошhу (-ости)
ват-сат, ват-час
варијете, -еа
вариоле (мн.) Ватерло (битка), Т. 27с
вармеђа, вармеli.ки (вармеђски), в. ватерполо, -ла, ватеРПIолист(а), МН.
т. 76Ь, 82с(1) -сти

варошки, т. 82с(3) ваш, Ваш, В. под ви, ваш и Т. 39аЬ


Вартоломејска (хс. Бартоломејска) ваш, инстр. вашју и ваши, ген. мн.
1J101i., т. 27е ваши и вашију
Варшава (пољ. Warszawa), т. 147 Вашингтон (енгл. Washington), Т.
Варшавско војводство и Војводство 76f(3), 118.
варшавско; војводства Варшав­
вашка (дат. вашци и вашки)
ско и Катовичко, т. 26Ь, 35ас
в. д., скраh. 'вршилац дужности',
вас, заст. и дијал. ум. сав; облик се
т.225а
одржава у СЛОЖ.: васколик, вас­
Вег (мађ. Vegh ум. Veg) , Т. 139
ц (иј)ели, (nо)ваздан (в.)
Вега (звезда у саставу Лире), Т. 32
Васиљенко (рус.), Т. 156d(2)
васиона, Т. 32
веrедор, Т. 29f
Васкез (порт. Vazquez), Т. 149 BereTa, Т. 29f
Васко да Гама (порт. Vasco da Ga- ведро, ведрица (ек. и ијек., не вједро
та), Т. 103Ь, 149 и сл.), т. 66а
ШJlСКОЛИ[{ и свеколик, -а, -о (основе вежбалишни (ек.), т. 82а(2)
остају такве у свим падежима), вежи-др(иј)еши
стилски појачана зам. сав (старије: веза: у вези с нечим (не "у вези
вас), сва, све, сви, све, сва; такође нечега")
са делом променљивом првом са­ Вездајк (хол. Vestdijk), т. 169
ставницом: васколик, сваколика, Везув (трад., итал. Vesuvio), Т. 122
свеколико, МН. свиколики, свеко­ вејати, вејавица (ек.)
лике, сваколика, ак. Ж. р. свуколи­ Вејхај (кин. Weihai, град), т. 134
ку, У осталим падежима све- (све­ век (стари век, средњи век, нови
коликог, -ком, -ких итд.); мање је век), векован, -вна, вековати, ве­
об. савколик ум. васколик ковечан, -чна, вековит, векови­

васкрс- (из СРПСКОСЛОВ. традиције) и то ст (инстр. -ошhу и ређе -ости),


ускрс- (сагласно са ШТОК. систе­ ек., т. 68h
мом), обоје врло обично у срп. Веласкез (шп. Velazquez), т. 175,
КЊ. И нар. изразу, уз ИЗВ. стилску 179
диференцијацију (вас- својственије Велбужд (битка), Т. 27с
свечанијем и експр. стилу, а ус­ веле-: веле2рад, веле2радски, велеи­
стилски неутралном стандарду); здаја, велемајстор, велеnос(ј)ед,
Васкрс (празник, каткад и Вас­ велетР20вина, велец(иј)ењен итд.
крсење), васкрс (нпр. васкрс култу­ велеуважени, Т. 58h
ре), васкрсење, васкрснути и др. - велечасни: велечасни фра Јеронuм,
и Ускрс, ускрснути, ускрснуJluе и др. Т. 19с
(в.); о нормат. поступку В. под ва­ Велешње (алб. Veleshnje, геогр.),
васкушnрни (који се тиче крвних су- Т. 107Ь(1)
дова), не васкулни Велзевул (Белзебуб), Т. 34d
ВЕЛИ - ВИДЕО 349

Вели (алб. Veli), т. 107Ь(1) Вернержица или -ице (чеш. Уеrnећ­


Велика, дат. -ки, т. 86Ь(4) се), т. 172
Велика госпођа, Велика госпојина, веро-: веродостојан, верозакон, ве­
Т.34е роисповест, вероломан, веролом­

Велика КаlJlела (планина), т. 16 ник, вероломност, вероломство

Велика Морава, т. 16 итд. (ек.)


Велики медв(ј)ед, т. 21е Версај (франц. Versailles), т. 164
Великије Луки (рус.), из Великих Версилија (итал. Versilia), т. 122
Лука, у Великим Лукама, т. 105а, версификација, версификатор
157с Верт (хол. Weert), т. 169
велико-: великодуиtaН, великоду­ весалце, весалца и весалцета, мн.

шност, великоnос(ј)ед, велико­ весалца, весалца и весалаца и (ре­


nос(ј)едник и сл. ђе) весаоце, весаоца (весаоцета),
Велимир Живојиновиlfi Масука, т. мн. весаоца, весалаца, т. 91d(1)
56а весео, весела, весело, т. 91е
ВелинIГТОН, т. 76f(3) веслачицин (према веслачица), т.
величанство (малим словом), т. 38с 85с
Велт (ди велт), т. 24 веслачки, веслаштво, т. 82с(2)
вешгер категорија (предност одв. ВеСlJlазјан (пољ. Wespazjan), т. 147
пис.), т. 5ОЬ(2) Веспучи (итал. Vespucci), т. 122
ВеНlГјерски (пољ. W((gierski), т. 147 вестерн, ген. мн. вестерна, т. 94Ь(3)
венац (венца, вок. венче; венци-ве­ веlfiе (ек.) и вијеће (ијек.), али: за-
наца), веичац (ген. венчаца), вен­ кључак В(иј)ећа (кад се скраћује
чати (ек.); Иришки венац (исто и име), т. 30Ь
Венац), Зелени венац (трг), 06и­ Вецлар (нем. Wetzlar), т. 143
лиlnев веиац (улица), Венчац вече; у овим спојевима пише се са­
(топ.), веичачки (мермер) стављено: довече, извечери, наве­
Веиера (лат. Venus, осн. Vener-), т. че, свечери, пред вече, увече (тако
97Ь и довечер, навечер и др.), т. 62а(3);
Венера, т. 29а; Венера (планета), т. разликовати: из вечери у вече, од
32 јутра до вечери итд.
Венијамин (хс. Бењамин), т. 100f веш-мзшина, т. 5Ос(4)
Веирај (хол. Venraij), т. 169 вешт, вештак (вок. -аче, мн. -аци) ,
веиути (не вехнути), т. 72 вештакиња, вештац (вешца, вок.
венчиlfi (дем. од венац, ек.), т. 85d вешче, ген. мн. вештаца), вешта­
Венџоу(кин. Wепzhоu,град),т. 134 чити, вештачки, вештииа, ве­

Вер (мађ. Ver, трад. правописом штица (-ичин), вештичетииа, ве­


Veer), т. 139 штичји (и вештичији), т. 74d
Верга (итал. Verga), т. 122 вештичин (према вештица), т. 85Ь
Вергилије (лат. Vergilius), Вергили­ ви, ваш, за више особа; за једну
јев, т. 97Ь особу Ви, Ваш и ви, ваш, т. 39а;
Вердеи (франц. Verdun), т. 164 Ваша светост, Ваше величан­
Верди, Вердија, Вердију, инстр. ство, т. 39Ь
Вердијем; Вердијев, т. 73с видар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
Вереш (мађ. Vбгбs, трад. правопи­ и -ом), видарев и видаров
сом Wебгеs), т. 139 видео, -еа, -еу, непром. у спојевима,
ВерешмаРТl1 (мађ. презиме Vбгбs­ т. 52Ь, 53. Спој ено с несамост.
marty ум. -rti), т. 139 формантима: видеофил, видеоте­
ВерешчзГlШ (рус.), т. 156Ь ка, видеО2рафија. Одвојено при
Верие (хол. Vешпе), т. 169 удвајањима: телевизијски и видео
350 ВИДЕТИ - ВИТАО

спотови, видео оzласи и рекламе, вилајет: вилајет Браничево али Ви­


видео диск-nројектор, видео рок­ лајет Влк (у преводима турских
-нумера. Остали спојеви одвојено пописа назив за бившу област Вука
или с цртицом: видео-рикордер и Бранковића), т. 26а
видео рикордер, видео пројекција Вили (енгл. Wi11y), т. 118
и видео-пројекција. Виловчанка (дат. -ки), т. 86Ь(6)
видети (ек., не видити), видим, виде, вилорога (животиња, женка с вила-
видећи, видех, виђах, видео-виде­ стим роговима) и Вилорога (име,
кад се говори о одређеној животи­
ла, виђен
њи), т. 31
видјети (ијек., не видити), видим,
Вилсон (енгл., не "Вилсен"), т. 120
виде, видећи (не видјећи), видјех,
Вилфранш (франц. VШеfгапсhе), т.
виђах, видио (не видјео), видјела; 164
виђен Виља (шп. УiПа), т. 179
Видовдан, -дана (и Видова дана, дне, виљушка, дат. -шци, ген. мн. -шака
о Видову дану, дне) и -шки

Византија, византијски, Византиющ Виндзор (енгл. Windsor), т. 118


и сл. (хс. Бизант итд.), т. 100f; Винифред (енгл. Winifred), т. 118
Византијско царство, Византиј­ Винсент ван Гог, в. Ван Гог
ска империја, т. 20е Винстон (енгл., не "Винстен"), т.
Визбаден, т. 76f(1) 120
визирати, т. 100Ь; уп. и -ирати вињак (пиће), т. 29f
вијадукт, ген. мн. вијадуката, т. виолина, Вlюлинист(а), мн. -сти
94Ь(2) виолинисткиња, т. 82а(1)
Вијареljо (итал. Viareggio), т. 122 ВИРПIaзар, т. 57а

вијати, вијавица (ијек.) виртуоз (не виртоуз), виртуозан


(мање об. виртуоски), виртуо­
вијек (мн. вијекови и вјекови);
зност (мање об. виртуозитет),
стари вијек, средњи вијек, нови
виртуоскиња
вијек (ијек.), т. 68h
висити (у ек. и ијек.), не висјети
вијенац (вок. вијенче, ген. мн. вије­
висок, КОМП. виши (не височији и
наца), ијек.; Вијенац (скр. за Гор­
вишљи)
ски вијенац), т. 30Ь
високо-: високоzрадња, висококва­
вијеJliе, в. под веће
лификован, високородан, висо­
вијоглав, вијоглава и вијоглавка коц(иј)ењен, високошколац итд.
(дат. -ки), вијоглавац (-вца), вијо­ високоакумулативан, -вна, Т. 58h
главити, вијорог, т. 73Ь(2) висококвалификован, т. 58h
вијорити се, т. 73Ь(2) високопласиран, т. 58h
вијуга, дат. -зи високопреосвештенство (малим
вијутак, -тка, мн. вијуци, -така, т. словом); Ваше високоnреосве­
8lb штенство, т. 39Ь
вика, дат. вици високоразвијен, Т. 58h
викати, вичем, вичу, вичући (не ви­ високоуважени, Т. 58h
кају, викајући) високоц(иј)ењсни, Т. 58h
викенд, ген. мн. викенда, т. 94Ь(3); висост (малим словом); Ваша висо­
викенд куfщ уп. 50Ь(2) сти, Т. 39Ь
виконт, ген. мн. виконта (-оната), витамии; А-витамин, Бе-витамин,
т. 94Ь(2) Це-витамин; витамин А итд.; уп.
Виктор (нем. Viktor), т. 143 Т. 51аЬ
вила (мит., натприродно женско би­ витао, витла, МН. витлови и витло,

ће), т. 34а -тла, мн. -тла


ВИТЕЗ - ВОЗ- 351

витез (вок. витеже, мн. витези-ви­ б8g), вјештачити, вјештачки, вје­


теза и витезови-витезова); Витез штина, вјештица (-ичин), вјеШТRf­
(геогр.) четина, вјеШТRfчји (и вјештичији,
вити, вијем, вијуhи, виј, вијмо, виј­ т. 74d), ијек.
те, вијен-вијена и (ређе) вит-вита; влага, дат. влази, т. 8бd
тако и од изведених глагола као: владалац, -аоца, вок. -аоче, мн. -ао­

завити, навити, ПОВИТИ, пресави­ ци, -алаца, т. 91с(1)


ти, с(а)вити (савијем, савиј, сави­ владар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
јен боље него савит и сл.) и -ом), владарев и владаров
Витлејем (хс. Бетлехем), T.100f влаДRfка, дат. -ци, владичин, т. 85а,
витло, в. витао 8БЬ; владика Данило, владика Ра­
витриол де, владика Иринеј, т. 19Ь
вихор (мање об. вихар) Владимирска lГубернија, т. 2БЬ
Вихор (тркаhи коњ), т. 14е Владислав Петковић Дис, т. 5ба
вице-: вицеадмирал, вицекраљ, ви­ власничин(премавласница),т.85Ь
цемаршал, вицеnрезидент, вице­ властан, -сна, т. 82а(2), 82Ь
шамnион итд. властелка (дат. -лки, ген. мн. -лака)
више-: вишебој, више20дишњи, ви­ и властеока (дат. -оки, ген. мн.
шедневни, вишем(ј)есечни, више­ -лака), т. 91d(3)
струк, вишечлан, вишешколац (не властеОСКRf и властеЛСКRf, т. 91d(2)
вишошколац) Влах (вок. Влаше, мн. Власи);
ВишеlГрад, виmеlГрадски, ВишеlГра- Стари Влах (Старога Влаха, лок.
ђанин, ВишеlГрађанка; т. 57а у Старом Влаху); Влахиња (жена),
вјежбалишни (ијек.), т. 82а(2) влахиња (коло, сорта јабука)
Вјеко (хип. од Вјекослав), т. ббЬ влашки, т. 82с(2)
вјекован, -вна, вјековати, вјековје- Влашићи (и Плејаде), т. 14d
чан, -чна, вјековит, вјековитост ВМО (WMO), скраћ., т. 227Ь
(инстр. -ошhу и ређе -ости), ијек. во (хс. вол), вола, мн. волови, т.
Вјеличка (пољ. Wieliczka), т. 147 91а(2); вочић (волчиh), т. 9lb(2);
вјенчати, вјенчаница, вјенчиИ1 и сл. воловски и волујски
(ијек.) водаричин (према водарица), т. 85Ь
вјенчић (дем. од вијенац, ијек.), т. воденбуба, т. 78
85d Водњани (чеш. Vodiiany), т. 173
Вјењавски (пољ. Wieniawski), т. 147 водоводски, т. 7ба
Вјепш (пољ. Wieprz), т. 147 вододелница (ек.); вододијеЛНRfца
вјера (ген. мн. вјера); вјеран (не (вододјелница), ијек.
вијеран), вјереник (вок. -че), вје­ водомер (ек.), водомјер (ијек.), т.
реница (-чин), вјеридба, вјерова­ б8g
ти, вјероватан (хс. вјеројатан), вје­ водоносан, -сна, т. 58d
ронаука, уп. т. ббЬ водоотпоран, -рна, в. т. 58а
вјеро-: вјеродостојан, вјерозакон, водопривреда, т. 49а
вјероисnовијест, вјероломан, вје­ вођство (водство, не ВОћСТВО), ген.
роломник, вјероломност, вјеро­ мн. вођстава (водстава), т. 7БЬ,
ломство итд. (ијек.) 82с(1)
вјерују (цркв.,· веровање, кредо; вожд: вожд КараЬорЬе (малим сло-
употребљава се као именица ср. вом), т. 33
рода и не мења се) вожење (према возити), не возење
вјешт, вјештак (вок. -аче, мн. -аци), вожња (од воз-), т. 77Ь
вјештакиња, вјештац (вјешца, воз- : ваз-, уз-: вознети се, вазнети

вок. вјешче, ген. мн. вјештаца, т. се, узнети се, воздизати, ваздиза-
352 ВОЗИТИ - ВРЕДАН

ти, уздизати и сл., о стил. дифе­ вотка, дат. вотки, ген. МН. вотки, Т.

ренцијацији и нормат. поступку в. 86Ь(3)


под ва- воћар (вок. -ару, -аре, инстр. -ем и
возити, возим, имперф. вожах, трп. -ом), воћареви воћаров
вожен воћIШ, дат. -ћки, ген. МН. -ћака, Т.
војвода; војвода Степа; Војвода 86Ь(1)
Степа (име селу) воћкица, Т. 85d(1)
војводина (обичније војводство); вочић, В. во
Војводина (геогр.), Војвођанин, воштан, вошташща, воштарница,

Војвођанка (дат. -ки), војвођан­ уп. Т. 87, 87Ь(6)


ски; АУТОНОМIШ Покрајина Војво­ воштити (имперф. вошћах, ТРП.
дина (АПВ) ПРИД. воштен и вошћен), уп. Т. 87,
војводство: Bap~иaвCKO војводство, 87Ь(6)
Катовичко војводство, т. 26Ь, враг, одвојено писање предлога у
76а; уп. Варшавско војводство устаљеним изразима: до враzа, на
Војин (име), т. 73а(1) враш, по враzу, у враш, к врту,

Војин (према Воја и Војо, ген. Воје) за враzа, с враzом, Т. 62а(5); уп.
Војислав, т. 73а(1) ђаво
Војка (име), дат. Војки; Војка вражић (дем. и ХИП. од враг), В. Т.
(геогр.), дат. Војки, т. 86с 85d
војничић (дем. и хип. од војник), т. вражица (од враг), уп. Т. 85d
85d вражји (вражији), Т. 74d
војнички, т. 82с(2) вранац, -нца (вино), Т. 29f
војно-: војноzе02рафскu, војнои­ вранац (вран коњ) и Вранац (по­
сторuјскu, војнообав(ј)еutтајни, себно име коња), Т. 31
војНОПОЛlllПUЧКU, војнотехнички; вранока, дат. -ки (овца), Т. 86с
ВојН02еоzрафски завод, Војнои­ врањашш (коло), дат. -ки (-ци), Т.
сторuјски институт, Војномеди­ 28е; Врањанка (становница Вра-
цинска академија ња), дат. -ки
Војов (према Војо, ген. Воја) врапчији (врапчји), Т. 74d
Војтјех (чеш. Vojtech), т. 173 вратарка, дат. -ки, Т. 86Ь(7)
Војћех (пољ. Wojciech), т. 147 врачар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
вок., скраћ. 'вокатuв' и -ом), врачарев и врачаров
вол, в. во врачари'JIИН (према врачарица), Т.
Волга, дат. Волги, т. 86с; волшки 85Ь
Волгоград (рус., т. 156а; не "Валга- враџбина, Т. 75
грат", т. 102) Врбас, врбаски, Врбашанин, Врба-
волији (волија, волије), комп. према шанка (дат. -ки)
глаголу волети (вољети), заст. и Врбаска бановина, Т. 26Ь
скоро потиснуто Врбашки (презиме), уп. Врбас
воловски И волујски (према во) врвети (ек.), имперф. врвљах;
волт (ген. МН. волта и волти) врвјети (ијек.), имперф. врвљах,
Волтин лук, Т. 28с врвио-врвјела; не врвити
Волоljа (рус. уоб.), Т. 156с врвљење (у ек. и ијек.)
Волочок, Волочока (рус., а не "Во- Вргинмост, вргомоски, Вргомошћа­
лочка"), Т. 105d нин, Вргомошћанка (дат. -ки)
Волт (енгл. Walt), Т. 118 вргнути, вргнем, вргох, вргнух,

Волтер (франц. Voltaire), Т. 164 вргао и вргнуо, вргнувши И врћи,


Волтер (енгл. Walter), Т. 118 вргнем, вргох, вргао, вргавши

волчић, В. во вредан, -дна (комп. вреднији), вред-


вороњешки (од Вороњеж), Т. 82с(3) ност (инстр. -ошћу, иза атриб. и
ВРЕДЕТИ - ВУЛЕ 353

-ости), вредносни, вредносница вртје1ГИ, вртим, вртјех-вртје, им­


(поштанска), ек.; ек. и ијек.: вред­ перф. ВРЋах, вртио-вртјела, врћен,
ник, вредница, вреднова1ГИ, вред· (из)вртјевши; тако и слож. гла­
ноlliа (и мање об. вреднота), уп. т. голи извртјети, провртјети и сл.
66 (ијек.)
вредети (ек., не вредити), вредим, вртларIШ, дат. -ки, т. 8БЬ(7)
имперф. вређах врJl1и и вреJl1и (ск.), врJl1и и вријећи
врелце, врелца и врелцета, мн. (ијек.), вршем, врху, врхуhи, вр­
врелца, врелаца (врелца) и вреоце, хох-врше, вршах и врсијах, врси,
вреоца и вреоцета, мн. вреоца, врхао-врхла; вршен, (о )врхавши;
врелаца (у сликовитом изразу), ек. тако и JИIЗврJl1и, изврећи, извријећи,
и ијек., т. 91d(1) оврћи, оврећи, овријећи (овршем,
време (ск.); ск. и ијек.: 11С1Г(Јвремено оврху, оврхох и сл.); некњ. је (у
(тако и: једно-, оно-, пре-, са-), овом значењу) вршити, затим
времени1Г, временски, времењача, вршу, вро-врла и сл., т. 8бе
времешан, уп. т. 66 врl!iи, в. вргнути
врео (прид.), комп. врелији (ек. и Bpyl!i, комп. врућИ
ијек.), т. б8с (замена јата), 91е (л -врх, спој. писање слож. предл. као
: о); уп. зрео и зрио; в. И врети изврх, наврх, поврх, сврх, уврх:

вреоце, в. врелце наврх брда, поврх планине


врети (у ек. и ијек.), врим-вриш, Врхбосна, Врхбарје (пише се х и
вру, ВРУћИ, врех-вре; врео-врела пред звучним сугл.), уп. т. 7БЬ
(ек. и ијек.), ијек. и врио-врела; врцаЉIШ, дат. -ки и -ци, ген. мн. -ки,

тако и од слож. глаг. као проврети уп. т. 8БЬ


и сл.; уп. т. б8с Вршац, вршачки, Вршчанин, Вр­
-врети (ек.), -вријети (ијек.), у шчашш (дат. -ки); Врzиачкu бреz
слож. глагол има као наврети - вршилац, -иоца, вок. -иоче, мн.

IШВРlије1ГИ, наврем, наври, наврех­ -иоци, -илаца, т. 91с(1)


-н авр е (ек.), навријех-наврије (и­ вршити, в. врhи (вреhи и вријеhи)
јек.), навро-наврла вуга, дат. вуги, в. т. 8бс
вреl!iи, в. врћИ Вуђинг (кин. Wujing, Конфучијево
вриједан (комп. вреднији), вријед­ дело), т. 134
ност (инстр. -ошhу, иза атриб. и вујин (од вуја, према вук), т. 73а(1)
-ости), вриједносни, вриједно­ Вујица, т. 73а(1)
Сlпица (поштанска), ијек. Вујичић, т. 73а(1)
вриједјети (и вриједити), вриједим, вук (вок. вуче, мн. вукови-вукова и
вриједјех (вриједих), вриједио, вуци, вуцима); Вук (име), вуков­
вриједјела (вриједила), т. б7с ски (т. 15)
вријеме, времена (ијек.); уп. и: ис­ Вук С1Гефановић Караџиl!i, двојно
товремен, једновремен и др. (под презиме, т. 5ба
време), т. бба Вука, дат. Буки, т. 8БЬ(4)
вријећи, в. врhи Вукић, т. 85d(3)
врио и врео (од врети), ијек.; тако Вуковар, вуковаРСIШ, Вуковарац,
и проврио и проврео и с., т. б8с -рца, Вуковарка, дат. -ки
врљика, дат. -ци ВУI{Овац, -вца

Вропџшв (пољ. WrocYaw), т. 147 вулгаризам, -зма, ген. мн. -зама

вртети, вртим, вртех-врте, имперф. (лингв.: вулгарна реч, каткад уоп­


врћах, вртео-вртела, врЋен, ште за народне некњ. речи), т.
(из)вртевши; тако и слож. глаголи 94Ь(1)
JИIЗврте1ГИ, ПРОВР1Ге1ГИ и сл. (ек.) Вуле (Булета и Була)

23 Правопис (ек.)
354 ВУРДЕН - ГАСТАЛД

Вурден (хол. Woerden), т. 169 битка на Вучјем долу 1876; уп. т.


Вуси (кин. Wuxi, град), т. 134 27cd
ВУХТ (хол. Vught), т. 169 Вучитрн, в. т. 57а
Вучанг(кин. Wuсhапg,град),т. 134 вучицин (према вучица), т. 85с
Вучедол (код Вуковара, предисто- вучјак (пас)
ријско налазиште), в. т. 57а; вуче­ вучји (вучији), т. 74d
долска култура (енеолит); Вучји Вучко (пас), т. 14е
ДО (предео); Вучедолска битка, Вучоу (кин. Wuchou, град), т. 134

г (g), скраћ. 'грам', т. 226а Г:ш (мађ. G:il, трад. правописом


г., скраћ. 'zодина' и 'zосnодин', т. Gaal, GaaJ), т. 139
225ag гала (прид. непром.): zaла ручак,
Г., скраћ. 'Горњи' (нпр. Г. Милано­ zaла представа, zaла пријем, т. 50а
вац) галваlfЮ- (спој. пис.): zaлваноаку­
г за новогрч. Г (и када се изговара стика (дат. -ци), zaлваноzрафија,
као ј, тј. испред вокала предњег zaлванометалурzuја, zaлваноnла­
реда): Георzијадис, т. 99 стика итд.

г у пере. именима (нпр. Голшад) , Галерија Матице ср"ске, т. 30е


различито од ар., т. 112а Галилеј - али именом и презименом
г за укр. и белор. Г, т. 106d Галuлео Галuлеи (итал. Gailleo
г боље него х за хол. G, т. 167,169 Galilei), т. 122
Габријел (енгл. Gabriel), т. 118 ГаЛИIIIОЉ (на Дарданелима); Гали­
Габријел (не "Габрјел"), шп. 176 пољски Срби (као етногр. скупи­
Габријел (пољ. Gabriel), т. 147 на) и zaлunољски Срби (описно)
Габријеле (итал. Gabriele), т. 122 Галиција (трад., шп. Galicia), т. 179
Гадафи (ар., уоб.), т. 110Ь(4) гамад (инстр. -ађу и -ади)
газда: zaзда Никола, zaзда Николи, гама зраци (гама зраке), предност
с zaзда Николом, т. 54Ь (и zaзда­ одв. пис., т. 5Љ
-Никола, zaзда-Николи П). гангрена, гангренозан, -зна; zac-zан­

газдаричин (према газдарица) zpeHa, обичније је шсна zaHzpeHa


Газела (мост у Београду), т. 14i шнгстер, т. 76е
гази (непром.), zaзи Смаuл-аza (као Ганди (а не "Гандхи"), хинд., т.
пригодни придевак), Гази Му­ 103с(1)
стафа Кемал (као део имена) Гансу (кин. Gansu, провинција), т.
Газивода-П:етршшlli, двојно ж. пре­ 134
зиме, први део променљив: Гази­ гаров (пас црне боје) и Гаров (по­
воде-Петровић, т. 56а себно име пса), т. 31
Газиместан (на Косову), не Гази Гарсија дорка, Гарсије Лорке; Гар­
Местан сија Лоркине песме (песме Ф. Гар­
Гај (енгл. Guy), т. 118 сије Лорке), т. 58Ь (одв. пис.); т.
Гај (лат. Gaius), Гајев, т. 97Ь 73с (пис. ј)
Гајин (према Гаја и Гајо, ген. Гаје) гарсоњера (мање об. гарсонијера)
Гајичин (према Гајица) гасификација, инстр. -цијом, т. 73с
Гајов (према Гајо, ген. Гаја) гасталд, ген. МН.гасталда,Т. 94Ь(3)
Г АСТРОНОМ - ГИПСОТЕКА 355

гаСТРОIIIОМ, гастрономија, т. 48а ЈГелешаlll (кин. Gelesllan, планина),


гатка, дат. -тки, ген. мн. -тки, т. т. 134
86Ь(3) ген., скраћ. '2енumuв'
ЈГаус (нем. GauJ3), т. 143 геlllерал-мајор, генералмајорски
гаучо (мн. гаучоси и гаучи) геlllералштаб, генералштабlllИ
ЈГацко (из Гацка, у Гацку), ЈГачаlllИН, геније и гениј, т. 96с(2)
ЈГачаНIШ (дат. -ки) геогр., скраћ., т. 225d
ЈГвадалахара (шп. Guadalajara), т. географија, т. 48а
179 геОЛИНГВИСТИIШ, т. 49а
ЈГвадалкивир (шп. Guadalquivir), т. геОЈЈюгија, в. т. 48а
179 ЈГеОРЈГе (рум. Gheorge), т. 152
ЈГварда (порт. Guarda), т. 149 гепард, ген. мн. гепарда, т. 94Ь(3)
ЈГварески (итал. Guareschi), т. 122 ЈГерардо (итал. Gherardo), т. 122
ЈГваРlllијери (итал. Guarnieri), т. 122 гермаlllистика (дат. -ци, т. 86с), гер-
ЈГвераци (итал. Guerrazzi), т. 122 маlllист(а), мн. -сти, гермаIllИС1ГКИ­
ЈГвидо (итал. Guido), т. 122 ња, 82а(1)
ЈГВИlllеја, Гвинеје, Гвинеји, в. т. 74а; германофоб, т. 49Ь
:нова ЈГВИlllеја геРОlIIтолошја, т. 48а
ЈГвиралдес (шп. Giiiraldes), т. 179 ЈГерти (енгл. Gertie), т. 119с
ЈГвичаРДiШИ (итал. Guicciardini), т. ЈГертруд(а) (енгл. Gertrude), т. 118
122 геРУIJIДиј и геРУlllдијум, ЈГеру"див
гвоздеlllИ крст (одликовање), т. 29е
(грамат. термини)
гг., скраћ. 'господа', т. 225g.
геСТlшулисати (гестикулирати), ге-
ЈГдањск (пољ., Gdansk)
стикулација
rдe (ек.)
ЈГете (нем. Goethe), т. 143
гдегде (ек.), гдјегдје (ијек.), т. 61d
ЈГеТИlllген (нем. GOttingen), т. 143
гдегод 'негде', где год 'било где'
(ек.), IГДjeJГOД, гдје год (ијек.), т.
ЈГжегож (пољ. Grzegorz), т. 147
61с гз за грч. Х у међусамогл. положају

где кад и гдекада (ек.), гдјекад и у префиксу (егзарх), т. 98Ь; уп. кс


гдјекада (ијек.) ЈГибралтар (енгл.), т. 118
гдеко, гдеког(а) ек., гдјеко (хс. ЈГидеон (енгл. Gideon), т. 118
гдјетко), гдјеког(а) ијек., т. 61а ЈГиза (а не "Гизах", ар.), т. 110Ь(1 и
гдекоји, гдекојег(а) ек., гдј екоји , 2)
гдјекојег(а) ијек., т. 61а ЈГизлаНЦОIIIИ (итал. Ghislanzoni), т.
ЈГдено (ек.), гдјено (ијек.), т. 63е; 122
уп. -но ЈГијом (франц. Guillaume), т. 164;
гдешто, гдечег(а) ек., гдјешто, гдје- -иј- уместо фр. -Ш-, т. 73Ь(3)
чег(а) ијек., т. 61а ЈГил (енгл. Gil), т. 118
ЈГдиња (пољ. Gdynia), т. 147 ЈГилберт (енгл. Gilbert), т. 118
гдје (ијек.) ЈГиле (Гилета и Гила)
гдје- (гдјегдје и др.), в. под где­ ЈГиљфеРДИIIIГ (рус., а не Хилфер­
гђа, гђица, скраћ., т. 225g динг), т. 157е
ЈГеа,ген. Гее,дат. Геи,инстр.Геом, ЈГимараис (порт. Guimaraes), т. 149,
т.74а 150Ьс
геак, геака, инстр. геаком, мн. геа- ЈГИМIII., скраћ., т. 225с
ци, геака, т. 74а ГИМlllазија, гимназијски, т. 74Ь и
ЈГевара (шп. Guevara), т. 179 96с(2); ШМlllазист(а), мн. -сти; гим­
гејзир, ЈГејзирски и гејзер, гејзерски назисткиња, т. 82а(1)
ЈГелеји (мађ. Geleji), т. 139 гипсотека, дат. -ци, т. 48а
356 -ГИЦА - ГОЛ

-пща - изостанак очекиване про­ жени, дождени), догнах-догна,


мене г у ж: .маЗ2uца, чеР2uца итд., догнао-догнала, догнан и догнат,

в. т. 85d догнавши (заст. догнав)


гл., скраћ. '2ла20Л, 2ла20ЛСКU' и гнев, Гlllеван (комп. гневнији), Гlllе­
'2лавнu', т. 225Ь вити се (ек.; гњев је само ијек.)
гшшатац, главаца, ген. мн. -атаца Гlllездо, ГIIIездашце (ген. -ашца и -аш­
(бот.) цета, ген. мн. -ашца и -ашаца),
гладак, -тка, комп. глађи (и глатки­ Гlllездити се (имперф. гнежђах се),
ји, али не глачији) ек. (не гњездо)
глаДlllети (ек., постајати гладан), Гlllијездо (ген. МН. гнијезда), гније­
гладним, гладнех, гладњах, глад­ здити се (гнијезди се итд., имперф.
нео-гладнела; гладљети (ијек.), гнијежђах се), ијек.
гладним, гладњех, гладњах, глад­ ГIllУ, гнуа, гнуу (зоол.); ту антuло­
нио (не гладњео), гладњела; уп. па, гну антилопе (предност ОДВ.
гладнити пис.), Т. 50Ь(2)
глаДIIIИТИ (ек. и ијек., мучити глађу, ГIllУС (не гњус) , Гlllусаlll, ГПlусоба, ГПlУ-
чинити гладним), гладним, глад­ mати се

них, гладњах, гладнио-гладнила; гљев, гљеваlll (комп. гњевнији), гње­


уп. гладнети вити се (ијек.), Т. б8i
Глазгов (енl'Л. Glasgow), т. 118; уп. гњездашце (ген. -ашца и -ашцета,
и т. 76f(1) (једначење сугл.) ген. МН. -ашца и -ашаца), ијек.
Гламоч, гламочКlП, ГламочаlllИН (и гљецав, гљецати, гњецавост

Гламочак), ГламочаПlка (дат. -ки) гњиљеље (ек. и ијек., не гњилење),


ГлаСИПlчаIllИПl, мн. Гласинчани, Гла­ т.79
СИlllчаПlка, дат. -ки, т. 14Ь гљус и сл. - не него гнус

гледалац, -аоца, вок. -аоче, мн. -ао- го (хс. гол), гола, голо, КОМП. 20ЛU-
ци, -алаца, т. 91с(1) ји, Т. 91а(2)
гледаЛИШIIIИ, т. 82а(2) гоблеlll, не гобелен
Гледис (енгл. Gladys), т. 116, 118 говедар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
глеДИШIIIИ, т. 82а(2) и -ом), говедарев и говедаров
гликоза и глукоза говедо, -еда, говедина (не говеђи­
глиста, ген. мн. глиста, т. 94с(1) на), гове1l)и; говече, -ета
глорификовати (глорифицирати) год., скраћ. '20дина'
глосаријум и глосариј (врста речни- ГОДИlllу-две (ек.), ГОДИlllу-двије (и­
ка) јек.), Т. 59Ь
глотологија, глотолошки -годишњак: nедесетnетО20дuш-
глув и глух, комп. глувљи (од глув) , њак, седамдесетnетО20дuшњак
глуши (од глух), т. 70Ь, 71 или 75-20дuшњак, Т. БОс
ГЛУВОIII(иј)ем и ГЛУХОIII(иј)ем, т. -годишњи: двадесетnетО20дuшњu,
58f(1) стоседамдесетnетО20дuшњu, Т.
глукоза и гликоза БОс
.ГЛУМИЧИIII (према глумица), т. 85Ь -годишљица: двадесетnетО20дuш­
глух, в. глув њuца, 25-zoдuшњuца, стоседамде­
ГЛУХОIII(иј)ем и ГЛУВОIII(иј)ем, т. сетnетоzoдuшњuца, 175-zoдuш­
58f(1);уп. и глув њuца или сто седамдесет пета
ГJIYmи (комп. од глух), в. глув zoдuшњuца, Т. БОс
1'lIIати, обично у слож., као: догнати, Гоја (шп. Goya), Т. 179
заГПlати, из(а)ГПlати, IIIреГlllати, саг­ гол, В. го
lIIати, УГПlати - догнам (заст. доже­ гол (у спортским играма); 20л-ауm,
нем и дожденем), догнај (заст. до- Т.50е
ГОЛЕН - ГОСПОЋИЧИН 357

голен (ген. голени, инстр. -ењу и горети (горим, горех, горах, горе­
-ени), голенак (-нка, мн. -нци, -на­ hи, горео-горела), гореље (ек.)
ка), голеница, голеннчни, голе­ I'оричин (према Горица)
њача (ек.) горјети (горим, горјех, горах, горе­
голет (голети, инстр. -ећу и -ети), hи, горио-горјела), горење (ијек.);
не голијет; голетан, -тна Т.67а
I'олијат (библ. име); голијат (јак
I'орле (хол. Goirle), т. 169
горљи; Горњи Милановац (геогр.),
човек), голијатски
Горњи град (део Загреба), 2Орњи
голијен (голијени; инстр. -ењу и
2рад (горњи, виши део града уоп­
-ени), голијенак (-нка), гољеница, ште), 20рња Босна
гољенични, гољењача (ијек.) I'oрњицки (пољ. G6rnicki), т. 147
I'ОЈШ оток, т. 21е горљо- (спој. пис.): 20рњовароищ­
I'олооточанин, мн. Голооточани нин, zорњоварошанка (дат. -ки),
(некадашњи "становници" Голог горњоградски, zорњоселац, -лца,
отока, тј. логораши), т. 28f 20рњоселски итд.

голуб (мн. голубови-голубова и го­ I'оробиље (село), т. 14с


луби-голуба), голубији, голубињи I'орски вијенац, т. 21е (или само
и голубљи, голубар (вок. -ару и !Вијенац: у Ње20шевом Вијенцу, т.
-аре), голубарев и голубаров 30Ь)
I'олубац, -пца (геогр.); Голубац на I'орски Котар (геогр.), т. 22
Дунаву горуll1и, прид. (горуhи проблем;
I'oлубинка (јама), т. 14с друго је гл. прил. гореhи, према
голубичнн(премаголубица),т.85Ь горети)
I'олупкин, I'олупков, I'ОЛУIJЩОВ, т. I'оспа (у знач. Богородица), т. 19d
76f(2) и 34е
I'олфска струја госпа (цвеће), т. 28d
I'олшад (гу пере. именима), т. 112а ГОСlJ[а: госnа Живка, госпа Живки,
I'oљај (алб. Golaj), геогр., т. lО7Ь(2) 2Осnа Мара, госпа Мари, т. 54Ь (и
гора; дuљ 20ра, 3azребачка 20ра, 20сnа Живка, госпа-Живки П)
Скопска Црна 20ра, Фрушка 20ра, ГОСlIшна коса (бот.), т. 28d
Црна 2Ора (планина); Црна Гора ГОСlJ[ина трава (бот.), т. 28d
(држава); БUЛО20ра, 3елеН20ра, т. I'оспиli, госпиll1ки, I'оспићанин, ЈГо-
57d спићанка (дат. -ки)
ЈГора (геогр.), ЈГоранац, -нца, ЈГоран­ I'оспод (у узречицама и господ), т.
ка, дат. -ки, горански 34Ьс
I'oра (пољ. G6ra), т. 147 ГОСlJ[одар (вок. -ару и -аре, инстр.
I'оражде, гораждански, I'оражда­ -ем и -ом), ГОСlJ[одарев и господа­
ШIШ, I'оражданка (дат. -ки); Гора­ ров

жданска шmамnарија (из XVI в.), I'осподар Јованова (улица), т. 54Ь


T.3Of (и Господар-Јованова П)
горди Албион, т. 20е I'осподин, т. 34Ь
I'ордије (грч. Gordios), I'ордијев ГОСIJ[ОДИIЮВ трн (бот.), т. 28d
(чвор), т. 97а господљи, т. 15 (за писање Го-
ЈГордон (енгл. Gordon), т. 116, 118, сподњи в. напомену у т. 15 и т. 38)
119с господски, т. 76а
горе-доле (ек.), горе-доље (ијек.), господство, ген. мн. господстава, т.

Т.59С 81d
гореименовани, горенаведени, горе­ I'oспоJl}ица (роман), в. т. 14h
lJ[оменути, али: већ 20ре наведени, госпоljичин (према госпођица), т.
T.58h 85Ь
358 ГОЛЕТ - ГОСПОЋИЧИН

-ени), голенак (-нка, мн. -нци, -на­ hи, горео-горела), горење (ек.)
ка), голеница, голеНИЧIJIИ, голе­ ГОРИЧИIJI (према Горица)
њача (ек.) горјети (горим, горјех, горах, горе­
голет (голети, инстр. -ећУ и -ети). hи, горио-горјела), горење (ијек.);
не голијет; голетан, -тна т.67а
Голијат (библ. име); голијат (јак Горле (хол. Goirle), т. 169
човјек). голијатски горњи; Горњи Милановац (геогр.),
голијен (голијени; инстр. -ењу и Горњи 2рад (дио Загреба), 20рњи
-ени), голијенаl{ (-нка), гољеница, 2рад (горњи, виши дио града уоп­
гољенични, гољењача (ијек.) ште), 2Орња Босна
Голи OTOI{, т. 21е ГОРЊИЦI{И (пољ. G6rnicki), т. 147
Голооточанин, мн. Голооточани горњо- (спој. пис.): 20рњовароша­
(некадашњи "становници" Голог нин, 20рњовароиюнка (дат. -ки),
отока, тј. логораши), т. 28f 20РЊО2радски, 20рњоселац, -лца,
голуб (мн. голуБОВI;I-голуБова и го­ 20рњоселски итд.

луби-голуба), ЈГолубији, голубињи Горобиље (село), т. 14с


и голубљи, голубар (вок. -ару и ГОРСI{И вијенац, т. 21е (или само
-аре), голубарев и ЈГолубаров Вијенац: у Ње20шево.м Вијенцу, т.
Голубац, -пца (геогр.); Голубац на 30Ь)
Дунаву Горски Котар (геогр.), т. 22
Голуб инка (јама), т. 14с горући, придј. (горуhи проблем;
голубичин(премаголубица),т.85Ь друго је гл. прил. гореhи, према
Голупкин, Голупков, Голувщов, т. горети)
76f(2) Госпа (у знач. Богородица), т. 19d
Голфска струја и 34е
Голшад (г у пере. именима), т. 112а госпа (цвијеhе), т. 28d
Гољај (алб. Golaj), геогр., т. 107Ь(2) госпа: 20сnа Жив ка, госпа Живки,
гора; дuљ 20ра, 3а2ребачка 20ра, 20сnа Мара, госпа Мари, т. 54Ь (и
Скопска Црна 20ра, Фрушка 20ра, 20сnа Жuвка, госпа-Живки П)
Црна 20ра (планине); Црна Гора госпина коса (бот.), т. 28d
(држава); БUЛО20ра, 3елеН20ра, т. госпина трава (бот.), т. 28d
57d Госпиlfi, госпиlfiки, ГоспиlfiаШflfl, Го-
Гора (геогр.), Горанац, -нца, Горан­ спићанка (дат. -ки)
ка, дат. -ки, гораНСI{И Господ (у узречицама и господ), т.
Гора (пољ. G6r9-), т. 147 34Ьс
Горажде, ЈГораждански, Горажда­ господар (вок. -ару и -аре, инстр.
нин, Гораждашш (дат. -ки); Гора­ -ем и -ом), ГОСlюдарев и господа­
жданска шmа.мnарија (из ХУI в.), ров

т. 36f Господар .Јованова (улица), т. 54Ь


горди Албион, т. 20е (и Господар-Јованова П)
Гордије (грч. Gordios), Гордијев Господин, т. 34Ь
(чвор), т. 97а господинов трн (бот.), т. 28d
Гордон (енгл. Gordon), т. 116, 118, ЈГосподњи, т. 15 (за писање Го-
119с сподњи в. напомену у т. 15 и т. 38)
горе-доле (ек.), горе-доље (ијек.), ГОСПОДСI{И, т. 76а
Т.59С господство, ген. мн. господстава, т.

гореименовани, горенаведени, горе­ 81d


поменути, али: веn 20ре наведени, Госпођица (роман), в. т. 14h
т. 58h госпођичин (према госпођица), т.
горети (горим, горех, горах, горе- 85Ь
ГРОЦЕ - ДАГЛАС 359

гроце, в. грлце губитак, -тка, мн. губици, -така, 8lb


ЈГроцка (у Гроцкој), грочански, ЈГро­ гугутка, дат. -тки, ген. мн. -тки, т.

чаnпlШ, ЈГрочанка (дат. -ки) 86Ь(3)


грубе'JГII (ек.), грубјети (ијек.) у зна­ гудети (ек.), гуцјети (ијек.), гудим,
чењу 'постајати груб', према рет­ гуде, гудећи (не гудијући), гудех­
ком грубити 'чинити грубим' -гуде (ек.), гудјех-гудје (ијек.), гу­
грувати, грувам и грухати, грухам, ђах, гудео-гудела (ек.), гудио-гу­
Т.70Ь дјела (ијек.), гуд(ј)евши; тако и
груди ж. мн. (ген. груди - не груди- загуд(ј)ети
ју) ЈГудцов, т. 76f(2)
ЈГруljондз (боље него Груђонц, паљ. ЈГуејJ,llОУ (кин. Guizhou) или трад.
Grudziqdz), т. 145 и 147 Квејчоу (провинција), т. 134
ЈГрузија, грузински и грузијски, ЈГру­ ЈГуљелмо (итал. Guglielтo), т. 122
зин, ЈГрузинка и ЈГрузијзнац, ЈГрузи­ гуљење, т. 79
јанка (боље него Грузијац, Грузиј­ гумно (не гувно), т. 79
ка) ЈГумхурија (ар. у Египту), т. 110Ь(2);
ЈГрујица, т. 73а(1) уп. Џумхурија
ЈГрујичин (према Грујица), т. 85Ь гунljати
ЈГрујичиli, т. 73а(1) ЈГушшн, т. 76f(2)
грундиг (марка, производ), ЈГрундиг гусеница (-ичин), гусеничар, гусе­
(фабрика), не "гру(н)динг" ничји (гусеничији), ек.; гусјешща,
грунути и грухнути, т. 70Ь гусјеничар, гусјеНl!lчји (гусјеничи­
грухати, в. грувати ји), ијек.
грч., скраћ. 'zрч1СU', т. 225е гуска, дат. -сци и (само у пренесе­
грчко-римско рвање, т. 58е(2) ном знач.) -ски, ген. мн. -сака, т.
ЈГуангси (кин. Guangxi, провинција), 86с, 94с(2)
т. 134 гускица (хип.) и гушчица (дем.), т.
ЈГуанЈГЈ,ЮУ (кин. Guangzhou), или 85d(2)
трад. Кантон (град), т. 134 гуслар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
губернија: ПС1СовС1Са 2убернuја, Вла­ и -ом), гусларев и гусларов
дuмиpc1Ca zубернuја, ОрловС1Са zy- гушчији (гушчји), т. 74d
бернuја, т. 26Ь (истор.) гушчица и гускица, в. т. 85d(2)

д. (поред дин.), скраћ. :Динар', т. давалац, -аоца, вок. -аоче, мн. -ао-

183а ци, -алаца, т. 91с(1)


Д., скраћ. 'Доњи' (нпр. Дањи Мила­ Давид (нем. David), т. 143
новац) давидово зрно (бот.), т. 28d
Д за новогрч. fr (међузубни сугл.): Да Винчи (да Винчија) , Леонардо
Едеса, т. 99 да Вuнчu (итал. Leonardo da Vin-
д, т за ар. међузубне сугл., т. 110Ь( 4) ci), т. 23; не "Винћи", т. 121а
дабогда (за изражавање жеље, про­ дављење, т. 79
клињање) ДаЈглас (авион), т. 29f; да2лас х-з и
дабогме и дабоме, прил. Да2лас х-з, т. 29g
360 ДАГЛАС - ДВА

ДаГЛIас (енгл. Douglas), т. 118 ДаНИJJIовград, Даниловграда и Дани­


дадаист(а), мн. -сти, дадаизам, -зма лов ЈГрад, Данилова Града; ДаIШ­
даждеш (ек.), даждјети (ијек.), да- JJIовграП)анин, Даниловграђащш
жди (имперф. дажђаше); даждев­ (дат. -ки), дашшовграДСI{И, Т. 57а
њак (у ек. и ијек.) Дашшов крст (одликовање), 29е
даире, Ж. МН. (ген. даира) ДаНСIШ (ум. Краљевина Данска), Т.
дащш, ДШШJ,lин, Дш!Яџиница, даиџић, 20а
дащпична
данско-португаJJIС!{И (спортски су-
Дајбог, Т. 34а
срет), Т. 58е
дај буди ('барем, најмање', заст.)
Д'Анунцио (итал. d'Al1ul1zio), Т. 122
Дајица, Т. 73а(1)
дању-ноћу, В. дан-пюJ!i
Дајкстра (хол. Dijkstra), Т. 169
Дарданеле и ДарданеJJIИ, МН. (ген.
ДајМЛIер (нем. Daimler), Т. 143
дакако
Дарданела), дардаНСJJIСКИ
Дакота (енгл. Dakota), Т. 118 Дар ел Салам, Дар ел Салама, Т. 57Ь
дактило- ('прст'): дактUЛ02рафuја, дариваJJIац и даровалац, -аоца, ВОК.

дактUЛ02раф, дактUЛ02рафкu­ -аоче, МН. -аоци, -алаца, Т. 91с(1)


ња, дактuлоскоnuја и СЛ.; дак­ дароватељка, дат. -ки, ген. МН. -ки,

тuло-биро дароватељп{ин, Т. 85а, 86Ь(7)


Дал (хол. Dael), Т. 169 дародавалац, -аоца, ВОК. -аоче, МН.

далај-лама, далај-ламе -аоци, -алаца, Т. 91с(1), поред да­


Д'АJJIамбер (франц. d'Alembert), Т. родавац, -вца

164 даСIШ, дат. дасци, ген. МН. дасака,

Далас (енгл. Dal1as), Т. 118 T.86d


ДаJJIеки исток, даJJIекоисточни дат., скраћ. 'датив'
да JJIИ (одв. пис.), Т. 63с дати, дам и мање об. дадем и дад­
Далматинска Зшгора и Загора, Т. 22 нем, дах и дадох, дај, дао-дала, дан
ДаJJIмација, далмаТИНСIШ, ДаJJIмати- и дат; тако и од СЛОЖ. глагола као

нац (-нца, ВОК. -нче), Далматинпш додати, додам (ређе додадем и до­
(дат. -ки); даJJIматинац (пас), Т. 28е даднем), додадох и додах, додај,
Даље н (кин. Dalian, град), Т. 134 додао-додала, додавши, додат и до­

даљни и даљњи (посебни придеви, а дан

КОМП. од далек гласи даљи); до датотеIШ, дат. -ци, Т. 48а


даљеz, а не до даљњег датула (ређе датуља), поред урма
дама ст , дамастни Дауве (хол. Dauwe), Т. 169
дамшшг (не демпинг), даМШllНШКИ; Даун (енгл. Down), Т. 118
да.лmинz-контрола Дахау (нем. Dachau), Т. 143
дан; дан-два; Дан мртвих, Дан побе­ дахнути, не данути

де; Дан Републике, Т. 30g дашто ('заиста', заст.)


данас-сутра, данас-сјутра, Т. 59с два М. и с., двају, двама (дат., инстр.
данас ујутру, данас увече, не него и лок); У Ж. роду две, двеју, двема
јутрос, вечерас (ек.), двије, двију, двјема (не двије­
дангубљење, Т. 79 ма, ијек.); често непром., наро­
дан-данас, у истом значењу дан-да­ чито уз предлоге (у ген. и када је
њи, дан-данашњи (али: до дана без предлога), као и у изр. типа
данаUlњеz), Т. 59с два д(ј)етета; у примени је у допун­
дан и HOJ!i (дан-и-ноћ) - биљка, Т. 59е ском систему с наредним облици­
дан-ноJ!i ('даноноћно'), у истом зна­ ма:

чењу дању-ноJ!iу, Т. 59с двојица (промена као нпр. СТО­


Данеш (перс.), Т. 112е ЛИЦА у јд.), ум. ДВА за мушџ
ДанијеJJI (слч. Daniel), Т. 159 особе, нарочито кад није уз име-
ДВА БРАТА КРВ - ДЕВЕР 361

нице (њих двојица, долазе двојица, осамдесет (и) три, Т. 60аЬ; двје­
двојица дРУ20ва и сл., погрешно је стоти (двијестотинити)
"двојица градова"); дво-: двozлав, дводuнарка (дат. -ци
двоје за жива створења (мушко и и -ки) , дводихалице (мн.), двоно­
женско: двоје Jvtладих, према им. жац (-шца, МН. -шци), двом(ј)есеч­
с. рода: двоје јаради, двоје јарuћа) , ник, двооблuчан, двочuнка (дат.
непром. или са множинском про­ -ци и -ки) итд.
меном (ген. као ном.; дат./инстр./ двобраздан, -дни, двобраздњак (мн.
лок. двома); -здњаци), Т. 82а(3)
двоје уопште но (две ствари о ко­ двогодац, двогоца, МН. двогоци-дво­

јима је реч или две теме), промена годаца, Т. 8Љ


као МОЈЕ, СВОЈЕ с. јд. (двога дводелан, -лна (ек.), дводијелан
или двојега се плашио - болести (дводјелан), -Ш-Ia (ијек.)
и губитка посла, двоме се надао, двоје-троје, Т. 59Ь
рачунао је са двојим, о двоме су двојка (дат. -ци и -ки); дем. двој"lица
говорили итд.); и двојкица
двоји, -е, -а, уз. им. у множини Двојна монархија, Т. 20е
(двоји опанци, двоје чараnе, двоја двокрилац, -лца, ВОК. -лче, МН. -лци,

кола), промена као МОЈ, СВОЈ у -лаца, Т. 91с(3)


мн.; Дворжиште (чеш. Dvoi'iste), Т. 172
употребни систем је сличан и за дворишни, Т. 82а(2)
оба(два), као и за веће бројеве, с двоцевка (дат. -ки и -ци, ген. МН.
тим што се променљивост смањује -вака и -вки), двоцевни (ек.); дво­
или губи (подробније обрасце в. у цијевка (дат. -ки и -ци, ген. МН.
Наш језик XXIIll-2, стр. 62-63) двоцијевака, двоцјевака и дво­
два брата 1{ј!)В (два-брата-крв) - биљ­ цијевки, уп. Т. 68ћ), двоцијевни
ка, т. 59е (ијек.)
двадесетка, дат. -тки, ген. мн. -тки, ДДТ, В. дидити
т. 86Ь(3) де, дер (речца), пише се спој ено с
двадесет пет - тридесет, двадесет и обликом императива: узмиде, до­
пет - тридесет, т. 59Ь несuдер (фам.); за разлику од на­
двадесет-тридесет, т. 59Ь глашеног де у значењу пристанка:

ДВaIЧШП', т. 60d хајде де да то покушамо, Т. 63d


дваред, т. 60d Де Амичис (итал. de Amicis), Т. 122
два-три (нпр. два-три дана), т. 59Ь Дебела ЈБерта (топ), Т. 29f
две (двеју-двема итд.), ек. Дебело брдо, Т. 21е
двеста, две стотине (ек.): двеста дебео, -ела, КОМП. дебљи, Т. 91е;
осамдесет (и) три (троје, троји­ Карло Дебели
ца, трећи), две стотине осамде­ деби, -ија, дебитант, дебитанткиња,
сет (и) три, Т. 60аЬ; двесто ти дебитовати (- ирати)
(двестотинити) Дебора (енгл. Deborah), Т. 118
двехиљадити (ек.) Дебрецин (трад., мађ. DеЬгесеп), Т.
двије (двију-двјема, не двијема), 138
ијек. Де ЈБројн (хол. de Bruijn), Т. 169
двијехиљадити (ијек.) дева, девац (девца, ВОК. девче, ген.
двиска, дат. двиски и двисци, ген. МН. деваца), девица (-ичин), деви­
МН. двизака, Т. 86с чански, деВИ"lанство, девички

двјеста, двије стотине (ијек.): двје­ (ек.); Деви"l (геогр.)


ста осамдесет (и) три (троје, девер (вок. девере, МН. девери-де­
тројица, трећи), двије стотине вера и деверови-деверова), деверо-
362 ДЕВЕТИ КОНГРЕС ГЕОГРАФА ЈУГОСЛАВИЈЕ - ДЕСТИ

вати, деверичиlli, деверична, деве­ дељење (ек., не делење), т. 79


руша, деша и дешо (ек.) Дембицки (пољ. D~bicki), т. 147
Девети конгрес географа .Југосла­ Демир Каl!lија (насеље, а клисура је
вије (или: IX конгрес ... ), т. 27 Демир капија), предност одв. пис.,
деветоро (деветеро), в. под -оро
Т.57С
деветсто, девет стотина: деветсто
демирли (прид. непром.): демирли
двадесет (и) три (троје, тројица,
капија, т. 50а
трећи), девет стотина двадесет (и)
три, т. 60аЬ Демир Хисар (истор. насеље), Де­
девијација, девијацијски мир Хисара, предност одв. пис., т.
Де :Вио (франц. de Viau), т. 164 57с
Девич, т. 14i демографија, т. 48а
девојка (дат. -ци, ген. мн. -јака); демократија (хс. демокрација), т.
девојчин (ек.), т. 85а, 86Ь 100d
Де fол (франц. de Gaulle), т. 164 Демократска Федеративна .Југосла­
дед (мн. дедови и песн. деди; дедов), вија (истор.), 20а
деда (дедин), дедо (хип.), дедин­ Денг СјаОIlШНГ (кин. Deng Xiao-
ство, дедовина, дедовски (ек.) ping), т. 126, 134
Дедал (не Дајдал), т. 98а дентист(а), мн. -сти, дентистички
Деж (рум. Dej), т. 152 дентисткиња, т. 82а(1)
дезавуисати, дезавуишем, т. 73а(3) денути (ек.), дјенути (ијек.) - д(ј)е­
Дејвид (енгл. David), т. 118 нем; д(ј)енух-д(ј)ену и д(ј)едох­
дејство (ек., али обичније него дјеј­ д(ј)еде; д(ј)енуо-д(ј)енула, поред
ство и у ијек.), т. 68k део-дела (ек.), дио и дјео, дјела
дејствовати (ек. и ијек., ијек. необ. (ијек.); д(ј)енут и д(ј)евен (и дет,
и дјејствовати), т. 68к дјет); тако и у слож. глаголима,
дека (дат. деки) и деко, хип. од нпр. над(ј)енути, над(ј)енем; у ис­
дед(а) том зн. И дести (в.), дјести, дети,
дека, дат. деки (покривач), т. 86с дјети, над(ј)ести итд. (старији, али
Декарт (франц. Descartes), т. 162 још живи облици)
Дела Белин, т. 58Ь Дењикин (рус. уоб.), т. 156d(4)
Дела Кверча (итал. della Quercia), део, дела (ек.), т. 91а(1)
т. 122 деl!lО, депоа

дели (непром.); дели Муса (дели дерати, дереМ,дерао-дерала, дераћу


Мусе), дели Радивоје (дели Ради­ и сл.; вар. драти, дерем нешто је
воја); Дели Јован (Дели Јована, ужег значења (драти кожу, драти
геогр.) - одв. писање, т. 54а се од бола и сл.); в. дрети, дријети
Делиград, делиградски, Делиграђа­ дерби, дербија, мн. дербији
нин, Делиграђанка, т. 57а Десанкин, т. 15
деликт,ген. МН.деликата,Т. 94Ь(2) Де Севр (франц. Deux-Sevres), т.
делимично и делимице, делимичан, 162
делимичност (ек.) десетка, дат. -тки, ген. мн. -тки, т.

Делишимуновић, т. 56е 86Ь(3)


дело; делокруг, деловати, деловод­ десеторо (десетеро), в. под -оро
ни, деловодник, делlOВОДСТВО и де­ Десин Село (предност одв. пис.), т.
ловођство (ек.) 57с
Делос (и Дел), в. -ес, -ос и -ус ДеСl!Iотовац - село или ДеСl!Iотовац
делта метал (предност одв. пис.), т. село (боље него Деспотовац-село),
5lb Т.57е
Дељвина (алб. Delvina), геогр., т. дести (ек.), дјеСТII (ијек.) и деТII
107Ь(2) (ек.), дјети (ијек.) - д(ј)едем и
ДЕТЕ БОР АЦ - ДИОМЕД 363

д(ј)енем (несврш. у ијек. и дијем); дијагноза, дијагностика, дијагно-


д(ј)едох-д(ј)еде и, само од д(ј)ети, СТИ"lки, дијагностицирати
д(ј)ех-д(ј)е; део-дела (ек.), дио и дијагонала, дијагоналаи
дјео, дјела (ијек.), в. т. 68с; д(ј)ет дијаграм
и (обичније) д(ј)евен; тако и у дијалекат и дијалект, -кта, ген. мн.
слож. глаголима, нпр. зад(ј)ести и -ката, т. 94Ь(2); скраћ. дијал.
зад(ј)ети, зад(ј)едем, зад(ј)енем дијализа, Дl!lјалитички
(ијек. и задијем) итд. Дијана (мит. богиња), т. 34а; дијана
(врста аутомобила), т. 29f
дете борац, в. т. 59а
Дијана (алб. Diапё), т. 108
детектив; детекција
дијапазон
Детелинара (део Новог Сада), т. 14с
дијШIЮЗI!IТИВ, дијапројектор, дија­
дети, в. под дести
филм
Деуздадо (порт. Deusdado), т. 149 Дијарио де ЈПl!lзбоа (порт. Diario de
дефанзива, дефанзиван (хс. дефен- Lisboa), т. 149
зива и сл.) Дl!lјего (не "Дјего"), шп., т. 176
дефект (не дефекат), -кта, мн. -кти, -дијелан, -дијешш (и -дјелан, -лни),
-ката, т. 94Ь(2); дефектологија, ијек.: дводијелни (дводјелни),
дефектолог тродијелни (тродјелни), т. 68g
дефиле, дефилеа, дефилеу, инстр. дијељење (ијек., не дијелење), т. 79
дефилеом, т. 74а дијеталац, -лца, вок. -лче, мн. -лци,
Дечани, м. мн. (Дечана-Дечанима -лаца, уп. т. 90 (у позајмицама се
итд.); Високи Дечани не мења л у о)
Дечанске хрисовуље, т. 29Ь дијете борац, в. т. 59а
дечаштво (ек.), т. 82с(2) дијецеза
дечица (дем. и хип. од деца, ек.), т. дилувијум и дилувиј, дилувијалан
85d (дилувијумски, дилувијски)
дечји (дечији), ек., т. 74d ДI!IЉ гора (предност одв. пис.), по-
Дщюу (кин. Dezhou, град), т. 134 ред простог Диљ, т. 57d
дз за алб. Х, т. 108 Димбовица (рум. Dimbovita), т. 152
дз за новогрч. TZ (Хадзопулос), т. Димитер (алб. Dhimitёг), т. 108
99 ДИМНИ"lар (вок. -ару и -аре, инстр.
ДзаИI!I (алб. Xani), т. 108 -ем и -ом), ДИМНИ"lарев и ДИМНИ"lа­
Дзодза (алб. Хоха), т. 108 ров

диваљ (обичније одр. дивљи), комп. дин., скраћ. 'динар', т. 183а


дивљији Динамо, т. 14g
диван-кабаНl!lца, т. 50с(1) динамометаморфоза и динамо-мета-
Ди велт (лист) или само Велт, т. 23 морфоза, т. 49d
Дl!Iвивје (франц. Duvivier), т. 164 Динара (геогр.), Динарац (станов­
Дl!Iвјаки (слч. Diviaky), т. 159 ник Динар. области), динарац (ет­
ДИВЉI!I запад нол. или антропол. тип), динарски
ДИВЉI!I мед светог Јована (биљка), (тип); Динарске планине, Динар­
T.28d ски систем (геогр.)
диволеска (ек.), диволијеска (ијек.) дио, дијела (врло необ. дијел), ијек.,
дивот-издање, дивот-књига т. 68d; 91а(1) (судбина -л)
дигнути (не дигнити), в. под дићи дио и дјео (од дје(с)ти), ијек.; тако
ДИДI!IТИ, -ија, адаптирана скраћ. ДДТ и: задио и задјео, заподио и запо­
(DDT), уп. т. 228а дјео, надио и надјео, садио и садјео
Дижон (франц. Dijon), т. 164 и сл., т. 68с
Дl!lјабетес (не дијабетис нити дија­ диода (техн.)
бет), дијабетички, дијабетичар Диомед (грч. Diоmёdёs), т. 97а
364 ДИОНИСИО - ДО

Дионисио (шп. Dionisio), т. 179 -цјелни, в. -дијелан


ДИОlJIтрија цјело (ген. мн. дјела), цјелокруI',
Диор (франц. Dior), т. 164 цјеловати, дјеловодни, дјеловод­
ДИlJIломатија (хс. дипломација), т. ник, цјеловодство и дјеловоlljство
100d (ијек.), в. т. 66Ь
директ, ген. мн. директа (-ката), т. .Цјеменова (слч. Demanova), т. 159
94Ь(2) цјенути, в. под деиути
дир ка (дат. дирци) дјео и дио (од дје(с)ти), ијек., в. дио
дисгресија, т. 76d (боље диzр-) ДјеlJl (франц. Dieppe), т. 164
Дискоболос (рад вајара Мирона), дјести, в. под дести
каткад и дискоболос: меЬу сувени­ .Цјетва (слч. Detva), т. 159
рима MOZY се напи сфинzе, амор и, цјечаmтво (ијек.), т. 82с(2)
дискоболоси, в. т. 29с дјеЧИlца (дем. и хип. од дјеца, ијек.),
дискотека, дат. -ци, т. 48а T.85d
дискутант, ген. мн. дискутаната, т. дјечји (дјечији), ијек., т. 74d
94Ь(2) дјешо (ијек.), т. 66Ь(3), в. дјевер
диhи, дигнем (дигох, дигао) и дишу­ .ЦјУРОЈ8ИЧ (слч. D'urovic), т. 159
ти, дигне м (дигнух и дигох, дигнуо дк!' (dkg), скраћ., т. 183с, 226а
И дигао); тако и: издиhи и издигну­ дл (dl), скраћ, т. 183с, 226а
ти, надиhи и надигнутн, ПlOдиhи и длачица (од длака), т. 85d
IJIОДИI'НУТИ, IJIридиhи и IJIРИДИI'НУТИ, длето, длеце (длеца и длецета, мн.
уздиhи и УЗДИI'нути и сл. длеца, ген. длеца и длетаца), дле­
дифузија; радио-дифузија, радиоди­ тар (вок. -ару и -аре); длетаст (ек.)
фузни, т. 52а(3) длијето, длијеце (длијеца и длијеце­
дј за слч. D' (Дјанова), али на крају та, мн. длијеца, ген. длијеца, дли­
речи као Д (Мокрад), т. 159 јетаца и дљетаца), дљетар (вок.
.Цјаблице (чеш. D'.iblice), т. 173 -ару и -аре), дљетаст (ијек.)
Дјанова (слч. D'anova), т. 159 дне, стилски обел. (арх.), употреб­
Дјармоти (слч. D'аrшоtу), т. 159 љавало се у датирању (дне 7. јануа­
дје (за слч. DE (Дјетва), али ди за ра), а још увек за празнике (о
DI (Дивјаки), т. 159 Савину дне, до Видова дне)
дјева (дјевица и хип. од дјевојка), -дневнн: двадесетшестодневни, т.
цјевац (дјевца, вок. дјевче, ген. 60с
мн. дјеваца), т. 66Ь(3) цјевица Дневник (лист), т. 14h
(-ичин), дјеВИЧаЈIСКИ, дјевичан­ -дно; спој. писање слож. предлога
ство, цјевички (ијек.) као: издно, надно, IJIОДНО, садно,

дјевер (вок. дјевере, ми. дјевери-дје­ удно: удно поља, подно nотока
вера и дјеверови-дјеверова), дјеве­ (али: пао на дно и сл.)
ровати, дјеверичиh, дјеверична, ДњеlJlар, Дњепра (уоб., рус. Днепр),
дјеверуша; цјешо, т. 66Ь(3), ијек. т. 156d(4); уп. и т. 105d (иепосто­
цјевојка, дат. -јци; цјевојчин, т. 86Ь јано а)
дјед (мн. дједови и песи. дједи; дје­ Дњестар, Дњестра (уоб., рус.
дов), цједа (дједин), дједо (хип., т. Днестр), т. 156d(4); уп. и т. 105d
66Ь3), цјеДИНСТЈ80, цједовина, цје­ (непостојано а)
довски (ијек.) до (уз прилоге за време): докад,
Дједице (чеш. Dectice), т. 173 докада и до када; досад, досада и
дјејСТЈ80, в. под дејство до сада; дотад, дотада и до тада;
цјелимично и цјешпмнце (дјеломи­ доонда и до онда; домалоnр(иј)е и
це), цјеШlIмичан, дјелимичност (и­ до малоnр(иј)е, домалочас и до
јек.) малочас, т. 62а; до, одвојено пи-
ДО - ДОЛИЈЕТАТИ 365

сање у изразима: до врага, до ђаво­ додуше, т. 62Ь


ла, до белаја, до б(иј)еса, т. 62а(5) дО ђавола, уп. ђаво
до (хс. дол), дола, мн. долови, т. доживети, в. живети

91а(2), долац, доца и дочиli (дол­ доживјети, в. под живети

чић), т. 9Љ(1,2) до зимус (тако и до јесенас и др.),


т.62Ь
добога: то је добmа лоше, али: до
дозлабога, т. 62Ь
бога се чује, т. 62Ь
дознати, в. знати
Добра гора (локалитет), т. 2Љ
дозрео, в. зрео
Добрани (чеш. Dobfany), т. 172 дозрио, в. зрио
Добри lIIастир (фигура), т. 29с доимати се (несвр., према дојмити
добровољачки, т. 82с(2) се), не дојимати се
Добро1l)аиу (рум. Dobrogeanu), т. доиста, т. 73а
152 Дојблер (нем. Daubler), т. 143
Добруџа (трад., рум. Dobrogea), т. дојежljивати, дојежljивање, т. 87,
153 87Ь(6)
довде, ек. и ијек. (ијек. и довдје), т. дО јесенас, т. 62Ь
62Ь дојити, дојим (импер. дој, дојмо,
довек и довека (ек.) трп. прид. дојен) , дојиља, дојка
Довер (енгл. Dover), т. 118 (дат. -ци)
довече, тако и навече, увече, nредве­ докад; докада и до када, т. 62а(5), Ь
че, 62а(3), Ь; уп. вече до краја, т. 62Ь
до виljења (у емисијама и до слуша- докторанд, ген. мн. докторанада, т.

ња, до гледања), т. 62Ь 94Ь(3)


довијек и довијека (ијек.) докуменат и документ, -нта, ген.

до воље, т. 62Ь мн. -ната, т. 94Ь(2)


до врага, тако и сви спојеви са врт, ДОКУIJIИВ (обичније него Докучљив)
Ьаво, белај, бес (ек.) и бијес (и­ дол, в. до

јек.), т. 62а(5), Ь долац, в. до

довратак, -тка, мн. довраци, -така, доле (ек.), доље (ијек.); долеlЈЮТIIlIИ­
т.8Љ сани (и доле IIIОТlllисаии, када се
доврх, тако и други предлози са прилог жели нагласити), дољеllllОТ­
-врх, т. 62Ь lIIисани (и доље IIIОТllИсани) (до­
дога, дат. доги, т. 86с вољно је потписани, без доле-,
догматизам, -зма, мн. -зми, -зама, доље-), т. 58h
т. 94Ь(1) доле-горе (ек.), доље-горе (ијек.)
догматика, дат. -ци, т. 86с долетати (ек.), долећем и долетам,
ДОПJIaТИ, в. гнати долећу и долетају, долећући и до­
догодине (али: на годину) , т. 62Ь летајући, долећи и долетај; тако и
до гола (скидати, свлачити), т. 62Ь залетати се, надлетати, налетати,

до грла, до гуше, т. 62Ь IIIрелетати, салетаТI~, слетати, уле­

до данас (тако и до довече, до сuноћ тати и др.

итд.), т. 62Ь доливати, долијевати, в. под -лива­


додатак, -тка, мн. додаци, -така, т. ти, -лијевати
8Љ долијетати (ијек.), долијећем и до­
додати, в. дати лијетам, долијећу и долијетају, до­
додијати, додијавати, додијавање, т. лијећући и долијетајући, долијећи
66а и долијетај; тако и залијетати се,
додно (предл., тако и други са -дно), ЕШДШlјетати, налијетати, прелије­
т. б2Ь тати, салијетати, слијетати, улије­
до дове'11е, т. 62Ь ,,;1I1'И и др.
366 ДОЛОРЕС - ДР.

