Miljenko Smoje

Dalmatinska pisma

Digitalizacija Knjiga: Equilibrium

KAZALO
Lipo s m o zabordiali u Novu . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 U okovina sniga i leda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 Nedijom, u r a n u zoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 udnog li svita jema . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 Nesriknja omladina tila bi u Partiju 23 U centru ciklona . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 Ricete za titule 34 Ni u kafetin ni u glavu 39 Atroke njemaka dica 43 A ko z n a a bismo mi tili . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48 Di su d a n a s te magine rii 52 Najnovija moda: stat u jarpu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56 J e s m o li judi oli tukci 60 Zapisi jednog putnika 64 Kad u kaleti u bot letrika gori . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68 Bi' iz kue dok je na vrime 74 Priko Tugari u Frankfurt . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78 Dok ferata u Split uliza 82 Ko eka i doeka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 etnja po portu 91 ivija Vijetnam 95 Moderna vrimena 100 Profundaj se zemjo 105 Najneposlovniji poslovni prostor na svitu 111 Lipa je, judi, istorija 116 Maa od lubina 120

Ne smeta n a n miljarde biljuni decibali 125 Bez globe n i m a putovanja 130 Kia pada, blato trca 134 Svakakva se u d a na moru dogaadu 138 Pomariveni, gnjili akvareli 143 Posljedni tango u Splitu 147 Sve se izremenalo 152 Najlipa u r a u najlipemu g r a d u 156 Najdemokratskiji s t a u n 161 Lito i nae domaice 165 Ka u raju 169 Tono u podne 173 Ne ti takve filozofije 177 Fjaka, njifa i profumi 181 J e s a m li ovik oli striptizeta 185 Opareni t u r i t a . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 Ajte, judi, d o m a 193 Kad udre zvir na zvir . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 I lito se deformalo 202 Vrati se, Erika 206 Vapaj za reciprocitetom 210 Debeli ribari a mravo more 214 Nove slike i timunzi 218 Susreti pod neverom 222 Sve samo kraji i krajice 226 Lipo se u tia pritvorit 230 S k u p a arter na drugi svit 235 U malome p o r t u dok bura zvie . . . . . . . . . . . . . . . 239 Oprostite ako nije bilo ba sve po protokolu . 243 Kratki dani, opasni zanati 248 Di su oni lipi, teki vonji od frikine 252 tirlic, Pjerinko i Ivo 256

Blaena gripa 263 Pod lumbrelom u ledeno doba 268 ivot je posta bujniji, sadrajniji 273 M r a n a kicana meditacija 278 Ou se vogat, ou dimit 282 Bar malo povjerenja 286 J a s n o i nejasno 291 Daj organizmu sve a trai 295 Zatvoren krug snigom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 299 Zima, bakalar i p a p a ovani 305 enici i prajci 309 Matejuka se u crno zavala 313 Sve j e m a m o a nita nimamo 317 Raj za jubavnike i lupee 323 Train za noas direktivu 327

LIPO SMO ZABORDIALI U NOVU!

U ovu Novu godinu s takon smo brivon uletili ka da se mislimo uz nju zalipit i nikad, nikad vie iz nje ne iza. Cili grad mi je sliija na veseli pijani vapor koji s p u n o n paron ulize u luku. A ja uvik i s guton i sa strajon gledan kad n a i vapori ulazidu, oli izlazidu iz porta. I m a k n e n se od rive, oli mula uz koji e akotat. Oparija s a n se i bogu vie ne virujen. Eto, s a m o u zanji deset godin n i t a manje nego tri stotine vapori n a e bandire jemalo je sudare, a tri stotine i etrdeset i dva broda n a s u k a l a su se na grebene, hridine, lanterne. Di se sve nai vapori nisu nasukavali? Di sve nisu cipali u hridine i pod vodne stine? Di se sve nisu sudarili? Ne znan, jema li na cilu balotu zemajsku te geo grafske duine i irine di nismo doivili udes, oli barenko havariju. Ajde, de, a smo se sudarili i na sukavali vanka, ka recimo n a vapor "Progres" kod Mississippija. (Zabranija bi nain brodovlasnicima da dajedu brodima taka napredna imena, jer grubo je kad se u naslovima novin pojavi: Nasukan 'Pro gres!') Dakle, nikako ti i gre u glavu k a d se s t r a d a na velikome moru, ali ovaka masovna sudaranja i nasukavanja u nae domae vode, di se svaki d a n plovi... Ijadu puti projde uz lanternu, jo ti svitli, daje sinjale a brod - puf u nju.

Ne pomau njanci radari, jerbo u nas j e m a bit uvik na moru velika magla, slaba vidljivost, veliki fortunali, a jopet, s druge strane obala n a n je pu no razvijena: j e m a mijardu otoci, grebeni, hridin, tjesnaci, i je li samo minut okrene glavu, m o r a na jednoga naletit. Istina je i to da san ja gleda nae brode kad su se nasukavali i po lipon vrimenu, po bonaci, po maksimalnoj vidljivosti. Dri lipo rotu, svi su uvjeti idealni, a brod ka da je poludija, samo skrene na j e d n u , oli drugu b a n d u i tutaforca u kraj. Ne mislin se falit, ali j e m a n svidoke da s a n dva p u t viunski predvidija: nee pro lito a ovi e brod udrit u kraj! Kako san zna, pitat ete? Lako. Bila je litnja no, vruina, eta san se po p o r t u a iz dotinoga b r o d a zovu me da dojden na bierin. I do eter bota razgovara s a n s kapetanon i prvim makinjiton i oni su mi se tuili kako p u n o radu, plovidu d a n i no, ne moredu na noge stat od u m o ra. Bidni judi! Toliko su bili u m o r n i da n i s u mogli spavat. I tako u razgovoru popili smo po pet-est, more bit i deset, konjaki i ja s a n sia jer je brod m o r a isplovit. A do dva d a n a brod se n a s u k a . A drugi p u t s a n predvidija nesriu kad s a n vidija k a p e t a n a zagrljenoga na kormilu s Njemicon; ona je mekla k a p e t a n s k u kapu, on je nju uija k a k o se manovra i m a l a je bila tako smina, tako s l a t k a da bi teko bilo u z a nju vidit i cili kontinenat a nek moli niku m a l u hridinu. Sva sria da n a n svi brodi n i s u ka 'Ero'. Ti 'Ero' meni je najdrai brod koji je ikad zaplovija moren. Smian je, slii na one starinske vapore graene za rike, ali je vrst, snaan, dobar na more. Vidija

san ga jednoga lita kad je uvatija brivu pa udrija u s u p e t a r s k u rivu. Pukla je ka dinja a na njemu nja nci fria. Gleda s a n ga kad bi u splitski mul uliza ka u sir. Cipa je sve a uvati i taki je to s n a a n brod da bi, ja mislin, on s a m samcat sve flote ovega svita potopija. Kad bi ga ugleda, omar s a n trka u porat vidit oe li i d a n a s k a koji diatar uinit. Ba nikidan ga gledan, uliza u luku, lipo se, esno nakrivija, trese se ka bedevija i ja govorin: aj a, platija je mul, a on lipo, mirno popuzne i a k o t a bez da ita takne, bez da se granfa. udin se: a je, kako to more bit? Govoridu mi: n i m a vie straja, prominija 'Ero' motore. Naime, pri je jema stare motore koji bidu svaki as izduili, i makinja bi u manovru stala. Sad je kompletna nova makinja i dobri 'Ero' plovi sad bez bravuri. Ove s a n ja primjere iznija da italac uvidi kako n a o p a k a plovidba, faliveni kurs, slaba manovra - mogu biti izazvani subjektivnim i objektivnim sla bostima i grekama. Mogu biti slabe makinje, a o n d a ne pomae ni najbolja posada, jer makinje triba minjat. A more jopet biti najboji brod, s najmodernijon makinjon, a posada je malo razvicjana, komodna, pa se voli i zabavit, i napit, i zaspat, a na m o r u van je tako, da se brzo izgubi k u r s . Nego, di s a n ja ovo j u d i zabordia? Uputija san se pisat kako smo veselo ulizli u Novu, a svrija na debelo more. Sve s a n izmia i vie ne znan a s a n ono tija re i kakve to ujope veze jema Nova godina s vaporin i plovidbom. J e m a bit da mi je jo glava u b a l u n u od novogo dinje fete.

Interesantno! Cilu ovu, tek minulu, godinu bili smo ejni kie, vapili smo za kion, plakali smo za kion. A j u t a u ponoa, k a d su se vere Stare i Nove poklopile, uputila se kia, pa kako uputila. Nebo se otvorilo, na matilo se prosipjala. I lampalo je i grmilo je, munje su se n e b o n ra zigrale, pucali su gromi i cilu novogodinju no i cili d a n padala je kia. Njanci sekunde ni fermala. Proa s a n r a n o ujutro kroz Omi, Cetina je na brekla, samo a se ne izlije. I tee m u t n a , uta, straj ti je pogledat. Tako je kie palo da se n a r o d pita: oe li n a n sad, kad se ovako napadalo, barenko dva miseca davat mukte elektriku? Dobar je ovo sinjal, p u n o dobar! im nova pome ovako u mokro, mogla bi to lako biti godina obilance, sita godina, rodna, berietna. Nije ni u do a smo u nju ovako veselo zabrivali ka da nikad, nikad vie neemo iz nje iza. J o s a n od fete i nikako se ne mogu, ne da mi se u d u b i t u problematiku, a ba me z a n i m a s kojima u se prvima problemima sudarit u Novoj. Ve je utin k a k o su poeli marirat.

