СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА:

СИМБОЛ МОСТА У АНДРИЋЕВОМ РОМАНУ

НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

ИРИНА ПЕШИЋ
 СИМБОЛ МОСТА У АНДРИЋЕВОМ РОМАНУ
НА ДРИНИ ЋУПРИЈА

На Дрини ћуприја је роман који је написао Иво

Андрић и за који је добио Нобелову награду за књижевност
1961. године. Роман приповеда о грађењу моста преко реке
Дрине у босанском граду Вишеграду. Грађење моста
наручио је Мехмед паша Соколовић, чувени званичник
Османлијског царства који је био рођени Србин из Рудог.
Још као мали дечак, Бајица, одведен је са осталом децом
као данак у крви у Цариград.
Радња романа траје отприлике четири стољећа и скуп је
више прича повезаних са мостом на Дрини, који је тачка
окосница и главни симбол нарације. Сам мост представља
на неки начин супротност људској судбини која је пролазна
у односу на камену грађевину, која је вечна. Око њега се
развијају приче о историјским личностима и безименим
ликовима који су плод пишчеве маште. Роман На Дрини
ћуприја, понекад називан и Вишеградска хроника у ужим
круговима љубитеља Андрићевог дјела, карактеришу
временски и хронолошки описи живота тадашње
вишеградске касабе, по многим критичарима пандан
Травничкој хроници и Омерпаши Латасу, често названом
сарајевска хроника. Сва три романа приповједају о турским
временима у Босни и на неки начин би се могла повезати у
трилогију.
У роману „На Дрини ћуприја“ Иво Андрић је хронолошки
описао свакодневни живот вишеградске касабе, која се
налази на обали реке Дрине, где су живели заједно и Турци
и хришћани. Главни лик овог романа јесте мост који код
Вишеграда спаја две обале Дрине, односно Босну са
Србијом, Запад са Истоком.

2
У овом роману Андрић је обухватио три епохе:
• Време турског феудалног доба;
• Време ратних догађаја на Балкану (анексија Босне и
Херцеговине);
• Година 1914, бура нових времена.
Прва епоха
Прва епоха је доба када је израђен мост. У доба Турака, на
месту где је мост касније постављен, на најужем делу
Дрине, путнике је превозила скела коју је возио увек
мрзовољан, спор скелеџија Јамак. Када су једног
новембарског дана Турци од раје узимали данак у крви
јавила се прва помисао о настанку моста. У групи дечака
које су одводили, у дечаку из села Соколовића, јавила се
црна пруга. Помислио је да би се уместо тешке, црне скеле
која је превозила путнике, на том месту могао саградити
мост. Иако је променио име, веру, живот, завичај, на црну
скелу није заборавио. Тај дечак је постао везир Мехмед
Паша Соколовић. Као моћник он је 1566. године наредио
градњу моста на Дрини на челу са Абидагом, својим
главним повереником који је био немилосрдан и веома
строг када је у питању био рад. Најстрожије је кажњен
Радисав са Уништа, јер је покушао да спречи градњу моста.
Народ је веровао да од те грађевине неће ништа испасти.
Неки од радника су ноћу рушили оно што су преко дана
саградили. Када је Абидага сазнао да радове ометају сами
радници, а не вила бродарица, наредио је Пљевљаку да их
ухвате, да не би он страдао. Ухватили су Радисаваког су
након суровог мучења набили на колац на највишој тачки
још недовршеног моста. То је била прва људска жртва, чија
је крв проливена док се градио мост. Уместо свирепог и
похлепног Абидаге долази Арифбег под чијом управом
градња почиње да напредује. Међутим, несреће су се и
даље дешавале, као кад је помоћник мајстора Антонија,

3
црнац, назван Арапин, погинуо је тако што је, при
постављању средњег стуба, исти стуб пао на њега.

Мост је изграђен 1571. године. На капији моста, са леве

стране, не мермерној плочи, написан је тарих. У њему је
написано ко је и када подигао мост на Дрини код
Вишеграда. Поред ове лепе грађевине од истог камена
саграђен је хан, караван-серај. О хану се бринуо Даутхоџа
Мутевелић и чинио је све да спасе хан и очува га у животу.
После везирове смрти новац је престао да стиже и хан је
пропадао, полако су га сви напуштали, али је једино
Даутхоџа остао, све док једног дана није пао с крова док га
је поправљао и погинуо.
У овој епохи описане су и елементарне непогоде које су
погодиле становнике касабе. То је била велика поплава,
када се Дрина 1799. године излила. За касабу је она била
пресудна, јер је уништено све што су касаблије накупиле за
зиму која је претходила. Око Сарајева се појавила куга и
колера, и тада нико није смео да се креће ни ка Сарајеву ни
из Сарајева.
Почетком XIX века избија Карађорђева буна, која је стигла и
у вишеградске крајеве те мост постаје веома важан јер је
представљао спону између босанског пашалука и Србије.
На капији је направљен дрвени чардак, где падају жртве.
Прве главе које су набијене на колац биле су чичице
Јелисија из Чајнича и младића Милета са Лијеске, а једног
јутра испред чардака је осванула и глава попа Милана.
Једне вечери, пошто је буна утихнула, чардак се запалио.
Поред разних непогода које су се догодиле и које касаблије
памте ту је и једна прича о Фати Авдагиној, младој и лепој
девојци из Вељег Луга, која није прихватала ни једног
удварача. Њен отац је прихватио Наилбега из Незука, сина
Мустајбега. Фата је Наилбегу рекла, и себи обећала, да
Вељи Луг у Незуке никад неће заћи. Фата није могла да
порекне очеву, али ни своју дату реч. На дан свог венчања
кад су прелазили мост, она је на капији сишла са коња,