Долорес (енгл. Dolores), т. 118 до подне (ради до подне); до подне


доље, в. под доле (цело доподне), т. 62а(2),Ь
домало (такође Домала), т. 62Ь допола, до половине, т. 62Ь
домалопр(иј)е и до малопр(иј)е, допослетка (ек.), допосљетпш (и­
62а(5),Ь
јек.), т. 62Ь
домалочас идо малочас, т. 62а(1),Ь
допустити, допуштен, допуштење,
домаћичин(премадомаћица),т.85Ь
Домбровски (пољ. Dqbrowski), т.
допуштаТiII, т. 87, 87Ь(7)
147 ДО]!ЈilIС (енгл. Doris), т. 116,118, 119а
дометак, -тка, мн. Домеци, -така, т. ДО]!ЈО (порт. Douro) , т. 149
8lb Дорћол (део Београда), т. 14с
домилети (ек.), домиљети (ијек.), в. досеlГНУТИ (и досећи), досегнем, до-
под милети сегни, досегох и досегнух, досегао

домородац (домороца, мн. домо­ и досегнуо

роци-домородаца), дем. домороче дос(ј)етка, дат. -ки, ген. мн. -така


(-ет а) и -тки, т. 86Ь(3)
доморотка, дат. -тки, ген. мн. домо­ доскора, доскоро, т. 62Ь
родака и доморотки, т. 86Ь(3) досле (ек., али и ијек.); дослије
дОН (од лат. dominus = господин) (ијек., ретко)
пише се малим словом и без тачке: доспети, в. -спети
дон Фр ане Булuћ; као стални део
доспио (не доспјео), од доспјети (и-
имена великим словом: дон Ки­
јек.), т. 68с
хот; дон Жуан и дон Хуан, а као
доспјети, в. -спети, -спјети
општа именица: дО1-lЖуан, т. 19Ь;
досред (предл.), т. 62Ь
дон Франuн, Дон Кихотов, т. 15;
ДОС Сантос (порт. Dos Santos), т.
уп. и т. 54а (одв. писање)
149, 150с
дона, одвојено, т. 54а: дана Клара,
достављаЧИЦИilI, т. 85с
дана Марија, дана Елвuра (дон а
ДОСТИlГПУТiII, дОСТilIћи, в. стићи
Кларин, дона Марији).
Доналд (енгл. Donald), т. 116, 118 Достојевски (рус. Достоевский),
донашати, пренашати и сл. - боље Достојевског ИТД., т. 105Ь
доносити, проносити досути, в. засути

донде, т. 62Ь дотад; дотада и до тада, т. 62а(1),Ь


донедавна, донедавно, т. 62Ь дотакнути, дотаћи, в. таћи
донесен, изнесен, принесен, проне- до тамо (боље него Дотамо), до она-
сен, снесен (не донешен, изнешен мо, т. 62Ь
и сл.) и донет, донијет итд., в. Дотећи, в. затећи
-нети, -нијети доћilI, дођем, в. изаћи
донести, не него донети, донијети, Дофин(а) (франц. Dauphine, покр.)
в. -нети, -нијети дохватати (хс. дохваћати)
донети, донијети, в. -нети, -нијети доходак, -тка (мн. дохоци-дохода­
донешен, не него донесен, в. -нети, ка), доходни (који се односи на
-нијети доходак, боље него ДохоДовни)
Дошщети (итал. Donizetti),. т. 122 доцент,ген.мн.доцената,т.94Ь(2)
донкихотски (за разлику од Дон Ки- ДоцкаilI, Доцни (прид.), доцнити (не
хот, Дон Кихотов), т. 58с Доцнети, доцњети), д6цња (зака­
до ногу (поразити), т. 62Ь шњавање, у адм. и финанс. језику,
Доња Мачва, в. нахија и т. 26аЬ боље задоцњење)
до онда и до онда, т. 62а(1),Ь дочић, в. до
доплатак, -тка, мн. доплаци, -така, др, скраћ. 'доктор', т. 183Ь, 225g
T.8lb - др., скраћ. 'друш, друго'
ДРАГА - ДУ 367

драга, дат. -зи (залив, долина, ува­ ри; постоји и драти, дерем, а фор­
ла): Мошhенuчка Дращ, насеље, мант дер шири се и на инф. основу,
т. 85а, 86Ь отуда дерати, дерем (в.); значења
Драга, дат. -ги (име); ДраПIIII, т. су разнолика (активна и са се), и
85а, 86Ь(4) има разлика међу варијантама.
Драган Село (предност одв. пис.), дрешити (ек); уп. и одреиштu (0-
т.57с дрешен), раздрешuтu (раздре­
Драгић, т. 85d(3) шен), ек.
Драгичин (према Драгица), т. 85Ь држ - не дај, Т. 59d
драгољуб (цвеће), т. 28d Дривеник - станица или Дривеник
драгстор, т. 76е станица (боље него Дривеник-ста­
Дракон (не Драконт), т. 97с(2); дра­ ница), Т. 57d
конски: драконске казне дријемати, дријемам (дријемљем),
драп (прид. непром): драn блуза, дријемеж (и ређе дријем), ијек.
драn шешuр, драn дугме, т. 50а дријен (мн. дријенови и дренови),
драти, в. дерати дријенак, дријење (ијек.), В. Т. 66Ь
Драувен (хол. Drouwen), т. 169 дријешити (дријешен), уп. и одрије­
Драч (трад.), т. 109 шити (одријешен), раздријешити
дрво (ген. дрвета и дрва); мн. дрва (раздријешен), ијек.
(дрвени огревни материјал и сл.) Дрим (Велики), трад., Т. 109
и дрвета (дрвеће) дробљење, Т. 79
дрводеља, дрводељац, дрводељство дрога, дат. -ги, Т. 86с
(ек.); дрвоцјеља, дрводјељац (т. дрозак (дрозга, МН. дрозгови), дем.
68g), дрводјељство (ијек.) дрошчиh
дрвосеча (ек.), дрвосјеча (ијек.) -др ом формант сложеница: аеро­
древце блажен е цјевице (бот.), 28d дром, хиnодром, аутодром, ви­
дрезга, дат. -зги, т. 86Ь(2), ген. мн. деодром, Т. 48а
-зги и -зга, т. 94с(3) другачији и друкчији
Дрезден (нем. Dresden), т. 143; уп. другде (ек.), другдје (ијек.)
и 76f(1) Други балкански рат, Т. 27а
дрезина и дресина (не терезина, тре­ Други рејон, Т. 2Љ
сина) Други св(ј)етски рат, Т. 27а
дремати, дремам (дремљем), дре­ Други устанак и Други српски уста-
меж (и ређе дрем), ек. нак, Т. 27Ь
дремежљив и (обичније) дремљив, Друго царство, Т. 20е
дремован; дремнути, дремуцкати друкчији и другачији
(ек. и ијек.) друштвеноПlОЛИТИЧКИ, Т. 58f(3)
дрен, дренак, дрење (ек.); дреник, друштво (од друж-ство), ген. МН.
дрениh,дренов,дреновина,дрено­ друштава, Т. 82с(3)
вица,дреновача (геогр. Дреновица дрхтати, дршћем, дршћи, дршћући
и Дреновача), дрењак, дрењина и дрхтим, дрхти, дрхтећи (ређе
(ек. и ијек.) дрхћем, дрхћи, дрхћући); некњ. је
дрети (ек.), дријети (ијек.), дерем, дрктати, дрхтјети; тако и надр­
деру, дерући, дери, др ех-др е (ек.) хтати се, IJlOдрхтати итд.

и дријех-дрије (ијек.); дро-дрла, дршка, дат. дршци, дем. дршчица

дрт; изведени пак глаголи као -дс-: Д испред с остаје неизмењ.:


задр(иј)ети, тако и одр(иј)ети, одселuтu се, надстрешнuца, суд­
Пlродр(иј)ети, раздр(иј)ети имају у ски, људство итд., Т. 76а
през. и императ. паралелне обли­ Ду (франц. Doubs, река и покр.), Т.
ке: задрем и задерем, задри и заде- 162
368 ДУБИТИ - ЂАВО

дубити, в. дупсти Дунгтинг (кин. Dungting, језеро), т.


дубљење, т. 79 126
ДуБOlШ до, т. 2Љ дуо, дуа (муз.)
Дубрзвкица и Дубравчица, Дубрав- дупсти, дубем, дубу, дубуhи, дубао,
чицин, т. 85d(3), 85с дубла, дубен, и дубити, дубим, ду­
Дубровзчка република, т. 20е бе, дубеhи, дубио-дубила, дубљен;
Дубровачке љетне игре, т. 30е уп. и издупсти И издубити, али
дуван (духан), т. 70Ь,71 готово искључиво продубити, уду­
дувати, дувам, прил. сад. дувајуhи и бити (има и неких разлика у значе­
духати, душем и духам, прил. сад. њу)
душуhи и духајуhи, т. 70Ь дур лествица (ек., ијек. љествица),
дуг и ДУЈГачак, комп. дужи (и дуљи); т. 50Ь(2); Це-дур, Де-дур
погрешно дужљи Дурново (рус.), ген. Дурновоа (у
дуга (дат. дуги), дугин, т. 85а, 86с рус. непром.), в. т. 157а
дУга (дат. дузи) дустабан (раван табан, равно стопа­
ДУЈГа Jl>еса, т. 21а ло), дустабанлија
Дуги марш, т. 27е дути, обично у слож. као надути,
ДУIГИ оток, т. 21е подадути, садути - надмем, надму,

дуговеI{ и дуговечан (ек.); дуговјек надми, надух-наду, надуо-надула,

и ДУlГовјечан (ијек.); тако и ДYlГo­ надув(ши), надувен и надут


Дух свети или Свети дух, т. 34е
вечност, дуговјечност
духати, в. дувати
ДУlГодневица, боље него дуго дне в-
Духови, Духова, Духовима, т. 14f
ница
Душанов ЗalШНИК, т. 29Ь
дуголетан, -тна (ек.), ДYlГoљeTaH,
ДУШalЈЮВО перје (бот.), т. 28d
-тна (ијек.)
душман и душманин, мн. душмани
дужи (према дуг и дугачак - не
духан, в. дуван
дужљи), дужина, дужити и (мање
ДЦ-9 (авион), т. 29g
обично) дуљи, дуљина, дуљити дуче (малим словом), т. 33
Дулчинеја (трад.) и Дулсине(ј)а дучиlil-шантиltiевски стих, т. 58f(4)
(шп. Dulcinea), т. 179; уп. и т. 74а душебрижник (вок. -иче) , душе-
(ј између самогл.) брижница (-ичин), душегубац
дуљи (и дужи, према дуг, дугачак), (-пца, инстр. -пцем), душегупка
дуљина, дуљити, в. дужи (дат. опци и -пки) - обичније него
ДУм, в. дон душобрижник итд.
ДУМДУМј думду.м метак, ду.мдум му­ Душичин (према Душица), т. 85Ь
ниција, т. 50а, 59а -дш-: д испред ш остаје неизмењено:
Дунавска бановина, т. 26Ь одштампати, кадшто итд., т. 76а

ђ и ч за итал. африкате (МикеланЬе­ на н, БуЬаН2), т. 130, 134


ло, Да Винчи), т. 121а, 122 ђ за мак. Г, т. 106а
ђ и ч за рум. африкате (БурЬу, ђаво, -ола, одвојено писање пред­
Балческу), т. 151, 152 лога у устаљеним изразима: до
вј за кин. Ј и JI испред вокала (Бу- Ьавола, к Ьаволу, на Ьавола, у
ЋАВОЛАНКА - Е 369

ђавола, за ђавола, по ђаволу, без Ћиљола (итал. Gigliola), т. 122


ђавола, т. 62а(5) (тако и враг, бес Ћина Лолобриђида (итал. Gina Lo-
и бијес, белај) lobrigida), т. 122
ђаволанка, дат. -ки, ген. мн. -ки, Ћинан (кин. Jinan, град), т. 134
ђаволче, -ета, ђаволчић ђинђува (!)IjЋ!)yxa), т. 70Ь
ђак,вок. !)аче, мн. !)аци, дат. -цима Ћиралди (итал. Giraldi), т. 122
(т. 86а); Јован Ћак; Ћакова буна Ћоакино (итал. Gioachino), т. 122
Ћаковица, Ћакович:шин (мн. -ани), Ћовани (итал. Giovanni), т. 122
Ћаковичаl!lка (дат. -ки) , ђако­ Ћоја (итал. Gioia), т. 122
ваЧIШ и ђаПЮЈ!ШЧКИ Ћокица, Ћокичин, т. 85d(3), 85а
Ћакомо (итал. Giacomo), т. 1:22 ђорда и ћорда (песн. у зн. сабља)
-ђаl!l!' (каткад и трад. -кјанг, а не Ћордано (итал. Giordano), т. 122
-ђјанг), кин. ЛАNG у значењу 'ре- Ћото (итал. Giotto), т. 122
ка', често у топонимији, т. 130 Jljувешја (необ. !)увеглија)
ЋанI'СИ (кин. Jiangxi, провинција), ЋуJljанI' (кин.Jiujiang, река), т. 130,
т. 134 134
Ћаl!lГСУ (кин. Jiangsu, провинција), Ћузепе (итал. Giuseppe), т. 122
т.134 ђул, мн. !)улови
ђаче, -ета и ђачић (дем. и хип.), мн. Ћула (ма!). Gyula), т. 139
!)ачиhи (необ. !)ачад) ђулбастија и hулбастија
ђачки, т. 82с(2) ђуле (-ета, зб. !)улад) - не !)умле,
Ћевђелија (мак. Гевгелија), трад., !)унле
т. 106а ђул-ружа, т. 50с(1)
Ћедушицки (пољ. Dzieduszycki), т. JljypВjeBaK, -вка, в. !)ур!)ево цвијеhе
147 Ћурђевдан, т. 14f
ђеl!lерал (заст., данас генерал); Ће- ЋурJljев Дол (мак. Гургев Дол), т.
l!Iерал Јанковић (геогр.) 106а
Ћенова (итал. Genova), т. 122 ЋурJljевиште (мак. tургевиште), т.
ЋеорJljе (рум. George), т. 152 106а
Ћерђ (алб. Gjergj), т. 108 ђурJljево цвијеliе (синоними: !)ур!)ев­
ЋерJlj Лукач (ма!). Lukacs Gубrgу, ско цвијеhе, !)ур!)евак), т. 28d
различите традиције у реду личног JljурJljиц и Jljурђица (бот.); Ћурђиц
имена и презимена), т. 140 (празник), Ћурђица (име)
Jljерђеф (необ. !)ер!)ев) Ћурђу (рум. Giurgiu), т. 152
Ћерlijелез Алија, Ћер!)елез Алије ЋУСТИJlшјани (итал. Giustiniani), т.
Ћетиња (река) 122
Jljечерма и јечерма JljYType (ретко I)утурице), прил.; ђу­
Ћиљи (итал. Gigli), т. 122 тураш (вок. -ашу)

е уместо о иза меких и отврдлих меничких наставака: добром и до­


сугласника (поље: село, краљев : броме, том и томе, чим и чиме,
братов и др.), в. т. 89а уп. т. 89d
е, покретни (необавезни) самогла­ е непостојано у слов. језицима, в. т.
сник на крају неких придевско-за- 105d

24 Правопис (ек.)
370 Е - ЕКСПЕРИМЕНТИСАТИ

е за грч. А1 (лат. ае): Езоn, демон, ЕlГипат, Египта (геогр.), али ЕIГИПТ
т. 98Ь; в. и ај мит., 94Ь(1), 98а
е за грч. 01 (лат. ое): Едиn, економ, ЕIГИСТ (не Ајгист), т. 98а
т.98Ь еlГоизам, -зма, т. 94Ь(1)
е (обично) за грч. Ё - (Деметра, еlГоист(а), мн. -исти, егоистичан,
реторика), т. 98Ь; уп. и и -чна, еIГОИСТИЧКИ, егоистичност,

е за новогрч. А1 (Дикеос) , т. 99 инстр. -ошћу (-ости), егоисткиња


Е, међунар. скраћ. 'исток', т. 229с ед-мемоар

-еа, -еа- у речима страног порекла:


еда (везник и речца); еда ли ('има
ли' и сл.)
Геа, Андреа, идеал итд., в. т. 74а
Едвард (енгл. Edward), т. 119с, 120
ЕБИНlГхаус (нем. Ebinghaus), т. 143 EДlГap (енгл. Edgar), т. 119Ь, 120
ев каткад (трад.) за грч. ЕУ (Зевс, ЕдинбурlГ (енгл. Edinburgh), т. 118
Европа), т. 98Ь; в. и еу ЕДИII (не Ојдип), т. 98а
ев за новогрч. ЕУ, с прелазом в у Едмунд (енгл. Еdшuпd), т. 118
Ф испред безвучног сугласника (Е­ Едхем, т. 76f(3)
ванzелос, Елефтериос), т. 99; в. еу -еи у мађ. презименима на -E1, -ЕУ,
Ева (нем. Еуа), т. 143 т.137
еванВјеље, в. јеванђеље еј за грч. Е1 испред вокала или у
Еванс (енгл., не "Евенс" или "Е- преради завршетака, изузетно и

венз"), т. 120 пред сугл. (Енеја, Посејдон), т.


евнух (хс. еунух) 98Ь; в. и и
Евроазија, т. 48с -еја у речима страног порекла: иде­
Евроазијци, т. 48с ја, еnоnеја итд., в. т. 74а
Европа, европски, Европљанин, ек., скраћ. 'екавски' (изговор, књ.
Европљанка, дат. -ки (не Еуропа наречје)
итд.); европејски, Европејац, Еквадор (шп. Ecuador), т. 179
Европејка (заст. и стил. обележе­ еКЛОlГа, дат. -ги, т. 86с
но) еко- редовно спој ено (еколоzuја,
европеизам, -зма, ген. мн. -зама еколоz), али с црТИЦом ако се на­
(реч из лексике шире својствене глашава рашчлањеност или ако се

европским језицима, нарочито спој употребљава као стилска


грч. и лат. порекла, у сл. зн. И конструкција: eko-мumuнz, еко­
интернационализам), в. т. -странка, у иронији и еко-nомо­
94Ь(1) дарство и сл., т. 49е(4)
европско-амерички; евроамерички економ; економика (дат. -ци); еко-
(или с цртицом, према знач.), т. номија, т. 48а
58f(5) eKOHOMCKO-IIОЛИТИ'llКИ, т. 58е(2)
ElГej (и Јегеј, али не Ајгеј), ElГejcKo екранизовати, т. 100Ь
(и Јегејско) море, Егејска (и Јегеј­ екс-: екскраљ, ексшамnион итд.;

ска) Македонија, т. 98а али: екс- Чехословачка, екс-Слави­


егзактан, еlГзактност (инстр. -ошћу, ја, т. 49Ь
ретко и -ости) Екс ан Jl1pOBaHC, Екс ан Прованса,
егземплар, егземпларни т. 57Ь
егзибиција, еlГзибициони, еlГзиби­ екселенција (малим словом), т. 39с
ционист(а), мн. -сти, еlГзибициони­ ексик (прид. непром.): ексик мера
зам (обичније него ексхибиција ('неправа, нетачна мера'), т. 50а
итд.) експерименат и експеримент, -нта,

еlГзистенција; еlГзистенцијалан, -лна, ген. мн. -ната, т. 94Ь(2)


егзистенцијалист(а), мн. -сти, експериментисати (-ирати), т. 100Ь;
егзистенцијалистички уп. и ирати
ЕКСПЕРТ - ЕСТ АШ 371

еКСlJlер1Г, ген. мн. експерата, т. Енејида, т. 14h


94Ь(3) енглеско-амерички; аНЈГлоамерн'IКН

експрес (прид. непром.), одвојено (или с цртицом, према знач.), т.


писаље: Оријент експрес, Балкан 58f(5)
експрес, Полонија експрес (имена енглеско-бурскн рат, т. 27а
возова); експрес ресторан, екс­ Ендру (енгл. Andrew), т. 118
прес чистионица, т. 50Ь(1) -еIlllКО (у рус. и укр. именима, из-
експреСИОllшзам, -зма, т. 27g ворно укр. наставак), в. т. 156d(3)
еКС1Гра, т. 52е, спојено: екстрапро­
Еllllрике (порт. Henrique), т. 149
фит, екстрадоходак, екстракла­
Енрнке (шп. Enrique), т. 179
са, екстразарада; одвојено кад до­
Еllпезам (перс.), т. 112е
бије значеље придева и посебан
нагласак: имала је неки екстра еllll1ГУзијаС1Гкиња, 82а(1)
укус, није било за њих екстра со­ еНЦИКЛОlJlеДИС1Гкиња, т. 82а(1)
бе, нудимо вам екстра услове Еол (не Ајол), т. 98а
еКС1Гремизам, -зма, мн. -зми, -зама, Еос и Еоја (грч., ж. мит.), Еој ИJII ,
т. 94Ь(1) т. 97с(3), 103е
екцем (у П и егзем) епархија Хвосно, ХВОС1ГаJIIСПШ епар-
ел, члан у ар. именима, без обзира хија, т. 26аЬ
на позиционе изг. варијанте, т. еlJlидемиологија, т. 48а
110cde еПИЗОДНС1Гкнња, т. 82а(1)
Ел Аламејн, Ел Аламејна, т. 57Ь еIJlНIШ, дат. -ци, т. 86с
(одв. пис.), т. 23 (вел. слово) еlJlИ1Грахиљ
Ел Асад, в. Хафиз ел Асад
еПОIJI~а, -~e, в. т. 74а
Елбасан, трад. алб., т. 107Ь(2)
еlJlоха, дат. епохи и епоси, т. 86с
Елдорадо ( област); елдорадо (фиг.
Ера (ген. Ере), Еро (ген. Ера и Ере)
'земља богатства')
Ера1Га и Ера1ГО (грч., ж. мит.), дат.
елеК1Грификација, инстр. -цијом, т.
Ерати; Ера1ГНIII, т. 97с(3), 103е
73с
Ербје (франц. НегЫег), т. 164
електро-: електроиндустрија,
еРКОJIIДИШIII, т. 50е
електроnорцелан, елеюnроnотен­
Ермитаж, т. 14g
цијал, електроnривреда, електро­
техника итд., т. 49а ЕРlllандез (шп. Hernandez), т. 179
елемена1Г (елемент), -нта, ген. мн. Ернес1Г (енгл. Ernest), т. 119с, 120
-ната, т. 94Ь(2) -еро, в. под -оро

Елза или Елзе (нем. Else), т. 143 Ерос (не Ерот) (мит.), т. 97с(2);
Елзи (енгл. Elsie), т. 118 еРО1Гика (дат. -ци), еРОТН'lаJII, -чна
Елијар, т. 73с ерудицнја; ерудит(а), мн. -ити
еЛИlJlса, еЛИlJIтичан, -чна, еЛИIJIСОНД -ес, -ос и -ус, наставци античких

ељда, не него хељда двосл. имена (с једносл. основом)


Ема (енгл. Еmmа), т. 118 који се радо задржавају (нпр.: Хер­
емајл, емајлнратн (обичније него мес, Делос, Лезбос, Самос, Хиос,
емаљ и сл.) Хиnнос, Арцс); мање су обични
ембрион (необ. ембрио), ембрно­ облици без тих наставака (нпр.
лог, ембриологија, ембрнолошки; Дел, Хиј, Сам), т. 97с(1)
ембрионалан, -лна есеј, есејИС1Г(а), мн. -сти
Емери (енгл. Еmегу), т. 119а Ескорнјал (шп. Escorial), т. 179
Еми (енгл. Emmie), т. 118 ескудо (порт. escudo), т. 149
-ему - в. -оме, -ему есперанто, еспераJIIТНС1Г(а), мн. -сти,
ен-бомба или N-бомба (неутрон­ еспераН1Гисткиња

ска), т. 51аЬ Есташ (франц. Eustache), т. 164


372 ЕСТЕР - ЖЕЛЕЗО

ЕС1Гер (енгл. Ester), т. 1l9b јални (према знач.), т. 58f(5)


еС1Ге1Га, еС1Ге1Гичар (ређе естет, есте­ Е1Грурија, етрурски, Е1Грурац,
тик) Е1Грурка, дат. -ки (обичније него
Есхак или трад. Исхак (перс.), т. Етрушчанин, Етрушчанка, етруш­
1l2i чански, етрушки)
етаж, етажа (обичније него етажа, Е1Гхем (алб. Ethem), т. 108 (одсту­
етаже) пање од об. преношења алб. ТИ
етар, етра и е1Гер, етера као 1Г)
Етвеш (мађ. Otvos, трад. правопи- etc., скраћ. 'et cetera', т. 226Ь
сом Ебtvоs), т. 139 еу за грч. ЕУ (Еурипид), т. 98Ь
е1Гика, -ци, т. 86с еу за новогрч. ЕУ у крајњем слогу
еТИМОЛОlГlпја, т. 48а (Одисеус), т. 99
Е1ГИOJIшја, Е1ГИОllJlљаIllИIII, Е1ГIIIОlJlљаlll­ Еуридика (грч. Еuridikё), т. 97а,
ка, е1ГИОIllСКИ; арх. АБИСИlllија (хс. дат. -ки т. 86Ь(4)
Абесинија), Абисииац итд. еуфемизам, -зма, ген. мн. -зама
ЕТI!Ш (грч. Аitпё), т. 97а (реч пробрана да се ублажи значе­
е1Гничко-иаЦИОlllални; е1Гнонацио- ње појма, као замена за стилски
lIIални (према знач.), т. 58f(5) грубу реч), т. 94Ь(1); скраћ. еуф.
е1Гнографија, т. 48а Еуфра1Г (грч. Еuрhrаtёs), т. 97а
е1ГнограФско-национаШJlИ; е1Гнона­ Ехо и Еха (грч. ж. име), т. 97с(3)
ционаЛIIIИ (према знач.) т. 58f(5) ефеlllДИ, одвојено, т. 54а: ефенди
е1Гlllографско-социјални; еТIIОСОЦИ- Мита, ефенди Мити

ж за кин. R на почетку слога (уп. жвакати, жваћем (жватати - жва­


ЖеllМШII жибао, кин. Renmin п­ ћем, жвакати - жвачем); облици
Ьао), т. 134 жвата1ГИ и жвачем изашли су из
ж за пољ. RZ (иза безвучних ш): употребе, бар у српском изразу, в.
Гжеzож, Кшешовице, т. 147 Т.88
ж У перс. именима (нпр. Бижан), за -ждити, обично у слож., као: зажди­
разлику од ар., т. 1l2a ти, lIIаЖДII1ГИ, IIJIРОЖДИ1ГИ, сажди1ГИ,
ж. (у реч ницима и ж), скраћ. 'жен­ УЖДИ1Ги - заждим, зажде (некњ.
ски', 'женски род' заждијем, заждију), заждих, за­
Жак (франц. Jacques), т. 164 ждио-заждила, заждивши, зажди­
ЖаКЛИlllа, франц. (грам. прилагођа- вен
вање), т. 103е
Ждјар (чеш. Zd'ar), т. 173
жалац, -лца, ген. мн. -лаца, т. 91с(3)
ждреб, в. жреб
жалостаlll, -сна, т. 82а(2), 82Ь
ждреБИЧИIII (према ждребица), ек. и
жаљење, т. 79
ијек. Т. 85Ь
Жан (франц. Јеап) , т. 164
ждријеб, В. жреб
жаlllдар и жаlllдарм, жандармерија,
жандармеријски' ЖебељаlllУ (рум. Jebeleanu), Т. 152
Жаlllе1Га, франц .. (грам. прилагођа- жеДllllети (ек.), жедњети (ијек.)
ваље), т. 103е . ЖелеЗlllичар (ек., спортски клуб) и
жаока, дат. -ци, ген. мн. жао ка Жељезничар (ијек., други клуб),
жариmни, т. 82а(2) Т. 14g
жаР-llIтица, т. 50с(2) железо, железаи, -зна, железара,

жБУIIII, мн. -ови (обичније него џбун) железница, желеЗlllичар (вок. -ару
ЖЕЛЕТИ - ЖУПАНЧИЋ 373

и -аре; -арев и -аров), желеЗIJIИ­ живуliи, прид., уп. живети, живјети


чаЈ!>ка (дат. -ки) , железиичаЈ!>СКИ, жидак, житка (комп. жиђи и житки-
желеЗIIIИЧКИ (ек.); ЖелезЈН[ИК ји)
(геогр.) жилавка (вино), дат. -вци и -вки, т.
желе1ГИ, желим, желе, желећи, же­ 29f
лех, жељах, желео-желела, жељен жилет (према изумитељу), т. 28а
(ек.) ЖилијеlJl (франц. Julien), т. 164
жели1ГИ, не него желети (ек.), же­ ЖИЈ!>И, -ија, инстр. -ијем, мн. жирији,
љети (ијек.), в. т. 68 дат. жиријима
жељезо, жељезаlll, -зна, жељезаЈ!>а, ЖИЈ!>О у спојевима, т. 50Ь(2) , пред­
жељеЗlllица, жељезиичаЈ!> (вок. ност одв. писању: ЖUРО рачун,

-ару и -аре, присв. -арев и -аров), ЖUРО конто, ЖUРО наЛО2 итд.

жељеЗlllичаЈ!>ка (дат. -ки) , жеље­ Жиропща (франц. Gironde), т. 164


зиичарски, жељеЗIJIИ"lКИ (ијек.) -жица - испред наставка -ица нор­

Жељезовце (слч. Zeliezovce), т. 159 мална је промена ][' у ж: књuжuца,


жеље1ГИ (ијек., не желити), желим, ножuца итд., т. 85d; уп. -пща.
желе, желећи, жељех, жељах, же­ жишка, -шци, ген. мн. жижака и

лио (не жељео), жељела, жељен жишки

жеlllа БОЈ!>ац, т. 59а Жјеlll (франц. Gien), т. 164


ЖеlJlева (франц. Geneve), т. 164 жлеб, жлебаст, жлебити, жлебиli,
жеlllка, дат. -ки жлебови1Г (ек.)
Жеимии жибао, т. 21d жлезда (не жљезда), ген. мн. жлезда
же1Гелац (-оца, вок. -еоче, ген. мн. (ек.), жлијезда, ген. мн. жлијезда
-ел аца) , жетелаЧIIШ, же1Гелица (ијек.), т. 94с(1)
(-ичин), т. 91с(1) жлеЗДIJIИ (ек.), жлијездии (ијек.), не
же1ГИ и жњети, жањем и жњем, жљездни, в. т. 82а(3); обичније је
жању и жњу, жањући и жњући, ек. жлездани, ијек. жљездани
жањи и жњи, жњех-жње и жех-же, жлијеб, жлијеби1ГИ (ијек.)
жањах и жњах, жео-жела и жњео, жлијезда, в. под жлезда
жњела (дијал. је жњио) , жњевен и жлијеЗДIJIИ, в. под жлездни
(по)жет (ретко); тако и сложени жљебаст, жљебиli, жљебовит (и-
глаголи као lJIаже1ГИ и иажње1ГИ, јек.)
ПlOжети и lJIожње1ГИ и сл. жмигавац, -вца и мигавац, -вца

-же1ГИ, само у слож., као НIIЈ!>оже1ГИ, Жоаким (порт. Joaquim), т. 149


сажети и сл. - сажмем, сажму, Жозеф (франц. Joseph), т. 164
сажех-саже, сажми, сажео-сажела, Жордао (порт. Jordao), т. 149
сажет, сажев(ши) ЖОЈ!>Ж (франц. George), т. 164
жеlliи, жежем, жегу, жегући, жези­ ЖЈ!>еб (ек.), жријеб (ијек.), мн. -ови
јах, жегох-жеже, жези, жегао-же­ (обичније него ждреб, ждријеб)
гла, (о )жегавши, жежен Жуби (алб. Zhubi), т. 108
жеllща (дем. од жеђ), т. 75 Жуковски (рус.), за ж. особе Жу­
живе1ГИ (не живити), живим, живе, ковска, т. 156Ь
живећи (а придев је живући), жи­ жуљајив, т. 73а(2)
вех, живљах, (и)живљен (ек.) ЖУlJlа: Средска или Сретачка жуnа,
живје1ГИ (не жИвити), живим, живе, Сuрuнunка жуnа, жуnа Брсково,
живећи (не живјећи; придев је жи­ т.26аЬ
вући), живјех, живљах, (и)живљен жуnnаlJlија: Крuжевачка жуnанuја,
(ијек.) Бачко-бодрошка жуnанuја (ис­
Живјец (пољ. Zywiec), т. 147 тор.), т. 26Ь
Живојии, Живојииов, ЖивојИlJIовиli ЖуnnаИ"lиli (Отон), трад. слнч.,
374 ЖУРКА - ЗАГАСИТО-

ЖУl!lанчич, по транскр. систему, т. јек.), трад., т. 10Я, вел. слово, т.


105е 21d
журка, дат, -ки, ген. мн. журки, уп. жутка, дат. -тки, ген. мн. -тки, т.

Т.8БЬ 8БЬ(1)
ЖУРIIШЛИС'ПП'lња, т. 82а(1) жуlllШ, дат. -ћки, т. 8БЬ(1)
Жута реиш (ек.), Жута ријека (и- Жуlliко (пас), т. 14е

з за грч. S, по правилу у међусамогл. забелешка (ек.), забиљешка (ијек.),


положају у апелативима, мање до­ дат. -шци, ген. мн. -жака

следно у властитим именима, на забити, в. бити, бијем


саставу сложеница и уз сонанте заБОlГа; за боza милоza, т. б2Ь
(криза, Сизиф, nаразит, nлазма), забрекнути, обичније него забрећи
т. 98Ь; за хс. в. и т. 100 (забрекнем, забрекну, забрекнух
з за лат. међувокалско S а з и с за и забрекох, забрекнуо и забре­
S уз сонанте и на саставу сложени­ као); тако и набрекнути и набреlliи
ца, т. 98с завазда, т. б2Ь
з (ређе) и с за нем. почетно предво­ завапити, в. вапити

калско S (Зиzфрид, Сиzфрид, Сu­ завек(а), ек. (прил.), т. б2Ь


менс), т. 142, 143 за вече, за вечерас, т. б2Ь
з у перс. именима (А базар, Зија) , за видела (ек.), т. б2Ь
према д у ар. (за интердентал и завидети (ек.), зашпдјети (ијек.)
емфатик), т. 1l2bc за видјела (ијек.), т. б2Ь
з за пољ. Z пред слоготворним 1 завијек(а), ијек. (прил.), т. б2Ь
(Казимјеж), т. 147 зависан, -сна (од глагола зависити),
з за порт. Z и кад је изговор типа т. 82Ь(5) (уп. завистан)
[z]: Круз, Васкез, т. 149, 150с завистан, -сна, Т. 82а(2), 82Ь; овако
з боље него с за шпанско Z: Вела­ само у заст. значењу 'завидљив', а
скез, За.мора, Заnата, Ибањез, у ЗН. 'који зависи од неког' само
Круз, Лазариљо, Мендоза, Пиза­ зависан, В. Т. 82Ь(5)
ро, Сомоза завод, заводски; Завод за урбаиизам
з. и З, скраћ. 'запад', т. 229с (скраћ. име Завод), Завод за изда­
за (предлог уз прилоге): засад(а) вање уџбеника и сл.
("засада добро стојимо", у зна­ заволети (ек.), завољети (ијек.), В.
чењу привремености) и за сад(а) волети

("нешто за сад (а), а нешто за завратак, -тка, МН. завраци, -така,

касније", у значењу намене); ре­ Т.8lb


довно: за кад(а) јер је значење завртка, дат. -ТКИ,геН.МН.завртака

увек намена (обично је тако и у за и завртки, Т. 8БЬ(3)


тад, за тада), т. б2а(1); заврћи и заврIГНУТИ, В. врћи
за, одвојено писање предлога уз заврmетак, -тка, МН. завршеци, -та­

личне заменице: за ме, за те, за ка, Т. 8lb


се, за њ, за мном, т. б2а (б) ЗаlГа, дат 3аги, Т. 8БЬ(4)
забављачицин, т. 85с заlГасито-:заzаситозелен, заzасито­

забадава, т. б2Ь плав, заzaситоцрвен итд.


ЗАГОНЕТКА - ЗАМРЕТИ 375

загонетка, дат. загонетки и загоне- закачкица, т. 85d(1)


ци, ген. мн. загонетака, т. 86Ь(3) закисјелити (арх.), стандардно је за­
загонеТКlща и загонечица, т.
85d(1) киселити, в. т. 68k
22
Загора и ДалмаТНllIска Загора, т. заклати, в. клати
Загорје и Хрватско Загорје, т. 22 Закон о научним д(ј)елатностима,
Загребачко свеучилиште, т. 30f т. 30е (могућно и малим словом)
загреllllСТИ в. грепсти
законик; Душанов законик (скраћ.
загристи, в. гристи
име Законuк)
загуд(ј)ети, в. под гудети
закратко, т. 62Ь
заГУСТIIТИ, заГУUIћен, загушћивати,
т. 87, 87Ь(7) закривати (некњ. закријевати), т.
за дана, за вид(ј)ела, т. 62Ь 68а(4)
задатак, -тка, мн. задаци, -така, т. залазак, -ска, мн. -сци, ген. -зака

8lb залетати се, в. долетати

задати, в. под дати залећи, в. леhи


задевица (ек.), зад.јевица (ијек.), залив у ек.; залив (хс. заљев) у
обичније у ек. и ијек. зађевица, т. ијек., т. 67с
68k заливати (некњ. залевати), у ек.,
задести, в. дести заливати (и залијевати) у ијек. т.
задићи и задигнути, в. одиhи 68а(4)
зад.јести, в. под дести зализак, -ска, мн. -сци, -зака

задовек (ек., прил.), т. 62Ь залијетати се, в. долијетати


за довече, т. 62Ь залистак, -ска, мн. -сци, -стака, т.

задовијек (ијек., прил.), т. 62Ь 8lb, 82а(1)


задрети (ек.), задријети (ијек.), в. залиха, дат. -хи и -си, т. 86с
дрети залуд(у)
задруга, дат. -зи, задрупш, т. 85а, зам., скраћ. 'за.менuчкu, за.менuца'
86d замагљење, т. 79
задуго, т. 62Ь замак, замка, мн. замци-замака и

Задунавље (или Прекодунавље), замкови-замкова

трад. превод. ма!). Dunantul, т. 140 замало (прил.)


задуха (не задува), т. 70Ь замастити, замашћен (замаштен),
зађевица (ек. и ијек.), уп. задевица, замаUIћење (замаштење), замаш­
задјевица (в. т. 68k) ћивати, т. 87, 87Ь(7)
заждити, в. ждити за ме, за мном, за њ, т. 62а(6),Ь
заимати, -мам и -мљем, зајмати заменити, заменим (не заменути),
(итер. од зајмити), т. 73а(4) ек.

за инат (тако и: у инат, уз инат), замерка (ек.), замјерка (ијек.), дат.


т.62Ь -ци

заискати, заиштем, т. 73а заметак, -тка, мн. замеци-заметака

заиста, не заисто замијенити, замијеним (ијек.)


зајахати, в. јахати замј., скраћ. 'за.мјенuчкu, за.мјенuца'
Зајечар, зајечарски, Зајечарац, За- замјерати (допушт. и замијерати,
јечарка (дат. -ки) према јез. осјеЋању), ијек., т.
зајмати, -ам, в. заимати 68а(1)
за кад, за када, т. 62Ь за мном, в. под за

закаснео, -ела (ек.), закаснио, за­ Замор а (шп. Zamora), т. 175, 179
касњела (ијек.); закаснелост (ек.), заморка (дат. -ки)
закасњелост (ијек.) Замошћ (пољ. Zamosc), т. 147
закачка, дат. -чки, ген. мн. -чака, и замрети (ек.), замријети (ијек.), в.
-чки, т. 86Ь(1) мрети
376 ЗАМУКНУТИ - ЗАСЈЕДАТИ

замукнути (замући), в. умукнути заплена, запленити (ек.)


заМ'Iица (од замка), т. 85d заишетати и заплитати, ек и ијек.
занавек (ек.), заШllВијек (ијек.) (ијек. ДОПУШТ. и заплијетати), из­
занатлијка, дат. -ки; занатлијишн, бор према јез. осећању, Т. 68а(2)
т. 85а, 86Ь(7) заплијенити (ијек.)
занемети (ек.), занијемјети (ијек.), запљена (ијек., према заплијенити)
у зн. 'постати нем'; некњ. је у овом
заиювед, -и, заповедити (ек.)
зн. занемити, занијемити, а прела­
заповест (ек.), инстр. -ешћу (-ести)
зно значење (учинити кога немим)
заповијед, -и, заuювиједити!! (ијек.)
није обично
занетн, в. -нети
заповијест (ијек.), инстр. -ијешћу
занијекати, занијекам и занијечем; (-ијести)
занијечи и занијекај заподенути, заПЈЮдести, заподети, В.

заннјемјети, в. под занемети денути, дести

занијети, в. под -нети заподјеипути, заподјести, заподјети,


зановет, -и (ек., бот.); зановеталац В. денути, дести

(-аоца, ген. мн. -алаца), зановета­ запослен, запосленост, запослење

лица (-ичин), зановетало, занове· (ређе запошљен, запошљеност, за­


тати (зановетам и зановећем, за­ пошљење)
новетај и зановећи, зановетајући и заПО'lетак, -тка, МН. започеци, -та­

зановећући), ек. ка, Т. 8lb


зановијет, -и (ијек., бот.); зановије­ запреЈГа, дат. -зи, Т. 86d
талац (-аоца, ген. МН. -алаца), за­ запреЈГНУТИ, обичније него запреliи,
новијеталица (- ичин), зановијета­ В. под спрегнути

ло, зановијетатн (зановијетам и запрека (дат. -ци), ек. и ијек.


зановијећем; зановијетај и занови­ запреишстити, запреишшliен (запре­
јећи; зановијетајући и зановијећу­ паштен), заl!lрепашћење (запрепа­
ћи), ијек., Т. 67 штење), заиирепашћНВ!IlТИ (запре­
зао, зла, зло; одр. зли, зла, зло; паштавати), Т. 87, 87Ь(7)
КОМП. 20ри, Т. 91е запршка (дат. -шци)
заобљење, Т. 79 заииустити, В. допустити
заонда (прил., у оно доба); за онда: зарад и заради (предл.)
требало му је за онда, а не за зарана (прил.)
касније зарЈ!јати (не захрђати), Т. 72
заостатак, -тка, МН. заостаци, -така, зарзати (не захрзати), Т. 72
т.8lb Зарија (од Захарија), прихваћена
зап., скраћ. 'заnад(ни)', у граматици гласовна промена, Т. 70
'запов(ј)едни (начин)' заруд(ј)ети, В. под рудети
запад; Запад (западне земље и наро­ заруменети (ек.), зарумењети (и­
ди); Западна Европа (када се ми­ јек.), поред заруменити; В. руме-
сли не само на геогр. положај него нети

и на групу земаља, политичку це­ засад(а) у знач. привремености, за


лину и сл.); западна Србија, Дивљи сада у знач. намене, Т. 62а(1), Ь
запад; запад - југозапад (т. 49с) засваЈГда (прил.)
Западна Морава, Т. 16 за се, за себе, В. под за
Западно римско (Западноримско) засијецати (ијек.), Т. 68а(1)
царство, Т. 20е засипати, В. сипати

запаљење (не запалење), Т. 79 засјати, В. сјати


Запата (шп. Zapata), Т. 175, 179 засједати (допушт. и засиједати,
запевка (ек.), запијевка (ијек.), дат. према јез. осећању), ијек., Т.
-вци 68а(1)
ЗАСЛЕПИТИ - ЗВАТИ 377

заслепити, в. слепити зато (у узрочном зн.), т. 62Ь; зато


заСЛlиrјеlJIИТИ, в. слијепити што (или: јер, а не "зато јер")
заслуга (дат. -зи) за трен, за тренутак, т. 62Ь; уп.
засмејати се, в. смејати се зачас

засмијати се, в. смијати се затрептати, в. трептати

засобице и заСОlJIце (прил., 'узастоп- затрти, затрети, затријети - в. са­


це') трти

заСlJIати, заспим-заспиш (не заспем­ затруднети (ек.), затрудним, затруд­


-заспеш), заспе и заспу неХ,затруднео-затруднела;затруд­

заст., скраћ. 'застар(ј)ело' њети (ијек.), затрудним, затруд­


застава (назив аутомобила), т. 28Ь; њех, затруднио-затрудњела; не за­

застава 101 и Застава 101, т. 29g труднити


за стално (прил.) заувек (ек., прил.), т. 62Ь
застарети, в. под старе ти заувијек (ијек., прил.), т. 62Ь
застарив (застарљив) за узврат, т. 62Ь, поред заузврат (П)
застарјети, в. под старети заустављив
застрети, в. -стрети, -стријети
заустити, заушћнвати, т. 87, 87Ь(7)
застријети, в. -стрети, -стријети
Захарјнн (рус.), т. 156Ь
засукати, засучем, засучу (не засуку
захватати, за.хватам (хс. захваћати)
нити засукају); императ. засучи,
зацело (ек., прил.), т. 62Ь
засучимо, засучите (не засуци, за­
зацељење (ек., не зацелење), зацје-
суцимо, засуците), т. 86е
засути, заспем-заспеш, заспу, тако
љење (ијек.), т. 79
и насути, IJIресути, просути, усути;
заценити се (од смеха, кашља, пла­
погрешно је "насипај ми кафу" ча), заценим се, зацене се, заценио
(треба наспи, насипати је несврш. се, поред заценути се, заценем се,

глагол) зацену се, заценуо се

затамнети (ек.), затамњети (ијек.), зацијело (ијек., прил.), т. 62Ь


-мним: кад небо затамни (постане зацјељење (ијек., не зацјелење), т.
тамно); затамнити, -мним: зата.м­ 79
нити собу (учинити тамном); за­ за"lас; за "Iасак, т. 62Ь
тамњење за"lетак, -тка, мн. зачеци, -така, т.

затворено-: затвореножут, затво­ 8Љ


ренозелен, затвореноnлав, затво­ зачети, зачнем, в. почети

реноцрвен итд. за"lУДО; али: за чудо велико, т. 62Ь


за те, в. под за зашивати (не зашијевати), т. 68а(4)
затегнути (и затећи), затегнем, за­ зашити, зашијем, импер. зашиј, за-
тегни, затегох и затегнух, затегао шијмо, зашијте, т. 74с, 74е; в.
и затегнуо, затегнувши и зате- шити

гавши зашто (узрочно), али: нема се за


затећи, затечем, затеку и затекнем, utmO ухватити, т. 62Ь
затекну, затеци и затекни, зате­ Збарбаро (итал. Sbarbaro), т. 122
кох, затекао-затекла, затекавши, ЗБИIГњев (пољ. Zbigniew), т. 147
затечен збити, в. бити, бијем
затим; за тиме, т. 62Ь збоlГОМ (поздрав при растанку)
Затисје (мађ. Тiszantul), трад. пре­ Зборник за lJIутнш.е (књига), т. 29Ь
вод, т. 140 збрда-здола, т. 59с, 62Ь
затнцатн према затаћи (само тако) збрка, дат. збрци, т. 86d
затнцатн према затећи, у ек. и ијек. збројовка (оружје), т. 29f
(ијек. и затјецати, сада углавном у збуњнв и збунљив
хс.), т. 67с, 68а(3); за затијецати в. звати, зовем, зову, зовући, зови, звах
т. 68а(3) и зовијах, звах-зва, звао-звала,
378 ЗВЕЖЋЕ - ЗЕТА

зван и зват; тако и од слож. глаг. зевнути, ек.; зијевнути (зијехнути је


као зазвати, дозватм:, lIIозвати и сл. дијал.), ијек., Т. 70а
звежПје (ек.), звијежПје (ијек.), в. Зевс, Т. 34а
сазвежђе, сазвјежђе Зегерс или lCelГepc (нем. Seghers), Т.
звезда, звездан, звездар, звездаст, 143
звездаш (вок. -ашу), звездица, зве­ зејтин (не зеитин)
ЗДОВИТј звездознанац (инстр.
зека, дат. зеки, Т. 86Ь(5)
-нцем), звездолм:к (ек.)
зекан (кољ зекасте длаке) и Зекан
Звездара (део Београда), т. 14с
(име коља), Т. 31
звездни (ек.), в. т. 82а(3)
звездознанство (ек.), т. 48а зелембаћ (од зелен), Т. 78
звер, ген. звери и звера, звере, -ета зеленашки, зеленаштво (од -шски,
(зб. зверад), звериље, зверм:љм:, -шство), Т. 82с(3)
зверје, зверка (дат. -ки) , зверокра­ зелеJflкаСТОlJlлав, Т. 58g
дица, зверство (ген. мн. зверста­ зеленкастосм:в, Т. 58g
ва), ек. Зеленко (топ, појединачна персони-
звм:ждати, звиждаЧј звм:ждукати, фикација), Т. 29f
звиждућем (звиждучем), Т. 88 Зеленортска острва, Т. 20d
звизга, дат. -зги зеље свете Марије (бот.), Т. 28d
звијежђе (ијек.), В. сазвежђе, са- зељице девице Марије (бот.), Т. 28d
звјежђе Земаљски музеј, Т. 30е
звијезда (ијек.) земм:чка, дат. -чки, ген. МН. -чака,

звијездни (ијек.), В. Т. 82а(3) Т. 86Ь(1)


звијер, ген. звијери и звијера, звије- Земља и земља (према зн.), Т. 32Ь
ре, звјерета (зб. звјерад), звијерје Земља: Земља Херцеzова, Земља
(ијек.) Црнојевиhа (називи у споменици­
Звир (хол. Zwier), Т. 169 ма, документима), Т. 26а
звјездан, звјездар, звјездаст, звје­ Земља м:злазећеlГ сунца (ум. Јапан),
здаш (вок. -ашу), звјездица, звје­ Т.20е
ЗДОВИТј звјездозм:анац (инстр. Земља хиљаду (тисућу) језера (ум.
-нцем), звјездознанс1ГВО, звјездолик Финска), Т. 20е
(ијек.), уп. Т. 48а (спој. писаље) Земљеведеније (часопис, рус.), Т.
звјерка (дат. -ки), звјериље, звјерм:­ 156d(2)
љи, звјерокрадица, звјерски, земљм:шни, Т. 82а(2)
звјерство (ген. МН. звјерстава), земљоделац (ек.), земљодјелац (и­
ијек. јек.), -лца, ВОК. -лче, инстр. -лцом
Зволе (хол. Zwolle), Т. 169 и -лцем, МН. -лци, ген. -лаца, Т.

звонарка (дат. -ки) 91с(2)


Зворнички санџак, В. санџак 3вор- зеМЉОIJIИСНИ, Т. 58а
ник и Т. 26аЬ Земун,земунски,Земунац,Земунка
зврчка (дат. -ки) (дат. -ки)
ЗlГамбати (итал. Sgambati), Т. 122 зена, зенм:ца (ек.); Зеница (геогр.),
Згб., (3гб), скраћ. 'Заzреб', Т. 225f Зешща Нова (жел. станица); Зе­
згодитак, -тка, МН. -ици, -итака ничанин и Зеничак, Зеничанка
ЗlГорег(а) (прил.): није З20реz(а) да (дат. -ки) и Зеничкиља, зенички
nокушаИl зеIlIСТИ, зебем, зебу, зебући, зеби,
здесна (прил.); здесна-слева (ек.), зебијах и зебах, зебох, зебао-зе­
здесна-слијева (ијек.) бла, (о)зебавши; тако и од СЛОЖ.
здухач (не здувач) глагола као назеlJlСТИ, озеlJlСТИ

зеватм:, ек.; зијевати (зијехати је Зета, зетски, ЗеlliаНИJfl, Зећанка


дијал.), ијек., Т. 70а (дат. -ки); Зетска бановина (ис-
ЗЕЧЈИ - ЗУКА 379

тор., т. 26Ь) , Зеmски дом (име де, знао, знала, (по)знавши, заст.
зграде) (по)знав, знан (знат); тако и у
зечји (зечији), т. 74d СЛОЖ. познати, признати, сазнати

зидар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем и итд. осим ТРП. (познат, признат,
-ом), зидарев и зидаров не -ан)
Зија (пере.), т. 112с значка, дат. -чки, ген. МН. -чака и

зијевати, в. под зевати -чки, Т. 86Ь(1)


зијевнути, в. под зевнути Зографско јеванђеље, Т. 29Ь
зијехати, в. зевати Зодијак (круг сазвежђа), Т. 14d
зијехнути, в. зевнути Зојдер Зе, Зојдерско језеро (хол.
Зико (порт. Zico), т. 149 Zuider Zee), Т. 169; уп. и Т. 166
зј за пољ. ZI пред самогласницима Зориља (шп. Zorilla), Т. 175, 179
(Зјелињски), т. 147 Зоричиnn (према Зорица)
Зјелињски (пољ. Zieliriski), т. 147 Зорка(дат.Зорки,Зоркин),Зорки-
зјепш, зјеница (ијек.), т. 67 чин (према Зоркица)
златар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем зорли (прид. непром.): зорли јунак,
и -ом), златарев и златаров зорли д(ј)евојка, Т. 50а
Златибор, Златиборац, Златибор­ Зосја (пољ. Zosia), Т. 147
ка, златиборски, т. 57а зрак (мн. зраци и зракови)
Златица (део Подгорице), т. 14с зрака (дат. зраци)
златка, дат. -тки, ген. мн. -тки -зраци, -зраке: а-зраци (-зраке), х-
(зоол., куна); Златка (име), т. -зраци (-зраке) и сл., Т. 51а
86Ь(3) зрео, зрела (прид.), КОМП. зрелији
златnnожут, в. т. 58g (ек. и ијек.), Т. 68с
злато(ПI)-хлорид, тако у интерном зрео и зрио (од зрети), В. зрети и
стручном изразу, т. 50d, али неспо­ зрио

јиво с општим правописом зрети (ек. и ијек.), зрим (зрем), зру,


Злокуlliани (макед. Злокукани), т. зрући, зри, зрех-зре, зрео-зрела
106а (ек. и ијек.), зрио-зрела (ијек.);
злосреlliаnn (злосретан) итд., в. под тако и СЛОЖ., нпр. сазрети, сазрим

срећан (сазрем), сазру, сазри, сазрех-са­


Змај: Јован Јовановић Змај, Змајев, зре, сазрео-сазрела (ек. и ијек.),
т. 14а, 15; Змај Огњени Вук, Змај сазрио-сазрела (ијек.), В. Т. 66а
од Ноћаја -зрети, у СЛОЖ. глаголима као: про­

Змај Јовнна (улица), т. 54Ь (и Змај­ зрети (ек. и ијек.), прозрем и про­
-Јовина П). зрим, прозру (П И прозрё), прозри,
Змареља (итал. Smareglia), т. 122 прозрех-прозре, прозрео-прозрела

змија (змије, змији, вок. змијо, (ек. и ијек.), прозрио-прозрела (и­


инстр. змијом), змијски, змнјолик, јек.), В. Т. 66а
т. 73Ь(1) зрио и зрео (од зрети, в.), ијек.;
знак, мн. знаци, дат. -цима и знако­ тако и: дозрио и дозрео, Пlрезрио

ви, дат. -има, 86а и презрео, сазри о и сазрео, Т. 68с


зналац, -лца, вок. -лче, мн. -лци, зубатац (риба), ген. зубаца, МН. зу-
-лаца, т. 91с(2) баци, -атаца
знати, знам (знадем), знајући (зна­ зубац, зупца, МН. зупци-зубаца
дући), знај (знади), знадијах и знах Зубин Поток (геогр., село)
(имперф.), знах, зна и знадох, зна- зу ка (дат. зуци)
380 И - ИЗАЋИ

и за грч. У кад није у дифт. дигра­ игманац, -нца (учесник Игманског


фима (Олимп), 98~ марша), т. 28е
и каткад за грч. Е (под визант. Игмански март, 27d
утицајем): Атина, т. 98Ь; в. и е ИГllIасио (не "Игнасјо"), шп., т. 176
и за грч. Е! (Сирена), т. 98Ь; в. и еј Игишс (итал. фабрика и спортско
и за новогрч. I, Н, У, EI, OI, т. 99 друштво, латински облик - Ignis),
и иј за итал. предвокалско I, (Фаби­ т. 122
јано, Бјанкини), т. 121с, 122 ИIГО (франц. Hugo), т. 164
и и ј за франц. I испред самогл. ИlГралиште, ИlГраЛИШIlIИ, т. 82а(2)
(Лијеж, Пјер), т. 161, 164 ИlГраllIка (дат. -ци)
и боље него ј за шп. I иза сугл. и ИlГрач (вок. -у, инстр. -ем), ИlГрачев,
испред самогл. (Сијера Невада, ИlГрачки; играчица, играчицин (т.
Дијего, Дионисио), т. 176, 179 85с)
и. и И, скраћ. 'исток' (прва и 'ис- ИlГрачка, дат. -чки, ген. мн. -чака,

точно' и сл.), т. 229с т. 86Ь(1)


иако, т. 73с идеал, т. 74а
Ибаљез (шп. Ibafiez), т. 175, 179 идеализам (-зма, мн. -зми, -зама),
Иберија, иберијски (иберски), Ибе- идеалист(а), мн. -сти, идеалист­
ријац (Иберац); Иберијско (Ибер­ киља

ско) полуострво, поред Пиринеј­ идеја, идеје, идеји итд., в. т. 74а


ско полуострво и-деКЛИllIација, i-деклинација, т. 51а
ИбllI (и преоблика ЈБен, ар.), т. 110е идеологија, т. 48а
Ибрахимбеговић, в. т. 56е иди ми - доПји ми, т. 59d
Ивана] (јап. Iwanai), т. 123с идолопоклоник, идолопоклонички,

ИваllI ЈБРlllјег (предност одв. пис.), т. ИДОЛOlЈЮклонство

57с и др., скраћ. 'и друzo', 'и друш', т.


Иван !Грозни, т. 19а 225Ь
Иваниlli !Град, Иваниh Града (пред­ ие., скраћ. 'индоевроnски', т. 225f
ност одв. пис.), иваниlliградски, т. ижПјикати, ижђикам, т. 77а(1)
57с ижПјускати се, ижђускам се, т. 77а(1)
IIIваново цвеltiе (синоними: иван­ иживљен
-цвет, ивање цвијеће, ивањско цве­ из (а) IГlIIати , в. гнати
ће), в. т. 28d -изам (из грч.); у суфиксу обавезно
Иван плаНИllIа, предност одв. пи­
долази а у ном. једн. (архаизам,
сањ у (поред Иван-планина), т. 57 d
плеоназам) и ген. МН. (арахизама,
Иван седло (превој), предност одв.
nлеоназама), Т. 94Ь(1)
пис., т. 57d
изасобице и изаСOllще (прил., 'уза-
ИIIШН-lЦВет (ек.), иваН-lЦВијет (ијек.),
стопце')
т. 50с(2)
изаткати и исткати, В. ткати
Иваљдан, Ивањдана и Ивања дне, о
Ивањдану и о Ивањ у дне изатрке (из залета), Т. 62Ь
иваље цвијеће, в. иванов о цвеће изаћи, изађем, изађох, изашао-иза­
иваљско цвеlliе, в. иваново цвеће шла, изашавши (заст. изашав);
Ивин (према Ива и Иво, ген. Иве) осим отићи (в.) овакве облике
Иви"lИН ( према Ивица) имају сви глаголи СЛОЖ. са ићи:
Ивлин (енгл. Evelyn), т. 118 доlliи, заltiи, изиltiи, наћи, наићи
Ивов (према Иво, ген. Ива) ИТД.; некњ. су облици изисти, оби­
игда (обичније икад, икада) дем и СЛ.; уп. посебно и nрећи
игла, ген. мн. игала, т. 94с(2) (пријеhи)
ИЗАШТО - ИЗНЕСЕН 381

изашто и и за што, т. 6lb(2) IПздава'llКIП, IПздаваштво, т. 82с(2)


избећи (избегнути), избегнем, из­ IПздава'llКО предузеће: Издавачко
бегни, избегох(избегнух),избегао nредузеhе "Матица српска" и
(избегнуо), избегаВlllИ (избегнув­ (схваћено описно) издавачко nре­
ши), избегнут, ек.; тако и одбећи дузеhе Матица српска ("Матица
(одбегнути), IIребећи (пребегну­ српска"), т. 30а; тако и: Издавачко
ти), IIрибећи (прибегнути) и др. nредузеhе "Народнд књиш" (ако
избити, в. бити
је то званични назив), а малим
почет. словом када се схвата опи­
избјећи (избјегнути), избјегнем, из­
бјегни, избјегох (-гнух), избјегао сно или када је званични назив
(-гнуо), избјегаВlllИ (-ГНУВlllИ), из­ друкчији
бјегнут, ијек.; тако и одбјећи (-гну­ издавна (прил.)
ти), ПJlребјеJliи (-гнути), пnрибјећи издајlПца (вок. -це и -цо), т. 73а(2),
(-гнути) и др. IПздаји'llИН, т. 85Ь
издалека, издаље, т. 62Ь
изблиза, изближе, т. 62Ь
издати, в. под дати
извагати, в. вагати

изван (предл.), изваlllа (прил.) издејствовати (ек. и ијек.; ијек. и


изведив и изведљив, обичније из- издјејствовати), т. 68k
нздићи, издигнути, в. диhи
вод(љ)ив
известан, -сна (ек.), извјестан, -сна издно (предл.), т. 62Ь; уп. под -дно
(ијек.), т. 82а(2), 82Ь издубока (прил.)
изве'llери, т. 62Ь; уп. вече
издупсти и издубити, в. дупсти
ЈИ[зегем (хол. Izegem), т. 169
извиljаЧИIЦИIII, т. 85с
извинити (се), извиним (се), изви­ ИЗIПJliи, изиђем, в. изаhи

НИlll (се), извинио сам (се), изви­ изlj-, в. т. 77а(1)


нила сам (се) - не извинути (се), изједна, т. 62Ь
изјутра, т. 62Ь
извинем (се)
извјестан, в. под известан
излагачки, т. 82с(2)
излећи (ек.), IПзљећи (ијек.), в. -ље-
изводив и изводљив

изводилаlЩ, -иоца, вок. -иоче, мн.


hи, -љести

-иоци, -илаца, т. 91с(1) изле'llење (ек.)


изволевати (ек.), боље него извоље­ изле'llИВ (излечљив), ек.
вати изљечење (ијек.), В. Т. 77Ь(1)
изволети (ек.), извољети (ијек.), из­ изље'llIПВ (изљечљив), ијек., Т.
волим, изволе, изволи, изволеВlllИ 77Ь(1)
(ек.), извољевши (ијек.), изволе 0- изљубити, изљубим, Т. 77Ь(1)
-изволела (ек.), изволио-извољела ИЗЉУШТlПти, ИЗЉУlllТИМ, Т. 77Ь(1)
(ијек.) измалена, IПзмала, Т. 62Ь
изволијевати, изволијевам (ијек., измаlш и измаюпути, В. одмаhи
боље него извољевати) изместити (ек.), измјестити (ијек.)
извољети, в. под изволети и СЛ., В. нам(ј)естити
извор-вода, т. 50с(3) IПзметак, -тка, МН. измеци, -така, Т.

изврстаlll, -сна, т. 82а(2), 82Ь 8lb


изврсти, изврзем, изврзи, изврзох- измити, В. мити

-изврзе, изврзао-изврзла, изврзен; измусти, В. мусти

тако и lIIаврсти, приврсти, уврсти изнад (предл.)


и сл. изнајпnре (ек.), изнајllрије (ијек.),
извртети, в. вртети ПРИЛ.

извртјети, в. вртјети ИЗilебуха (прил.)


изврх (предл.), уп. под -врх изненада (прил.)
изгласа (изагласа) (прил., 'гласно') ПВЗlпссен (не изнеlllен), В. -нети, -ни­
IПзгристи, В. гристи јети
382 ИЗНЕТИ - ИЛИЋ

изнети, изнијети, в. -нети, -нијети ијек., скраћ. 'иј(жавски' (изговор,


изниже (предл. и прил.) књиж. наречје)
изнимка (дат. -ци) ијекавац, ијекавка (дат. -ки) , иј е­
изнићи и изникнути, в. ниhи кавштина (мање обично јекавац
изнова (мање об. изновице) (прил.), итд.)
Т.62Ь -ији, -ији- обично остаје несажето:
изнутра (прил.) веселији, Илији, Алији, кутијица
изоБИJJlа, т. 62Ь итд., поред Илиh (од Илијиh), ком­
ИЗОКОJJlа и (ређе) ИЗОКОJJlО, изнао­ шиница и сл., т. 74с
КОJJlО (прил., каткад и као предл.), -ији и -ји (варијанте суфикса): nасји,
Т.62Ь мачји (мачији), овчији (овчји), в.
из почетка, од почетка, с почетка: т. 74d
кренимо из почетка; у знач. 'ис­ -ијка, формант остаје неупрошhен
прва' оправдано је испочетка, спо­ у случајевима као: Азијка, Ин­
четка: испочетка је тако мислио, дијка и др., или се замењује суфик­
Т.62Ь сом -ика: миражџика, nровода­
Израел, израеJJlСКИ, ИзраеJJlац (ген. џика и др., т. 74с
-лца), ИзраеJJlка (дат. -ки) и (трад. -ијски; према основама на иј при­
цркв.) Израиљ, израиљски, Изра­ деви у овом форманту чувају ј:
иљац, Израиљка (дат. -ки) армијски, ракијски, азијски итд.,
израна, израније, т. 62Ь т. 74Ь; каткад напоредо или обич­
израстак, -ска, мн. -сци, израстака, није на -иони (nозициони и др. -
т. 82а(1) избор премајез. осећању, без фор­
изреда, т. 62Ь сирања једне или друге варијанте)
изреком (ек.), прил. ију-ју, т. 59е
изретка (ек., прил.), т. 62Ь ик., скраћ. 'икавски'
изријеком (ијек.), прил. икакав, икаквог(а), али: и од ка­
изријетка (ијек., прил.), т. 62Ь квог, т. 61а
изубаха ('изненада'), т. 62Ь икавац, -вца, икавка (дат. -ки)
изузетак, -тка, мн. изузеци-изузета- ико (хс. итко), иког(а), иком(е),
ка, т. 8lb али: и до кога и сл., т. 6lb
изустити, изушhен, изушћивати, т. икоји, икојег(а) (обичније иједан,
87, 87Ь(7) икакав), али: и од којега и сл., т.
изути (из ујем, изуј, изух-изу, изуо, 66Ь
изула, изувен); тако и назути, са­ ИКОJJlИК (зам.), иколико (прил.)
зути и сл.; уп. обути икс зраци (икс зраке), предност одв.
из шале, т. 62Ь пис., т. 51Ь, али: х-зраци, X-Hoze,
иј., в. ијек. т. 51аЬ
-иј и -ијум, завршеци речи страног икуд, икуда

порекла, с изразитом превагом Икуно (јап. Ikuno), т. 123с


другога у срп. традицији (алумини­ илеlГалац, -лца, вок. -лче, мн. -лци,

јум, калијум, маmезијум, натри­ -лаца, уп. дијеталац


јум, али и: медиј, мн. медији, ме­ ИJJlиј и ИJJlИОН, т. 96с(2)
дијски, као и колоквиј, критериј, ИJJlијада, т. 14h
алуминијски), т. 96с(2) Илинденски устанак, т. 27Ь
ијед, иједак, иједити се, дијал. ијек., илирски покрет или илиризам, т.

стандардно: јед итд. 27g


иједан, иједног(а), али: и од јед­ ИJJlић (од Илијиh), т. 74с
НOZ(а), и у једном и сл., т. 61аЬ ИJJlић у рус. именима (Петар Илиh
и један, -дна: и један и друщ (а не Чајковски), трад., поред Иљич, в.
иједан), и један једини, т. 6lb(1) т. 105е
ИЛИЋ-ИВКОВИЋ - ИНТЕЛИГЕНТ 383

Илић-Ивковиlli (непром.), двојно ж. Иl!щоевропски, т. 58f(5)


презиме, в. т. 5ба Индра (мит., један од богова Инда),
Илица (загребачка улица), т. 14с Т.34а
ИЛОВИ'llка КР'llмија, т. 29Ь индустријалац, -лца, БОК. -лче, мн.
И.rnок, илочки, И.rnочанин, Ило­ -лци, -лаца, уп. дијеталац
чанка (дат. -ки) индустријализација, инстр. -цијом,
Иљин (рус.), т. 15БЬ Т.73с
Иљушин (рус.), т. 15БЬ; авион иљу­ инжењер (боље) и инжињер, скраћ.
шин инж. (не инг.); уоб. у војном реч­
има.rnац, имаоца, вок. имаоче, мн. нику инжињерија, инжињеријски,
имаоци-ималаца, т. 91с(1) инжињерац

именички, т. 82с(2) Инзбрук, т. 7бf(1)


Име]!> (алб. Ymer), т. 108 инзу.rnин, в. инсулин

иметак, -тка, мн. имеци-иметака -иница (сажето од -ијиница): хаџи­


империја (империј, империјум), т. нuца, комшuница, сnахuница итд.,

9бс(2); ИМllJlеријализам, -зма, импе­ Т.74С


ријалист(а), мн·. -сти инјекција (не ињекција нити инек­
имперфекат и ИМlIlерфект, -кта, ген. ција)
мн. -ката, т. 94Ь(2); скраћ. uм­ инјунктив (грам. терм., не ињун­
nерф. и uмnф. ктив)
импресионизам, -зма, ИМlJlресио­ ино- спојено у значењу 'други',
нист(а), мн. -сти, ИМlJlресионистки­ 'друкчији': инов(ј)еран (-рна), ино­
ња, ИМlIlресија језичан (-чна) и у значењу 'један',
ИМlIlровизатор, т. 78 'једини': иНОрО2, инострук; спо­
ИМIIlУ.rnс, т. 78 јено или с цртицом У случајевима
ИМIIlУ.rnс, ген. мн. импулса, т. 94Ь(3) када се ради о скраhеници
ИМlJlулсиван, импулсивност, инстр. ино(страни), зависно од постојано­
-ошhу и ређе -ости (хс. импулзиван сти термина или слободне, каткад
итд.), т. 100с ироничне спреге: инокоресnон­

имућство, ген. мн. имуhстава, т. дент, инозастуnништво; ино-тр­


82с(1) жиште, ино-фудбалер, ино-ЈУ20-
-ин и -ина у рус. презименима, в. т. словен, ино-директиве (пол.) итд.,
157а т. 49е(4)
инвалщ:цски, т. 7ба инородац (инороца, мн. инороци­
инвестициони (инвестицијски), т. -инородаца), иноротка (дат. -ки),
74Ь инородан

индекс, ген. мн. индекса, т. 94Ь(3) инсект (инсекат), -кта, мн. инсекти-
индивидуа.rnизам, -зма, индивидуа­ -инсеката, т. 94Ь(2)
.rnист(а), мн. -сти, индивидуа.rnист­ ИНСlIlекцијски, т. 74Ь
киња Iшста.rnирати, уп. -ирати

индиlГО у спојевима, т. 50Ь(2), пред­ инстант доручак, инстант чорба, т.


ност одв. писању: инди20 папир, 50а
инди20 копија, инди20 хартија институт и Институт, в. т. 30с
итд. инструменат и инструмент, -нта,

Индијанац, Индијанка, дат. -ки, т. ген. мн. -ната, т. 94Ь(2)


14Ь инсу.rnин (инзулин), т. 100с
Индијка, дат. -ки, т. 74с инте.rnект (необ. интелекат), -кта,
индирект, ген. мн. индиректа (-ка­ ген. мн. -ката, т. 94Ь(2)
та), т. 94Ь(2) интелиrент (необ. интелигенат),
Индоевропљани, т. 48с ген. мн. интелигената, т. 94Ь(2)
384 ИНТЕНЗИВНО - ИТАЛИЈА

интензивно: интензивl-lO жут, ин­ и сл., скраћ. 'и слично', т. 225Ь


тензивно зелен, интензивно црвен ИслаМСIШ в(ј)ерска заједница, т. 30е
итд. Исмаиљ (алб. Ismail), т. 107Ь(2)
интервју, интервјуа-интервјуу, мн. ИСIII., скраћ. 'исnоредu', т. 226Ь
интервјуи-интервјуа итд. ИСlllети (се), испнем (се), испну (се)
интердентаJl ('међузубни сугл.') -не испењем (се); уп. попети (се)
ИСIIIорука (дат. -ци)
интеРlllllIст(а), мн. -сти
ИСIIIОСТИТИ, ИСlllOшћен, т. 87, 87Ь(7)
ИlIIтер"ретаторка (дат. -ки)
ИСlIIотиха, т. 62Ь
ИНТРИЈГа, дат. -ги, т. 86с
ИСIllочетка у зн. 'испрва', т. 62Ь, али:
интуиција, интуитиваlll, ИIIIТУИТИВ­
кренуо је из почетка
ност, инстр. -ошћу (-ости) ИСlllравка (дат. -ци)
ин фикс (грам. терм.), мн. инфикси- ИСIllрва и (ређе) ИСlllрвице (прил.)
-инфикса (не инфикаса), т. 94Ь(3) ИСlllрека, ИСIllреко (ек., прил.), т. 62Ь
IIшфрацрвени (зраци) ИСlllријека, ИСlllријеIШ (ијек., прил.),
инцеСТIIIИ, т. 82а(2) Т.62Ь
иоле истиха (прил.)
ИОlllако (нпр.: није важно LUmO нема исто-: исто бојан, истобројан, и­
колача, ионако сам на дијети, али: стов(ј)еран, uстозначан, истои­
може и овако ионако) мен итд.

иоткуд, т. 6lb(2), 73Ь истоветаlll (ек. и ијек.), истовјетан


-ирати: -исати: -овати, т. 100Ь (из- (ијек., обичније него прво), т. 68k
бор према јез. осећању) историја (хс. хисторија) , т. 98Ь
ирачко-ирански рат, т. 27а (транскр. грч. спиритуса) и 100f;
Ири (енгл. Erie) , т. 119а скраћ. ист. и истор.
ИРИЈГ, иришки, ИрижаlllИIII, Ири­ историјскогеОЈГрафски и историј­
жаlllка (дат. -ки), Иришки веlllац cko-геОЈГрафски (према значењу),
Ирод (хс. Херод), т. 100f т. 58f(2)
-исати; у творби глагола овим фор­ ИСТОРИОЈГраф, ИСТОРИЈГрафија, исто­
мантом ј треба писати уколико је риографски, т. 73Ь(3)
структурално (калај - калајисати, Источно римско (Источноримско)
nanazaj - nаnашјисати); у осталим царство, т. 20е
случајевима ликови без ј су бољи истраживалац, -аоца, вок. -аоче,

(правилнији): ozраисати, бадаваи­ мн. -аоци, -алаца, т. 91с(1) и истра­


сати итд., т. 73а(3); уп. и т. 100Ь живач, вок. -ачу, инстр. -ачем

исечак, -чка, мн. -чци, ген. исечака Ист Ривер (канал), т. 21с
(ек.) исукати, в. засукати

исјечак, -чка, мн. -чци, исјечака (и­ Исус Навин (хс. Јозуа), т. 100f
јек.) исусова шака (бот.), в. т. 28d
ИСКИIllети, ИСКlшјети, в. кипети Исхак (трад.) и Есхак (перс. име),
искористити, искоришћен (искори­ т. 112i
штен), искоришJliење (искориште­ Исхан (алб. Ishan), т. 108 (одсту­
ње), искоришJliавати (искоришта­ пање од об. преношења алб. SH
вати, искоришћивати), т. 87 као ш)
искоса, т. 62Ь исход, т. 76с
искрај (предл.) исцељење (ек., не исцелење), т. 79
искрвавити, искрвавим (окрвавити ищјељење (ијек., не исцјелење), т.
кога), искрварити, искрварим (из­ 79
губити много крви, ређе у првом ИСЦР"СТИ и исцр"ити, в. црпсти

значењу) Италија (ум. Италијанска Републи­


искривљење, т. 79 ка), т. 20а
ИТАЛИЈА - ЈАЗАВИЧАР' 385

Италија, италијански, Италијан, -ицин, формант за образовање


Италијанка (дат. -ки) (талијански, ПРИСВ. придева, В. -ичин.

Талијан итд.); талијанка (пушка) -ич У слов. именима, В. Т. 105е


Итало 3вево (итал. Italo Svevo), т. -ИЧIШ и -ицин - према именицама с

122 наставком -ица у присв. ПРИД.

итд., скраћ. 'и тако даље', т. 225h имамо нормално -И1lJIИН: Милuчuн,

и те какав, и те каква и сл., т. 61с


Дращчuн (т. 85Ь); именице с на­
ставком -чица и у присв. ПРИД.
и т. сл., скраћ. 'и томе слично'
задржавају ц: сnремачuцuн, nрода­
-ић за -ич у слов. језицима (изузет-
вачuцuн (т. 85с)
но), в. т. 105е
ишетати (од из-шетати), ишетам, Т.
ићи, идем, идуhи, иди, идох, иђах,
81а, 77а(2)
ишао-ишла, ишавши, заст. ишав;
ишта (ичега), али: и од чега и сл.,
за СЛОЖ. глаголе В. изаhи
Т.6Љ
ИХТИО-, формант у сложеницама
иштрцавати (из-штрцавати), иштр­
које значе што у вези с рибама: цавам, Т. 81а, 77а(2)
uхтиологuја, uхтuолог, llхmиоло­ ишуљати се (од из-шуљати), ишу­
шкu (непотребно је ихтиологиј­ љам се, Т. 81, 77а(2)
ски) , uхтиосаур и ихтuосаурус ишчистити, В. рашчистити

-ица или -ице за чеш. -ICE, Т. 171 ИШЧУНШТИ, -ам

ј у буг. и мак. именима. Т. 106с ка, врста јабуке


ј за ГРЧ. почетно 1 испред самогл. Јаблоњица (слч. Jablonica), Т. 159
(Јоније, јон), Т. 98Ь јабука, дат. -ци; ЈаБУIЩ (геогр.)
ј и и за итал. предвокалско 1 (Пје­ Jfабучило (коњ), Т. 31
тро, в ијар еЬ о), Т. 121, 122 Jfаворжица или -ице (чеш. Javoi'ice),
ј а не и за јап. крајње 1 иза вокала: Т. 172
Сендај, самурај, Т. 123Ьс JfаЈГлика, дат. Јаглики (име); јагли­
ј за неслоговно 1у кин. латиници - ка, дат. јаглици (биљка), т. 86Ь(4)
на крају слога (Шатај, Тајван) и јагње (зб. јагњад), јаЈГњићи, јаЈГње­
у предвокалском положају (Лин шце, јаЈГњећи (не јагњеhији), јаг­
Бјао, Денг Сјаоnинг), с тим што с њетина, јагњити (јање, јањад, ја­
претходним L, N даје љ, њ (Љао­ њиhи итд.)
нит, Ли Сјенњен), Т. 134, 135 јадарски (према Јадар); уп. јадран-
ј и и за франц. 1 (или У) испред ски

самогл. (Сент Етјен, Лuон), Т. јадац, јаца, ген. мн. јадаца


161, 164 Јадран-вали (у песми), т. 50с(3)
ј. и Ј, скраћ. 'југ' (прва и 'јужни, јадрански (према Јадран и Јадар);
јужно'), Т. 229с уп. јадарски
јаблан (бот.); Јаблан (име односно Јадранско море: у мору Јадранском
презиме); Jfаблан и јабшш, име и Јонском, т. 21е, 35Ь
волу, Т. 31 јазавичар (ВОК. -ару и -аре, инстр.
Јабланка, дат. -ки, име; Jfабланка и -ем и -ом), јазавичарев и јазавича­
јабланка, име крави, Т. 31; јаблан- ров
386 ЈАЗАВЧИЈИ - ЈЕЗГРА

јазавчији Uазавчји), в. т. 74d ЈАТ, ген. ЈАТ-а, скраћ. 'ЈУ20словен­


. Јазак,
Јаска (село), јазачки ски аеротрансnорт', т. 227с
Јајце, јајачки, .D"aјчанин, Јајчанка јафа кекс (предност одв. пис.), т.
(дат. -ки) 50Ь(1)
Јаков (вок. Јакове, присв. Јако- јахати (не јашити), јашем, јашу, ја­
вљев), т. 96; уп. т.100f шуhи, тако и зајахати, узјахати и
ЈамЗlГУЧИ Uап. Yamaguchi), т. 123с сл.

