Neoplatonizam Neoplatonizam i Plotin Novoplatonizam filozofska stremljenja koja su nastala i koja su se razvijala poev od III veka nove ere,

, pa sve do kraja antike epohe, odnosno do poetka srednjeg veka (V ili VI vek nove ere). Uticaj Platonovih spisa na ta stremljenja je najpresudniji, ali nije jedini. Na izmaku antike epohe bilo je nekoliko aktivinih arita novoplatonistike filozofije: u Rimu, u Siriji, u Pergamu, u Atini, i u Aleksandriji. Novoplatonistiku kolu u Rimu osnovao je Plotin ( 205-270). Jedan njegov uenik opisao ga je kao asketu koji prezire sopstveno telo i koji povremeno zapada u najdublje meditacije, u "ekstazu". ta je askeza? ta je ekstaza? Ex-stasis na starogrkom znai "biti ili stajati izvan sebe, istupiti iz sebe i biti drugde". "U tome stanju, po Plotinu, ovek postaje isto duhovno bie koje je dolo u neposredan dodir sa boanstvom, sa apsolutnim", tanije ljudska dua izlazi iz ljudskog tela i postie mistino jedinstvo sa svetskom duom, umom i Jednim (vidi dole). Plotinovi monolozi objavljeni su u 6 knjiga od kojih je svaka imala 9 poglavlja, zbog ega je delo dobilo naslov Eneade (Devetice). Ontoloka hijerarhija Emanatizam Plotinovo filozofsko uenje naziva se emanatizam.Emanacija (lat: emanatio - isticanje, izviranje, izlivanje, isijavanje; od emanare - isticati) je filozofski pojam koji oznaava isticanje neeg nieg ili nerealnijeg, iz neeg vieg ili realnijeg, odnosno konano izviranje svih stvari iz jednog najvieg izvora. Emanatizam je shvatanje po kojem svet nastaje neprestanim stvaralakim izlivanjem, isijavanjem bia, a ne jednokratnim inom stvaranja. Svet mnotvenosti istie iz punoe Jednog, slabei u silaznim stupnjevima. Ono to je udaljenije od izvora ujedno je, prema tome i nerealnije, dok se sam izvor, paradoksalno, nikada ne troi, tj. ne gubi na snazi, koliini itd. To moemo shvatiti ako metaforu izlivivanja zamenimo metaforom isijavanja. Svetlost je, naime, najjaa pri samom izvoru, pri emu, udaljavanjem od izvora, ona gubi na intenzitetu. Sunce se, verovao je Plotin, ne troi - ono je preobilni izvor svetlosti koji nikada ne presuuje. Na samom vrhu Platonove hijerarhije realnosti nalazi se ideja dobra, ili jednostavnije, samo dobro, dobro po sebi. To dobro po sebi Platon u svojim dijalozima esto identifikuje sa Jednim. Povezujui uvid da "sve to postoji, postoji po jednom" sa navedenom identifikacijom, Plotin kae: "Ono to ima slabiji bitak ima i slabije jedno, a to ima potpuniji bitak ima i potpunije jedno", te da "Jedno jeste pr votno, a um ideje i postojee nisu prvotni". Na osnovu ovih uvida Plotin postavlja svoju verziju hijerarhije realnosti na ijem se vrhu nalazi Jedno. Jedno "Sve to postoji", kae Plotin, "postoji po jednom ...Jer ako se tome oduzme jedinstvo koje se o nje mu izrie, to vie nije ono. Nee naime postojati ni vojska ako nije jedno, ni ples ni stado, a da nisu jedno ... Sloene veliine ne bi postojale, kad ne bi imale jedinstvo". Na samom vrhu hijerarhije realnost nalazi se, prema tome, Jedno. Za njega Plotin kae sledee: Jedno je nepostojee, ono je sa one strane svega to postoji. Zato? Zato to smo jedno svemu daje bitak, i kao takvo ono smo ne moe imati bitak jer bi pretpostavljalo neko drugo Jedno koje bi moralo njemu dati bitak. To, meutim, ne znai da treba o njemu rei da je neko puko ili prosto nita. "Jedno se ne moe dokuiti ni znanjem ni miljenjem kao ostali predmeti miljenja". Budui ne postojee, tj. s one strane svega postojee, ono se ne moe ni misliti ni izrei. Naime, mogu da mis lim ili da iskaem samo ono to jeste, ono to postoji, bie. Ono to ne postoji, setimo se Parmenida, ne mogu ni da mislim ni da iskaem. Osim toga, ja saznajem pomou pojmova, a pojmovi ustanovljuju jedinstvo u mnotvenom (ono zajedniko ili opte, ono isto, za mnotvo razliitih stvari). Spoznajom, prema tome, "dua mimoilazi Jedno jer upada u broj i mnotvo", pa se Jedno ne moe spoznati. Metaforino govorei, ono je izvor ili iskon iz koga sve drugo izvire. Zato Plotin kae da sve emanira iz Jednog. Nous Ono to je po svojoj sutini najblie Jednom biva u Eneadama imenovano kao Nous Nus je um u kome se nalaze sve ideje iz Platonovog sveta ideja. Nus je, osim toga, isto to i Platonov Demijurg, kosmiki zanatlija koji raspolaui celokupnom materijom koja postoji, i imajuu u sebi uzore, paradigme (ideje) onoga to e stvoriti, formira materiju u skladu sa tim idejama (causae formalis). Osim toga, nus bi trebalo shvatiti kao Aristotelovu entelehiju, tj. miljenje

miljenja, ili Aristotelovog prvog pokretaa. Kosmika dua Kosmos shvata kao svet materijalnih, telesnih, fizikih, propadljivih, ulima opaljivih stvari, svet u kome, jednom rei, mi, kao materijalna, telesna bia ivimo. Sama dua, meutim, nije telesna, i ona se poistoveuje sa predsokratskom prirodom. Na primer, postoji jedna ideja hrasta, jer postoji ono to je opte ili zajedniko, isto, za svaki hrast, ali postoji mnotvo semenja hrasta, pri emu svako seme nosi u sebi ideju hrasta. Razlikovanje ideje i semenog loga omoguuje Plotinu da pomiri Aristotelovu teoriju formi i Platonovu teoriju ideja. Kosmika dua predstavlja ono to o-due-vljava, tj. ono to animira ili oivotvoruje mrtvu materiju od koje se sastoji kosmos. Setimo se da za Grke postoji identitet izmeu pokretnog, ivog i duevnog, kao i da su sve stvari u kosmosu ive. Budui da svaka iva stvar ima duu, i budui da je kosmos kao celina jedan veliki ivi organizam, mora postojati i kosmika dua. Kosmos i materija Najniu instancu postojeeg Plotin oznaava kao materijalni svet. Ispod najnie instance postojeeg nalazi se nebie, koje Plotin oznaava kao prima materia.