U OKOVIMA SNIGA I LEDA

Predosjea san da e se nito grubo dogodit i kroz mojane mi je strilavala misal: d o m a ajde, doma ajde, dok ti je vrime! Bija san, naime, s prijatejima u Hvar. Planirali smo ostat lovit ribe, igrat na karte p u n a tri d a n a , ali ve prvoga d a n a praznikog vikenda vidin ja: m i a d u se vitri. S bure okrene na lebi, pa zavrti na jugo, s juga na b u r u , pa udre na t r a m u n t a n u . Ta vitrenasta m i a n c a uzmutila more. Bilo ga je smino vidit. U arji ve jugo, a ostali vali od lebia, i tek a su se poeli vajat juni vali, a ovo novi od bure i trem u n t a n e . Parilo je da su vali pijani pa se t e t u r a d u , vrtidu i s u d a r a d u . To me dalo malo mislit. Eto, ne samo ovik, ne samo drutvo, nego i more, k a d je podlono svima vitrima, kad n i m a stava, k a d je bez vrste orijentacije, postaje pijano i aljivo. Doa je jo jedan a l a r m a n t a n sinjal. U otelu nes talo letrike. Dola je do dvi ure, ali in je uinila prvi kerac, omar me bilo sumnjivo. "Ajdemo mi, judi, doma", govorin prijatejima. "Di e doma, a tek smo doli?" "Doma ajmo, dok n a n je na vrime!" Nisu me posluali. A ja s 'Liburnijon' lipo u Split. Veliki bili vapor deboto prazan; prikosutra e radni narod navalit. A prikosutra gre mali vaporet

i bit e guve i vike: moran na posal, e k a d u me u poduzee! Saloni prazni. Smistin se uz ank kraj bazena. Dva stola Inglei koji piju svoj poslipodnevni aj. I akuladu. Ne znan njanci besidu ingleki ali gutan ji iz podajega sluat. Kad ji tako slua, a nita ne razumi, pari ti se ka da recitiradu ekspirove stihove. Koja fraza, koja dikcija, koji ri tam govora, a ne ko nai kadrafi koji njanci na televiziju ne znadu izustit dvi beside k a k o triba. Dopire do m e n e i fini vonj lul i ingleki panjuleti, trista mi p u t i drai od govorne muike. uto s u n c e kroz isparane pomarivane krpe od oblaci tone u pijano more. Vapor se trese i u k a ka limena katula. Ako ste opazili, ginganje broda najvie kodi ba otoanima. Od deset otoani barenko o s a n patidu od morske bolesti. Kad vaja, uvik se drin daleko od nji. Oparili su me. Kad jin nakodi biidu iz salona na palube i uvik iz nji letidu rii koji ti vitar nosi u obraz. I uvik se m o r a n najidit i betimat: "aina i materina, a ne jite kumplire kad vijaate priko mora?" Na brodu je jedan jedini putnik, otoanin, i di e nego puf na me. Pripovida mi kako putuje u Riku vidit sina, a gledan ga, ve mu se kukuja. "Jesi li jija za obid rie?" "Kako z n a ? " "Take s a n ti srie, samo daleko od m e n e ! " Oba kamarjera za a n k o n jemadu duge kose, brie i crne oale. U ova moderna vrimena sve se izmialo. Konobari sad sliidu na filmske reisere, a reiseri na konobare.

Lipo je putovat! Evo i na ove male vijae svata ovik vidi i naui. Nego, oprostite, dragi tioci, mojoj nespretnosti koja me odaleila od glavne teme. Poeja s a n kako s a n u t e k a s otoka jerbo san utija da e se nito grubo dogodit. I dogodilo se. Umoran o p u t a , r a n o s a n se, te veeri, u t i r a u posteju i mirno spava ne slute a se vanka velikoga dogaa. U svitanje pro budi me tuljenje vapori, vidanje brodski sireni. Promislija san: ovo je pala na more magla. A meni je p u n o drago kad se magla spusti n a d Spliton. To je u n a s ritkost. Drago mi je pogotovo okad u London vie nima magle. Bija s a n ja osan d a n a u Londru i kompletno se razoara jerbo ujope n i s a n vidija tu uvenu ingleku maglu. Pita s a n Inglee: a di van je magla? Objasnili su mi kako je odavno vie nima, kako su izumislili nain da je se deliberadu. Reka s a n jin otvoreno: "A a e vam Londra bez magle? Vidit ete, do' e vrime da e Split Londri i maglu prodavat." viu, dakle, vapori i otvaran ponistru da vidin Split u magli. Zablii mi oi bililo. Ajme, a je ovo sad? Ko mi je ovo priko ponistre p r o s t r a bile l a n c u n e ? I koliko ji ovo j e m a ? Ma a lancuni? Asti onega bo ga, a da nije ovo snig? Je, snig je, pa koji snig! A di s a n ovo? Je li u Sibir? Na, Artik? Oli Antartik? J o gore, jo jeivije? esnajst miljardi puti gore! Budin enu u drugu sobu. "Di je zob za konja!" "Koja zob, koji konj?" "Oni konj a e mi vu saonice po gradu." "a si se najranije opija!"

"Snig, snig je vanka! Ajme a lipo pada!" Otvaran a r m e r u n e , biingajen, jitan v a n k a sal pe, gvante, kapot, vunene bive, train duge mu dante, debele dempere i sve a najden stavjan na se, a ena mi ve pie cilu provitu koju m o r a n donit. U n a s je t a k i adet. Jedino k a d pade snig, mu ko gre u spizu da ena nogu ne slomije. Boje da on slomije a da ga ona aiti, nego obratno. Bogati, kako bi to bilo da se ona slomije pa da lei lipo u posteju i k o m a n d i r a a da se on pati oko nje. Volija bi slomit i noge i ruke, nego to doekat. Na k a r t u mi pie a sve m o r a m kupit. Najpri pe. Pa garbuna, ako nestane letrike. Me sa za dva d a n a i bakalara n e k a se najde, ako se ne b u d e moglo iz kue iza. Faola i katradine. Kafe. "A salate?" "Ne triba, bit e na pazar miljun dinari kil." Dignen kolet od kapota, nabijen kapu na oi i sad triba init od sebe malo eroja. " J a gren, a ti lipo stoj u teplo". "Polako, s pomnjon!" "Ne boj se!" "Ne dri r u k e u ep, kad b u d e p a d a da se mo doekat! " "A kako u se doekat k a d b u d e n nosija." "Najdi kojega Vlajia da ti nosi." J o , lipo li je odit po snigu, dok je jo friak, mek, ist, pari ti se da gazi po b u m b a k u . Ali, ajme, u prometne ulice, di je snig izgaen a najskoli di su oto ploe i tavele! Na pjacu i u one okolne kalete gleda s a n prolaznike kako p u z e d u u neredu, a niki su padali svaki tri metra.

Dien jednoga. "Ajde, jor, dignite se! " "A a u se dignit kad u jopet past!" "Ajme, kako u d o m a do?" plae j e d n a ena i sidi na prag butige. Svi ronjadu, svi betimadu. Gospu ainu, ko je i ovi snig izventa, trista mu kolpi palo! Snig s p a d a u oborine samo oni desetak prvi minuti a kad ga se n a p a d a , kad smrzne, onda to nije oborina, to je kataklima, ka trus, ka poplave. Nima sminije stvari nego gledat Spliane kako gredu po snigu. Gredu ka gatapani polako s lumbrelon u jednoj ruci a drugon se dridu zida. I k a k o padadu, ostajedu sidit i betimat, a lumbrela iza nji, ka da su pali iz p a d o b r a n a . A di koji infotan raspali po lumbreli i kako nogan z a m a n e - j o p e d pade. Dok s a n doa od kue do 'Prime', ve ujen da je radijo javija da je dosad u bolnicu dovedeno dvadeset graani sa slomivenim r u k a n i nogan. Koje mi jemamo fine delikane kosti, trebalo bi sva kome n a p i s a t na prsi: fragile! Ne znan, je li to vic, oli istina, ali ve se govori kako je bolnici nestalo ea, pa slomivene kosti stavjadu u daice. U 'Prime' jagma i karanja oko peic. Nestalo ji je kroz u r u vrimena. Po butigan nima ni bakalara. Nestalo je i suvo meso. Nikor ne zna di se to kupuje garbun. Snig neprestano pada. Ola, a se nameija! Ovo e n a s svi zatrpat! Bre doma, dok je na vrime! Radio-Split daje neprestano upozorenja i obavisti. Dramatino je i sluat. Kosa ti se die na glavi. Upozoravadu se graani da ta manje koristidu ulice.

To, dakle, j e m a bit da doma stojidu. Upozoravadu se i vozai da ne vozu. Potrebna je zimska oprema. Teka vozila nikako po gradu. Protrnija s a n od straja. Ako kamioni ne smidu saobraat, kako e te opskrba, ko e n a n dat spize? "Do e bome, vaporima", siti se moja ena. Koja je prednost na more ivit, nikako ne mo bit odsien od svita. Javlja se priko radija i civilna zatita. Ajme, ovo je ka rat. Dolazi mi javit Preidente kunoga savjeta da je javilo kako svak triba da oisti snig ispred svoje kue. Poinje omar i karanje, jerbo je b a r polak stanovnitva v a n k a na vikende, i a emo sad mi koji smo ostali doma za njih istit da se moredu komodno vratit. Evo na, a edu oni do na gotovo! Bogati, da je bilo! Noge lomit ka i mi! Oete li da van i tapet podotremo da ne ugazite na snig kad budete izlazili iz a u t a ? Posla s a n e n u da baci dva bandila sniga, j e d a n za me, jedan za nju. A koja e tek bit karanja u neboderima jer ta mo dojde po centimetra prostora isprid k u e na jednoga s t a n a r a . Dosta je da se ovik prigne i prs tima skupi baloticu. A jopet malo ko isti. a emo istit, ol nee su tra sunce pa e sve raskrabit? A a o n d a ako tri d a n a ne bude sunca, ako tri d a n a bude padalo? Nita, s n a emo se. Oli nee do vojska pa n a s otkopat? Evo, dok ovo piem ve je tri d a n a prolo otkako je pa snig. A ulice su jo uvik zatrpane, neprohodne, skorenija se po njima led. Ko e od straja iza iz kue! Sve mi se izmialo,

vazeja s a n dan za no. Ne znan k a d je podne, k a d ponoa, kad triba obidvat, a kad se u s t a t . Dok sunce ne upee, ostat e mo okovani zarobjeni u snigu i ledu. A a bi tek bilo da me zatrpalo na otoku?