јамб, јампски јахачицин, т. 85с


јамчити и јемчити (в.); јамац, јам­ јахачки, т. 82с(2)
ство и (обичније) јемац, јемство; Јахве и Јехова, т. 14а, 34Ь
јамачно (не јемачно) Јацуширо Uап. Yatsushiro), т. 123с
Јапшчи (итал. Iannacci), т. 122 Јаши (рум. Ia~i), т. 152
Јанг (енгл. Young), т. 118 јд., скраћ. 'једнина', т. 22Я
Јанще (трад. кин., боље него Чанг­ -је за рум. крајње -Е у именима као
В}aHIГ - кин. Changjiang), т. 133, Њагоје (Neagoe), Николај е (Nico-
76f(3) т. 152
lae),
ЈангlI,IОУ (кин. Yangzhou, град), т. јеванђеље (еванђеље), т. 100f
134 Јевреј, Јевреја и Јеврејин, Јевреји­
Јанеш, порт., т. 103Ь на, мн. Јевреји, Јеврејка, дат. -ки,
јаничар и јањичар (вок. -ару и-аре) јеврејски
Јанковиlћ Стојан: ропство Јанковић Јеврејка, дат. -ки; ЈеврејКlШ, т. 85а,
Стојана, па 20вориЈанковић Сто­ 86Ь(7)
јану (боље него П: Јанковиh-Сто­ јевтин, в. јефтин
јану), т. 56d Јегер (нем. Jager), т. 143
јантар и hилибар јед; једак, -тка (комп. јеткији); јет­
јање, в. јагње кост (инстр. -ошhу и ређе -ости),
јањичар ијаничар (вок. -ару и -аре) ек. и ијек.; некњ. је (ијек.) ијед,
јарак, -рка, мн. -рци, јарака; Бачкu иједак
Јарак (село) једанпут, Т. 78
јарац, -рца, вок. -рче, мн. јарци, једаред, Т. 60d
јараца и јарчеви, јарчева једначење, једначити, једначина
јаребичји Uаребичији), в. т. 74d једнаџба, ген. -џаба и -џби, Т. 75
Јармут (енгл. Yarmouth), т. 118 једнина, скраћ. јд. и једн.
Јаромјерж (чеш. Jaromer), т. 172 једно-, формант бројних сложени­
ца, пише се спојено: једН020дац
Јаромјержица или -ице (чеш. Јаго-
(ген. ј едно гоца) , једнолетан (ек.),
mећсе), т. 172
једнољетан (ијек.), једно.м(ј)еран,
japYlГa, дат. -зи (т. 86d); Банова Ја­
једно.м(ј)есечнu, једнообразан, јед­
руш (геогр., т. 21а); јаружица
ноок, једнос.м(ј)еран итд.
(дем.)
једнобожац, -шца, ВОК. -шче, МН.
јасика, дат. -ци; јасикин, т. 85а, 86d -шци, -жаца, В. Т. 48а
јасле, јасала, јаслама (боље него једнобраздни, Т. 82а(3)
јасли, јасли, јаслима) једнокрилац, -лца, ВОК. -лче, МН.
Јасна пољана (локалитет), т. 21d -лци, -лаца, Т. 91с(3)
Јаснић Брдо (предност одв. пис.), т. једноцевка (дат. -ки и -ци), једно­
57с цевни (ек.); једноцијевка (ген. МН.
јастреб (не јастријеб; мн. јастреби­ једноцијевака, једноцјевака и јед­
-ј астреба и ј астребови -ј астребова) , ноцијевки - уп. Т. 68h), једноци­
јастребац, -пца, вок. -пче, мн. јевни (ијек.)
-пци, -баца); Јастребац (геогр.) једро (не јадро)
јастучић (дем. од јастук), т. 85d језгра и језгро
ЈЕ3ДИТИ - ЈУДА 387

јездити (имперф. јежЬах), јежђење; јова,јововина, в. јоха


уп. и дојежђивање, т. 87, 87Ь(6) Јован (хс. Иван) КРСТlИ!тељ, т. 19а;
Јези (итал. Iesi), т. 122 Јован (хс. Иван) без Земље, т. 1ge
јекавац, јепшвка (дат. -ки) , јекав­ јованова 1ГраВIИ!I!ЏJl (синоним: јован­
штина - обичније ијекавац итд. ско цвеће), в. т. 28d
ЈоваПЮllшћ-Којић (непром.), двојно
је ли (питање и узречица), т. 63с
ж. презиме, в. т. 56а
Јелини, јелински, Јелада, облици
Јован Павле Први (хс. Иван Павао
употребљиви у стилист. сврхе, а у
Први) или Јован Павле П (Иван
неутралној примени застарели; Павао 1), т. 19а
нормално је ]ГРЦИ, грчки, ]Грчка, а јованско цв(иј)еће, в. јованова тра-
у специф. терминима хелен- (хеле­ вица
нuза.м, хеленuстuчкu, хелеЮlза­ Јовањдан, Јовањдана и Јовања дне
ција и сл.); уп. т. 100f Јовин (према Јова и Јово, ген. Јове)
Ј еличин (према Јелица), т. 85Ь Јовичин (према Јовица)
јемчити и јамчити (в.); јемац, јем­ Јовов (према Јово, ген. Јова)
ство (обичније него јамац, јам­ јога, дат. јоги, т. 86с
ство) јогур1Г, ген. мн. јогурта, т. 94Ь(3)
-јен (иза меких сугл. -ен) за IAN у Јожеф (маЬ. J6szef), т. 139
кин. латиници (изг.[iеп]: Тјенан­ Јоюш (ген. -аија, маЬ. J6kai), т. 139
.мен (трг), Тјенцин, T.~134, 135 Јокохама (јап. Yokohama), т. 123с
Јенан (Јен'ан, кин. Уап'ап, град), т. јомужа (не јамужа, јемужа)
134 јон (боље него ион), т. 98Ь; уп.
јендек (хендек, об. у мусл. средина­ Јокаста, Јонuје
ма), т. 70а Јон (рум. Ion), т. 152
Јенисеј (а не Јењисеј), рус., т. Јонско море; у Ј,toру Јадранском и
156d(4) Јонском, т. 35Ь
јеребица, не него јаребица Јорк (енгл. York), т. 119с
Јеремејич (рус.), т. 156Ь Јоркшир (енгл. Yorkshire), т. 119Ь
јерес, јеретик (хс. хереза, херетик), јоркширац (свиња), т. 28е
т. 100f Јорс (хол. Yoors), т. 169
Јерли Садовина (предност одв. јоха (дат. јохи) , јОХОВШНШl (боље него
пис.), т. 57с јова, јововина)
Јерменија, јерменски, Јермен ЈОЦИIII, т. 85с
(необ. Јерменин), Јерменка (дат. још (јоште, арх. и песн.), не
-ки), у срп. не Арменија итд. јошт(ер)
јероглиф и хијероглиф -ју или -јоу за кин. -IU, в. т. 135
Јерусалим (хс. Јерузалем), т. 100f југ; Југ (земље и народи, супротно
јести, једем, једу, имперф. јеЬах и од Север и Сјевер, в.)
једах, једох, јео (ек. и ијек.) и јУlГобогдановски (према Југ-Бог­
дијал. ијек. ио (уп. т. 68с), (по)је­ дан), т. 58с
дав(ши) југо-: јуzoзаnад, јУ20заnаднu, јУ20U­
јефтин, јефтиноћа (обичније него сток, итд. - али: jY20-јуzoзаnад,
јевтин и сл.) jY20-јУ20заnаднu, jyzo-јУ20uсток,
Јехова и Јахве, т. 14а, 34Ь jY20-јУ20uсточни, т. 49с
јечати, не јечити Југоне1ГРОЛ, т. 14g
јечерма и Ьечерма Југославија екснрес, в. експрес
јечмичак, -чка (не јачмичак) југословенска револуција, т. 27Ь
ји. и П!, скраћ. 'јуzoисток', т. 229с ЈУlГословенско драмско НОЗОРИШ1Ге,
Јичанг (кин. Yichang, град), т. 134 т. 30d
Јов (хс. Јоб), т. 100f Јуда (име); јуда (цвеће), т. 28d
388 ЈУЕН ШИКАЈ - КАИШАР

Јуен Шикај (кин. Уиаn: Shikai), т. јушюр, јуниорка, дат. -ки, јуниор­
134 СЮII

Јужна круна (сазвежђе), т. 21е јункерс 87 и .Јункерс 87, т. 29g, 29f


Јужна Морава, уп. т. 16 .Јунона (лат. Јипо, осн. Јипоп-), Ју­
ЈУЖЈН[оафРЈН[1IJ[ка ЈР'еПJIублика (и Ју- нонин, т. 97Ь
жноафричка Унија или Јужно­ Јуп (хол. Јоер), т. 169
афрички Савез), т. 20Ь Јупитер, Јупитера (необ. је Јупитар,
ЈУЖЈН[оморавски регион, т. 26Ь -тра), т. 14а, 34а
Јукатан (шп. Yucatan), т. 179 јурисдикција (не јуриздикција, т.
јул и јули (ген. јула) 76d) , јуриспруденција, јурист(а)
Јулијан (пољ. ЈиНап), т. 147 (мн. јуристи), јуристкиња
Јулије (лат. Julius), Јулијев, т. 97Ь Јустиција (не Јуститија), т. 98а
Јулијуш (пољ. Juliusz), т. 147 јуха, дат. јухи, т. 86с
јун и јуни (ген. јуна) .Јуцин, 85с
Јунајтед прес, т. 21d јуче Gучер; не јучера); јУ'lерашњи
Јунан (кин. Уиппап, провинција), т. и јучерањи, јУ'lерашњица
134 jY'le-прекјуче, т. 59с
јуначиli (дем. и хип. од јунак), т. 85d Јуџин (енгл. Eugene), т. 118

к за грч. К, код личних И геогр. кадива, боље кадифа


имена по правилу и испред е, и кадија, кадијин, кадијиница и кадИ­
(Микена, кера.мика), а у апелати­ иица, кадијински и кадијски (боље
вима у том положају често ц, т. него кадински)
98Ь; за хс. уп. и т. 100 кадикад, т. 61d
к(а), предлог; у употреби к и ка в. кадионица, кадионик

т. 94а(3) кадли (везн., а то), т. 63с; кадли-


-ка, формант у хип. за мађ. -ke -тадли (било када), т. 59с
(Евика, мађ. Evike) или као про­ кадно, уп. -но

ширење (Јулuшка, мађ. Julis) , т. кад-тад, т. 59с


140 кадшто, т. 61d, 76а, 81d
кабаре,-еа(кабарет,-ета),кабарет- кажњив (од каз-), т. 77Ь
ско Казаблаика, дат. -ки, т. 86с
кабриолет казалищни, т. 82а(2)
кава, в. кафа казаљка (дат. -ци), поред сказаљка
каваљерисати, т. 100Ь Казба, т. 76f(1)
кавга, дат. кавзи, ген. мн. -ги, т. 86с Казела (итал. Casella), т. 122
кад и када; кад(а) бuло, ма кад(а), Казимјеж (паљ. Kazimierz), т. 147
кад-тад (када-тада), кад(а) 20д - казино и касино

друго је кадzoд (у значењу некад, Каин, т. 14а


каткад и сл.) Каиро, т. 73а
кадашњи (заст. кадањи) Каитано (порт. Caetano), т. 149
кадгод и кад год (према значењу), каиш, мн. каиши и каишеви, т. 73а
т.61с каишар (ВОК. -ару и -аре, инстр. -ем
кадет (аутомобил), т. 29f и -ом), каишарев и каишаров
КАЈИЦА - КАПЕТАН 389

Кајlllца, т. 73а(1) каМlIIказе (јап. kamikaze), т. 123Ь


кајкаВlllзам, -зма, ми. -зми, -зама, т. каМIIIОН, т. 73Ь
94Ь(1) камнчак, -чка (мн. -чци, -чака)
КајмаК"Iалан (битка), т. 27 с камогод (некуда); камо год (било
Кајфешг (кии. Kaifeng, град), т. 134 куда)
какав, каква, какво, какви и сл., ие КаМОIIIС (порт. Саmбеs), т. 149
каки, как а итд.; какав-такав, геи. каМОЛIII (везн.); камо Ј][III (упитно):
каквог-таквог икаквога-таквога, камо ли се упутио, т. 63с; уп. ли
т. 59с; какав било, ма какав, какав Камољи (итал. Camogli), т. 122
zoд и какавzoд (према знач.), т. каМIJI у спојевима, т. 50Ь(2) , пред­
61с ност одв. писању: камn приколица,
какаду Ј[ШlJlalгај (предност одв. пис.), камn опрема, камn терен, камn
т. 50Ь(2) кућа итд.
какао, какаоа (у П нереално какаа), каМl!IоваТIII, т. 100Ь
каюlIOВ, каЮlIOвац камфор (не канфор)
ЮJlIКО бlllЈ][О, т. 61с Камчатка, дат. -тки, т. 86Ь(3)
юnконо (као, како), т. 63е камџија, не него канџија
како-тако, т. 59с кап; Бату-кан, ЏиН2ис-кан
Калај (Калаја, Калајев итд.), трад. Кана (јд., лат. Саппае ми.), т. 97Ь
изузетак од правила, в. т. 137 канабе, -ета (ср. род, али и: канабе
калајlllсаТIII, т. 100Ь; уп. и -нсаТIII м., -еа, -еу итд.)
Калаора (шп. Calahorra), т. 179 Капшверал (енгл. Canaveral), т. 118
Калачка I!IРОДО (локалитет), т. 2Љ Канада (енгл. Canada), т. 118
юшаШЊIIIКОВ (оружје), т. 29f Каназава (јап. Kanazawa), т. 123Ь
каЛВIIIНlllст(а), мн. -сти, ЮIIЛВIIIНIIIСТ- канаЛlIIзоваТIII и канаЈ][исати, т. 100Ь
киња, ЮШВИНlllзам, -зма Кангрга, дат. -ги, т. 86Ь(4)
каЛДРМlllсати и (l!Iо)каЈ][ДРМIIIТIII, т. КаНДlllјСКIII рат (за Кандију, тј. Крит,
100Ь; уп. и -lIIсати 1645-1669), т. 27а
каЛlllбар, -бра, мн. -бри, -бара, т. каНДIIIЛО (не кан:ljело); каН):(lIIлце
94Ь(1) (ген. -илца и -илцета) и канД"оце
каЛlllграфlllја, т. 48а (-иоца и -иоцета; ген. мн. -илаца)
каЛlllјум (калиј), 96с(2); уп. -иј и Канзас (енгл. Kansas), т. 118
-ијум каНОТIII (заст. 'као', 'каоно')
каЛlllјУМ-СУЈ][фат, т. 50d; уп. и сум­ Kaht-Ј][аЈ[шасова теор"ја, т. 56с;
пор- kaHT-Ј][апшасовско схватање, т.

каЈ][lIIф и халиф (ре:ljе калифа, хали­ 58f(4)


фа; изворно је х-) Кан1ГОР (нем. Cantor), т. 143
КаЈ][ИфОРПllllја .(енгл. California), т. канцеЈ][аРlllјски, т. 74Ь
118 каНЦОНlllјер
каЈ][К (мн. калкови-калкова) КаЊlllжа,каЊIIIШIIШ, КаЊlllжаНIIIН,
каЈ][кулнсати, т. 100Ь Кањижанка (не Канижа, канишки
каЈ][фовати, т. 100Ь; уп. и -OBaTIIГ и сл.)
каЈ][Цlllјум-карбонат, т. 50d; уп. и као бајаГIII (разг. кобајаги)
сумпор- каОШIIIJI (врста глине, према Као-
КаљаРIII (итаJi.Cagliari), т. 122 линг, место у Кини), т. 28а
каљуга, дат. -зи, т. 86d каОIllО ('као'), уп. -но
Камаrnеј (шп. Camagiiey); т. 179 каос, в. хаос

камелеон (не хамелеон), т. 98Ь капаљка (дат. -ци)


каменорезац, -сца (мн. -сци, -з аца) капетан; Хусеин капетан, Јован ка­
Камнј (франц. Camille), т. 164 петан, в. т. 55Ь
390 КАПЕТАНИЧИН - КАТЕХЕТА

ПШIJIе'ПllЈН!ЈИ!ЧШПнr (према капетаница), т. каро (у картама и др.); каро-сед­


85Ь мица и каро седмица (обичније
КапеШlНIица (пећка махала), т. 14с седмица каро); каро-дезен и каро
]1{:lПЈИ!ја, каШИlјица дезен
Капитол (трад., итал. Сашрidоgliо), Карол или Керол (енгл. Carol), т.
т. 122 119а
КапрlИl (итал. Саргј), т. 122 Кароли (ма!). презиме Karoli, Каro­
Iшра: Кара Мустафа (Кара Му­ ly), т. 139
стафе итд.), Кара Буzaс (геогр.); Карољ (ма!). име Karoly), т. 139
КараЬорЬе, КараБО2данска, Кара­ Карпати (мн.); Западни Карnати,
влmuка; карабо;а, карасевдах, ка­ Источни Карnаmи, Б(uј)елu Кар­
рабаmак пати
IшраваlНI (хс. каравана); караван-са- карстlНIlИI, т. 82а(2)
рај КартаГlИllНIа (лат. Carthago, осн. Саг­
каравела (авион), т. 29f thagin-), КартагињаlНIИIНI, КартагlИI­
Карађа (рум. Caragea), т. 152 њаllша (дат. -ки), картаГИIJIСКИ
Карађорђева звезда (одликовање),
(необ. је Картага, карташки и сл.),
Т.29е
Т.97Ь
Каракас (енгл. Caracas), т. 118
Картахена (шп. Cartagena), т. 179
карап{тер (не характер)
пшрташки, карташтво (од -шски,
КарамаЈН! (пас), т. 14е, 31
-шство), т. 82с(3)
карамаЈН!ка (крушка), дат. -ци
Iшртотека, дат. -ци, т. 48а
Караш (рум. Caгa~), т. 152
карБОIJI; карбон-nаnир Картум (ар., трад.), т. 110Ь(3)
ПШРДIИlОЛОГ, каРДИОЛОГlИlја, кардlИIОЛО- Карузо (итал. Caruso), т. 122
ШЮИI (мед.), т. 48а карфlИIОЛ
Кардозо (порт. Cardoso), т. 149 Касем (перс.), т. 112ј
КареЊlИl1JI (рус., не Карјењин) касета, касетофОIJI и сл. (не казета
каријатиде, т. 29с итд.)
каРlИlјеРlИIст(а), мн. -сти, каријерист- IШСIИIНО и IШЗИIЮ

киња, ПШРlИIјеризам, т. 94Ь(1) каСНlИIје, не кашње


каРlИIјес (мед.) КаСШИIјско море
каРlИIка, дат. -ци, т. 86с Кастело БраlJIКОВIИI ромаlJIlИI (романи
каршкаТУРlИIст(а), мн. -сти, каРlИIка- К. Кастел а Бранка), т. 58Ь
ТУРIИIСТЮИIња; НШРИЮИlратlИI КаСТlИlјОIJI (франц. Castillon), т. 164
КаРlИIока (порт. Сагјоса), т. 149 КаСТIИIЉОlJIе (итал. Castiglione), т.
Карлберг (а не "Карлберј"), швед., 122
т. 103с(1) кастнlИI (према каста)
Карловац, КарловцlИI (Сремски Кар­ КатаlJIrз, дат, -ги, т. 86с
ловци), а према једном и другом КатаlJIlИlја (итал. Catania), т. 122
карловаЧЮI, КарловчаlJIlИIlНI, Кар­ КатаlJIцаро (итал. Catanzaro), т. 122
ловч:шка (дат. -ки) Юllтапулт, геи. ми. катапулта, т:

КарловачкlИI МlИlр, В. т. 27f 94Ь(3)


карловачкlИI рlИIЗШШГ (вино), т. 29f катарап{т, ген. МН. катаракта (-ака­
Карлове ВарlИl, т. 57а та) и катаракта, геи. ми. ката­
Карло ВеликlИI, т. 19а ракти (-раката), Т. 94Ь(2)
Карлсруе (нем. Karlsruhe), т. 143 катарка (дат. -ци)
каРМИlJIисатlИI, т. 100Ь категорија, категоријски; банта.м
КаРlJIекс паштете, КаРlJIекс произво­ кате20рија, велmер катйорuја, Т.
ДIИI, предност одв. писању, т. 50Ь(2)
50Ь(1); nаштете Карнекс, Кар­ катехета, катехетика, катехетскlИI,

нексови производи катехlИIЗIИIС и каТlИIхета, каТlИIхетика,


КА тичин - КЕТРИН 391

ка1Гихе1ГСЮI, ка1ГИХИЗИС (хс. и кате­ КвеијанЈГ (трад., или ЈГ'уеијаIllГ, кин.


кизам и сл.) Guiyang, град), т. 134
Ка1ГИЧИН (према Катица) Кверфурт (нем. Querfurt), т. 143
Ка1Гја (чеш. Kat'a), т. 173 Квинсленд (енгл. Queensland), т.
каткад, т. 61d 118
Катовичко војводс1ГВО; војводства
Квин1Г (и Квинто), в. т. 97с(4)
квислинг (према норв. политичару),
Варшавско и Катовичко,. т. 35а
Т.28а
Ка1ГОВИЧКО војводс1ГВО, т. 26Ь
квочка, дат. -чки, ген. мн. -чака, т.
Катунска lIIахија; нахије Катунска и 86Ь(1)
Љешанска, из нахије Катунске у квочкица, т. 85d(1)
Љешанску, т. 26Ь, 35аЬ; уп. и под kWh, поред квч и квч., квс и квс.,
нахија скраћ. 'киловат-час', 'киловат­
каliИlIIерка (дат. -ци и -ки) -сат', т. 226а
Каћуша (рус. уоб., име и песма), к врагу, т. 62а( 5), Ь; тако и к ђаволу
каћуша (оружје), т. 156с кврга (дат. кврги) .
каудиљо (малим словом), т. 33 Кеведо и Виљегас (шп. Quevedo у
каурма Villegas), т. 179
каУС1Гика (дат. -ци), каУС1ГИЧIIIИ кг (kg), скраћ. 'киЛ02Ра.м', т. 226а
кауч (мн. каучи-кауча и каучеви- Кеј1Г (енгл. Kate), т. 116
-каучева) кекс (мн. об. кексови-кексова)
кафа (кава), не кахва Келн (нем. Кбlп), т. 143
кацига, дат. -ги, т. 86с кеЛlllерисати, т. 100Ь
КачиJli Миошиlli, Качића Миошића, келнеРИЧИIII (према келнерица), т.
двојно презиме, 56а; Качиh-Мио­ 85Ь
шиhев, т. 58Ь Келнише рундшау, т. 24
качица (дем. од каца), т. 85d Келчеи, Келчеија итд. (ма!). Кбl­
Качула1Га (рум. Caciulata), т. 152 csei), т. 137
кашика (дат. -ци) Кељменди (алб. Kelmendi), уп. т.
кашмир (свила), т. 28а 107Ь(2)
Кашо (итал. Cascio), т. 122 Кемал (ар.), т. 110Ь(1)
Каштел Лукшиlli, Каштел Лукшића, КембриJ,ll (енгл. Cambridge), т. 118
предност одј3. пис., т. 57с кемија, в. хемија
Каштел С1Гари, Каштел Старога, Кене1Г (енгл. Kenneth), 1;. 118
предност одв. пис., т. 57с КеН1Гал (порт. Quental), т. 149
Каштел Суlliурац, Каштел Сућурца, кеН1Гаур (хс. центаур), т. 100d
предност одв. пис., т. 57с КеН1Гербери (енгл. Canterbury), т.
каШ1Гиговати, т. 100Ь 119а
квадар, -дра, мн. -дри, -дара, т. КеlП1Гаун (енгл. Capetown), т. 118
94Ь(1) керамика (дат. -ци), керамичар, ке­
Квадрос (порт. Quadros), т. 149 рамичарка (дат. -ки), керамички
Квазимодо (итал. Quasimodo), т. Кербер (митол.), кербер (строг чу-
122 вар)(хс.~ербер,цербер),т. 100d
квалификовати, т. 100Ь Керол (енгл. Carol), т. 118
кваН1Гова1ГИ, т. 100Ь керубин, в. херувим
JКвaHTYIНIII' (трад., или JГ'yaIНIlГДYHJГ, Керубини (итал. Cherubini), т. 122
кин. Guangdong, провинција), т. кесеЈГа,дат.-ги,кесегин,т.85а,86с
134 Ке1ГЛИИ (енгл. Cathleen), т. 118
кварц-лаМl!lа, т. 50с(4) Ке1ГРИН (енгл. Catherine, т. 116), ж.,
Квебек или Квибек (енгл. ОиеЬес), неприлаго!)ени ном., али Кетри­
т. 118 нин, т. 103е
392 КЕЦ - КЛАУС

кец (аутомобил), т. 29f -кипела; тако и ИСКЈишети, IIIреки­

Кецалкоатл (шп. Quetzalcoatl), т. lIIети и сл.

179 юilIlёli.и глаг. прил.; прид. кйпёhй и


Кецич (итал. Kezich), т. 122 кйпуhй, -а, -ё
кечига,дат.-ги,кечигин,т.85а,86с КИlIlјети (ијек., не кипити), кипим, .
Кечкемет (ма!). Кесskепiеt), т. 139 кипе, кипећи, кипјех, кипљах, ки­
кеш; кеш исплата (боље готовин- пио-кипјела; тако и ИСКИlIJIјети,
ска), уп. т. 50Ь прекипјети и сл.
киви, кивија кир, одвојено, т. 54а: кир Никодим,
КИДНШllOвати, т. 100Ь кир Никодима, кир Јање, кир Ја­
њuн, кир Дима.
КиJljи (итал. Chigi), т. 122
Кираљ (ма!). Кiлilу), т. 139
кијати, I{ијавица, кијавац (необ.
кир .ЈТањин, т. 58Ь
ких-) , т. 70с
Кирју (јап. Кiгyи), т. 123Ь
Кијев, кијеВСI{И, Кијевљанин, Ки­
Кир кук (ар.), т. 110Ь(6)
јевљанка (дат. -ки); Кијевски ли­ Киро (мак. Киро), т. 106а
стићи, Кuјевскu мисал (писани Кирхоф (нем. Кirchhoff), т. 143
споменик) Киселка (чеш. Kyselka), т. 173
кикшш, мит., врста бића: киклоn кисео (не кисел), -ела, -ело, одр.
Полифем (и КИКЛОIIJI, кад се узима кисели (нестандарни архаизам је
као име мит. дива), хс. циклоп, кисјели и сл.), киселити (тако и
Циклоп, т. 100d за-, пот-, у-), киселина и сл., т. 68k
Кико (итал. Chicco), т. 122 кисеОIIlИК (хс. кисик)
Киклади (острвље, хс. Циклади), т. кисјел-, в. кисео
100d киli.аlIllШ, дат. -нци, ген. мн. -ки, уп.
Кил (нем. Кiel), т. 143 Т.86Ь
кило-: кuловат, кuловолт, кило­ киli.енка, -нци, ген. мн. -ки (капа с
грам, килограм-метар и килогра­ кићанком), уп. т. 86Ь
мометар, килохерц, кuлобајт, ки­ -кица - изостанак очекиване про­

ловат-час, киловат-сат мене I{ у ч: воћкица, nраћкица


КIшобајт, ген. мн. килобајта, т. итд., в. т. 85d
94Ь(3) Кишињев (рус. уоб., ум. системског
километар-два, т. 59Ь "Кишињов"), т. 156Ь
КИМОIIIО (ген. кимона, мн. кимони) Кишкереш (ма!). Кiskбгоs), т. 139
КИМПУЛУIIIГ (рум. Cimpulung), т. 152 Кјото (јап. Kyoto - не "Киото"), т.
КИIIlJГСТОIII, т. 76е 123Ьс
кинеСIШ (од кинез-ски), т. 8la Кјушу (јап. Kyushu), т. 123Ьс
кинеска револуција, т. 27Ь клавиристкиња, т. 82а(1)
I{ИНИIII (не хинин) КлајlIlе цајТУIIlJГ, т. 21d
кино, т. 52с, спојено: кинотека, ки­ кланчиli. (дем. од кланац), т. 85d
нофикацuја; с цртицом спојеви с класирати, т. 100Ь
пуним речима: кино-nредстава, класификовати, т. 100Ь
кино-nрограм, кино-сала, кино­ Iшасицисткиња, т. 82а(1)
-улазница клати, кољем, кољући, кољи, клах­
IШlIIотека, дат. -ци, ген. мн. -ка, -кла, клао-клала; тако и од слож.

КИlIIотеКИIII, т. 85а, 86с глаг. као заклати, закољем, за­

киоск (мн. киосци-киоска) клан

Кипар, КИlIlранин, КИlIlраика (дат. Клаудије (лат. Claudius), Клауди­


-ки) (хс. Ципар), т. 100d јев, т. 97Ь
КИlIlети (ек., не кипити), кипим, ки­ Клаудио (итал. Claudio), т. 122
пе, кипећи, кипех, кипљах, кипео- Клаус (нем. Кlaus) , т. 143
КЛЕКОВА ЧА - КЊИЖЕВНО1ЕЗИЧКИ 393

клековача (ракија), т. 29f КЛОВIJI (хс. клаун)


КлемеlJIТ (енгл. Clement), т. 116, 118 Клодвиг (нем. Chlodwig), Т. 143
Клења (алб. К1епја), геогр., т. кшшка (дат. -ци)
107Ь(1) клор, В. хлор

Клер (енгл. Clare), т. 119Ь Клос, трад. алб., Т. 107Ь(2)


Клотилда (енгл. Clotilda), Т. 118; не
Клера и Клара (енгл. Clara), т. 119а
"Клоутилда", Т. 120
КлеРМОIJI ФераlJI (франц. Clermont-
Клото и Клота (грч. Ж. име), Кло-
-Ferrand), т. 162; одв. пис. т. 57Ь
ТИIJI, Т. 97с(3), 103е
клесар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем Клошка (рум. Clo~ca), Т. 152
- и -ом), клесарев и клесаров Клуж (рум. Cluj), Т. 152
клет (ж.), клетка (дат. клетки), ек. клупко (мн. клупка, клубака, клуп­
клетlИI, кунем, куну, кунући, куни, цима)
кунијах (имперф.), клех-кле, клео­ клупче, -ета

-клела, (за)клевши, (за)клет кљешта, кљеште, не него клешта,

клешта С. МН. (клешта-клештима, клијешта и сл.


обичније него клеште Ж. МИ., кле­ кључ (мн. кључеви, из стил. разлога
шта-клештама), клештlИIТIИI, (у)кле­ и кључи); Кључ (геогр.), алm­
штеlJI (ек.), некњ. је кљешта и сл., -кључ, G-кључ, С-кључ (муз.), Т.
Т. 68i 51а
КЛlИIвлеlJIД (енгл., е у завршетку кључар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
-LAND), Т. 118 и -ом), кључарев и кључаров
КЛlИlзак, -ска, поред клизав, склизак КlJIа (бот., броћ), кне, кни итд.
КЛlИlзаљка (дат. -ци) КlJIеrиња (не књегиња)
КЛlИlзаЧИI!ЏШ (према клизачица), Т. КlJIез: кнез Лазар, кнез Михаило,
85с кнез Данило, Т. 19Ь
КШiјеlJIТ (необ. клијенат), ген. МН. Кнез ЉlИlљана (фреска, Кносос), Т.
клијената, Т. 94Ь(2) 29с
КЛlИlјет (ж.), КШlјетка (дат. -ки), Кнез Михаилова (улица), Т. 54Ь (и
ијек. Кнез-Михаилова П).
КЛlИlјешта С. мн. (клијешта-клије­ КlJIез Село (предност ОДВ. пис.), Т.
штима, обичније него клијеште Ж. 57с
МН., клијешта-клијештама), КЛIИI­ КlJIеШlIоље, КlJIеШIIОЉСКИ, КнеШIIО­
јештитlИI, (у)клијештен (ијек.); љац, КнеШlIољка (дат. -ки) и кне­
некњ. је кљешта и сл., Т. 68i ЖОIIОЉСКИ, КlJIежопољац, КlJIежо-
клика, дат. -ки, Т. 86с IIољка

КЛИКНУТIИI (кликнух и кликох, клик­ КНИIJI, КНИIJIСКИ, КнињанИlП, КIJIИ-


нуо И кликао) - не клићи њанка (дат. -ки)
КЛlИIма, КШlматски КlJIинска КрајlИlна, В. Крајина и Т. 22
IШИIJI-чорба (у нар. приповеци), Т. књ., скраћ. 'књиzа', Т. 183а
50с(2) књаз, заст. (кнез), ВОК. књаже
КЛИlJIlИIка (дат. -ци), КШlIIичар, КЛIИI­ КњаЗЊИIJI (пољ. Kniainin), Т. 147
НlИlчарка (дат. -ки), КЛИIJIIИIЧКИ књига, дат. -зи, КЊIИIЖlща, Т. 85d,
Клио и Клија (грч. Ж. име), КлијlШ, 86d
Т. 97с(3), 103е књигољубац, -пца, ВОК. -пче, ген.
КЛIИlРНIJIГ хауз (енгл. Clearing house), МН. књигољубаца, В. Т. 48а
Т. 119а КЊlИlжар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
КлитеМlJIестра (не Клитајмнестра), и -ом), књижарев и књижаров
Т.98а КЊlИlжеВlJIоисторијСIШ, 58f(2)
КЛlИlфОРд (енгл. Clifford), Т. 119с КЊlИlжеВlJIојезичкПI и п{њижеВlJIо-је­
Iшише, -еа (клишеј, -еја) зички (према значењу), Т. 58f(2)
394 КЊИЖИЦА - КОЛОР

књижица, 85d којекуда, т. 61d


књижничар (вок. -ару и -аре, инстр. којечији, којечијег(а), т. 61а
-ем и -ом), КЊИЖШllчарев и књиж­ којешта, којечег(а), т. 61а
JIIичаров којино, којено (дат. којемуно), ко-
k. о., скраћ. у зн. нокаут, т. 226Ь јано (дат. којојно), т. 6Зе; уп. -но
ко (хс. тко), ког(а), т. 81с Којичић, т. 7За(1)
ко било, т. 61с кока, дат. коки, т. 86Ь(5)
Коавила (или Коахуила, боље него кокаин, т. 7За
"Коауила") (шп. Coahuila), т. 178 кока-кола (пиhе), Кока-Кола (Соса-
кобасичар (вок. -ару и -аре, инстр. -Cola), компанија
-ем и -ом), кобасичарев и кобаси­ кокетирати и кокетовати, т. 100Ь
чаров кокошји (кокошији), В. т. 74d
кобац, копца (мн. копци-кобаца) кокошчица и кокошкица, т. 85d
Ковачевић-Томић (непром.), двој­ Кокто (франц. Cocteau), т. 164
но ж. презиме, в. т. 56а колар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
коверат, коверта (куверат, кувер- и -ом), коларев и коларов '
та), не коферат Коларчев народни универзитет, т.
коврча и коврџа 21е
ковчежић (дем. од ковчег), т. 85d колац, коца (колца), мн. коци (кол­
КОЈГОД и КО ЈГОД (према зн.) т. 61с ци) И кочеви (колчеви), т. 9Љ(1);
кодекс (ген. мн. кодекса),т. 94Ь(З) кочић (колчиh), т. 9Љ(2)
кодификовати, т. 100Ь Коле (Колета-Колету и Кола-Колу)
Коељо (порт. Соеlhо), т. 149 колеба, не него колиба
кожар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем колебљив, колебљивац (-вца, вок.
и -ом), кожарев и кожаров -вче, ген. мн. -ваца), колебљиви­
Кожјар (слч. Koziar), т. 159 ца, колебљивост
кожух, т. 70Ь колевка (дат. -ци), ек., колијевка
кожушић (дем. од кожух), т. 85d (дат. -ци; ген. мн. колијевака и
козак, мн. козаци, козачки, коза- кољевака и колијевки, т. 68h),
штво у зн. сталежа, врсте војске и ијек.
сл.; Козак, Козаци као етн. огра­ колеЈГа, дат. -ги, колегии, в. т. 85а,
нак или етногр. скупина 86с
козалац, козалца (заст. козаоца), колеЈГијум (и колегиј)
ген. мн. козалаца (део рала и биљ­ колено, колешща, коленовиlli, ко­
ка), т. 91с(З) ленце (ген. коленца и коленцета)
Козара, козарачки и козарски, Ко- (ек.)
зарчанин, КозарчаJIIка (дат. -ки) колидирати, т. 100Ь
козбаша колијевка (ијек.), в. под колевка
козји (козији), т. 74d колики-толики, колика-толика, т.

Козиревски (рус., не Козирјевски, 59с


Козиревскиј) колико-толико, т. 59с
козметика (дат. -ци), козметичар, коловоски (од коловоз-ски), т. 81а
козметичарка (дат. -ки) колоквијум и колоюшј, т. 96с(2)
козмос, в. космос колоквирати, т. 100Ь
Козорог (сазвежђе), т. 14d колонизовати (-зирати), т. 100Ь
којегде (ек.), којегдје (ијек.), т. 61d колонисткиња, т. 82а(1)
којекад, т. 61d колор у спојевима, т. 50Ь(2), пред­
којекакав, којекаквог(а), т. 61а ност ОДВ. писању: колор телеви­

којеко (хс. којетко), -ог(а), т. 61а зор, колор филм, колор фотоzра­
којекоји, којекојег(а), т. 61а фија итд.
КОЛОР АДа - КОНЦЕРН 395

Колор:що (енгл. Colorado), т. 118 кондиција, т. 100d


колорисати, т. 100Ь кондицнонал (грам.)
колосек (ек.), колосијек (колосјек) конзерва (не консерва)
(ијек.) конзервативан, т. 100с
Колосеум (необ. Колосеј, циркус у конзилијум и конзнлиј
старом Риму) конзола (не консола)
Ко ни (енгл. Connie), т. 118
колт (оружје), т. 29f
конјугација (грам. терм., не коњу-
Колубарска битка, т. 27d
гација)
кољено, кољеннца, кољеновић, ко­
конјункција, конјунктив и сл. (грам.
љенце (ген. кољенца и кољенцета) терм., не коњункција итд.)
(ијек.) конкурисати, т. 100Ь
командовати, т. 100Ь Конор (енгл. Connor), т. 119Ь
комбиновати, т. 100Ь; консеквентан, -тна (хс. конзеквен-
комедиографија, т. 48а тан), т. 98с, 100d
Комеди франсез, т. 21d консензус (не концензус)
коментатор ка (дат. -ки) консолидација, т. 100с
комика, комичан, комичар, коми­ конституисати, т. 100Ь
чарка (дат. -ки) конструисати, конструишем, уп. т.

коминике, -еа, мн. -еи (ретко коми­ 73а(3)


никеј, комунике, комуникеј) консултација (хс. конзултација) , т.
комисија и Комисија (као слободни 98с, 100с
назив или као име), в. т. 30с контакт, ген. мн. контаката, т.

комисион, комисиони, комисионар, 94Ь(2)


комисионер контакт у спојевима, т. 50Ь(2), пред­
КОМII., скраћ. 'комnаратив' ност одв. писању: контакт про­

КОМllактан, -тна, -тно, ИШМllактност, грам, контакт магазин, контакт

инстр. -ошћу (-ости); компакт сочива итд.

диск контејнер
КОМl!шнија контингент (не контигент)
КОМПIензовати и КОМllензирати, т. континент (континенат), -нта, ген.
100Ь мн. -ната, т. 94Ь(2)
КОМlIликовати, т. 100Ь контра-: контраадмирал, КОН-
Iюмплименат и комплимент, -нта, траакција, контрареволуционар,
ген. мн. -ната, т. 94Ь(2) контрареволуција; цртица у сти­
КОМlIоновати, т. 100Ь лист. удвајању: контра-контраре­
КОМIIОСТНИ, т. 82а(2) волуционар, т. 49d
ко му драго, т. 61с контрастан, -стна, в. т. 82а(2)
комуникациOlШ (комуникацијски), контроверза, контроверзан

Т.74Ь контролисати, т. 100Ь


комунисткиња, т. 82а(1) контузоватlИI, т. 100Ь
комшијски, т. 74Ь конфекција, конфекцијски, 74Ь
комшиница, т. 74с конфесија, конфесијски, конфесио-
комшиика, дат. -ки, т. 86Ь(7) нални

Конавли (Конавала, Конавлима) , конфликт, ген. мн. конфликата, т.


конављански и конавоски, Конав­ 94Ь(2)
љанин, Конављанка и :Конавока :Конфучије (или Конфуције), кин.
конгрес; Трепи конгрес слависта, трад., т. 133
ЈП конгрес слависта концентрисати, т. 100Ь
конгруирати, т. 100Ь концерн, ген. мн. концерна, т.

кондензовати, т. 100Ь 94Ь(3)


396 КОНЦЕПТ - КОТОР АНКА

КOIщеПlТ (необ. концепат), ген. мн. корзо (корза-корзу и корзоа-кор­


концепата, т. 94Ь(3) зоу)
концерт (необ. концерат), ген. мн. кориговати, т. 100Ь
концерата, т. 94Ь(3) коријен (мн. коријени и корјенови),
КОПЩllШовати и КOIщипирати, т. 100Ь коријеље, коријенски, коријенак
Кончита (шп. Conchita), т. 179 (ијек.), т. 67а
кончиlll (дем. од конац), т. 85d користан, -сна, т. 82а(2), 82Ь
коопв:ерисати и кооперирати, т. 100Ь користити, в. искористити

КООПlтирати, т. 100Ь корјенчић, корјенит, корјеновати


пюординација, координирати, коор­ (ијек.), т. 67а
динатор,координаторка(дат.-ки) корјети, в. под корети
КОlllакабана (порт. СорасаЬапа), т. Корнелија (енгл. Cornelia), т. 118
149 Корољенко (рус.), т. 156d(2)
КОlllати, копам, копају, копајући, ко­ Корча (алб. Ког<;:ё), геогр., т. 108
пај, (о)копав(ши), (о)копан Корчној (рус.), ген. Корчноја, али
копв:ачицин (према копачица), т. 85с за Ж. особе непром. Олzе Корчftој,
КОПlачка, дат. -чки, ген. мн. -чки и в. т. 157а
-чака, т. 86Ь(1) Кос (хол. Koos), т. 169
КОlllејка (дат. -ци) косијер (ијек.), косир"(ек. и ијек.)
копнети (ек.), КОlllњети (ијек.), коп­ КОСIШ (дат. коски и косци)
ним; ретко IЮIIIНИТИ 'чинити да се коскица (од коска), т. 85d
нешто топи, ишчезава' космодром, т. 48а
Копт, Копта, ген. мн. Копта, т. космос, космички и сл. (хс. козмос,
94Ь(3) козмички), т. 100с
КОПlча (не ковча), (за)КОПlчати итд. косни (према коса)
Кора (енгл. Cora), т. 118, 119а Косово, косовски, Косовац (не Ко-
корак-два, т. 59Ь совар), Косовка (дат. -ки)
lюрак у корак, т. 62Ь Косово (битка), т. 27с
Коракс (не Корак), т. 97с(2) Косовска битка, т. 27d
Коран или Куран, т. 29а Косовски бој, т. 27d
Кордова (трад.), поред Кордоба косовскометохијски и косовско-ме-
(шп. C6rdoba), в. т. 179. тохијски (према значењу), т. 58f(4)
Кордунаш, т. 14Ь косовско-ресавски, т. 58f(5)
Кореја, Кореје, Кореји, в. т. 74а Костаке (рум. Costache), т. 152
Корејо (порт. Correio), т. 149 костимирати, т. 100Ь
Корејски рат, т. 27а костни (према кост)
Корели (итал. Согеlli), т. 122 Костољани (слч. Kostol'any), т. 159
корен (мн. корени и коренови), ко- кострет (ек. и ијек.)
реље, коренит, коренски; коре­ Костреш харамбаmа, в. т. 55Ь
нак, коренчић, кореновати (ек.) кострешити се (ек.), костријешити
кореографија (не хореографија), т. се (ијек.)
98Ь коталац, коталца (заст. котаоца),
кореСПlонденција, кореСПlонднрати, ген. мн. коталаца (удубљење иза
кореСПlондент, кореСПlOIщенткиља кључне кости), т. 91с(3)
корети (ек., добијати кору), корјети Котар и Равни Котар или Котарн и
(ијек.); тако и окорели (ек.), окор­ Равни Котари (допуштено и Равни
јели (ијек.), скорети (ек.), скор­ котари), т. 22
јети (ијек.) котирати, т. 100Ь
Корзнка (уоб., итал. Corsica), т. 122 Котопакси (шп. Cotopaxi), т. 179
Корзика, дат. -ци, т. 86с Которанка, дат. -ки, т. 86Ь(6)
КОТОР ВАРОШ - КРЕТЈЕН 397

Котор Варош, Котор Бароша, пред­ краљичии (према краљица), т. 85Ь


ност одв. пис., т. 57с краљоубица
Которварошашш (према Котор Ба- краљушт, не него крљушт

рош, тако и кад полазимо од Ко­ Крањец, Крањеца (слнч.), т. 105d


тор-Барош, исп. т. 57с), Которваро­ крас, крашки (необ. је краски)
шаика (дат. -ки); которварошки, т. Красињски (пољ. Krasinski), т. 147
48Ь,58с Красицки (пољ. Krasicki), т. 147
кофер (обичније него куфер) Красиаја Пресња (рус.), до Красне
Кохииор (дијамант), т. 14i Пресње итд., в. т. 157Ьс
коцка, дат. -цки, ген. мн.-цака, т. Красноје Село (рус.), до Краснога
8БЬ(2) Села итд., т. 157Ьс
КОЦКlща, т. 85d(1) кратак, -тка, комп. краћи; кратко­
Кочи Uап. Kochi), т. 123с сuлазни и краткоузлазни акценат
Кочииа крајииа (име догађаја), уп. -кратија (хс. крација), в. т. 100d
Крајина краткоДневица, боље него кратко­
кочиli
дневница
КЩЩlГа Поље (предност. одв. пис.),
краlћати и крачати (нема основа за
т. 57с
вештачко разликовање 'постајати
Кошево (део Сарајева), т. 14с
краћи' у првом, а 'постајати кра­
Кошевој (рус.), ген. Кошевоја, али
так' у другом случају)
за ж. особе непром.: Олzе Коше­
Крбавска битка, т. 27d
вој, т. 157а
КРВOIшлrац, -илца и -иоца, вок. -илче
Кошlћаи (пољ. Коsсiап), т. 147
Кошут (мађ. Kossuth ум. Kossut), т. и -иоче, ген. мн. -илаца, т. 91с(2)
139 (обичније крвопија)
кошчица ( од кост), т. 85d Креаига (рум. Сrеапgа), т. 152
КПД, скраћ. ' Казнено-nоnравни креветац (кревеца, мн. кревеци-
дом', т. 227с -креветаца)
Крајииа, каткад и Крајине мн. (у креДитирати, т. 100Ь
геогр. значењу), тако и са одред­ креирати, т. 100Ь
бом: Бела Крајина, Бихаhка Кра­ креја, крејин
јина, Босанска Крајина, Книнска Крека (дат. Креки, геогр.); крека
Крајина, Неzoтинска Крајина, (угаљ из Креке), т. 8бс
Српска Крајина, али Кочина кра­ Кремзер (нем. Kremser), т. 143
јина (име догађаја), т. 22; Војна Кремљ (не Кремаљ), у Москви, као
крајина и Војна zраница (истор.) геогр. име; кремљ (уопште
крајњн (не крајни) тврђава у рус. градовима)
Крај ова (рум. Craiova), т. 152 Кремоиа (итал. Cremona), т. 122
крак (мн. краци-крака и кракови- креМПlита, т. 50е
-кракова) кремшиита, т. 50е
Краков (пољ. Krak6w), т. 147 кренути (не кренити); тако и покре­
Кракси (итал. Craxi), т. 122 нути, скренути и сл.

краљ: краљ Петар, краљ Никола, креlJ[ак (ек. и ијек.) комп. креnкији
краљ Томислав, т. 19Ь (и У случају и креnчи; прил. l{реlJ[КО (комп.
изостављања имена само малим крепкије и крепче); такође ек. и
словом, т. 39d) ијек.: креIJ[КОСТ, инстр. -ошћу (-0-
Краљевина Данска, в. Данска сти), креПlкоliа, креIJ[ОСНИК, креПlО­
Краљево, краљевачки, Краљевча­ сиица, креlJ[остаи, -сна, т. бба
иии, Краљевчанка (дат. -ки) kpelJ[-lJ[аПlИР, креПl-сатеи

краљнца (малим словом); Њено ве­ крес, кресиица, кресити (ек.)


личанство краљица Британије, т. Крета, в. Крит
39de Крщјен (франц. Cretien), т. 164
398 КРЕЧАР - КРУШЕВАЦ

кречар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем (трад., итал. Cristoforo Colombo),
и -ом), кречарев и кречаров т. 122
Кречмер (нем. Kretshmer), т. 143 Крит, I{РИТСКИ, Крићанин, Кри­
крешендо (а не "крешчендо" - итал. ћанка (хс. Крета и сл.), т. 100f
crescendo), т. 122 критеријум (критериј), т. 96с(2)
крештати, крешталица, крештавац крити, кријем, кријуhи, криј, крих­
(ек. и ијек.), уп. кријешт- (ијек.) -кри, кријах, крио-крила, кривен
Кригер (нем. Kruger), т. 143 (необ. је крит); тако и покрити,
Крива Паланка, т. 21а прекрити, сакрити и сл.
Криви ]рог (рус. Крывой Рог), грам. критиковати (и с друкчијим значе­
прилагођавање, т. 157Ь (уп. и под њем критизирати), т. 100Ь
cd) Крка, дат. Крки, т. 86с
криво-: крuвов(ј)ерац (-рца, вок. крлетка (дат. крлетки и ређе крле­
-рче) , кривов(ј)ерка (дат. -ки) , ци)
кривов(ј)еран, кривов(ј)ерје, кри­ Крњо (топ, појединачна персонифи­
вов(ј)ерство; кривоклетство, кација), т. 29f
крuволовство, кривОНО2, крuво­ кроатизам, -зма, мн. -зми, -зама, т.

ножац (-шца, мн. -шци, -жаца), 94Ь(1)


кривоок итд. кројачки, т. 82с(2)
Кривоклат (чеш. Kfivoklat), т. 172 кроки, крокија
Крижанов (чеш. Kfizanov), т. 172 кром, кромирати и сл., в. хром

Крижевачка ЖУJlIаиија, т. 26Ь кромањонци (антропол.), т. 14Ь


кризантема, кризоберил и др. (хс.), Кромјержиж (чеш. KromefiZ), т.
в. хриз- 172
кријес (мн. кресови), кријесница, КРОМJlIИР (хс. крумпир); кро.мnир­
кријесити (ијек.) -nире

кријештати, кријешталица, крије­ кроно- (хс.), В. хроно-


штавац (ијек.), в. крешт- (щ(, и крос (мн. кросови); крос-контри
ијек.) (-ија)
крик, мн. крици И крикови, дат. Кроче (итал. Croce), т. 122
-цима, -вима, т. 86а крстач (вино), т. 29f
крилати лав (ум. Млеци), т. 20е крсти куме д(иј)ете (крсти-куме­
крилце, крилца и крилцета, мн. -д(иј)ете) - биљка, т. 59е
крилца, крилаца и криоце, криоца крстити, крштен, крштење (чин),
и криоцета, мн. криоца, крилаца крштење и кРшЫње· (радња),
(облик припада сликовитом изра­ крштавати, т. 87, 87Ь(7)
зу), т. 91d(1) кртичји (кртичији)
кримliнализовати, т. 100Ь Круз (порт. Cruz), т. 149
криминалка,даТ.-ки;криминалкин, Круз (шп. Cruz) , т. 179
т. 85а, 86с крузеиро (порт. cruzeiro), т. 149
криминологија, т. 48а крунисати, т. 100Ь
Кримски рат, т. 27а крупно-: круnнозрн, круnноок,

криоце, в. крилце круnноn(ј)егаст


Крис (енгл. Chris), т. 118 КРУJlIска (рус.), често и Крупскаја,
кристализовати, т. 100Ь али промена само Крупске, Круп­
Кристијан (нем. Christian), т. 143 ској, Крупском, В. т. 157 (посебно
Кристијан (франц. Christian), т. 164 под d)
кристијанизирати (хс.), в. христија- КРУХ (не крув)
низовати Крушевац, крушевачки, Крушевља­
Кристифор или Кристоф Колумбо нин, Крушевљанка (дат. -ки)
КРУШЕВСКА РЕПУБЛИКА - КШЕШОВИЦЕ 399

Крушевска република, т. 20е Милице, куми Милици итд.


Крушедол, крушедолски, Крушедо­ кумичин (према кумица), т. 85Ь
лац, Крушедолка (дат. -ки) Кумова слама, т. 21е
крушка, дат. крушци, ген мн. кру- Кумодраж (село, сад део Београда),
шака, т. 86d кумодрашки

крчажиJti (дем. од крчаг), т. 85d Кун (мађ. Кип, трад. правописом


Киип), т. 139
кршћанин и сл. (хс.), в. хришhанин
Кунар планина (Кунар-планина), т.
кс за грч. Х, али ]['з у међусамогл.
57d
положају у префиксу (Полукс, е2-
Кун][' Ћу (кин. Kong Qiu), т. 130
зарх) , т. 98Ь кундачић (дем. од кундак), т. 85d
Ксеркс (и Ксерксо), в. т. 97с(4) Куњал (порт. Cunhal), т. 149
кl!ш и кlliер (ген. кhери); кlliерка и Куоминтанг, трад. кин., 103Ь
liерка (дат. -ки и -ци, ген. мн. -ки), купалишни, т. 82а(2)
(к)ћеркин, т. 85а, 86Ь купе, купеа, купеу, инстр. купеом,

Куба (шп. СиЬа), т. 179 в. т. 74а


кубанска револуција, т. 27Ь Купидон (лат. Cupido, осн. Cupidin-;
кувар, куварев и куваров, куварица, необ. је l(упидо), т. 97Ь
куваричин (кухар, кухарев и куха­ купка (дат. купци)
ров итд.), т. 70Ь, 71 КУПОПlродаја, купопродајни
куверат, обичније коверат Купрес, купрески и купрешки, Ку­
куга, дат. куги, т. 86с прешанин, Купрешанка (дат. -ки);
куд и куда (не кудије, кудијен и сл.); Купрешка врата
куд год, куда год, али кудгод, куда­ Куран или Коран, т. 29а
год у значењу некуд куриозитет, курнозност, куриозум

кудикамо, т. 61d курирка (дат. -ки)


Куенмин][' (кин. Kunming, град), т. курјачји (курјачији), в. т. 74d
134 курс (мн. курсеви, необ. курсови)
Куерво (шп. Сиетуо), т. 179 курсисткиња, т. 82а(1)
Кујаба (порт. Cuiaba) , т. 149 Курска битка, т. 27d
кујна, в. кухиња Куршумлија, куршумлијски
кука, дат. куки, т. 86с Куско (шп. Cuzco), т. 179
кукавичиlli (птиh кукавице), уп. т. кутак (кутка, мн. куци-кутака)
85d кутија, кутијица (не кутица)
кукавичји (кукавичији), т. 74d куфер, в. кофер
кукица, т. 85d кухар, кухарица, кухарев и кухаров

кукумавка (дат. -ци) и др., в. кувар

кукурек (ек.), кукуријек (ијек.) - не I{ухиња и кујна; кухињски, т. 70с


кукорек Кучај планина, предност одв. пи­
кукурекати, кукурекнути (ек.), ку­ сању (поред Кучај-планина), обич­
куријекати, кукуријекнути (ијек.); није само Кучај, т. 57d
кукурикати, кукурикнути (ек. и кучак (кучка, мн. кучци-кучака)
ијек.) куче, -чета; кученце, -ета

Кулен Вакуф, Кулен Вакуфа, пред­ кучка, дат. -чки, ген. мн. -чака, т.

ност одв. пис., т. 57с 86Ь(1)


Кулин бан Кучук Каинарџи (трад., рум. Си­
културно-историјске науке, т. 58 ciuc-Cainargea); Кучуккаинарџиј­
е(2) ски мир, т. 153
кума: кума Милица, кума Милице, Куштрим (алб. Kushtrim), т. 108
кума Милицу, т. 54Ь (и кума-Ми­ Кшешовице (пољ. Krzeszovice), т.
лице, кума-Милицу П), поред куме 147
400 Л - ЛАШТИТИ

л за буг. ЪЛ, ЛЪ, в. т. 106Ь лако (не лахко), т. 71


л и љ за алб. L (зависно од позиције: лако-: лаков(ј)еран, лаков(ј)ер­
Лuрuја, Љатuф), а само л за алб. ност, лакомислен, лакомисле­

LL (Аполонuја), т. 107Ь, 108 ност, лакор(ј)ечив, лакосан (који


л (1), скраћ. 'лuтар', т. 226а има лак сан) итд.
л., скраћ. 'лице' (грам.) и 'лист' (у лап{онизам, -зма, мн. -зми, -зама, т.

фолијацији) 94Ь(1)
ламППlПОН
ЈП, скраћ. 'ловац' (у шаху), т. 229с
ЈПаlllгедок геогр. (франц. Languedoc,
лабавити (у прел. и непрел. значе­
покр.), т. 164
њу: чинити лабавим и постајати
лане и лани, лаљски (не лански)
лабав); уп. олабавео, олабавио
ЈПанион (франц. Lannion), т. 164
ЈПабинска република, т. 20е ЈПанча (итал. Lancia), т. 122
лабораторија (лабораториј и лабо­ ланчи!lt (дем. од ланац), т. 85d
раторијум), т. 96с(2) ЈПаlllџоу(кин.Lапzhоu,град),т.134
лабурист(а), мн. -сти, лабуристкиља ЈПаокоон (не Лаокоонт), т. 97с(2)
лав, лављи; Ричард Лављеz Срца, т. ЈПао Це (трад. кин.), т. 133
19е ЈПао Цеов, т. 58Ь
ЈПав (рус. Лев, ген. Льва), трад., в. лаоnцеовски (Лао Це), т. 58с
т. 105f ЈПа ЈРошфуко (франц. La Rochefou-
лавиринт (хс. лабиринт), ген. мн. cauld)), т. 162
-ината, т. 94Ь(2) ласан, -сна, в. т. 82Ь(1)
ЈПавоазје (франц. Lavoisier), т. 164 ласо, м. (мн. ласа, с.)
(не Лавуазје) ласта, ген. мн. ласта, т. 94с(1)
ЈПавов (геогр.), трад., т. 105f ластавИ'1н!It (птић ластавице), уп. т.
лада (аутомобил), в. т. 29f 85d
ЈПадислав (трад. за угар. владара, ластавичји (ластавичији), т. 74d
ма!). Lasz16), т. 140 ЈПап!Ши, јд. ЈПатин и ЈПатинин, ЈПатин­
лажаnц, лашца (мн. лашци-лажаца), ка, нар. ЈПатинија и ЈПатинлук, у
лашчев (обичније лажљивац, ла­ етн. значењу; латини, лаТИIII итд.

жов) у зн. 'католици' ("Данас је лати­


лаЖЉИВИЧИIII (према лажљивица), т. нима Бадњи дан") и у прен. значе­
85Ь њима (бот., зоол., пушка латинка
ЈПазариљо (шп. Lazarillo), т. 175,179 и др.); латинаnц (!)ак који учи ла­
ЈПазин (према Лаза и Лазо, ген. Ла- тински или зналац тог језика), ла­
зе) тинист(а), мн. -сти (стручњак), ла­
ЈПазичин (према Лазица) ТИlllИсткиља

ЈПазов (према Лазо, ген. Лаза) лаТИlIIка (бот.), т. 28е


лаик, ми. лаици, т. 73а латинисткиља, т. 82а(1)
ЈПаинез (шп.), т. 177 лауреат

ЈПајден (хол. Leiden), т. 166, 169 ЈПафајет (франц. Laphayette), т. 164


ЈПајпщиг (нем. Leipzig), т. 102, 143 лафет (мање об. лафета)
лак (не лахак), комп. лакши ЈПациј и ЈПаnцијум, т. 96с(2), 100а
-лак за буг. -ЛЪК, т. 106Ь (нпр. ЈПациј(ум) (трад., итал. Lacio), т. 122
Казанлак) лаштити (глачати, чинити сјајним),
ЈПакедемон (не Лакедајмон), т. 98а лашћах; лашћен, лашћење и ла­
лакеј (хс. лакај) . штен, лаштење
ЛЕ - ЛЕТО 401

ле, ШИ! (а не ље, љи), као опште лепити, лепак, леппило, леппещш

правило за рус. позиционо умек­ (дат. -ци), леппилац (-иоца, -иоче;


шавање, т. 156 МН. -иоци, -ил аца) , лепљив (ек.);
лебдети (ек.), лебдјети (ијек.), леб­ Лепенка (геогр., дат. -ки)
дење и леБJljење (у ек. и ијек.) лепљеље (не леплење), ек.
левак (левка), леВ'Ilић, левкаст; ле­ леппојка (ек., дат. -ки и -ци), лепој­
КIIН
вати (ек.)
лептир, лепптирап{, леПТllрица, леп­
Левер Тара (предност ОДВ. пис.), Т.
Тllрља'llа (не лепир итд.); леnтир­
57с
-машна
леви, лево, левак, левакиња, левака
лес (ек.)
(дат. -ци), левакиња, леворук (ек.) леса, леСllца (ек.)
лево-десно, Т. 59с ЛеСII (пас), Т. 31
Легија 'Ilасти (одликовање), Т. 29е ЛеСIIНГ (нем. Lessing), Т. 143
легитиман, легитимист(а), МН. -сти, леска (дат. лески и лесци), лесков,
легитимисткиња, легитимација, лесковац (ген. -вца, лесков штап),
лештимност инстр. -ошћу (-ости) лескова'llа (ек.)
леди (непром.); леди Мazбеm, леди Лесковац, лескова'llКИ, ЛеСКОВ'Ilа­
НIIН, Лесковчанка (дат. -ки)
Годива (ген. леди Годиве), Т. 54а
ЛеСКОВIIК (алб. Leskovik), геогр., Т.
леђа, С. МН. (ген. леђа - не леђију)
107Ь(1)
леђеље (не ледење)
ЛеСЛII (енгл. Lesley), Т. 118
Лежа (алб. Lezha), геогр., Т. 107Ь(1)
лестве (мн. Ж.р., ген. лестава); ле­
лежаљка (дат. лежаљци)
стшща (муз.); дур лествица, Т.
лежећке и лежеlliки (прил.)
50Ь(2); Це-дур лествица, Т. 53
лежишни, Т. 82а(2) (ек.)
Лезаж (франц. Lesage), Т. 164 лет (не лијет)
леја (необ. леха), ек.; лијеха, ијек., летак, -тка, МН. леци, -така, Т. 81Ь
Т. 70с, 73а(1) летеЛllца и СЛ., В. под летилица
Лејк Плесид (енгл. Lake Placid), Т. летеље и лећеље (према ек. летети
118 и ијек. летјети)
лекар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем летети (не летити; имперф. лећах),
и -ом), лекарев и лекаров (ек.) ек.

лексикографија, Т. 48а летећа тврђава (авион), Т. 29f


лексикологија, Т. 48а летишща, леТIIЛlIште (и ретко леТII­
лемљеље, Т. 79 лац) , није од некњ. "летити" него
лен и лењ (комп. ленији и лењи) , системски правилна творба (про­
ленити се, леност и лењост, леН'Ilа­ дуктивност форманта -ило, уп.
рити, ленчуга (дат. -ги), ленство­ предилица, плетиља); напоредне
вати, леН'Ilина и (чешће) леншти­ вар.: ек. летелица, летеЛlIште, ле­

на, лељив, лељивац, лељивица телац, ијек. летјеЛllца, летјели­


(ретко ленив, ленивац, ленивица), ште, летјелац (избор према јез.
ек., В. Т. 79 (н : њ) осећању); В. Т. 68d (летилица)
Лењинградска област, Т. 26Ь леТIIТИ, не него летети (ек.), летјети
леOlШРДСКИ, Т. 76а (ијек.)
леп (комп. лепши), лепојка (дат. летјелица и СЛ., В. под летилица
-ки и -ци), леПЈЮре'llИВ и (ређе) ле­ летјети (не летити; имперф. лећах),
порек, лепота, лепотан, лепотица ијек.
(-ичин), лепушкаст, лепшати (ек.) леТЉII (ек.), љетни обичније него
лепа ката (цвеће), ек., Т. 28d љетљи (ијек.), Т.79
леШ!lТИ (ек.), лепим; имперф. леп­ лето, летљи (није об. летни), лети
о љах; лепљен (прил.), летос, леТОШЉII, летшш,

26 Правопис (ек.)
402 ЛЕТОНИЈА - ЛИ СЈЕНЊЕН

летњиковац (није об. летниковац), Лијеж (франц. Liege) , т. 164; уп. и


летоваТI!I, летовалиште (ређе ле­ т.73с
товиште), летовалишни, летопис, лијек (мн. лијекови и љекови),
летораст (ек.) ијек., уп. т. 66Ь
ЛеТОНl!lја, ЛеТОl!lац, Летонка, лето Н­ лијен (комп. љенији и љењи, није
СКI!I (необ. Латвија итд.) об. лијењ), лијенити се, лијено
Летопис Матице српске (часопис), (прил.), лијеност, лијенчина и ли­
т. 16 јенштина (ијек.)
леJliи, легнем, легну (лежем, легу) , лијеп (комп. љепши)
легох-леже, легни и лези, легао­ Лl!lјенак (не љепак)
-легла, легавши; тако и од изведе­ Лl!lјеНI!IТИ (ијек.), лијепим; имперф.
них као залеJliI!l, I1IрилеJliи и сл. лијепљах; лијепљен
ш~Jliи и леJliI!l (котити), лежем, легу, Лl!lјес (ијек.)
лезијах и лежах, легох, лези, легу­ Лl!lјеска (дат. -сци и -ски, ген. мн.
ћи, легао-легла, (из)легавши, ле­ лијесака, љесака и лијески), ијек.
жен; тако и налеliи Лl!lјет, не него лет
Леуварден (хол. Leeuwarden), т. 169 Лl!lјеха (дат. боље лијехи него лије­
Лех, мн. Леси (некадашњи назив за си); некњ. лија; уп. т. 70с
Пољаке), т. 14Ь Лl!lјеЧI!IТИ,-им, Лl!lјечен, лијечник
леха (дат. боље лехи него леси) и (вок. -иче, мн. -ици), лијечница
леја (в.), ек. (-ичин), лијеЧНI!IЧКI!I, лијечништво
леш, лешина - не љеш, љешина (ијек.); уп. љекар
Леши (алб. Lleshi), т. 108 Лију ШаОЧI!I (уоб. ум. Љу Шаоћи,
лешник (не лешњик), лешњак, ле­ кин. Liu Shaoqi, политичар)
шњар, лештак (лесков грм) , ле­ Лl!Iка, дат. Лици (обичније) и Лики
штарка (дат. -ци), ек. (мање обично), т. 86с
Ли (енгл. Lee), т. 118 Ликава (слч. Likava), т. 159
ли (речца) : доли, кадли (у зн. 'кад ЛИЛl!IнутаНl!lја (Лилипут), Лилипута­
оно'), ка.моли, неzоли, некмоли; је нац, ЛИЛl!Iпутанка (дат. -ки); лили­
ли (али: јелте), да ли, би ли, ко "утанац (у прен. зн., патуљак)
ли, што ли, zд(ј)е ли, ако ли итд., Лиман (део Новог Сада), т. 14с
т.63с лимфа, лимфни
либералац, -лца, вок. -лче, мн. -лци, Лин Бјао (кин. Lin Biao, полити­
-лаца, уп. дијеталац чар), т. 134
Либија (ум. Социјалистичка На­ лингвист(а), мн. лингвисти, лингви-
родна Арапска Либијска Џамахи­ ста, т. 94Ь(3)
рија), т. 20а ЛIIШГВИСТI!IIIШ, дат. -ци, т. 86с
Либохова (алб. Libohova), геогр., т. лингвисткиља, т. 82а(1)
107Ь(1) лишцура (ракија), т. 29f
Ливер"ул (енгл. Liverpool), т. 118 ЛИОIII (франц. Lyon), т. 164
Ливно (не Хливно, Хлијевно, Ли­ Липтов (слч. Liptov), т. 159
јевно и сл.), Ливњак и Ливљанин, Лир (енгл. Lear), т. 119Ь
Ливљанка (дат. -ки) Лир (хол. Lier), т. 169
ливреја Лира (сазвежђе), т. 32
лига, дат. лиги, т. 86с ЛИРl!lја (алб. Liria), т. 107Ь(1)
Лидови дум (чеш. Lidovy duш, На­ ЛИРl!Iка, дат. -ци, в. т. 86с
родни дом), т. 173 ЛисаБОI!l (порт.), уп. т. 149, 150d
лијевак (-вка), лијевчиlli, лијевати лисичји (лисичији), в. т. 74d
(ијек.) Ли Сјеl!lљен (кин. Li Xiannian), т.
лијеви, лијево (ијек.); лијева-десно 129, и краће (само презименом)
(десно-лијева), т. 59с Ли, т. 125
ЛИСКА - ЛУКА 403

лиска (дат. лиски и лисци) лозинка (дат. -ци)


лист, лисни, лиснат, листак (ген. локализам, -зма, мн. -зми, -зама, т.

лиска), лишће, лишњача (лисна 94Ь(1)


кост) Л!омбардија, ломбардијски и лом­
листак, -ска, мн. -лисци, листака, т.
бардски, Л!омбардијац, Л!омбар­
дијка (дат. -ки) и Л!омбарПјашш,
82а(1)
Л!омбарђашш
литар, ген. мн. литара (разг. и ли­
ломљење, Т. 79
тра, ж.)
ломљив, ломљивост, инстр. -ошћу
Л!итванија (мање об. Литва), ШИI­ (-ости)
твански (литавски), Л!итванац, Л!и­ Л!ош[' Ајленд (острво), т. 21с
тванка (дат. -ки) Л!онги (итал. Longhi), т. 122
лити, лијем, лиј, ливен-ливена лонпшеј, т. 50е, 76е
(необ. је лит); тако и излити, нали­ Л!ондонка, дат. -ки, ген. ми. -ки, уп.
ти, полити, прелити и сл., т. 73с, т. 86Ь(б)
74е лончић (дем. од лонац), т. 85d
литијум (литиј, ген. -ија) Л!ОПШОВl!ще (чеш.), т. 76f(2)
Ш!lтографија, т. 48а лопух, ми. ло пуси

Л!итомјержица или -ице (чеш. Lito- Л!орена (франц. Lorаiпе), т. 164


mei'ice), т. 172 Л!оренсо (порт. Lогещо), т. 149
литургијски, т. 74Ь Л!орјен (франц. Lorient), т. 164
лихвар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем Л!орка (шп. Lorca), т. 179, дат. Лор-
и -ом), лихварев и лихваров ки, т. 86Ь(4)
лицемер,лицемеран,лицемерје,ли­ Л!ос (пољ. :y,os), т. 147
цемерник, лицемерка (дат. -ки) Л!ос АнПјелес, Лос Анђелеса, т. 57Ь
(ек.); лицемјер, шщемјеран, лице­ L-профил, т. 51а
мјерје, лицемјерник, лицемјерка L.S., скраћ. 'locus sigil1i' (.место пе-
(ијек.) чата, мл.), т. 226Ь
лиценца и лиценција лубања и лобања
лишајив, т. 73а(2) Л!убаш (пољ. Lubas), т. 147
лишlliе, т. 77а(l) Л!ублин (пољ. Lublin), т. 147
Л!оара (трад., франц. Loire), т. 163 Л!увје (франц. Louviers), т. 162,164
лобања и лубања луд,лудак, лудост, лудорија; лудети
Л!обачевски (пољ. Lobaczewski), Ло­ (ек.), лудјети (ијек.), лудирати се
бачевског итд., т. 105Ь, 147 и лудити се (правити се луд, ек. и
лобовати (у другом значењу лобира­ ијек.), луђење (ек. и ијек.)
ти), т. 100Ь Л!удвиг (нем. Ludwig), т. 143
ловор-грана, т. 50с(3) луес (мед.), луеТllчан, луеТllчар,
-лог, -логија, форманти сложеница, луетичарIШ (дат. -ки), поред сифи­
пишу се спојено: бuолоz, БUОЛ02U­ лис

ја, бuолошки, еколоz, еКОЛ02ија, Л!ужица (Горња и Доња Лужица),


кардиолоz, кардиОЛ02ија, т. 48а; ЛУЖИЧКII, Л!ужичанин, Л!ужичаНIШ
њеzоиlOЛОZ, њеzошолоzuја и сл., (дат. -ки); Л!ужички Србll, лужич­
т.96а КОСРПСКII, горњолужичкосрпски,

Л!огарска долина, т. 21d ДОЊОЛУЖИЧКОСРПСКII

-логија, в. под -лог Л!уиђll (итал. Luigi), т. 122


Л!оПј (пољ. :y,6dz), т. 147 Л!уиза (итал. Luisa), т. 122
лоПјски боље него лоlliки (пољски Л!уис (шп.), Т. 177
град Лођ): Лоlyскu устанак, Лоly­ Л!ука, дат. Луки (заст. је Луци, али
ска операција, т. 76Ь се одржава израз јеванlyеље по Лу­
лож-уље ци), т. 86Ь(4)
404 ЛУКАС - ЉЕТО

ЛIукас (енгл. Lucas), т. 116 ЛУlГка, дат. -тки, ген. мн. -така, т.