4
попела се на ограду моста и скочила у Дрину. Тако је
испунила дата обећања.
Друга епоха
У другој епохи одигравају се нови догађаји који су
наметали други начин живота вишеградској касаби. Турска
војска се повлачи, да би почетком 1878. године дошла
аустријска. Босна пружа отпор окупаторима. У Вишеград
долази Караманлија који ће покушати да касаблије
наговори да крену против Аустрије. У касаби највећи отпор
му пружа Алихоџа Мутевелић.
Андрић живописним детаљима описује процес мењања
начина живота у касаби. Године 1900. поправљају мост, а
странци доносе разне новине. У целој касаби, па и на
мосту, уведено је осветљење као и редовно чишћење.
Међутим, становници касабе нису благонаклоно гледали на
те промене. Једна од највећих промена која је највише
сметала старијим грађанима касабе, била је та што су сада
и жене могле изаћи на капију. Стари обичај је био да на
капији седе само мушкарци који тамо разговарају о веома
битним стварима. Ускоро почињу радови на водоводу и
гради се железничка пруга која иде низ Дрину, што доводи
до опадања важности моста. Мост не представља више
спону између Истока и Запада.
И ову епоху обележиле су трагедије, како касаблија тако и
неких странаца. Једна од њих је трагедија Милана
Гласинчанина који је имао велики порок – коцкање. У
касаби су сви знали за његове ноћи проведене у коцкању.
Али, једна је привукла пажњу свима, и о њој се дуго
причало. Те вечери Милан се коцкао са неким странцем, на
капији моста. Нико не зна ко је био његов противник. Многи
су мислили да се те вечери коцкао и са самим ђаволом.
Милан је изгубио све што је имао; у току игре је више пута
одлазио до куће по још новца, а кад је њега нестало уложио
је све остало што је имао. Милану је било потребно доста
времена да се опорави од губитка, а после тога више се
никад није коцкао. Његов порок је прешао на Букус Гаона,

5
младог Јеврејина који је у камену капије пронашао златник.
У касаби се говорило да је пронашао „ђавољи дукат“.

Касабу је погодило и самоубиство младог Грегора Федуна,

Руса који је био у одреду фрајкора и стражарио је на мосту.
На њега је велики утицај имало пролеће које је полако
стизало у касабу и око ње. Због пролећа расејан и погођен
невином лепотом турске девојчице, Федун је преко моста
пропустио и Јакова Чекрлију, хајдука на кога су сви
стражари упозорени. Федун је био свестан своје грешке и
због срамоте се убио.
И поред ових несрећа касаба се развијала. Подигнут је
Конак, први хотел - Цалеров хотел, који је убрзо замењен
називом Лотикин хотел. Лотика је водила хотел који је био
симбол новог стила живота. Ко није био прихваћен у овом
хотелу као гост, због лошег понашања, могао је да оде у
Заријеву механу, где су могли да се шале на рачун
Ћорканових несрећних љубави. Једне вечери сви из
механе су се нашалили и на мосту. Ћоркан, да би доказао
да није кукавица, пијан, попео се на ограду моста, и, иако је
био лед, прешао цео мост.
После двадесетак година од окупације на капији је закачен
службен проглас о атентату царице Јелисавете. Ова вест
највише је погодила Пјетра Сола јединог Италијана у
касаби, јер је царичин атентатор био Италијан.