NEDIJOM, U RANU ZORU...

Bolestan s a n . Skupilo mi se u glavi i u prsi, bulsajen, kajen, kripjen i ripjen i svaki p u t k a d zakajen ka da mi ko iznutra tenperinon stre. Dva s a n d a n a posteje uinija i j u t r o s se najranije diga. Sve isto: krepava u posteji, oli na noge. Nedija je, jo nije ni svanulo, prva zvona tek zvonidu. Po ulican nidir nikoga. Tek doli na Rivi, kraj crikve sv. Frane, trevin dvi mlade vore. J u d i , a je ovo dolo na svit? Sve se izopailo. Ne o b a r a d u srameljivo, smjerno pogled, nego me m e r k a d u , strilajedu oima. I ja moran glavu prignit. A a je? A di smo? vora me gleda fio ka muki i a bi sad ja mora postat vora. Za dipet se okrien i gledan kako gredu u crikvu. Na vrj skale j e d n a se okrene. Adio, bela! Volta s a n te, a? "Belvi" je zatvoren, i svi bufeti okolo. Ola i takega grada di se pri otvaradu crikve nego kafane i bufeti. Pritre j e d n a cura. Mali, mali mini a duge, duge noge. U ovu r a n u u r u ve su j o n ruke p u n e libar i teki. Di e u ovu u r u ? Di tre? Bit e, bidna, ostala noas u prijateljice bubat. Sigurno je tako, r u k u bi da da je tako! I lice jon je napaeno, izmueno, zbrkano, vidi se da je toga gradiva protudjala vraga i po. Otvorili su 'Belvi'. Seden uz ponistru. Prolazidu prvi autobusi. Prazni.

Prvi prolaznici. Svi p u i d u i kaju. Svi bulsaju. Kako nee kad je i po najnovijin mirenjima splitska arja zagaena priko svake granice. Dozvoljeno je najvie sto i pedeset ne znan ega sto pedeset, je li kili, deki, deci ali z n a n da je u n a s u Split nita manje nego sedan stotin i pedeset. I a se o n d a triba udit da na podruju splitske Zajednice za zdravstveno osiguranje svaki d a n je na bolovanje est ijad radnika. I svake godine ti procenat bolovanji skae za dvajst posto. Ako se tako nastavi, kroz par godin svi emo bit na bolovanje. I kako emo svi bit bo lesni, nikor nee radit, i krepavat e u posteju i ni kor ti nee mo pruit mul vode. A zamislite da je samo broj bolovanji nosei en n a r a s t a sto posto! ene su poele odit na bolovanja od prvoga d a n a trudnoe i sad ostaje jedino da se javjadu bolesne na Socijalni in u i n e d u faturetu. Smijen se jerbo mi je sad pala na p a m e t o n a ma la s dugin, dugin nogan. Da se nije n o a s razbolila? Gledan kroz caklo. A a je sad ovo? Je li mogue? Di s a n ? Na d n o Rive, isprid crikve, skupja se niki u d a n , smini svit. Ni bilo nikoga i dok s a n okrenija glavu ve ji se skupilo dvadesetak, najvie m o m a k i cur. Ma a ono nosidu na kosti? Skije? Taren oi. Je skije, prave pravcate skije. Bome, z n a n a su skije, vidija s a n ji na televiziju. A vidi a su smino obueni. J e m a d u crvene ple tene k a p e sa p u n p u n o n . I dempere sa jelenima na prsi. I konate nike trlie. Ola jin postoli! e e vengo soldaske cokule. Kako moredu odit u te postole? Ako su proli priko Pjace bit e jin pod n o g a n oganj siva. Neka u te gvozdene postole

promariradu priko grada i omar je opina u veliki troak pala. Sve e ploe tribat prominit. Ve ji j e m a i pedesetak sa ruksacima, konopima, klanfan. Divota ji je, judi, gledat! Ja ne bi ni jija, ni pija samo bi planinare gleda. Bija bi da glavu osi da su to Slovenci i da je ko ja njijova p l a n i n a r s k a ekskurzija, ali k a d su niki ulizli u kafanu popit aj i k a d san ji uja govorit, jemalo me afanat. Moji Spliani, batali gori od me ne, a gredu se p u s t po snigu i verat po vrjima. Brr... evo vas s a n se najeija. Kad boje promislin nije ni udo a su Spliani poeli biat u planine. Bar edu iat friku arju a ne se ovod davit u smogu i otrovu. Zakasnili su jin autobusi, po ure su ji ekali i bogami, nikor od nji nije zakaja, zabulsa. Da me ni straj nogu slomit i ja bi se ia skijat. Za verat se nisan, niman esta, a i m a n t a mi se kad s a n n a visoko. Gren i ja doma, u posteju, krepavat. Ripjen, bulsajen i svaki p u t kad zakajen ka da mi ko tenperinon iznutra stre.

UDNOG LI SVITA JEMA!

Je li ovo, judi, sianj misec? Straj ti mu je i ime izgovoriti Sianj: to s t u d e n sve sie, bure zviu, led stiska. A, ovo, tek je osan uri, a ne mogu pisat, s m e t a mi sunce, pa mien stol malo daje od rastvorene ponistre. Sluan na radijo meteoroloki izvjetaj: u Zagrebu magla i dva oto nule. Da mi se sad stvorit u Zagreb, samo da malo utin zimu, da se malo stresnen i najeurin! A da se sad koji Zagrepanin stvori na Rivu, pa da ne zna u kome smo t a u n u , promislija bi: ovo j e m a bit svibanj. Zvoni mi telefon. I uvik tako: j e s a n li sija radit -telefon. Ne javin li se, po ure e zvonit. udnoga li svita sve jema. Sad me ovo na telefon zva niki ovik, da bi se elija s m e n o n vidit. a s a n mu moga re? U redu, dojdite kad oete. "Ali, kad van je najzgodnije?" "Morete do kad god van pade na pamet." "Ne, ne, zaboga, ne bi van tija smetat, nego recite u r u kad van je najzgodnije." I k a d je ve tako fin, paljiv, reka s a n mu otvo reno: "Ujutru pien, oko podne gren u kafanu, posli obida spavan, onda u po proetat, veerat u dikod vanka, i prema tome, meni bi bilo najzgodnije da dojdete izmeu dva i tri bota." "U redu," govori ovik, "onda eto me popodne, juto u dva i po."

"Ma ne, zaboga, popodne!" "Nego k a d ? " "Nikad popodne, jor moj, nego o noi izmeu dva i tri." J e m a se bit najidija. Zatvorija mi je telefon. ud noga li svita sve jema! Od dvi spliske kockarnice ne radi ni j e d n a . Ona u otel 'Marjan' radi samo u sezoni, a ova druga, u 'Lava', koja je radila non-top, zatvorena je pri desetak d a n . Dosta naega svita tamo se zabavjalo po cilu no i sad se svata uje. Ne ti takoga grada bez kockarnice! A di e se ovik od m o t a u ovome smrdjivome Splitu po za bavit? J e d a n moj dragi prijatej ba je zanje veeri, kad je kockarnica bila otvorena, izgubija pol miljuna dinari. I s a d mi govori: "Pii, urgiraj da se otvori kockarnica. a ova na a n a r o d n a vlast ini n a r o d u dipete? Eto ja san se ba mislija refat, vratit pineze, a oni zatvaradu kockarnicu." Napada se socijalizam, koji krati graanske slo bode. Sitija s a n se odmar jedne moje stare, sad ve pokojne tete, kojoj je najdraa pisma bila 'bandjera roa la triumfera'. Bila je, kako je ona govorila, e stoka komunitovica, petavala je roge popima, a in je dola n a r o d n a vlast, smista se razoarala. Ova ko je to bilo. Mala u n u k a jon je dola plau doma. "a je, a ti je? Zato plae?" "Potirala me metrovica iz skule!" "a si, nesriknjice, uinila?" "Nita!" "Ne bi te za nita potirala." "Nala me dva u e n k a u kosu i potirala me do ma."