луксуз, луксузан (не луксус и сл.) 86Ь(3)


ЛУМlllенпролеlГаријаlГ ЛУlГкица, т. 85d(1)
лунаријум и лунариј ЛIуцифер, т. 34d
лу"ешюИl, лупешlГВО (од -жски, одн. ЛIуцјаПl (пољ. Lucjan), т. 147
-жство), т. 82с(3) ЛIучано (итал. Luciano), т. 122
лушша и љупина (у знач. љуска) ЛIучија (итал. Lucia), в. т. 122
ЛIуси (енгл. Lucy) , т. 118 ЛIучиндан (ген. Лучиндана и Лучина
ЛIусијеНlГес (не Лусјентес), т. 176 дне) и (ређе) ЛIучиње; ЛУЧИПlШlГак
ЛIу СјуПl (кин. Lu Хuп, књижевник), (онај који слави Лучиндан)
т. 134 ЛIушуен (кин. Lushun, град), т. 134
ЛIУlГер (нем. Luther), т. 143 1. с., скраћ. 'loco citato', т. 227Ь

љ или л за алб. L, в. под Л потека' и 'апотекарица'), ље­


Љ за мађ. LY, т. 139 карнички, љекарнишlГВО, ље­

љ, њ у кин. именима, в. под ј карски, љекарство, љекаруша

Љаберија (алб. LаЬёri), геогр., т. (књига о љековима), љековиlГ,


108 љековиlГОСlГ (ијек.), т. 66Ь
љенчариlГИ и љенстпювати, љеПlчуга
Љаљар (алб. Lalar), геогр., т.
(дат. -ги), љенив, љеПlИвац, љени­
107Ь(2)
вица (ијек.); уп. за однос н:њ лен
Љаљез (алб. Lаlёz), геогр., в. т.
и лијен
1О7Ь(2) љепак, не него лијепак
ЉаодуПlГ (кин. Liaodong, полуостр­ љеlllеПlка (дат. -ци), љеlllилац (-иоца,
во), т. 134 -иоче, мн. -иоци, -илаца), љеIllИЛО,
ЉаониПlГ (кин. Liaoning; стапање љепљив, љепљИIIЮСТ (ијек.) .
предсамогл. ј с претходним L), т. љеlllојка (дат. -ки и -ци; -кин); ље­
129 и 134 порјечив и (ређе) љеlllорек (и ље­
Љапан (алб. Lapan), геогр., т. порјек), љеlllорјечll'lГИ, љепорјечи­
107Ь(2) вост, инстр. -ошћу (-ости), љепо­
ЉаlГИф (алб. Latif), т. 107Ь(2) lГа, љепотан, љеПОlГица (-ичин),
љев за рус. ЛЕВ, т. 156d (нпр.: љеlllушкасlГ, љепшати (ијек.), т.
Bacuљeв, BacuљeвCKи, Јаковљев, 66Ь(3); Љепа, Љеlllосава
Коваљевска, Корољев, Пољевој, ЉермонlГОВ (рус. уоб.), т. 156d(4)
Собољевскu, Туnољев) љеса, љесица (ијек.)
љевак, љевакиња, љевака (дат. љесков, љесковац (ген. -вца, љесков
-ци), љевица, љевичар, љевичарка штап), љесковача (ијек.)
(дат. -ки), љеворук (ијек.) љестве (мн. ж.р., ген. љестава); ље­
љевкасlГ (ијек.) спица (муз.); дур љесmвица, т.
Љевоча (слч. Levoca), т. 159 50Ь(2); Це-дур љесmвица, т. 53 (и­
љекар (вок. љекару и љекаре), јек.)
љекарев и љекаров, љекарија, ље­ -љести, в. под -љећи
карина, љекарити, љекарица љеlГЊИ, в. под летњи

(-ичин), љекарка (дат. -ки) , ље­ љеlГО, љеlГНИ (љетњи), љеlГИ (прил.),
каРПlа ('апотека'), љекарница ('а- љеlГОС, љеlГОШЊИ, љетина, љеlI'lIJ!И-
-ЉЕЋИ - МАДА Ч 405

ковац (љетњиковац), ље1ГОIIШ:С, ље- љубидраг (цвеће), Т. 28d


1Горас1Г, ље1Говалиште (ре!)е љето­ љуБИ1Гељка, дат. -ки, ген. МН. -ки,
виште), љетоваЛИШIIlIИ (ијек.) љуБИ1ГеЉКИIIlI, Т. 85а, 86Ь(7)
-љећи, -љес1ГИ (ијек.), у слож. глаго­ љубица (цвеће), Т. 28d
лима као изљећи, lIIIаљећи (изљег­ љубомир (цвеће), Т. 28d
нем и изљежем, изљегни и изљези
Љубореч (слч. L'uborec), Т. 159
и сл.) и изљести, lIIIаљести, сљес1ГИ Људевит ][Iосавски
(изљезем, изљези итд.) - заст. и не
људи жабе, Т. 59а
препоручује се (боље је изиhи,
људски,76а
наиhи и сл.); ек. ликови излећи и
љуљашка, дат. -ци (обичније него
излес1ГИ чувају се само у неким
љуљачка, дат. -ци)
нар. говорима у Србији
ЉУЉИШ1Ге (алб. Lulishte), геогр., В.
љеш, љеШИlIlIа, не него леш, лешина
Т. 107Ь(2)
ЉешаlIlIска lIIIахија; нахије Катунска
ЉУОИlIlIа и лупина (у знач. љуска)
и Љешанска, из нахије Катунске
љуска, дат. љусци, ген. МН. љусака,
у Љешанску, Т. 35аЬ; уп. и Т. 21е
љеШJfIlJlК (не љешњик), љешњак, Т. 86d
љешњар, љеШ1Гак, љештарка (дат. љут (комп. ЉУћи)
-ци), ијек. ЉУШ1ГИ1Ги (имперф. љуштах, љуш­
-љуб, -љубшц, -љубље форманти ћах, ТРП. прид. љуштен и љушhен),
сложеница: родољуб, родољубац, ЉУШ1Гење и љушћење; ЉУШ1Гика
родољубље, Т. 48а (дат. -ци); ЉУШТИОlllица, уп. Т. 87,
љубазан (не љубезан) 87Ь(6)
љубак, -пка (комп. љупкији), љуо­ Љушње (алб. Lushnje), геогр. Т.
кост, инстр. -ошhу (-ости) 107Ь(2)

м (m), скраћ. метар, Т. 225а магарчиll1 (дем. и ХИП. од магарац),


м., скраћ. грам. 'мушки', 'мушки T.85d
род' Магбет, Т. 76f(3), 113 - не Макбет,
т. или m, скраћ. грам. 'masculinum' Мекбет
(мушки род) ма гд(ј)е, Т. 61с
Ма'аlllшаlll (кин. Ma'anshan, плани­ МагелаlIlI, трад. порт., Т. 103Ь
на), Т. 134 МагелаlIlIОВИ облаци (галаксија), т.
Маври (не Мавари), -вара, јд. Ма­ 21е
вар, -вра (не Мавара), маварски маГИС1Гериј (ген. -ија) и магистери­
(Маури, Маур, маурски); Маури- јум
1Гаlllија, МауритаlIlIац, мауритаlllСКИ Маглај, маглајски, Маглајац (и Ма­
(Мауретанија итд.) глајлија), Маглајка (дат. -ки)
маг (мн. магови-магова и маги-ма­ Маглиll1; Маzлиh планина, Т. 57d
га), магија, магичаlIlI, маГИЧIIlIОСТ, маГlIlIезијум (магнезиј), Т. 96с(2);
инстр. -ошhу (-ости) маzнезијум-оксид и сл.
магазин и магаЦИIIII (складиште, у Магиус (енгл. Magnus), Т. 118
другим знач. има разлике), мага­ Магреб, магрепски
ЗИ(О)lIIIер и магаЦИ(О)lIIIер (вок. Мадач (ма!). Madacs, трад. правопи­
-еру) сом Madach), Т. 139
406 МАДЕРА - МАНУСКРИПТ

мадера (име пиhа по геогр. поре­ макро-: макроnлан, макроnројекаm


клу), т. 28а итд.

Мадрид, маДРИДСКIJI, МадриђаНIJIН, Макс или Мекс (енгл. Мах), т. 118


МадриђаllllШ Малаra, дат. -ги, т. 86с
Мађарска (старије Маџарска); пред­ Мала rоспођа (празник), т. 34е
ност треба давати млађој вари­ Мала rоспојина (празник), т. 34е
јанти са ђ јер је обичнија и ближа Малајка, дат. -ки, Малајкин, в. т.
изворном изговору; Мађар, Мађа­ 85а, 86Ь(6)
рица, мађаРСIШ, мађарон итд., т. Малања (рус.), т. 156Ь
88; мађарица (шљива), т. 28е Малеева и Малејева (буг.), т. 106с
мађије (мн.), мађијски, мађиони- Малесија (алб. Маlёsi), геогр., т.
чар, мађионичарка (дат. -ки) 107Ь, 108
Мађини (итал. Maggini), т. 122 Малињец (слч. Malinec), т. 159
маееrрал Малић (алб. Maliq), геогр., т. 107
мазга, дат. мазги, ген. мн. мазга и Ь(l)
мазги; мазгин, т. 85а, 86Ь, 94с(3) малициозан, малициозност, инстр.

мазгица, т. 85d(1) -ошhу (-ости)


мазохизам, мазохист(а) (мн. об. ма­ малкице и маЛ'JIице (прил.)
зохисти), маЗОХlJIсткиња (необ. је малне (прил., обичније малтене, ма­
масохизам и сл.) лане)
мазурка (дат. -ци и -ки) мало-: малоазuјскu, малобројан, ма­
Маинарди (итал. Mainardi), т. 122 лобројност, малов(ј)еран, мало­
Мајданпек, мајданпеЧIШ в(ј)ерност, .Аtaлоуман итд.
мајица, т. 73а(l) малокад и маЛOlшда (прил.)
Мајк (енгл. Mike), т. 116 малоне (прил., чешhе малтене)
м:фш (дат. мајци, у значењу мати), МаЛОПОЉСIШ (покрајина у Пољ-
нар. хип. мајка (дат. мајки, аб. у ској), т. 49f
значењу бака или свекрва); мајчин мало-помало

(према мајка), мајI{ИII (према мај­ малопре (ек.), малоприје (ијек.) и


ка), т. 85а, 86Ь мало пре, мало прије
мајкица, аб. од хип. мајка, ретко малопређашњи (ек. и ијек.), мало­
ум. мајчица (од мајка = мати), т. пријашњи (ијек.)
85d(2) малючас (прил.)
МајIШ (енгл. Micllael), т.118 Малта, малтешки, Малтежанин,
МајllЦ (нем. Mainz), т. 143 МалтежаllllШ (дат. -ки); малтежа- •
мајОllез и (ређе) мајонеза нин (припадник реда малтешких
мајстор; .Atajcmop Петар, ген. мај­ витезова)
стора Петра и мајстор Петра (мај­ малтене (прил.)
стор-Петра), т. 54Ь малчице и маш{ице (прил.)
мајсторичин (према мајсторица), т. -ман: HapKO.AtaH, nироман, аН2ЛО­

85Ь .А/ан, франкоман, т. 49Ь; сл. и -ма­


ма кад и ма Iшда нија: наркоманија, аmломанuја
ма капшв, ма како, т. 61с ИТД., али се манија јавља и као
мапшр кад, макар ко, т. 61с посебна реч
Макбет, в. Магбет мана (не махна, махана)
Макензен (нем. Mackensen), т. 143 манастирка (ракија), т. 29f
макијавелист(а), мн. -сти, макијаве- манеж (и манежа, ж.), уп. мањеж
листкиња, макијавелизам, -зма манекенка (дат. -ки)
макнути, в. под маhи мануелан, мануелац (-лца, мн. ма­
ма ко, ма који, ма колик, ма колико, нуелци-мануелаца)
т. 61с манускрипт (аб. боље рукопис)
МАНЦОНИ - МАУР 407

Манцони (итал. Manzoni), т. 122 масак, маска (мужјак мазге, ма­


Манчестер (енгл. Manchester), т. згов), т. 75
118 масерка, дат. -ки, ген. мн. -ки, ма­
Манџурија, манџурски, Манџурац серкин, т. 85а, 86Ь(7)
(Манџур), Манџурка (дат. -ки) маска, дат. -ски и -сци, ген. мн.
мање-више, т. 59с
маски (П и маска), уп. т. 04ц(3, т.
мањеж (обичније него манеж)
86с
Мањетин (чеш. Manetin), т. 173
Мао lЩедунI' (а не "Дзедунг", кин. Маскањи (итал. Mascagni), т. 122
Мао Zedong), т. 127, 134 Маслине (део Подгорице), т. 14с
Мао lЩедунгов, т. 58Ь мас-медиј, мн. мас-медији
Маракаибо (шп. МагасаЉо), т. 177, мастан, -сна, т. 82а(2), 82Ь
179 мастика (дат. -ци)
марама (не махрама) мастионица

марва, т. 70а мастити, в. замастити

Маргарет(а) (енгл. Margaret), т. Мастројани (итал. Mastroianni), т.


119а 122
МаРЈГернта (итал. Margherita), т. 122 мат (1. у шаху, 2. загасит, непром.);
Марија, Маријин; света дев(иц)а шах-мат, мат зелена боја
Марија, т. 19d математика (шк. предмет, аб. мало
Марија (чеш. Marie), т. 105с слово), али: пријавио је испит из
Марија (итал. Maria), т. 122 Математике II, т. 29d
Маријинско јеванђеље (писани спо- материјалист(а), мн. -сти, материја­
меник), т. 29Ь лизам, -зма

марионета, марионетски матероубиство, уп. под убиство


Мариli-ПетровиJli (непром.), двојно Матија или Матијаш (трад. за угар.
ж. презиме, в. т. 56а владара, мађ. M:ityas), т. 140
Марица (битка), т. 27с МаТИЈЈща (нем. Mathilde), т. 143
Маричин (према Марица, ж. име) Матица српска и (скраћ.) Матица:
Маричка битка, т. 27d скуnштина Матице, т. 21е, 30Ь;
марка, дат. -ки, ген. мн. марака, т. скраћ. МС
86с МаТllщахрватска, т. 21е; скраћ. МХ
Марке (франц. Marquet), т. 164 матичар (вок, -ару и -аре, инстр.
маркиз (вок. маркиже) -ем и -ом), матичарев и матичаров
Маркс (нем. Магх), т. 143 Матичин апостол, т. 29Ь
Маркус (енгл. Marcus), т. 116 Мато ЈГросо (порт. Mato Grosso), т.
Марна, франц. (грам. прилагођава- 149
ње), т. 103е матроски (од матроз-ски), т. 81а
Мароко, марокански (не марочки), Маliаш (мађ. M:ityas), т. 139
Мароканац, Мароканка (дат. -ки) маlliеха, дат. -хи и -си, маlliехин, т.
Марс (не Март) (мит. и астр.), т. 85а, 86Ь (не маћуха); маlliухица
14d, 32, 97с(2) (бат.)
Марсељ, марсељски, Марсељац, маJliи(макнем,макну,макох,макао­
Марсељка, дат. -ки (трад., боље -макла) и макнути (макнем, макох
него Марсеј, т. 164); Марсељеза и макнух, макао-макла и макнуо­

Марцијал (лат. Martialis), т. 97Ь; -макнула)


марцијалан, -лна маузер (оружје), т. 29f
МарJ,lОРИ (енгл. Магјогу), т. 119а маузолеј (ген. -еја, инстр. -ејом и
маршрута (боље него П марш-ру­ -ејем, мн. -еји)
та), али марш-колона, марш-ба­ Маур, Мауританија и сл., в. под
таљон, т. 50е Маври
408 МАФЕИ - МЕЗОЗОИК

Мафеи (итал. Maffei), т. 122 (у служб. називу): У закону се


махагони и махагониј (ген. -ија), Медаља за заслуге високо вредну­
обичније него махагон је, т. 29е
махала (не мала) медвед (Велики .медвед, /llалu .ме­
махати, машем (махам), машући двед, астр.), медведица (-ичин),
(махајући), маши (махај) медвеђи (ек.)
махиналан, махинација (хс. макин-) медвјед (ген. мн. медвједа; Ве­
Махмутбеговић, т. 56е лики .медвјед, Мали .медвјед,

махнит, махнитост, инстр. -ошћу астр.), медвједица, медвјеђи (и­


(-ости), не манит и сл. јек.), т. 66Ь
махуна, махунарка (дат. -ци и -ки) Медзани (слч. Medzany), т. 159
мацин, т. 85с медиевиј (ген. -ија) и медиевијум
Мацузака (јап. Matsuzaka), т. 123с (средњи век), медиевалаllll, ме­
Мацујама (јап. Matsuyama), т. 123с диевист(а) (у мн. облицима -сти),
мачак,мачка,МН.мачкови-мачкова медиевисткиња, уп. т. 73с (писање
и мачци-мачака ј у слож. речима)
Мачванин, мн. Мачвани, МачваlJlка, медиј (мн. медији) и медијум, т.
дат. -ки, т. 14Ь 96с(2); краћи облик обичнији је у
Мачевање (слика), т. 14Ь зн. јавно гласило
мачји (мачији), т. 74d медијски, т. 74Ь
мачка, дат. -чки, ген. мн. -чака, т. медикаменат и медикамент, -нта,

86Ь(1) ген. мн. -ната, т. 94Ь(2)


маЧllшца, т. 85d(1) медиокритет, медиокритетсl'ВО

Мачу Пикчу (шп. МасЬи Picchu, Медитеран, медитерански, Меди­


град Инка), т. 179 тераlJlац, МедитераlJlка (дат. -ки);
Маџар, Маџарин (заст.), в. Мађар­ уп. Средоземље
ска меДИЦИllllа, меДИЦИllllар, меДНЦИlJlаРIIШ

Маџарка (заст., Мађарица, т. 88), (дат. -ки) , скраћ. мед.


дат. -ки; маџарка (сорта воћа) , Медичи (итал. Medici), т. 122
дат. -ки (-ци), т. 86Ь медљика (бат., дат. -ци)
машинка, дат. -ци и -ки (оружје), међу-: .меf)узубни, Mef)YM(j)eCHu, .ме­
уп. т. 29f f)YU2pa, .Mef)YBp(uj)eMe, .меf)ућелиј­
ма шта ('било шта') ски, .меf)устанuчнu
машта, т. 79 Међумурје, Међумурка (дат. -ки),
меаllщар (-дра, ген. мн. меандара), Међумурац (боље него Међимурје
меандрирати и сл.)
мега- ('велик'): .мегават (милион ва­ међуречје (ек.), међуријечје и ме­
ти), .мегатона, .мегахерц; .мегалuт, ђурјечје (ијек.); геогр. Међуреч
.меzanолис, .мегафон (општ. Јагодина), Међуречје (о .
мешло- (уп. мега-): .ме2ало.ман, .ме- Краљево), Међуријечје (о. Кола­
zaло.манија, .мегалосаур(ус) шин) , Међурич (не Међурић, код
мегдан (не мејдан), мегданџија Кутине)
Меги (енгл. Maggie), т. 118 међу се, т. 62Ь
мед (ек., бакар или бакарна легура; мезимац (инстр. -мцем), мезимче
знатно је обичнији ијек. лик и у -ета, зб. мезимчад, -ади, мезимица
екавским текстовима), т. 68k (-ичин), ек. и ијек.; мјезимац и сл.
медаља: медаља за храброст, ме­ (ијек.), Т. 68k
даља рада, .медаља за заслуге, Мезиржичи (чеш. MeziffCi), Т. 172
.медаља за војне заСЛУ2е, .медаља Мезјер (франц. Mezieres), Т. 164
Обилића (и Обилића .медаља) и мезозоик, мезозојски
МЕКА - МЕТУ3АЛЕМ 409

Мека (дат. Меки), т. 86с мермшо: мерино вуна, .мерино овца

меко (не мехко), т. 72 (од мерино вуне итд.)


меI{Окорац, мекокорка (дат. -ки) Меркур (планета), т. 32; Меркур,
мекокрюшц (-лца, мн. -лци, -ла- не Меркурије, т. 98а
мермер; мермер камен, .мермер
ца)
авлија, мермер двори (мермер­
МеIШIКО (шп. Mexico), т. 179;
-камен итд.)
Мексико (ум. 'Сједињене Мек­
мерцедес (назив аутомобила), т.
сиканске Државе), т. 20а; мек­
28b,29f
СИЧIШ и мексикански, Мексика­ мерџо и мерџа (аутомобил), т. 29f
нац, МеКСИlшнка (дат. -ки); не Ме­ месершмит Ме 109 и Месершмюг
хико итд. Ме 109, т. 29g
Мекули (алб. Mekuli), т. 107Ь(1) месец (вок. месече, инстр. месе­
меланхолија, меланхоличар, мелан­ цом, ген. мн. месеци и, када не

холик, меланхоличарка (дат. -ки) значи врем. период, месеца), ме­


(хс. меланколија и сл.) сечни, месечар (вок. -ару) , месечи­
мешюрација, мелиорациони и ме- на, ек.; M~~~ц и месец (према зна­
лиорацијСIШ чењу), т. 32Ь; Земљин месец, lуnи­
мелодија, мелодијски, мелодио­ терови месеци

зан, мелодиозност, инстр. -ошћу месец-два, в. т. 59Ь


(-ости) Месјар (слч. Masiar), т. 159
мемла, мемљив, мемљивост, инстр. месни (ек.), мјесни (ијек.), т.
-ошћу (-ости) 82а(2)
мемоар(и), мемоаРИС1Г(а), у мн. Месonютамија (хс. Мезопотамија),
-сти; ед-мемоар (у дипл.) т. 100f
меморија, меморијал, меморија- место, местанце (ген. -анца и -ан­
лан цета), месташце (-ашца и -ашце­
мена, менюги се, мења1ГИ се (ек.) та), меС1ГlIмице и местимично,
Менаде (не Мајнаде), т. 98а мешташш, мештанка (дат. -ки),
менажерија, менажеријски ек.

менаџер (необ. менеџер) метајеЗИI{, метајеЗIIЧКИ (грам.)


Мендељејев (рус. уоб.), т. 156d(4) метак, -тка, МН. меци, -така, Т.

Мендоза (шп. Mendoza), т. 175, 8lb


179 метало-: металоzлодач, метало­
мени, менија стругар, металоnластика; Ме­
меница (ек., банк.), бланко (бјанко) талоnластика (назив фабрике и
меница, соло .меница, прима мени­ клуба)
ца, секунда меница; менични; ме­ метар (метра, МН. метри-метара),
њач, мењачница, мењачки метаркилограм,метаРСКII(систем)
-мер (ек.), формант слож. речи: во­ и меТРИЧКII - не метер (-ера, ген.
домер, висиномер, дубино.мер, то­ МН. метери)
nломер, т. 48а метар-два, Т. 59Ь
мераклијски, т. 74Ь метил: метил-алкохол

Мерешковски (за рус. Мережков­ Метју (енгл. Matthew), Т. 118


ский), т. 156Ь; једначење сугл., т. МеТОХllја, метохијски, Метохијац,
76f(1) Метохијка (дат. -ки)
Мери (енгл. Магу), т. 119а Метохијски Подгор и Подгор, Т.
Меридијан експрес, в. експрес 22
мерилац (ек.), мјерилац (ијек.), методологија, Т. 48а
-иоца, вок. -иоче, мн. -иоци, Метузалем (библ.); метузалем (чо­
-илаца, т. 91с(1) век у дубокој старости)
410 МЕЋАЈИЦА - МИНАС ЖЕРАИС

мећајища, т. 73а(2) -миле (ек.), миљех-миље (ијек.),


мећати, не него метати милео-милела (ек.), милио-ми­
мех (мн. мехови), ек. љела (не миљео) (ијек.)
механика, дат. -ци, т. 86с Милешева
Мехшца, Мехичин, т. 85d(3) милијарда, т. 73с
Мехмед Освајач, т. 19а милион, милионити (и ређе ми­
Мехо, дат. Мехи, т. 86Ь(4) лионти), милионски, милионер
Мецена и мецена (лат. Maecenas,
(вок. -еру) и милионар (вок. -ару
-atis), обичније него Меценат
и -аре, инстр. -арем и -аром),
(јер као општа имен. асоцира на
милионерка и милионарка (дg*.
'меценатство, улога мецене'), т.
97с(2) -ки) (хс. милијун, милијунаш' 'и
меценатски, меценатство и мецен­
сл.), т. 73Ьс
ство (не меценаштво), в. Мецена милитарист(а), мн. -сти, милитари­
(и мецена) зам, -зма

мечка, дат. -чки, ген. мн. -чака и Милић (име и презиме, акц. нејед­
-чки, т. 86Ь(1) нак), Милићевиlli (презиме од
мечкица, т. 85d(1) Милиh)
мешајица (ек.),Т. 73а(2) милица (цвеће), т. 28d
мешати, мешавина, мешалица, ме- милицијски, т. 74Ь
шанац, мешовитост (ек.) МИЛИlЦионар (вок. -ару и -аре, инстр.
Ми-l0 (хеликоптер Ми-1О), т. 29g -ем и -ом), милиционарев и мили­
мигавац, -вца и жмигавац, -вца ционаров

Мигел (порт. Miguel), т. 149 Милич (име, ретко), Миличевиlli


Мидхат, т. 76f(3) (презиме од Милич)
Мијава (слч. Мујауа) , т. 159 Миличин (према Милица), т. 85Ь
Мијазаки (јап. Miyazaki), т. 123Ьс Милкица, Милкичин, т. 85d(3),
Мијако (јап. Miyako), т. 123с 85Ь
мијена, мијенити се, мијењати се мило-: .мuлозвучан, .мUЛО2ласан, .ми­

(ијек.), т. 66Ь лоок

мијех (ијек.), мн. мјехови и мијехо­ Милојичић, т. 73а(1)


ви, мјехова и мијехова итд. Милорадовић (наш исељеник у Ру­
мијешати, мијешалица (ијек.) сији), а тако нпр. и ][][етровић и
Мијо, ген. Мија и Мије, дат. Мију Томиlli (у Румунији) и сл., т. 105е
и Мији, Мијовић, т. 73Ь(4) (задржавање -иh)
микадо (само малим словом), т. 33 Милосав - Мија Алексиlli, т. 56а
Микеланђело (итал. Michelangelo), милост, инстр. -ошhу (-ости), мило-
т. 122 стан, -сна, милосница

Микеле (итал. Michele), т. 122 милун (цвеће), т. 28d


Микица, Микичин, т. 85d(3), 85Ь Миљацка, дат. -ки, т. 86Ь(2)
Миклошић (Франц), трад. слнч., миљети, в. под милети

Миклошич, по транскр. систе­ Миљот (алб. Milot), геогр., т.


му, т. 105е 107Ь(2)
микро-: .мuкроnлан, .микроnроје­ Миљоти (алб. Miloti), т. 107Ь(2)
каm, .мUКроорШНUЗа.м итд. Мима (енгл. Mima), т. 118
Милдред (енгл., не "Милдрид"), мимогред, мимогредно (мимогре-
т. 120 дице, мимогретке, мимогреце); уп.
Миле (Милета и Мила) умимогред

миленијум и милениј мимоиlliи, в. иhи


милети (ек.), миљети (ијек.), ми­ Минас Жераис (порт. Minas Gerais),
лим, милеhи, миљах, милех- т. 149
МИНЕР АЛОГИЈА - МИШОВ 411

минералогија, т. 48а; скраћ. мин. мисионар (вок. -ару и -аре), мисио­


мини, т. 52d, предност одвојеном нарка (дат. -ки) , мисионарство
писању у вези с модом и одећом: (боље него мисионер итд.)
МИТ-lU мода, мини сукња, мини мислилац (мислиоца, мн. мисли­
костим; предност цртици у оста­ оци-мислилаца)
лим спојевима: muhu-конzрес, мистерија (мистериј), мистериозан,
мuнu-лuzа, мuнu-zолф, мuнu-вал -зна, мистериозност, инстр. -ошћу
(врста фризуре) (-ости) ---';.
минијум (и миниј, -ија)
мити, мијем, мијући, миј, мих-ми,
министарка (дат. -ки); Мини­
мио-мила, мивен (необ. је мит);
старка (Нушићева комедија),
тако и у слож. глаг. као измити,
скраћ. ум. ГосnоЬа министарка,
умити и сл.
уп. т. 30Ь
минус, минусни (минусна камата); Митин (према Мита и Мито, ген.
мuнус-nол, мuнус-водuч (физ.) Мите)
МИНУlIџюзан, -зна, минуциозност, митинг, ген. мн. митинга, т.

инстр. -ошћу (-ости) 94Ь(3)


Минхаузен (нем. Miinchhausen), т. Митов (према Мито, ген. Мита)
143 митологија, митолошки (митологиј­
Минхен (нем. МйпсЬеп), т. 143 ски), скраћ. мит. и митол.
Минхенски споразум, т. 27f Митровдан (Митровдана, Митрова
Мио- од Мил- У именима, не Мијо-: дана и Митрова дне, о Митровда­
Мuодраz, Миомир; Мuобрат, ну, Митрову дану и о Митрову
Ми020ст (старинска имена, чувају дне); митровштак (онај који слави
се у презименима и у топонимима), Митровдан)
73Ь(4) Митровица (често скраћ. за Ко­
Миодраг Петровиli Чкаља, т. 56а совска и Сремска Митровица),
Миоко (старинско име), т. 73Ь(4) митрович:ки (митровачки), Ми­
миом (мед.) тровчанин, Митровч:анка (дат.
Миоман (старинско име), т. -ки)
73Ь(4) Митхат (алб. Mithat), т. 108 (одсту­
Миомановиli (од имена Миоман), т. пање од об. преношења алб. ТН
73Ь(4) као т)
Миомир, т. 73Ь(4) Миliка (рус. Митька), т. 156с
миомир, миомиран,миомирис, мио­ Михаило - основни облик овог име­
мирисан на, одатле и през. Михаиловиli;
Миомирка, дат. -ки, т. 73Ь(4) признавање других варијаната
Мионица, мионич:ки, Мионич:анин, (Михајл-, Мијајл- и др.) зависи од
Мионичанка (дат. -ки) носилаца и служб. регулисаности
Миотош, Миоч:а, Миочин, Миоша (уп. стр. 320)
(не Мијо-), старинска имена, од Михај (рум. Mihai), т. 152
њих и презимена Миоч:иli, Мио­ Миции, т. 85с
шиli и сл., т. 73Ь(4) Миmар (битка), т. 27с
мираЖJI,Iика (миражџијка), у дат. Миmин (према Миша и Мишо, ген.
-ки,74с Мише)
Мирков, т. 15 миmиli (мишица), мишиliав (миши-
Мирослављево јеванђеље, т. 21е чав)
миротворач:ки, т. 58а МиmкоЛIIЦ (мађ. Misko1c), т. 139
Мирч:а (рум. Mircea), т. 152 мишљење, т. 79
мисао, мисли, инстр. мишљу И ређе миmмаm, т. 59а
мисли, т. 77Ь Миmов (према Мишо, ген. Миша)
412 МЈЕД - МЉЕКАР

мјед (мједи; инстр. мјеђу и мједи), млаз; млазњак и (ређе) млажњак


ијек. (често и у ек. текстовима), (авион на млазни погон)
мједан, -дна и мједен, мједеница, млак (комп. млачи); млакајица
мједенка (дат. -ци), мједењак (мн. (млако време)
-аци) , Т. 68k Млаке (део Сомбора), уп. Т. 14с
мјезимац (инстр. -мцем), мјезимче млатац(млаца,мн.млаци-млатаца)
(-ета, зб. им. мјезимчад, -ади), мје­ млатилац (млатиоца, МН. млатиоци-
зимица (-ичин), ијек.; мезимац и -млатилаца)
сл. (ек. и ијек.), Т. 68k млеко; млекар (вок. -ару и -аре),
Мјендзилесје (пољ. Mi~dzylesie), Т. млекара, млекарица, млекарка,

147 млекарник, млекарница, млекар­


мјеница (ијек., банк.), бланко ство (разг. млекаџија, млекаџи­
(бјанко) .мјеница, соло .мјеница, ница и сл.), ек.
прима .мјеница, секунда .мјеница; Млетачка република, Т. 20е
.мјенuчнu; .мјењач, .мјењачнuца, млети (ек.), мљети (ијек.), мељем,
.мјењачкu-,: " мељи, мељући, мељах, млех-мле
-мјер (ијек., и кад се дуго изговара (ек.), мљех-мље (ијек.), млео­
пише се тако а не ,,-мијер"), фор­ -млела (ек.), млио (не мљео),
мант сложених речи: водо­ мљела (ијек.), млевён (ек.), мље­
.мјер, висино.мјер, дубuно.мјер, mо­ вен (ијек.), (са)(млев(ши) (ек.),
nло.мјер, Т. 48а (са)мљев(ши) (ијек.); тако и са­
Мјержин (чеш. Mei'in), Т. 172 млеТI!I (самљети), намлеТI!I (намље­
мјеришщ, В. под мерилац ти) итд.
мјесец (вок. мјесече, инстр. мјесе­ МлеЦI!I (ген. Млетака), Млечанин,
цом, ген. МН. мјесеци и, када Млечанка (дат. -ки) , млетачки;
не значи врем. период, месеца), Млеmачка реnублuка; облик
мјесечни, мјесечар, мјесечина, Млеци настао је од Мнеци (диси­
ијек.; Мјесец и мјесец о неб. телу, милацијом, уп. Т. 79) и даље од
В. Т. 32Ь Венеци-
мјесец-два, В. Т. 59Ь млеч, млечак (-чка, бот.), млечан,
мјесни (ијек.), месни (ек.), Т. 82а(2) млечац, млечевина, млечика, мле­

мјесто, мјестанце (ген. -анца и -ан- чица, млеЧНl!lца, млечиобео, ек.


цета), мјесташце (ген. -ашца и Млечни пут (ек.), Т. 21е
-ашцета), мјестmпще и мјеСТИМЈIЧ­ млијеко; млијеч, млијечак (-чка),
но, мјеmтанин, мјештанка (дат. млијечац, млијечница, ијек.
-ки), ијек. млијечан и мљечан, -чна (који има
мјеmајица (ијек.), Т. 73а(2) млека и који је од млека), мљеЧI!IO­
мјешанац, мјеmавина, мјешовитост бијела (млијечнобијела) боја (т.
(ијек.) 66Ь), ијек.
MKS систем (допуштено и MKS- Млијечни пут и Мљечни пут (ијек.),
-систем), Т. 51с Т.21е
младеншц, не младјенац, младије­ млинар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
нац; Младенци (празник) и -ом), млиnшрев и млинаров
Младеновац,младеновачки,Младе­ МЛI!IО (не мљео) , од мљети (ијек.),
новчанин, Младеновчанка (дат. Т.68С
-ки) мљекар (вок. -ару и -аре), мљека­
мшщиlh.ки, Т. 82с(1) ра, мљекаРl!lца (-ичин), мљекарка
младјенац, младијенац, не него мла­ (дат. -ки), мљепшрник, мљекаРНI!I­
ден ац ца, мљекарство (разг. мљекаџија,
младотурчин (мн. младотурци)
МЉЕТИ - МОНУМЕНТ 413

мљекаџијски, мљекаџиница и сл.), Мојсије; мојсијевац, -вца, мојси­


ијек. јевка (дат. -ки)
мљети, в. под млети мока кафа (предност одв. пис.), т.
мљечан и млијеlJlан (ијек.), в. под 50Ь(1)
млијечан, Млијечни пут мокасинка (дат. -ки), МOIшсина и
мљеlJlика (бот., дат. -ци), мљечеllШ­ мокасин (врста обуће)
на, мљечица (ијек.) Мокра гора, т. 21е
ММФ, скраћ. 'МеЬународни .моне­ Мокрад (слч. Mokrad'), т. 159
тарни фонд', т. 227с мол у спојевима, т. 50Ь(2), предност
мнијење, в. мњење одв. писању: .мол тоналитет, .мол

мнити (мним), мњење, боље него акорд итд.


мнети, мнење (ек.) и мњети, мни­ Молијер (франц. Moliere), т. 164;
јење (ијек.) писање сугл. ј, т. 73с
много-: .мНО20бројан, .мНО20ц(иј)е­ молилац, -иоца, вок. -иоче, мн. -ио­

њен, .мНО20људан итд.; .мНО20nО­ ци, -илаца, т. 91с(1)


иlтовани, .мНО20уважени, .мно- молитељка, дат. -ки, ген. мн. -ки;

2Оц(иј)ењени, т. 58Ь молнтељкнн, т. 85а, 86Ь(7)


многобожац, -шца, вок. -шче, мн. момак (момка, вок. момче, мн.
-шци, -жаца, т. 48а момци-момака), момаlJlКИ, мома­
мњење (ек. н ијек.), боље него штво, МОМ1IJlе, -ета, зб. момчад,
мнење (ек.), мнијење (ијек.) МОМlJIадија
моа, мое (птица) моменат (момент), -нта, ген. мн.
мобилизација, мобилизационн и мо­ момената, моментално (не момен­
билизацнјски, мобилисати (хс. мо­ тано)
билизирати) монархија, монархијскн, монар­
могбудем (заст., боље: будем мо­ хист(а), мн. -сти; АустРОУ2арска
гао) .монархија
Моглица (алб. Moglica), геогр., т. Монблан, т. 21с
107Ь(1) Монголија, МОНIГОЛСКИ, МОНlГолац,
могућ и могућан (прид.), могуће и Мошголка (дат. -ки); монголоид,
MoгylћHO (прил.) монголоидан (т. 73а)
могућство, ген. мн. могућстава, т. монденка (дат. -ки)
82с(1) Мондидје (франц. Montdidier), т.
модерна, т. 27g 164
модисткнња и модискнња, т. 82а(1) монографија, т. 48а; .мОНО2рафија
модрети, модрим (ек. и ијек., поста- Станића - lоцића - Савића, в. т.
јати модар) 56с
модрити (у ек. и у ијек., чинити монокл, ген. мн. монокла
модрим) монотеизам, -зма, монотеист(а),
Модрица или -ице (чеш. Modi'ice), мн. -сти, монотеисткиња

т. 172 Монпелије (франц. Montpellier), т.


Модуњо (итал. Modugno), т. 122 164
модусвнвендн,ген.модусавивенди Монте Карло, Монте Карла, т. 57Ь
мождани, можданица, мождаНИ1lJlНИ, Монтескје (франц. Montesquieu), т.
моЖДина 164
мозаик, мозаИlJlан Монтреј (франц. Montreuil), т. 164
мозак, мозга MOIIYMeHT (монуменат), ген. мн.
Мозел (нем. Mosel), т. 143 -ната, т. 94Ь(2); монумеюгашш,
мој, инстр. мојим, МН. моји, т. 73а(1) монументалност, инстр. -ошћу
Мој ковач ка битка, 'Г. 27d (-ости)
414 МОПАСАН - МРЗЈЕТИ

Мопасаlll (франц. Maupassant), т. моћи, могу-можеш, могу (за будућ­


164 ност могнем·могнеш итд.), могу­
мопс (врста пса, мн. об. мопсови· ћи, могох-може, могао-могла, мо­
·мопсова) гавши; слож. глаг. као пюмоћи и
Морава, моравски, Моравац, Мо­ сл. имају през. типа помогнем-по­
равка (дат. ·ки); Моравски слив, могнеш итд.

Моравско·вардарска долина Мохачка битка (т. 27d) и краће Мо­


Моравска баlllовина, т. 26Ь хач (т. 27с)
Мораис (порт. Moraes), т. 149 Мохиканац; мохиканац (фиг.), мо­
мораторијум (мораториј), в. -иј, хикански

-ијум Мохоли (мађ. презиме Moholy ум.


Морача, морачки, МорачаНИIII, Мо- Moholi), т. 139
рачанка (дат. ·ки) моција, моциони (грам.)
Морејски рат, 27а МОЦИIII, т. 85с
Моријак (франц. Mauriac), т. 164 МОЧУlГа (дат. -зи)
Мориока (јап. Morioka), т. 123с Моштаlllица (део Никшића), т. 14с
Морис (енгл. Maurice), т. 118 мошти (мн., цркв. правосл.), моштИ
морка, дат. морки и моштију, моштима
МОРМОIII, мормонка (дат. ·ки) М. П., скраћ. '.м(ј)есто печата', т.
морнар (вок. ·ару и ·аре, инстр. ·ем 226Ь
и .ом), мор"арев и морнаров мр, скраћ. '.мazиcтap', т. 183Ь, 225g
морузга (дат. -ги), зоол. мрачај (птица); Мрачај (геогр.)
морфијум И морфиј (ген. -ија), мор- мрежа, мрежаст, мрежица, мре-
финист(а) (мн. об. -исти) жити (lПремрежити и сл.), мре­
морфинисткиња, т. 82а(1)
Жlшца (геогр. Мрежница), мре­
морфологија·, т. 48а
жњача, мрежокрилац, мрежолик
Мосадик (перс. истор., уоб. ум. Мо-
(ек. и ијек.), т. 66а
садек), уп. т. 112i
мреlllа, мреlllица (ек. и ијек.), в. т.
Москаљенко (рус.), т. 156d(2)
66а
Москва (ане "Масква"), рус., т. 102
мрестити се, мрешliеlll, мрешliење
москвич (аутомобил), т. 29f
(ек.), т. 87, 87Ь(7)
Московска област, т. 26Ь
Московска правда (рус. Московская мрзак, -ск а (комп. мрскији и мржи) ,
правда), грам. прилагоljавање, т. мрскост, инстр. -ошћу (-ости)
157Ь (уп. и под cd) мрети (ек.), мријети (ијек.), мрем,
Мостарац, мн. Мостарци, Мостар­ мру (не мријем, мрију), мрући;
ка, дат. -ки, т. 14Ь, 86Ь(6) мрех-мре (ек.), мријех-мрије (и­
мотка, дат. -тки, ген. мн. -так а и јек.); мро-мрла; тако и замрети и
-тки, т. 86Ь(3) замријети, IПремрети и премрије­
моткица, т. 85d(1) ти, самрети и самријети, умрети и
мото- У спојевима, т. 49е; спојено: умријети итд.
.мотоцикл, .мотодро.м; .мото КУЛ­ мржња (према мрзети, мрзјети и
тиватор, .мотоnарк, .мотоnу.мnа, мрзити; правилно је али необ. и
.мотонаутика; предност писању с мржење, не мрзење)
цртицом: .мото·крос, .мото·рели, мрзети (ек.), не мрзити
.мото·трке, .мото·.манија, .мото· мрзилац, -иоца, вок. -иоче, мн. -ио­

·zYMa, .мото·јединица; удвојени ци, -илаца, т. 91с(1)


форманти, т. 53: ауто-.мото дру· мрзити (само ијек., поред мрзјети),
Иlтво, ауто·.мото трке, ауто и в. мрзјети
.мото трке мрзјети (и мрзити), ијек., т. 67с
МРИЈЕСТИТИ СЕ - НА 415

мријестити се, мријешliеи, мрије­ Мујин, Т. 73а(1)


шliење (ијек.), т. 87, 87Ь(7) Мујо, Муја и Мује, Мују и Муји итд.
мријети, в. под мрети мука, дат. муци, Т. 86d
мрков (коњ мрке боје) и Мр ков мукте (прил., на туђ рачун, бадава),
не муфте
(име коња), т. 31
мула (тур., судијско звање и при­
мркожут, т. 58g
годна титула): мула Шабан (ген.
Мркоњиli ЈГрад, Мркоњиh Града,
мула Шабана); схваћено као део
предност одв. пис., т. 57с имена: Мула Јусуф (један од дахи­
мртвац, -аца (мртац, мрца спада у ја)
дијал. лексику) Муласен (шп. МиЉасеп), Т. 179
мртво-: мртволик, MpmBOHOZ, мр­ мунгос (обичније него мунго)
твокрадица, мртвозорник итд. Мундијал (не "Мундјал"), ШП., 176
мрmавити (мање је об. ек. мрша­ Мунтенија (рум. Muntenia), Т. 152
вети и ијек. мршавјети) Муња (коњ), Т. 31
МС, скраћ. 'Матица српска', Т. 227с мусака (дат. -ки)
Муамер (ар. - боље него "Моа­ муслиман (припадник ИСЛ. вере, му­
мер"), Т. 110Ь(5) хамеданац), муслиманка (дат. -ки);
Мубарак (ар.), Т. 110Ь(5) Муслиман, Муслиманка, Мусли­
мува и муха (дат. мухи, ређе муси), мани, кад се узима као етн. назив,

Т.70Ь само у СРПСКОХРВ. (шток.) језичкој


мува категорија (предност ОДВ. области
пис.), Т. 50Ь(2) Мусоргски, Т. 76f(2)
мува цеце, цеце мува (и муха) , Т. 59а мустанг (аутомобил), Т. 29f
мувар и мухар (биљка), Т. 70Ь мусти, музем, музуhи (не музијуhи),
мувљи (необ. мушји), Т. 70Ь, 71 музах и музијах, музен; тако и
муволовка и мухоловка, дат. -ци, Т. СЛОЖ. глаголи као измусти, наму­

70Ь сти, IПомусти

мудрац (мудраца, ВОК. -аче, МН. муliак (мућка, МН. муhци-муhака и


-аци, -аца) муhкови-муhкова)
мудрољубље, В. Т. 48а мућка, дат. -hки, ген:. МН. -hки, Т.
МУЗlГа, дат. -зги, Т. 86Ь(2), ген. МН. 86Ь(1)
-зги и -зга, Т. 94с(3) мух- В. МУВ-

музе (не мусе), МИТОЛ., Т. 98а Мухамед (ар.), Т. 110Ь(5)


музејски, Т. 74Ь мучки и мучке (прил.)
музеологија, Т. 48а муmица (од муха), Т. 85d
музика, дат. -ци, Т. 86с Мушицки (Лукијан) , ген. Лукијана
музичар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем Мушицког итд.
и -ом), музичарев и музичаров муmкарчић (дем. и ХИП. од мушка­
MyjalГa, дат. -ги рац), Т. 85d

п. или п, скраћ. грам. за 'neutrum' на nрољепе (ијек.), на лето (ек.)


(средњи род) и на љето (ијек.), на јесен, на
на, пише се одвојено уз називе го­ зuму, Т. 62а(4); на се ('на себе') за
дишњих доба: на nролеhе (ек.) и разлику од насе (прилог, 'натраг'),
416 -НА - НАДОМЕТАК

т. б2а(б); нд ме, на те, на њ нагрубо (прил.)


-на у рус. ж. патронимима, т. 157а нагусто (прил.)
(уп. Ниловна, Ниловне, Ниловној) на готовс, т. б2Ь
набавка (дат. -ци, ген. мн. набавки) награисаТIi, награишем (боље него
набављачки, т. 82с(2) награјисати), т. 73а(1); уп. -исати
набити, в. бити, бијем 1ШГIIШСТIi, в. гристи

на близу (прил.) над(а),предлог; редовно се упо­


набоље, т. 62Ь: болест је окренула требљава краћа форма (над ку­
набоље; уп. нагоре пом, мостом, њu.ма) осим испред
набреllи (набрекнем, набрекох, на­ облика мном (нада мном) и испред
бре као ) и lНIабрекlНlУТИ (набрекнем, заменичких енклитика (нада се),
набрекнух и набрекох, набрекнуо т. 94а(1)
и набрекао) нада, одвојено писање предлога уз
на брзину личне заменице: нада мном, нада
набрзо (прил., 'убрзо', необ.) њ, т. 62а(б)
набухlНlУТИ, набухнем (набухох и на- надалеко; надаље, т. 62Ь
бухнух, набухао, -хла, -хло, набух­
нада мном, т. б2Ь
нут), т. 70d
надасве, т. 61d, 62Ь
навака, не него нафака
надаl!ш, боље надићи (надиђем)
наваЛИllце ('на брзину, нагло'); друго
надБИТIi, в. бити, бијем
је нахвалице (в.)
навек (ек.), навијек (иек.) (ређе на­ надвоје (и у полусложеници: на-
веке, навијеке) двоје-натроје), т. БОе
навече, уп. довече
наддруштвени, т. 81а
навиllи (се) и навикнути (се), в. надебело (прил.)
одвићи (се) надовек (ек., прил.), надовијек (и-
навише (прил.) јек.)
навлака (дат. -ци) наденути, в. денути

навора, не него нафора надерати, в. дерати

навоштити, навоштен, навошћива- надесно, т. б2Ь


ти, т. 87, 87Ь( 6) надеСТIi, надети, в. дести

наврат-нанос надзиратељка, дат. -ки, ген. мн. -ки,

на време (ек.), т. б2Ь надзиратељкин, т. 85а, 8БЬ(7)


на вријеме (ијек.), т. 62Ь надиliи и надигнути, в. дићи
наврсти, в. изврсти наДlillш, надиђем (необ. је надаћи),
наврх (предл.), в. под -врх в. ићи
наг, нага (комп. нагији, ретко) нацјенутн, надјести, нацјетн, в. де­
ншгао, нагла, комп. наглији нути, дести

Нагиб (ар.), т. 110Ь(2) надлетаТIi, в. долетати

наглавце (прил.) надлијетати, в. долијетати


наглас (читати); изашао на zлас, т. надничар (вок. -ару и -аре, инстр.
62Ь -ем и -ом), надничарев и наДНliча­
нагнати, в. гнати ров

наговест (ек.), наговијест (ијек.) надно (предл.), уп. под -дно


нагов(иј)естити, нагов(иј)штен, на- надокнадив (надокнадљив)
гов(ј)ештавати (наговешћивати - надоле (ек.), надоље (ијек.), прил.
наговјешћивати, наговештати - надомак, на домаку, т. 62Ь; уп. на-
наговијештати), нагов(ј)ештај, на­ измак

гов(ј)ештење, т. 87, 87Ь(2) надоместак, -ска, мн. -сци, -стака

наголо (прил., 'махом, углавном') (ек.), т. 82а(1)


нагоре: све им иде Hazope; допи надометак (-тка, мн. надомеци-на­
пемо на 2Оре (на веће зло), т. 62Ь Дометака)
НАДОМЈЕСТАК - НАЛИЈЕВО 417

надомјестак (-ска, мн. -сци, -стака), наиме, т. 73а


ијек., т. 82а(1) наискаJlI, т. 62Ь
надохват, на дохвату, т. 62Ь наићи, наиђем, в. изаhи
надрети, в. дрети на јагму ('на грабљење'), т. 62Ь
надри- (,тобожњи, лажни, назови-'): најюш (прил., заст.: о томе се на-
надрикњиш, надрuлекар и надри­
јако 20ворило)
љекар, Haдpu.мajcтop, надриучен,
најахати, в. јахати
надриум(ј)етник, надриум(ј)ет­
ност итд.
нај волети (ек.), највољети (ијек.),
надријеТi1I, в. под дрети нај волим (разг. и нар., 'највише
надрхтаТi1I се, в. дрхтати вољети', у истом зн. И бити најво­
надстрешница и настреШНi1Iца лији)
надув:ачко, надуго, т. 62Ь наједанпут, поред наједном
IШДУТИ (се), в. дути наједно: наједно скупљени
на душак, т. 62Ь наједном, поред наједанпут
нажалост; на жалост свих нас. т. IШ јесен
62Ь најести (се), в. јести
нажао (прил.) најјаснији, т. 81а
наждити, в. ждити најјачи, т. 81а
нажети и нажњети, в. жети најједноставнији, т. 81а
нажут, т. 58а најједрији, т. 81а
назад (прил.); назадак, -тка (мн. најјефтинији и најјевтинији, т. 81а
назаци-назадака) (обичније прво)
на здравље, т. 62Ь најјужнији, т. 81а
наздраво (прил., без болести, изне­ најјуначнији, т. 81а
нада) најпосле (ек.), најпослије (ијек.)
назеJlIСТИ, в. зепсти најпре (ек.), најприје (ијек.)
на зиму, уп. на nролеће (ек.), на најрадије (према радо, не најрађе)
nрољеће (ијек.) итд., 62а(6), Ь накнадив (накнадљив)
назлобрз (необ., прид. и именица) на комад

назнака (дат. -ци) наконче и накоњче (-ета, зб. након­


назови- (спој ено); назовиnријатељ, чад и накоњчад)
назовибрат, назовисоба итд., али: накосо (прил.)
назови-Србин (с властитом имени­ НaI.рај (предл.): живи накрај села; с
цом), т. 49аЬ краја на крај; не излази на крај, т.
назор ('на силу, силом') 62Ь
назорице (прил., 'силом' и 'поизда­ накриво (прил.)
лека'; у другом зн. И назорце, на­ накркаче и накркачке (прил., на
зорке) леђима)
назути, в. из ути наКРУIIJШО (прил.)
наиван, -вна, т. 73а налевати, не него наливати, т.

на изглед и наизглед у зн. 'привид­ 68а(4)


но': наиЗ2лед равнодушан, т. 62Ь налево (ек.), прил.
наизмак, на измаку, т. 62Ь налетати, в. долетати

наизменице (ек.), наизмјенице (и- на лето (ек.)


јек.), поред наизм(ј)енце налеllш, в. л6hи
наизред и наизредице наливати (некњ. налевати) у ек.;
наизуст, уп. напамет, т. 62Ь наливати (и налијевати) у ијек., т.
наимати, наимам и наимљем (итер. 68а(4)
од најмити), поред најмљивати, т. наЛИВJlIеро

73а(4) налијево (ијек.), прил.

27 Правопис (ек.)
418 НАЛИЈЕТАТИ - НА ПРСТЕ

налијетати, в. долијетати напјев, напјевак, в. под напев


:На Ј[огу (место у Словенији), т. 23 на поглед, т. 62Ь
наломити, в. сломити наподпюгу (прил., 'наниже, доле')
наљести, в. -љећи, -љести на попон, т. 62Ь
на љето (ијек.) напола (не наполи), прил. (прело­
наљеliи, в. -љећи мити напола, напола nечен, али:
на мало (трговина), т. 62Ь застао је на пола пута)
намах (исп. начас), т. 62Ь наполице (прил., нпр. ради земљу
на ме, уп. на те, на Њ, на се наnолице)
наместити, в. под нам(ј)естити напоље, напољу, т. 62Ь
наместо (ек., предл. 'уместо'), али: напосе (прил. у зн. 'посебно, засеб­
стави za нд место но, одвојено')
наметак, -тка, мн. намеци, -така, т. напослетку (ек.), напосљетку (и­
8Љ јек.), прил.
нам(ј)естити, нам(ј)ештен, Шllм(ј)е­ на ПlOчек (као на nричек, у nричек,
штење, нам(ј)ештати (за намије­ на вересију), т. 62Ь
штати в. т. 68а1), т. 87, 87Ь(7) на правац: иду мимо путева, онако
намјесто (ијек., предл., 'уместо'), на правац, т. 62Ь
али: стави za на мјесто напраЗl1Ю (прил., нпр. 2Оворити на­
намртво (прил., нпр.: nребили za празно)
намртво) напрам и напрама (обичније према,
:Нандунг(кин.~апdопg,град),т. 134 напрема, наспрам)
на неруку, в. на руку напрегнути, обичније него напреЈћи,
на несрећу, т. 62Ь в. под спрегнути

нанети, нанијети, в. под -нети напред-назад (ек.), т. 59с


наниже (прил.) напрездан (прил., сваки други дан),
наниско (прил.) дијал. лексика
:Нанкинг (трад. кин., а не "Нан- на прекид, на прекиде: радио је на
ђинг"), т. 133 nрекид(е), т. 62Ь
наново (прил.) на преклоп (ек. и ијек.; ијек. и на
на њ ('на њега') пријеклоп), т. 62Ь
наобдан (прил., током истог дана) напреко (ек.), напријеко (ијек.),
наоблака (дат. -ци) прил.

наовамо: од јануара наовамо, т. 62Ь напремасе, т. 62Ь


на одмет, т. 62Ь на прескок (ек. и ијек.), т. 62Ь
наоко; држати на оку, т. 62Ь на претек (ек. и ијек.), т. 62Ь, поред
наоколо (предл. и прил.) напретек (П)
наопако и наопачке (прил.) на пречац, т. 62Ь, поред напречац
наочиглед (прил.) (п)
на пакост: то нам ради на пакост, на прешу (на журбу, на брзину), т.
т.62Ь 62Ь
напамет (знати, учити); паде ми на напријед-назад, (ијек.), т. 59с
памет (на ум), т. 62Ь на прилику, т. 62Ь
на парче (као на комад), т. 62Ь на пример (ек.), на примјер (ијек.),
напастан, -сна, т. 82а(2), 82Ь т. 62Ь; скраћ. нпр., т. 225Ь
напев, напевак, -вка, напевка, дат. на пролеЈће (ек.), на прољеЈће (ијек.)
-ци (ек.); напјев, напјевак, -пјевка, напросто, т. 62Ь
пшшпјевка, дат. -ци (ијек.) напрстак, -ска, мн. напрсци, -стака,

напитак, -тка, мн. напици, -итака т. 82а(1)


написмено (нпр.: дај ми то написме­ на прсте: бројати, рачунати, зна­
но) "!и (као) на прсте, у прсте, т. 62Ь
НАПУЉ - НАТКОЛЕНИЦА 419

Напуљ (трад., итал. Napoli), т. 122 I!ШСКРОЗ (прил.); скроз-наскроз


напустити, в. допустити наслага (дат. -зи)
шшуliи и напукнути, в. ПУћИ наСJllедан, наследник, наследница,

нараздалеко (прил.) наСJllедовалац (ген. -аоца, ген. мн.


нарезак, -ска, мн. наресци-нарезака -алаца), наследство, наслеђе (ек.)
наретко (ек., прил.) наслепо (ек.), наслијеlJЮ (ијек.), т.
наречје (ек.) 62Ь
наријетко (ијек., прил.) насљедан, насљедник, насљеДИ1ища,

нарјечје (ијек.) насљедовалац (ген. -аоца, ген. мн.


Народна Демократска Република -алаца), насљедство, насљеђе (и­
Кореја (служб. име), СШеверна јек.)
Кореја (у слободном изразу), т. насмејати се, в. смејати се
20d насмијати се, в. смијати се
"Народна књига" (издавачко преду­ на смрт: на C.lvtpm болестан, упла-
зеће), Издавач ко предузеliе "На­ шен, т. 62Ь, поред насмрт (П)
родна књига" и издавачко преду­ насред (предл.), т. 62Ь
зеJliе "Народна књига", т. 30а на среliу, т. 62Ь
Народна РепуБJIIНlШ Босна и Херце­ насто, в. одсто

говина (истор.), Народна Репу­ на страну, т. 62Ь


блика Србијаидр. (истор.), т. 20с настрети, в. -стрети, -стријети
наРОДНООСJllободилачки, т. 58f(3); настрешшща и нздстрешшща

Народноослободилачки рат, На­ настријети, в. -стрети, -стријети


родноослободилачка борба, т. 27Ь насуво и насухо (прил.), али: поло-
народски, т. 76а жио 2а је на суво (на сухо)
на руку (и наруку), на неруку, с насукати се, в. засукати

руке, с неруке, на руци, од руке, насупрот (прил. и предл.)


испод руп{е: алат .му стоји на руку на сусрет, обичније: у сусрет, т. 62Ь
(на неруку, С руке, С неруке), све насути, в. засути

.му је UlUЛО (било) на руку (на натајно, т. 62Ь


неруку, С руке, од руке и сл.), т. Натали (енгл. Natalie), т. 118
62Ь натанко (прил.)
наручилац, -иоца, вок. -иоче, мн. наташте, наште срца, т. 62Ь
-иоци, -илаца, т. 91с(1) на те, в. под на

наруџба, ген. мн. наруџаба (поред натегнути (и натећИ), в. затегнути


наруџба) и наруџби, т. 75, 88 натенане (прил.)
Нарцис (не Наркис), т. 98а натечај (ек., ретко)
насамо (ређе насаму), прил. натихо (прил.)
на се, на себе; насе у знач. 'назад', натицати (само тако) према натаћИ,
Т.62Ь натакнути

насељење, т. 79 натицати према натећИ (о отеклини


насилнички, насилништво, т. 82с(2) и навирању течности) у ек. и ијек.
на СИJllУ, т. 62Ь (ијек., сада углавном у ХС., и натје­
Насименто (порт. Nascimento), т. цати; за натијецати В. Т. 68а3), Т.
149 67с, 68а(3); сл. натицати се (натје­
насипати, в. сипати цати се, натијецати се), с тим што
наситно, т. 62Ь је у срп. изразу обичније такми­
Насиха, дат. -хи, 86Ь(4) чити се, надметати се

насједати (допушт. и насиједати, из­ натјечај (ијек.)


бор према јез. осјећању), ијек., т. наТКОJllеница (ек.), наткољеница (и­
68а(1) јек.)
420 НАТКРИВАТИ - НЕГДА

наткривати (не наткријевати), т. N. !В. (NB, Н. Б., НБ), скраћ. 'nota


68а(4) Ьеnе' (напомена), т. 226Ь
НАТО, скраћ. т. 227 N·бомба, т. 51а
натрезно (ек.), натријеЗJIJIО (ијек.) нг, нк, нх, нкс за грч. GG, GK,
на треи, на тренутак, т. 62Ь GCH, GX (формалне графије за
натријети, в. трти
ng,nk, nch, пх): Анzела, Анкеј, т.
98Ь
натријум (натриј}; натријумски, т.
J!I. е., скраћ. 'нове ере' (о рачунању
96с(2); натријум-хлорид и сл., т.
година), т. 225а
50d (yg;;- и сумпор-) не (одрична речца), уз глаголе се
натроје, в. надвоје пише OДB~jeHO: не спава, не zледа­
натрти, натрети, JIJIатријети - в. са- ју, не zледајуhи; уз помоћне и њима
трти сродне глаголе не се пише спојено:
иатрунути (натрунуо и натруо) нисам, ниси (ек. и ијек.) и нијесам,
иаlћве, мн. (наћава-наћвама) нијеси (ијек.); нећу, неhеш, неће­
наlilеф.Ј][еисати, -ишем (боље него мо; немој; немати, немам, немаш
наћефлејисати), т. 73а(3); уп. и итд.;

-исати не у творби именица, придева


наlilи, нађем, в. изаћи и прилога пише се спојено: немајка
иаувек (ек.), наувијек (ијек.), прил. (лоша мајка), небрат, небриzа; не­
неуоб. весео, -ла, неум(ј)естан, -сна, не­
наудити (не нахудити) зрео;

наузнак, т. 62Ь трп. глаг. придев такође се


научнички, т. 82с(2) пише спојено: неnисан, ненаnисан,
научноистраживачки, т. 58f(3) неnреnисан, а и радни глаг. придев

иаучностручни, т. 58f(3) и глаг. прилог ако су постали при­

научиотехнички, т. 58f(3) деви: недозрео, -ла, неусnео, -ла


иа уmтрб, т. 62Ь, поред науштрб (П) (ек.), неусnио, неусnјела (ијек.);
нахва.Ј][ице ('намерно, хотимично'; неnостојећи, неодzоварајуhи итд.,
штета учињена нахвалице), уп. на­ т. 63ab(1-2)
валице не, ни (а не ње, њи) као опште
нахерити, нахерен, нахеро (не нае­ правило за рус. позиционо умек­

рити и сл.) шавање, т. 156


нахија: нахија Доња Мачва, нахија неамериканац, т. 49Ь
Посавље итд., т. 26а; Ријечка нахи­ неандерта.Ј][ац, -лца, неандерталка,

ја, Катунска нахија (истор., сад дат. -ки (антроп.), т. 14Ь


геогр.), Ваљевска нахија (истор.), небеограђанин, т. 49Ь
т.26Ь небрат, т. 63Ь
нахијски, т. 74Ь небрига, дат. -зи, т. 86d
иахоче, -ета, зб. нахочад неваљалац, -лца, вок. -лче, мн. -лци,

национа.Ј][изам, -зма, мн. -зми, -зама, -лаца, т. 91с(2)


т. 94Ь(1) невеста, ген. мн. невеста (ек.), т.
националисткиња, т. 82а(1) 94с(1)
нациоиа.Ј][ноослоБОДИ.Ј][ачки, т. 58f(3) невјеста, ген. мн. невјеста (ијек.),
иачас; на часак, т. 62Ь т. 94с(1)
начети, начнем, в. почети нега (дат. нези) , т. 86с; неговати,
на чистац, т. 62Ь неговатељ (инстр. -ем), неговате­
начисто (прил.): да будемо начисто љица (-ичин) (ек.)
cтuм негда (ек. и ијек., обичније некада);
наmироко, т. 62Ь негдањи и негдашњи (обичније не­
наште срца, уп. наташте кадашњи)
НЕГДЕ - НЕМУШТИ 421

негде (ек.), негдје (ијек.) лике у ЗН.: неuздржuва хладноhа,


нешиже (-еа) .неu:iдржљuв коњ)
неголи (везник), т. б3с; уп. ли иеизлечив (неизлечљив), неизлечи­
JfIеготпшска Крајина, в. Крајина и ВО ст (неизлечљивост) (ек.); неиз­
т.22 љечив (неизљечљив), неизљечи­
негус (титула етиопског цара, само во ст (неизљечљивост) (ијек.)
малим словом), т. 33 неизменљив и неизмењив (ек.),
JIIедеља (ек.); Недељка, Недељко неизмјенљив и неизмјењив (ијек.)
(лична имена); недеља-две, т. 59Ь неизмеран, неизмерив и неизмер­

Неднм (ар.), т. 110Ь(1) љив (ек.), неизмјеран, JIIеизмјерив


недјеља (ген. мн. недјеља), ијек.; и неизмјерљив (ијек.)
Недјељка (-кин), Неljељка и Не­ неимар, т. 73а
ђељко (лична имена), т. ббЬ; не­ неисказан, неисказив (неискажљив)
дјеља-двије, т. 59Ь неискореиљив и JIIеискорењив, неи-

недоку'lИВ (недокучљив, недоку­ скоренљивост и неискорењивост

чан), недокучивост (недокучљи­ (ек.), неискорјенљив и иеискорје­


вост, недокучност) њив, неискорјенљивост и неиско­
недостављив, недостављивост рјењивост (ијек.)
недостајати, недостајем (глагол ни­ JIIеиспшатив

је одричан), т. б3Ь(1) JfIејшенел (енгл. National), Т. 118


недостатак, -тка, мн. недостаци, некадашњи (обичније него некада-
-така, т. 81Ь њи)
недра (ж. мн., ген. недара), иедарца JIIекакав, некаквог(а), Т. бlа
(ж. мн., ген. недараца и недарца), неки, неког(а), Т. бlа
(из)недрити, ек. JIIекњ., скраћ. 'некњuжевно'
независан, -сна (од глаг. зависити), неко (хс. нетко), неког(а), бlа, 81с
не независтан, Т. 82Ь(5) JIIекојJII, некојег(а), Т. бlа (обичније
незнабожац, -шца, ВОК. -шче, МН. неки)
-шци, -жаца, Т. 48а неКОРJIIстан, -сна, Т. 82а(2), 82Ь
незадржив, незадрживост неломљив, неломљивост, инстр.

незадуго (прил.) -ошћу (-ости)


незам(ј)енљив и иезам(ј)ењив нем, немети (занемети и сл., мање
незапослен, незапосленост (обич- је об. немити), немост, 1НIeMoll1a
није него незапошљен, незапош­ (ек.)
љеност) немајка (лоша мајка), Т. б3Ь
JIIезаражљив, незаражљивост 1НIемало (прил., нпр.: немало затим,
незастарив (незастарљив) немало новца; али: не мало Hezo
незаустављив, незаустављивост М1Ю20)
незбуњив и незБУJIIЉИВ hema'lko-англофраицуск1НI фРО1Нlт, Т.
неизбежаJII (-жна), неизбежност 58ј
(неизбежив, неизбеживост), ек.; нема'lко-италијанско-јапански
иеизбјежан, JIIеизбјежност (неиз­ пакт, Т. 58i
бјежив, неизбјеживост), ијек. немаштина (неимаштина), Т. 81d
неизбрисив немештво (од -шство), Т. 82с(3)
неизбројив, Т. 73а(1) неМJIIлостаи, -сна, Т. 82а(2), 82Ь
иеизведив и неизведљив, обичније немица (ек., нема жена); JfIемица
неизвод(љ)ив (према Немац)
JIIеизводив и неизводљив немој, немојмо, немојте
неизгорив немушти (ек. и ијек.) и њемушти
иеиздржив и иеиздржљив (има раз- (ијек. - мање обично), Т. б8k
422 НЕНАДМАШАН - НЕУОБ.

ненадмашан и ненадмашив, ненад" непце (ген. МН. небаца)


м:аШIЮСТ и ненадмашивост неразлучив (неразлучљив)
неlшдmпшдив (ненадокнадљив) неразрешив (ек.), неразрјешпш и не·
НенЈ!јанг (кин. Nenjiallg, река), т. разрешиш (ијек.), обичније него
134 -шљив
Ненси (енгл. Nancy), т. 118
нерањив (неранљив)
необ., скраЬ. 'необично'
нерастопљив (нерастопив)
необјашњив
Неретва, Т. 14с
необорив
неодбрањив (неодбранљив) неретко (ек., ПРИЛ., 'често, доста
неодвојив (не неодвојљив) често'), неријетко (ијек.)
неодеЉПЈВ (ек.), неодјеЉIl!В (ијек.) несагласан, -сна, -сно, несагласност,

неОДJlюжан, -жна, неодложно, т. 63Ь инстр. -ошЬу (-ости)


неол., скраЬ. 'неОЛ02изам' (језичка несвест (инстр. об. несвешЬу, иза
новотворина) атриб. и несвести), несвестан,
неопредељење (ек., не неопределе­ -сна, несвесност, несвестица (ек.);
ње), неопредјељење (ијек., не нео­ неСВII!јест (инстр. несвијешЬу и
предјелење), т. 79 ређе несвијести), несвјестан, -сна,
неотклоњив и неотклонљив несвјесност, несвјеспща (ијек.)
непажња (од паз-), т. 77Ь несловен, Т. 49Ь
непобедив (непобедљив), ек.; непо- неслога, дат. неслози

бјеДIl!В (непобједљив), ијек.; арх. неспавање, Т. 63Ь


пј есн. непобедан (ек.), непобједан несреJliан, -Ьна, -Ьно, несрећно
(ијек.) (прил.), несреll1ник, несреJliшща и
неповреДIl!В (неповредљив), ек. и несретан ИТД., уп. под срећан
ијек. нестати, нестанем (глагол није од-
неподерив (неподерљив) ричан), Т. 63Ь(1)
непоколебљив (непоколебив), непо­ "нети (ек.), -нијети (ијек.), у сложе­
колебљивост (непоколебивост) ним глаголима као: донети (ек.) и
непюправљив (не непоправим) донијети (ијек.), изнети (ек.) и
неIюрецив (обичније него непоре­ изнијети (ијек.), принети (ек.) и
чив) ПРИllијети (ијек.), пронети (ек.) и
неПОТI{УПЉИВ, непоткупљивост пронијети (ијек.), снети (ек.) и
непрелазан, -зна (ек.); ијек.: непре" снијети (ијек.) - донех и донесох
лазан (непријелазан), -зна, Т. 68 (ек.), донијех и донесох (ијек.),
Ь(3) донео-донела (ек.), донио-доније­
непреНОСIl!В ла (ијек.), донесен (не донеше н) и
непрестано донет (ек.), донесен и донијет (и­
непресушан, непреСУШIl!В (непресу­ јек.); некњ. је нести, донести и сл.
шљив) нетко, В. неко

непријелазан, В. непрелазан нето: нето износ, нето тежuна и

непримеНЉIl!В и непримењив (ек.), СЛ., Т. 50а; уп. и тона


непримјенљив и неПРIl!мјењив (и­ нетрагом (прил.)
јек.) неJliак, ВОК. неЬаче, МН. -ци, нећа·
непристрастан, -сна и непристрасан, чиll1, Т. 85d
-сна, Т. 82Ь(3) неJliака, дат. -ки, ВОК. -ко, ген. МН.
непром., непромј., скраЬ. 'неnро­ -ка, неll1акин, В. Т. 85а, 86Ь(7)
менљив', 'неnромјенљив' неliу, неЬеш итд. (од хтети, хтјети),
непросвећен, непросвеll1еност (ек.), пише се спој ено
непросвијеJliен, непросвијеJliеност неуоб., скраЬ. 'неуобичајено', Т.
(ијек.) 225d
НЕУПОСЛЕН - НИСКО ПРОДУКТИВАН 423

неупослен, неупосленост (неупош­ ЈН!ијемац, вок. Нијемче (Њемац,


љен, неупошљеност) вок. Њемче); нијемац (нем човек),
неурашгија, неурастенија, неуроло­ ијек., т. 68g
гија, неуролог, неуролошки, неу­ нијесам и нисам (ијек.), т. 66Ь
роза; неуровегетативан, неурохи­ -нијети, в. под -нети
рургија, JIIеурохируршки никад и никада
неутралац, -лца, вок. -лче, мн. -лци, никакав, никаквог(а), али: ни од
-лаца
каквог, ни у каквом итд., т. 6Љ
ЈН!ефуд ел Дахи (ар.), т. 110с
никако
нехотице; нехотичан, -чна, 63Ь
ЈН!икарагва (шп. Nicaragua), т. 179
ЈН!ецер (нем. Netzer), т. 143
нико (хс. нитко), никог(а), ни-
ЈН!ечиста крв (роман), т. 21е
ЈН!ешин (према Неша и Нешо, ген. ком(е), али: ни од К02а, ни до
Неше) К02а, т. 6Љ
ЈН!ешов (према Нешо, ген. Неша) никоји, никојег(а), али: ни од Kojeza
нештедимице и сл., т. 6Љ
нешто, нечег(а), т. 61а ЈН!иколаје (рум. Nicolae), т. 152
ниво, нивоа, мн. нивои-нивоа ЈН!иколајевиli (Лав Толстој), трад.
ни Довек(а) и нидовек(а) (ек.), ни рус., т. 105е
довијек(а) и нидовијек(а), као по­ ЈН!икола Шубиli Зрињски, двојно
јачање прилога никад (нигда) презиме, т. 56а
ниже-: нuжеразредни, нuжередни,
ЈН!иколиli-Зец (непром.), двојно ж.
нuжешколац (-лца, мн. -лци, -ла­
презиме, в. т. 56а
ца), нuжешколка (дат. -ки), ниже­
ЈН!икољдан, Никољдан а и Никоља
школски (не нижоразредни и сл.)
дне
нижеименовани, т. 58h
никуд и никуда; али: из те коже ни
ЈН!ижњи ЈН!овогород, Нижњег Новго­
рода, Нижњем Новгороду
куд ни камо
низ(а), предлог; дужа форма долази ЈН!икшиli, никшиliки (од никшић­
обавезно испред заменичких ен­ -ски, т. 82с1), ЈН!икшиliанин, ЈН!ик-
клитика (низа се, низа њ); испред шиliанка (дат. -ки) .
речи које почињу гласовима с, з, ЈН!икшиliко поље; крашка поља
Ш, ж у принципу су могуће обе Никшићко и Граховско, и спадоше
форме; у свим осталим случај е­ на поље Никшићко, т. 35ас
вима искључиво долази краћа нимало (прил.), али: ни мало ни
форма, т. 94а(2) MHOZO
низа страну, т. 62Ь нимфа, т. 34а
низашто, низашта и ни за што, т. ЈН!ина (енгл. Nina), т. 116, 118
6Љ(2) нищш корњаче (предност одв. пис.),
низбрдо (прил.), али: Сишао је низ т. 50Ь(1)
брдо, т. 62Ь ниодакле, т. 6Љ(2)
низ в(ј)етар, низ воду, низ длаку, т. ЈН!ион (франц. Nyons), т. 164
62Ь ЈН!иор (франц. Niort), т. 164
ЈН!изоземска, в. Холандија ниоткуд, т. 6Љ(2)
ниједан, ниједног(а), али: ни од јед­ нипошто, т. 6Љ(2)
Н02а и сл., т. 6Љ; ни један једини, ЈН!иржани (чеш. Nyi'any), т. 172
ни један ни друzи, т. 6Љ(1) нисам (ек. и ијек.), т. 66Ь
ниједанпут (али: ни један једини ниска, дат. нисци, мн. ниске, ген.

пут); ниједном ниски и низака

нијем, нијемјети (и нијемити, као и нискоакумулативан, -вна, т. 58h


занијемјети и занијемити), нијемо нископласиран, т. 58h
(прил.), нијемост (ијек.) нископродуктиван, -вна, т. 58h
424 НИЋИ - НОЗДР А

нићи (никнем, никох, никао) и ник­ новоrодншњи, т. 58d


нутн (никнем, никох и никнух, ни­ Новоrрадншчанин (становник Нове
као и никнуо) Градишке), Новоrрадншчанка
НИУIШЛИКО, т. 6lb(2), 73с (дат. -ки) , новоrрадншки, т. 48Ь,
Ниче (нем. Nitzsche), т. 143 58с
ннчнји, ничијег(а), али: ни од чијег HOBorpaВjaHHH (према Нови Град),
и сл., т. 61Ь Новоrрађашш (дат. -ки), ново­
Ниш, НИШI{И, Нишлија, Нншлијпш rрадски, т. 48Ь, 58с
(и мање об. Нишевљанин, Нишев­ Новоrрод (пољ. Nоwоgг6d), т. 147
љанка) (дат. -ки); Нишки округ, Новоrродек (пољ. Nоwоgг6dеk), т.
НUШКU peZUOI-l (адм. јед.), т. 26Ь 147
ништа, ничег(а), али: ни У че.МУ, ни новоизабрани, т. 58h
од чега, т. 6lb "Новој е времја" (рус.), у "Новом
N. N. (Н. Н.), скраћ. (ум. имена), BpeMeHi'" т. 157Ьс
т. 226Ь новок()мn6iюваIlИ, т. 58h
-но (партикула), пише се заједно с Новопазарац, -рца (ређе Новопа­
претходном односном заменицом: зарлија, према Нови Пазар), Но-
којино ће ударити не на десет да вопазарlШ (дат. -ки), новопазар­
утече; гдјено, каконо итд., т. 63е ски, т. 48Ь, 58с
lIобл (прид. непром.): нобл дру­ новоподнrнут, т. 58h
штво, нобл девојка, нобл момак, новопостављени, т. 58h
т. 50а НовосаljаllИН (према Нови Сад),
Нова Бистри ца (чеш. Nova Bystfi- НовосаJljанка (дат. -ки), новосад­
се), т. 171 СI{И, в. т. 48Ь, 58с; Новосадски
Нова Варош, т. 21а д020вор, т. 27f
"Новаја жизњ" (рус.), из "Нове Новоселац, -лца, вок. -лче, мн.
жизњи", т. 157Ьс -лци, -лаца, т. 91с(3)
Нова Пазова, т. 21а новоселски (за разлику од сеоски),
Новrород (рус.), т. 156а т. 91d(2)
Нови Винодолски, т. 21а Hora, дат. нози, ген. мн. ногу И (ре­
Новнrрађанин (према Новиград), ђе) нога; ножица, хип. и ношца,
новнrрадскн, в. т. 48Ь, 58с т. 85d, 86d
Нови Зеланд (Новог Зеланда, Но­ Ноје (хс. Ноа), т. 14а, 100ф
вом Зеланду), НовозеланђаНИII, нокаут, т. 50е
НовозеланJljанка (дат. -ки), ново­ нокдаун, т. 50е, 76е
зешшдски, т. 57а Нолит, Нолит а (скр. Нова литера­
Нови Јужнш Велс (федерална једи­ тура, издавачко предузеће), т. 14g
ница у Аустралији), т. 20с ном., скраћ. 'номинатив'
Нови Сад, Новог Сада, Новом Саду; -ном, -номија, форманти сложени-
Новосађанин, Новосађанка (дат. ца: астроном, астрономија, т. 48а
-ки), новосадски, т. 57а нонијус (раса коња)
НОВИЧШJl (према Новица), т. 85Ь нонпарел (типогр. термин)
Новобеоrрађанин (према Нови Бео­ нонсенс ('бесмислица')
град), НовобеоrраJljанка (дат. -ки), Нора (енгл. Noгa), т. 116, 118
пювобеоrрадски, т. 48Ь, 58с Нордзе (хол. Noгdzee), т. 169
Новобрђаннн (према Ново Брдо), нордијац, нордијка (дат. -ки) , нор-
Новобрlljашш (дат. -ки), новобрд­ дијски (нордијске земље и сл.)
ски, т. 48Ь, 58с Норд Холанд (хол. Nooгd Holland),
Нововарошашш (према Нова Ва­ т. 169
рош) , Нововарошанка (дат. -ки) , ноздра (ген. МН. ноздара и ноздри)
нововарошкн, т. 48а, 58с и ноздрва (ген. мн. ноздрва)
НОСИЛАЦ - ЊУШЧИЦА 425

1II0СИЈШЦ, носиоца, мн. носиоци, lIIужан, -жна (необ. нуждан), в. т.