6
Трећа епоха
Трећа епоха обухвата период од доба анексије Босне и
Херцеговине (1906-1908) до Балканских ратова (1912-1913).
Андрић овде описује догађаје чији је био савременик.
У овом периоду оснивају се разне верске и националне
странке и организације, у којима су најбројнији били млади
студенти, који су преко лета долазили у касабу. У
младићима који су се окупљали на мосту Андрић оживљава
своју генерацију и теме које су интересовале његове
школске другове. Појављује се читав низ ликова студената
и омладинаца, који за време летњих ноћи на мосту
разговарају о политици и напретку. Међу мноштвом ликова
издвајају се Стиковић, Галус, Херак и Никола Гласинчанин.
Они представљају Андрићеву генерацију — ватрени и
борбени, али занесени апстрактним, јер верују да ништа
није немогуће.
У касабу стиже војска која у средишњем стубу моста
поставља мину. Кафеџија на капији је набавио грамофон и
тако забавља све пролазнике и оне који се задржавају на
капији. За касабу је значајно отварање две банке — српске
и муслиманске. Померена је турска граница, железнички
саобраћај је опао, а у касабу долазе Мађар Тердик и
његова жена Јулка. Лотикин хотел почиње да губи на
важности, али Лотика, иако је уморна, није обесхрабрена.
Она се после сваког губитка прибере и настави даље.
Током низа година једини се на све промене није навикао
Алихоџа, који размишља о старим временима и не може
или не жели да верује у стварност и реалност насталог
тренутка. Због тога предвиђа мрачну судбину касаби и
њеним становницима.

7
Четврта епоха
Четврта епоха описује последњу годину хронике, 1914.
годину, која је за касабу и мост била пресудна. Извршен је
атентат на Франца Фердинанда и како се мислило да су
Срби заслужни за атентат, многи од Срба че морати да иду
преко границе у Србију.
За касаблије то лето је било изузетно јер је све ишло на
њихову руку. Шљива је родила, поља жита су богат плод
дала, чак се увело и електрично осветљење. Али, на самом
почетку тог лета појавила се епидемија трбушног тифуса на
Увцу, од које је настрадао и касаблијски доктор Балаш.
Лотика је морала да напусти касабу и хотел. Она је, као и
увек, збринула прво породицу, и тек када је остала сама њу
је први пут сва снага одједном издала, и проломио се њен
јаук, плач који нико никада до тада није чуо. Касабу су сви
морали да напусте због страха да ће бити порушена.
Једино је Алихоџа био у свом дућану када га је нешто
подигло у ваздух. Размишљао је и ходао све теже и теже,
док га је срце полако, али сигурно, издавало. Умро је
хроничар и сведок свих важнијих догађаја у малој вароши.
Мост је пресечен на пола. Капија је била на свом месту, али
није било седмог стуба.
Алихоџа није веровао да се у новим временима може
изградити нешто трајно, веровао је у рушилачку снагу новог
света, у митску снагу времена и митску снагу земље која не
подноси нешто што је туђе.

8
ЗАКЉУЧАК:

Као главни лик за свој роман Андрић је узео мост.

Њега је вероватно ова грађевина веома заинтересовала. У
својој младости он је често виђао овај мост, прелазио преко
њега, седео на његовој капији. Ипак није само у овом
роману спомињан мост, већ се он спомиње и у више
Андрићевих приповедака. Дакле, није Андрића привукла
лепота вишеградског моста, него сам мост - чврст, велики,
камени мост, скупоцена грађевина јединствене лепоте.
Кроз четири века Андрић нам указује како се времена брзо
мењају, како се увек нешто старо замењује новим, долазе
нове генерације. Само једна ствар се није изменила: то је
био мост који је стајао на истом месту, без икакве промене
док су се око њега смењивале генерације касаблија и
странаца, пролазиле године. На крају сваке главе се јавља
мост који говори да му не смета пролазност, да је он још
увек ту и да ће још дуго тамо стајати, онакав какав је одувек
био.
„А мост је и даље стајао, онакав какав је одувек био, са
својом вечитом младошћу савршене замисли и добрих и
великих људских дела која не знају шта је старење ни
промена и која, бар тако изгледа, на деле судбину
пролазних ствари овога света.“

Мост у Андрићевом роману има вишеструку функцију,

будући да он није само нешто што премошћује границе,
него и нешто што их успоставља. Мост има и практичну па
онда и симболичку вредност. Преко ове фигуре Андрић
долази и до појма границе између стварног и метафизичког,
те реалног и трансцендеталног. Отуд мост није само спона
два простора, два времена, два идентитета и сл., него и
9
спона између овостраног и оностраног, времена и вечности,
па мост од повесне фугуре добија свој симболички статус у
колективној меморији и идентитету, да би, у коначници, кроз
човеков сусрет са смрћу, добио и свој метафизички статус у
обликовању идентитета.
Читава композиција романа је у ствари линија самог моста
који симболично повезује ренесансни запад и заостали
исток. Симболично спаја две несигурне обале , само та
ћуприја и тај камен стоје као ћутљиви споменик прохујалих
времена. Истовремено овај мост као и онај на Жепи
представља остварење везира који је реализово мајстор
Антоније, његову жељу за вечитим трагањем за лепотом.
Само неукротива Дрина крије у себи симболику
пролазности живота, нечега што тече, што се мења, а
насупрот њој мост и камен представља трајност и вечност
човековог дела.
Мост је симболичан у кидању граница, спајању повезаног,
повезивању крајности, јер његови крајеви не раздвајају, већ
приближавају обале и повезују људе. Из тога различити
мостови као симбол спајања су честа инспирација у
Андрићевим делима.

10