Poludila je moja teta. Da nee? Omar je ila u skulu vikat, izacovala je uitejicu i svata jon izgovprila. Da dite ne smi jemat gnjidicu i koji ueni u vlase? Ola i take narodne vlasti? Moglo se j e m a t uenke u skulu i za vrime Franje cara. I za vrime kraja Aleandra. Pa ni Talijanci, ni Njemci, koji su bili okupatori, nisu tirali dicu radi u e n a k . A sad ji naa n a r o d n a vlast tira. Tako i ovi kockari ka moja teta. Koja je to naro dna vlast, a ne da n a r o d u malo kockat? Bija s a n i ja tamo, mislin u kockarnicu, dva pu tu povirit i jema s a n a vidit. Nai igradu p u n o boje i ee nego stranci. G u t je vidit naega ovika koji u pet m i n u t i izgubi sto ne ijad, pa i miljun-dva, a ne trepne okon. A k a d dobije, kako samo baci m a n u krupjeru. A vidija san i nike bive visoke funkcionere, koji su se, okad su sminjeni, p u n o diperali. A a e, bidni, nego se bacit u rulet. Ali vaja re istinu. Ne ka su izbaeni iz partije, jopet igraju samo sa crve nili etonima. J e m a bit daje ova n a a n a r o d n a vlast malo i diprtoasta. Pustila je j u d e da izgubidu pineze a sad jin niti ne daje mogunost da se moredu refat. Slua san i j e d n u interesantnu polemiku. Zato na ovik ne bi smija gubit svoje pineze na ruletu, a more ji gubit na porsku kladionicu? Najpri, na ruleti su puno vee anse za dobitak. Drugo, na rulet je jopet ogranien ulog, a na portsku kladionicu nije i mo ispunit miljardu tiketi. Oli kako to: mo kupit miljardu dinari sreki klasne lutrije, oli lota, a ne m o bacit ijadu dinari na crno, oli crveno? Od drugi interesantni noviteti mogu javit da su se doli, i to blizu Splita, omar za Klisa, pojavili vu ji opori.

Nikidan su u jedno selo upali vuci u s r i d bilega d a n a i jednoj staroj udovici zaklali est ovac. Ba je davala ovcan jist k a d eto ti ji. Zanju ovcu su jon iz r u k e istrgli. Bidna s t a r a nije je tila dat, vuk potie na j e d n u , stara na drugu b a n d u . J e m a l a je priko r u k e pribaenu j a k e t u i jaketon je vuka po unci tukla. Uz poklane ovce i r a z d e r a n u jaketu proklinjala je stara lovce. U Dalmaciji j e m a na ijade lovac, na svakoga zeca, na svaku jarebicu dojde bar po deset puak. A k a d vuci ovce koju, nidir lovca nima. A je li dikod poletila grivna, eto ti ji na ijade i pari ka da su vibe openarodne obrane.

NESRIKNJA OMLADINA TILA BI U PARTIJU!

Od svega a s a n ove nedije uja, najlipje, najinteresantnije stvari uja san - znate di? - nikad ne biste pogodili - uja san u Tugare. Ovako je to bilo. U petak pozapodne vazeja ja vikend i gren se ma lo odmorit, rekreirat, u Tugare, na istu mosorsku arju i dobru spizu u otariji 'Kod Luia'. J u t o po ja veeravat, a eto ti tri momka. "Jeste li vi ti i ti?" Smrklo mi se. a je ovo dolo da ni u Tugare vi e ne mo biti miran. a u re: "A, eto, jesan!" "Znate, mi ba drimo sastanak." "Ko van krati, po meni morete i dva." "Nego doli smo vas zvat da prisustvujete..." "Nisan van ja ba, mladii, od veliki sastanki, a sad s a n i na vikend, evo vidite... veerajen..." A, e, ko se moga obranit? Najskoli, kad su mi se predstavili ko omladinci, predstavnici radnike klae. J e d a n radi u kver, drugi u 'Konstruktora', trei u 'Pomgrada'. I, ajde ti, odbij kad te r a d n i k a klaa zove. Vanka je bija mrak, prst se prid noson nije vidija, i oni su me vodili cestom, pa uz nike skalinade. "A di ovo gremo?"

"Evo doli smo, ovo je n a a kola!" Tri-eter gnjila bania u ladnoj betonskoj pro storiji. Po zidima slike pop-pivai i ostaci novogodinjeg dekora. S a s t a n a k je ve poeja. Dolo je dvadesetak mla dii, dvi-tri cure, Preidente omladine iz Omia i tot je jo predava koji je marksistikom kruoku odra predavanje. Isprva n i t a nisan razumija. Nika una, nervoata diskusija. Omladinci se nito p u n o raeili i po dva u botu diskutiradu, pa kako diskutiradu, pocrvenidu jin glave, n a b r e k n u jin vratnje ile, strilaju oima, tuedu a k a n po nikome malome stoliu i, svaki p u t kad a k a bugne, eka da se raspade. Pritidu birokraciji u opini da ji vue za nos (otvoreno su rekli da ji zajebaje). P a d a d u velike beside: birokrati, tehnomenaeri, neprijateji koji dobro z n a d u svoj posal. Otiedu stvar s a m o da om ladinu revoltiradu i tufadu pa da se jopet svaka inicijativa umrtvi i raspade. Nita po bogu ne razumin. Spominjadu nikoga poera na biikletu i pred sjednika mjesne zajednice, pa nikoga koji da je gla vni u Mjesnu zajednicu i jednoga koji je jopet gla vni u crkveni odbor. Pitam moje vodie: "Koji je to poer, a koji predsjednik? Koji je u Zajednicu, a koji je u crikvu?" "Ma to je isti!" "Koji je isti?" "Isti je u Zajednicu i u crkveni odbor." "An, tako!" "E tako! I jopet je isti poer na biikleti i pred sjednik Mjesne zajednice."

Puno mi se tilo za poet vatat konce. A virujte da to po malima mistima nije ba ni la ko. S m i n a su n a a m a l a mista! Svata se u njima mia i izmia. I uini se parangal koji nikako vie ne mo razmrsit. Diskutira tako j e d a n bistri momak, kako su om ladinci, u prvom redu omladinci-radnici koji su is pekli z a n a t i razvili socijalistiku, proletersku svist u velikim radnim kolektivima, n a k o n Pisma, tili i u Tugare povest akciju. "Prouili smo", govori mo mak, "mi Pismo i bacili se na posal." Osnovali su marksistiki kruok, pozvali preda vae, omladina dolazi, slua, ui a neki nai stariji drugovi ne daju svojoj dici da dolaze na predavanja i sastanke. "Znamo mi zato vi drite kruoke, tila bi se om ladina u t i r a t u partiju, a neete vi tako!" "A ko se to buni? Ko van to ne da, je li pop?", pi tan ja moje vodie. "Ma kakvi pop, lako je s popon, ali je teko sa nain drugovima. Misle, dolaze mladi, pa mi gu bimo pozicije." I sad recimo, kad bi ja napisa, da je sekretaru nike partijske organizacije u nikom n a e m malom mistu drae da omladina ui katekiam, nego ma rksizam, ne biste mi virovali. A zapravo je tako. Njega katekiam ne more sru it, a marksizam more. Nego to su ve teoretska razmatranja u koja sad neemo ulizat. Omladina je osnovala kruok, marksistiki kru ok, povela akciju da se cesta kroz misto, p l a n i r a n a na pet metri irine, proiri na s e d a n i trideset nji stavili su potpise da e to uinit dobrovojnin radom.

I cesta je iroka sedan metri. I onda se omladina bacila u akciju da zgradi sebi omladinski dom, zapravo prostoriju di e se okupjat, zabavjat, drat sastanke. I sad poinju nevoje. I tek sad n i t a ne razumi. Odobrena je lokacija, opina se sloila, dodiljena je omladini n i k a parcela, o m a r su je omeili i ujutro nali sve meje poruene. "Oo, neemo tako!" rekla je omladina. "Ne more se tako u socijalizmu!" Nisu se tili obraunavat sa ovikon koji je to uinija, nego su lipo ili zvat miliciju. Dola je milici ja, ulizla u k u u prikritelja-ruioca, a omladina tare ruke i g u t a kako e sad ovi vidit boga svoga. Nito p u n o se milicija gori zadrala. I izala je vanka skupa s tim ovikom. Nima a le, vodidu ga u preun. Ma ke, vodi on nji u otariju, pa onda su i ti do tini i milicija uinili i partiju na balote i p u n o se lipo zabavili. Sve ja to s l u a n na s a s t a n k u , u diskusiji, i kako ovik ne da da se gradi na toj parceli, njemu e om ladina suzit pogled na cestu, krv e se prolit, ali on ne pristaje. K vragu i pogled, uvucite se u n u t r a , traite kom promis, m u d r a je poruka iz Omia. Omladina oe, pristaje, dobro neka b u d e kompro mis, mi emo se povu, u n u t r a , neemo zatvarat po glede, ali n e k a vlasnik kue ukloni svoje prajce, da n a m ne vonja u novome domu. Neka bira izmeu prajci i pogleda. Zemja v a n je dodiljena, smatrajte da je v a a - po r u k a je iz Omia.