-илаца, т. 73Ь, 91с(1) 82Ь(2)
IЮСИЉЮJl (дат. -ци, ген. мн. носиљки lIIужда, ген. мн. нужда, т. 94с(1)
и носиљака
нуждан, в. нужан
НОТИlllгем (енгл., е у завршетку
нуззарада, т. 81а
-ОНАМ), т. 118
нуззграда, т. 81а
HoJl'i ДУГИХ 1II0жева, т. 27е
IIУЗСllецијалност, -ости, инстр.
1II0ћу (а не ноћју), т. 74g
-ошћу и -ости, т. 76с
нпр., скраћ. 'на npUM(j)ep', т. 225h
lIIуДизам, -зма, lIIудист(а), мн. -сти; НУСIIРИХОД, т. 76d
lIIуДисткиња, т. 82а(1) нуспросторија, т. 76d

њ, љ у кин. именима, в. под ј Њемац, в. Нијемац


Њагоје (рум. Neagoe), т. 152 Њемачка (дат. -кој), ијек.
Њамц (рум. Neam!), т. 152 њемачко-англофранцуски фронт, т.
њ. в. и Њ. в., скраћ. 'њеzово (њено) 58i
величанство (височанство)', т. њемачко-италијанско-јапаIlСКИ
39Ь; њ. е. и Њ. е., скраћ. 'њеzoва пакт, т. 58i
екселенција', т. 39Ь њемица (ијек., нема жена); Њемица
њев за рус. НЕБ, т. 156d (нпр.:
(према Нијемац, Њемац), т. 68g
Брежњев, Коњев, Турzењев)
њемушти,в. немушти
њега (дат. њези), његовати, његова­
-ЊIIН за рус. -НИН, т. 156d(3) (нпр.
тељ (инстр. -ем), његоватељица
Мињин, Сусањин, Карењин, Баку­
(-ичин) (ијек.)
њuн, Буњuн, Лењин, Паnањuн,
његда и сл., не него негда (одн.
Калињuн, Вороњuн, Добрuњuн,
некада)
Булzaњuн; уп. И Рах.мањuнов)
његов, његова, мало слово; Њеzова
светлост, Њеzова екселенција,
њисак (ген. њиска); њиска (дат.
Њеzово величанство итд. (необа­ -сци)
везно вел. слово), т. 39Ь; тако и њихаЉIШ, дат. -љци, ген. мн. -ки,

Њено величанство, Њена висост уп. т. 86Ь


итд. њ. св. и Њ. св., скраћ. 'њеzoва (Ње-
Његош: Петар Петровиh ЊеzOLU, zова) светост', т. 39Ь
Њеzошев, њеzошевски, њеzошо­ Њудо (јап. Nyudo), т. 123с
лоz, т. 14а, 15 Њујорк (енгл. New York) , т. 102, 118
њедра (ж. мн., ген. њедара), ње­ Њујорчанка, дат. -ки, ген. мн. -КИ,
дар ца (ж. мн., ген. њедараца и т. 86Ь(6)
њедарца), (из)њедрити, ијек. њујОРШЮII
њекад, њеки, њеко и сл. (заст. њушка (дат. њушци)
ијек.), не него некад итд. њушчица и њушкица (од њушка), т.
Њекрасов (рус. уоб.), т. 156d(4) 85d(2)
426 О - ОБЛАСТ

о непостојано у слов. језицима, в. т. обастрети (ек.), обастријети (ијек.),


105d В. -стрети

о боље него оу за енгл. О (ои): обасути, В. засути


Роланд, ХјУ20, Чика20 итд., т. 115, обвити, В. вити
118, 120 обдан (прил.)
о за пољ. 6 (Краков, Гора); т. 146, обделати, обделавати (ек.); обдје-
147 лати, обдјелаваТI!I (ијек.)
о и јо деклинација (али: о-деклина­ обед, обедовање (ек.)
ција, јо-деклинација), т. 53 обезнаНI!IТИ, не обнезнанити
о., скраћ. 'острво', 'оток', т. 225а обелиск,мн.обелисци,обелиска,т.
оа за франц. 01 (Лоара, Антоан), 94Ь(3)
т. 164 обер, В. хобер
Оахака (шп. Oahaca), т. 179 Оберстдорф, Т. 76с
об., скраћ. 'обично' оберучке (ек.)
оба м. и с., обају, обама; у ж. роду обесвестити, В. под осв(иј)естити
обе, обеју, обема (ек.), обје и оби­ обесвијестити, В. осв(иј)естити
је, обију, објема (ијек.); у примени обесити (обешен) (ек.)
се допуњава са обојица за м. особе, обест (обести), обестан (-сна), обе­
обоје за жива бића (за мушко и сник (ек.)
женско или уз им. типа пилад и обећати, обеlliање (ек. и ијек.), Т.
пилићи) и за апстр. појмове ("о­ 66а
боје му је на уму, посао и кућа"), обешчастити, обешчашћен, обеш­
обоји, -е, -а (уз именице у мн., чашlliење, обешчашlliавати и обеш­
нпр. обоји сватови, обоје чарапе); чашlliивати, Т. 87, 87Ь(7)
у истом. зн. (стилски нешто поја­ обзир: с обзиром на ... (не "обзиром
чаном) и вар. обадва, обадв(иј)е, на ... ")
обадвојица, обадвоје, обадвоји; обијест (обијести), обијестан (-сна),
примена и грам. промена (за обе обијесник (ијек.)
варијанте) као два, двојица, двоје, обикнути се (обикнем, обикнух и
двоји (в.) обикох, обикао и обикнуо) И обиlliи
обавезан; није об. обвезан, али јесте се (обикнем, обикох, обикао)
обвезник (војни, порески) Обилиlliа медаља и медаља Обили­
обав(иј)естюги (се), обав(иј)ештен, ћа, Т. 29е
обав(ј)ештење, обав(ј)ештавати обим, обиман, обимност, инстр.
(обавешћивати - обавјешћивати), -ошћу (-ости)
87, 87Ь(7) обицати се (обичем се - навикавати
обаврети, в. врети се); обичавати, обичај
обадва, ек. обадве, ијек. обадвије, објашњив
обадвојица, обадвоје, обадвоји - објед, обједовање (ијек.)
В. оба, два објекат и објект, -кта, ген. МН. -ка-
обазрети се (ек. и ијек.), В. -зрети та, т. 94Ь (2)
обал, В. обао објеручке (ијек.)
обамреТI!I (ек.), обамријети (ијек.), објесити (објешен) (ијек.)
В. мрети област: Скопска армијска област,
обао (обал), обла, обло, одр. обли, Бе02радска армијска област, Ле­
Т.91е њиН2радска област, Московска 0-
обасјати, В. сјати бласm, Т. 26Ь
ОБЛА ЧИЋ - ОГРЕПСТИ 427

облачић (дем. од облак), т. 85d обути, обујем, обуј, обух-обу, обуо­


облога, дат. -зи, т. 86d -обула, обувен; уп. из ути
облутак, -тка, мн. облуци, -така, т. обуlћи, обучем, обуку, обуци, обу­
8Љ кох-обуче,обукао-обукла, обучен,
обневидео, -ела (ек., нпр. обневи­ обукавши
део човек), обневидио, -дјела (и­ -ов и -ова у рус. презименима, в. т.

јек.); обневиделост (ек.), обневи­ 157а


овакав, -ква, -кво
цјелlOСТ (ијек.)
овамо-онамо, т. 59
обнезюшити, не него обезнанити
овамоте (прил., из нар. говора,
обнемоћи, в. моhи
према ходите, хајте и сл. за појача­
обноћ (прил.)
обоа (обое, ген. мн. обоа), обо­ вање); тако и онамоте, тамоте,
амоте
ист(а), мн. -сти (муз.)
обожавалац, -аоца, вок. -аоче, мн. -овати према -ирати, -исати, т. 100Ь

-аоци, -алаца, т. 91с(1) овде (ек.), овдје (ијек.)


обожаватељка, дат. -ки, ген. мн. овде-онде (ек.), овдје-онцје (ијек.),
-ки, обожаватељкин, т. 85а, 86Ь(7) т.59с
обоје, в. под оба Оверњ или Оверња (франц. Auver-
обојица, в. под оба gne, истор. покр.), т. 164
оболевати (не обољевати), оболе­ Овиједо (шп., не Овједо), т. 176
вање (ек.); оболијевати (не обоље­ овлаисати, овлаишем (не овлајиса­
вати), оболијевање (ијек.); тако и ти), т. 73а(3), уп. и -исати
побол(иј)евати, разбол(иј)евати овластити, овлашћен (овлаштен),
се овлашћење (овлаштење), овлаш­
обољење, не оболење (у ек. и ијек.), ћивати, т. 87, 87Ь(7)
т.79 овогодишњи, т. 58d
обрадив (ређе обрадљив) оврlћи, овреlћи, овријећи, в. под врhи
обраljивачки, в. т. 82с(2) оврха, дат. -си, т. 86d
образац, -сца (мн. обрасци-образа- овчаРIШ, дат. -ки, ген. мн. -ки; ов-

ца) чаркин, т. 85а, 86Ь(7)


Обрасцов (рус. Образцов), т. 156Ь овчији (овчји), т. 74d
обрашчић (дем. од образ), т. 77а(l) Огастус (енгл. Augustus), т. 118
обрвати, в. рвати се оглувети (ек.), оглувјети (ијек.), по-
обредак, -тка, обретко (прил.), ек. ред оглухнути, т. 70Ь
обрежак, -шка (мн. -шци, -жака), Огњена земља, трад., т. 105f, уп. и
обрежина, обрежје (ек. и ијек.) т. 21d (вел. слово)
Обренбеговић, т. 56е Огњена Марија, т. 19d
Обреновац, обреновачки, Обренов­ оголевати (ек., не огољевати)
чанин, Обреновчанка (дат. -ки) оголети (ек.), огољети (ијек.) 'по-
обрео (од обрести), ек. и ијек., в. стати го'; оголити (у ек. и ијек.,
т.68с 'учинити голим')
Обри (енгл. Aubrey), т. 118 оголијевати (не огољевати), ијек.
обриједак, -тка, обријетко (прил.), огољење (ек. и ијек., не оголење),
ијек. т.79
обрстити, обршћен, бршћење, т. 87, ограисати, ограишем (боље него
87Ь(7) ограјисати), т. 73а(3), уп. и -исати
обујмити, -им, несвр. обујмљивати огрев, огревни (ек.); огрев (огрјев)
и обуимати; обујам, -јма ('запре­ и огријев, огревни (огрјевни) и
мина'·, 'обим , опсег') огријевни (ијек.), т. 68ј
обука (дат. обуци) огреlПСТИ, в. грепсти
428 ОГРИЗАК - ОД КАДА

ОlГризак (-ска, МН. -сци,.-~.ака) одгризак (-ска, мн. -сци, -зака)


ОlГријев (огрјев), В. под OrpeB од данас, т. 62Ь
од (уз прилоге за време): откад, одевати (одевам, одевају, одевајући,
откада и од када; отсад, отсада одевах, одевао, -ала, одеван), ек.
и од сада; одонда и од онда; од.ма­ одежда (ек. и ијек.), ген. МН. оде­
лоnр(uј)е и од .малоnр(uј)е; од .ма­ жда, Т. 94с(1)
лочас и од.малочас, Т. 62а(1) одел и одео, одела (ек.), одјеJJl и
одавде, ек. и ијек. (одавдје, ијек.) одио, одјела (ијек.), у срп. изразу
одаврети (ек.), одавријети (ијек.), није уобичајен термин, В. Т. 68d
В. -врети, -вријети (уп. и 91аl)
одадрети (ек.), одадријети (ијек.), одеJJlО, оделце (ген. -елца и -елцета),
В. дрети одећа (ек.)
одаја, одајица одељење (ек., не оделење), Т. 79
оданде оденути, одести, одети, В. денути,

одаllJlрети (ек.), одапријети (ијек.), де(с)ти


В. -прети Одеон, Т. 14g
одасвуд, одасвуда (прил.) одерати, В. дерати

одастрети (ек.), одастријети (ијек.), одести, одети (ек.) В. денути,


В. -стрети де(с)ти
одбећи (одбегнути), В. избећи Одет (енгл. Odette), Т. 118
одбити, В. бити одзад, одзада и одзади (прил.), по­
одбјећи (одбјегнути), В. избјећи ред отпозади, страга

одблесак (-ска, МН. -сци, -сака), ек. од зимус, Т. 62Ь


одбљесак, и одблијесак (-ска, МН. одијевати (одијевам, одијевају, оди­
-сци, -сака), ијек. јевајући, одијевах, одијевао-одије­
одбојка (дат. -ци), одбојкаm (вок. вала, одијеван)~Йјек.
-у), одбојкашица одијело, одијешце (ген. -елца и -ел­
одбрана, одбрамбени, одбранити цета), ијек.
(арх. и хс. обрана итд.) одијум ('мржња', мање обично и
одвајкада, уп. одискона, Т. 62Ь одиј) , одиозан
- одвека (прил, ек.) Одисеј (грч. Odysseus), Т. 97а
одвијека (прил., ијек.) Одисеја, Т. 14h
одвићи (се) (одвикнем, одвикох, одискона (прил.)
одвикао) и одвикнути (се) (одвик­ одиста (прил.)
нем, одвикох и одвикнух, одвикао одићн (одигнем, одигох, одигао) и
и одвикнуо); тако и навићи (се), одигнути (одигнем, одигох и одиг­
навикнути (се), IIJIривиlш (се), при­ нух, одигао и одигнуо)
викнути (се) итд. одјевни (ијек.)
одвише (прил.) одједанпут (прил.)
одвјетник, одвјеТlшца, одвјетни­ одједаред (прил.)
штво (ијек. зап., ек. облици нису одједном (прил.)
обични) одјеJJl (одио), ијек., В. одел и Т. 68d
одвојив (не одвојљив) одјељење (ијек., не одјелење), Т. 79
одвојити (*од-двојити), одвојим, Т. од јесенас, Т. 62Ь
81а одјести, одјети (ијек.), В. дјенути,
одвртка,даТ.-ТКИ,ген.мн.одвртака дје(с)ти
и одвртки, Т. 86Ь(3) одјећа (ијек.)
одврх, В. Т. 62Ь од јутрос, Т. 62Ь
одгонетка, дат. -етки и -еци, ген. од јУ"lе(р)
МН. одгонетака, Т. 86Ь(3) од када и откад, откада, Т. 62а(1)
ОДЛАЗАК - ОЖАЛОСТИТИ 429

одлазак (-ска, мн. -сци, -зака) одсвакуд и одсвакуда

од лане, од ланн одсвуд и одсвуда

од летос (ек.) одселе (прил., 'одсад')


одлнв, ОДШlВaI{ (-вка, мн. -вци, -ва­ одселити се, -им се, т. 76а
ка) у ек.; у ијек.: одлив, одливак одсељење, т. 79
одсести (ек.), одсјести (ијек.), в.
(хс. одљев, одљевак), т. 67с
под сести
одлива'Ш: (одлијевати), в. под ли-
одсе'llак (-чка, мн. -чци, -чака), ек.
вати (лијевати)
од СИlllоlIi
одлика (дат. -ци) одсјај
одлука (дат. -ци) одсјечак (-чка, МН. -чци, -чак а) ,
од љетос (ијек.) ијек.
одмазда, ген. мн. одмазда, т. 94с(1) одскитати, В. скитати

одмаздии, в. т. 82а(3) одскок, одскочити, -чим, одскочке

одмалена (прил.) (прил.), ОДСКОЧНllllца


одмаЛОlIlр(иј)е и од маЛOIвр(иј)е, т. одскора, одскоро, Т. 62Ь
62а(1),Ь ОДСlIlред и одспреда (ек.), ОДСПlријед
одмаJliи (одмакнем, одмакох, одма­ и ОДСlIlриједа (ијек.), обичније
као) и одмаЮIlУТИ (одмакнем, од­ спреда, сприједа
макох и одмакнух, одмакао и од­ одсто, поред посто, насто (%), Т.
макнуо); тако и измаlnи, измакну­ 62Ь
ти, примаlliи, примакнути, умаliи, одстојање
умакнути итд. одстраг и одстрага, поред одо-

одмила, т. 62Ь страг( а), остраг( а)


одмоJliи, в. моћи одстранити (одстраним, одстрањен)
ОДlllашати (не него односити) одступити, ОДСТУlIllllица

одиедавна, ОДlllедавно, т. 62Ь одсудаи

однекле одсуство (ген. МН. одсустава), одсу-


ОДlllекуд и ОДlllекуда ствоваТИI, Т. 81d
ОДIНЮ (предл.), в. -дно одсути, обичније одасути, В. засути
одовуд И одовуда од тада и отад, отада, Т. 62а(1)Ь
одозlГО (одозгор, одозгора) одувек (ек.), одувијек (ијек.)
одоздо (одоздол, одоздола) одужити (дуг, од од-дужити), оду-
одока, т. 62Ь жим, Т. 81а, 77а (2)
одолети; одолевати, преодолевати одупрети (се) (ек.), одупријети (се)
(не -љевати) (ек.) (ијек.), В. -прети
одолијевати, в. под одољети одуха (дат. одуси)
одољети; одолијевати (не одољева- одушка (дат. -шци)
ти), тако и преодолијевати (ијек.) од шале, Т. 62Ь
ОДОlllда и од онда, т. 62а(1),Ь одшепати

одонуд, одонуда одшетати, -там (-ћем), Т. 76а


oдocTpalГ и oдocTpalГa одшити, В. шити

од lIIамтив(иј)ека, т. 62Ь одшкринути

од почетка одшрафити и одшарафити


одраШfје одштаМlIlати, -ам, Т. 76а
одреда, т. 62Ь одштета, одштетни (захтев)
одрезак (-ска, мн. -сци, -зака) одшуњатИI се

одрети, одријети, в. дрети оеи за франц. OIN (Поенкаре) , Т.


одрешит и одрјеШJlfЋ' (ијек.), т. 68ј 164
одсад; одсада и од сада, т. 62а(1),Ь ожалостити, ожалошlliен, ожалош­
oдcBalГдa ћшшти, Т. 87, 87Ь(7)
430 ОЖЕЋИ - ОНАМОТЕ

ожеi1и, в. жеhи олабавео, -ела (ек., нпр. олабавели


оживети ('постати жив' и 'учинити конопци), олабавио, -вјела (ијек.);
живим'), ек., оживјети (ијек.); олабавелост (ек.), олабавјелюст
оживити (само у значењу 'учинити (ијек.)
живим', и у ек. и у ијек.) Олга, дат. Олги, Т. 8БЬ(4)
озад, озада, озади (прил.) Олга (рус. уоб.), Т. 15БЬ
ОЗIГО, ОЗlГор, ОЗlГора (прил.) Олгица, Олгичин, Т. 85d(3), 85а
озепсти, В. зепсти олеандар, -др а (не олеандер)
Озирис, Т. 34а олеин, Т. 73а
озледа, озледити, озледЈЬИВ, озле­ ОЛИМIII, ОЛИМlllија; ОЛИМlllијада,
Ijеник, озлеl)еница, озлеljивати, ОЛИМlllијац, ОЛИМllшјка (дат. -ки),
озлеђење (ек.) ОЛИМlllијски (не олимписки, према
озлиједити, В. под озљеда олимпијада); Пета олимпијада,
ОЗЈЬеда, озлиједити, озлиједим, 0- Десете оли.мnијске uzpe
ЗЈЬедЈЬИВ, ОЗЈЬеljеник, ОЗЈЬеl)еница, оловка (дат. -ци); оловчица (дем.)
ОЗЈЬеljење (не озлеl)ење), ОЗЈЬеђи­ о. м., скраћ. 'овоz м(ј)есеца', Т. 225а
вати (ијек.) ом (према имену научника), Т. 28Ь
ознака (дат. -ци) -ом уместо -ем иза меких и отврдлих

ој (ОЙ) у рус. именима, Т. 157а сугласника због дисимилације


оказионалаН,оказионалност,ИНСТР· према претходном е (хмељом, ке­
-ошhу (-ости) . љом, кејом, јежом, али ипак ек.
Окаил (ар.), Т. 110Ь(7) венцем, иј. вијенцем), Т. 89с
оканити се (не оканути се), оканим омален, Т. 58а
се, оканио се, оканила се и сл. омаСОВЈЬење, Т. 79
Океан (митол.), океан (хс. Оцеан, омастити, В. замастити

оце ан) , Т. 100d; Атлантски океан, омашка (дат. -шци)


Тихи океан; из океана Тихога у -оме, -ему, придевски и заменички

Атлантски, Т. 35Ь наставци с покретним вокалом иза

океаНОlГрафија (хс. оцеанографија), тврдог и меког (или отврдлог) су­


Т.48а гласника: новоме : сињему, њеzо­

Оклахома (енгл. Oklahoma), Т. 118 воме : нашему, коме: чему, поред

ОКЛОIII; оклобџија (у ЗН. 'оклопник') новом, сињем, њеzовом, нашем,

око (ген. МН. очи и очију) ком, о чем (заст. и хс. кому, њего­
около (предл. и прил.); околни, вому, новому), в. Т. 89d
околност; около-наоколо омега (дат. омеги); омега сат, OMeza
окор(ј)ели, окор(ј)ети, В. под ко- часовник, Т. 51Ь
рети Омер (ар.), Т. 110Ь(5)
окоштавати (необ. окошhивати) Омер"ашиi1, Т. 5бе
окрек (ек., бот.), окријек (ијек.) Омир (заст., с ослонцем на визант.
Оксфорд, оксфордски изговор, сад Хомер), Т. 100f
октаедар, -дра, МН. -дри, -дара, Т. о. мј., скраћ. 'овozамјесеца', Т. 225Ь
94Ь(1) омлитавити; омлитавели, омлитаве­

Октобарска (социјалистичка) рево­ лост (ек.), омлитавјели, омлита­


луција (или само: Октобар), Т. 27Ь вјелост (ијек.)
Октоих ПРВОlГласник; црнојевићки омршаве.Jlli (ек.), омршавје.Jlli (и­
Октоих nрвozласник, 29Ь јек.); уп. омршавити
октопод (боље него октапод) омршавити, -им (обичније него 0-
октроисати, -оишем, Т. 73а(3) мршавети, омршавјети)
окука (дат. -ци) -ому - В. -оме, -ему

окулист(а), МН. -сти онамоте, В. под овамоте


ОНДЕ - ОРИЈЕНТ 431

онде (ек.), ОЩlје (ијек.) опсервација, т. 76d


онемоlliи, в. моћи опсјена, в. под опсена
онизак, -ска, онижи опструкција, т. 76d
о-ноге, т. 51а опсцен ('непристојан, скаредан')
оптика (дат. -ци), т. 86с
онесвестити, в. осв(иј)естити
оптимизам, -зма, оптимист(а), мн.
онесвијестити, в. осв(иј)естити
-сти, опстимисткиња
оновечери
оптицати, оптицај (и у ек. и у ијек.),
ономад (ономадне) уп. Т. 68а(2)
ономлани и ономлане
опJliи, onlliHHa и СЛ., В. под општи И
Онтерио или Онтарио (енгл. Onta- T.87d
т. 118, 119а
rio) , опуномоlliити, опуномоћеник
Оњега (рус. уоб.), т. 156d(4) опустити, В. допустити

опајати и опахати опустити, опушћен (опуштен), Т. 87,


опаљен, т. 79 87Ь(7)
опаска (дат. -сци) опушак (-шка, МН. -шци, -шака)
опахати и опајати опход; опходити се, опхођење
опело (ек.) опхрвати, В. рвати се

операција,операциони(операциона опчарати,опчараност,инстр. -ошћу


сала и сл., ређе операцијски), опе­ (-ости)
ратор (нпр. у мед.), оператер (у опчинити, -им, опчињеност, инстр.

техн. и сл.) -ошћу (-ости)


опијело (ијек.) општи (опћи), општина (опћина),
опијум, опијумски; Оnију.мски раm, општенародни, општеПlOзнат, оп­

Т.27а штесловенски итд. (опћенародни


Опјењски (пољ. Opienski), т. 147 итд.), уп. Т. 87d (шт: ћ) и Т. 58h
опклада, опкладити се (оклада итд.) (спој. писање)
опколити општина: оnштuна Стари град, оn­
опкорачити, опкорачење, опко­ штuна Врачар, отитина Цети­
рачке (прил.) ње, оnштuна Лиман итд., Т. 26а
ошюкрилац, -лца, вок. -лче, мн. оранж (прид. непром.): оранж боја,
-лци, -лаца, т. 91с(3) opa/-lЖ десен
оповрlliи и оповргнути, в. под врћи оранжада (обичније него оранџада)
опозиција, опозициони (опозициј- Орање (хол. Огапје), Т. 169
ски), опозиционар (опозиционер) ораториј ум (и ораториј), МН. орато-
опорука (дат. -ци) ријуми (и ораторији), Т. 96с(2)
оправка (дат. -ци) орах (мн. ораси, ораха, ак. орахе)
опредељење (ек., не определење), орашица (према орах), Т. 85
опредјељење (ијек., не опредјеле­ организам, -зма, МН. -зми, -зама, Т.

ње), т. 79 94Ь(1)
опрека (дат. -ци) организациони (организацијски), Т.
опростити, опроштен (и опрошћен), 74Ь
опроштење, опраштати, т. 87, орден: орден за храброст, орден
87Ь(7) рада, орден nодвезuце, орден за­
опруга (дат. -зи) слуга за народ nрвoz реда (или 1
опсена, опсенар, опсенарка (дат. реда), орден белoz орла с .мачевима
-ки), опсенарство (ек.); опсјена, итд. и (у истицању служб. назива)
опсјенар, опсјенарка, опсјенар­ Орден за храброст итд., Т. 29е
ство (ијек.) Орел (рус., град), Т. 156Ь
опсерваторија (опсерваториј, оп­ оријент (исток), Оријент (источне
серваторијум), т. 96с(2) земље и народи, Предња Азија),
432 ОРИЈЕНТАЛИЗАМ - ОСТАЈЕН

оријенташш, -лна, -лни, оријента­ осв(иј)еСТIIТИ, осв(иј)ешћен (осве­


JIIист(а), мн. -сти, оријентаJIIИСТКИ­ штен - освијештен), осв(ј)ешll1ење
ња; Оријент експрес, т. 50Ь(1) (освештење - освјештење), 0-
оријентаJllизам, -зма, ген. мн. -зама св(ј)ешll1ивати (необ. освјештава­
(позајмица из арапског, персијског ти), т. 87, 87Ь(7); вар. осв(ј)ешта­
или турског језика), т. 94Ь(1) вати од осн. "св(иј)ест" посебно је
Орја Лука, дат. Орјој Луци, т. 21а непогодна, нарочито у ек. лику,
орјат, в. хорјат због подударања. са освештавати
OPJIIoba-щ (пећина), т. 14с од "свети" (нпр. освештавати во­
ОРJIIовска lГуберннја, т. 26Ь дицу)
ормар и opMalНl
ОсвјенlI1нм (пољ. Oswittcim), Т. 147
орнаменат и орнамешг, -нта, ген.
осека (дат. -ци; погрешно је у ијек.
мн. -ната, т. 94Ь (2)
осјека, јер је реч изведена од осе­
-оро (-еро): четворо (четверо), пе­
ћи, осекнути)
торо (петеро), деветоро (девете­
ОСJllабео, -ела (ек., нпр. ослабео вид,
ро), десеторо (десетеро), дванае­
ослабеле руке), ослабио, -јела (и­
сторо (дванаестеро), nедесеторо
јек., ослабјеле руке); ослабелост
(педесетеро) ИТД.; тако и четвори
(ек.), ослабјелост (ијек.)
(четвери, нпр. опанци), такође у
ослабети (ек.) и ослабјети (ијек.) у
слож.: четвороцифрен (четверо­
значењу 'постати слаб', поред
цифрен), четворострук (четверо­
ОСJllабити (ек. и ијек.), и у претход­
струк), али је боље nетострук,
ном значењу и у значењу 'учинити
деветострук, десетосnратница и
слабим'
сл. него nеторострук (петер 0-
ослеlIlети,ослепити,в. слепеТИ,сле­
струк), десеторосnратница (десе­
пити
тероспратница) ИТД.; на шток. ис­
току обичније је ор него ер, али ослијепити, ослијепјети, В. слијепи­
само четверац, десетерац итд. ти, слијепјети
0pTelГa (шп. Ortega), т. 179 ослободилац, -иоца, ВОК. -иоче, МН.
ОРТОlГрафија, т. 48а -иоци, -илаца, Т. 91с(1)
ОРТОlIlедски, т. 76а Осман (ар.), Т. 110Ь(5)
оружје ОсмаНJllијско царство, Т. 20е
Орфн (мађ. Orfй), т. 139 Осман-паша, Т. 55а
осам-девет стотина, т. 59Ь Османско (Отоманско) царство, Т.
осамдесет-деведесет, т. 59Ь 20е
Осамнаести бример, т. 27Ь Осми KOHI'peC физичара и хемичара
осамсто, осам стотнна: осамсто Црне Горе, Т. 27
четрдесет (и) пет (петоро, пе­ осмијех (ијек. - не осмјех)
торица, пети), осам стотина осмоза, т: 100с
четрдесет (и) nеm, т. 60аЬ ОСМОJllетка (ек.), осмољетка (ијек.),
освајачициlНl (према освајачица), т. дат. -тки

85с ОСМОШКОJIIка, дат. -ки, ОСМОШКОJII­

освајачки, т. 82с(2) кин, Т. 85а, 86Ь(7)


освајаЧКО-КОJllонизаторски, т. 58f(5) освшвалац, -аоца, ВОК. -аоче, МН.

ОсваJIIД (енгл. Oswald), т. 118 -аоци, -алаца, Т. 91с(1), обичније


ОсваJIIД (нем. Oswald), т. 143 оснивач, ВОК. -ачу, инстр. -ачем

GС5еСТИТII, в. под осв(иј)естити оснивачицин, Т. 85с


освештаТII, освештавати (водицу, освювка (дат. -ци и -ки)
масло, у овом зн. не "освјештава­ осредњи, Т. 58а
ти"); друго је освјештавати (углав­ оставка (дат. -ци)
ном хс.), в. под осв(иј)естити Остајен (хол. Ostayen), Т. 169
ОСТАО - ОФТАЛМОЛОГИЈА 433

остао - пропао, т. 199a откуцати, откуцај


остарU)ети, остарити, в. под ста­ отмен (ек. и ијек.), отмјен (ијек.),
рети T.68k
остатак, -тка, мн. остаци, -така, т. отоич (прил., из нар. говора, 'мало­
пре')
8lb
ОтомаНСIЮ царство, Т. 20е
остварив и остварљив
оточанка, дат. -ки, ген. мн. -ки, т.
Остин (енгл. Austin), т. 118 86Ь(7)
остраг и острага
Ото'шц, Оточца, т. 79
острига, дат. -ги и -зи, остригин, т.
отпадак (-тка, мн. отпаци-отпадака)
85а,86с отпити, в. пити

острићи, в. стриhи ОТПЛaIШТИ, отплачем

Острог, прид. ОСТРОШIШј ,нанастuр отпочетак, -тка, мн. отпочеци, -та-

Острoz; Василије Острошки ка, т. 8lb


оструга (дат. -зи) отпочети, в. почети

отад; отада и од тада, т. 62a(l),b отправити (отправим, отправљен)


отац, оца, вок. оче, мн. очеви (оци), отпрве, т. 62Ь
очева (отаца), т. 8lb ошре (ек.)
отаџбина, отаџбински, т. 75 отпреl)е (прил., обичније отпре, от-
Отаџбински рат, т. 27а прије)
отворено-: отвореНО.жут, оmворе­ отпремнина

нозелен, отвореноплав итд. ошрије (ијек.)


отерати (склоп: од-терати), отерам отрежњење (ек. и ијек.)
(ек.), т. 81а отћушнути (отhушнем, отhушнут)
отимачки, т. 82с(2) отуд и отуда

отисак (-ска, мн. -сци, -сака) отхранити (отхраним, отхрањен)


отиlliи, отидем и одем, отиди, оти- отхујати, отхујим
дох-отиде и одох-оде, отишао-оти­ отфијукати, -чем
шла, отишавши (заст. отишав); у отфикарити, -им
П су признати и облици са 1) ум. отцепити, -им (ек.), Т. 8lb
д: отиђем, отиђи, отиђох-отиђе, отцепљење (не отцеплење), ек.
али предност имају Вукови облици ощијепити, -им (ијек.), Т. 8lb
са д; други глаголи слож. са иhи отцјепљење (не отцјеплење), ијек.
имају уједначен образац (в. изаhи) отцурити, -им

отицати, у ек. и ијек. (ијек., углав­ отчепити, -им (отчепљен)


ном у хс., отјецати; за отијецати оћопавити, -им (као омршавити, в.)
В.Т. 68а3), т. 67ц, 68а(3) оlliоравити, -им (као омршавити, в.)
отјерати (од од-тјерати), отјерам (и- оћутати; оlliутети (ек.) и оћутјети
јек.), Т. 81a (ијек.), В. hутати
откад; откада и од када, т. 62a(1),b офанзива, офанзиван, офаизивност
откако, т. 62Ь (хс. офензива и сл.)
откати, в. ткати Офелија (енгл. Ophelia), т. 118
откинути (откинем, откинух и отки- официјелан, -лна
до х) оформљење, Т. 79
отклон, отклонити офсајд (ген. МН. офсајда, Т. 94Ь3);
отклоњив И отклонљив офсајд позuција, офсајд замка, Т.
откопати, в. копати 50Ь
открити, в. крити офсет (типогр.); офсеm техннка,
откуд И откуда; откуд(а)год и от­ офсет штампа Т. 50Ь
куд(а) год, према зн., Т. 61c офталмолопяја, офталмолог (мн.
откуп, откупИ'lГИ -зи), офталмолошки
434 ОХАЈО - ПАЛЕЖ

Охајо (енгл. Ohio), т. 118 сл., што настаје према очигледан,


Охридско језеро; језера Охридско u очигледно итд.)
Пресnанско, uз језера ОхридСК02 у Оченаш (молитва)
Пресnанско, т. 35аЬ очепюги ('нагазити')
о. с., скраћ. 'opus citatum' (наведе­ очигледан, очигледно, очигледност
но дело), т. 226Ь очин, в. очев
Оцеан, оцеан, в. Океан очистити, в. рашчистити
Оцеви (празник), Очеви (и Оци), т.
очит; очито (прил.)
8lb очни И (ређе) очињи
оцеубиство, в. убиство
Оll,lаци, Оll,lачки, Оll,lачанин, Оll,lа­
очас (прил., 'одмах')
чанка (дат. -ки)
очврснути (очврснуо, -снула и очвр­
ошве, мн. ж. (ген. ошава)
сао, -сла)
оштетити (-им, оштећен), оште­
очев, ген. очева и очевог(а), поред
ћење
(реl)ег) очин, ген. очина и очи­
оштро-: оштровuд(н)ост, оштро­
ног(а)
Очеви и Оцеви (празник), т. 8lb лuстан (-сна), оштроок, оштроу­
очевидан (-дна), очевидац (очевица; ман, О штроумљ е, оштроумност

очевици-очевидаца итд.), очевид­ оштроконђа (обичније него -нџа)


но, очевидност (не "очивидно" и оштролистан, -сна, т. 82а(2), 82Ь

п у перс. именима (нпр. Панднама), Пајов (према Пајо, ген. Паја)


за разлику од ар., т. 112а пакостан, -сна, т. 82а(2), 82Ь
Павао, Павла, вок. Павле пакпапир

Павичин (према Павица) Пакрац, пакрачки, Пакрачанин,


Пакрачанка (дат. -ки)
павлака (дат. -ци)
пакт, пактирати; Атлантскu пакт,
Павле, Павла, вок. Павле; Павлов
Варшавскu пакт, Тројни пакт
Паг, пашки, Пажанин (мн. -ани) ,
паладијум (паладиј), уп. т. 100а
Пажанка (дат. -ки); Пашкu канал Паланка, дат. -ци, т. 86с
шnганин, IRaгаlПка (дат. -ки) , паган­ Паланка, паланачки, Паланчанин,
ство (обичније него поганин и сл.) Паланчанка (дат. -ки); Бела Па­
Пад (заст. ум. По, итал. река), пад­ ланка, белоnаланачкu, Белоnалан­
ски; Падска нuзuја (низина), т. 13а чанuн, Белоnаланчанка (дат. -ки),
Падова, падовски, Падованац (вок. Крива Паланка, крuвоnаланачкu,
-нче), Падованка (дат. -ки) Крuвоnаланчанuн, Крuвоnалан­
пажња (од паз-), т. 77Ь чанка (дат. -ки)
Пазарац, пазарски, в. Нови Пазар палац,палца,ВОК.палче,МН.палци,

Пазовчанка, дат. -ки, т. 86Ь(6) палаца (прст); палац, паоца, мн.


пазухо (не пазуво), пазушни паоци, палаца, паоцима (шипка у
пајати и пахати, пајалица и паха- точку), т. 91с(3)
лица палачинка (дат. -ки и -ци, ген. мн.
Пајин (према Паја и Пајо, ген. Паје) -инки и -инака)
Пајица, т. 73а(1) Палеж, палешки, Палежанин, Па­
Пајичин (према Пајица) лежанка (дат. -ки)
ПАЛЕТКОВАТИ - ПАСХА 435

шnлетковати (ек.), обичнији је ијек. ппапшрологија, Т. 48а


лик и у ек. изразу паприка, дат. -ци, Т. 86с
ПаЛИЈпула (део Београда), уп. Т. 14с ппара-: паравојни, парадржавни, па-
палимппсест (пергамент с којега је рапсихологија; уп. и Т. 49е(4)
обрисан стари текст да се напише ппарабелум (оружје), Т. 29f
нови) параболоид
ппалчић (дем. од палац), Т. 85d паразит, паразитизам, паразитоло-

ПалчиПi, Палчица (имена из бајки), гија (не парасит и сл.)


Палчицин парамециј и ппарамецијум
ппаљен, Т. 79 ппарамппарче, -ета, зб. парампарчад
ппаљење (не палење), Т. 79 параноја, ппараноичан, параноик
ппаљетковати (ијек., често и у ек.) Параliин, ппараћински, Параћинац
ппаљокастра (алб. Palokastra), (ВОЈС -нче), ПараћиlПШ (дат. -ки)
геогр., Т. 107Ь(2) Париз (трад., франц. Paris), Т. 163,
Паљугн (итал. Pagliughi), Т. 122 париски (хс. паришки), Парижа­
памтивек (ек.), ппамтивијек (ијек.), нин (шаљ. и ирон. Паризлија), Па­
у изр.: од nамтив(uј)ека рижанка (дат. -ки); Парuска (Па­
ппамфлет, памфлетист(а), МН. -сти ришка) КО.муна, Т. 14 (вел. слово)
Панама, ппанамски, Панамац, Па­ Парис (не Парид), Т. 97с(2)
намка (дат. -ки); nанама щешuр; ппарламент (парламенат), ген. МН.
Панамски канал -ната, Т. 94Ь(2)
ппанахија (не панаија) ппаробродски, Т. 76а
Панднама (пп у перс. именима), Т. Партенон (грађевина), Т. 14i
1l2а ппартизан; Партизан (име клуба),
ппаника (дат. -ци), ппаничар (вок. -ару ппартизановац (члан или симпати­
и -аре), паничарка (дат. -ки) зер клуба)
ПаниПi-Суреппов, Т. 58Ь партизанка, дат. -ки, ген. МН. -ки,

Пашшв (нем. Pankow), Т. 143 партизанкин, Т. 85а, 86Ь(7)


Папюнија, ппаионски, Панонац (вок. ,ппартија, партијски, ппартијац, ппар­
-нче), Панонка (дат. -ки) тијка (дат. -ки)
пансион, ппансионат (необ. пензион пшртијка, дат. -ки, ген. МН. -ки, ппар-
и сл.) тијкин, Т. 85а, 86с
панславизам, ппанслаВИСТИЧIШ, ппан­ пасји, Т. 74d
славист(а) (каткад и панславен, ПаСlшаЈПе (итал. Pasquale), Т. 122
пансловен, -ство) Паскуаро (шп. Patzcuaro, град и је-
Пантеон (као име одређене грађе­ зеро), Т. 179
вине); ппантеон (у опште м значе­ Пастер (франц. Pasteur), Пастеров
њу, нпр. храм посвећен свим бого­ завод; ппастеризација, ппастеризо­
вима) вати (-ирати)
Панчево, панчевачки, Панчевац, ппасти (не паднути), паднем
-вца (вок. -вче), Панчевка (дат. пасти, пасем

-ки); Панчевачки рит ппасторак, -рка (мн. пасторци-пасто­


ппаоци, В. под палац рака), ппаСТОрlШ (дат. -ки), Т.
ппаппа (малим словом), Т. 33; Свети 86Ь(7)
отац папа (а не Свети Отац Папа), ппастрмка (дат. -ци, дијал. пастрвка)
Т. 39de пастел; пастел боја, пастел пор­
папига,дат.-ги;ппаппигин,т.85а,86с трет, Т. 50Ь; пастешш
ппаппигица, Т. 85d пастув и ппастух, Т. 70Ь,71
папир категорија (предност одвој. Пасха, Т. 14f (вел. слово); дат. -хи,
писању), Т. 50Ь(2) Т. 86Ь(2)
436 ПАТАК - ПЕРФЕКАТ

Шllтак, патка (мн. паци-патака и пејоратив (по грдна реч), пејорати­


обичније паткови-паткова) ван, -вна, пејоративност, инстр.
паТИIШ, дат. -ци, т. 86с -ошћу (-ости), боље него пежора­
патка, дат. патки, ген. мн. патака, тив и сл.
т. 86Ь(3), 94с (2) пекаричин (према пекарица) , т. 85Ь
][][аткица, т. 85d(1) JIlеюшг (трад., не "Бејђинг"), т. 133;
паТЛЩIlaН
уп. и т. 103Ь
][][атолоlГ, патологија, паТОЛОШIШ
JIlелазги, Пелазга, т. 86а, 94Ь(3)
Шllтријарх (малим словом); Њеzова
JIlело][][онески рат, т. 27а
светост патријарх (а не Његова
Светост Патријарх), т. 39de JIlелхримов (чеш. Pelhi'imov), т. 172
JIlатрик (енгл. Patrick), т. 118 пенал ('једанаестерац'), не пеналтик
][][атриот(а) (мн. патриоти), патрио­ JIlенелопа (грч. Рёпеl0рё), т. 97а
тизам, -зма, ][][атриотски пензија, ][][ензијски и ][][ензиони, пен-
JIlатриmа (енгл. Patricia), т. 118 зионер (вок. -еру), ][][ензионеров,
паук (мн. пауци-паука и паукови­ пензионерка(дат.-ки),][][ензионер­
-паукова) ски (не пенсија и сл.)
паун (мн. пауни-пауна и паунови­ ][][еницилин, т. 29f
-паунова); паун-перо (поет.) пенултима (претпоследњи слог у ре­
][][ахати и пајати, пахалица и паја­ чи)
лица пепељуга, дат. -зи (биљка, змија и
пацифизам, -зма, пацифист(а), мн. др.); Пе][][ељуга, дат. -ги (име из
-сти, пацифисткиња бајке); ][][епељуIГИН, JIlе][][ељугин, т.
JIlацифик, ][][шцифички 85а, 86с
][][ацка, дат. -цки, ген. мн. -цака и перајица, т. 73а(1)
-цки, т. 86Ь(2) Пераст, перашки, JIlераmтанин, Пе-
JIlачетин, пачетински, JIlачетинац раштанка (дат. -ки)
(инстр. -нцем), JIlачетинка (дат. пергамент (пергаменат), т. 93Ь(2)
-ки) перика, дат. -ци, т. 86с
пачји (пачији), в. т. 74d JIlерикле (Перикло) (грч. Реriklёs),
][][аmалук, пашалучки; Беоzрадски ген. -кла, JIlериклов, т. 97а
nашалук (истор.) JIlерин (према Пера и Перо, ген.
][][ашче (од пас), пашчета, зб. паш­ Пере)
чад, ген. пашчади, т. 77а(l) перипетија, т. 100с
певати, певац (вок. певче, мн .. JIlерlПЧИН (према Перица)
певци-певаца), ][][евчев, ][][евачица JIlерл Харбур (енг. Pearl Harbour, т.
(-ачицин), ][][евуцкати, ][][евушити 119с) , Перл Харбура (одв. пис.), т.
(ек.) 57Ь; ][][ерлхарбурски (спој. пис.), т.
][][ега, дат. пеги (ек.), т. 86Ь(5) 58с
JIlедесеТНlща (цркв. празник 'Духо­ Пермет (алб. Рёrmеt), геогр., т. 108
ви') Перов (према Перо, ген. Пера)
педесет-шездесет, т. 59Ь Персеј (хс. Перзеј), т. 100с
][][едијатар, -тра (ген. мн. -тара), ][][е- JIlерсија, персијски (хс. Перзија), т.
дијатрија, ][][едијатријски 100с
пежо (аутомобил), т. 29f Перу (ген. Перуа), ][][еруаиски, Пе-
JIlезаро (итал. Pesaro), т. 122 руанац, Перуанка (дат. -ки)
JIlеиmото (порт. Peixoto), т. 149 Перуljа (итал. Perugia), т. 122
пејзаж, ][][ејзажист(а), мн. -сти (не Перу][][, т. 34а
пејсаж) пеРУlшка (дат. -ци)
JIlејин (према Пеја и Пејо, ген. Пе­ ][][ерфекат и ][][ерфект, -кта, ген. мн.
је), т. 73а(1) -ката, т. 94Ь(2)
ПЕРШУН - пилот 437

першун (бат.), не першин ПеJl1анац, -нца (нпр. бивши ђак


песак (-ска, у спец. значењу мн. пећке гимназије), Т. 28f
-сци, -сака), ек. lIIeJl1Ka, дат. -ћки, ген. МН. -ћки и
песимисткиња, Т. 82а(1) -ћака, Т. 86Ь(1)
Пета (непријатељска) офанзива, Т. пеlћки (не пећски), Т. 76Ь, 82с(1)
27d пецаљка (дат. -ки и -ци)
Петар (рус. Пётр, ген Петра), трад., печат цара Соломона (бат.), 28d
Т. 105f ПеченеlГ, МН. Печенези (86а), пече-
Петар Велики, Т. 19а нешки

Пета република, Т. 20е Печуј или Печух (трад., мађ. Pecs;


Петар ПетровиJl1 Његош, двојно не "Печ"), Т. 139
презиме, Т. 56а lIIечурка (дат. -ци, ген. ми. -рки и
петељка (дат. -ци) -рака)
Петефи, -ија (мађ. Реtбfi), Петефи­ пешице и пешке (ек.)
јев Пивљанин, МН. Пивљани, Пивљан-
Петнаести конгрес историчара Ју­ ка, дат. -ки, Т. 14Ь
гославије, В. Т. 27 Пигмеји (не Пигмаји), Т. 98а
петорка (дат. -ци, ген. МН. петорки Пиза (итал. Pisa), Т. 122
и петорака) пијанисткиња, Т. 82а(1)
петоро (петеро), В. под -ора пијаничин (према пијаница), Т. 85Ь
петоро-шесторо (нпр. путника), В. пијачар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
т.59а и -ом), пијачарев и шяјачаров
петошколка, дат. -ки, петошкол­ пијевац (ијек., петао и певач, пе­
IШН, Т. 85а, 86Ь(7) сник; ВОК. пијевче, ген. МН. пијева­
пет-шест, пет-шест стотина, пет­ ца); у ЗН. 'песник' и пјевац (пјевче,
-шест хиљада, Т. 59Ь ген. МН. пјеваца); уп. Т. 68g
Петрарка (итал. Petrarca), дат. -ки, пијевница и пјевница (ијек.)
петраркизам, петраркист(а), МН. пиједестал, Т. 73с
-сти, петраркистички Пијемонт (трад., итал. Piemonte),
петрахиљ, не него епитрахиљ Т. 122 (уп. и 121с)
Петрова lГopa, Т. 21е IIшјесак (-ска, у спец. значењу МН.
Петроварадин, петроварадински, -сци, -сака), ијек.; Ћурlyевачки Пи­
Петроварадииац, Петроварадинка јесци (геогр., насељено место),
(дат. -ки) Хан Пијесак (геогр.), Т. 57ц.
Петровдан, Петровдана, Петрова пијехати (дисати, издисати), пијех-
дана и Петрова дне, о Петровдану, нути (ијек.)
Петрову дану и о Петрову дне пјевац, В. пијевац
Петровићев, Т. 15 пјега (дат. пјеги), Т. 86Ь(5), ијек.
петрово (и петровско) цв(иј)еJl1е, В. пјеније (цркв.; тако у ијек. и ек.)
T.28d пијанка (дат. -ци), пијанац, -нца,
ПеТРОlГрад, ПетербурlГ, Санкт Пе­ пијаница (пијаничин)
тербурlГ, В. Т. 105f пијаца, пијачни, пијачарина
петролејка (дат. -ци) IIшјук, МН. пијуци
петсто, пет стотина: петсто дваде­ Пикардија (трад., франц. Picardie),
сет и два (двоје, двојица, дру zи) , Т. 163
пет стотина двадесет и два, Т. пиктије, Шlктијаст, В. пихтије
60аЬ ШlЛиlћар (вок. -ару и -аре, инстр.
Пећ, пеJl1ки, Пеlћанац, ПеJl1анка (дат. -ем и-ом), пилиJl1арев и пишяJl1аров
-ки); Пећка nатријаршија (истор. ПИЛОТ, пилотскщ пилот ловац, т.

установа и манастир) 59а


438 ПИЉАРИЧИН - ПЛЕТИ

пиљаричин (према пиљарица), т. плављење, Т. 79


85Ь Iшаво-бело-црвена (застава), ек.,
пиљарка (дат. -ки), lIIиљаРIШН, ШИI- IIIлаво-бијело-црвена (застава),
љарица, пиљаричин ијек., Т. 58gi
шшакотека, дат. -ци, т. 48а плавојка, дат. -ки, Т. 86Ь(7)
ПИИГIIIОНГ, т. 59а, 76е плавојчица (од плавојка), Т. 85d
пион, пиона, т. 73Ь плавомодар, -дра, Т. 58g
IIIИОНИРЮJl, дат. -ки, ген. мн. -ки, Iшавосив, Т. 58g
пиоииркин, т. 85а, 86с плакати, плачем, плачу, плачуhи,
Пипии Мали, т. 19а (о )плакав( ши), (о )плакан
пире, -еа; кестен-nире, кромnир­ пламеи, МН. пламенови и (ређе) пла-
-nире мени (поет. и плам)
Пирииеји (мн. м.), lIIиринејски; Пи­ пламтети (ек.), ШJIaмтјети (ијек.)
ринејско полуострво планетаријум и IIIланетариј, Т. 100а
Пирот, пиротски, Пироliаиац, Пи- планина; Грмеч nлаюmа, Кучај nла-
роliанка (дат. -ки) юmа (предност ОДВ. писању); Шар­
Писарев (рус., не Писарјев) -планина, Т. 57d
lIIиска (дат. писци и писки) планинарка (дат. -ки), планинка
Пистоја (итал. Pistoia), т. 122 (дат. -ки)
Пит (енгл. Pete), т. 118 пластика (дат. -ци)
Питагора (грч. Pythagoras), т. 97а; IIIлато, платоа (мн. платои-платоа)
Питmорина теоре.ма Плаут (лат. Plautus), Плаутов, плау-
ПlIIтер (енгл. Peter), т. 118 товски, Т. 97Ь
IIIИТИ, пијем, импер. пиј, пијмо, пиј- плачка, дат. -чки (о плакању), Т.
те, т. 73с, 74е 86Ь(1)
ПlIIтија (пророчица), IIIИТlIlјски IIIлашљив,Iшашљивост, инстр. јд.
Питсбург (енгл. Pittsburgh), т. 118 -ошhу (-ости)
Шlхтије (ж. мн., ген. пихтија) , IШХ- плебс, плебејац, плебејка (дат. -ки)
тијаст, боље него пиктије, пикти­ плеВIIIТИ (ретко плети), ек.
јаст Iшедоаје, пледоајеа
IIIlI1ца (итал. pizza), т. 121-122 IIIлејада, В. Плејаде
шщерија (итал. pizzeria), Т.121-122 .плејаде (сазвежђе Влашиhи, МН. Ж.
IIIII1ШИ . I{уliи ПРОlIlало (пиши-куhи- р.), ген. Плејада; IIIлејада (група
-пропало), предност ОДВ. ПИС., 59е истакнутих, славних људи), ген.
ПlIIштаљка, дат. -љци, ген. МН. -ки, плејаде, Т. 74а
уп. Т. 86Ь плеј-оф, Т. 50е
Пјачеица (итал.), Т. 121 племенити: племенити Пејаковић,
lIIјевачицин (ијек.), Т. 85с племенити Исаковић, Т. 19с
пјевшща и Шlјевнпща (ијек.) племенка (лоза), дат. -ци и -ки, ген.
пјега, дат. пјеги (ијек.), Т. 86Ь(5) МН. -ки, Т. 86Ь
Пјер (франц. Pierre), Т. 164 плеМlIlћки, Т. 82с(1)
ПјермаРIШИ (не "Пијермарини"), Iшеоназам, -зма, МН. -зми, -зама, Т.

итал., Т. 121с 94Ь(1)


Пјетранlljели (не "Пијетранђели"), плесан (плесни, инстр. плешњу,
итал., Т. 121с плесни), плеснив (не плеснав),
Пјетро (не "Пијетро"), итал., Т. Iшеснивити, плеснивљење, пле­

121с снивост (ек.)


пјешице и пјешке (ијек.) плети (ек.), плевем, плеву, плевуhи,
Пјештјаии (слч. Piest'any), Т. 159 плеви, плех-пле, плео-плела, пле­

Пјомбино (не "Пиомбино"), итал., вен, (о )плевши, поред обичнијег


Т. 121с плевити, -им
ПЛЕЋА - ПОГНАТИ 439

п.rnећа, с. мн. (плеhа-плеhима) и (ре­ пљоска и плоска (дат. -сци и -ски);


ђе) п.rnећи, ж. мн. (плећИ -плеhима тако и rnљоснат и плоснат и сл.

итд.) пљувачка, дат. -чки, т. 86Ь(1)


rnлеlliе, -а rnљуска (дат. пљусци, ген. мн. пљу­
rnлеlliка, дат. -hки, ген. мн. -hки и ски И пљусака)
-ћака, т. 86Ь(1) n-мезон, т. 51а
п.rnивачицин, т. 85с По (итал. Ро), боље него Пад (од
Ј[шијевити, -им, имперф. плијевљах, лат. Padus), али Падска низија
трп. прид. плијевљен (ијек.), т. (или низина) - т. 122
68с; в. пљети побећи (побегнути), в. избеhи
rnлијесан (инстр. плијешњу и плије­ rnобити, в. бити, бијем
сни), ијек. Побједа (лист), т. 14h
Плимут (енгл. Plymouth), т. 116,118 rnобјећи (побјегнути), в. избјеhи
Плиније; Плиније МлаЬи, Плиније побогу, т. 62Ь
Старији побо.rnевати, поболијевати, в. обо-
п.rnио и пљео (од пљети), обичније левати, оболијевати
rnлијевио (од плијевити), т. 68с по боље (прил.)
rnлиоцен (геол.) побрегуmа (ек. и ијек., зоол.)
Плитвице (ж. мн.), п.rnИТВИЧКИ; Пли- rnобрежица, rnобрежје (од брег и
твичка језера бријег), уп. т. 85
п.rnовка (дат. -ки) побрзо (прил.), rnобрже
п.rnовчији (пловчји), в. т. 74d поваздан (прил.)
п.rnодотворан, -рна, 58а повелик, т. 58а
плоска и пљоска (дат. -сци и -ски); поверилац (-иоца, вок. -иоче, ген.
тако и rn.rnocHaT и пљоснат и сл. мн. -илаца), ек.
rnлоча; спомен-плоча (спомен-плоче rnовесмо (ек.)
итд.) повест, -и, инстр. повешhу (пове­
п.rnуг (мн. плугови, песн. и плузи) сти), ек; повијест, -и, инстр. пови­
пшура.rnизам, -зма, мн. -зми, -зама, јешhу (повијести), ијек.
т. 94Ь(1) повити, В. вити

плутократија, плутократ(а) (мн. rnовјерилац (-иоца, ВОК. -иоче, ген.


плутократи), уп. т. 100d МН. -илаца), ијек.
плутонијум (плутониј) повјесмо (ијек.)
плуlliа, с. мн. (плуhа-плуhима, не повлака (дат. -ци)
плуhију); јд. rn.rnyllie, -а (у зн. плуhно пов.rnастити, В. овластити

крило) rnоводац, повоца, МН. повоци-пово­

пљачка, дат. -чки, ген. мн. -чки, т. даца ('улар')


86Ь(1) rnоворка (дат. -ци)
Пљевља, с. мн. (Пљеваља, Пљев­ повратак, -тка, МН. повраци-повра­

љима итд.), rnљеваљски, Пљевљак, така

Пљевљанка (дат. -ки, т. 86Ь6) повртати (се), поврhем (се), несвр.


пљео и rn.rnио (од пљети), в. плио према поврнути (се) - не поврhати
пљесиив (не пљеснав), rnљеснившгпn, (се)
пљеснивљење, пљеснивост, инстр. поврх (предл.), уп. под -врх и Т. 62Ь
-ошhу (-ости), ијек. повуци-потегни, Т. 59d
rnљети (ијек.), плијевем, плијеву, погдегде (ек.), ПОlГдјеlГдје (ијек.)
плијевуhи, плијеви, пљех-пље, ПОЈГДекоји (ек.), rnОlГдјекоји (ијек.)
плио и пљео, пљела, плијевен и rnОЈГИбао, -бли (инстр. -бљу и -бли);
пљевен, (о )пљевши, поред плије­ У истом ЗН. И ПОlГибељ, -и
вити, -им погнати, В. гнати
440 ПОГОДАК - ПОДРИВАТИ

погодак, -тка, мн. погоци, -одака, т. подвластити, В. овластити

8lb подвода"lИЦИН, Т. 85с


lJIогорешnц, -лца, вок. -лче, мн. -лци, подвољак, -љка (мн. подвољци-под­
-лаца (ек.), IllOгорјелац, погор­ вољака)
јелца и (ређе) погориоца, вок. по­ .п.одгор и Метохијски .п.одгор, Т. 22
.п.одгорина и Ваљевска .п.одгорина,
горјелче (погориоче), мн. погор­
Т.22
јелци (погориоци), погорјелаца (и­
.п.одгорица, подгорички, .п.ОДГОJPIи­
јек.), т. 91с(2)
чанин, .п.ОДГОРИ"lанка (дат. -ки)
погостити, в. гостити
.п.од {ором (насељено место)
поготово И поготову поддијалекат, поддијалекта, ген.
погребати (лозу), ек., т. 68а(5) МН. поддијалеката, Т. 81а
lIIIогрешка (дат. -ци), ек. и ијек. подђаКОIIII, Т. 8lb
погријебати (лозу), ијек., Т. 68а(5) подела к (ген. подеока, МН. подеоци­
погубљење, Т.79 -поделака) и IIшдељак (подељка,
под, пише се одвојено с називима подељци-подељака) (ек.)
годишњих доба: под јесен, под зи­ подеJPIИВ (подерљив)
му, Т. 62а(4) подијум (подиј)
под(а), предлог; редовно се упо­ подићи, подиђем, боље него подаhи
требљава краћа форма (под јасту­ подићи и подигнути, В. диhи
ком, прстом, земљом) осим ис­ подјелак (ген. подиока, МН. по-
пред облика мном (пода мном) и диоци-подјелака) и подјељак (по­
испред заменичких енкликтика дјељка, подјељци, подјељака) (и­
(пода се, пода њ), Т. 94а(1) јек.)
подадути, В. дути под јесен, Т. 62Ь
подал, В. подао под Iшрак, Т. 62Ь
подалек,подаљи, подалеко, подаље подлац (ген. подлаца, МН. подлаци­
подани"lКИ, подаНnIlШТВО, Т. 82с(2) -подлаца); подлаштво, АЮДЛОСТ
подао (подал), подла, подло, Т. 91е (инстр. -ошhу, иза атриб. и -ости)
подастрети, В. -стрети, -стријети подлистак, -ска, МН. подлисци, -ста-

подастријети, В. -стрети, -стријети ка, Т. 82а(1)


податак, -тка, МН. подаци, -така, Т. подлога, дат. -зи, Т. 86d
8lb подметак, -тка, МН. подмеци, -така,

подати, В. под дати Т.8lb


.п.одбара (део Новог Сада), Т. 14с подмладак, -тка (мн. подмлаци-под­
подбити (се), В. бити младака)
под богом, Т. 62Ь подне, поднева и ређе подна, али
.п.одборжани (чеш. Podbofany), Т. најчешhе непром.
172 под lIIIебом: зла под небом што су
подбрадак, -тка (мн. подбраци-под- сваколика (Његош), Т. 62Ь
брадака) поднесен (не подне шен) , В. -нети,
.п.од Брдо (насељено место) -нијети
подбуо, В. подбухнути поднети, поднијети, В. -нети, -ни-
подбухао, -хла и подбуо, подбула; јети
подбухнути (боље него подбуну­ подно (предл.), уп. -дно
ти), подбухнем, подбухох и под­ ПОдllшћ (прил.)
бухнух, подбухао, подбуо и под­ подоле (ек.), подоље (ијек.)
бухнуо, Т. 70d подражавалац, -аоца, ВОК. -аоче,

1110 двапут, по два пута МН. -аоци, -алаца, Т. 91с(1)


подвиг, МН. подвизи, Т. 86а подривати (не подријевати), Т.
подвити, В. вити 68а(4)
ПОДРИМЉЕ - ПОЗОРИШНИ 441

Подримље (према Дрим) , подрим­ Подунавље, подунавски, Подунавац


ски, Подримшщ (-мца), Подримка (вок. -вче) , Подунавка (дат. -ки);
(дат. -ки) Подунавка (часопис), дат. -ки и
Подриље (према Дрина), подрин­ -ци, т. 86Ь
ски, Подринац (-нца), Подринка подупрети (ек.), подупријети (и­
(дат. -ки) јек.), в. под -прети, -пријети
подрхтати, в. дрхтати ПоДхум, Потхум, т. 76Ь (онома­
подсад ('расплод', тј. оно што Је стичке специфичности)
подсађеtЮ), т. 76а подџарнути, подџарнем, т. 81Ь
подшав, подшава (заст. подшва),
подсадити, -им, т. 76а
ген. мн. подшавова, т. 76а
подсвест (ек.), подсвијест (ијек.)
подшавак, -вка, мн. -вци, -вака, т.
(инстр. -шhу, иза атриб. и -сти)
76а
подсекретар (вок. -ару и -аре), под"
пюдшивати (не подшијевати), т.
секретарски, подсекретарев, -ов,
68а(4); једн. по ЗВ. Т. 76а
т.76а
подшити, подшијем, Т. 76а, 81d; уп.
подсеl!iи, подсечем (ек.), т. 76а
шити
подсјетити, подсјетник (мн. -ици,
подшишати, -ам, Т. 76а
-ика), ијек.
lJюдсјеl!iи, подсијечем (ијек.), т. 76а
подшишати се, подшишам се, Т. 8ld
подшташшица, В. поштапалица
подскакивати, -кујем, т. 76а
подштапати се, В. поштапати се
ПОДСIШЧИТИ, подскочим, т. 76а
подсмех, подсмехивати се, подсмех"
Поенкаре (франц. Poincare), Т. 164
нути се, подсмевати се (ек.); под­ поента, поентирати, не поанта,

смијех, подсмјехивати се, под­ поантирати

смјехнути се, подсмијевати се (и­ Пожаревац, пожаревачки, Пожа­


јек.) ревљанин, Пожаревљанка (дат.
пюдставка, дат. -вци, ген. мн. -вака -ки); Пожаревачки .мир (1718), Т.
и -вки, т. 76а 27f
подстакнути и подстаlш, подстак­ Пожега (дат. Пожеги, ређе и Поже­
нем, т. 76а зи), пожешки, Пожежанин, Поже­
подстанар (вок. -ару и -аре, инстр. жанка (дат. -ки; ретко и Поже­
-ем и -ом), подстанарев и подст:ша­ шкиња); Славонска Пожеza,
ров, подстанарка (дат. -ки), под­ Ужичка Пожеza; пожега (врста
станаркин, подстанарски, подста­ шљиве), Т. 28а
нарство, т. 76а пожети и пожљети, В. жети

под старост, т. 62Ь пожив(ј)ети, В. под живети


подстицајпш, т. 76а позадуго (прил.)
подстицатељ, т. 76а позиција, позициони (позицијски)
подстицатељка, дат. -ки, т. 76а позледа, позледити итд. (ек.); по-
подстицати, подстичем, т. 76а злиједити, позлијеJl)еност, позље­
подстреи{, мн. подстреци, т. 76а да, пюзљедив, позљеJl)ење, позље­
подстрекач (вок. -ачу) , подстрека- ђивати (ијек.)
чица, подстрекачки, т. 76а познавалац, -аоца, ВОК. -аоче, МН.

подстриliи, подстрижем, т. 76а; в. -аоци, -алаца, Т. 91с(1)


стриhи Познаваље природе и друштва или
подтачка, дат. -чки, ген. мн. -чака, познаваље природе и друштва

т. 76с, 81а (школски предмет), В. Т. 29d


подтекст, т. 76с Познаљ (пољ. Poznari), Т. 147
подтип, т. 76с познати, В. знати

подузети, подузеliе, в. предузети позоришни, Т. 82а(2)


442 ПОЗОРЈЕ - ПОНЕТИ

Позорје, в. Стеријино позорје политичкоекономски и политичко­

поизбор (поизбор јунаци), по избо- -економски (према значењу), т.


РУ, т. 62Ь 58f(2)
lJюиздаље (прил.) Полифем, т. 34а
поименице и поименце (прил.) полицијски, т. 74Ь
поистиха (прил.) полонизам, -зма, ген. мн. -зама (по­
ПојанlГХУ (кин. Poyanghu, језеро), т.
зајмица из пољског језика), т.
134 94Ь(1)
lюјеВТИ8ИТИ, в. појефтинити
Полонија експрес, в. експрес
по једанпут, по једном
појести, в. јести полонијум (полониј), т. 100а
појефтинити (обичније него појев­ полонисткиња, т. 82а(1)
тинити) полонофил, т. 49Ь
покоји; покоји пут ('понекад'), али: полу-: nолуБО2, nолубрат, nолуде­
по који пут то nокушаваиl сно, nолул(иј)ево, nОЛУКРУ2, nо­
поколење (ек.), покољење (ијек.) лум(ј)есец, nолуnречник, nолу­
покрај (предл.) чов(ј)ек, nолусв(иј)ет; али: nолу­
Покрајина (схваћено као скраћено
-Француз, nолу-МаЬар, т. 49а
вишечлано име Војводине, Косова
ПОЛУКС (не Полук), т. 97с(2)
и Метохије и сл.): у Покрајини је
полум(ј)есец, т. 32; Црвени nо­
обављен попис, т. 30g (није обаве­
лум(ј)есец
зно велико слово)
полу финале, уп. финале
покрајина ЈБраничево, т. 26а
полутка, дат. -тки, ген. мн. полу-
пократак, покраћи
покренути, в. кренути
така и полутки, т. 86Ь(3)
покрет отпора, т. 27g пољ., скраћ. 'пољски', т. 225е
покрити, в. крити пољопривреда, т. 49а
покровитељка, дат. -ки, ген. мн. пољопривредни, т. 58а
-ки,покровитељкин,т.85а,86Ь(7) Пољска (дат. Пољској), пољски,
покрстити, в. крстити Пољак, Пољакиња (мање об.
покућство, ген. мн. покућстава, т. Пољкиња)
82с(1) Пољски наследни рат, т. 27а
пол., скраћ. 'политика, nолитич­ помајка (дат. -ци)
ки, nолитичар' помало, помање

поли-: полигамија, nоли2лот(а), nо­ помаJliи и помакнути, в. одмаћи


лиедар, nолu.морфан, полифонија помодарка (дат. -ки)
итд. помозбоlГ (ни род ни nомозБО2), али:
поливачицин, т. 85с помози б02 (nомоз' БО2), као по­
полиедар, -дра, мн. -дри, ген. -дара, здрав

Т.73С помоћи, в. моћи


полиетилен, т. 73с Помпеј (лат. Pompeius), Помпејев,
поликлиника, дат. -ци, т. 86с Т.97Ь
Полимље (према Лим), полимски, помусти, в. мусти

Полимљанин, Полимљанка (дат. понављачки, в. т. 82с(2)


-ки) понаособ
Полин (енгл. РаиНпе), т. 118 П08ат, понта, ген. мн. поната

политбиро, политбироа, политби- понеlГде (ек.), понещје (ијек.)


роу, т. 76с понеки; nонеки дан, понеки пут,
Полит-ДесанчиJliев, т. 58Ь али: свако је дао по неку пару
Политика (лист), т. 14h понесен (не понешен), в. -нети, -ни­
ПОШIIтика, дат. -ци; Политика јети
(лист), Политикин, т. 85а, 86Ь(7) понети, понијети, в. -нети, -нијети
ПОНИ - ПОСТИЋИ 443

пони, понија; nони бицикл, пони Португалац, -лца, ВОК. -лче, МН.
бицикла, т. 50Ь(2) -лци, -лаца, уп. Бразилац
поноћ (не поноће), поноћи Португалка, дат. -ки, ген. МН. -ки,
поодавно и по одавна Т. 86Ь(6)
поодмаћи и поодмакнутн, в. маћи Порфирогенет и Порфирогенит
поочим порцелан и иорцулан, порцелански

поп, осамостаљена реч настала и иорцулански

скраћењем од "популаран" и сл., Посавина, пшсавски, Посавац, По­


т. 50Ь(2), 53; с цртицом: поп-рок, савка (дат. -ки) , Посавље; Људе­
поп-арт; поп-рок .музика (не "поп­ вит Посавски
-рок-музика"), поп и рок n(ј)евачи; посве, Т. 61d
предност одв. писању у поп .музи­ посвуд и посвуда

ка, поп .мелодија, поп концерт посело (ек.)


итд. посетилац (ек.), посјепшац (ијек.),
попевка (дат. -ци), попевати (ек.) -иоца, ВОК. -иоче, МН. -иоци, -ил а­

попети (се), попнем (се), попну (се) ца, Т. 91с(1)


(погрешно је попењем се, попењу посијело (ијек.)
се); тако и испети (се) посјетилац, В. под посетилац
попијевка (дат. -ци, ген. мн. попије­ поскупети (ек.), поскупим (поску-
вака, попјевака и попијевки), по­ пео, поскупела итд.), пшскупјети
пијевати (друго је зн. попјевати) (ијек.), поскупио, поскупјела;
(ијек.), т. 86h ретко поскупштн ('учинити скуп­
попити, ПОПИЈем, импер. попиј, по­ љим')
пијмо, попијте, 73с, 74е послати, пошаљем и пошљем, Т. 77Ь
]]оп ЈПукина (улица), т. 54Ь (и Поп­ после (предл. и прил.), ек.
-Лукина П) после подне и послеподне (према
]]опов-Мијатовић (непром.), двојно зн.), ек., Т. 62а(2)
ж. презиме, в. т. 56а последљи; последица, последични

]]опово поље, т. 21е (ек.)


по подне и поподне (према значе- послије (предл. и прил.), ијек.
њу), т. 62а(2) послије- и посље- (ијек.): nосљеnод­
попола, т. 62Ь невни и nослијеnодневни, nосље­
поправка (дат. -ци) ратни и nослијератни, Т. 68f
попреко (ек.), попријеко (ијек.) послије подне и послијеподне
попречке (прил., ек. и ијек.) (према зн.), ијек., Т. 62а(2)
поп-рок музика (не "поп-рок-музи- послуrа, дат. -зи, ПОСЛУlГин, Т. 85а,
ка"), Т. 53 86с
попустити, В. допустити посље-, В. под послије-
пораздалеко (прил.) посљедљи; посљедица, ПlOсљедични

порано (прил.), пораније (ијек.), Т. 77Ь(2)


порекло (ек.), поријекло (ијек., хс. посреди (ек.), посриједи (ијек.), Т.
подријетло) 62Ь
портабл (прид. непром.): nортабл постављеље, Т. 79
.машина, nортабл апарат, Т. 50f постан, -сна, Т. 82а(2), 82Ь
пшртнрка (дат. -ки) постар, Т. 58а
Порто (порт. Porto), Т. 149 ПОСТlГлацијал, ПОСТlГлацијални, Т.
Порто Алегре (не "Порту Алегри" 76d
- порт.), Т. 150а постдентални, Т. 76d
портретист(а), МН. -сти, портре­ постдипломски, Т. 76cd
тисткиља постићи, ПОСТИlГнути, В. под стићи
444 ПОСТО - ПРЕ-

ПОС1ГО, Б. одсто поштапати се, поштапам се (мање


ПОС1ГО1Гак, -тка (мн. постоци-посто- об. подштапати се, подштапам се),
така); ПОС1ГО1ГШII ('процентуални') T.81d
по С1Грани, т. б2Ь ПОШ1Гаричин (према поштарица), т.
ПО1Гега (дат. потези) 85Ь
ПО1Гемкин (рус.), т. 15БЬ поштарка (дат. -ки)
потенцијал, потенцијални (не по- ПОШ1Ген, т. 79
тенционални), IЈЮ1ГеНЦllра1ГИ ПОШ1Говалац, -аоца, вок. -аоче, мн.

IЈЮ1Гка, дат. -тки, т. 8БЬ(3) -аоци, -алаца, т. 91с(1)


ПОТКlllсјелити (ијек. арх.), стандард­ поштовати, поштујем, т. 79
но је поткиселити, Б. кисео П-профил, т. 51а
Поткозарје, т. 7бс правилник и (као име) Правилник,
ПО1Гколеницз (ек.), ПО1Гкољеница (и- в. т. 30с
јек.) IIIраволинијски, т. 74Ь
поткрај: поткрај 2Одине, т. б2Ь прзворога (коза и сл.) и Праворога
ПО1Гом ('затим'); по томе, т. б2Ь (име одређене животиње), т. 31
поточић (дем. од поток), т. 85d Праг, трад., т. 105f
Потпорожје, т. 7бf(2) Прадо, т. 14g
ПО1Гпредс(ј)едник празан, -зна, в. т. 82а(3), 82Ь(1)
потрага (дат. -зи) пра1Гетка, дат. -тки, ген. мн. -така,

потражилац, -иоца, БОК. -иоче, мн. т. 8БЬ(3)


-иоци, -илаца, т. 91с(1) пратилац, -иоца, вок. -иоче, мн. -ио­

IЈЮ1Греба (ек. и ијек.) ци, -илаца, т. 91с(1)


ПОТР1Ги, в. трти праl!iка, дат. -ћки, ген. мн. -ћака и
Потсдам (нем. Potsdam), т. 143 -ћки, т. 8БЬ(1)
потурити (од под-турити), потурим, праћкица, т. 85d(1)
т. 81а, 77а(2) првеНС1Гво,првеНС1Гвен,првенац(ек.
потхранити, ПО1Гхрањен, потхрање­ и ијек.), т. б8k; уп. првијенац
ност Први балкански ра1Г, т. 27а
ПО1Гхум, Подхум, Т. 7БЬ Први КРС1Гашки (хс. крижарски) рат
потценити, -им (ек.), потцијенити, (тако и Други, Трећи итд.), т. 27а
-им (ијек.), т. 8lb Први мај (празник), првомајски;
IЈЮ1ГЦР1Га1ГИ, потцртавање Првомајска (име фабрике)
ПО1ГЧИНИ1Ги, потчињеност, инстр. јд. Први ПУНСКИ рат (тако и Други,
-ошћу (-ости) Трећи ... ), т. 27а
поука (дат. поуци) Први св(ј)етски рат, 27а
почев(ши), не почам(ши) Први устанак и Први српски УС1Га­
почетак, -тка, мн. почеци, -така, т. нак, т. 27Ь
8lb првијенац, -нца (ијек., у специфич­
lIIочети, почнем, почну, почни, по­ ним значењима: 1. прва ракија из
чех, почео-почела, почет - погре­ казана, првоток и 2. сватовски
шно је почмем и сл. предводник),т.б8k;уп.првенство
почијевати, не него почивати, т. прво-:nрвороljени, првостепени,
б8а(4) nрвоnридошли итд.
lIIошијева1ГИ, не него пошивати, т. првотелка и првотеока, дат. -ци и

б8а(4) -ки, ген. мн. првотелака и прво­

пошиљалац, -аоца, вок. -аоче, мн. телки, 91d(3)


-аоци, -алаца, т. 91с(1) пре-, пред-, у кратким слоговима

ПОШ1Гапзлица (мање об. подштапа­ доследно и у ијек., као: преврат,


лица), т. 81d предах, пресуда, пресудити, nре-
ПРЕБЕГ - ПРЕДИСТОРИЈА 445

велик, премало, nреnоручити, прегнбати, прегибак, преlГибач,


nресељавати, nречути ИТД., т. прегибљишост (ек. и ијек.)
б8Ь(3); исто вреди и за пред-: nред­ преlГлас (ек.); ијек.: преглас (прије­
ложити, представити, предуслов глас), т. б8Ь(1)
ИТД.; у дугим слоговима пре-, преlГлед (ек. и ијек.) (нереално при­
п]рнје- или обоје (дублетно), в. т. јеглед П); т. б8Ь(1)
преГllШТИ, в. гнати
б8Ь (и посебне примере у речнику)
преlГОН (ек.); ијек.: преlГОН (прије­
пребег, мн. пребези (ек.), т. 8ба
гон), т. б8Ь(1)
пребеlliн, пребегнем, пребегох, пре­
прегор (ек. и ијек.), пријего]р (и­
бегао (пребегнути, пребегнух,
јек.), а тако и прегоран (ек. и
пребегнуо) (ек.)
ијек.), п]рнјеlГоран (ијек.), само­
п]ребнти, в. бити
преlГоран (ек. и ијек.), самоn]рије­
nребјеlГ, мн. пребјези (ијек.), т. 8ба горан (ијек.), т. б8Ь(1)
пребјећн, пребјегнем, пребјегох, прегорети (ек.), в. горети
пребјегао (пребјегнути, пребјег­ прегоријевати (ијек.)
нух, пребјегнуо) (ијек.) прегорјети (ијек.)
пребол (ек. и ијек.), с мало вероват­ п]регристи, в. гристи

ноће да се ова заст. реч појави и у пред(а), предлог; редовно се упо­


облику пријебол, Т. 8БЬ(1) требљава краћа форма (пред њи­
пребрз, -а, -о; пребрзо (прил.) ма, таблом, столом) осим испред
превага, дат. -зи, Т. 8бd облика мном (преда мном) и ис­
превара (ек.); ијек.: превара (и при­ пред заменичких енклитика (преда
јевара), Т. б8Ь(3) се, преда њ), т. 94а(1)
превез (ек.); ијек.: nревез (прије- преда, одвојено писање предлога уз
вез), Т. б8Ь(1) личне заменице: преда мном,
превелик, Т. 58а преда ме, преда њ, преда се, т. б2а
превеJli. (прил., превише) (б)
превнд (ек. и ијек.), Т. б8Ь(1); уп. и: предавачицин, т. 85с
превндетн (ек.) и превндјети (и­ предак,претка, мн. преци, предака,

јек.), превиђатн (ек. и ијек.) прецима, т. 8Љ


превити, В. вити преда ме, преда мном, преда њ,

превлака (дат. -ци); Превлака преда се, т. б2а( б)


(геогр., дат. -ци) п]редати, в. дати

превод (ек.); ијек.: превод (прије­ предвече, т. б2Ь


вод), Т. б8Ь(1) преддржавни, т. 81а
преводилац, -иоца, ВОК. -иоче, МН. п]реденути, п]редести, предети, в. де­

-иоци, -илаца, Т. 91с(1) нути, дести

превоз (ек.); ијек.: превоз (прије­ предео (необ. предел), предела


воз), Т. б8Ь(1) (ек.), предио (необ. предјел),
nревозилачки и (обичније) прево­ предјела (ијек.), т. 91а(1)
зиички, Т. 82с(2) пред зору, тако и: пред освит, пред
превозити, превозим, превожен јутро, пред ноn, т. б2Ь
nревој (ек.); ијек.: прево] (прије­ предика (дат. -ци, цркв. проповед),
вој), Т. б8Ь(1) предиковати, предикаоница; уп.

nревремеlИ (ек. и ијек.), пријевре­ придика

меи (ијек.), т. б8f предилац, -иоца, вок. -иоче, мн. -ио­

преlГалац, -аоца, вок. -аоче, мн. -ао­ ци, -илаца, т. 91с(2)


ци, -алаца, т. 91с(2) предио (необ. предјел) , ијек., т. б8d
прегалаЧЮi, прегалаштво, т. 82с(2) п]редисторија (доба које је претхо­
преlГиб (ек. и ијек.), т. 68Ь(1); уп. и: дило чему, постанку, развитку и
446 ПРЕДЈЕЛ - ПРЕЛАЗ

сл.), предисторијски; уп. преисто­ презид (ек. и ијек.), Т. 68Ь(1); тако


рија је и презида, президати
прецјел, в. предио презир (ек. и ијек.), Т. 68Ь(1)
прецјенути, предјести, предјети, в. презрео, В. зрео

презрио, В. зрио
денути, дести
презути, В. изути
пред јутро, уп. пред зору
преимуliство, ген. МН. преимућста­
предл., скраћ. 'предлог' (грам. тер-
ва, Т. 82с(1)
мин) преиначити, Т. 73а
предлагачицин, т. 85с преисторија (период у развитку
предлагачки, т. 82с(2) људског рода до појаве првих писа­
предлог (ек.); ијек.: предлог (при­ них споменика), преисторијски
једлог), т. 68Ь(1) (хс. прехисторија и сл.); уп. преди-
предметак, -тка, мн. предмеци, -та­ сторија
ка, т. 8Љ прејести се, В. јести
предност (инстр. -ошћу и -ости), ек. прекид (ек. и ијек.), Т. 68Ь(1)
и ијек., Т. 68Ь(3) прекипети, прекипјети, В. кипети
пред HOJli, уп. пред зору прекјуче (прекјучер), прекјучера-
предњонепчани (не предњенепчани) шњи (прекјучерањи)
пред ОСIIШТ, уп. пред зору преклане и преклани

предоџба, ген. МН. -џаба и -џби, Т. 75 преклати, В. клати

председник (ек.); предсједник (и- преклоп (ек.); ијек.: преклоп (при­


јек., не приједсједник), Т. 68Ь(3); јеклоп), Т. 68Ь(1)
само малим словом, Т. 39d; једна­ преко воље, Т. 62Ь
чење СУГЛ., Т. 76а Прекодунавље (или Задунавље),
предсказати, предскажем, Т. 76а трад. превод (ма!). Duшiпtйl), Т.
предсказивати,предсказујем,т.76а 140
предсмртан, -тна, Т. 76а преко мере (ек.), преко мјере (и­
предсобље, Т. 76а јек.), Т. 62Ь
представа, Т. 76а прекоморац, -рца, ВОК. -рче, МН.

представити, -им, представка (дат. -рци, -раца, Т. 48а


-ци), представник (вок. -иче, МН. преконоJli, преко ноJliи, Т. 62Ь
-ици), представница, представни- прекоп (ек.); ијек.: прекоп (прије­
чин, представнички, представни­ коп), Т. 68Ь(1)
штво, једн. СУГЛ., Т. 76а прекор (ек. и ијек.), пријекор (и­
предстојник (ек. и ијек.), Т. 68Ь(3) јек.), прекоран (ек. и ијек.), прије­
предстража, Т. 76а коран (ијек.), Т. 68Ь(1)
предтакмичење, Т. 76с прекривати (не прекријевати), Т.
предтекст, не него претекст 68а(4)
предтурнир, предтурнирски, Т. 76с прекрити, В. крити

предтурски, Т. 76с, 81а прекрстити, В. крстити

предубеђење (ек.), предубјеђење прекршилац, -иоца, ВОК. -иоче, МН.

(ијек.) -иоци, -илаца, Т. 91с(1)


предуг, Т. 58а прексиноJli,прексиноJliни(необ.пре­
предузети (подузе ти) , предузеJliе косиноћ)
(подузеће) прекуп (ек.); ијек.: прекуп (прије­
предузимачки, предузимаштво, Т. куп), Т. 68Ь(1), али само прекупаnц
82с(2) (ек. и ијек.)
предшколац, -лца, ВОК. -лче, МН. прелаз (ек.); ијек. прелаз (пријелаз)
-лци, -лаца, Т. 76а у општем ЗН., пријелаз у посебном
предшколски, Т. 76а ЗН. у нар. говорима, Т. 68Ь(1)
ПРЕЛА3АН - ПРЕСТО 447

прелазан, прелазник, прелазница, преодолевати, преодолијевати, В.


прелазност, ек. и ијек. (допуштено под одолети, одољети

и ијек. пријелаз-, сагласно јез. осе­ преосвештени: nреосвешmени вла-

ћању), Т. б8Ь(1,3) дика Сава, Т. 19с .


преластити, прелашJliен (и прела­ препад (ек. и ијек.), Т. б8Ь(1)
штен),прелашJliивати,т.87,87Ь(7) препеличји (препеличији), Т. 74d
прелац, -лца, ВОК. -лче, МН. -лци,
препис (ек.); ијек.: препис (прије-
пис), Т. б8Ь(1)
-лаца, Т. 91с(2)
преплет (ек.); ијек.: преплет (прије­
прелевати, не него преливати, Т.
плет) у општем ЗН., пријеплет (на
б8а(4) опанку), Т. ббЬ(1)
прелеп (ек.) пре подне и преподне (према зн.),
прелет (ек. и ијек.), Т. б8Ь(1) ек., Т. б2а(2)
прелетати, В. долетати преподневни (ек. и ијек.); пријепод­
прелив у ек.; прелив (хс. прељев) у невни (ијек.), Т. б8f
ијек., Т. б7с, б8Ь(1) преподобни: nреnодобни Давид Со-
преливати (некњ. прелевати) у ек., лунски, т. 19с
прелива'ш (и прелијевати) у ијек., препород или ренесанса, Т. 27g
Т. б8а(4) препотопни (ек. и ијек.)
прелијеп (ијек.) препрека (ек. и ијек., дат. -ци)
прелијетати, В. долијетати препустити, в. допустити

прелом (ек.); ијек.: прелом (прије- пре рез (ек. и ијек.), мало вероватан
лом), Т. б8Ь(1) лик пријерез, В. Т. б8Ь(1)
преломити, В. сломити Преров (чеш. Prerov), Т. 172
Прелоуч (чеш. Prelouc), Т. 172 пресбиро, пресбироа, пресбироу,
прелудиј и прелудијум (и мање об. инстр. пресбироом, МН. пресби-
прелид, према франц.), уп. Т. рои, Т. 7бс, 7бе
9бс(2) пресвета богомати Марија, Т. 19d
прељуб (ек. и ијек.), Т. б8Ь(1) пресв(иј),етли: nресв(иј)еmли 2Осnо­
премаз (ек. и ијек.), Т. б8Ь(1) дар Милощ, Т. 19с
премален, Т. 58а пресек (ек.); пресјек (ијек., у оп­
премастан, -сна, Т. 82а(2), 82Ь штем значењу), Т. б8Ь(2); уп. при­
премер (ек.), премјер (ијек.), Т. јесјек
б8Ь(1) пресељење (не преселење)
преместити (ек.), премјестити (и­ пресипати, В. сипати

јек.), В. нам(ј)естити пресједати (допушт. и пресиједати,


премет (у гимнастици), ек. и ијек.; према јез. осећању), ијек., Т.
пријемет (врста вина), ијек., Т. б8а(1)
б8Ь(1) прескок (ек.); ијек.: прескок (прије­
премијер, Т. 73с скок), Т. б8Ь(1)
премјештати (допушт. и премије­ Преспанско језеро; језера Охридско
штати, избор према јез. осећању), и Пресnанско, из језера ОхридСК02
ијек., Т. б8а(1) у Пресnа1-lCКО, Т. 35аЬ
премор (ек. и ијек.), Т. б8Ь(1) пресрео, В. срео

премостити, премошJliен, премош­ пресрио, В. срио

Jliење, премошJliивати, Т. 87, 87Ь(7) престар, Т. 58а


премрети (ек.), премријети (ијек.), престар(ј)ети, В. под старети
В. мрети престигнути, престићи, В. стиhи
пренос (ек.); ијек.: пренос (прије­ престо, -ола (ек.), престо и прије-
нос), Т. б8Ь(1) сто, -ола (ијек.) (заст. престол,
преобуJliи, В. обуhи заст. и хс. пријестол); престоље,
448 ПРЕСТОЛО- - ПРИЈЕВОД

престони (престолни), престони­ ђОХ, прешао-прешла, прешавши,


ца, прес1ГОНИЧКИ (необ. -олница, уп. Т. 68Ь3); за nрећи образац про­
-олнички), ек. -престоље и прије­ мене В. под. изаћи
стоље, престони и пријестони, преход (ек.); ијек.: преход (прије-
престоница и пријеС1Гоница, пре­ ход), Т. 68Ь(1)
С1ГОНИЧКИ и пријес1ГШIИЧКИ (-олни, прехрамбени, Т. 78
-олница, -олнички), ијек; престол­ пречага (ек. и ијек., дат. -зи)
чиli (ирон., ек. и ијек.) - Т. 68Ь(3) пречанин, преч анка (дат. -ки), пре-
(замена јата) и 91аЬ (л: о) чански (ек. и ијек.); у ЗН. 'војво­
прес1ГОЛО- (ек. и ијек.): престолона­
l)ански Срби' и сл. може се писати
следник, престо ло наследница
и вел. словом: Србијанци и Пре­
(ек.), nрестолонасљедник, nре­
чани и сл.
столонасљедница (ијек); nресто­
пречистити, В. рашчистити
лодржац (ек. и ијек.), Т. 68Ь(3)
преС1Грети, В. -стрети, -стријети пречица (ек. и ијек.)
престријети, В. -стрети, -стријети пречка, дат. -чки, ген. МН. -чака и

пресука1ГИ, В. сукати -чки (ек. и ијек.), Т. 86Ь(1)


прес1ГУП, преступник (вок. -иче, МН. пречути, В. чути

-ици, -ика) , преС1Гупница (-ичин), прешива1ГИ (не прешијевати), Т.


прес1ГУПНИЧКИ, преС1ГУIJШИШ1ГВО (ек. 68а(4)
и ијек.; допуштено и ијек. прије­ прешити, В. шити

ступ, пријеступник итд.), Т. 68Ь(1) ЈШрештица или -ице (чеш. Pfestice),


преС1Гупна година (ек.); ијек. пре­ Т. 172
ступна (пријеступна) година, Т. приања1ГИ, приањам, Т. 73с
68Ь(3) прибележи1ГИ, прибелеШIШ, В. под
пресути, В. засути белег
пре1ГсJliи, В. затећи прибеJliи (прибегнути), В. избећи
пре1Гсћи, В. затегнути (затећи) прибиљежити, прибиљешка, В. под
-прети (ек.), -пријети (ијек.), у сло- биљег
женим глаголима као допрети - ЈШрибислав (чеш. Pfibislav), Т. 172
допријети,допрем,допри,допрех­ прибјеJliи (прибјегнути), В. избјећи
-допре (ек.), допријех-доприје (и­ ЈШрибрам (чеш. pfibraт), Т. 172
јек.), допро-допрла; подупрт привезак, -ска, МН. -сци, ген. -зака;

претица1ГИ према претећи, у ек. и друго је прив(ј)есак


ијек. (ијек., сада углавном у ХС., и привиJliи (се), привикну1ГИ (се), В.
претјецати; за претијецати в. Т. одвићи (се)
б8а3), Т. 67с, 68а(3) приврс1ГИ, В. изврсти

ЈШреткавказје, Т. 76f(2) пршглув И приглух

пре1ГОК (ек. и ијек.), Т. 68Ь(1) придати, В. дати

пре1ГОП (ек.); ијек. претоп (прије- прид., скраћ.'nридев(ски) ,


топ) у општем ЗН., пријетоп 'маст придика (очитати коме придику),
која цури с прасета кад се пече', придикова1ГИ; уп. предика

Т. 66Ь(1) придићи и придигну1ГИ, В. дићи


прешев (ек.), пре1Гпјев (ијек.), Т. прид., скраћ. 'придев (ски) ,
68Ь(1) признати, В. знати .
претпис (ек. и ијек.), Т. 68Ь(1) призреJIIСКО-1ГИМОЧКИ дијалекат, Т.
претрес (ек. и ијек.) 58е(2)
претходити, претходни, пре1ГХОД­ пријебол, В. под пребол
Нlща пријевара (чешће је превара), ијек.
преliи, преl)ем, ек. и ијек. (ијек. и пријевез, В. под превез
пријећи, пријеl)ем, пријеl)и, прије- пријевод, В. под превод
ПРИЈЕВО3 - ПРИПОВИЈЕТКА 449

П]IЭијевоз, в. под превоз прилежан, -жна (ек.), поред приље­


пријевој, в. под превој жан (ијек., и у ек. чешће него
П]IЭијевор (ијек., без ек. лика), Т. прво)
б8Ь(2) прпшеlliи, В. лећи
пријеВ]lЭемен, В. под превремен П]IЭиљежан, -жна, приљежност (по
П]IЭијеглас, В. под преглас пореклу ијек. облик, употребљава
пријегон, В. под прегон се и у ек.)
П]IЭијегор и преrор (ијек.), В. под П]IЭималац, -аоца, ВОК. -аоче, МН. -ао-

прегор ци, -алаца, Т. 91с(1)


приједлог, В. под предлог примаliи и П]!Јимакнути, В. одмаћи
пријеклад (ијек., без ек. лика), Т. Примда (чеш. Pi'imda), Т. 172
б8Ь(2) примедба, ген. МН. -даба (ек.), Т. 75
пријекоп, В. под прекоп приметан, приметљив, приметљи-

П]IЭијеклоп, В. под преклоп вост, приметити (ек.)


пријекор и прекор, пријекор:ш: и применљив и примењив, применљи­

преКО]IЭан (ијек.), В. под прекор и вост и примењивост (ек.)


Т. б8Ь(1) примијетити (примијећен), ијек.; не
пријекуп, в. под прекуп примијетан него примјетан

пријелаз, В. под прелаз


П]!Јимједба, ген. МН. -даба (ијек.), Т.

пријелом, В. под прелом


75
П]!Јимјенљив и примјењив, примјен­
пријемет (врста вина), ијек., Т. б8Ь;
љивост и примјењивост (ијек.)
уп. премет
П]IЭимјетан, примјетљив, примјетљи­
пријенос, В. под пренос
вост, П]IЭимјетност, примјеliивати
пријепек (препеченица, ијек.; ек.
(ијек.), не примијетан и сл.
би било препек), В. Т. б8Ь(1)
приморје, приморац, приморка
пријепис, В. под препис
(дат. -ки); ЦРНО20РСКО приморје
пријепјев, В. под препев (каткад скраћ. само Приморје, кад
пријеплет, В. под преплет се узима као одређена регија; сл.
прије подие и П]IЭијеподне (према и Приморац ИТД., нпр. ,,.ме!уусо­
зн.), ијек., Т. б2а(2) бице Каmуњана и При.мораца")
Пријепољски кадилук, Т. 2БЬ Приморска бановина; бановuна
ПРllјесједник, не него предсједник Савска и Приморска, Т. 35а
(ијек.) принесен (не принешен), В. -нети,
пријесјек (ијек., само у значењу сан­ -нијети
дук за жито), В. пресек принети,принијети,в.поднети,-ни­
пријескок, В. под прескок Јети
П]IЭијесто, пријестоље ИТД., В. под ПРИllщес К]lЭофне (предност одвој.
престо пис.), Т. 50Ь(1)
пријеступ, П]IЭијеступна година, при­ приобалан, -лна, Т. 73Ь
јеступник, В. под преступ, пре­ прионути, прионем, Т. 73с
ступни П]!Јиостати, Т. 73Ь
-пријети, В. под -прети, -пријети ПРИШlЋ'омљење, Т. 79
пријетоп, В. под претоп приповетка, дат. -еци и -етки, ген.

пријеliи, пријеђем итд. (ијек.), МН. -едака/-етки (ек.), Т. 8БЬ(3);


чешће је прећи (в.) приповеткица и -чица, Т. 85d(1)
пријеход, В. под преход приповијетка, дат. -еци и -етки, т.
П]IЭиклати, В. клати 8БЬ(3), ген. МН. припов(и)једака и
прю{рити, В. крити -вијетки (ијек.), Т. б8h; припови­
прил., скраћ. 'nриЛ02' јеТКl!ща и приповијечица, Т. 85d(1)

29 Правопис (ек.)
450 ПРИРАСТАК - ПРО РЕД

прирастак, -ска, мн. -сци, прираста­ МН. -ка, проводаџикин, Т. 74с (пи­
ка, т. 82а(1) сање ј), 85а, 86Ь(7) (к : ч, ц)
природно-математичке науке, т. проврео, проврети, проврио, В.

58е(2) врео, врети, врио

приручник Марковиliа - Ајаlllовиlliа провртети, провртјети, В. вртети,


- Диклиlliа, т. 56с вртјети
приспети, приспјети, в. под -спети, ПРОГОlllилац, -иоца, ВОК. -иоче, МН.

-спјети -иоци, -илаца, Т. 91с(1)


пристаlllИШIIIИ, т. 82а(2) прогристи, В. гристи

пристрастан, -сна и пристрасан, продаваЧИЦИIII, Т. 85с


-сна, т. 82Ь(3) продерати се, В. дерати

присуство, т. 81d продо, ген. продоли (продол, ген.


присуствовати,присуствујем,т.81d продола), 91а(2)
притицати према притеhи, у ек. и продрети (ек.), продријети (ијек.),
ијек. (ијек., сада углавном у ХС., и В. дрети

притјецати; за притијецати В. Т. продубити и продупсти, В. дупсти


68а3), Т. 67с, 68а(3) продубљење, Т. 79
притка, дат. -тки, ген. МН. -така и продукт (продукат), -кта, ген. МН.
-тки, Т. 86Ь(3) -ката, Т. 94Ь(2)
притока (дат. -ци) проеиглез, Т. 49Ь
при том, при томе, Т. 62Ь прождити, В. ждити

приучити, приучим, Т. 73с прожети, В. -жети

причврстити, В. учврстити прозаисткиња, Т. 82а(1)


причест, -и, инстр. причешhу (при­ проја (проха, углавном у МУСЛ. сре­
чести), причесни динама), Т. 70а
причестити, причешlliен, причешlliи­ пројекат и пројект, -кта, ген. МН.
вати, Т. 87, 87Ь(7) -ката, Т. 94Ь(2)
приштајив, Т. 73а(2) пројектовати; друго је пројицирати
ПРИШТИlllа, приштински и приштев­ пројицирати, пројицирам, Т. 73а(5)
ски, Приштевац и Приштинац, Пролетер (клуб), Т. 14g
Приштевка и Приштинка, дат. -ки пролеliе, пролеlilllИ, пролетњи и (ре­
Прјевидза (слч. Prievidza), Т. 159 ђе) пролетии, пролеllilllица и (ређе)
пробдети (ек.), пробдјети (ијек.), В. пролетница, пролетос, проле­

под бдети тошњи (ек.)


пробугарин, Т. 49Ь пролив у ек.; пролив (хс. прољев) у
Проваlllс(а) (франц. Provence), Т. ијек., Т. 67с
164 прољеlliе, прољеlliни, прољетњи и
провизоријум и провизориј, Т. 100а прољеТIIIИ, прољеlliница и прољет­
прозаик, прозаикиња и (обичније) ница, прољетос, прољетошњи (и­
прозаист(а), МН. -сти, прозаистки- јек.)
ња; прозаичан промаја (промаха, УГЛ. у МУСЛ. сре­
ПРОВИlllцијалац, -лца, ВОК. -лче, МН. динама), Т. 70а
-лци, -лаца проналаза"lКИ, проналазаштво, Т.

провинцијализам, -изма, ген. МН. 82с(2)


-изама (лингв.: реч или облик свој­ ПРОlllиliи и ПрОIllИКНУТИ, В. ниhи
ствен некој дијал. зони, а не оп­ пропагаlJlдисткиња, Т. 82а(1)
штем књижевном језику), Т. проред (ек. и ијек.); проредити, про-
94Ь(1); У истом ЗН. И nокрајuнuза.м ређивати, проређивач (ек.); про­
(скраћ. пров., покр.) риједити, прорјеђивати, прорјеђи­
проводаџика,дат. -КИ,ВОК. -КО,ген. вач (ијек.)
ПРОРОЧИЦИН - ПУНОМАСТ АН 451

ПРОрОЧИЦИIII (према пророчица), т. проштац, прошца, т. 8Љ


85с ЈШрошути (итал. Prosciutti), т. 122
прорус, т. 49Ь прса с. мн. (ген. прса), прси ж. мн.
просед (ек.), просијед и просјед (и- (ген. прсију); прспи
јек.) прслук, не пруслук

просипати, в. сипати прстии (према прст; "прсни" је


просјачки, просјаштво, т. 82с(2) према прса), т. 82а(2)
проспеюг (проспекат), -кта, ген. мн. ЈШруска (и Прусија), пруски, ЈШрус,
-ката, т. 94Ь(2) ЈШрускиња
просути, в. засути прутак, прутка, мн. пруци-прутака

протеИIII, т. 73а ЈШрчањ (ген. Прчања), прчањски


протекционашки, протеКЦИОlllа- Р. §. (ЈШ. с., ЈШе), скраћ. 'post scrip-
штво (од -шски, -шство), т. 82с(3) tum', т. 226Ь
протестант, ген. мн. протестаната, псалам, -лма, мн. -лми, -лама, т.

т. 94Ь(2) 94Ь(1)
протестни, т. 82а(2) псеудо-: nсеудоклаСULјuзам, nсеудо­
противреформација (хс. протуре­ наука итд., али: Псеудо-Арuсто­
формација), т. 27g тел, Псеудо-Скuлакс (тобожњи
противречан, противуречаlll, про­ Аристотел, тобожњи Скилакс, тј.
тив(у)реЧIIIОСТ итд. (ек.) непознати аутори чија су дела по­
противрјечаlll (противречан), поред грешно приписивана Аристотелу
противурјечан (протурјечан), про­ одн. Скилаксу), т. 49Ь
тиврјечити (противречити), поред ЈШсеудо-Аристотелов, т. 58а
противурјечити (протурјечити), психа, дат. -ХИ, т. 86с
противрјечје (противречје), поред психолингвистика, т. 49а
противурјечје (протурјечје), про­ психологија, т. 48а
тиврјечност (противреЧIllОСТ), по­ ЈШсков (рус.), т. 156а
ред противурјечност (протурјеч­ ЈШсковска губернија, т. 26Ь
ност), ијек. т. 68ј (вар. проту­ псовати, псујем, псовка (дат. псов-
потврђује се у хрв. изворима) ци)
протува (протуха, дат. -хи), т. 70Ь ЈШТТ, скраћ. 'ПOL~mIa, телеграф u
проф., скраћ. 'професор', т. 225с телефон', т. 227с
професионалка, дат. -ки, професио- птичар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
налкин, т. 85а, 86с и -ом), птичарев и птичаров
професорка, дат. -ки, т. 86Ь(7) птичји (птичији), в. т. 74d
ЈШрофесорска колонија (део Београ- публицистика (дат. -ци), публ и-
да), т. 2Љ цист(а), мн. -сти, публицисткиња
проха, в. проја пудар, пударев и пударов

ЈШрохаска (чеш. ProcMzka), т. 173 ЈШуебла (шп. Puebla), т. 179


проценат и процеlllТ, -нта, ген. мн. пузеlliке и пузеlliки (прил.)
-ната, т. 94Ь (2) пужење (према пузити)
процеп (ек.), процијеп и прбцјеп ЈШу .Ји (последњи кин. цар, Ри Yi),
(ијек.) т. 134
прошивати (некњ. прошијевати), т. пук (мн. об. пукови-пукова)
68а(4) пукнути, в. пући
прошити, ПрОШИЈем, импер. про­ ЈШуљај (алб. Pulaj), геогр., т. 107Ь(2)
шиј, прошијмо, прошијте, т. 73с, пунljа
74е пункт; пунктација, пунктирати
прошлогодишњи, т. 58d пуновластан, -сна, т. 82а(2), 82Ь
прошња (од прос-), т. 77Ь пуномастан, -сна, т. 82а(2), 82Ь
452 ПУНОМОЋ - РАДИО

ПJlуиомоln и ПJlуномоlliје, т. 74g; пуио­ IIJIУТ Београд - СуБОТИЈЩа, т. 59а, 199Ь


моlnство, ген. мн. -става, т. 82с(1) IIJIУТИР (не путијер)
пунски ратови (истор.); Први nун­ путнички (према путница), т. 85Ь
ски рат, Други nунски рат, т. 27а пуlliн (и пукнути), пукнем, пукох
пуризам, -зма, ген. мн. -зама (је­ (пукнух), пукао-пукла (пукнуо­
зичко чистунство, зазирање од
-пукнула), пукавши (пукнувши)
речи туђег порекла), т. 94Ь(1) lIIуцаљка (дат. -ци и -ки)
lIIустахија, пустахијин, ПJlустахијски,
lШучипш (итал. Pucini), т. 122 (уп. и
"устахилук (не пустаија и сл.)
121а)
пусти баба кољу крв (пусти-баба­
ПJlушка, дат. пушци, ген. мн. пушака,
-коњу-крв) - биљка т. 59е
т. 8бd; пушкомитраљез
lШустопоље (Пустопоља, пустопољ­
IШфалц (нем. Pfalz), т. 143
ски и сл.); lШусто lШоље (име селу),
IШфОРЈЩхајм (нем. Рforzhеiш), т. 143
lШусто lIIоље (име пољу)
!РС, скраћ. за 'personal computer'
пут, "ута (у прилошком значењу):
једанпут, двапут и два пута, (лични рачунар), т. 227d
трипут и три пута; уз остале
IIIчела, пчелар (вок. пчелару и пче­
бројеве боље је пута: четири пу­ ларе), IIJIчеларев и пчеларов, IIJIче­
та, седам пута итд.; први пут, ларка (дат. -ки)
седми пут (тако и сваки пут, неки IIIчеЛИЧIШ (према пчелица), т. 85Ь
пут итд.); двадесет један nуm, IШшемисл (пољ. Ргzешуsl), т. 147
двадесет два пута, т. БОd пшеница, пшенични, пшеничник,

"утар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем пшеничљак

и -ом), "утарев и путаров IШmпбоm (пољ. Przybos), т. 147

р за буг. ЪР, РЪ, т. 10БЬ ноnраван, равностран, равно дне­


Р за енгл. R, и када се не изговара вица итд.

[r], т. 117, 119 рага, дат. -ги, рагин, т. 85а, 8бс


Р за рум. IR између сугл., т. 152 рагу (рагуа, рагуу итд.); рагу чорба,
Р за чеш. R иза сугл. и на почетку уп. т. 50Ь(2)
речи: Брецлав, Требич, Ревњица, рада (цвеће), т. 28d
Добрани, т. 172, 173 радијан, т. 73с
,,!Рабочеје дело" (рус.), у "Рабочем радијум, т. 73с
делу", т. 157Ьс радијус; радијус-вектор, т. 73с и
,,!Рабочиј пут" (рус.), у "Рабочем 9бс(2)
путу" итд., т. 157Ьс радикалан, радикал, раднкалка

!Раваница, раванички (дат. -ки)


!Равијојла, т. 34а, 73Ь(2) радиканд, ген. мн. радиканада, т.

!Равии ][(отар и !Равни ][(отари, в. 94Ь(3)


Котар радно, радија, радију, инстр. ра­
равнатељка, дат. -ки, ген. мн. -ки, диом, мн. радији (писање ј, 73с)
т. 8БЬ(7) радно у спојевима, т. 52а. Спојено
равно-: равнодушан, равнокрак, када се односи на зраке и зрачење:

равнокрuлац, равном(ј)еран, рав- радиоактивност, радuоБUОЛО2 и-


РАДИО - РАЗОЧАРАЊЕ 453

ја, радиохе.мија (хс. радиокемија) , разбећи се (разбегнути се), в. из­


радиоuзотоn, радиотераnија; ду­ бећи
блети у вишечланим спојевима: разбнјачки, разбијаmтво, т. 82с(2)
радиолу.минисценција и радио-лу­ разбијеснити, разбијешњен и раз­
.минисценција (т. 49d). бјесннти, разбјешњен (ијек.), т.
радио (комуникат. средство) са не­ 77Ь(2)
самосталним формантом пише се разбнтн, в. бити
спојено: ради02Ра.м, радиофонија, разбјесннти, в. под разбијеснити
радиофоничност. Предност цр­ разбјећи се (разбјегнути се), в. из-
тици у постојаним терминима ти­ бјећи
па: радио-.метеОРОЛ02ија, радио­ разбјешњен, в. разбијеснити
-апарат, радио-техничар, радио- разбо.пrевати (се), в. оболевати
-телескоn, радио-станица, радио- разболети се, разболим се, разболех
-сонда. Предност одвој. пис. за се, разболео се, разболела се (ек.)
програмске јединице и оказио­ разбо.пrијевати (се), в. оболијевати
налне спојеве: радио nр02ра.м, ра­ раз бољети се, разболим се, разбо­
дио игра, радио школа, радио љех се, разболио се, разбољела се
02ласи. Одвојено: Радио Бе02рад, (ијек.)
Радио Бе02рада, Радио Нови Сад, разв.пrастити, в. овластити

као и: ТВ и радио антене, ТВ и разврlliи и развргнути, в. врћи


радио nр02ра.м (уп. и т. 53). разг., скраћ. 'разzoворно' (слобод-
радио.пrОlГија, т. 48а ни, разговорни израз, супстан­

радион, т. 73с дард)


радионица, т. 73Ь раЗlГневити се, разгњевнти се, в. под

Раднички (клуб), т. 14g гневити се

радо (комп. радије, не раl)е) разговетан, -тна (комп. разговетни­


Радовањ - син Радовањ (истор. ји), разговетност, инстр. -ошћу
облик, 'Радованов'), т. 15 (-ости), ек. ; разговнјетан, -тна
радозна.пrац, -лца, вок. -лче, мн. (комп. разговјетнији), разговнјет­
-лци, -лаца, 91с(3) ност, инстр. -ошћу (-ости), ијек.
Радојица, т. 73а(1) раздељнв (ек.)
Радојка, дат. -ки, РадојJIШ:Н, т. 85а, раздео, раздела (ек.), Т. 91а(1)
86Ь(4) раздио (раздјел), ијек., Т. 68d; В. и
радостан, -сна, т. 82а(2), 82Ь Т. 91а(1) (судбина -л)
радшта и рашта, т. 81d раздјељив (ијек.)
ража.пrити се, ражалим се, т. 77а(2) раздретн (ек.), раздријетн (ијек.),
ража.пrостити, ражалостим, т. 77а(l) В. дрети

ражарити, ражарим, т. 77а(l) разилазак (-ска, МН. -сци, -зака)


ражвакати, ражваћем (ражвачем), раз.пrевати, раз.пrнвати, раз.пrијевати,
т. 77а(1) В. левати, ливати, лијевати
ражва.пrити, ражвалим, т. 77а(2) раз.пrика (дат. -ци)
раженити се, раженим се, т. 77а(2) раз.пrучив (разлучљив)
ражестити се, ражестим се, т. 77а(2) разљутитн се, разљућен, Т. 77Ь(1)
(губљење сугл.) разматрати, не расматрати

ражеститн (се)', ражеmlliен, ражеш­ размаћн и размакнути, В. маћи


lliнвати (се), т. 87, 87Ь(7) (ст: шт размер (ек.), размјер (ијек.)
: шћ) разнети, разннјети, В. под -нети
разастретн (ек.), разастријети (и­ разноврстан, -сна, Т. 82а(2), 82Ь
јек.), в. -стрети, -стријети разоткрити, В. крити

разбеснити, разбешњен (ек.) разочарање и разочарење


454 РА3РЕДИТИ - РАЋОНЖ

разредити ('распоредити', у ек. и рањив (необ. ранљив)


ијек.) рапав, не него храпав

разреди ти ('учинити ретким'), ек. рапорт, ген. МН. рапорта (необ. ра­
-разредии: дворазредни, четворо­ пората), Т. 94Ь(3)
разредflи, nеторазредни (боље раса нити се (од раз-санити), раса-
него петороразредни), другора­ ним се, Т. 81а
зредни, трећеразредни расвета (ек.), расвјета (ијек.)
разредиик, разредница, разредии­ расељење, Т. 79
чин расећи, расек (ек.)
разредски расизам, -зма, расист(а), МН. -сти,
разређивати ('распоређивати', у ек. расисткиња

и ијек.) расипати, В. сипати

разреljивати ('чинити ретким'), раз­ расјећи, расјек (ијек.)


реljивач (ек. и ијек.); разрјеђива­ расквасити, В. квасити

ти, разрјеђивач (ијек.), Т. б8ј раскид, раскидати; сраскида и с рас­


разрешавати, разрешење (ек. и кида, Т. б2Ь (у истом ЗН. ређе: од
ијек., Т. б8ј); разрјешавати, раз­ раскида, само одвојено писање)
рјешење (ијек.) расклопити, В. склопити

разрешив (ек. и ијек., Т. б8ј), разрје­ раскрити, В. крити

шив (ијек.) (обичније него разре­ раскрсиица, раскршће


шљив, разрјешљив) расол, расола (расо, расоли), Т.
разриједити ('учинити ретким'), 91а(2)
ијек. распети, В. -пети

разрити, В. рити распикућство, Т.' 82с(1)


разрјеђ-, разрјеш-, В. под разређ-, распоп, Т. 7бс
разреш- распустаи, -сна, Т. 82а(2), 82Ь
разумети, В. умети распустити, В. пустити

разумјети, В. умјети Распућин (рус. уоб.), Т. 15бс


Раиф, Т. 73а растење (према расти); рашћење
Рајии (према Раја и Рајо, ген. Раје) (према растити 'мрестити')
Рајичин (према Рајица) расти, растем, расту, растући (не
Рајов (према Рајо, ген. Раја) растијући), растијах, растох, ра­
рајои, В. рејон сти, растао-расла, (на)раставши
ракета земља - земља, земља - ва­ растити, не него расти (осим у зна­
здух, Земља:'" М(ј)есец, Т. 59а, чењу мрестити, оплођавати)
199Ь Растко, Т. 82а(1) (-стк-)
ракетодром, Т. 48а растрети, растријети, В. трети, три­
ракијски, Т. 74Ь јети
Раковњик (чеш. Rakovnfk), Т. 173 расхладити (-им, расхлађен)
рак-рана, Т. 50с(2) расход, расходовати (-ујем, расходо­
Рамаљо (порт. Ramalho), Т. 149 ван)
ранац (ранца, МН. ранци-ранаца и Расцветников (буг.), Т. 7бf(2)
ранчеви-ранчева) расцеп (ек.), расцјеп (ијек.); рас­
ранг; ранг-листа ц(иј)епити, -им, расц(иј)епљен
Ранђел, В. арханђео рат: совјетско-фински рат, еmле­
ранилац, раноранилац (-иоца, МН. ско-бурски рат, ирачко-ирански
-иоци, -илаца) рат, Отаџбински рат, Балкански
Ранко (од Хран-), Т. 70 рат (1912), Рат двеју (двију) ру­
ранљив, В. рањив жа, Т. 27а
ранч (мн. ранчеви) Раћонж (пољ. Raciqni), Т. 147
РАФАЕЛ - РЕИС-УЛ-УЛЕМА 455

Рафаел (трад., итал. Raffaello), т. ре-, префикс (лат.): реанимација,


122 реконструкција итд.; облик је
Рахшанде или Рахшанда (ж. име, оправдан и у речима из енгл. (нпр.
перс.), т. 112d ретерн, ребрејк у тенису), ако вар.
рационализам, -зма, т. 27g ри- није већ ушла у изражајни оби­
рачиh (дем. од рак), т. 85d чај
рачји (рачији), т. 74d Реа, ген. Рее, дат. Реи,инстр.Реом,
рачунаљка (дат. -ки, ген. мн. -ки) Т.74а
рачуно-: рачуноводство, рачуново- реакција, реакционар (реакционер),
!Ја, рачунодавац, рачуноnолаzaч реакционарка (реакционерка),
Рашел (итал. Rascel), т. 122 дат. -ки, реакционаран

рашивати (од раз-шивати), раши­ реалан, -лна, уп. т. 74а


вам, т. 81а, 77а(2) реализам, -зма, т. 27g
раширити (од раз-ширити), раши­ реверс, ген. мн. реверса, т. 94Ь(3)
рим, т. 81а, 77а(2) ревностан, -сна, т. 82a(2 ' 82Ь
Z
рашити (од раз-шити), рашијем, т. Ревњица или -ице (чеш. Revnice), т.
81а, 77а(2) 172
Рашка, дат. -ој; Стара Рашка, т. 65 револуција: јуzословенска револу­
рашта и радшта, т. 81d ција, кубанска револуција, кинеска
рашhење, в. под растење револуција итд. (описно), изузет­
рашћеретати се, рашћеретам се, т. но: Француска револуција, т. 27Ь
77а(1) револуционар (вок. -ару и -аре,
рашчварити се, рашчварим се, т. инстр. -ем и -ом), револуционарев
77а(1) и револуционаров

рашчеllИТИ се, рашчепим се, т. револуционарни lJIокрет, т. 27g


77а(1) Регензбург, т. 76f(1)
рашчеречити, рашчеречим, т. реIГИОН: lужноморавски реzион,
77а(1) Нишки реzuон, т. 28Ь
рашчеру"ати, рашчерупам, т. регионализам, -зма, мн. -зми, -зама,

77а(1) т. 94Ь(1)
рашчетворити, рашчетворим, т. регтајм, т. 76е
77а(1) редак (ретка, мн. реци-редака)
рашчешати, рашчешем, т. 77а(1) редак (-тка, комп. ре!Ји) , ретко
рашчешљавати, рашчешљавам, т. (прил., комп. ре!Је), ек.
77а(1) редакција, редакцијски, редакцио­
рашчистити, рашчишhен, рашчи­ ни, редактор, редактор ка (дат. јд.
шhавати (рашчишћивати), т. 87, -ки)
87Ь(7); уп. и т. 77а(1) редитељка (дат. -ки)
рашчланити, рашчланим, т. 77а(1) редослед (ек.), редоелијед (редос­
рашчовек (ек.), рашчовјек (ијек.), љед) (ијек.)
т. 77Ь(1) редукција, редукциони и редукциј­
раШЧУlJlавати, рашчупавам, т. 77а(1) еки

раШЧУlJlати, рашчупам, т. 77а(1) Редфорд, Т. 76f(3)


рашчути се, рашчује се, т. 77а(1) Ређо Калабрија (итал. Reggio Cala-
рвати се, рвање, рвач (не хрвати се bria), Т. 122
итд.; али ОlJlхрвати обичније него режија, режијеки, режиеер (у ВОК.
обрвати), в. т. 72 -у), режисерка (дат. -ки)
рг а не "рј" за швед. крајње -RG, т. резервиет(а), МН. -сти
103с резиме (-еа, МН. -еи, -еа, ак. -е е)
рђав (не хрђав), в. т. 72 реие-ул-улема, Т. 39d
456 РЕЈМОНД - РИЈЕНЦИ

Рејмонд (енгл. Raymond, т. 118; не република (и Република кад се


"Рејменд", т. 120) узима као замена имена, необаве­
рејон, рејонски, рејшшзација, рејо­ зно вел. слово), т. 31g; У служб.
низовати и рејонизирати (и рајон, именима држава вел. словом; тако

рајонски итд.), боље него реон, т. и Република Српска, Република


74f; Трећи рејон (име дела насеља), Српска Крајина
Т.2Љ Република (схваћено као скраћено
реквијем вишечлано име Југославије): Трг
реюna-казала, т. 59d Реlllублике, т. 30g (у слободним
рекламација, рекламацијски и ре­ применама речи република није
кламаЦIЮIIШ
обавезно велико слово)
рекорд, ген. мн. рекорда (необ. ре- Република светог Влаха, т. 20е
корада), т. 94Ь(3) Реlllублика светог Марка, т. 20е
рекорд (аутомобил), т. 29f Ресавац, мн. Ресавци, РесаJВIШ, дат.
рекордер ка (дат. -ки) -ки, т. 14Ь
релација, релациони Ресел (хол. Reusel), т. 169
рели, -ија Ресифе (порт. Recife), т. 149
религија, религијски, реЛИlГlюзаlll, рескирати (обичније него рискира-
реЛИГИОЗIIIОСТ (инстр. -ошhу и ређе ти), поред ризиковати
-ости) реСОРlllција, ресор"тиваlll; ресорбо­
Рембо (франц. Raimbot), т. 164 вати (ресор бирати)
Рембо (франц. Rimbaud), т. 164 респект, реСlllектовати (респектира-
ремек-д(ј)ело, т. 50с(2) ти), не решпект итд.
реми, -ија; ре.мu позиција (из реми реформација, т. 27g
позиције) рецеlllт,ген.мн.рецепата,т.94Ь(3)
реминисценција рецитација, рецитаКЏЮIIIИ, рецита-
ремонт, ген. мн. ремонт а (-оната), тор, рецитаторка (дат. -ки), реци­
т. 94Ь(2) товати (рецитирати)
Ремс (франц. Reims), т. 164 рецкица, т. 85d(1)
реlll (разг.), стандардни је облик реч, речица, речца, речит, реЧIIIИК

хрен итд. (ек.)


рендген и Рендгенов апарат, т. 28с РеЏИlllалд (енгл. Reginald), т. 118
рендген, реlllдгеlllСКИ 76е; Рендген решетка, дат. -тки, ген. мн. -така и

(презиме), в. т. 76f(3) -тки, т. 86Ь (3)


ренесанса или IIIреIllОРОД, 27g решив (необ. решљив), ек.
рено (аутомобил), т. 29f решо, -оа

Реноар (франц. Renoire), т. 164 рж за чеш. R између вокала и на


реlllоме, -еа крају речи: lаворжuца, lаро.мјерж,
рентакар, т. 50е Т. 172
реон, в. рејон Ржев (рус., град), Т. 156Ь
реlllарација, репарацијски и реlllара­ рзати (не хрзати), рже, В. Т. 72
ЦИОIIIИ, реlllарирати ри- (преф., енгл.), В. под ре­
репатријација, реlllатријацијски и ривалка (дат. -ки)
репатријаЦИОIIIИ, реlllатрирати ривијера, Т. 73с
репетиториј и реlllетиторијум, уп. т. риljокос, Т. 58а
100а Ријад (ар.), Т. 110d
Реlllешки до; док дођоше долу Реnе­ риједак (-тка, КОМП. рјеђи), ријетко
шко.ме, т. 35с (прил., КОМП. рјеђе), ијек.
разлика (дат. -ци), т. 86с Ријека, дат. -ци, Т. 86с
реlllрезентативка (дат. -ки) Ријенцн (итал. Rienzi), Т. 122
РИЈЕЧ - РОМЕО 457

ријеч, ријечца и рјечца, ијек., т. родољуб, родољубац (-пца, вок.


66Ь,79 -пче, ген. мн. -баца), родољубље,
ЈРијеЧIШ нахија, т. 26аЬ (в. и нахија) Т.48а
ЈРишшцја (алб. Rilindja), т. 107Ь(1) родољубив, т. 58а
ЈРим (трад., итал. Roma) , т. 105f, 122 РОДОЉУlJIка (дат. -ки)
ЈРИМСlш-Корсаков, т. 56Ь (ген. Рим- ЈРодригез (шп. Rodrfguez), т. 179
ског-Корсакова) роПјака (дат. -ки), роПјакин, т. 85а,
ЈРио Гранде (река), т. 21с 86Ь(7)
ЈРио де Жанеиро (порт., Rio de Ја­ роljачки, рођаштво, т. 82с(2)
neiro), т. 103Ь, 149 рожић (дем. од рог), т. 85d
ЈРиом (франц. Riom) , т. 164 ЈРоз или ЈРоуз (енгл. Rose), т. 116
ЈРисан (-сна), рисански, ЈРишњанин, ЈРоза (енгл. Rosa), т. 118
ЈРишњанка (дат. -ки); Рисански за­ ЈРоза (нем. Rosa), т. 143
лив, т. 21е ЈРозенхајм (нем. Rosenheim), т. 143
ЈРиста, ЈРистиllI (од Христ-), т. 70 ЈРозмери (енгл. Rosemary), т. 119а
ЈРистић-Кангргин речник, речник С. ЈРозмини (итал. Rosmini), т. 122
РистUЋа - М. Kaнzpze, поред: реч­ ЈРој (енгл. Roy) , т. 118
ник С. РuстuЋа и М. Kaнzpze, т. ројалист(а), мн. -сти
56с ЈРојтлинген (нем. Reutlingen), т. 143
ритам, -тма, мн. ритмови, ритмова, ЈРок (алб. Rrok), т. 108
т. 94Ь(1) рок у спојевима, т. 50Ь(2), предност
рити, ријем, рију, ријући, риј, ријте, одв. писању: рок n(ј)евачu, рок
рих-ри, ријах, рио-рила, (раз)рив­ састав, рок концерт итд.

ши, (раз)ривен рокада, рокирати (необ. рохада, ро-


ЈРичард или ЈРикард ЈЈ!ављег Срца шада итд.)
(Лавље Срце), т. 19е рокенрол, т. 50е
ЈРичуто (итал. Ricciuto), т. 122 РОКOI{О (-оа, инстр. рококоом)
ЈРишеље (франц. Richelieu), т. 164 ЈРоксбург (енгл. Roxburgh), т. 118
ЈРишков, т. 76f(1) ЈРолан Гарос, Ролан Гароса, ролан-
ЈРјажски, т. 76f(2) гароски, т. 57Ь
ЈРјепин (рус. уоб.), т. 156с ЈРолзнд (енгл. Roland, т. 118; не
рјечит, рјечито, рјечитост, рјечица "Роуленд", т. 120)
(дем. од ријека), рјечни (и ријеч­ ролс-ројс аутомобили, т. 53
ни, од ријеч и ријека, према П), ЈРом, ЈРомкиња,ромски,т. 14Ь
рјечник, рјечнички (не спадају у романизам, -зма, ген. мн. -зама (по-
књ. ијек. норму речит, речито ст , зајмица из романских језика), т.
речица, речник итд.), рјечца и ри­ 94Ь(1)
јечца, ијек., т. 67 и 67а ЈРоманија, романијски, ЈРомзнијац,
рјешив (необ. рјешљив), ијек. ЈРоманијка (дат. -ки)
ЈРјукју (јап. Ryukyu), т. 123с ромаиист(а), мн. -сти
РКIJI., скраћ. 'рукопис (ни)', т. 183а ромаиистика, дат. -ци, т. 86с
ЈРозјан (франц. Royan), т. 164 романисткиња, т. 82а(1)
робноновчзни, т. 58f(3) романса (необ. романца)
робустан, -сна и -стна, в. т. 82а(2) романсијер (вок. -у), романсијерка
ровка, дат. -ки, ген. мн. -ки, т. 86с (дат. -ки, ген. мн. -кй)
рога (дат. -ги) романтизам, -зма, романтика (дат.
ЈРодезија (енгл. Rhodesia), т. 118 -ци)
ЈРодерик и ЈРодрик (енгл. Roderick), ЈРомзња (итал. Romagna), т. 122
т. 118 ромб, ромбичан, ромбоид
Родни (енгл. Rodney), т. 118 ЈРомео (енгл. Romeo), т. 118
458 РОНА - РЦГ

Рона (трад., франц. Rh6ne) , т. 103е, рука (дат. руци, ген. мн. руку), ру­
163 чица, т. 85d, 86d
рондо, -а (муз.); друго је РОIJIДО, -оа рукица (у тепању, поред нормалног
и РОlJlдела ('округли засад') ручица), т. 85d (2)
ронилац (-иоца, мн. рониоци-рони­ руковалац, -аоца, вок. -аоче, мн.

лаца), ронилачки, роиилаштво -аоци, -алаца, т. 91с(1)


ропац, не него хропац руководилац, -иоца, вок. -иоче, мн.

ропкиња (обичније робиња), роп- -иоци, -илаца, т. 91с(1)


ство руководилачки, г. 82с(2)
Росарио (шп. Rosario), т. 179 Рума, румски, РумљаНИIII, Румљан­
Росини (итал. Rossini), т. 122 ка, дат. -ки, т. 86Ь(6)
ротација, ротациони (ротацијски), румеlJlети (ек.), румењети (ијек.)
ротнрајуВiи, ротирати (постајати руме н) , према руме­
РОЧИШIJIИ, т. 82а(2) нити (ек. и ијек., чинити руменим)
Рошков (рус. Рожков), т. 76f(1) Руменка, дат. -ки (геогр.), руме нач­
рпа, не него хрпа ки, Руменчанин, Руменчанка (дат.
рсл., скраћ. 'рускословенскu', т. -ки); Руменачкu пут (улица); ру­
225f менка и Руменка (као име животи­
рен., скраћ. 'русински', т. 183а ње), дат. -ки, т. 86с
рсуз, не него хрсуз Румунија, румунски, Румун, Ру-
РТВ програм (допуштено и РТВ- мунка (хс. Румуњска итд.), т. 100g
-програм), т. 51с рупчага (дат. -зи)
РуаlJl (франц. Rouen), т. 164 Рур (нем. Ruhr), т. 143
рубинов вињак, т. 29f Рурло (хол. Ruurlo), т. 169
Рубинштајн (боље него Рубин- рус., скраћ. 'руски', т. 225е
штејн), т. 157е русалка (дат. -ки)
Рубио (шп. Rubio), т. 179 русизам, -зма, мн. -зми, -зама, т.

рубља (необ. рубаљ) 94Ь(1)


рубрика (дат. -ци), т. 86с руски (од рус-ски), 81а, 77а(2)
рудети (ек.), рудјети (ијек.), рудим, руско-аустроугарска односи, т. 58i
руде, рудећи, имперф. руђах, аор. Русо (франц. Rousseau), т. 164
рудех-руде (ек.), рудјех-рудје (и­ рухо (не руво), т. 70Ь
јек.); рудео-рудела (ек.), рудио-ру­ Руцанте (итал. Ruzzante), т. 122
дјела (ијек.), (за)рудевши (ек.), ручак (-чка, мн. ручкови-ручкова и
(за)рудјевши (ијек.); тако и слож. необ. ручци-ручака)
глаг. као заруд(ј)ети, уруд(ј)ети ручица, т. 85d
Рудњани (слч. Rudiiany), т. 159 ручка, дат. -чки, ген. мн. -чака и

Ружди (боље него Рушди), т. 76f(1) -чки, т. 86Ь(1)


Руже де Лил (франц. Rouget de рушилац, -иоца, вок. -иоче, мн. -ио­

Lisle), т. 162 ци, -илаца, т. 91с(1)


РУЖИЧИIII (према Ружица), т. 85Ь РJIJ(Г, скраћ. 'Реnублuка Црна Гора',
руина, т. 73а т. 227с
С - САДЕНУТИ 459

с, пише се одвојено уз називе годи­ Саваот (хс. Сабаот)


шњих доба: с nролећа (ек.) и с Сава центар, "Сава" центар, пред­
nрољећа (ијек.), с јесени, т. 62а(4); ност одв. писању, т. 50Ь(1); Цен­
али: свечери тар "Сава".
с, ређе з за нем. почетно предвокал­ савез: Савез комуниста Јуzославије
(скраћ. СКЈ), Савез Совјетских
ско S (Cu.мeHc, Сиzфрид, 3uz-
Социјалистичких Република (или
фрид), т. 142, 143
скраћ. СССР), Савез инжињера и
с и з за нем. S испред звучних сугл.
техничара Јуzославије, Пелоnоне­
и сонаната (Шлезвиz, Освалд), т. ски савез (истор.), Фудбалски са­
143 вез Јуюславије (скраћ. ФСЈ)
с за пољ. S пред слоготворним 1 и Савезна Република Јуrославија, т.
за пољ. S пред сугл. (осим у групи 20а
SC): Красицки, OcвjeHћu.м, т. 144, савест, савестан (-сна) , савесност
147 (ек.)
с за порт. S и кад је изговор типа савет; Савет Беozрадскoz универзи­
[8]: Васко, ескудо, Сантос, т. 149, тета (скраћ. Савет), Савет фе­
150с дерације (ек.)
с у перс. именима (Сараја) према т савијутак, -тка, мн. савијуци, -така,
у ар. (за интердентал), т. 112Ь Т.8lb
с., скраћ.'стран(иц)а' и 'средњи Савин (према Сава и Саво, ген.
род' Саве)
с(а), предлог; о употреби с и са в. Савин кук (врх)
т. 94а(3); са мном, т. 62а(6) савити, в. вити

са- (предметак за творбу речи које Савић-Ребац (непром.), двојно ж.


значе заједницу, истовремено ст презиме, т. 56а
или истоврсност с основном реч­ Савичин (према Савица)
ју): сабрат, саборац, савезник, са­ савјест, савјестан (-сна), савјесност
времен, саzоворник, садејство, са­ (ијек.)
друz, саиzрач, саодzоворан, са­ савјет; Савјет Универзитета
nатник, сапутник, сарадња, сау­ "Вељко Влаховић" (скраћ. Са­
чесник итд.; као алтернативни или вјет), Савјет федерације (ијек.)
као једини јавља се и предметак савколик, в. васколик

су- (у хс. системска одлика): субо­ Савов (према Саво, ген. Сава)
рац, сувласник, cyzpabaHUH, судео­ саврх, сврх, т. 62Ь
ник (ек.), судионик (ијек.), суи­ Савска бановина; бановина Савска
zрач, сукривац, сународник, суна­ и Прu.морска, т. 35а
следник (ек.), сунасљедник (ијек.), Савски венац (део Београда), т. 2lb
суодzоворан, сустанар и сл. с главе: да чудно ли с zлаве nоzибо-
сабити, в. бити смо (Његош), т. 62Ь
сабор; Трећи васељенски сабор, саrнати, в. гнати

Далматински сабор саrорети (ек.), саrорјети (ијек.)


саботерка (дат. -ки), саботирати сад и сада, садашњи (садањи)
Сабри (ар.), т. 110Ь(1) садејство, садејствовати, в. дејство
с бока, т. 62Ь Садек (перс.), т. 112i
сабластан, -сна, т. 82а(2), 82Ь саденути,садести,садети,В.денути,

сав, сва, све (не сво); уп. вас и т. 89Ь дести


460 САДИСТ(А) - САН ФРАНЦИСКО

садист(а), мн. -сти, садисткиња Самарија (покрајина у Израелу),


садјенути, садјести, садјети в. под Самарићанин, Самарићанка (дат.
денути, дести -ки); у пренесеном значењу сама­
садно (предл.), уп. -дно риJliанин итд.
садукеј (хс. садуцеј), т. 100f самилост, инстр. -ошhу (-ости), са­
садути (се), в. дути милостан, -сна

сажаљевати, за разл. од обол(иј)е­ са мном, т. 62а(6), 62Ь


вати, одол(иј)евати, извол(иј)е­ само-: самоанализа, само контрола,

вати самокритика, самоодрицање, са­


сажаљење (не сажалење), т. 79 моодржање, самозадовољан, са­
саждити, в. ждити мозадовољство, само ков, само­
сажетак, -тка, мн. сажеци, -така, т. крес, самониклост, самоток итд.

8Љ самовластан, -сна, т. 82а(2), 82Ь


сажети, в. -жети самоопредељеље (ек., не -лење), са·
сазвежljе (звежђе), ек., астр.; са­ моопредјељеље (ијек., не -лење),
звјежljе (сазвијежђе, звијежђе), Т.79
ијек.; зв(иј)ежЬе има и збирно зна­ саМОПОСЛУlГа и самоуслуlГa (дат. -зи),
чење ('звезде, звездани рој') самопослуживаље и самоуслужи­

сазнати, в. знати ваље

сазрео, сазрио, в. зрео, зрио саМОlllрегор (ек.); ијек. самопреlГОР


сазути, в. ИЗ ути и самопрнјеlГОР, в. под прегор
сајам, сајмиште, сајмишни; Бео- Самос (и Сам), в. -ес, -ос и -ус
2радски сајам (скраћ. Сајам), Са­ самотвор, т. 58а
јам књи2а, Дванаести сајам каже самоубиство, т. 74с
и обуће (или ХII сајам .. . ); Сајми­ самоходан, -дна, т. 58а
ште, Старо сајмиште (делови самурај (јап. samurai), т. 123Ь
града) Сан Антонио (у Сан Антонију)
Сајрус (енгл. Cyrus), т. 116,118 санаторнјум (санаториј), в. -иј,
Сакај (јап. Sakai), т. 123Ьс -ијум
сако, -оа, -оу итд. CaHIГaHxe (кин. Sапggапhе), т. 134
сакраменат и сакрамент, -нта, ген. Сангвинети (итал. Sanguineti), т.
мн. -ната, т. 94Ь(2) 122
сакрнвати (не сакријевати), т. 68 сандучић (дем. од сандук), т. 85d
а(4) санке, санкати се (мање обично
с(а)крити, в. крити сањке итд.)
Саксонија, саксонски, СаКСОНаЈЦ, Санкт Мориц (из Санкт Морица)
Саксонка (дат. -ки) Санкт ПетербурlГ (трад. срп. Петро-
саку"љачки и ску"љачки, т. 82с(2) град, т. 105f)
Салајка, дат. -јци (део Новог Сада), Сан Марино (у Сан Марину)
т. 14с Санремо, у Санрему (не Сан Ремо)
салдо (ген. салда) санскрнт и санскрт

Салерно (итал. Salerno), т. 122 Санта Круз (из Санта Круза)


сал(иј)етати, в. долетати, долије- Сантнјаго (шп. Santiago), т. 176, 179
тати сантиметар и центнметар (скраћ.
Салих (ар.), т. 110Ь(6) см, ЦМ, ст)
Салтиков-Шчедрин (ген. Салтико­ Сантос (порт. Santos), т. 149
ва-Шчедрина), т. 56Ь САНУ, скраћ. 'Српска академија
Салцбург (нем. Salzburg), т. 142 наука и уметности', т. 227с
сам; сам самцит и сам самцат (сама Сан Францнско, Сан Франциска, т.
самцата итд.) 57Ь
САНЏАК ЗВОРНИК - СВЕТА ТРОЈИЦА 461

саНlI,1ак Зворник, Зворнички саНlI,1ак, СаутеМIIТОН (енгл. Sauthampton), т.


т. 26аЬ 118
саНlI,1ак Срем, Сремски саНII,1а1{, т. саучеснички, саучесништво, т.

26аЬ 82с(2)
сањалачки, сањалаштво, т. 82с(2) сахат (обичније сат); сахат-кула
с. в., скраћ. 'sub уосе', т. 226Ь
сањар (вок. -у), сањарка (дат. -ки)
св., скраћ. 'свети' и 'свеска', т. 225Ь
Сао Пауло (не "Сао Паоло", порт.
свагдашњи (свагдањи)
Sao Paulo), т. 149 и 150bd свагде (ек.), свагдје (ијек.)
саосеliати, сеосеliајност (ек.), сао­ свадба, ген. мн. свадаба и свадби, т.
сјеliати, саосјеliајност (ијек.); в. 75
са- свакад и свакада
СапlOРО (из Сапороа, у Сапороу) сваки, сваког(а), т. 61а
Сапфо (Сафо) и Сапфа (грч. ж. свако (хс. сватко),сваког(а),т. 61а
име), Сапфин, т. 97с(3), lО3е сваковрстан, -сна, сваковрсно

Сар (нем. Saar), т. 142, 143 свакодневица (боље него свакоднев-


Сара (енгл. Sarah), т. 119а ница)
сарага,д ат .- г и,сарагин,т.85а,86с сванутак, -тка, мн. свануци-свану­

Сарагоса (трад., шп. Zaragoza), т. так а

179 свастика, дат. -ци, свастикин (необ.


Сарајево, сарајевски, Сарајлија, свастичин), т. 85а, 86Ь
Сарајка (дат. -ки); Сарајевски свастика (интерн., из санскрита,
атентат (т. 27d), Сарајевска ули­ 'кукасти крст'), дат. -ци
ца; Сарајево - Центар или Сара­ свашто и свашта, свачег(а), т. 61а
јево Центар (општина), боље него све (нпр. све село), а не сво, т. 89Ь
Сарајево-Центар, т. 57d; Сарајев­ Свевишњи, т. 34Ь
ска поље, т. 21е свеДОll,1ба, ген. мн. -џаба и -џби (ек.),
Сарајлиli, т. 74с т. 75, 88
Сарбрикен (нем. Saarbrucken), т. свезак, свеска, мн. свесци, свезака,

142 т. 75; уп. свеска


Сардинија (трад., итал. Sardegna), свеједнако (необ., 'непрестано' и
т. 122 сл.), прил.
сарказам, -зма, мн. -зми, -зама, т. свеједно
94Ь(1) свеколик, в. васколик

сасвим (прил.) свемир, т. 32


саски (од сас-ски), т. 81а cBeMoryl!icTBo, ген. мн. -става, уп. т.
сасред (предл.), т. 62Ь 82с(1)
сатана, в. сотона свеска, дат. свесци, ген. мн. свезака,

сатир, т. 34а т. 75, 86с


сатисфакција свест (инстр. -шћу, ређе -сти), све­
-сатни: четрдесетосмосаmни, 48- стан, -сна, свесно ст (инстр. -ошћу,
-сатни, т. 60с ређе -ости), ек.
сатрти (ек. и ијек.) и сатреПI (ек.), свет (ек.); Нови свет, Стари свет
сатријети (ијек.), сатрем, сатри, (геогр.)
сатро-сатрла, сатрт и сатрвен; Света алијанса (истор.)
сатрх-сатр (ек. и ијек.) и сатрех­ Света lГopa (геогр.), светогорски,
-сатре (ек.), сатријех-сатрије (и­ Свстогорац (калуђер са Свете го­
јек.); тако и други слож. глаголи ре, Атоса)
од ове основе света д(ј)евица Марија, Т. 19d
CaTYplН, Сатурнов, т. 14d, 15 светао, -тла, светлети, светло (ек.)
саJl1и, сађем, в. изаtiИ ('вета тројица, Т. 34е
462 СВЕТАЦ - СДК

светац (свеца, вок. свече, мн. свеци­ свијетло-, В. свјетло-


-светаца) свијетљети, свијетлим, свијетлио,
свети: свети Сава, свети апостол свијетљела (ијек.)
Павле, свети Симеон Мироточи­ свијећа, свијеlliњак (не свијетњак),
ви, свети Фрањо Асишки; ако из­
ијек., Т. 66Ь
раз као целина има карактер вла­
Свиноујшlliе (пољ. Swinoujscie), Т.
ститог имена, пише се великим

словом: Света тројица, Света


147
свињче, -ета
браћа (ум. свети Ћирило и Мето­
дије), Света пречиста (ум. Бого­ свитак (свитка, МН. свици-свитака)
родица); такође Свети Петар на свједоџба, ген. МН. -џаба и -џби (и-
Лиму (црква), Свети арханf)ел јек.), Т. 75, 88
Михаило (црква), Свети Никола свјестан, -сна (не свијестан); само-
(празник), Свети Стефан свјестан, -сна, самосвјесност
(геогр.), т. 19cd (инстр. -ошћу и -ости)
Свети дух или Дух свети, т. З4е свјетиљка (дат. -ци), ијек.
светиљка (дат. -ци), ек. свјетлёliй (свијетлёћй), као ПРИД.;
светитељка (дат. -ки) глаг. ПРИЛ. је свијетлёћи (ијек.),
светичин (према светица) уп. Т. 68f
светло (ек.): упаљено светло свјетло- (ијек.): свјетлокос, свје­
светло- (ек.): светло кос, светло- тловлас, свјетлоок; свјетложут
влас, светлоок, светложут, све­ (свијетложут) , свјетлозелен
тлоплав, светлоцрвен и сл., уп. Т. (свијетлозелен), свјетлоплав
58ag (спој. писање) (свијетлоплав), свјетлоцрвен
Свето ПИСМО или Библија, Т. 21е, 29а (свијетлоцрвен), Т. 68f; уп. и Т.
светосавски (према свети Сава), Т. 58ag (спој. писање)
58с свјетло (им. ср. рода, боље него
светост; Ваша светости свијетло), ијек.
Свето тројство, уп. Света тројица, свјећар (вок. -ару и-аре), свјеlliари­
Т.З4е ца, свјеlliарница, свјећица, свјећо­
свећа, свећњак (не светњак), свећо­ ноша (ијек.), Т. 66Ь
ноша (ек.), Т. 66Ь свој, своја, своје, својег(а) и свог(а),
свећар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем својем(у) и свом(е) итд. (када се
и -ом), свећарев и cBelliapoB (ек., односи на субјекат реченице, али
од свећа) и: дати сваком своје)
свеучилиште ('универзитет'): Заzре­ својевластан, -сна, Т. 82а(2), 82Ь
бачко свеучилиште, Т. ЗОf својеврстан, -сна, Т. 82а(2), 82Ь
свечар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем сврака, дат. -ки, Т. 86Ь
и -ом), свечарев и свечаров сврачји (сврачији)
свештати (вршити освећење; не Сврљиг, сврљишки, Сврљижанин,
свјештати у ијек.) Сврљижанка (дат. -ки)
свешчица (дем. од свеска); свешчиlli сврсисходан, сврсисходност, инстр.

(дем. од свезак) -ошћу, (-ости)


Свидњица (пољ. Swidnica), Т. 147 сврдао (-дла) и сврдло
свијест (инстр. -шћу, ређе -сти) , сврх (предл.), уп. -врх
ијек. свршетак, -тка, МН. свршеци-сврше-

свијестан, не него свјестан така

свијет (ијек.); Нови свијет, Стари свугде (ек.), свугдје (ијек.)


свијет (геогр.) свукуд и свукуда

свијетао, -тла (комп. свј етлиј и) , сеанса, В. Т. 74а


ијек. СДК, скраћ., Т. 227с
СЕВЕР - СЕНЕГ АЛАЦ 463

север; Север (земље и народи, су­ Сејшелска острва, Т. 20d


протно од Југ, в.); сека, дат. секи, Т. 86Ь(5)
северни; Северноатлантски пакт Секви (итал. Sequi), Т. 122
(ек.) секира (ек.)
Северјанин, поред системског Се­
секирати се (у ек. и ијек., романи­
верјањин, в. т. 156d(4)
зам а не извед. од секира, сјекира)
Северна Кореја, ек. (ум. званичног
секица (хип.), Т. 85d(2)
имена државе), Т. 20а
Северна територија, ек. (јединица у секретар (вок. -ару и -аре, инстр.
аустралијском федерализму), Т. -ем и -ом), секретарев и секрета­
20d ров

Северњача (ек.), Т. 14d Сексард (мађ. Szekszard), Т. 139


северо-: североисток, северозапад, Секст (Сексто), В. Т. 97с(4)
али северо-северозаишд, ек., Т. 49с секташки, секташтво (од -шски,
северо-североисточни ек., Т. 58i -шство), Т. 82с(3)
Севиља (шп. Sevilla), Т. 179 секунд М. и секунда Ж. (ген. МН. -нди
Сегедин (трад., мађ. Szeged), Т. 138 и -нда, није обично -нада)
Сегерс или Зегерс (нем. Seghers), Т. Селеница (алб. Selenica), геогр. Т.
143 107Ь(1)
Сеги (ген. Сегија, мађ. Szegy ум. селекција, селекционар (необ. се­
Szegi), Т. 139 лекционист, селекциониста), се­
-сегнути у СЛОЖ. ГЛ., образац В. под лекционисати (селекционирати);
досегнути селектор (нпр. у спорту)
сед (ек.) Селенча (део Сомбора), уп. Т. 14с
седамдесет-осамдесет, Т. 59Ь Селим (алб. Selim), Т. 107Ь(1)
седамнаест, седамнаеС1Гак, седам- Селишчев (рус.), Т. 156Ь
наеС1Гина; седамнаес1ГОРО (седам­ селце, В. под сеоце

наестеро), В. -оро, -еро сељанка, дат. -ки, Т. 86Ь(7)


седам-осам, седам-осам стотина, Т. сељанчицин, Т. 85с
59Ь Сељачка буна (назив за одређену
седамс1ГО, седам стотина: седамсто буну), Т. 27Ь
(и) пет (петоро, петорица, пе­ сељаЧIШ, сељаштво, Т. 82с(2)
ти), седам стотина (и) пет, Т. сељење (не селење), Т. 79
60аЬ Сељман (алб. Selman), Т. 107Ь(2)
седети (према сести); седети (према семантика (дат. -ци), семантички;
сед), ек. семаЗИОЛОlГија, семазиолошки
Седеliи Бик, ек. (индиј. име, боље семе, семенишни, семениште, се­

него "Бик Који Седи"), Т. 19е менка (дат. -ци), ек.