Ali potpisa predsjednika nima. eka ga se ve puste misece. Omladinci tuedu akon o stol, pu ure su u Omiu gubili: "Dojdite sutra, dojdite do pet dan." Pa jopet do pet, pa do deset i tako ve misecima. Misli omladina da je to lako, da je to ajnc-zvajnc, ali to su imovinsko-pravni odnosi, zatita zako nitosti... I kako je tekla diskusija, ja san cilo vrime mislija da je to zemja koja pripada, oli koja je pripadala, tome oviku koji je sruija mee. Ma kakvi, to je opinska zemja! I kompleks na ko me je ti ovik diga svoju kuu je isto opinski, i dvor okolo je opinska zemja, n a a n a r o d n a zemja, pa je narodnome oviku malo estotin kvadratni metri pa opali jo malo, pa jo malo, pa dojde k u p u s , pa voke pa prajci. I mogla bi iza cila velika farma da nima nesriknje n a r o d n e omladine. A b a ta zemja, uz cestu priko p u t a otarije sad kad je doa asfalat a i vodovod e pro brzo, sad bi ta zemja kurila ka cukar, gastarbajteri ve n u d e petnajst ijad za metar. I sad se na narodnoj zemji n a m i a d u t r a p u l e narodnoj omladini. A r u k u na srce, opasna je ta omladina. Nije to vie o n a z a t u c a n a seoska omladina, prola je skule po fabrikan, priti akon, citira Pismo, ui ma rksizam. Progucalo bi se ti komad zemje, ali a onda ako se omladini tek otvara apetit? Ve se spominje i igralite. Asti Isukrsta i igralite, a ni dosta a pop prid crikvom daje b a l u n i mriu i koe za k o a r k u i odbojku. Nesriknja omladina! I nikor od nji ne bi ia u crkveni odbor a kako e o n d a koordinirat

rad odbora i Mjesne zajednice. I onda bi se jo ta porka omladina priko markstistikog k r u o k a tila fikat u partiju pa sve a se dosad uinilo, zapravo zaplelo, rasistit. Neemo mi tako! Polako omladino, s a d emo najpri ekat a m a n d m a n e , novi ustav, kongres, iz bore. Polako, n i s m o za jedan d a n , prid vama je cili i vot. A oli mi stari, rutinirani jemamo s a m o j e d n u fintu, samo j e d n u trapulu? tufat e vas, s p l a n u t e entuzijazam, u d u n i t e se kruoci, a ostat e i pogled i prajci. I crkvenjaci. Traje jo diskusija. Zapinila se omladina, tue a k a n o gnjili stol i udo jedno kako se ti gnjili stol ne raspade. J e m a bit bilo ilavo drvo. Zabolit edu ji klanci a n e e d u ga razbit. Pa da n i s u draesna n a a mala mista?

U CENTRU CIKLONA
Ova nedija bila je u znaku kie i gromi i od ve likog b u r a t a n j a i pucanja jedva da se ita drugo ulo. Ne volin kad grmi, mislin, kad ono p u n o grmi i siva. Ali in san priko radija uja meteoroloku prognozu, po kojoj se centar ciklone, koja je pro uzrokovala grubo vrime u ciloj zemji i u Italiji, nala zi j u t o u srednjoj Dalmaciji, omar me bilo drago. Omar s a n poeja vikat: "Grmi, udri, cipaj, n e k a vididu di je centar! Dosta su n a n govorili kako smo mi ovod j e d n a periferija. Evo v a m sad ta periferija!" Toliko s a n se oduevija da san k a d je najee grmilo otvorija ponistru i poeja pleskat cikloni ko ja je svoj centar stacionirala ovod izmeu Splita, Braa i olte. "Evala ti, raspali, ne tedi, udri, neka se svi sprenu! Dosta n a n je bit periferija sa lokalnin neverinima i burinima." Ko je ikad obadava nae lokalne nevere? Koga se za nji frigalo ako su bile samo n a e , lokalne. Uvik smo, mislin u meteorolokom smislu, bili odrebatajica drugi daleki podruji. Uvik je u n a s li po, oli grubo vrime ovisilo o cikloni, anticikloni, grebenima i depresijama na Atlantiku, enovekom zalivu, o Alpama i Karpatima. I di mi nee bit drago ut: centar ciklone j u t o iz nad ovi nai kup? Smista bi potpisa: neka tri mise-

ca tuedu gromi i cipa kia, samo neka ostanemo centar od koga e svaki j e m a t prenge, jerbo centar odluuje ko e okisnit, ko e ostat suv, di e opalit grom, di e se spustit magla, di e cipat k r u p a . Cili ivot sluan: lokalne nevere, lokalni proble mi, lokalna vlast, lokalni novinar. Gledan kroz ponistru. Asti boga, oli se ono iznad ijova poelo vedrit. Vas s a n protrnuja, ali nije, do bro je. Mui, stislo je, oblaci se nisko spustili, sve je po krilo i dobro se centar ciklone usidrija. E n e , mona je, nije zna izabrat lokaciju? Moga je falit? Jopet grmi. Jo a lipo grmi, koji lipi zvuk ka mu ika. Evo, i trei d a n a se ne mien s ponistre, a oko lo sve siva i p u c a . "Ol, si lud," vie ena iz kuine, "oe da te ubije?" "Frega me se, ubit e me moj ciklon, centralni, a ne tuji, podmukli od rebatajice." I di svake nedije mora u t akod novoga za pri past se. Sad je najnovija da se mirila zagaenost spliske arje i utvrdilo se da n a n je grad opasno ot rovan. Otrov od grada. ujem v a n k a komentare. "Promisli: stoipedeset je jo dozvoljeno, to je po etak." "Koji stoipedeset?" "Ne z n a n ta: je li grami, kili, deki, ali mi smo zagaeno sedanstotinipedeset." "Sedanstotinipedeset jin kolpi palo! Sedanstoipedeset vragov izili u svaki zalogaj." "A kome to, an?"

"Ne znan kome, ali mislin openito zagaenosti." "A Socijalni se jo b u n i da svit gre p u n o na bolo vanja, da se puno d u p e r a d u dekoti?" "Boje bi jin bilo muat." "Eno a likari govoridu. Neka ono itadu!" "Ono je bilo za s p r e n u t se." "Sve je vei broj bulsavi Spliani." "O straja ne mo sluat a se bulsa, kaje, ripje." I je, judi! etajte spliskin kaletan za mirne, vrile, litnje noi kad svit spava s otvorenim ponistran. ut ete rkanje, ut ete i koji itac, ali bar iz svake pete ponistre, uje se kaaj. Nikor gori ne more spa vat a ga kaaj gui. A ujutru kad velerini zovedu na posal kad se zapali prvi panjulet - svud suvi kaaj i ripjanje. Straota jedna! Radi te zagaenosti najbulsaviji smo grad u cilu Evropu. J o edu n a s zvat bulsavi Split! Lipega li epiteta! Likari govoridu da se sve vie Spliani javja sa oteenin onin kapcima. J e , tako je! Z n a n po sebi. Koliko puti su mi, kad gren vanka Splita, primjetili: morali biste vie spavat, manje pit jer su van kapci natekli. I ko e jin sad po protumait da to nije ni spa vanje, ni alkohol, ni duvan, nego spliska zagae nost. A one najtee bolesti, koje Spliane radi zagajenosti nosidu leva-leva, neemo njanci spominjat o straja. J o doma uvan tudije od pri dvajst godin u ko jima je bija zacrtan urbanistiki razvoj Splita i cila industrija, svi fumari bili su locirani iza brda. Sve je bilo lipo, pametno planirano. Cila e se Zagora i tako spustit u grad koji e se bavit turizmom, u s -

lugan, more i ostat akod iste industrije, koja fa brika bez dima, a sve druge gori, iza brda. Zagora se uglavnom ve kalala, a industrija se nije uspela nego je ostala di je i jo se razvila. I kad gleda iz daleka Split, vas je u dimu, u ma gli; zadimjeniji od Esena i Liverpula s k u p a . Pari po dimu: asti gospu, ta ovi uvod proizvodidu, ovi su ei od J a p a n a c i Njemac? A da nije kvera i vapori mogli bismo k o m a d n o re: a eto proizvodimo malo cimenta i puno dima. Onda je bila velika kampanja za filtere. Govorilo se: in se stavu filtri na fumare, nee vie dimit. J e s u filtri skupi, ali edu se brzo isplatiti jerbo ostaje u njima najfinija c e m e n t n a p r a i n a koja se more prodat u zlato. Kupilo se filtre, potroilo devize a jopet dimi. ujen da je i novi problen di e se bacit ta p r a i n a koja kupi u filtrima i koja se morala prodat u zlato. Nima zlata, ostala je praina. Sad ujem: e, nije to ba tako, triba k u p i t i skupe n a k n a d n e ureaje i triba z n a t rukovat s filtrima. Kada je to lako? Ko je to moga znat? Ko se toga moga sitit? I a emo sad? Oemo li sad kupit nove filtre ko ji edu filtrirat ve postavljene filtre. A kad bi se to i riilo, a n a n vridi, k a d ostaje u Split problem tridesetijad tonobili od koji je svaki jedan izvor zagaivanja. Lako je n a n jo za fumare, ali ko n a s od ove late i benzine more spasit? Projde li priko Rive u j u s t a ti je gut od benzine. uje se u vezi s tin pridlog da se bar u centar grada zabrani saobraaj tonobili. Ko e to vie zabranit k a d su se tonobili utirali u svaku kaletu, u svaki dvor, u svaku talu.

Ne moremo se vie vraat na kare i karoce, tova re i konje. Spominjen se kad je tacija karoci bila isprid Lu ke kapetanije. Oli je i onda bilo sve higijenski? Oli i onda nije priko cile Rive vonjala konjska piota, najskoli liti kad bi se ueila. Ajme, koji je jopet to bija s m r a d ? A di je ono kad bi se vukla kavalkada tovari priko rive. I na svaki korak koja tovarja, oli konjska balega. Istina dica su kupila i prodavala za gnoj, ali dok bi se skupilo, kad bi se razgazilo, dok bi jo i posli vonjalo, kupile su se i zunzile brakuje pa ti posli dolazile doma u vizite i oblizale te po nosu, po justima, oli bi ti se istresle po pijatu. Oli doma, oli u susistvo uvik je koga bolija trbuj, oli su ga vodili u bolnicu. "a m u je?" "Ma nita, j e m a bit okusija ono a je brakuja zagadila." A volin i benzin nego brakuje.

RICETE ZA TITULE
Dopustite mi, dragi tioci, drugarice i drugovi, gospoe i gospodo, da i ja iznesen svoj stav, svoje miljenje po pitanju meusobnoga tituliranja nae ga svita. To je jedno pitanje puno sloeno, kompli cirano i suptilno i meni se pari da svaka sredina, svaki grad, j e m a svoje specifike. U Splitu se, na primjer, titulira drugovaije nego u Zagreb. Nikad nikor nikome nije u n a s reka: mi lostivi oli milostiva, ritko se uje i gospodin, jer se ree jor, ali zato se esto uje gospoja. Interesantno je to da je u Splitu tako malo gospodini, a tako pu no gospoji. J e m a u n a s i drugov, ali ajme u Split drugu k a d mu ponu govorit gospodine! Boje mu se omar po obisit! Molin s a m o malo strpjenja da sve analiziramo i stavimo na svoje misto! Moja pokojna teta jemala je svoj iroki repertoar tituliranja, koji je, pari mi se, bija tipian za n a u sredinu. Svit koji nije poznavala, po butigan, na pazaru, u pekariji, u susretima na ulicu, titulirala je jed nostavno: ovie, eno. Ako bi ve s njima ulizla u razgovor, o n d a bi znala re - ovik moj lipi, oli e no moja. I to je bilo p u n o m u d r o jer nikad ni mogla falit. Svaki muki je ovik, svako ensko je ena, odnosno c u r a .

Sve zanatlije, postolare, brijae, zidare, kovae zvala je - metre, s tin da bi onima koje poznaje dodala i ime - metre Toni, metre Jozo. Likaru se obraala sa doture, profeuru sa profeure, a poeru koji bi j o n nosija penjun rekla bi - jor poer. Puno je volila poere i iskazivala je p u n o potovanje p r e m a m o n t u r a n o m e oviku. I feratjerima je govorila - jor feratjer, jer je to isto bila m o n t u r a i sigurni dravni kruv. kovacina koji je dolazija vazest smee zvala je - k u m e i prijateju, i s njin je uvik bila u dobre, dala bi mu i bierin rakije. Policjote, fante koji po k u a n gredu plinit i picigamorte nije volila njanci vidit, i nj i nije nikako zvala. Ali jednome oviku uvik se obraala s prisvitli. Mislite biskupu? Ma ke, biskupe i pope ni mogla vidit. Prisvitli je za nju bija j e d a n ovik koji je nosija karte od letrike. udija s a n se zato ga zove Prisvitli. "Mirita on! Zna li ti da mu je dida prodava lu i terike, otac petroljo i ferale, a on radi na letrino poduzee. I kai mi: ko u Split mirita bit Prisvitli nego on?" An bravo, i jednoga visokoga kovacina koji je j e m a priko dva m e t r a zvala je - Vaa Visost. Znala je re i drug, ali to uvik uz nika imena. Recimo drug Baja, drug Petica. Za nju drug je bija samo k o m u n i t a kojega su zatvarali i tukli po preunima, koji je sve rtvova za ideju i nikakve m a e na njemu ne smi bit. Karakteristino je to da ne s a m o ona nego nikor u Split nikad jo nije niti ufalice izustija gospodin Baja, jor Petica. To se ne more dogodit, da to ree mislili bidu da si lud, oli da ini vic.

Ni drugu Vici, oviku i po, ne mo ti re gospodin Vice. Splianin e recimo naelniku re jor nae lnik, jor Preidente, jor ministre, ali n e k a Baja, neka Vice b u d u naelnici oli ministri onde to ne gre. Di bili da bili, na svakoj funkciji, oni su drug Vice, drug Baja, drug Petica. Istina je i to da Spliani nikad nisu znali titulavat. Nimadu za to nikakva smisla ni talenta. Spominjen se kad su igrai Ajduka, misto da pozdravidu krajicu rukoljubon ili poklonon, zavikali: "Tri p u t a zdravo za krajicu!" I onda: "Zdravo, zdra vo, zdravo!" Oli kad je poznati Splianin J u t i bija s krajen u lov. Cilo ga je vrime zva - jor kraj, a kad je izbija prid njima zec, turne ga: "Kraj, ti boga, a eka, pucaj!" J e m a je sto puti prav, j e r dok bi izgovorija cilu titulu Vae Velianstvo, zec bi davno u t e k a . Bija s a n j e d a n put ka reporter na suenju jednoj p u n o sminoj druini kurab, makroi, verceri koji su namatali pa pritukli i opjakali jednoga naivnoga trgovca. Nije to bija rav svit, ali, eto, dogodilo se. Nisu tega nesriknjega d a n a jemali posla, mierija, nikor olda u ep a bili su edni i gladni. I namirija in se ti trgovac. Glavna o p t u e n a titulira cilo vrime suca; gospo din sudac. I ovi se najidi: "Nisam gospodin nego drug!" "Ma di u ja vas, gospodin sudac, tako zvat? Oli ne vidite ko s a n i a san?" "Onda me nikako nemoj oslovjavat!" "Dobro... gospodin sudac... jor... ne, tila san re... ne mogu, nikako ne mogu, gospodin sudac."

I sva se, bidna, s m a n t a l a i vie nije j u s t a otvo rila. Ti problem tituliranja je u n a s jo vie zaotren sa turizmom. Kako konobar more znat ko je a. Svakome furetom obrati se gospodine, svakome domaemu drug. A j e m a fureti koji govoridu po naki. I je li, recimo, n a ovik-iseljenik koji j e m a amerikanski paso d r u g oli gospodin. Anketira san i nikoliko Splianki na pazaru i one su to pitanje vulgarno pojednostavile. Gospodin, odnosno gospoja je za nji ejade koje jema p u n o pinez, kojima pritie, a drugovi su oni koji se jedva pokriju, oli in fali. "Bogata," govori jedna, "ne more bit nikome drug nego samo bogatau, jer da je on n a drug, onda bi bogatstvo podilija. Drugovi moraju izmeu sebe podilit zanji panjulet." Sit i gladan ne moredu bit drugovi! J e m a s a n i prilike u t siromaje, mierje, kako se meju sobon titulaju - gospo moja, jor moj dragi - i ne da mi nije smetalo nego bilo me drago u t kako j e d a n drugoga u svojoj mierji diedu i kadidu. A jopet san uja i lokalne Onazise koji svakoga zovedu drue. Reka s a n ja na poetku da je to sve komplicirana i suptilna materija. Svata ovik u ivotu uje. I govoridu ti: drug si i nisi drug, i go spodin si i nisi gospodin. I s a d oe se najidit kad ti reedu gospodin, oli nisi gospodin? Mora bit da je najboje ka u Italiji, tamo su me na primjer titulali: dotore, profeore, kavaljere, raionjere, komendatore, i ja s a n se isprsija: asti boga koji san imprejun ostavija? ujete li a me titulaju?

Malo je falilo a me nisu poeli zvat Ekselencijo, i ja se jopet ne bi nita jidija ka a se Prisvitli nije jidija kad bi ga moja teta zazvala. Eto, tako van je to, drugarice i drugovi, moje da me i gospodo. Budite vi s a m o judi i nita drugo, pa emo sve drugo riit lako!

NI U KAFETIN NI U GLAVU!
Pripa s a n se! Nito mi je! Ne z n a n ta, ali je: t a je da je! Izgubija s a n svaki radni elan, izduija s a n , ne da mi se nita radit, samo bi cili d a n plandova. Sada istina, nisan se nikad ni ubiva poslon, n i s a n ni j e m a ba veliki radni kapacitet, ali jopet s a n nito malo vuka, koliko san moga, a sad - nita! Tuin se jednome prijateju a on mi odgovara prion o volima i oranju: "Upregnuta u j a r a m , oru ledinu dva vola. A trei pase travu. I od o n a dva koja oru, j e d a n uvik vue jae, drugi slabije. A oni trei, koji vazdan samo pa se, da z n a govorit, pri kraju bi d a n a zavika: Dosta! Danas smo se p u n o naorali!" "I di si mene stavija? Koji san ja od ta tri vola?" "Ne z n a n ti ja, brate! Sam se nai! Ako ore, ori i uti; ako pase - vii!" Lupe jedan vlaki! E, ba ga n e u posluat i neu bit ni jedan od ta tri vola nego j e d n a sridnja varijanta: malo past, malo orat, malo vikat! Zaboravija s a n van u poetku spomenit da me ovi n e r a d spopa okad s a n se vratija s vijaa. Okad san se zavitova da se nidir neu micat, vrag mi ni da mira i est d a n skoknija s a n do Zagreba i Beograda. I ne mogu se potuit, nije mi bilo loe, bilo mi je lipo. J e m a s a n i fini susreti i p a m e t n i kontakti, svata s a n uja i nauija, obogatija s a n svoja znanja, proirija vidike, a jedino a s a n izgu-