седеliке и седеliки (ек.) семенар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
Седих (рус. непром. презиме), ген. и -ом), семенарев и семенаров
Седиха, В. Т. 157а (ек.)
седишни (ек.), Т. 82а(2) Семеринг (нем. Semmering), Т. 142
Седми конгрес педијатара Србије, семијон (-иј- уместофр. -ill-) , т.
Т.27 73Ь(3)
СедмоlГОДИШЊИ рат, Т. 27а сен (ген. сени) , сена, сенка (дат.
седмошколка, дат. -ки, седмошкол- сенци), ек.
кин, Т. 85а, 86Ь(7) Сена (франц. Seine), Т. 164
седокос (ек.) Сендај (јап. Sendai), т. 123Ь
сеиз, Т. 73а Сен )]је (франц. Saint-Die), Т. 164
сејати, сејач, сејачица (сејачицин), СенеlГалац, -лца, ВОК. -лче, мн. -лци,
сејалица (ек.) -лаца, уп. Бразилац
464 СЕН ЖИНИЈЕН - СИМОВ

Сен Жинијен (франц. Saint-Junien), Сиднеј (енгл. Sidney)


т.l64 сиже, -еа

сенжистовски (према Сен-Жист), т. Сизиф (не Сисиф), т. 98а


58с Сијан (или Си'аlJl, кин. Xi'an, град),
сенка, в. под сен Т.134
сено, сенар, сенара, сенина (аугм. сијати, -ам, обичније него сјати (в.)
од сено), сениште, сенокос, сено­ сијати, сијач, сијаlJlица (сијачицин),
коша, сенце (сенца и сенцета), се­ сијалица (ијек.)
њак (ек.); Сењак, топогр. сијед (ијек.)
Сен-Симон (франц. Saint-Simon, сијецјети ('постајати сед'), ијек.
презиме) сијеlJlО, сијенце (сијенца и сијенце-
Сента, сенliански, Сенliанин, Сен­ та), ијек., уп. 66Ь
liанка (дат. -ки) Сијера Певада (не "Сјера Невада",
Сент Етјен (франц. Saint-Etienne), шп. Sierra Nevada,) т. 179; вел.
т. 57Ь, 164 слово., т. 21с; одв. пис., т. 57Ь
Сеоба народа, т. 27е Сијудад Мексико (шп. Ciudad Mexi-
Сеоба Срба (слика П. Јовановића), со), т. 176, 179
Т.29а Сијукси, т. 73с
Сеобе (роман), т. 14h Сиканг (кин. Sikang, провинција),
сеоски, али новоселски, т. 91d(2) Т.134
сеоце, сеоца и сеоцета, мн. сеоца, Сикеирос (шп. Siqueiros), т. 179
селаца, сеоцима и (ређе) селце, СикјаlJlГ (трад., покрајина и река,
селца,МН. селца, селаца, т. 91d(1) кин Sijiang, по транскр. систему
сепаратисткиња, т. 82а(1) Сиђанг), т. 133, 134
сепаре, -еа сиктер; сикmер кафа и сикmер-кафа
сербез и сер бес (кава)
СерваlJlтес (шп. Cervantes), т. 179 силазак, -ска, мн. -сци, -зака

сервис (служба, послуга, поч. уда- силвер жилети, т. 50Ь(1)


рац у спорту); ауmосервис, Техно­ Силвија, Силвије, Силвији, инстр.
сервис (назив предузећа); сервис Силвијом, Силшфш, т. 73с
(сервиз) 'гарнитура' (нпр. посуђа) Силвије, Силвија, Силвију, инстр.
Сергејевиli (Александар Сергејевић Силвијем, Силвијев, т. 73с
Пушкин), трад. поред Сергејевич, Силвије Страхимир КраЊlJlевиli, т.
т. 105е 14а
Сесил (енгл. Cecil), т. 116, 118 Силвио, Силвија, Силвију, инстр.
сеСТРИIJI, ген. сестрина или сестри­ Силвиом, Силвиов, т. 73с
ног(а) силеџијство, т. 74с
сефтеисати, сефтеише (не сефтеји­ силогизам, -зма, мн. -зми, -зама, т.

сати), т. 73а(3); уп. -исати 94Ь(1)


сецирати (не секцирати) симбиоза
Сечењи (мађ. Szecsenyi, трад. пра- симбол (неутрално значење), али
вописом Szechenyi), т. 139 символ в(ј)ере (правосл.), т. 100f
СеlJlуаlJl, в. под Сичуан симболизација, т. 78
сивети (ек.), сивјети (ијек.) симболистички, т. 78
сига (дат. сиги) симболички, т. 78
Сигет (трад., мађ. Szigetvar), т. 138; символ, в. симбол
битка, т. 27с Сименс (нем. Siemens), т. 142
Сигетска битка, т. 27d Симин (према Сима и Симо, ген.
Сигишоара (рум. Sighi~oara), т. 152 Симе)
сида, боље него ејдс (AIDS) Симов (према Симо, ген. Сима)
СИМПОЗИЈУМ - СКАДАР 465

симпозијум и симпозиј (ретко СИ м- сјати, сјам, сјај (императ.), сјах-сја,


позион, према грч.), уп. т. 96с(2) сјао-сјала, (оба)сјавши; тако и за­
симултан ка (дат. -ци) сјати, обасјати (трп. обасјан) и
синагога, дат. -ги, т. 86с сл.; уп. сијати
Синајски псалтир, т. 29Ь сјевер; Сјевер (земље и народи, су­
Сингер (нем. Singer), т. 142 протно од Југ)
синеаст, ген. мн. синеаста, т. 94Ь(3)
сјеверни; Сјеверноаmланmскu пакт
синегдоха, дат. -хи, т. 86с
(ијек.)
СинеЉНИIШВО (рус.), т. 156а
синоll1; синоll1ни (синоћњи) Сјеверна Кореја, ијек. (ум. званич­
Синхуа (КИН. Хјпћиа), т. 134 ног имена државе), т. 20а
Сиљеи, Сињеија итд. (ма!). Szinyei), Сјеверна територија, ијек. (једи­
т. 137, 139 ница у аустралијском федерали­
СИЉСIШ алка зму), т. 20d
сио и сјео (од сјести), ијек.; тако и: Сјеверљача (ијек.), т. 14d
засио и засјео, одсио и одсјео, сјеверо-: сјевероuсток, сјевероза-
посио и посјео итд., т. 68с пад, али сјеверо-сјеверозаnад,
СИIJIaТИ, сипам, сипају, сипајући, си­ ијек., т. 49с
пај и (мање обично) сипљем, сип­ сјеверо-сјевероисточни, ијек., т. 58i
љу, сипљући, сипљи; тако и слож. Сједеll1и Бик, ијек. (индиј. име, боље
глаголи као засипати, насипати, него "Бик Који Сједи"), т. 19е
пресипати, просипати и сједећки (ијек.)
cjeAell1Ke
сипљајив, т. 73а(2) Сједиљене Америчке Државе (или
Сирапю (франц. Сугапо), т. 164 скраћ. САд, непром.), краће: Сје­
Сиријус, т. 14d, 32 диљене Државе, т. 20а
Сирил (енгл. Cyril), т. 118 Сједиљене МеКСИlшнске Државе, в.
Сириииll1ка жупа, т. 26Ь Мексико
сиромах (вок. -ше) сједишни (ијек.), т. 82а(2)
сиромашица (према сиромах), уп. т. сједјети (сједити), ијек., в. т. 67с
85 сједокос (ијек.)
систем (ретко система), система­ сјекира (ијек.)
тика (дат. -ци), систематизација, сјеме, сјемеНIiШНIi, сјемеНliште, сје­
систематизовати (систематизира­ менка (дат. -ци), ијек.
ти) сјеменар (вок. -ару и -аре, инстр.
Ситард (хол. Sittard), т. 169 -ем и -ом), сјеменарев и сјемена­
ситно-: сumнозрнасm, сumноn(ј)е­ ров (ијек.)
zacm Сјемирацки (пољ. Siemiradzki), т.
Ситљански (слч. Sitniansky), т. 159 147
Сицилија, сицилијански (необ. си­ сјен, сјена, сјенка (дат. -ци), ијек.
цилски), Сицилијанац, Сицили­ сјенар, сјенара, сјеник, сјенина
јанка (дат. -ки); сицилијанка (дат. (аугм. од сијено), сјениште, сјено­
-ки и -ци), У шаху кос, сјенокоша, сјељак (ијек.), уп.
Сичуан или трад. Сечуан (кин. Si- т.66Ь
chuan, провинција), т. 134 сјенка, в. под сјен
сј за кин. Х и ХI испред вокала, али Сјенкјевић (трад.) и Сјенкјевич
с за Х испред слоговног 1, т. 131 и (Хенри к) (пољ. Sienkiewicz), т.
134;не "хс" 105е, 147
Сја (не "Хсиа", кин. Хја, династија) сјео и сио, В. сио
СјаlJllГ (кин. Xiang, река), т. 134 Сју (енгл. Sue), т. 118
Сјангтан (кин. Xiangtan, град), т. сјутра (у ијек.), сутра (у ек. и ијек.)
134 Скадар, скадаРСКIi, СкадраНIiН, Ска-

30 Правопис (ек.)
466 СКА3АЉКА - СЛЕМЕ

др анка (дат. -ки); Скадарско је­ Скочищјевојка (стрма стена, геогр.


зеро име)
сказаљка, поред казаљка скрај (предл.); скраја (прил.); с
скакати, скачем, скачу; скакач (у краја на крај
шаху), скраћ. С, т. 229с скренути, в. кренути

скака1JlИЦИН, т. 85с скриња и шкриња

скандал (не шкандал) скрипта, мн. (скрипата-скриптима,


Скантеја (рум. Scintea), т. 152 не скрипте-скрипти)
Скарборо (енгл. Scarborough), т. скроб (необ. шкроб)
118 скроз-наскроз

скаска (дат. скасци) сл., скраћ. 'слично'


Скаскин, т. (рус. Сказкин)
76f(1) слабљење, уп. т. 79
Скендербег (боље него Скендер- слабо-: слабовид и слабовидан, сла­
-бег), т. 55а бовидост и слабовидност, сла­
Скендер Вакуф, Скендер Вакуфа, бокрван, слабокрвност, сла­
предност одв. пис., т. 57с бор (ј)ечив, слабоуман итд.
ске"l! (инстр. скечом, мн. скечеви) Славен, в. Словен
-ски и -ска у рус. презименима, в. т. славенофил, т. 49Ь
157а славизам и словенизам, -зма, ген.

-ски: с се у овом наставку губи иза мн. -зама (реч из старосл. и уоп­
11, ч, ш: младићки, јуначки, нишки, ште трад. словенског јез. насле­
в. т. 82с ђа), т. 94Ь(1)
ски (ген. скија) , обичније скијање, Славија (београдски трг), т. 14с
скијаштво; скије, јд. скија; ски славистика (-ци), славист(а), мн.
лифm, ски маратон, ски од(иј)ело -сти

(и ски-лифт итд.), обичније с слависткиња, т. 82а(1)


прид. скијашки; у истом зн. смуча­ СлаВИ1JlИН (према Славица)
ње, смучке и сл. Славка (дат. Славки), Славкин
скиценблок славка (цвеће), т. 28d
Скјапарели (не "Скијапарели"), славо-: славодобитник, славолук,
итал., т. 121с славољубив, славоn(ј)ев, славо­
складишни (од -иштни), т. 82а(2) nојка итд.
склизак, -ска, поред клизав, клизак Славонија, Славонац, -нца, Славон-
СклоДовска-Кири, двојно ж. прези- ка, дат. -ки, славонски, т. 14Ьс
ме, први део променљив: Склодов­ Славонски Брод, т. 21а
ске-Кири, уп. т. 56а славофоб, т. 49Ь
склопка (дат. -ци) слага"l!ИЦИН, т. 85с
Ској, Ској а, т. 14g, поред СКОЈ, сламка (дат. сламци)
СКОЈ-а, т. 228а слаМ"I!ица (од сламка), т. 85d
сколастика (дат. -ци), сколастик, СлаJIIкамен, сланкаменски, Славка-
сколаСТИ1JlКИ и схоластика итд. менац, Сланкаменка (дат. -ки)
Скопље, трад., т. 105f сластан, -сна, т. 82а(2), 82Ь
Скопска армијска област, т. 26Ь "слатка тајна" (бомбони), т. 29f
скорети, скорјети, в. под корети слева (ек., прил.)
скоројевићки, не скоројевићски следёltiii (прид.), следёl1и (глаг.
скорпија, скорпион; уп. шкорпија прил.), ек.
Скотланд јард (енгл. Scotland Yard, с леђа, Т. 62 Ь
а у завршетку -LAND, уп. у истом слез (бот.), ек.
завршетку и е, нпр. Кливленд), т. слезина, ек.

118 слеме (-ена), слемењача (ек.)


СЛЕП - СМЕТИ 467

слеп, слешщ, слепило, слепоћа (ек.) служавка (дат. -ки), служавкин


слепети (ек., зн. 'постајати слеп'), служитељка, дат. -ки, ген. мн. -ки,

слепим, слепех, слепљах, слепео­ служитељкин, т. 85а, 86Ь(7)


слушалац, -аоца, вок. -аоче, мн. -ао­
-слепела
ци, -алаца, т. 91с(1)
слепити (ек., 'чинити кога слепим,
слушатељка, дат. -ки, ген. мн. -ки,
одузимати му вид'), слепим, сле­
т. 86Ь(7)
пих, слепљах, слепио-слепила,
слч., скраћ. 'словачкu', т. 183а
(о)слепљен Сљач (слч. Sliac), т. 159
слепљивати, -љујем (ек.) сљедеlliи и слиједећи (прид.), ијек.,
слепоочница (слепоочница, слепо­ т. 68f (глаг. прил. слиједеhи)
очје) , слепоочни (ек.), т. 77Ь(2) сљез (бот.), ијек.
слетати, в. долетати сљезина, ијек.
слив у ек.; слив (хс. слијев) у ијек., сљеме, -ена, сљемењача, сљемени

Т.67С (ијек.), т. 77Ь(2)


сливати (некњ. слевати) у ек.; сли­ сљепило, сљепоћа, сљешща (ијек.),
вати (и слијевати) у ијек., т. 68а(4) т. 77Ь(2)
слијева (ијек., прил.) сљепљивати, сљепљујем (ијек.), т.
слиједећи и сљедећи (прид.), ијек., 77Ь(2)
т. 68f (глаг. прил. слиједеhи) сљепоочница (сљепоочица, сљепо­
слијеп, слијепац (ијек.) очје), сљепоочни (ијек.), упор. т.
слијепити (ијек. 'чинити кога сле­ 77Ь(2)
пим, одузимати му вид'), слијепим, сљећи, в. -љеhи, -љести
слијепих, слијепљах, слијепио-сли­ сљубити, сљубим, т. 77Ь(l)
јепила, (о )слијепљен сљуштити, -им, т. 77Ь(l); сљуштен,
слнјепјети (ијек. 'постајати слеп'), сљушћивати (уп. љуштити), т. 87,
слијепим, слиј епј ех , слијепљах, 87Ь(6)
слијепио-слијепјела (не слијепјео) см, скраћ. 'санmuмеmар', т. 226а
слијетати, в. долијетати смакиути, в. под смаhи
слика, дат. слици, т. 86d смарагд, ген. мн. смарагда, т. 94Ь(3)
сличица, т. 85d смаlliи (смакнем, смакох, смакао-
слнч., скраћ. 'словеначкu', т. 183а -смакла) и смакнути (смакнем,
Слободна Далмација (лист), т. 16 смакох и смакнух, смакао-смакла

-слов, -словија, -словље форманти и смакнуо-смакнула)


сложеница: БО20слов, БО20словu­ Смедерево, смедереВСI{И, Смедере­
ја, б020словље, т. 48а вац, СмедереВl{а (дат. -ки); смеде­
Словен, мн. Словени, словенство, ревка (сорта лозе), дат. -ци
словенски (хс. Славенитд.), т. 14Ь смејати се, смејем се, смеју се, сме­
Словенија, словеначки, Словенац; јуhи се, смејах се, смејаше се, сме­
Словен ка (дат. -ки), т. 86Ь(6) јах се, смеја се, смејао се, смеј се,
Слово љубве (деспштово Слово љуб­ (на)смејав(ши) се (ек.)
ве), т. 29Ь смео, смела, смело (ек.), комп. сме-
слоrа, дат. слози, т. 86d лији, т. 68d, 91е
сломити, сломим-сломиш-сломи, смеса и смеша (ек.)
сломе, сломљен (погрешно је сло­ сместа (ек., у зн. 'одмах'), т. 62Ь
мијем, сломију, сломијен) сместити (ек.), в. нам(ј)естити
Слоњски (пољ. Slonski), т. 147 смети, смем, смеју, смејуhи, смеди-
слсрп., скраћ. 'славјаносрnскu' јах и смејах, смех-сме и смедох­
слуга, дат. слузи и (ређе) слуги, ген. -смеде, смео-смела; у служби фу­
мн. слугу и (ређе) слуга, слугин, тура егзактног и: смеднем, смедну

т. 85а, 86Ь (ек.)


468 СМЕХ - СОЛ3БЕРИ

смех (ек.) Сlflети, Сlflијети, в. -нети, -нијети


смештати (ек.), в. нам(ј)естити Сlflешка, дат. -ки (име и хип.)
смијати се, смијем се, смију се, сми- Снешко (име); Сlflешко (ек.), сње-
јући се, смијах се, смијаше се, сми­ шко (ијек.), фигура од снега
јах се, смија се, смијао се, смијала
снијег, вок. снијеже, мн. сњегови,
се, смиј се, (на)смијав(ши) се, на­
сњегова (ијек.) т. 77Ь(2)
смијан (ијек.)
Сlflијежаlfl и сњежан (-жна), снијежак
смијех (ијек.)
смилети (ек.), смиљети (ијек.), в. (-шка), снијежити, снијеЖlflица (и­
под милети јек.)
смио (необ. смјел) , смјела, смјело, Сlflијет (инстр. снијећу и снијети),
комп. смјелији (ијек.), т. б8d, 91е ијек.
с миром, т. б2Ь снимак (необ. снимка)
смјел, в. смио сниматељка, дат. -ки, ген. мн. -ки,

смјеса и смјеша (ијек.) сниматељкин, т. 85а, 8БЬ(7)


смјеста (ијек., прил. у зн. 'одмах') СIfIИСХОДЉИВ, СIfIИСХОДЉИВОСТ

смјестити (ијек.), в. нам(ј)естити снова (прил.)


смјети, смијем, смију, смијући, сми- с ногу, т. б2Ь
јах и смједијах, смјех-смје и смје­ СIfIОШЉИВ, т. 77Ь
дох-смједе, смио (не смјео), смје­ сњегови, в. снијег
ла; у служби футура егзактног и: сњегоnадан, -дна, сњегопадина,

смједнем, смједну (ијек.) Сњегуљица (ијек.), т. 77Ь(2)


смјеша и смјеса (ијек.) сњежаlfl и Сlflијежаlfl (-жна)
смјештзти (ијек.), в. нам(ј)естити СњеЖЗlflа, т. 77Ь(2)
смоlliи, в. моћи сњетљив, сњетљивост, инстр. -ошhу
смрдибуба, т. 49а (-ости), ијек.
смрека (дат. -ки, ретко -ци) Сњешка, дат. -ки, т. 77Ь(2)
смршавити, в. мршавити Сњешко (име), т. 77Ь(2); сњешко
с муком, т. б2Ь (ијек.), Сlflешко (ек.): праве дјеца
СМУ'llање, СМУ'llарство, смучке, СМУ­ сњешка

'IIарски; уп. -ски со (хс. сол), соли, инстр. сољу И


СМУ'IIка, дат. -чки, ген. мн. -чки и (ретко) соли, т. 91а(2); сони (сана
-чака, т. 8БЬ(1) кuселuна, у срп. необ. солни)
снабдевати, -ам (ек.) собар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
снабдети, снабдем, -еју (за разл. од и -ом), собарев и собаров
бдети, пробдети) и ређе снабдим с обзиром на ... (не "обзиром на ... ")
(ек.) Совјетски Савез (ум. Савез Совјет­
Сlflабдијевати, -ам (ијек.) ских Социјалистичких Република,
Сlflабдјети, снабдијем (ређе снаб­ СССР), т. 20а
дим), ијек. cobjeTCKO-фИIflСКИ рат, 27а
снаха и снаја (други лик може бити сока'llиlli (дем. од сокак), т. 85d
стилски неутралан или фам. и соко (хс. сокол), сокола, мн. соколи
хип.), т. 70с; дат. снахи и снаси (т. и соколови, т. 91а(2)
8БЬ), поред снаји (т. 73аl) Сокобања, сокобањски
Сlflег, снеlГOIшдан, снеlГоnадиш!, Сне- сокол, в. соко

гуљица, снежап (ек.) СОКОЛСКИ, т. 9lb(3)


Сlflежана (име и лик из бајке) Сократ (грч. S6kгаtёs), сокраТСКIi и
с неруке, в. на руку сократовски, т. 97а
снесен (не снешен), в. -нети, -нијети сол, в. со

снет (инстр. снећу и снети), Сlflетљив Солзбери (енгл. Salisbury), т. 118,


(ек.) 119а
СОЛИСТКИЊА - СПОЈКА 469

СОJJlисткиња, т. 82а(1) спасавати (боље него спашавати),


СОJJlНИ, в. со уп. спасти, спасити

СОJJlО; СОЛО м(ј)еница; СОЛО n(ј)евач, Сl!lисатељица, спаситељичин

соло zumapa, т. 50а Сl!lаситељка, дат. -ки, ген. мн. -ки,


СОJJlовјев (рус.), т. 156Ь спаситељкин, т. 85а, 86Ь(7)
СОJJlОМОН, СОJJlОМОНСКИ (мудро, као
Спасовдан (Спасовдана и Спасова
Соломон; ређе СОЛОМУН, Сала­
дана, Спасова дне итд.)
МаН, Саламун)
спасти (спасем, спасу, спасао-спа­
СОJJlО п(ј)евање, уп. соло
СОJJlУН, трад., т. 105f сла, спасен) и (новије, признато у
солунац, -нца (учесник Солунског П) спасити (спасим, спасе, спасио­
фронта), т. 28е -спасила, спашен); предност се
Солунски фронт, т. 27d може дати првој варијанти, тако и
Сомбатхељ (мађ. Szombathe1y), т. спасавати, спашавати

139 спати, спим-спиш, спе (не спем, спу,


Сомборка, дат. -ки, т. 86Ь(6) спијем итд.)
Сомоза (шп. Somoza), т. 175, 179 Сl!lахијски, т. 74Ь
СОlfШ, в. со спахиница, т. 74с
СОl!lранисткиња, т. 82а(1) Сlllачек (аутомобил), т. 29f
сопственик (вок. -иче), СОl!Iственица спашавати, боље спасавати; уп. спа-
(присв. сопственичин), сопстве­ сти, спасити
нички, поред власник итд.
спектаКJJI (ген. мн. -кла)
Сораја (перс.), т. 112Ь спеКТJ!lограм, спектрограф, спек­
сотона, т. 34d ТРОСКОl!lија
Софија, софијски, Софијац, Со­
спеКУJJlативан, спеКУJJlација, Сl!lеку­
фијка (дат. -ки); Аја Софија
JJlисати (спекулирати), у зн. 'нага­
софист(а), мн. софисти, ген. софи-
ђати', 'разматрати' и сл.; уп. шпе­
ста, т. 94Ь(3)
кулација
софра
-Сl!lети (ек.), -спјети (ијек.), у сложе­
софтвер
ним глаголима као: доспети и до­
соха, дат. сохи, т. 86с
Сохаг (геогр., ар. у Египту), уп. т. спјети, ПРИСl!lети и приспјети - до­

110Ь(8) спем, доспеј, доспех-доспе, доспео­


социјализација, инстр. -цијом, т. 73с -доспела (ек.), доспијем, доспиј,
Социјалистичка Народна Арапска доспјех-доспје, доспио-доспјела
ЈПибијска Џамахирија, в. Либија (не доспјео, приспјео), ијек., в. т.
социјаJJlисткиња, т. 82а(1) 68с
социјаJJlНО-КУЛТУРНИ; социокултур­ специјализација, инстр. -цијом, т.
ни (или С цртицом, према знач.), 73с
т. 58f(5) спикерка (дат. -ки)
социолингвистика, т. 49а спиља и СIIIИJJlа

СОЦИОJJlогија, т. 48а спитфајер (авион), т. 29f


Сочимилко (шп. Xotchimilco), т. 179 спјев, не спијев
CI()IIIJ[, ген. СОШ-а, скраћ. 'Сани- -спјети, в. под -спети
тетска официрска школа', т. 227а спласнути (спласнуо, -ула и спласао,
спаваlћица (кошуља за спавање; спласла)
друго је спавачица) с][шетка, дат. -тки, ген. мн. -така и

спавачица, спавачицин -тки, т. 86Ь(3)


СпаJJlато (итал. Spa1ato), т. 122 спојив, т. 73а(1)
спанаlћ (хс. ШIll1Нат) спојити, спојим, т. 73а(1)
Спартак, Сl!lартаков, т. 14g, 15 спојка (дат. спој ци)
470 СПОЉА - СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ

споља, спољашњи, Сllюљашњост, србијански (нпр. говори), с(ј)евер-


спољни (необ. спољњи) 1-юсрбијанскu
спољно-: СnОЉ1-юnолитички, сnољ­ Србин, Српкиња, Срби; Српство
нотрговински, т. 58d (зб. , Срби), српство (својство),
спомен у спојевима, т. 50с(2), пише Србадија (зб. разг.)
се с цртицом: спомен-плоча, сnо­ срдашце,срдашца(срдашцета),ген.
мен-до.м, спомен-чесма итд. МI-I. срдашца (срдашаца), Т. 79
споменица 1941. rодине (одликова- средишни ('који се односи на среди­
ње), т. 29е ште') Т. 82а(2); у слободном зн.
спортист(а), мн. -сти ('централни, средњи') обичније
спортисткиња, т. 82а(1) средишњи, тако и средишњица

спорт-клуб, т. 50с(4); обичније Је средњеразвијен, Т. 58h (одвојено


спортски клуб кад се средње посебно наглашава)
СПО'lетка у зн. 'испрва', т. 62Ь, али: средњо-: средњоамеричкu, средњо­
кренуо је с почетка, с почетка на в(ј)еков1-Ш, средњоевроnскu, сред­
крај њоисточни, средњошколски
спрва, спрвице, обичније испрва средњошколац, -лца, ВОК. -лче, МН.

спреra, дат. спрези, т. 86d -лци, -лаца, Т. 91с(3)


спреrнути (спрегнем, спрегну, спре- Средоземно море, Средоземље; уп.
гох и спрегнух, спрегао и спрегнуо, Медитеран
спрегни, спрегнувши и спрегавши, Средска или Срета'lка жупа, Т. 26Ь
спрегнут), обичније него спрећи Сремски сащшк, В. санџак Срем и
(спрегнем, спрегох, спрегао, спре­ Т. 26аЬ
гавши) Сремски фронт, Т. 27d
спред~ (прил., ретко спред), ек. срео и срио (од срести), ијек., В.
спрем и спрема (предл., необ.) срио

спрема'lИЦИН, Т. 85с сретан, В. под срећан


спрећи, В. спрегнути Срета'lка или Средска жупа, Т. 26Ь
сприједа (пр ИЛ. , ретко спријед), сретн-, В. под срећан
ијек. срећан, -ћна, -ћно, среllшо (прил.),
сприн1' (мн. спринтови), спринтова­ срећнИI{, срећница - и (об. у зап.
ТИ, спринтер (вок. -у), спринтерка крајевима) сретан, сретно, срет­
(дат. -ки), спринтерице Ж. МI-I. ЈfШК, сретница, Т. 79
с пролећа (ек.), с прољећа (ијек.), срећка, дат. -hки, ген. МН. -hки и
Т.62Ь -ћака, Т. 86Ь(1)
спустити, В. допустити срио и срео (од срести), ијек.; тако
С раскида: није с раскида (сагласан и: пресрио и пресрео, сусрио и

је), Т. 62Ь, поред сраскида (п) сусрео, Т. 68с


Србија, ВОК. Србијо, инстр. Срби­ сродство, Т. 76а, 81d
јом, Т. 73Ь(1) срп., скраћ. 'српски', Т. 225е
Србија; Република Србија; Кнеже­ Српска Крајина, В. Крајина и Т. 22;
вина Србија, Краљевина Србија, Српска (поименичено): Република
Народна Република Србија (ис­ Српска
тор.) српски, српски 20вори, српски језик,
Србијанац, -нца; уп. србијански Српска деспотовина; српскохр­
Србијанка (жена из Србије), дат. ватски језик, срnскохрватско­
-ки; Србијанка (новине), дат. -ки -маl)арСКll р(ј)ечник (језички доди­
(-ци), Т. 86Ь ри, преводи и сл.), српско-хрват­
србијански (који се односи на ски односи
Србију као регију), сл. заnадно- Српско народно позориште, Т. 30d
СРПСКОХРВАТСКИ - СТВАРАЊЕ 471

српскохрватски (хрватско српски) , старити (ек. и ијек.), и у претход­


кад се односи на заједнички језик ном значењу и у (ретко м) значењу
одн. језичку заједницу, или српско­ 'чинити старим'
-хрватски (хрватско-српски), кад старешина, старешииски, старе­

се не односи на језик и језичку mинство, стареmовати (ек.)


културу, т. 58f(4); уп. српски Стари град (део Београда), т. 2Љ
СРПСЈП., скраћ. 'срnскословенски' Стариграђаиин (према Стариград),
(српска редакција старосл. језика),
СтариграJl)анка (дат. -ки) , стари­
т. 225f
градски, В. т. 48Ь, 58с
Српство, српство, В. под Србин
стари завет (раздобље), Стари завет
с руке, В. на руку

срце, ген. мн. срца (срдаца) (књига), старозаветни (ек.)


срџба, ген. мн. срџба и срџби, т. 75 стари завјет (раздобље), Стари за-
ст., скраћ. 'стари' вјет (књига), старозавјетни (ијек.)
стадијум (и стадиј), В. -иј, -ијум старији, старија, старије, т. 73с
стадион, т. 96с(2) старити, В. старети

стажист(а), мн. -сти, стажирати старјети (ијек.), В. под старети


стажисткиња, т. 82а(1) старјешина, старјешииски, старје­
стајаЈПИШНИ, т. 82а(2) - mинство, старјешовати (ијек.), т.
Стајл (хол. Steyl), т. 169 67
-стак: именице с непостојаним а у старо-: старобечејски, стаР02рад­
завршетку -стак у косим паде­ ски, староzрчки, старословенски,

жима губе сугласник т: Лllстак - старосрnски, старовисоконемач­

лиска, наnрстак - наnрска итд., ки, старовисокоњемачки итд., т.

тако и zвоздак - zвоска, т. 82а(1) 49а


стакаЈПце, стакалца и стакалцета, староседелац (-еоца, ген. мн. -ела­
мн. стакалца, ген. стакалца и ста­ ца), ек.; ијек.: старосједјеЈПац
калаца; и (ређе) стакаоце, ста­ (-диоца, ген. мн. -дјелаца) и старо­
каоца (стакаоцета), мн. стакаоца, сједилац (-диоца, ген. мн. -дила­
ген. стакалаца, т. 91d(1) ца), т. 68d, 91с(1)
стаКЈПарка (дат. -ки) староселац (онај који је из старог
стаКЈПенка (дат. -ци) села) и СтаросеЈПац (према Старо
стамбени (од стан), т. 78 Село), староселка и СтаросеЈПка
станар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем (дат. -ки); старосеЈПСКИ (према
и -ом), станарев и стаиаров Старо Село), В. т. 48Ь, 58с
станарка (дат. -ки) старосједјелац, В. под староседелац
станац; стана Ц камен, камен ста- старосл., скраћ. 'старословенски',
1--/дЦ т. 229а
стандард, ген. мн. стандарда, т. старосни (старосна граница), 82а(2)
94Ь(3) Стати (алб. Stathi), т. 108
стаииол статика, -ци, т. 86с
стани-пани статист(а), мн. -сти, статирати
Станка (дат. -ки), Станкин статисткиња, т. 82а(1)
Стара Пазова, т. 21а статут (схваћено описно, као општа
Стара пшашша, т. 21е реч) и Статут (као скраћено име
Стара ЈРиmа (чеш. Stara Rfse), т. 172 акта), В. т. 30с
старати, не него старити (старети, ствараЈПац, -аоца, вок. -аоче, мн.

старјети) -аоци, -алаца, т. 91с(1)


Стара Црна Гора, т. 26а ствараЈПачки, ствараЈПаштво, т.

старети (ек.) и старјети (ијек.) у 82с(2)


значењу 'постајати стар', поред Стварање (часопис), т. 14ћ
472 СТЕВАН ВИСОКИ - СТРЕЉА ЧКИ

Стеван Високи, т. 19а тврти); три стотине шездесет


Стеван Првов(ј)енчани, т. 19а (и) пет (петоро, nеторzща, пе­
CTelГa, дат. стези, т. 86d ти), т. 60аЬ
Стејт департмент, т. 21d стоваришни, т. 82а(2)
Стенли (енгл. Stanley), т. 118 СТОlГодишњи рат, т. 27а
стенографија, Т. 48а сто-дв(ј)еста, т. 59Ь
степенишни, т. 82а(2) СТОIlК, мн. стоици, т. 73а
стерати, стерем, уп. -стрети, -стри­ стојадин (аутомобил), т. 29f
јети СТОЛ, в. сто

Стеријино позорје и (скраћ.) По­ столац, Столац, в. сто


зорје: на овО20дишњем Позорју, Столе (Столета и Стола)
т.З0Ь столеl1е; столетан, -тни (ек.)
стеl1ак, -ћка, мн. -ћци, -ћака, т. 86а столни, столчиlli, в. сто
Стив (енгл. Steve), т. 116, 118 стољеlliе; стољетан, -тни (ијек.)
Стивен (енгл. Stephen), т. 118 стомаЧll1i (дем. од стомак), т. 85d
Стивенс (а не "Стивнс"), т. 113 стони, в. сто

Стијовић, т. 73Ь( 4) cToHolГa, дат. -ги, стоногин, т. 85а,


стипендија, стипендист(а), мн. -сти, 86с
стипеидирати сто посто (100%), стопостотни
стипендисткиња, т. 82а(1) (100%-ни), стопроцентни (100%-
стиска, дат. стисци, т. 86d -ни); сто одсто
-стити, формант (завршетак) број­ сто пута (ређе стопут)
них глагола код којих трп. прид. стотинариш (необ. стотињарка),
одликују варијације фонетизма са дат. -ци

-шт- или -шћ- или оба паралелно, стотинка (дат. -ци, ген. мн. стотин­
али најчешће с превагом једног од ки)
њих (уп. нпр.: пуштен, чашlliен, стотка, дат. -тки, ген. мн. -тки, т.

крштен, замашћен и замаштен и 86Ь(3)


сл.); у овај систем улазе глаг. име­ сточар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
нице на -ње и итеративи на -ати, и -ом), сточарев и сточаров
-авати и -ивати од истих основа сточиl1, в. сто
(уп. нпр.: чашlliење, чашlliавати, стр., скраћ. 'стран (zщ) а'
нам (ј) ештати, учвршlliивати), т. cTpalГa (прил.)
87, 87Ь(7) страдалац, страдалца и страдао ца ,
стихијски, т. 74Ь вок. страдалче и страдаоче, ген.

стицаТII према стећи, у ек. и ијек. мн. страдалаца, т. 91с (2)


(ијек., сада углавном у хс., и стје­ Стразбур (према фр.), т. 76f(1)
цати; за стијецати в. т. 68а3), т. странпутица, т. 78
67с, 68а(3) страстан, -сна, т. 82а(2), 82Ь
СТlщати према стаћи, стакнути (ва­ стратиграфија, т. 48а
тру) Стр ат форд апон ЈЕјвон (или: Страт­
Стјепан МIIТРОВ Љубиша, двојно форд на Ејвону), т. 57Ь
презиме, т. 19, 56а страхо-: страховлада, страхоnо­
стјецај, стјецати, в. стицај. стицати иl1повање

стјуард, ген. мн. стјуарда, т. 94Ь(3) страшљив (уп. неустрашив и неу­


сто (хс. стол), стола, мн. столови, страшљив)
т. 91а(2); столац, стоца (столца), стрела (ек.), стрелац (-лца), ек.;
Столац, Стоца (у Херц.), стони стреласт, стрелица, стрелиште,

(стол ни) , сточиl1 (столчић), т. 9lb стреЛИМlIце (ек. и ијек.)


СТО, стотина: сто двадесет (и) че­ стрељаЧIlЦIlН, т. 85с
тири (четворо, четворица, че- стрељаЧКII, стрељаштво, т. 82с(2)
СТРЕМЕ - СУМПОР- 473

стреме, стремењача, т. 66а Студентски трг, т. 36d


стремити, стремљење (одомаћени студиј (изучавање), инстр. студијем;
русизам) - непотребна ијекавиза­ студија (нпр. научна расправа),
ција стријемити, стријемљење инстр. студијом; студије, студија
стрепе ти (ек. - не стрепити), стре­ (ж. мн., нпр. универзитетске)
пим, стрепех, стрепљах, стрепео­ студијски (према студио и студије),
-стрепела; стрепња (ек. и ијек. - Т.74Ь
не стријепња); стрепјеТII (ијек. - студио, студија, инстр. студиом, мн.
не стријепити), стрепим, стрепјех, студији, ген. студија, дат. студи­
стрепљах, стрепио-стрепјела јима (уметничка радна просторија
стреПТОМIIШ,ИIJI, т. 29f и сл.), т. 73с
-стрети (ек.), -стријети (ијек.), у студиозан, -зна, т. 73Ь(3)
слож. глаголима као застрети - СтупаРIIЧ (итал. Stuparich), т. 122
застријеТII, застрем, застри, за­ ступац, -пца (мн. ступци-ступаца)
стрех-застре (ек.), застријех-за­ су-, в. под са-

стрије (ијек.), застро-застрла, субјеIШТ и субјект, -кта, ген. мн.


застрт; ретко се употребљава про­ -ката, т. 94Ь(2)
сти глагол стрети - СТРllјеТII субпериодизација, т. 76с
(стр ем и стерем), али је обичнији субполаран, -рна, т. 76с
у вар. стераТII, стерем Субхија, т. 76f(3)
стреха (ек. и ијек., дат. стрехи, ређе сув и сух, т. 70Ь, 71
стреси;ген.мн.стреха),т.66а,86с сува'Ш и сухача

стрехица, т. 85d(3) сувлаСIIIИЧИIJI (према сувласница), т.


СтриБРlJlа Скалица (чеш. Stffbгшi 85Ь
Skalice), т. 172 сув љи (суши), т. 70Ь
Стрибро (чеш. Stffbro), т. 172 суграђанка (дат. -ки)
стријепити, стријепјеТII, не него суд; Врховни суд, Уставни суд
стрепјети (скраћ. Суд) као одређ. установа,
СТРllјепња, не него стрепња, в. стре­ али малим словом као термин или

пети општи појам


-СТРllјети, в. под -стрети, -стријети судски, судство, т. 76а
стрина; стрина Стана, ген. стрина СуеlJlхуаljанг (кин. Suпhuајiапg, ре-
Стане (стрина-Стане) ка), т. 134
Стриндберг (а не "Стриндберј"), Суецки канал, т. 21е
швед., т. 103с(1) Суздајк (хол. Soesdijk), т. 169
СТРllћи (не стригати), стрижем, сузе мајке божје (бот.), т. 28d
стригу, стригући (не стрижући), Сузуки (јап. Suzuki), т. 123Ь
стризи, стризите (не стрижи, стри­ суицидан, -дна, т. 73а
жите); тако и острићи, престрићи Суицу (јап. Suitsu), т. 123Ь
и сл., т. 86е сукривац, -вца

строг (комп. строжи) , строго СулејмаlJl (алб. Sulejman), т. 107Ь(1)


(комп. строже, суперл. најстро­ Сулејман (ар.), т. 110Ь(7)
же) Сулејман ВеличаlJlствеIIIИ, т. 19а
стругаљка (дат. -ци) сулфатијазол
струјом(ј)ер сумња, сумњати, сумњив

СТРУIШ (дат. струци) сумпор- у саставу термина, т. 50d,


стсл., скраћ. 'старословенски', т. уобичајено је писање с цртицом:
225f сумnор-диоксид, сумnор-дихло­
стубац, -пца (мн. ступци-стубаца) рид, сумnор-водоник ИТД.; у тек­
стубишни, т. 82а(2) стовима се среће и одвојено и спо-
474 СУНАРОДНИК - СЦИЛА

јено писање (сумпор диоксид, сум­ т. 86Ь(3)


пор дихлорид и сумnордиоксид, суснежица (ек.), сусњежица (ијек.)
сумnордихлорид). Препоручује се сусрео, сусрио, в. срео, срио

цртица, и овде и за друге хем. сустанарка (дат. -ки), сустанаркин


термине овог карактера. Суст (хол. Soest), т. 169
сународншк сустигнути, сустиlliи, в. стићи
сунаследник (ек.), сунасљедник (и­ Сутјеска (битка), т. 27с
јек.) сутра (у ек. и ијек.), сјутра (у ијек.)
сунашце, сунашца, ген. мн. сунашца суфикс, МН. суфикси-суфикса (не су-
(сунашаца), т. 79 фикаса), Т. 94Ь(3)
Сунг (кин. династија, Song) , т. 134 сух, В. сув

Сун Јат Сен, трад. кин., т. l03Ь, 133 сухача и сувача

сунце и Сунце, велико слово кад се сухомеснати произвоДи, Т. 71


узима као име звезде: Сиријус, Сухоњ (слч. Suchoii), Т. 159
Веш и Сунце су звезде nатуљци; Сучава (рум. Suceava), Т. 152
предност малом слову у вези са сучешще (прил.)
његовим изгледом и видљивошћу Суџоу (кин. Suzhou, град), Т. 126,
или светлосним и топлотним при­ 134
ликама: излазак сунца и месеца, суши, В. сувљи

nомрачење сунца и месеца, дан без сушица (према сух), уп. Т. 85


сунца, т. 32Ь Сфин['а (споменик у Египту), кат-
супер-, т. 52е, спојено: суnернова, кад и сфин['а: међу сувенирима
суnерсnектакл, суперсила, суnер­ МОЦ се наћи сфинzе, амори, диско­
фосфаm, суnерревизија (т. 81а), болосu (в. Т. 29с; дат. -нги (т. 86с),
суnерсензибилан; али суnер-Ен­ сфин['ин (т. 85а)
zлез, т. 49Ь; одвојено кад добије Сфорца (итал. Sforza), Т. 122
значење придева и посебан нагла­ ех., скраћ. 'српскохрватски (је-
сак: имали смо супер журку (уп.: зик)', Т. 225f
журка је била супер). Долази и као схарчити

именица (50 литара суnера). схватати (хс. схваћати)


суперл., скраћ. 'суnерлатив' схема, схематизам, схематизовати и

супруг, вок. супруже, мн. супрузи, шема итд.

Т.86а Схидам (хол. Schiedam), Т. 169


супруга, дат. -зи, супругин, т. 85а, схизофреиија, схизофреиичар, схи­
86d зофреНllчарка (дат. -ки), схизо­
супстантив, т. 76d френичан, обичније шизофренија
супстанца и супстанција итд.

супституција, супституисати (-ира- схоластика (дат.... -ци), схоластик,


ти) схоластички и сколастика итд.

супстрат, т. 76d сценариј и сценарио, МН. сценарији,


СУПТРОIlСКИ Т. 96с(2) (необ. је сценаријум); сце­
сурутка, дат. -тки, т. 86Ь(3) иарист(а)
сус(ј)етка, дат. -тки, ген. мн. -тки, Сцила (необ. је Скила), Т. 98а
Т-ТВ 475

Т, Д за ар. међузубне сугл., т. 110Ь(4) Тамаш-Јовић (непром.), двојно ж.


т за грч. ТН: Атина, тема, т. 98Ь презиме, в. т. 5ба
т., скраћ. 'тачка', т. 225а, такође тамјан, тамјанка (дат. -ци), не та­
'тона' (поред Т), т. 183с мљан и сл.

Т, скраћ. 'тесла' (јединица) и 'топ' Тамнава, тамнавски, Тамнавац,


(у шаху), т. 22ба, 229а Тамнавка (дат. -ки)
Т-В (минобацач Т-13) , т. 29g тамнети (ек.), тамњети (ијек.), там­
табакера (не табакијера) ним (постајати таман); тамнити,
Табит (ар.), т. 110Ь(4) тамним (чинити тамним)
Тадеуш (пољ. Tadeusz), т. 147 тамница, т. 79
тадли; кадли-тадли тамничар, вок. тамничару и тамни­

Таијуан (уоб. уместо прецизнијег чаре, инстр. тамничарем и тамни­

Таијуен, кин. Taiyuan, град), т. 134 чаром, т. 79


таин (не тајин) тамно-: тамнозелен, тамноnлав,

Тај ван (кин. Taiwan, раније име тамносмеЬ, тамноцрвен и сл., т.


Формоза), т. 134 58g
Tajra, дат. -rи, т. 8бс тамо-амо, т. 59с
тајити, тајим, т. 73а(1) тампон: тампон зона, тампон

Тајпишг (кин. Taiping, сељачки по­ држава, уп. т. 50Ь(2)


крет), т. 134 тамоте, в. под овамоте

такав, -ква, -кво (не така, таки и тамтам, т. 59а


сл.) Танrшан[' (кин. Tangshang, град), т.
такмичар (вок. -ару и -аре, инстр. 134
-ем и -ом), такмичарев и такмича­ тандара-мандара, т. 59е
ров, такмичарка (дат. -ки) TaHjyr, скраћ.(формантна), т. 228Ь
такнути (такнем, такнух и такох, таюгал-карбид, т.50d; уп. и сумпор­
такнуо и такао) и таћи (такнем, таљир (хс. тањур)
такох, такао); тако и од слож. Тао Јуенминr (кин. Тао Yuanming,
глагола као натакнути и натаћи, класични песник), т. 134
подстакнути и подстаћи, стакнути Тарквинија (итал. Tarquinia), т. 122
и стаћи итд. Таско (шп. Тахсо), т. 179
Таковски крст (одликовање), т. 29е Тасо (итал. Tasso), т. 122
такође (такођер) Татабања (ма:!). TataЫinya), т. 139
такозвани, т. б1d; скраћ. тзв. Татаро-Монrоли, т. 48с
такорећи, т. б1d Татре ж. мн. (из Татра); Ниске Та­
такси, таксија, таксију, инстр. так­ тре, Високе Татре
сијем, т. 73с тачка, дат. -чки, ген. мн. -чака, т.

талац, таоца, вок. таоче,МН. таоци, 8БЬ(1)


талаца, т. 91с(3) тачкица, т. 85d(1)
таленат (талент), -нта, ген. мн. -на- Тауфик (ар.), т. 110Ь(8)
та, т. 94Ь(2) Тбилиси, Тбилисија, т. 7бf(3)
Талес (а не Талет), т. 97с(2) ТВ, скраћ. 'телевизија, телевизиј­
Талијан, в. Италија ски'; ТВ емисија, ТВ npozpaM (до­
Талмуд, т. 29а пушт. и С цртицом), т. 51с; ТВ
таљеље, т. 79 ozласи и рекламе (без цртице), т.
таман, -мна, т. 79 53
476 ТВОР - ТИП-ТОП

твор, мн. творови, т. 70а 'Iерлинк (хол. Teirlinck), Т. 169


тврдокрилац, -лца, вок. -лче, мн. 'Iермопиле (битка), Т. 27с
-лци, -лаца, т. 91с(3) тероризам, -зма, Т. 94Ь(1)
тврдокоран, -рна, т. 58d терористкиња, Т. 82а(1)
тврдолистан, -сна, т. 82а(2), 82Ь тесан (-сна, КОМП. тешњи), тескоба,
т. Г., скраћ. 'текуће 20дине', т. 225а
тескобан, теснити (ек.)
'Iеба (јд., грч. Thёbai мн.), 'Iебанац
тесла (према имену научника), Т.
(вок. -нче) , 'Iебанка (дат. -ки) ,
28Ь
тебански, т. 97а
тегљење, т. 79 'Iеслине струје, Т. 28с
тежишни, т. 82а(2) тета; тета Стана, од тета Стане
тезга, дат. -зги, т. 86Ь(2), ген. мн. (од тета-Стане), Т. 54Ь
-зги и -зга, т. 94с(3) тетак (-тка, вок. тетак, тече и тет­
теЗГiща, т. 85d(1) ку, МН. теци-тетака и теткови-тет­

'Iејлор (енгл. Taylor), т. 118 кова)


тека (дат. теци) тетка, дат. -тки, ген. МН. -така, т.

-тека, формант сложеница: библио­ 86Ь(3)


тека, датотека, фототека, т. теткица, Т. 85d(1)
48а тетралоrија, т. 48а
текстилац, -лца, вок. -лче, мн. -лци, тетреб (мн. тетреби-тетреба и те­
-лаца, уп. дијеталац требови-тетребова), ек.; тетре­
телевизијски, т. 74Ь бић, тетребица (ек. и ијек.); те­
телеграфија, т. 48а тријеб (мн. тетријеби-тетријеба и
телепатија, телепатски (телепатиј­ тетребови-тетребова), ијек.
ски, телепатички), телепат(а), мн. тећи, течем (теку, текуhи, теци,
-ти текох, текао-текла, течен); за
телефонистки:ња, т. 82а(1) слож. в. под затеhи
телце (-а и -ета, ген. мн. телца и техника, дат. -ци, Т. 86с
телаца), ек. тзв., скраћ. 'такозвани', т. 225f
'Iемишвар (трад., РУМ. Тimi~oara), ти, твој, мало слово; из стилистич-
Т. 153 ких И експресивних разлога дозво­

темпера; темnера боје, уп. т. 50Ь(2) љена употреба и великог слова


темперамент и темпераменат, -нта ('Iи, Твој), т. 39а
тенисерка (дат. -ки) 'Iибар (трад., итал. Tevere), Т. 122
тенк, тенкист(а), МН. -сти (хс. танк ТИГРИ'JIин (према тигрица), Т. 85Ь
и сл.) -тија и -ција, В. Т. 100d
теократија (хс. теокрација), т. 100d тијелце (-а и -ета, ген. мн. тијелца
теологија, Т. 48а и тијелаца), ијек.
'Iеотивакан (а не "Теотијуакан", тијесан (-сна, комп. тјешњи), тије-
ШП. Teotihuacan), Т. 178 сиити (ијек.)
'Iепелена (алб. Tepelena), геогр., Т. тик-так, тика-така

107Ь(1) 'Iилбург (хол. Тilburg), т. 169


терапеутски и терапијски, Т. 74Ь 'Iилзитски мир, Т. 27f
Терек (мађ. T6r6k, трад. правопи­ 'Iилт (хол. Тielt), т. 169
сом Thewrewk), Т. 139 'Iиљерије (трад., франц. Tuileries),
'Iерешкова (рус. Ж., не Терјешкова) Т. 163, 164
територија (териториј), т. 96с(2) и 'Iимок, тимочки,'Iимочанин,'Iимо-
100а чанка (дат. -ки)
'Iериторија главног града (јединица 'Iимофејич (рус.), т. 156Ь
у аустралијском федерализму), типографија, Т. 48а
20d тип-топ, Т. 59е
ТИРАНИЈА - ТО ПРЕ 477

тиранија, тирански, тиранин, ти­ тко, В. ко

ранка (дат. -ки) тло (старији облик тле)


Тиса, тиски; тиса (бот.), тисин цвет Тоби (енгл. ТоЬу), Т. 118
(бот.) тоболац, -лца, Т. 9lb(1); тоБОЛ'lић,
Тит (за лат. Тitus у срп. је необ. уп. Т. 9lb(2)
Тито), в. т. 97с(4) тобџија, тобџијин, тобџиница и тоб-
Титаник (брод), Титаников, т. 14i, џијиница
15 тога, дат. -ги, Т. 86с
Тихи (чеш. Тichy), т. 173 тојага, В. тољага
Тихи океан; у океанима Атлант­ тојота аутомобили (предност ОДВ.
ском и Тихом, из океана Атлант­ пис.), Т. 50Ь(1)
СК02 у Тихи, т. 35аЬ; уп. океан Токаји (мађ. Tokaji), Т. 139
Тихомир - Бата Огњанов, т. 56а Токио, -ија (трад., јап. Tokyo - не
Тицијан (трад., итал. Тiziапо), т. 122 "Токјо"), Т. 123Ь
тј., скраћ. 'то јест', т. 225h Токушима (јап. Tokushima), Т. 123с
тј за слч. т' (XНYUlmja), али на крају толи (везник), Т. 63с; уп. ли
речи као т (Хрохот), т. 159 Толстој (рус. Толстой), Толстоја,
тј за чеш. т' испред самогл.: Катја Толстоју итд., Т. 105Ь, али за Ж.
(КаСа), али Унхошт (Unhost'), особе непром.: Светлане Тол­
Хоштка (Host'ka), т. 173 стој, В. Т. 157а
Тјард (хол. Тjaard), т. 169 Толчок, Толчока (рус., а не "Тол-
тје за чеш. ТЕ: Војтјех, али -ште за чка"), Т. 105d
-STE: Храдиште, т. 173 тољага (тојага), дат. -зи
тједан, тједни, тједник (ијек., углав­ Тољати (итал. Togliatti), Т. 122
ном хс.), вештачки су ек. ликови, Томас (енгл., не "Томес"), Т. 120
т.68к томахавк, -а (ген. МН. -вака и -вка)
Тјеков (слч. Tekov), Т. 159 Томин (према Тома и Томо, ген.
Тјенанмен (кин. Тiап Ап Меп, трг), Томе)
Т. 134; уп. и Т. 21с (спој. писање) Томичин (према Томица)
Тјенцин (трад. КИН., а не "Тј ен- Томов (према Томо, ген. Тома)
ђин"), Т. 133 тона; регистар тона (регистар-то-
Тјеншан, Т. 21с на) и регистарска тона; бруто
Тјешшце (слч. Teplice), Т. 159 регистар тона (бруто регистар­
тјескоба, тјескобан, -бна (ијек.) -тона), бруто регистарска тона
Тјумењ (рус.), Т. 156Ь (тако и нето) ,
-тка: -ткица; у наведеном форманту Тони (енгл. Топу) , Т. 118
најчешће се чува СУГЛ. група ТК: тонфилм, ТОНфИЛМСКiI
моткица, теткица ИТД.; у поједи­ топал, В. топао

ним вишесложним основама мо­ топао (топал), топла, топло, Т. 91е


гућа је и промена тк у ч: nри­ топ-листа, Т. 50е
nов(иј)ечица, За20нечица ИТД., Т. Топлица, ТОПЛИЧКII, Топличанин,
85d(1) ТОПЛИ'lанка (дат. -ки); Тоnлuчин
ткалац, -лца, ВОК. -лче, МН. -лци, венац (улица), Тоnлuчки устанак
-лаца, Т. 91с(2) (истор.); топлице, Ж. МН. ('бања');
Ткалец, Ткалца (кајк.), Т. 105d Вараждuнске топлице
ткати, ткам, ткају, ткајући, ткај топломер (ек.), топломјер (ијек.)
(ређе ткем, тку, ткући, заст. чем, ТОПОЛ'lанка, дат. -ки, Т. 86Ь(6)
чеш, чу, чући), тках-ткаше, тках­ ТОl1l0ЉЊИКИ (слч. Topol'niky), Т. 159
-тка, ткао-ткала, (о)ткав(ши), Топољчани (слч. Topol'cany), Т. 159
ткан; тако и од СЛОЖ. глагола као то пре (ек.), то прије (ијек.), у ЗН.
изаткати, исткати, откати и сл. 'тим пр(иј)е'
478 ТОРКВАТО - ТРИЈЕМ

Торквато (итал. Torquato), т. 122 Требињка (дат. -ки); требињац


травка (дат. -вци), травчица (дуван)
траrика (дат. -ци) требити, требим (имперф. требљах,
траrикомедија, траrИКОМИ"lан, тра­ трп. прид. требљен), ек.
rикомичар, траrикомичарка (дат. Требич (чеш. ПеЫс), Т. 172
-ки) Требова (чеш. ПеЬоvа), Т. 172
трамвај, трамвајски, трамвајџијски, Требон (чеш. ПеЬоп), Т. 172
трамвајџијка (дат. -ки) трезан, -зна (комп. трезнији), тре-
трампа, трампити (трампљен) знити (се) (имперф. трежњах, ТРП.
транrе-франrе ПРИД. трежњен), трезност (инстр.
транжирати, в. транширати -ошћу и ређе -оети), ек.; трезноhа,
транс-: трансакција, транслитера­ трезвен, трезвеност (инетр.
ција, транссахарски, транссибир­ -ошћу и ређе -ости), трезвењак
ски итд. (вок. -аче), трезвењакиња, трезве­
Трансхималаји, м. мн. (обичније њачки, трезвењаштво (ек. и ијек.)
него Транехималаја, ж. јд.) трем (ек.)
транширати (и транжирати, због уо­ Тремошњица или -ице (чеш. Tremo-
бичајеноети, иако је етим. правил­ snice), Т. 172
нија прва вар.) Тремш (чеш. Петs), Т. 172
трафика (дат. -ци) тренутак, -тка, МН. тренуци, -така,

Tpr ослобођења, т.36d Т.8lb


Торонто (енгл. Toronto), т. 118 трептати (трепћем, трепћу, трепћу­
торсида (порт. torcida), т. 149 ћи, имперф. трептах) и (ређе)
Тот (мађ. T6th ум. T6t) , т. 139 трептети (ек.), трептјети (треп­
Тотенхем, обичније него Тотнем тим, трепте, трептећи, имперф.
(енгл. Totenham), т. 118 трепћах), ијек.
Тоуфик (пере.), т. 112h Тресибаба, Т .. 57а
ТО"lкиlli, т. 85d(1) треlliе-: трећебратучед, трећераз­
Т-профил, т. 51а редни, трећеnозuвац, трећеднев­
трава cBeTor Петра (биљка), т. 28d ка, трећестеnени ИТД.; ређе и
Травничка хроника, т. 21е трећо-: трећошколац, трећо­
традиција, т. 100d школка, трећошколскu
традиционализам, -зма, мн. -зми, Треl!iи међународни KOHrpec слави-
-зама, т. 94Ь(1) ста, Т. 27
трака, дат. -ци, т. 86d Треhи рајх, Т. 20е
трансrресија, т. 76d трешња, ген. МН. трешања, Т. 94е(2)
трбух, т. 70Ь тржишни, Т. 82а(2)
Tpr; Tpz жртава фашизма, Tpz по- три, трију, трима (за сва три рода);
беде; Tpz Републике (т. 30g) тројица, троје, троји, промена и
Трrовиште (рум. Тirgovi~te), т. 152 употреба као под ДВА (в.)
Tpry Жију (рум. Тirgu Jiu), т. 152 трианrулација, Т. 73с
требати (ек. и ијек.). У значењу триатлон, Т. 73с
"ваљати" узима се безлично тријебити, тријебим (импф. трије­
(треба да одем, требало би да бљах, ТРП. ПРИД. тријебљен), ијек.
одемо), а у значењу "бити потре­ тријезан, -зна (одр. тријезни, КОМП.
бан" употребљава се у свим ли­ трезнији), тријезнити (се) (им­
цима и у оба броја (требаш ми, перф. тријежњах, ТРП. тријеж­
требају нам). њен), тријезност (инстр. -ошћу и
Требетин (чеш. ПеЬеtiп), т. 172 ређе -ости), ијек., Т. 68h
Требиње, требињски, Требињац, тријем (ијек.)
ТРИЈЕНАЛЕ - ТУПЈЕТИ 479

тријенале, т. 7Зс тротоар

1Гри јерарха трп., скраћ. 'трnни (придев)', уп. т.


тријумф, т. 7Зс 225е
трико, -оа трпети (трпим, трпех, трпео-трпе­
тринаест, тринаесторо, тринаесто- ла), ек.; трпјети (трпим, трпјех,
ЈГодишњи итд. (в. -оро) трпио-трпјела), ијек.
триода (техн.) 1Грст (трад., итал. Trieste), т. 122
триптих и триптихон трти, тарем и трем, тари и три,

1Грипуњдан (Трипуњдана, Трипуњ­ трх-тр, TlJo-трла, трвен и трт; уп.


дану) сатрти

трипут и три пута 1Груди (енгл. Trudy), т. 118


триста, три стотине: триста педе­ трулети (ек.), имперф. труљах, тру­
сет (и) два (двоје, двојица, дРУ2И), лео-трулела, труљети (ијек.), им­
три стотине педесет (и) два, т. перф. труљах, трулио (не труљео),
60аЬ труљела; трулити (ек. и ијек., у
трицикл (ген. мн. трицикала и три­ истом зн.), имперф. труљах, тру­
цикла) лио-трулила; трулеж, т. 70а
три-четири, три-четири стотине, т. трунка (дат. -ци)
69Ь 1Грус (хол. Truus), т. 169
трка, дат. трци, т. 86d tpyb-труЬ, т. 59е
тркалишни, т. 82а(2) 1Грухиљо (шп. Тгијillо), т. 179
тркач дуrОПРУЈГаш, т. 59а тршићки (Тршиh), т. 82с(1)
тркачицин, т. 85с тршчица; тршчан (који је од трске)
ТРИЛОIГија, т. 48а 1Гу-НО (авион), т. 29g
1Грнова (рум. 1irnova), т. 152 ТУЈГоваика, дат. -нци, ген. мн. -ки,

тро-: тробојан, тробојка (дат. -ци), уп. т. 86Ь


тР020дац (ген. трогоца, мн. тро­ туберкулоза, туберкулозан
гоци-трогодака), тР020че (-ета, туljинка (дат. -ки)
збир. трогочад), троnостотни, тужилачки, тужилаштво, т. 82с(2)
троnроцентни итд. тужилаштво (не тужиоштво), т. 92
1Гроа (франц. Troyes), т. 164 1Гузла, тузшшски, 1Гузлак (ређе и
тробраздни, т. 82а(З) Тузланин), 1Гузлаика (дат. -ки)
троврстан, -сна, т. 82а(2), 82Ь 1Гукидид (грч. Тhukуdidёs), т. 97а
троје-четворо (такође тројица-че- тукица (=hурчица), т. 85d
творица, за мушка лица, али не 1Гулуза (франц. Toulouse), т. 164
"тројица-четворица градова"), т. 1Гулуз-ЈЈ[отрек, Тулуз-Лотрека, т.
59Ь 56Ь
тројица (мушкараца); 1Гројица 'JГYHrcjeH (кин. Tongxian, округ), т.
(геогр.), тројички; Света тројица 134
(Свето тројство) туника, дат. -ци, т. 86с
1Гројичин дан (Тројичина дана и 1Гунис, туниски, 1ГунишаШIllI, 1Гуни­
Тројичина дне, о Тројичину дану и шанка, дат. -ки (боље него Туни­
о Тројичину дне), празник (поред жанин, -нка)
Духови) тупети (ек., постајати туп), тупим,
тројка (дат. -ци, ген. мн. тројки и тупех, тупљах, тупео-тупела

ређе тројака) ТУШl'JГи (уек. иијек., чинити тупим) ,


тројчица (и мање обично тројкица) тупим, тупих, тупљах, тупио-тупи­

тролистан, -сна, т. 82а(2), 82Ь ла, (о)тупљен - в. тупјети


троношке (прил.) тупјети (ијек., постајати туп) , ту­
троска (дат. -ски и -сци) пим, тупјех, тупљах, тупио-тупјела
480 ТУПОЉЕВ - ЋУШКА

тупољев (авион), т. 29f Турски рат (1912), у нар. говорима,


тур., скраћ. 'турски' (и 'турцизам'), т.27а
т. 225е турско-аустријски рат (или: рат
Тур (франц. Tours), т. 164 Турске и Аустрије) 1687-99, 27а
Турска, турс!ш, Турчин, Туркиња;
турчин (бот.), т. 28е
Турско царство, Турска царевина,
тући, тучем, туку, туци
т. 20а и 20е
турцизам, -зма, мн. -зми, -зама, т.
туце (-ета)
94Ь(1) туц-муц, т. 59е

ћ за кин. Q и Оl испред вокала, т. поредјантар


130, 134 ЋинI' (кин. династија, Qing), т. 134
lIi за мак. К, т. 106а ЋИНI'дао или трад. ЈЩингтао (кин.
ћаба (ходочашће до Ћабе) Qingdao, град), т. 133, 134
Ћано (трад., итал. Ciano), т. 122 Ћингхај (кин. Qinghai, провинција),
Ћафа (алб. Qаfё или Qafa, геогр.), ћИНI'хајски, т. 103с(1), 134
т. 108 Ћинсјен (кин. Qinxian, град), т. 134
Ћвјечек (пољ. Cwieczek), т. 147 ћирилометодски или ћирилометоди­
lliебе (-ета, мн. ћебета-ћебета, зб. јевски, т. 58f(4)
ћебад), lliебенце (ћебенца и ћебен­ -ћIШ: -ћкица, к остаје неизмењено:
цета) вопкuца, nрапкuца итд., т. 85d(1)
lliевап (необ. ћеваб), lliевабџија, lliе- lliоравити, ћорављење, lliоравост
вабџијски, ћевабџиница (инстр. -ошћу и ређе -ости); lliорац
ћеиф, в. ћеф (-рца) и lliорак (-рка), ген. мн. ћо­
lliеЈПија, ћелијски, lliеЈПијица раца и ћорака
Ћемаљ (алб. Qemal), т. 107Ь(2) ћорда и ђорда (сабља, песн.)
Ћемовско поље; .мину чета низ ћурка, дат. -ци (-ки), ген. мн. -ки и
поље Ће.мовско, т. 35с -рака, т. 86с
ЋеlJlЈПице (пољ. Cieplice), т. 147 ћурчији (ћурчји), т. 74d
Ћерим (алб. Qerim), т. 108 ЋустендиЈП (буг. Кюстендил), трад.,
ћер!ш в. кћерка т. 106f
lliесар lliутати, ћутим, ћуте, ћутећи; друго
ћетен (не кетен); hетен-алва, т. је ћутети (ек.), lliутјети (ијек.) у
50с(1) значењу 'осећати' (Обичније у хс.),
lliеф (ређе у експр. изразу ћеиф) мада се у неким регионима меша

ћивот (не кивот) с претходним

ћИЈПибар (заст. ћехлубар и ћелибар), lliушка (дат. -шци, ген. мн. ћушака)
У-УДВОЈЕ 481

у, пише се одвојено уз називе год. увити, в. вити

доба: У nролеhе (ек.), У nрољепе увлака (дат. -ци)


(ијек.), у лето (ек.), у љето (и­ уво и ухо, т. 70Ь, 71
јек.), У јесен, У зиму, т. 62а(4) уврежити се (уврежим се, уврежен),
у, покретни (необавезни) самогла­ увреженост (инстр. -ошћу и ређе
сник иза придевско-заменичког на­ -ости), ек.; увријежити се (уврије­
ставка -ем: нашем и HaUleMY, бо­ жим се, увријежен), увријеженост
љем и боље.иу и др. (заст. и хс. и (инстр. -ошћу и ређе -ости), ијек.
кому, новому), уп. т. 89d уврсти, в. изврсти

у за грч. ОУ (лат. и): Лuкург, музи- уврстити, увршћен (и уврштен),


IЩ 98Ь увршil1ење (и уврштење), увршil1и­
у за новогрч. ОУ, т. 99 вати (и уврштавати), т. 87, 87Ь(7)
у за кин. i.i, т. 132, 134 уврх, в. т. 62Ь (уп. под -врх)
убав (необ. хубав) увце (увца и увцета, ген. мн. увца и
у бескрај, т. 62Ь уваца)
у бестраг, т. 62Ь Угарска (дат. -ој), уraрски, Угрин
убећи (убегнути), в. избећи (ми. Угри, Угара); угро-фи1-tCка
убиствен, т. 74с (јез. група); уп. Аустроугарска
убиство (не убијство); уп. И мате­ углас (прил.)
роубиство, оцеубиство (хс. убој­ УlГљеи- у саставу термина, т. 50d,
ство) - т. 74с пише се с цртицом: угљен-диок­
убити, в. бити сид, угљен-моноксuд, угљен-те­
убица (хс. убојица, с тим што ова трахлорuд итд.
реч има и неутр. значење, обично угњетавати, угњетач, вок. -ачу, у­

и у српском изразу: кавгаџија, си­ гњетачки, YlГњeTeHoCT, инстр.

леџија) -ошћу (-ости)


убјећи (убјегнути), в. избјећи УlГоститељка, дат. -ки, ген. мн. -ки,

ублизу (прил.) УlГоститељкии, т. 85а, 86Ь(7)


убраздити, убражl)ен, убражђивати, угостити, угошJfiеи, УlГошћење,
т. 87, 87Ь(6) УlГошћавати и угошliивати, т. 87,
убрати, в. брати 87Ь(7)
убрзо (прил.) УlГри, YIГPo-, в. под Угарска
у БРI{; брк У брк угристи, в. гристи

убудуће (прил.) угрубо (прил.)


увар и ухар (нар., 'корист'; уп. зау- угрувати се и УlГрухати се

вар, заухар) YIГYCTO (прил.)


Уваџима (јап. Uwajima), т. 123с удадба, ген. мн. удадаба и удадби,
у вези с тим (не: у вези тога) т.75
увек (ек.) удаљ (скок), уп. увис, т. 62Ь
увеЛИI{е и увелико У даљину, т. 62Ь
увесељење, т. 79 удараљка (дат. -ци)
увести, увезен (не увежен) ударник, ударница, ударничин, у-

увијек (ијек.), т. 66Ь дариички

увис, удаљ, акц. увис, удаљ (боље удати се, в. под дати

него у спорт. изразу "у вис", "у Удба (УДБ), скраћ., т. 228а
даљ "); у висину, у даљину, т. 62Ь удвоје, т. 60е

. 31 Правопис (ек.)
482 УДВОРИЧИН - УКР АЈИНКА

удворичин(премаудворица),т.85Ь уза све то, уза све речено и сл., т.

уденути, в. денути бld, б2Ь


удео, удела (ек.), удио (необ. удјел); уза се, т. б2а(б), Ь
удјела (ијек.), т. б8d, 91а(1) узасе бице (прил., у зн. узастопце,
удесно (прил.) необ.)
узастопце (узастопице), поред уза-
удести, в. дести
стопно
удио, в. под удео
уза страну, т. б2Ь
удити (не худити); тако и наудити уза те, т. б2а(б), Ь
удичица (дем. од удица), т. 85d уз брдо ('навише'), т. б2Ь
удјел, в. удео уз ветар (ек.), уз вјетар (ијек.), т.
удјенути, в. под денути б2Ь
уцјести, в. под дести уз воду, т. б2Ь
удлага (дат. -зи) уздиJliи и уздиrнути, в. дићи
удно, т. б2Ь (уп. -дно) уз длаку, т. б2Ь
удуго (прил.) у здравље, т. б2Ь
-уеј за -UI у кин. латиници (изг. уздрхтати, в. дрхтати

[uei]): Анхуеј, Гуејџоу (трад. Квеј­ уземљење, т. 79


чОу,обојепровинције),т.134,135 у зиму, т. б2Ь
-уен за -UN у кин. латиници (изг. уз инат, уп. иу инат, за инат, т. б2Ь
[uen]): Куен.миН2 (град), т. 134, узјахати, в. јахати
135; уоб. и -ун (сагласно писму у уз цос, т. б2Ь
кин. латиници и енгл. транскрип­ узор-мајка, т. 50с(3)
цији): ФУШУН (град) у зору, уп. и у освит, у подне, т. б2Ь
уждити, в. ждити узрасни, т. 82а(2)
ужећи, в. жећи уз то, т. б2Ь
Ужице (Ужица-Ужицу, боље него уигран, т. 73а
Ужице ж. мн., Ужица-Ужицама) у име

Ужичка република, т.,20е у инат, т. б2Ь


ужлебити (не ужљебити), ужлеб­ уистину, т. б2Ь (спој. пис.), т. 73а
љен, ужлебљење (ек.) (не умеће се ј)
ужлијебити, ужлијебим (ужлије­ Уједињене нације, т. 21е
бљен), ијек. уједно (прил.), али: у једно вр(иј)е.ме
ужљебљење (према ужлијебити), у јесен, т. б2Ь
ијек. ујка (дат. ујки), ујко (дат. ујку)
уз-, в. под ва- ујутро,ујутру, т. б2Ь
уз(а), предлог; дужа форма долази укисјелити (дијал. арх.), стандардно
обавезно испред заменичких ен­ је укиселити, в. кисео
клитика (уза .ме, уза се); испред уклештење, уклештити, уклетћи­
речи које почињу гласовима с, з, вати (ек.), т. б8i; не укље­
т, ж у принципу су могуће обе уклијеттити (ијек.); не укљештити,
форме; у свим осталим случај е­ т. б8i
вима искључиво долази краћа укљеттење, укљешћивати (ијек.),
форма, т. 94а(2); одвој. писање т. б8i
уза .ме, уза њ итд., т. б2а(б) у ковитлац, т. б2Ь
узак, уска, уско, т. 75 у корак; уп. и под корак, корак у

узалуд корак, т. б2Ь


узаман (прил., у зн. 'узалуд') у коттац, т. б2Ь
уза ме, б2а( б), Ь украј (предл.), в. крај
у зао час, т. б2Ь Украјинка, дат. -ки, ген. мн. -ки, т.
узасве (прил., 'ипак, и поред'), али: 8БЬ(Б)
УКРАЈИНСКА ИМЕНА - УНАОКРУГ 483

украјинска имена, т. 106d Улћинаку (алб. Ulqinaku), В. т.


Украјинска Совјетска Социјали- 107Ь(2)
стичка Република, т. 20с улубљење, Т. 79
укратко, т. 62Ь улудо (прил.)
укривати (не укријевати), т. 68а(4)
Уљанов (рус.), Т. 156Ь
укриво
уљез, ијек., али тако и у ек. (необ.
укротитељка (дат. -ки)
је ек. улез п)
укрстити, УI{рштен, укрштати (укр­
штавати, укршћивати), т. 87, уљепак (-пка, МН. опци, -пака), ијек.

87Ь(7) уљеJliи, уљести, В. -љећи, -љести

укруг: ишао је YKPYZ, т. 62Ь умало (прил.)


укрупно умастити, В. замастити

УКТ фреквенција, предност одв. умаћи и умакнути, В. одмаћи


писању, т. 51с умах (прил.)
укућанка, дат. -ки, ген. мн. -ки, уместан, -сна (ек.)
укућанкин, т. 85а, 86Ь(7) уметак, -тка, МН. умеци, -така, Т.

ул., скраћ. 'улица', т. 225с 8Љ


улагачки, т. 82с(2) умети (ек.), умем, умеју, умејући,
улажење (према улазити) умеј, умејмо, умех-уме (и умедох­
улево (ек., прил.), т. 62Ь -умеде), умео-умела, умејах-умеја­
улез, в. уљез ше, умевши; у служби футура ег­
улепак (-пка, мн. опци, -пака), ек. зактног и умеднем, умеднеш ИТД.;

улетати, В. долетати тако и разумети

улећи, улести, В. -лећи, -лести умилети (ек.), умиљети (ијек.), В.


уливати (некњ. улевати) у ек., ули- под милети

вати (и улијевати) у ијек., Т. 68а( 4) умимогред, Т. 62Ь


улизак (-ска, МН. -сци, -зака) умити, В. мити

улијево (ијек., прил.), Т. 62Ь умјестан, -сна (ијек.)


улијетати, В. долијетати умјети (ијек.), умијем, умију, умију­
улица - вел. словом кад је обавезни ћи, умиј, умиј мо , умјех-умје (и
део имена: Улица платана, Улица умједох-умједе), умио-умјела, уми­
поб(ј)еде; малим словом: улице (у­ јах-умијаше, умјевши; у служби
лица, ул.) Интернационалних футура егзактног и умједнем,
бриzaда и Браничевска (кад реч умједнеш ИТД.; тако и разумјети
"улица" служи за више имена); Ум(ј)етност на тлу Југославије (на­
дублетно кад је реч "улица" необа­ зив изложбе), Т. 30е
везна, а служи за једно име: улица умиогом и умногоме

(ул.) Интернационалних бриzaда умрети (ек.), умријети (ијек.), В.


и Улица (Ул.) интернационалних мрети

бриzада, улица (ул.) Српских вла­ умртвљење, Т. 79


дара и Улица (Ул.) српских влада­ умуюпути, умукнем, -кну, умукнух­

ра, улица (ул.) Браничевска и -умукну И умукох-умуче, умукнуо-

Улица (Ул.) браничевска-т. 36a-d -умукнула и умукао-умукла, умук-

уличарка (дат. -ки) нувши и умукавши (умући, умук­


улога (дат. -зи) нем, умукох, умукао-умукла)
уложак (-шка, МН. -шци, -жака) уназад; у назадак: све је окренуло у
уломити, В. сломити назадак, Т. 62Ь
ултра-: ултрадеснuца, ултразвук, унакрст, Т. 62Ь
ултраконзерватuван, ултраљу­ унакрстан, -сна, Т. 82а(2), 82Ь
бuчастu зраци, ултранационали­ унаоколо (прил., ретко и предл.)
за.м итд. унаокJlЭУГ (прил.)
484 УНАПРЕД - УСКРС

унапред (ек.), унапријед (ијек.) у"ола


унапредак (ек. и ијек., прил.) упопреко (ек.), УПОlIlријеко (ијек.)
-унг за -ONG у кин. латиници (изг. упоредо (прил., необ. упор ед)
[ung]): Мао ДедуН2, КвантУН2 или упослење и у"ошљење

ГуаН2дУН2, т. 134, 135 уииравитељка (дат. -ки)


У неврат (обичније у неповрат), т. у"рављачицин, т. 85с
62Ь у"раво (ређе управ)
у неДОlГлед, т. 62Ь упреIГНУТИ, обичније него уииреlilи, в.
унеке (прил., касно) под спрегнути

унеколико (прил.), али: у неколико упреко (ек.)


наврата уиирекрст (ек.), упријекрст (ијек.),
у неповрат, т. 62Ь прил.

унесен (не унешен), в. -нети, -нијети уииријеко (ијек.)