bija - voju za rad. Nosija s a n sobon i makinjetu da ne kasnin sa svojin novinarskin obavezan, ali nja nci rige n a p i s a nisan. I pripa s a n se: ajme, judi, ta je ovo s m e n o n , zar san u est d a n posta t u k a c ? Tako je m e n i jedan moj Splianin, m a r a n g u n , plaka kad mu se posli prve godine tudiranja sin vratija iz Zagreba. "Ajme meni, a su mi od diteta uinili? Posla s a n jin Ajntajna., vratili su mi tukca!" J e m a , judi, nikoga vraga u tome! Ne govorin ja da je to niko pravilo, ali zna se dogodit. Oli nima i nai knjievnika koji su lipo, pametno pisali dok su, recimo, bili metri po dalmatinskim seliman, a im dojdu u veliki grad, nito se u njima slomije i pomu krolavat. Dosauje se m e t a r u nekoj vukojebini, ui por k u diicu, n i m a pametni kontakti, nima lektrike, nima libar, svaki trei d a n mu poer donese no vinu, a on pie lipe novele, romane, drame. I dojde u veliki grad di j e m a sve uvjete, di su teatri, koncerti, izlobe, bibjoteke; izmisli mu i misto da prima plau a ne radi, samo da proizvodi, da pie, a on - nita. Sad se tome vie ne udin, sad mi je i to jasno. Samo kod knjievnika ti proces, ta pritvorba, ila je polako, kroz godine, a kod mene sve u est dan. A ak bi tek bilo da s a n misto est d a n osta est godin? Mora bi skupjat koletu, prosit za pijat faola, ali u n a s je i prosjaenje zabranjeno. Umra bi, judi, od glada! I sad se m o r a n polako rekuperavat od vijaa. Nego sad, dok ovo pien, j e d n a stvar mi p a d a na pamet. I n t e r e s a n t n a stvar. U n a s jema d o s t a judi od pera, knjievnika i novinara koji n i k a d nita ne piedu. Draga gospe n e k a to razumi: ovik je

od pera, ive od pera a nita ne pie. Nikad nita. Godinan. A da to nije koje novo bratstvo, novi red knjiev niki i novinarski koji je poloija zavit da nikad u ivotu needu vazest pero u ruke? Kako moredu, oklen jin ta u n u t r a n j a snaga da moredu godinan o svemu m u a t ? Nikad na n i t a reagirat? A postoji i u s m e n a knjievnost, pa more biti da su oni u s m e n i knjievnici i novinari. A priznajte da triba isto bit puno, p u n o p a m e t a n da bi se bez pisanja ivilo od pisanja. A ne samo to nego u n a s se zna dogodit da a manje pie - to ti kreiju plau, a najvie ti d a d u kad nita ne pie. Mi emo, na primjer n a p a s t ovika da p u n o pie, da se u sve mia i, k a d se zaleti pa falije, brojit e mo mu i pineze za svaku karticu koju je napisa, a onega drugoga bidnoga koji j u s t a ne otvara, koji je i slova zaboravija, falit emo i davat emo mu unaprid pineze za projekte. A nikidan ba itan kako su napali i novinare, da ji j e m a koji ne piu nego ekadu m i r n a vrimena. Nikako se ne bi sloija, pri bi reka da j e m a u n a s judi od pera koji ekadu da se prominidu slova. A najdrai su mi jopet oni koji bidu pisali, koji jem a d u velike ideje i planove, ali e k a d u jer d a n a s nisu vrimena, nisu vrimena za slobodnog ovika od pera. I vi mislite da oni t a ekadu? ekadu crnog vraga! Nego p u n o in je lake glumit nego priznat nemo. J e d n o m e s a n reka:

"Ako jema ta u kafetin a straj te objavit, nima di tampat, daj meni, ja u ti pribacit u Ingleku, u Italiju, u Njemaku, di oe pa neka ovi n a i zinu." Zinija je on. Problidija je. "a si se pripa, ako nee na Zapad, pribacit u ti na Istok?" "Ti si provokator!" kriknija je. "A ti kurbin sin i kreten! I nita nima ni u glavu ni u kafetin!" I jidan s a n a mene sve toka pisat a u n a s se mo re ivit, i to dobro ivit, od pisanja bez pisanja. E da ja z n a n tu ricetu, omar bi poeja okolo apjat. "Jo, koji s a n ja pisac, koje ideje j e m a n , ta bi sve iz mene izlazilo kad bi ovo bila j e d n a slobodna zemja?" Nikome se ne utirajen, nikome ne fikajen, i virujte mi, tioci, da san bar dosad sve reka, sve na pisa a s a n tija i jema re. I jo me nisu, fala bogu, njanci j e d a n jedini dan (da u d r e n u drvo) u preun zatvorili. A zna s a n ja ujidat. I falit i pogodit. A znalo se na me i vikat. I pritili mi prston: ujida, je li? Ako ujidan, ujidan svoje, neu ujidat ingleku krajicu!

ATROKE NJEMAKA DICA!

Nikidan gren u Podgoru i da u ulist u otel stanen na vrata. Asti gospu, a san rastresen!? Kako san moga ovako falit? Misto u otel, u p a san u diji dom. Ola koji lipi diji dom? Ka pravi otel! I to A ka tegorije! Omar do ulaza veliki bazen u caklo. Bar sto dice u n u t r a se plaska. Skau dica, plivadu, inidu t u m bule. G u t a d u . Izajden vanka a niki ovik tre za menon. "Di ete?" "Gren u otel." "Ovi van je jedini otvoren. Sobu smo van ve re zervirali." "Ovod? U diji dom?" On se nasmije. iri nemono ruke. "A a mi moremo?" "Ozbiljno je ovo otel?" "Dat emo van sobu na zanji pod. Bit ete gori mirni." Di n i s a n bija, a n i s a n vidija, ko z n a koliko san, more bit i stotin, oteli prominija u ivotu ali ovo u do jo n i s a n doivija. J e m a bit da u otelu i nima gosta koji nije doa bar sa dvoje dice. Nosi ji pape, vue ji m a m a , tredu isprid bakice. Dica svi uzrasti: od maleni koji jo iadu mliko do berekini.

Gren u restoran obidvat, nisan ni poe jist a ve dvi dije glave, jedna s jedne, druga s druge bande, naslanjadu se b r a d o n o stol. "A a je, mii moji mali?" "Nita, iko!" "A di van je mamica?" "Eno o n a m o ! " kaijedu mi prstiima. "Ona a mirno ji?" U ovakvin situacijan nikad ne znan a u init. Ou li ji dignit na kolino pa jin dat papat. Lipo, liicon! I da s a n ja zna di u do bija bi van b a r b a kupija ukalice. Dico moja, a san van tako drag pa ste se omar uza me prilipili. A oete li a popit? Kamerjer, dvi kokte! Samo me nemojte polit! A mamica mirno ji i priko zalogaja mi se nasmije. Guta kako me njezina diica zabavjaju. Ba jon fala! Divnu, k r a s n u diicu jemate, gospojo! Oemo li se sad i igrat, mii moji? Da ja kleknen ispod stola pa da vi na me jaite ka na konja? Ajde najdite kurju pa emo vikat io! Deset m i n u t i ekan lift. Upiren u b o t u n e . Dobro je, evo ga! Ni se ni kala a u z a me ve dvi mamice i petero dice. Di u ulist prvi, moran ji pustit. ekan drugi lift, jopet se ni dobro ni ferma a oto mi nogu, ka kroz tunel, letidu u n u t r a dica. Koja su ovo moderna dica? J e m a bit da njanci ne spavadu. Od ranoga j u t r a do kasno u no uvik su b u d n a . Vozidu se lifton gori-doli, tredu po skalan, igradu se na vatalo. I kako su samo obuena! Svi,

do njanci jednoga, svi j e m a d u baden mantele o punje. Ve prvi dan o etiri lifta, koliko ji jema otel, tri su u kvaru. U niku r u k u mi je drago jer koliko su god dica iva toko su jin roditelji lini, krepani. Mlade gospoje koje j e m a d u sobe na prvi pod, za ne uinit samo deset skalini, po ure ekadu lift. A da buden m i r a n meni su dali sobu na zanji pod. Isto gutan a su lifti u kvaru. Tatice i mamice igradu u salonu na karte, oli i taju romane, bakice pletu, akuladu, uveer svi na televiziju a diicu putaju da se vogaju po otelu. Osobje se vata za glavu! "Nita nemojte govorit! Da vi znate koju su n a n samo etu uinili? Otel su n a n ruvinali!" Interesantno je to da svako nae dite vridi za dva, za eter, ma a za eter, i za est njemake dice. Ujope se to ne more uporedit. Svako je n a e dite miljardu posto ivje od njijovoga. Vodidu i Njemci sobon dicu liti po otelima. Vidija san ja, ali ako meni ne virujete pitajte kamarjere, sobarice, direture, pitajte cili personal. I svi edu van re: tu furetu dicu deboto i ne vidi i ne uje. Prosti boe, j e m a d u dicu a ka da ji i n i m a d u . a e ti njiov odgoj, to je sve ap-tak!. Dica od tri godine sididu za stolon ka stari judi. Ne z n a d u ni plakat. Kad si vidija jedno njemako dite da je nervoasto, da je zacenilo? Nima jin ni tri godine a ve jidu perunon, k i d a d u meso noen. A u n a s j e m a mu petnajst, cure vata a za stolon plae: "Pape okini mi meso!" I p a p e mu isicka meso i pita ga. To su mi jopet najdrae scene i dok mali klipan p a p a papi iz per u n a , ja mu uvik t e p a n tako, tako, sunce moje pa metno!