Унеско, ген. Унеска или UNESCO у"ркос (чему, не чега; ређе успркос)
(непром. или UNESCO-a), скраћ., УПрОlIlањ (прил., нпр. језди упро-
Т.228а пањ) и у пропањ (према пропањ,
унети (ек.), унијети (ијек.), унесен -пња 'галоп')
(не унешен), в. -нети, -нијети упропастити, упропаmlilен (упропа­
универзитет и Универзитет (у оп­ штен) , упропшmlliавати (упропа­
штем зн. или као скраћ. име), в. штавати) и упропаmlliивати, т. 87,
т.30с 87Ь(7)
Универзитет у !БеОlГраду, т. 30f у"ростити, у"рошlilен (упроштен),
унија; Унија (уместо САД; Јужноа- упрошlilење (упроштење), у"рош­
фричка Унија, истор.) lliавати и упроmlilивати (упрошта­
унијети, в. под -нети вати), т. 87, 87Ь(7)
уиитаристкиња, т. 82а(1) У "рсте: бројати, рачунати, знати
униформисати (униформирати), т. (као) у прсте, т. 62Ь; уп. и на прсте
100Ь у"устити, в. допустити

Унра, ген. Унре (UNRRA, не- ура (и хура, узвик)


пром.), скраћ., 228а у раскорак, т. 62Ь
унука (дат. -ци) урбанизам, -зма, урбаииист(а), мн.
унутра (прил.) -сти

уиутрашњотрlГОВИНСКИ урбанистика, дат. -ци, т. 86с


Унхошт (чеш. Unhost'), т. 173 уредничин, т. 85с
уњкати, уњкав и хуњкати и сл. уређивачициии, т. 85с
уоколо уретко (ек.)
уокруг уреlilи, в. рећи
уопlliе, в. под општи уријетко (ијек.)
У освит, т. 62Ь Урк (хол. Urk), т. 169
уосталом урма (не хурма)
уочи Урош Нејаки, т. 19а
уп., скраћ. 'упореди' YpYIГBaj (шп. Uruguay), т. 179
у lIIамет: узми се у памет, т. 62Ь уруд(ј)ети, в. под рудети
упеторо, т. 60е ус-, в. под ва-

упластитн, уплашlilен, уишашlliива­ у се ('у себе'), т. 62а(6)


ти, шваmћење, т. 87, 87Ь(7) усељење (не уселење), т. 79
У подне, т. 62Ь уситиио

у"ознавати, упознајући (не упозна­ ускладиштити, ускладиштен, ускла­

вајући) диштавати, т. 87, 87Ь( 6)


у lIIојас, т. 62Ь Ускрс (празник), ускршњи, т. 14f,
УСЛЕД - УШИТИ 485

15; ускрснути, ускрснуltiе и сл., уп. у таНЧИlIlIе, т. 62Ь


под васкрс-; о норм. поступку в. утаltiи, утакнути, в. таћи
под ва- утемељење, т. 79
услед (ек.), услијед и усљед (ијек.) утемељивачки, т. 82с(2)
услеIJIO (ек.), услијеlIlO (ијек.), прил. утеха (ек.), дат. -хи и -си
услијед и усљед (ијек.) утицај, утицајан, у ек. и ијек. (ијек.
услијепю (прил., ијек.) хс. утјецај, утјецајан)
услуга, дат. -зи, т. 86d утицати према утећи, у ек. и ијек.
усљед и услијед (ијек.) (ијек., сада углавном у ХС., утјеца­
уснени, УСlIlIенозубlIlIИ (сугласници) ти; за утијецати В. Т. 68а3), Т. 67с,
УСlIlIаванка (дат. -ци) 68а(3)
УСlIlIети, в. -спети утјеха (ијек.), дат. -хи и -си
УСIIlIИО (не успјео) , од успјети (ијек.), утјец-, В. под утицати
т.68с уто (прил., тада; али: у то доба)
УСlIlIјети, в. -спети, -спјети утока (дат. -ци)
УСlIlIоред и УСlIlIоредо, обичније упо­ утопија, утопијски, утопист(а), МН.
редо -сти

УСlIlIоставити и ваСlIlIоставити, о стил. Утрехт (трад., хол. Utrecht), Т. 166,


диференцијацији и норм. поступку 169
в. под ва- утрка (дат. -ци)
УСIIlIРКОС (чему, не чега), в. упркос утроје, Т. 60е
УСIIlIУТ: рекао је то некако успут, утроша][{ (-шка, МН. -шци, -шака)
путовао је и успут трzовао, т. 62Ь ухо, В. уво

усред (ек. и ијек.), предл. ухода, уходити (не ув-), Т. 70Ь


уста (ген. уста, не устију) УIЦело (ек.), УIЦијело (ијек.)
устав и Устав (као термин или као уч., скраћ. 'ученик', Т. 225с, такође
име акта), в. т. 30с 'учестали (глагол)'
усталaIЦ, устаоца и усталца, вок. ус­ учас (прил.)
таоче и усталче; мн. устаоци и учврстити, учвршltiеlIlI, учвршltiење,
усталци, усталаца, т. 91с(2) учвршћивати, Т. 87, 87Ь(7)
у ствари, т. 62Ь учеlIlIИЧИIIII (према ученица), Т. 85Ь
у С'ЈГОIIIIУ (устопице, устопце): пра­ учесто (прил.)
тити у стопу, стопу у стопу, т. учетворо, Т. 60е
62Ь учитељ (инстр. -ем), учитељевати и
у страну, т. 62Ь учитељовати

усукати, в. засукати учтив, Т. 79


YCYIIlIPOT (ретко), предл. уџбеник Ћорl}евића - Тодоровића -
у сусрет, т. 62Ь Предиlliа, Т. 56с
усути, в. засути уш, -и (мн. уши, ушИ И ушију)
усхт(ј)ети, в. под хтети ушивати (не ушијевати), Т. 68а(4)
утајив, утајити, т. 73а(1) у ширину, Т. 62Ь
У Тант, т. 56Ь ушити, В. шити
486 F - ФИЗИКА

С., скраћ. 'jemininum' (женски род) Феђа (рус. уоб.), т. 156с


F, скраh. 'фарад' (мерна јединица), Фејсал (ар.), т. 110Ь(1)
т. 226а фелдмаршал; фелд.марutал-лајт-
Фабијано (итал. Fabiano), т. 121 нант, генерал-фелд.мариtал
фабрика (у општем смислу) и Фа­ Феликс (енгл. Felix), т. 118
брика (као почетак имена), уп. т. Фелисија (енгл. Felicia), т. 118
30с Фелиција (чеш. Felicie), т. 105с
Фавзи (ар., уоб.), т. 110Ь(8) Фелицитас (не Феликитас), т. 98а
Фадиљ (алб. Fadil), т. 107Ь(2) фељтон, фељтонист(а), мн. -сти
фазон (ређе фазона) феМИШlIсткиња, т. 82а(1)
фајда и вајда Феникија, Фешпчаюш, Феничанка
факат (боље него факт), ген. фак­ (дат. -ки) , фенички и феничански
та, мн. факти и факта, ген. фака­ Феникс (не Феник), мит., т. 97с(2);
та, т. 94Ь(2) феникс (птица)
фактуристкиња, т. 82а(1) фер (непром. прид. и прил.), пише
фю{ултет и Факултет, филозофски се одвојено (нема оправдања за
факултет и Филозофски факул­ изворно писање fair): фер игра,
тет (у општем зн. или као име), фер поступак, фер односи, т. 50а
т.30с феријалац, -лца, вок. -лче, мн. -лци,
фаланга (дат. -ги), фалангист(а), -лаца, уп. дијеталац
мн. -сти феријалка, дат. -ки, феријалкии, т.
фали'Ш ('недостајати' и сл., погре­ 85а, 86с
шно је "хвалити"), фалинка (дат. ферије (ж. мн.); феријални, ферија­
-ци и -ки) и (мање обично) фа­ лац (-алца, -алче, мн. -алци, -ала­
линга (дат. -ги), фаличан, -чна ца); Феријални савез
Фалкао (порт. Falcao), т. 149 фермент (ферменат), ген. мн. -ната,
фам., скраh. 'фамилијарно' (о сло­ 94Ь(2)
бодном, нестандардном изразу) феро-, фери-, по правилу спојена
Фани или Фени (енгл. Fanny), т. 116 писање, т. 50d: феросулфаm, фе­
фантаст(а), мн. -сти, фЮlтастика ро.маzнетиза.м, ферихлорид; допу­
(дат. -ци), фантасткиња, т. 82а(1) штена и цртица, ради истицања

фарисеј (хс. фаризеј), т. 100f рашчлањености и посебног изго­


Фасмер (нем. Vasmer), т. 143 вора: ферu-соли, феро-легуре,
фасцикла (фасцикл) феро-једuњења.
фатализам, -зма, фаталист(а), мн. Феlliка (рус. Федька), т. 156с
-сти феудалац, -лца, вок. -лче, мн. -лци,
Фахрудин, Фахредин (ар.), т. l10f -лаца

фашизам, -зма, фашист(а), мн. -сти, феудализам, -зма, мн. -зми, -зама,
фаШИС'JГI{иња т. 94Ь(1)
ФБИ (FIВ:n:), скраh. т. 227Ь фешта, ген. мн. фешта, т. 94с(1)
Феба (не Фојба), т. 98а Фпща, ген. Фиде, поред ФИДЕ (FI-
фебруар, фебруарски; Фебруарска DE), непром., т. 228а
револуција Фидија (грч. Pheidias), т. 97а
федерализам, -зма, т. 94Ь(1) Физешабоњ (мађ. Fuzesabony), т.
Федеративна Народна Република 139
Југославија (истор.), т. 20а физика, дат. -ци, т. 86с; скраh. фuз.
ФИ3ИОЛ. - ФОРТЕПИЈАНО 487

физиол., скраћ., т. 225d Фјоренцо, Фјорентино (не "Фио­


фијакер, фијакерист(а), мн. -сти ренцо", "Фиорентино"), итал., т.
фијаско, фијаска (мн. ретка - фија- 121с
ска и фијасци; уп. конто) Флајано (итал. Flaiano), т. 122
Фијат (ФИА'f, FIIA'f) - фабрика, флаута, флаутист(а), мн. -сти, фла-
фијат - аутомобил, т. 28Ь, 29f; утисткиња

фијат 1100 и Фијат 1100, т. 29g; флексија, флексивнИј флексибилан


Фијатов аутомобил, т. 28с Флет (алб. Flet), геогр., т. 107Ь(1)
фикс-идеја, т. 50с(4); фиксни (фик­ Флора (енгл. Flora), т. 119а
сни курс, фиксна зарада) Флоренс (енгл. Florence), т. 118
-фил: аl-t2лофил, nолонофuл, славо­ флуид, т. 73а
фил, т. 49Ь флуктуација
филателија, филателист(а), множ. флуор; флуороrрафија; флуоре­
-сти, филателисткиња сцеПlција, флуоресцентан
Филетије (грч. Philoitios), т. 97а фоаје, -еа
Филип (енгл. Philip), т. 118 -фоб, -фобија форманти сложеница
Филип (нем. Philipp), т. 143 (као други део сложеница значи:
Филнп (франц. Philippe), т. 164 мрзилац, непријатељ): аl-t2лофоб,
Филипини, филипински, Филипи- 2ерманофоб, славофоб; аН2ЛОфо­
нац, Филипинка (дат. -ки); Фuли­ бија, 2ерманофобија, славофобија,
nинска острва т. 49Ь; фобија се јавља и као само­
фнлистар, фнлистарски, боље него стална реч (страх, а онда и
филистер, филистерски мржња).
фнлмоло['ија, т. 48а Фо['ел (нем. Vogel), т. 143
филозофија (не философија) , т. 98а фозrен (не фосген)
Фиља (алб. Filja), т. 107Ь фока (дат. фоки), т. 86с
Фиљине (итал. Figline), т. 122 фокстеријер
финале (једн. м. или с. рода: срешће фолија, фолије, фолији, фолију,
се у финалу), тако и nолуфинале, фолијом
четвртфинале; уп. осмина фи­ фолио (м.), фолија, фолију, фо­
нала и сл. лиом, т. 73с; фолио формат (фо­
финалист(а), мн. -сти, финалист­ лио-формат), уп. т. 50Ь(2)
киња Фолкландска острва (енгл., а у за­
финаПlС, финансије, фишаПlсијер, вршетку -LAND, уп. у истом за­
финансирати (хс. финанц-) вршетку и е, нпр. Кливленд) , т.
фиока, дат. -ци (т. 73Ь5) , фиочица 118
и фиокица фолклорнсткиња, т. 82а(1)
Фиренца (трад., итал. Firenze), т. фолксваrен (аутомобил), т. 29f
122 Фолкспартај (нем. Volkspartai), т.
фирер (малим словом), т. 33 143
фирнајз, фирнајс, фИРПlИС фонотека, дат. -ци, т. 48а
фито-: фит02е02рафија, фитоло­ Фоњод (ма!). Fony6d), т. 139
zиja, фитоnалеонтОЛ02ија и (ради форд (аутомобил), т. 29f; уп. и т.
истицања рашчлањености) фито­ 28Ь
-aHтpOnOHUМ; т. 49d Фордов аутомобил и форд, т. 28с
фића (аутомобил), т. 29f Форин офис, т. 21d
Фифа, ген. Фифе, поред ФИФА фОРИПlта (заст. форинт)
(FIIFA), непром., т. 228а формализам, -зма, формалист(а),
Фнцрој (енгл. Fitzroy), т. 118 мн. -сти

Фицџералд (енгл. Fitzgerald), т. 118 фортепијано


488 форум - фушун

форум; Форум (предузеhе) зин), т. 103е (франц. Fгащ;оisе, т.


фОСфОР-][Iентоксид, т. 50d; уп. и сум­ 164)
пор- ФранJlJ.ишек (пољ. Franciszek), т. 147
фото-: у спојевима, т. 49е. Спојено: Француска, француски, Француз,
фотосинтеза, фототераnија, Фрanщускиња; француз (алатка)
фотоhелија, фотохемија; фото- Француска револуција (име једног
2раф, фотozрафија, фототека одређеног догађаја), т. 27Ь
(дат. -ци), фототиnија. Предност француски (од француз-ски), т. 81а,
спој. пис. у уоб. терминима: фо­ 77а(2)
тоиздање, фотомонтажа, фото­ Франческо Солимена (итал. Fran-
папир, фотореnортажа, фоторе­ cesco Sоliшепа), т. 122
портер, фотореnродукција, фо­ Фрањо Асишки, т. 19а
тОСЛ02, фототехника, фотофи­ Фреди (енгл. Freddie), т. 118
ниш, фотоштамnа. Предност цр­ фреска, дат. -сци
тици у слободним и случајним ве­ фреско-: фреско-слика, фреско-сли­
зама: фото-атеље, фото-изло­ кар

жба, фото-материјал, фото­ фришак (необ. фрижак), -ш ка -


-св(ј)едочанство. При удвајању: боље св(ј)еж
сликарски и фото модели, уп. т. фронт: Солунски фронm, Сремски
фронm, т. 27d
53
Фрузи (од Фруг), т. 86а
ФО"lа, фочански, Фочак и Фочанин,
Фрушка гора, т. 21е
Фочанка (дат. -ки)
"фрушкогорски бисер" (вино), т.
фра (скр. од фратар) као титула
29f
пише се малим словом: фра Брне,
фрушкогорски ризлинг (вино), т.
фра Филип Лаштриh; ако се
29f
схвата као део имена, пише се
фудбал, т. 76е
великим словом: Фра Дијаволо, т.
Фудбалски клуб ЖељеЗlНшчар, т. 30е
19Ь; одвој. писање, т. 54а: фра (или фудбалски клуб Жељезни­
Брне, фра Брнин, фра Анf)елико, чар, схваћено описно)
фра Анf)елика Фуђен или трад. Фукјен (кин. Fu-
фрагменат и фрагмент, -нта, ген. jian,провинција), т. 134
мн. -ната, т. 94Ь(2) фузија, фузионисати (-ирати, уп. т.
фразеОЈПогија, фразеолошки 100Ь)
франак, -нка, мн. франци, -нака, т. Фукс (нем. Fuchs), т. 143
86а Фукуј (јап. Fukui), т. 123Ьс
франко; франко царина, франко ва- фундамент (фундаменат), т. 93Ь(2)
20Н, франко железничка станица, функција, функционалан; функцио-
уп. т. 50Ь нер, функционерка (дат. -ки)
франкоман, т. 49Ь Фуншал (порт. Funchal), т. 149
франкофиЈП, т. 49Ь фуриозан, -зна, т. 73Ь(З)
Франкфуртер алгемајне цајтунг, т. футуризам, -зма, фУТУРОЈПогија, фу-
24 турист(а), мн. -сти
24
Франс О][lсерватер, т. Фув,ЮУ (кин. Fuzhou, град), т. 134
Франсис (енгл. Francis), т. 116, 118 Фуџијама (јап. Fujiyama), т. 123Ьс
Франсиско (шп. Francisco), т. 179 Фуше ЈБулJlJ.изес (алб. Fush'e Bulqi-
Франсоа (франц. Fгащ;оis), т. 164 zes), геогр. в. т. 107Ъ(2)
Франсоаз (ж.), неприлагођени ном., Фушун (уоб. ум. прецизнијег Фу­
али с наставцима ж. р. (нпр. дат. шуен, кин. Fushun, град), т. 134,
Франсоази, присв. прид. Франсоа- 135
Х-ХАОС 489

х (чување, губљење, замена), т. 70- Хајрулах, Хајралах (ар.), т. l10f


72 Хакс (нем. Hacks), т. 143
х за грч. СН у унутрашњости и на Хаксли (енгл. Huxley), т. 118
крају речи, у срп. углавном и на халал(ити) и алал(ити), т. 70d
поч. речи (Apxu.мeд, хаос; карта) халаllIЉИВ, халаllЉИВОСТ (инстр.
т. 98Ь; в. и т. 100е -ошћу и ређе -ости) (не алапљив),
х (по правилу) за грч. Н (оштри T.70d
спиритус, спиритус аспер): Хера­ халас, в. алас

кле, херој; у визант. доба се није халва и алва

изговарало, па отуда историја, Халејева комета, т. 21е


Ирод, т. 98Ь, 100f Халид (не "Калид" или "Кхалед",
In, скраћ. у зн. 'час, сат', т. 226а ар.), т. 110Ь(3, 6)
ха и ха., Inа и Inа., скраћ. 'хеюnар', Халида (а не "Халиде", ар.), т.
т. 183с 110Ь(1)
хабати, хабање Халил (ар.), т. 110Ь(1)
хабер, не абер Халит (алб. Halit), т. 107Ь(1)
Хабзбурr (боље него Хабсбург), т. халиф (ређе халифа), поред калиф
76f(1) (в.)
Хабзбуршка монархија, т. 20е халка, в. алка

хаван, боље аван хало и ало (телефонски позив)


Хаваиа (трад., шп. НаЬапа), т. 178, халов, в. алов

179 ХаЛУlIка (слч. Chalupka), т. 159


Хавијер (шп. Xavier), т. 179 халуцииација, халуцииантаи, халу-
хавлија, не него авлија цинирати

хаrиоrрафија, хапюrраф хаљетак, -тка, мн. хаљеци-хаљетака

хад и ад, т. 70d; Хад (митол.) хаљкав, не него аљкав

Хадрамаут (ар.), т. 110Ь(8) хамајлија, в. амајлија


Хадсон (енгл. Hudson), т. 118 хамал(ин) и амал(ин)
хазрети: хазрети Алија, хазрети хамам и амам

Фатима, т. 19с хамбар, боље амбар


хаирли, хаирлија Хамиде или Хамида (ж. име, пере.),
хајат, в. вајат т. 112d
хајван и ајван, т. 70d Хамфри и Хемфри (енгл. Humphry,
хајвар и ајвар -теу), т. 116,118
Хајдар (ар.), т. 110Ь(7) xaHrap (не ангар)
хајде (хајдемо и сл.), боље него ајде Хаип.юу (кин. Hangzhou, град), т.
Хајделберr (нем. Heidelberg), т. 143 134
хајдук; Хајдук (фудбалски клуб) хаидрак, не него андрак

Хајдук Вељкова (улица), т. 54Ь (и Хаиовер (нем. Наппоует), т. 143


Хајдук-Вељкова П). Хаи Пијесак, Хан Пијеска, пред-
Хајзинrа (хол. Huizinga), т. 169 ност одв. пис., т. 57с
хајка, дат. хајци, т. 86d ханума (не анума)
Хајие (нем. Heine), т. 143 ханџар (не анџар)
хајикел Хе-178 и Хајнкел Хе-178, т. Ханшуеј (кин. Hanshui, река), т. 134
29g хаос, хаОТИlJIан, -чна, хаОТИlJIlЮСТ

Хајирих (нем. Heinrich), т. 143 (хс. каос, каот-), т. 98Ь, 100е


490 ХАПС - ХЕНИГ

х:шс (не апс) , ха][lсана, хапсити, хап­ (ген. -савца, вок. -савче), хвалиша
шеник итд.

харам, харамија (не арам и сл.) хвашпи (недостајати и сл.) - не


харамбаша (не арамбаша); Ко­ него фалити
сmреш харамбаша, ген. Косmреш­ Хвалов зборник, т. 29Ь
-харамбаше и Косmреш харамба­ хваљење (не хвалење), т. 79
ше, т. 55Ь
хват (ген. мн. хватова и хвати), не
Харанги (ген. -ија, ма!). Haranghy
фат
ум. Harangi), т. 139
хватати, хватаљка (дат. -ци), хват­
харач (не арач)
Хари и Хери (енгл. Напу), т. 118 љика (дат. -ци)
Харибда (грч. Charybdis), т. 97а Хвостанска епархија, в. епархија
харинга (дат. -нги, ген. мн. -нги и Хвосно и т. 26аЬ
-нга), харингин, 85а, 86с Хе-178 (авион), т. 29f
хариш, не него ариш Хебеј (трад. Хопеј, кин. Hebei, про­
харлекин и арлекин винција), т. 134
Харлем (хол. Haarlem), т. 169 Хебреј, Хебрејка (дат. -ки), хебреј­
хармонија, хармоничан, хармониј- ски, обичније Јевреј итд.
ски, хармонијум и хармониј (-ија), хегемонија, хегемонист(а), мн. -сти
хармонизовати (хармонизирати) хедонизам, -зма, хедонист(а), мн.
хармоника, -ци, т. 86с -сти

Харолд и Херолд (енгл. Harold), т. Хејлунгl)анг (кин. Heilongjiang, про-


118 винција), т. 134
хартија, дат. -ији (за однос према хексаедар, -дра

карта в. т. 100е) хексорал (лек), т. 29f


харфа, харфист(а), мн. -сти, хар­ хектаедар, -дра
фисткиња (харфистица) хеlПО- (у називима мера које садр­
харчити (боље него арчити) же 100 јединица): xeKmozpaM, хек­
ХасанаГИНlща (-ичин), боље него mолumар, хекmомеmар

Хасан-агиница Хелен (енгл. Helen, т. 118, не "Хе-


Хасанагић, т. 56е лин", т. 120)
ха сна (не асна), варв. хелен-, в. под Јелини
хасура и асура, т. 70d хеленофил, т. 49Ь
хатар и атар ('подручје') Хелије (грч. Helios), т. 97а
Хатвани (ма!). Hatvany ум. Hatvani), хелио- ('сунце, сунцо-'): хелuozраф,
т.139 хелuоmераnuја, хелuоmераnuјскu и
Хауард (енгл. Howard), т. 119с хелuоmераnеуmскu, хелuоценmрu­

Хафиз (ар., не "Хафез"), т. 110Ь(6) чан, т. 49а (спој. писање)


Хафиз ел Асад, краће Асад (Ел хељда (не ељда), хељдовни
Асад), т. 23 хемија, хемијски (хс. кемија и сл.),
Хачинохе Uап. Hachinohe), т. 123Ь т. 100е
хаџи, одвојено, т. 54а: хаџи Тома, хемо- ('крв, крвни'): хемozлобuн,
хаџи Томин, Хаџи Ћерина улuца, хемодuјалuза, хемороиди, хемофu­
Хаџи Проданова улuца (вел. сло­ лuја, хемофилuчар, т. 49а (спој.
вом ако се схвата као део имена, писање)
т. 19Ь) хемосорпција (хс. кемосорпција)
хаџиница, т. 74с Хемпшир (енгл. Hampshire), т. 118
Хаџиомеровић, т. 56е Хенан (кин. Непап, провинција), т.
Хаџиристић, т. 56е 134
хвала, хвалити, -лим, хвалилац (ген. хендек, в. јендек
-иоца, ген. мн. -лаца), хвалисавац Хениг (нем. Hennig), т. 143
ХЕНРИЈЕТ(А) - ХЛАПЕТИ 491

Хенријет(а) (енгл. Henriette), т. 118 дугодишњица; хиљаду девеinсто


Хенрик Осми или Хенрик VJJ]]I, 19а деведесет три (троје, тројица,
Херакле (Херакло) (грч. Неrаklёs), трећи), Т. 60аЬ
ген. -кла, Хераклов, Т. 97а хиљаду-дв(иј)е, Т. 59Ь
хералдика (дат. -ци), хералдички Хиљми (алб. Hilmi), Т. 107Ь(2)
хербаријум (хербариј), в. -иј, -ијум Хималаји (мн.), хималајски; Xuмa-
Херберт (енгл. Herbert), т. 119с лајске планине (није обично Хима­
лаја)
хереза, херетик (хс.), в. јерес
химба, химбен, химбеник, химбе-
Херзе (нем. Herse), Т. 143
ница
Хермес (мање об. Хермо), т. 97с(4)
Хименез (шп. Jimenez), Т. 175, 179
Херо и Хера, Хероја (грч. ж., мит.,
Химера (не Химајра), Т. 98а
друго је богиња Хера), Т. 97с(3)
Химеџи Gап. Нimeji), Т. 123с
Херодот
Хиос (и Хиј), в. -ес, -ос и -ус
хероика, дат. хероици, Т. 73а(5)
хероин, хероински, Т. 73а(5) ХИJllер- ('над, изнад' и сл.): хиnербо-
херој, инстр. херојем, херојски, хе­ ла, хиnерболоид, хиnеремија, хи­
роин, хероизам, -зма, хероизирати перинфлација, хиnероксид, хипер­
и хероизовати, Т. 73а(5) продукција, хиnертонија, хиnер­
херувим (хс. керубим), Т. 100f трофија, Т. 49а (спој. писање)
Херцег Нови (и П Херцег-Нови), ХИПIO- ('под, испод'): хиnохондрија,
предност одв. писању, Т. 57с; Хер­ хиnокористик (реч одмила), хи­
цегновљанин, Херцегновљанка покризија, хиnокрит (и ређе хипо­
(дат. -ки), Т. 48Ь, херцегновски, Т. крита), хиnотакса, хипотеза, хи­
58с потека (дат. -ци), хиnотетичан
Херцеговка, дат. -ки, Т. 86Ь(6) итд., в. Т. 49а
херцежица (од херцег), уп. Т. 85 ХИJIIОДРОМ, Т. 48а
Херцен (рус. Герцен), Т. 157е ХИПIOтенуза

Хесиод ХИJIIохондрија, ХИJIIохондар, -дра


хећим (не еhим) Хирошима (јап. Hiroshima), Т. 123Ьс
хефтати, хефтерица хирургија, хируршки (необ. хирур-
хигро-: хи2рометар, хи2РОСКОn, хи- гијски) и сл. (хс. кирургија и сл.),
2роскоnан и хи2роскоnичан, хи- Т. 100е
2роскоnија итд., Т. 49а (спој. писа­ хитац (хица, мн. хици-хитаца)
ње) Хитачи Gап. Hitachi), т. 123с
хидро- ('воДо-'): хидроавион, хидро­ Хју (енгл. Hugh), т. 118
авија ција, хидРО2рафија, хидроди­ Хјуго (енгл. Hugo, т. 118, не "Хју-
намика, хидроксид, хидРОЛ02ија, гоу", т. 120)
хидротераnија, хидроцентрала, Хјум (енгл. Ните), т. 116, 118
Т. 49а (спој. писање) Хјурон (енгл. Ншоп), т. 119а
хијат, хијатски (грам.) Хјустон (енгл. Houston), т. 118
хијерархија, хијерархијски хладнети, хладним, хладнео-хлад-

хијероглиф и јероглиф нела (ек.)


Хиландар, хиландарски (боље него хладњети, хладним, хладнио-хлад­

Хилендар итд.); Хиландарски ти­ њела (ијек).


nик хлаJllети (ек.), хлапим, хлапех, хла­
Хилари (енгл. Hilari), Т. 119а пљах, хлапео-хлапела; хлаJllјети
Хилверсум (хол. Hilversum), Т. 169 (ијек.), хлапим, хлапјех, хлапљах,
Хилда (енгл. Hilda), Т. 118 хлапио-хлапјела; хлаlJlИТИ (у ек. и
хиљада (тисуhа), хиљадарка (дат. ијек.), хлапим, хлапих, хлапљах,
-ци и -ки), хиљадугодишњи, хиља- хлапио-хлапила; тако и код сложе-
492 ХЛЕБ - ХРЕНВИРШЛА

них глагола као исхлаlJl(ј)ети, ис­ хорјат и хорјатин, хорјатка (дат.


ХЛШIlИТИ -ки), хорјаткиња, хорјатски, етим.
хлеб (мн. хлебови), хлебни, хлебар исправније него орјат итд. (обе
(вок. -ару и -аре), хлебара, хлеба­ вар. спадају у стилист. залиху, у
рев и хлебаров, хлебарица (-ичин), којој је нормирање само условно,
хлебарка (дат. -ки), хлебарница уп. т. 70d)
(ек.) хо-рук (узвик)
хлор (хс. клор), т. 98Ь i 100е хотелијерка (дат. -ки)
хљеб (мн. хљебови), хљебни, хље­ хоl1еш-неl1еш, т.59d
бар (вок. -ару и-аре), хљебара, Хорхе (шп. Jorge) , т. 179
хљебарев и хљебаров, хљебарица Хосе (шп. Jose), т. 179
(-ичин), хљебарка (дат. -ки), хље­ Хосеин (перс.), т. 1l2fg
барница (ијек.), т. 67 Хосров (перс.), т. 1l2h
хм-хм, т. 59е хоl1у-нећу; хоl1еш-неl!iеш
хмељ, инстр. хмељом Хохте (хол. Hoogte), т. 169
хмилети, хмиљети, не него милети, хохштаIllлер, хохштаIllлерка (дат.
миљети -ки), хохштаllIлерај, хохштаlJlле­
Хнуштја (слч. Hnust'a), т. 159 рија
хобер (брег; креста); у топонимији Хоцењ (чеш. Choceii), т. 173
и нар. топогр. терМИНОЛОГИЈИ Хщш (алб. Hoxha), т. 108
обично је обер Хо Ши Мин ИЛИ Хошимин (бивши
Хог (хол. Hoogh), т. 169 Сајгон), хошимински, т. 58с
Хојгенс (хол. Huygens), т. 169 Хоштка (чеш. Host'ka), т. 173
ХОКУС-IJIОКУС, т. 59а Храдец (чеш. Hradec), т. 173
Холанд (пољ. Holland), т. 147 Храдиште (слч. Hradiste), т. 159
Холандија, холандски (не холанде- Храдиште (чеш. НгаdiЉ~), т. 173
ски), Холанђанин (не Холандез), храшшац, -иоца, вок. -иоче, мн. -ио-

Холанђанка (не Холандескиња) ци, -илаца, т. 91с(1)


(хс. Низоземска и сл.), т. 100g храпшв, ХРШIШВОСТ, не рапав, рапа­

холестерин вост

Хомеин (геогр.), Хомеини (име), хрбат (ген. хрпта и хрбата), хрбатни


перс., т. 1l2fg и ХРlJIтени, ХРlJIтеница и хр][][тењача

Хомер (заст. Омир) ('кичма'; хс. краљешница)


хомо- ('исти, једнак, исто-'): хомо­ Хрватска, хрватски, Хрват, Хрвати­
zeH, хомолоzан, хомоним, хомофо­ ца, Хрвати'llИН; Република Хрват­
нија, уп. т. 49а ска, Хрватско приморје, Хрват­
Хомоље, хомољски, Хомољац, Хо­ ско коло (часопис), Хрватско на­
мољка (дат. -ки); Хомољске пла­ родно казаЛUUlте; уп. и под Гра­
нине дишће
Хонгконг или Хонг КOI!lГ (трад. хрвати се, хрвање, хрвач, не него

кин.), т. 133, 134; уп. и т. 76f(3) рвати се итд., в. т. 72


(изостанак једначења по зв.) Хрватско Загорје и Загорје, т. 22
Хонгконжанин (према Хонг Конг и хрватскоср][][ски, в. српскохрватски

Хонгконг, исп. т. 57с); хонгкон­ Хрватско-угарска нагодба, т. 27f


шки, т. 48Ь, 58с хрва'll, не него рвач, в. рвати се

Хондурас (трад., шп. Honduras), т. Хрвојев мисал, т. 29Ь


178, 179 хрђа, хрПјати, не него рђа, рђати,
Хорације (не Хоратије), т. 98а в.т.72
хоризонт хрljав, не него рђав, в. т. 72
хористкиња, т. 82а(1) хренвиршла, т. 50е
ХРЕНОВКА - ХУЊАДИ 493

хреновка (дат. -ци) -ће-ћемо-ћете-ће), као сврш. хтед­


хрестоматија, т. 100d нем, хтедну; хотећи (и хтећи; маље
хрзати, не него рзати, в. т. 72 об. хтејуhи); хтех-хте и хтедох-хте­
хрид (ген. хриди и хрид а) де; хоћах, хотијах, хтијах; хтео­
хриз- (испред самогласника), хризо­ -хтела; уместо заст. хтедбудем
('злато, златни') у сложеницама: употребљава се: будем хтео
хризантема (хс. кризантема); хри­ хтијење и хтјење (ијек., према хтје­
зоберuл, хрuзолuт, хрuзоnрас ти)
(драги каменови, хс. кризо-); Јо­ хтио (не хтјео), од хтјети (ијек.), Т.
ван Хризостом (обичније Ј. Зла­ 68с
тоуст) - т. 98Ь, 100 (уп. и хрисову­ хтио не хтио, хтјели не хтјели и сл.,
ља) Т. 59d (писаље без цртице)
хрисовуља (средњов. грцизам, зла­ хтјење и хтијење (ијек., према хтје­
топечатна повеља, 'златна була'), ти)
т. 98Ь (уп. и 10Of) хтјети (ијек.), хоћу-хоћеш-хоhе-хо­
Христ и Христос, ген. Христа (хрв. ћемо-хоћете-хоће (енкл.: ћу-ћеш­
Крист), т. 96 и 97с(1); уп. -ос -ће-ћемо-ћете-ће, одрично - нећу-
христијанизовати (хс. кристијанизи­ -нећеш итд.), као СВРШ. хтједнем,
рати), христијанизација, уп. т. хтједну; хотеhи (и хтећи; мање об.
100Ье хтијуhи); хтјех-хтје и хтједох-хтје­
хришliанин (мн. хришћани), хриш­ де; хоћах, хотијах, хтијах; хтио (не
Jliанка (дат. -ки), хришћанство (хс. "хтјео"), хтјела; ум. заст. хтједбу­
кршћ-) дем употребљава се: будем хтио
хром,хромирати,хромид,хромоли­
хубав, обичније убав
тографија и сл. (хс. кром, кроми­
Хубеј (не Хубеи; кин. Hubei, про­
рати итд.), т. 100е
винција), Т. 128
Хроматка (чеш.), т. 76f(2)
худети (ек.), худјети (ијек.), худим;
хроиика, хроничар, ХРOlшчан, хро­
имперф. хуђах; худео-худела (ек.),
нички; хронограф, хронологија,
худио-худјела (не худјео) (ијек.);
хронометар, -тра, ХРОНОСКОII (хс.
худећи
кроника итд.)
худити, не него удити
ХРОllац, -пца (не ропац)
Хрохот (слч. Hrochot'), т. 159 Хуј (хол. Hoei), Т. 169
хр"а (не рпа) хука, дат. хуци, Т. 86d
хр"тени и сл., в. под хрбат хум; Хум (геогр.), хумски, Хумља-
хрскав; хрскавица нин, Хумљанка (дат. -ки)
хрсуз (не рсуз) хуманизам, -зма, Т. 27g
Хрушчов (рус.) т. 156Ь хуманисткиња, Т. 82а(1)
хрчак (хрчка, мн. хрчци-хрчака и хумка (дат. хумци)
хрчкови-хрчкова) хумореска, -ски и -сци, ген. МН.

хс., скраћ. 'хрватскосрnскu' (о јези­ -сака и -ски, Т. 86с


ку), у овој књизи И 'хрватска Хумци (део Никшића), Т. 14с
стандардизацuја' Хун, МН. Хуни, Т. 14Ь
хс у кин. именима, не него с, сј Хунан (кин. Нипап, провинција), Т.
(Синхуа, Ли Сјенњен), т. 134 134
хтење (ек., према хтети) хунгаризам, -зма, ген. МН. -зама (по­
хтео не хтео, хтели не хтели и сл., зајмица из мађ. језика), Т. 94Ь(1)
т. 59d (писање без цртице) Хунгху (кин. Honghu, језеро), Т. 134
хтети (ек.), хоћv-хоhеш-хоће-хо­ Хуњади (ген. -дија, мађ. Hunyadi),
ћемо-хоћете-хоће- (енкл.: ћу-ћеш- '1. 139
494 ХУЊКАТИ - ЦЕЛИНА

хуњкати, хуњкав и уњкати и сл. Хурмузаки (рум. Hurmuzachi), Т.


хура, в. ура 152
хурија (у мусл. веровању), т. 34а Хусеин (ар.), Т. 110Ь(5,7)
хурма, не него урма Хуснн (ар.), Т. 110Ь(5)

ц за грч. ]к испред е и и, често у цвијетак, цвијетњак (и цвјетњак),


апелативима, ређе код личних и цвијеliе (ијек.)
географ. имена (циник, Сцила), т. Цвијети (ијек.), празник
98Ь, уп. и т. 100; в. И К цвијет мајке божје (бот.), Т. 28d
Ц за новогрч. TL (Боцарис), т. 99 цвјетати, цвјетање, цвјетнн, цвјет-
цзајап. ТS,т.123с(уп.Мацуја.ма)
њак (и цвијетњак), цвјетоносан,
ц за лат. С пред вокалом предњег
цвјећар, цвјеliара, цвјеliарка, цвје­
реда (Цицерон, Цезар), т. 98с
liарница, цвјећарство (ијек.)
С, скраћ. за 'кулон' (мера) и 'кар-
Цвијо, ген. Цвија и Цвије, дат.
бон' (тј. угљеник), т. 226а, 229с
Са, скраћ. за 'калцијум', т. 229с Цвију и Цвији, Цвијовиli, Т. 73Ь(4)
Цаватини (итал. Zаvаtiпi), т. 122 Цвикау (нем. Zwickau), Т. 143
Цавтат, цавтатски, Цавтаћаннн, цвилети (ек.), имперф. цвиљах; цвн­
Цавтаћанка (дат. -ки) љети (ијек.), имперф. цвиљах,
цакљење, т. 79 цвилио (не цвиљео), цвиљела; цви­
Цанела (итал. Zanella), т. 122 лити (у ек. и ијек.), цвилих, цви­
Цампа (итал. Zampa), т. 122 љах, цвилио-цвилила

цар; цар Лазар, ген. цара Лазара, у цврчак (-чка, МН. цврчци-цврчака),
песмама и цар Лазара (цар-Лаза­ Т. 79, 86а
ра), т. 54Ь CGS систем (допуmтено и СGS-си­
Цариброд, царибродски, Царибро­ стем), Т. 51с; уп. и 227Ь
ђанин, ЦариброJljанка (дат. -ки) цев, цеваница, цеваст, цевчица, це-

Цариград (данас уоб. Истамбул), вовод (ек.)


цариградски, Цариграђанин, Ца­ цев ка (дат. -вки и -вци), ек.
риграђанка (дат. -ки) Цеглед (мађ. Cegled), Т. 139
царичин (према царица), т. 85Ь цедитн, цедило, цедиљка (дат. -ци),
Царско Село (рус. Царское Село), цеднште, цеђ (ген. цеђа и цеђи,
грам. прилагођавање, в. т. 157Ь инстр. цеђом м., цеђу и цеђи ж.),
(уп. и под cd) цеђење (ек.)
цватети (цватим, цватио-цватела), Це.дур, 5lb; Це-дур лествица (ек.,
ек. ијек. љествица), т. 53
цватјети (цватим, цватио-цватјела), Целе (нем. Сеllе), Т. 143
ијек. Целебес (не Сулавеси)
цвет, цветак, цветати, цветни, цвет­ Целзијус, Целзијусов (боље него
њак, цветњача, цветолик, цвето­ Целзије, Целзијев); Целзијусови
носан итд. (ек.) степени или степени Целзијуса
Цвети (ек.), празник целац, -лца (непрогажен снег), ек.
цвећар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем целив и целов, целивати, целивање

и -ом), цвећарев и цвећаров (ек.) (ек.)


цвијет (мн. цвјетови, не цвијетови), целина, целица; целити (ек.)
ЦЕЛО- - ЦЈЕЛИНА 495

цело-: целовечерњи (нпр. филм), це­ (народ); (фиг.) циганин и сл.; ци­
локупан, -пна итд. (ек.) гани (ситан град, соља, солина), т.
целов и целив (ек.) 14Ь; ЦИП'анка (бот.), т. 28е
целовит, целовитост (ек.) цигла (не цигља)
целулоид -ција и -тија, в. т. lOOd
целцат, целцит (цео целцат, цео цијановодоник, цијановодонични
целцит), ек. цијев, цијевка (дат. -вки и -вци) ,
цељење (ек.) ијек.
цемент; nортланд цемеюn, т. 50Ь(1) циједити, цијеl) (ген. цијеl)а и ције­
цена, ценити (имперф. цењах; трп. l)и, инстр. цијеl)ом М., цијеl)у и
прид. цењен), ценик, ценовник; цијеl)и ж.), цијеl)еље (ијек.)
ценкати се и цењкати се (ек.) цијел, в. цио
центар, -тра; Центар за рехабили­ цијелац (ген. цијелца); цијелити,
тацију (скр. Цеюnар) , Центро­ цијељење (ијек.)
кооn (предузеhе) цијена, цијенити (имперф. цијењах,
центаур, в. кентаур трп. прид. цијењен), цијењење (не
центиметар (скр. ЦМ) и санти метар цијенење), ијек., в. т. 66Ь
(СМ) (поред скр. ст) цијепити, цијепљење (ијек.)
централизам, -зма, т. 94Ь(1), цен­ цијукати, цијучем
тралист(а), мн. -сти, централизо­ циклоп, IЩИКЛОJII, в. киклоп
вати (-ирати; уп. т. lООЬ) цикцак (прид. непром): цикцак кре-
цењење (ек.) тање, цикцак линија, т. 50а, 59а
цео (не цел), ек. цинкографија, т. 48а
цеJllещш (према изумитељу), т. 28а lЩинцарин, мн. Цинцари, т. 14Ь
lЩепеш (рум. Tepe~), т. 152 lЩинцар-Марковиlli (презиме); тан-
цепидлачити, цепидлака (дат. -ки), дем Цветковић - Цинцар-Марко­
цепидлачки (ек.) вuћ, т. 199а
цепити (ек.) цно (цијел) , цијела, цијело (ијек.),
цепка (дат. цепки, ген. мн. цепки и т. 91е
цепака), цепкати (ек.) ционизам, -зма, ционист(а), мн. -сти
цепљење (ек.) lЩипар, в. Кипар
цептети (цептим, цептео-цептела), ципелар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
ек.; цептјети (цептим, цептио-цеп­ и -ом), ципеларев и ципеларов
тјела), ијек. IЩИJllријан (пољ. Cyprian), т. 147
церада и цир ада IЩИJllријан (слч. Cyprian), т. 159
lЩербер, цербер, в. Кербер цирада и церада

lЩерска битка, т. 27d lЩирих (нем. Zi.irich), т. 143


цесар цирка (плеонастично је и погре­
цеста (ген. мн. цеста); Нова цеста шно "цирка око")
(назив улице), ек. и ијек., т. 67 ЦИРIШ, мн. цир кл ови (обичније ше­
lЩетиље, lЩетињанин, мн. Цетиња­ стар)
ни, lЩетињанка, дат. -ки, цетиљ­ циркулација, циркулациOlШ, цирку­
ски, т. 14Ьс лисати (-лирати, т. lООЬ)
цеце мува, мува цеце (и муха) , т. 59а цјеваница, цјеваст, цјевчица, цјево­
ци за лат. Т! испред вокала (нација, вод (ијек.)
Хорације) , т. 98с, уп. и т. lOOd цједило, цједиљка (дат. -ци), цједи­
IЩИА (CIA), непром., поред lЩија, ште (ијек.)
Ције, Цијин, т. 228а цјелив и цјелов, цјеливати, цјели­
lЩиганин, мн. Цигани, lЩиганка, дат. ваље (ијек.), уп. т. 67
-ки, IЩИПlllJlче, lЩиганчад, цигански цјелина, цјешща (ијек.)
496 ЦЈЕЛОВ - CF.

цјелов и цјелив (ијек.) црнци (не Црнци), т. 14Ь


цјело-: цјеловечерњи (нпр. филм), црнети (ек., постајати црн), црњети
цјелокуnан, -пна итд. (ијек.) (ијек.); уп. црнити
цјеловит, цјеловитост; цјелцат (цио Црни (лични надимак), т. 14а
цјелцаm, цијели цјелцати) , цјел­ црнити (чинити црним)
цит (ијек.) црнка, дат. црнки, т. 86Ь(7)
цјеник и цјеновник, цјенкати се (не црно-: црноок, црноока (им. ж. ро­
ценкати се) и цјењкати се (ијек.) да), црнокос, ЦРН02лав итд.; црно­
цјеШIДлачити, цјепидлака (дат. -ки), -жуm, црно-црвен; црно-бели (цр­
цјепидлачки (ијек.) но-бијели) дрес, црно-бела (~~pHO­
цјепка (дат. цјепки, ген. мн. цјепки -бијела) од(ј)ећа, црно-бели (црно-
и цјепака), цјепкати (ијек.) -бијелu) дресови, али: црнобели
ЦК, скраћ., т. 227с (црнобuјели) телевизор, филм и
-цка: -цкица, к остаје неизмењено: сл., т. 58g
коцкица, рецкица итд., т. 85d(1) Црногорац, Црногорка, ЦРНОГОРСI{И
СП, скраћ. за хлор, т. 229с (т. 58с);
цм (ст), скраћ. 'цeHтu.мeтap', т. црногорска лозовача, т. 29f
226а; уп. сантиметар, центиметар црнограб, т. 49а
црвенети (ек., постајати црвен), црно-жута застава (Аустроугарске),
црвењети (ијек.); црвенити (чи­ т. 58g; црно-жута (црножута) мо­
нити црвеним); црвењење нархија (ум. Аустроугарска), т.
Црвени Облак (индиј. име), т. 19е 20е
Црвенкапа, Црвенкапица (име из црнојка, дат. -ки, црнојюш, т. 85а,
приче) 86Ь(7)
црвенкастожут, т. 58g црношљива, т. 49а
црвено-бели (дресови) ек., црвено- црњети, в. под црнети

-бијели (дресови) ијек., т. 58g црпка (дат. црпки и црпци, ген. мн.
црвено острво (ум. Куба), т. 20е црпки и црпака)
црвеносмеђ, т. 58g црпсти, црпем (црпу, црпећи, цр­
црвенперка, дат. -ки, ген. мн. -пе­ пао-црпла, црпен); вар. црпити,
рака и -перки, т. 78 црпим (црпе, црпећи, црпио-црпи­
црвењ-, в. под црвенети ла, црпљен); тако и ИСЦРПСТИ и
црево, цревце, цревни (ек.); цревар, исцрпнти, ПIоцрпсти И ПОЦРIШТИ;

цревара (ек. и ијек.) прва вар. је старија и даје јој се изв.


цреп, црепња (ек.); ек. и ијек.: цре­ стилска или и нормативна предност

пана, црепар, црепара, црепарни­ цртанка (дат. -ки и -ци, ген. мн.
ца,црепаст,црепи~,црепуља,цре­ -нки, необ. -нака)
пуљар, уп. т. 66а цртач (инстр. -ем), цртачев; цртачи­
цријево, цријевце, цријевнн (ијек.) ца, цртачнцин, т. 85с
цријеПI (мн. црепови), цријепња (и­ цртеж (инстр. цртежом)
јек.) цсл., скраћ. 'црквенословенски', т.
I.I{риквеница, цриквеиички, Црикве­ 225f
НИЧaDIИН, Цриквеничанка (дат. Сп, скраћ. за бакар, т. 229с
-ки) цуретак, -тка (мн. цуреци-цуретака)
Црна !Гора (земља), Црна гора (пла­ цурити (у ек. и ијек., боље него
нина); Стара Црна Гора цурети, цурјети), цурио-цурила
Црна река (река и предео), т. 21е; I.I{yруга (јап. Tsuruga), т. 123с
црноречки, I.I{рноречанин, Црно­ I.I{yруока (јап. Tsuruoka), т. 123с
реч анка (дат. -ки) сС., скраћ. 'confer' (аналогно уп.,
црнац, црнкиња, црнче; амерички исп.), т. 226Ь
Ч. - ЧЕСТ 497

ч. и ч, скраћ. 'час', т. 183а чашка (дат. чашки, ретко и чашци)


ч и вј за итал. африкате (Пучuнu, чвор (мн. чворови); Гордијев чвор
Ћенова), т. 121а, 122 чворуга, дат. -зи, т. 8бd

I ч и ђ за рум. африкате (Мuрча,


ЋеорЬе), т. 151, 152
чврљуга, дат. -зи, т. 8бd
чегртаљка, дат. -љци, ген. мн. -ки,

ч а не ћ за јап. СН (уп. Хumачu, уп. т. 8БЬ


Хачuнохе и сл.), т. 123Ьс чедоморка (дат. -ки)
ч У пере. именима (нпр. Чубак), за чежња (од чез-), т. 77Ь
разлику од ар. т. 121а Чезаре (итал. Cesare), т. 122
Чабеј (алб. ~abej), т. 108 чезе мн. (ген. чез а)
чавао (чавла, ген. мн. чавала) чекмек-ћуприја, т. 50с(1)
чарка (дат. чавци), чавчији (чавчји) чеКРI{ (мн. чекрци-чекрка)
Чаир (део Ниша), уп. т. 14с челенка (дат. -ци); чекрк-челенка и
чајанка, дат. -нци и -ки, ген. мн. чекрклu челенка

-ки, уп. т. 8БЬ челик; XPOJrt-челuк (хром челик) и


чакавизам, -зма, мн. -зми, -зама, т. хромни челuк, хром-нuкал челuк и

94Ь(1) хром-нuкалскu челuк (уп. и т.


Чаковец (-в ца) , Чаковчанин, Ча­ 100е); БаUI-Челuк
ковчанка (дат. -ки) Челини (итал. Cellil1i), т. 122
чамац (чамца, мн. чамци-чамаца), челисткиња, т. 82а(1)
чамџија, чамџијски чељуст, чељусни, чељусница

чамети, чамјети, не него чамити чемерика (дат. -ци), бот.


чамчић (дем. од чамац), т. 85d Ченгић Вила (предност одв. пис.),
Чанг Кај Шек, трад. кин., 103Ь т.57с
чангризати, чангризало, чангризав Ченстохова (пољ. CZCistochowa), т.
и чангрижљив; употребљава се и 147
џангризати итд. Чепел (мађ. Csepel), т." 139 v

Чангчуен (кин. Chal1gchul1, град), т. Червена Речица (чеш. Сегvешi Reci-


134 се), т. 171
Чангша (кин. Chal1gsha, град), т. 134 черга (дат. черги, ген. мн. черrn и
чандрљив и џандрљив черга)
чардачић (дем. од чардак), т. 85d чергар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем
чарка (дат. чарци) и -ом), чергарев и чергаров
Чарли (енгл. Charley, Charlie), т. чергица, т. 85d
119с Черкез Садовина (предност одв.
Чарлс (енгл. Charles), т. 118 пис.), т. 57с
чаршав Чернауци (py~. СеrпаЩi), т. 152
часком и часом (прил.) Черни (чеш. Сеrпу), Черног итд., т.
-часовни: чеmрдесеmосмочасовнu,
105Ь
48-часовнu, т. БОс . Черчил (енгл. Churchi1l), т. 119с
Ч~ска или Чешка Камењица (чеш.
частан, -сна, т. 82а(2), 82Ь
Ceska Kamel1ice), т. 105с
частити, чашћен, чашћење, чашћа­
Ческе или Чешке Будјејовице, Че­
вати, т. 87, 87Ь(7) ских или Чешких Будјејовица, т.
Чачак,чачански,Чачанин,Чачанка 105а
(дат. -ки); чачак (коло); чачанка чест (комп. чешhи), често (комп.
(дат. -ки и -ци, ракија), т. 29f чешhе); погрешно је "често пута"

32 Правопис (ек.)
498 ЧЕСТЕРТОН - -ЧИЦИН

Честертон (енгл. Chesterton), т. 113 Чех, мн. Чеси, т. 86а


честерфИЈЈIД, ген. мн. честерфилда, Чехович (пољ. Czechowicz), т. 147
т. 94Ь(3) Чеховљев, чеховљевски, т. 15
честитка (дат. -итки, обичније него ЧехословаЧIШ, Чехословаци, чехо-
-ици) словачки, Чеси и Словаци, чешко­
Четатеа (рум. Cetatea), т. 152 -словаЧI{И (нпр. односи) чешки и
четверац (не четворац) словачки, т. 49f(2)
четворо (и четверо у западнијим ЧеШIШ (Чешке, у Чешкој), чешки,
шток. срединама, тако и у сложе­ Чех, Чехиња
ницама), промену в. под четири; ЧеШl{а или ЧеСl{а Камењица (чеш.
чеmворо-пеmоро Ceska Kamenice), т. 171
четворо-, формант у бројним сло­ чешко-словачки (нпр. преговори),
женицама: чеmворобој, чеmворо­ т. 58f(5)
браздни (уп. т. 82а3) , четворовр­ чешљарка (дат. -ци), зоол.
стан, четворогодu~uњu, чеmворо­ чешљугаРl{а (дат. -ки)
губ, четвородневнu, четворолu­ Чивава (а не "Чијуауа", шп. Сl1ilша­
стан (-сна), четвОРОНОUlке, че­ hua), т. 178, 179
творострук, четвороугао (хс. че­ ЧИl{аго (енгл. Chicago, т. 118; не
творокут и четверокут), четво­ "Чикагоу", т. 120)
роугаон, четвороугласт, четво­ чијигод, чијагод, чијегод (неодр.
роуглu, чеmворочлан итд. (и че­ зам., нечији); чији год (било чији),
тверобој итд.) чији му драго итд.
четвртфинале, уп. финале чи кица (хип.), т. 85d(3)
четвртиНlШ (дат. -ки, ретко и -ци) чил, в. чио

-чети у слож. глаголима, образац в. Чиле (шп. Cl1ile), т. 179


под почети чилеанац, -нца (учесник Светског
четири, четирију, четирима и четир­ фудб. п'рвенства у Чилеу), т. 28е
ма; четворица; четворо (четверо), чилети (ек., не чилити), чилим, чи­
-рома и -рма, ретко -рога и -рга, ле, чилећи, чилех, чиљах, чилео­
-роме и -рме, -рим; четвори (четве- -чилела; тако и ишчилети

ри), -е, -а (нпр. четворе очи); грам. чиљети (ијек., не чилити), чилим,
систем је као под ДВА (в.), уз чиле, чилеhи, чиљех, чиљах, чи­
смањену променљивост осн. броја лио-чиљела; тако и ишчиљети

(од пет надаље она сасвим нестаје) чинилац (чиниоца, мн. чиниоци-чи-
и зб. на -ро (код виших бројева нилаца)
још се смањује); в. и посебно че­ ЧИlшвети (итал. Cinquetti), т. 122
творо, четворо- чио (необ. чил), чила, чило, т. 91е
четиристо, четири стотине: четuрu­ чист (комп. чистији, не чишћи)
сто седамдесет (и) осам (осморо/ чистити, чишћеll, чишJliење, т. 87,
осмеро, осморица, осми), четири 87Ь(7); уп. рашчистити
стотине седамдесет (и) осам, т. ЧИСТlШ, дат. -ки, ген. мн. -КI1, т.
60аЬ 82а(1)
четка (дат. четки, ген. мн. четака), читалац, -аоца, вок. -аоче, мн. -ао-

т. 86Ь(3) ци, -алаца, т. 91с(1)


четкар (вок. -ару и -аре, инстр. -ем читаНlШ (дат. -ци)
и -ом), четкарев и четкаров читан чи ца (од читанка), т. 85d
четкица, т. 85d(1) читлук (мн. читлуци-читлука); чu-
четрдесет; четрдесетпетица (нпр. тлук-сахuбuја
соба бр. 45); четрдесеттреlliина -чицин у присв. прид. према име ни­

(разломак, 1/43) цама на -чица: спремачuцuн, про-


ЧИЧА - ЏЕМС 499

давачицин (не спремачичин, про­ Ч:у Де (маршал, трад., кин. Zhu


давачичин), т. 85с De), т. 133
чича: чича Марко, чича Марка, чудовиштан (чудовишан), -шна, в.
чича Марку, т. 54Ь (и чича Марко, т. 82Ь(4)
чича-Марка П); Славииta Вајнер чука, дат. чуки, т. 86с
Чllча, т. 19 Ч:укарица (део Београда), чука­
Ч:јерни (слч. Cierny), т. 159 рички
-чка : -чкица, к остаје неизмењено: чу кица (према чу ка = брежуљак),
мачкица, РУЧКllца итд., т. 85d(1) T.85d
чобаничин (према чобаница), т. 85Ь
чукун-: чукундед(а) (ек.), чукундјед
чобаНIШ (дат. -ки), чобанкин
(ијек.), чукунбаба, чукунунук(а);
човек, човечји (човечији), човеко-
чукунчукунбаба и чукун-чукунба­
љубив, човечанство (ек.)
ба, т. 49d
Ч:овић Поље (предност одв. пис.),
Ч:ункинг или Ч:унгкишг, трад. (кин.
Т.57С
Chungjing), не "Чунгђинг", т. 133,
човјеl{, човјечји (човјечији), човје-
Iшљубив, човјечанство (ијек.) 134
Ч:ок (рум. Cioc), т. 152 чу"ерак, -рка (мн. чуперци-чупера­
Ч:окај (јап. Chokai), т. 123с ка)
Ч:орни или Ч:орниј (рус.), ген. само Ч:уруг, чурушки, Ч:уружанин, Ч:уру­
Чорног(а) итд., в. т. 157d жанка (дат. -ки)
чоха (и чоја) , т. 70с; уп. и т. 86с чути, чујем, чујући, чуј, чух-чу, чу­
(дат. чохи) вен; тако и од слож. глагола као

чтеније (термин), т. 79 зачути, начути и сл.

Ч:убак (ч у пере. именима), т. 112а Ч:УЧУI{ Стана, Чучук Стане итд. (ис­
Ч:убура (део Београда), т. 14с тор.), т. 54а

џ за ар. ,,џим", али у Египту г, т. џачиlli (дем. од џак), т. 85d


110Ь(2) - уп. Џумхурuја према ГУМ­ Џебел ел Лауз (ар.), т. 110Ь(8)
хурија Џебел ел ЈШ!ифа (ар.), т. 110с ..
џ а не ђ за јап. Ј (Фуџијама, џијуџи­ Џеђанг или трад. Ч:екјанг (кин. Zhe-
ЦУ), т. 123Ьс jiang, провинција), т. 134
џаба и џабе џез у спојевима, т. 59Ь(2), предност
џабаисати, џабаише (не џабајиса- одв. писању: џез .музика, џез са­

ти), т. 73а(3); уп. и -исати став, џез мелодија, џез певачица


Џама (јап. Јата), т. 123с итд.

џамадан и џемадан џезва

Џамбекар (а не "Џхамбхекар"), Џејкоб или Џекоб (енгл. ЈасоЬ), т.


хинд., т. 103с(1) 116
џанарюш (дат. -ци) Џек (енгл. Jack), т. 118
џангризати, џангризало, џангризав Џелал (ар.), т. 110Ь(1,2)
и џангрижљив, поред обичнијег џемадан и џамадан

чангризати итд. Џемиљ (алб. Xhemil), т. 107Ь(2)


џандрљив и чандрљив Џемс (енгл. James), т. 118
500 ЏЕНЕР АЛ - ШАРЕЊЕТИ

џенерал (заст.); Вуча џенерал Џозефнна (енгл. Josephine), т. 118


Џене1Г (енгл. Janet), т. 118 (не ,,џе­ Џој (енгл. Јоу), т. 118
нит", т. 120) Џолн (алб. Xholi), т. 108
џентлмен, џеН1Глменекн, џеН1Глмен- Џон (енгл. John), т. 118
етво Џорџ (енгл. George), т. 118, 119с
Џералд (енгл. Gerald), т. 118 Џорџнја (енгл. Georgia), т. 118
Џерн (енгл. Jerri), т. 119а Џоу Енлај (кин. Zhou Enlai, пол.),
Џерен .(енгл. Jersey), т. 118 т. 134 (старији начин писања: Чу
Џеен (енгл. Jessy), т. 118 Енлај, Чу Ен Лај)
џефердар (обичније него џефердан) џубоке, т. 50е
џнгернца Џудн (енгл. Judi) , т. 116, 118
џнјуџнцу, т. 59а џудо (ген. џуда-џуду итд. и мање
Џнлнјен (а не "Џилиен"), т. 113 обично џудо-џудоа); џудо сnорm,
Џнн (енгл. Јеап), т. 118 џудо рвање, џудо mакмичење, т.
ЏHHlГНe,·к:aH 50Ь(2)
ЏНII (аутомобил), т. 29f џул, т. 226а
Џо (енгл. Јо и Јое), т. 118 Џумхурнја (ар.), у Египту Гумхури­
Џозеф (енгл. Joseph), т. 118 ја, т. 110Ь(2)

ш за пољ. S испред [с] и на крају шанац (шанца, мн. шанчеви-шан­


речи (Лубаш, 3амошh) , т. 144,147 чева и шанци-шанаца); Римски
Шабац, шабаЧIШ, Шапчаннн, Шап- Шанчеви (насеље)
чанка (дат. -ки) Шангај (трад., боље него Шангхај),
шаблон (ређе шаблона) т. 133
Шанен и (западније) Шенен (трад.
Шабрнје (франц. Chabrier), т. 164
за две кин. провинције, у кин. ла­
шав, шава, мн. шавови (необ. шва,
тиници Shaanxi, Shanxi), т. 131,134
швови)
шансона (необ. шансон)
Шадов (нем. Schadow), т. 143 Шантоу(кин.Shапtоu,град),т.134
шајка (дат. шајци) Шантунг (трад., или Шандунг по
шака (дат. шаци), т. 86d транскр. систему, кин. Shапdопg,
Шаља (алб. Shаlё, Shala), геогр., т. провинција), т. 134, 135
107Ь(2) шанчнli (дем. од шанац), т. 85d
шаљење, т. 79 шаllат (шапата, необ. шапта), шан­
Шамац, шамачкн, Шамчаннн, Шам­ татн (шапћем, шапћу, шапћи)
чанка (дат. -ки) шапка (дат. шапци, ген. мн. шапки)
Шамјо (јап. Shamyo), т. 123Ь шарац (митраљез, т. 29f); Шарац
шаМllањ (име пића по геогр. поре­ (име коња, т. 31)
клу), т. 28а шаргареllа (поред мрква)
Шамнања, франц. (грам. прилаго­ шаренетн (постајати шарен), шаре­
ђавање), т. 103е ним, шаренео-шаренела (ек.)
шамннон, шамшюнка (дат. -ки) , шареннтн, -им (у ек. и ијек., чинити
шамшюна1Г нешто шареним)
шаМlIнта, т. 50е шарењетн (постајати шарен), шаре­
шамролна, т. 50е ним, шаренио-шарењела (ијек.)
ШАРКА - ШИМПАНЗО 501

шарка (дат. шарци) ][]IJ[екиб (ар.), т. 110Ь(1)


][]IJ[арл (франц. Charles), т. 164 ][]IJ[експир (енгл. Shakespeare), т.
][]IJ[аРЛО1Г(а) (енгл. Charlotte), т. 118 119Ь
][]IJ[аРЛО1Га (нем. Charlotte), т. 143 ][]IJ[елба (итал. Scelba), т. 122
][]IJ[аРЛО1Геlflбург (нем. Charlotten- шема, шематизам, шема1Гизова1ГИ и

burg), т. 143 схема итд.

шаров (шарени пас) и ][]IJ[apoB (име ][]IJ[емсудин, ][]IJ[емседин (ар.), т. 110f


пса), т. 31 ][]IJ[енlljин (алб. Shёпgjiп), геогр., т.
шароња (во шарене боје) и ][]IJ[ароња 108
(име вола), т. 31 ][]IJ[еније (франц. Ch~nier), т. 164
][]IJ[арпаlfl1Гје (франц. Charpentier), т. ][]IJ[eHjalflr (Шен'јаН2, кин. Shenyang,
164 град), т. 134
][]IJ[ap-пшаНИlflа, планина ][]IJ[apa (т. ][]IJ[ep (франц. Cher), т. 162
57d); ][]IJ[арплаНИlflац (човек са Ша­ шери-бренди, т. 50е
ре), шарплаlflинац (раса паса), т. ][]IJ[ecTa југословеlflска Оlflомастичка
48Ь; шарплаlflИНСКИ (т. 58с) конференција, т. 27 (или: УI југо­
][]IJ[apcko-пиндски планински СИС1Гем, словенска ... )
т. 58е(2) шестс1ГО, шест стотина; шестсто

шаруља (крава шарене боје) и ][]IJ[a- четрдесет (и) пет (nеторо/nете­


руља (име краве), т. 31 ро, петорица, пети), шест сто­
][]IJ[aT ел Араб (ар.), т. 110d тина четрдесет (и) пет итд., т.
][]IJ[а1Гобријан (франц. Chateaubri- 60аЬ
т. 164
and), шетати (шетам, ређе шећем), ше1Га­
(хол. Sjouke), т. 169
][]IJ[aYKe лащ (-аоца, мн. -аоци, -алаца), ше­
шах (владарска титула, само малим таљка (дат. -љци)
словом), т. 33 ][]IJ[е1Гланд (енгл. Shetland), т. 118
шаХИС1Г(а), мн. -сти, шахисткиња шећерли (прид. непром.: шећерли
шах-клуб, шах-гарнитура, т. 50с(4); кафа (кава), т. 50а
обичније шаховски клуб, шахов­ ][]IJ[ефер (нем. Schiifer, Schaefer), т.
ска шрнитура и сл. 143
][]IJ[axHaMa или ][]IJ[axHaMe (перс., на- шехер (град); Luexep Сарајево; Нови·
слов епа - боље прво), т. 112d шехер, Горњи иlехер; шехер-ћехаја
][]IJ[ахреза (перс.,), т. 112е (градски начелник)
шачица (од шака), т. 85d ][]IJ[ибеник, шибенски и шибенички,
шахисткиња, т. 82а(1) ][]IJ[ибенчанин, ][]IJ[ибеlflчанка (дат.
][]IJ[axcaBap (перс.), т. 112d -ки)
][]IJ[ацин, т. 85с шибљика (дат. -ци)
][]IJ[аша (итал. Sciascia), т. 122 ][]IJ[ид, шидски, Шиђанин, ][]IJ[иlljанка
][]IJ[BajJЦapcKa, швајцарски, ][]IJ[BajJЦa- (дат. -ки); Шидскu Бановцu
рац, ][]IJ[вајщаркиња (хс. Швицарска шизофреlflија, шизофреlflичар, ши­
итд.), т. 100g зофреничарка (дат. -ки), шизо­
][]IJ[ведска,швеДски,][]IJ[веђаIflИIfI,][]IJ[ве­ френичан, обичније него схизо­
ђашш (дат. -ки) френија итд.
][]IJ[вицарска, швицарски итд., в. Шизуока (јап. Shizuoka), т. 123Ьс
Швајцарска ][]IJ[ИКО (порт. Chico), т. 149
шеврљуга (дат. -зи) ][]IJ[илер (нем. Schi11er), т. 143
шевролет (аутомобил), т. 29f шиљак (шиљка, мн. шиљци-шиља-
шездесет (разг. шесет) ка)
шеик, мн. шеици, т. 73а шиљење, т. 79
шеј1Ган, т. 34d шимпанзо, мн. -нзи (хс. чимпанза)
502 ШИО МИ ГА ЂУРА - ШТЕДЈЕТИ

шио ми ЈГа 1&ура (шио-ми-га-Ћура), Шлезија), т. 144


предност одв. пис. т. 59е шљука (шљуки)
Шишюне (итал. Scipione), т. 121 шминка, дат. -ки, т. 86с
Ши:птар и сл., в. под Албанија Шмит (нем. Schmidt), т. 143
шипчица (дем. од шипка) шовинизам, шовинист(а), мн. -сти,
Ширакава (јап. Shirakawa), т. 123с шовинисткиња

широк (комп. шири) Шовљански-ЈКовач (непром.), жен-


шити, шијем, шију, шијући; шиј, ско двојно презиме, в. т. 56а
шијмо, шијте (т. 73с, 74е); ших­ ШОПИНЈГ, ген. мн. шопинга, т. 94Ь(3)
-ши, шио-шила, (за)шив(ши), ши­ шоу; Ulоу-бuзнuс
вен (необ. шит); тако и зашити, Шош (мађ. S6s, трад. правописом
ушити, подшити и сл. So6s), т. 139
Шицуејшан (кин. Shicuishan, град), Шпандау (нем. Spandau), т. 143
т.134 Шпанија, шпански, Шпанац, Шпан­
шишарка (дат. -ци, ген. мн. ши­ киња (хс. Шпањолска итд.), т.
шарки и шишарака) 100g; шпанац, -нца, мн. шпанци
шишка (дат. шишки, ген. мн. ши­ (учесник грађ. рата у Шпанији), т.
шака и шишки) 28е
шкода (аутомобил), в. т. 29f шпаркаса, т. 50е
школски предмети: малим словом у шпеI{улација, шпекулисати (-ирати,
случајевима описног казивања уп. т. 100Ь), шпекулант (у тргови­
(има слабе оцене из математике ни); уп. спекулација
и основа природе и друиl1nва) и шперплоча, т. 50е
великим словом када је потребно шпијун, шпијунка (дат. -ки, ген. мн.
прецизирати утврђени назив (при­ -ки) , шпијунирати
јавио сам испит из Математике шпирит и шпиритус

щ, т. 29d шрапнел (ређе шрапнела)


шкољка (дат. шкољци, ген. мн. шрафциrер, боље одвијач, одвртач
шкољака и шкољки) Шриланчанин (према Шри Ланка),
шкољчица (од шкољка), т. 85d Шриланчанка (дат. -ки); шрилан­
шкорпија (не него скорпија, осим у чански, т. 48Ь, 58с
спец. значењима, нпр. као астрол. штавише (штовише), плеон. је "чак
знак); шкорпион (оружје) штавише"
Шкотска, шкотски, Шкот, Шкот- Штајерска (дат. -ској), Штајерац,
киња (боље него Шкотланђанин, Штајерка (дат. -рки); штајерац
Шкотланђанка) (раса коња)
ШКРЈГа (дат. шкрги, ген. мн. шкрга) Штајн (нем. Stein), т. 143
ШI{риња и скриња Штајн (рус., боље него Штејн) , т.
шлаЈГВОРТ, ген. мн. шлагворта, т. 157е
94Ь(3) штака (дат. штаци), т. 86d
ШлезвиЈГ (нем. Schleswig), т. 143 штампар (вок. -ару и -аре, инстр.
ШлеЗВИЈГ-Холштајн, т. 57Ь, шле­ -ем и -ом), штампарев и штампа­
ЗIIШЈГхолштајнски, т. 58f(4) ров

шлем (мн. шлемови), ек. (каткад и -ште (а не -штје) за слч. -STE, в. т.


у ијек.) 159
Шлеска, Шлезија, уп. Шљонск -ште за чеш. -STE, т. 105с
шљака (дат. шљаци) штедети, штедим, штедео-штедела,

шљем (ијек., мн. шљемови) имперф. штеђах (ек.)


шљокица, т.85d штецјети, штедим, штедио-штедје­
Шљонск (пољ. Slqsk, поред Шлеска, ла, имперф. штеђах (ијек.)
ШТЕДЊА - ШЧИСТИТИ 503

штедња; Дан штедње штрајкачки, т. 82с(2)


штеточина (необ. штеточиња) штрајкбрехер, т. 50е, 76е
штнво, т. 79 штука (дат. штуки), штучји (штучи­
штишпн, штипам и штипљем, шти­ ји)
пају и штипљу, штипајући и шти­ штука (авион), т. 29f
пљући; штнпаљюn (дат. -аљци), т. .шћепан Поље (предност одв. пис.),
86Ь т.57с
ШТНј[)ЗI{, -рка (ређе штирка, ж.)
.шуберт (нем. Schubert), т. 143
.штирбеј (рум. ~tirbei), т. 152 шувака (дат. -ци), т. 86d
.шТНТЊИI{ (слч. Stitnfk), т. 159
.шујичин (према Шујица)
што било
шукун-: иtукунбаба, шукунунук и
што боље
сл., боље чукун­
што више (нпр. иlnlО више заради­
шумадијско-војвођаНСКII дијалекат,
ти); друго је што више (у зн. 'шта­
више, чак')
т. 58е(2)
што где (ек.), штогцје (ијек.) (у зн. шумаДННСКII, т. 74Ь (боље -ијски)
гдегде, понегде) шунд; шунд литература, т. 50Ь(2)
што год (у зн. нешто), али: што год шунка (дат. шунки, ген. мн. шунки)
(све што,било што), т. 61с шунчнца и шункица, т. 85d
штOI{., скраћ. 'штокавски' (дијале­ шупаљ, -пља, -пље

кат, наречје, говори) .шупаљ (алб. Schupal), геогр., т.


штокавизам, -зма, ми. -зми, -зама, 107Ь(2)
т. 94Ь(1) шупљорог, т. 58а
што кад (зн. каткад, некад) шут (инстр. шутом, мн. шутови,
штокакав, -ква ('којекакав') боље него шутеви)
штоко (зи. 'гдеко, когод') шч за руско Щ (нпр.: Ш'lедрин,
штокоји ('гдекоји, понеки') Селuиt'lев, Ш'lеnкuн, ВереШ'lаzuн,
штокуд(а) ('којекуда, куд било') ХРУШ'lов), т. 156Ь
што ли ШЧВJlЭснусти се

што мање .шчедJlЭИН (рус.), т. 156Ь


што му драго шчепатн

штоно, в. но (уп. И т. 63е) .шчепкин (рус.), т. 156Ь


што пре (ек.), што прије (ијек.) шчеткатн

што шта (ген. шточег и што чега) .шчећин (пољ. Szczecin), т. 147
.штразбург (према нем.), т. 76f(1); шчешљаТII

уп. Стразбур ШЧIIСТИТII


ПРАВОПИС
СРПСКОГА ЈЕЗИКА

п издање

МАТИЦА СРПСКА

ИЗДАВА ЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ


МАТИЦЕ СРПСКЕ
Нови Сад, Матице српске, бр. 1

За издавача: Мирослав Ранков, секре­


тар Матице српске. За суиздавача: Ми­
лорад Грујиh, директор ИП Матице
српске и Зоран Сmојановиh, главни
уредник ИП Матице српске е Техничка
редакција: Мирјана ]овановиh е Кори­
це: Оскар Шmефан ф Коректура: Ау­
тори е Тираж: 5000 примерака ф Фото­
слог, штампа и повез: Војна штампари-
ја, Београд

ISBN 86-363-0296-Х

1994

СЈР - Каталогизација у публикацији


Библиотека Матице српске, Нови Сад

808.61-1
ПЕШИКАН, Митар
Правопис српскога језика: екавско издање (П издање) / приредили Митар
Пешикан, Јован Јерковиh, Мато Пижурица. - Нови Сад : Матица српска,
1994 (Београд: Војна штампарија). - 504 стр. ; 24 ст.
Тираж 5000. - Садржај с насл. стр.: Ј. Правописна правила; П. Речник уз
правопис.

ISBN 86-363-0296-Х

1. Јерковиh, Јован 2. Пижурица, Мато


а) Српски језик - Правопис

You might also like