Di e on s a m sluit noen i perunon? Bogati, da se mali u b o d e ? Oni njanci ne vodidu k o n t a o svojoj dici. Za stol ka da i n i s u . Stariji se razgovaradu, dica s l u a d u i nikor za nji ne obadaje. Kad jin reedu lafen, oni gredu lafen, samo ta se naklonidu starijima i reedu - gute naht! Ni j e d a n ne trepje nogan, ne rasplae se, ne cene. Mali Njemac od eter godine ve j e m a zaduenja da uva m a l u sestru od dvi godine. I on je vodi va nka, k u p a je, ui je plivat. A otac i mater moredu komodno po cilo jutro na izlet. Personal otela mui i trpi. Gre li a izustit omar na to jidno skou. "a e ti po usporeivat n a s i Njemce? To je druga vrst svita, drukiji adeti, drukije navike." Njemci su prema dici tvrdi, strogi. More on bit i najei miljunarijo i k a d mu zaeli dite ovo oli ono, jopet mu on nee dat. Njemako dite sve mora jist, nima ovo me drago, ovo neu. A, e, bila bi mu lipa? Oni bidu dite pustili da izgladni. Ja mislin da za Njemce ujope nisu dica. Oni ne bidu smili j e m a t dicu. Trebalo bi jin zabranit! I ne razumim: a se personal po otelima mora jidit i kripjat zubima. Dica su dica, ne ti ako dite uine malo ete? I kako n i k a d nije bilo tako dice po otelima ka ove zime, oteljeri su se malo i pripali. Govoridu da ako bi ovako moralo bit i dojduu zimu, da ne bidu ni otvorili otel. Koju su s a m o od n a e diice prengu uvatili? Ne m o r e d u se inoma nai oteli potuit da jin ovu zimu fali ivost. J e m a je i na pritek!

Povirija san u jo nekoliko dalmatinski oteli. I svuda, judi, ista slika! Od cike, vike, bubetanja vratima, u u r a nai vridni radni j u d i ne moredu se koncentrirat. Bravo, to san i zaboravija re da nima otela bez kojega seminara, simpozijuma, savitovanja. Prosvitni radnici, knjigovoe, feratjeri, raunovoe, sve se bacilo na uzdizanje po otelima. Koliko su kamarjeri, samo dok nosidu kafe i bierini, uli referati i diskusij mogli su, da su bili pomnjivi, svi postat akademici. I ba je pametno da se ve dicu o mlika pome vucarat po otelima. Neka se naviknu od mali nog na otele i to prve klae. Tako se stvara klijentela i osiguraje prosperitet naega oteljerstva. A najdrae od svega a san jopet uja ove d a n e po otelima to je p o n u d a iz unutranjosti j e d n o m e n a e m u otelu da e drat u njemu simpozijum, oli n a u n o savitovanje ali samo pod uvjetom ako te dane b u d e u otel koji m a s k e n b a l . Na to savitovanje omar bi doli nji dvista i pe deset. Je n a n se drago makaravat! I na simpozijume i savitovanja putovat pod moretan.

A KO ZNA A BISMO MI TILI?

Jugo. Kia. I ou li sad aplaudirat n e b u a se smilovalo i pustilo n a n ovu kiu? Sutra moj kvart nima letrike. Od s e d a n ujutru do sedan uveer. Puno bi bilo boje, p u n o bi bilo lagje ne z n a t da u ti i ti dan, od te i te u r e , nee jemat letrike. Boje bi bilo da to dojde iznenada. J e r ovako kad zna, onda se mora spremat. Ve osan d a n cili moj kvart vri pripreme za ti j e d a n mrani dan. Na primjer: jema dva d a n a da cili kvart vonja po sarmi. Nee bit letrike, nee se mo s u t r a kuvat i najboje uinit sarme pa je s u t r a samo malo na piritjeru podgrijat. Dosta da se j e d n a domaica toga sitila i rekla svojoj prijatejici i omar se, kao po direktivi, cilin kvarton irija miris sarme. Ne volin sarme! Ne volin kiu! Dere gnjilo, glavobolno jugo. A kia roska, samo roska. Tek toko da sve bude mokro, u m i d n o , da se skupi blato, da ti iporka postole, da ti trca po nogavican. Bar da udre povodanj? Ovako kia more p a d a t s e d a n ijad godin, nee n a p u n i t rike i jezera. Dipetozato, lupeko nebo! J e m a n kiu, j e m a n sarme, a n i m a n letrike. A vanka jopet ne mogu iza jerbo u okisnit a lumbrelu jopet ne mogu otvorit jerbo jugo p u e i lumbrelu e mi okrenut, ice razbit. Zato smo jemali toko povjerenja u falo nebo i nevirne rike i jezera? Oli ni bilo bolje radit centrale

na g a r b u n ? Oli atomske jer, fala bogu, bar atomi ne fali! Kad s a m spomenija atomsku centralu, sitija san se, im je bila prva planirana, omar su se uli protesti. Smian je n a svit! On protestira k o n t r a svega. Nai susidi Trogirani protestirali su pri k o n t r a izgradnje aerodroma, a sad kontra irenja. Veliki reoplani kalajedu se i diedu iznad njijovoga lipoga gradia, inidu veliki uur, cili gradi dre i trese se i more se jo dogodit i digracja. Katelani su se bunili kontra eliane. U Dugi Rat su protestirali k o n t r a irenja tvornice. Spliani su protestirali kad su se u Meje tili gradit oteli. Bo gati, da je bilo otele gradit, a di emo se mi rekreirat di emo se mi k u p a t ? Vranjiani sad protestiraju da se u njijov mali kver tija dovest dok. Taki smo mi! Evo meni prvome je drago da je sad Split odnosno Trogir u r u vrimena udaljen od Pariza i drago mi je da mogu skoknit u Pariz k a d zaelin, ali nije mi drago da mi reoplani u u r a d u povrj glave. I b u d u me kad spavan. Kad ono liti po u r e zaspen uz rastvorenu ponistru a digne me grmjavina aviona, vas se stresnem, doivin ok i dogodi mi se da sanjan bomba rdiranje. Evo mi u Split smo estoko k o n t r a tega da se industrija locira u gradu, oli blizu grada. Zato da n a n zagauje arju? Sve pogone tribalo bi locirat vanka, iza brda. E, ali sva r a d n a m i s t a tribalo bi locirat a blie svojoj kui. Tako da mo najvie u pet m i n u t a skoknit od kue do tvornice. Svi bismo tili istu arju, slobodne vidike, perivoje i ardine oko kue; nije n a n drago njanci vidit fu-

mare, s l u a t sirene, u u r e avioni, p u n o n a n je drae cvrkutanje tii, zelene uvale, isto more... I svi s m o za to da se otvaradu nova r a d n a mista, da se smanji broj nezaposleni, ali, za gospu, neemo u u r , neemo fumare... Naemu oviku je, na primjer, puno drago kad on more iz kue, sa svoje ponistre, liti gledat tea tarske predstave, oli kino na otvoreno. I on gleda, guta. Ali ako mu se ne gleda, ako mu drimje, o n d a on protestira, otvara radio, kalaje gospe, jer njemu oni ispod, oni manjamuktai, altibanki, ne d a d u spavat. Svi smo isti. I evo ja prvi tija bi da je lipi dan, da ne pue jugo, da ne p a d a kia, da nima blata a da n a n su rike i jezera p u n a p u n c a t a , da letrike jema za bacivat. Ne volin kiu, ne volin sarme, ne volin uure. Ou letriku, laganu juvu, leoga janjca, tii da mi pivadu i da mogu skoknit u Pariz, u London, kad mi god padne n a p a m e t . Meni su isprid kue, zapravo isprid n o s a zgradili veliki otel-neboder Marjan. I kad j e m a n t a m o po na edutu, kad aelin po u kafanu popit kafu, drago mi je a je otel isprid nas, ali kad rastvorin ponistru a ou vidit otoke, onda bi u otel-neboder puca iz topa jer mi krede vitu. Oli, na primjer, ja etan po Rivi i dok etan, dok san eta, ajen k vragu svaki tonobil koji mimo me projde. porka smrdljiva lata ne da oviku mi rno etat, ne more vie ejade protegnit noge. Ali kad svrin bit pjeak, eta i kad seden u tonobil i projden priko Rive - ajen k vragu etae, sve pjeake. "Neradi jedini, a se vrtite ka prdaci po gaan! Radit, radit a ne etat i s m e t a t prometu!"

I gospe neka sad razumi a bi ja to, zapravo, tija. I a bismo svi mi tili. Tili bismo da kia p a d a u Bosnu a n a n u Split, u Dalmaciji, da je vedro, da sunce sja i da j e m a letrike. I tili bismo aerodrome, ali bez u u r a iznad nai glav i nai kampanili. I nova r a d n a mista bez novi fumari, doki i dizalic. Svata bismo mi tili jemat, ali jopet, da je sluat nae proteste i betimje, nita od svega ne bismo jemali. Ni ovo malo a sad jemamo!

DI SU DANAS TE MAGINE RII?

Ne mo o dragosti! Vedra s u n a n a Dalmacija? Ko je tu la izmislija? D a n a s je, evo, juto dvadeset d a n da gnjijemo u mranome, sablasnom nordij s k o m pejsau. Sad je deset uri ujutru, a moja je Dalmacija tako svitla da m o r a n ugat letriku, jer, uz rastvorenu ponistru, ne vidin pisat. J o p e t la m p a - jopet grmi. Koje s a n srie, jo e mi grom opalit u makinjetu. A takoga s a n raspoloenja, tako san svega tuf da mi se i to friga. Samo ako jema udrit, n e k a ud re omar, a ne pri kraju posla, kad san se ve ispatija. Nikidan s m o nad sridnjon Dalmacijon jemali strani, jeivi orkan i po meteorolokin izvjetajima centar tisumilibarske ciklone bija je j u t o iznad Splita. Parilo je da n a n nima spasa, da e sve vrag odnit. Vitar je t u k a forcon od deset bofori, gulija je stabla, otvara krove, nosija kupe, raznija je h a n g a r i radionicu 'Dalmacija-auta', a u Milni je, ujen, demolira tvornicu sardini. Meteorolozi govoridu da se zaista radilo o orkanu, o u r a g a n u , a dosta naeg svita, meu njima i ja, uvireni smo da je to prola morska pijavica, oli tromba-marina. Jerbo od u r a g a n a koji guli stabla, nosi krove ku, rui zide, stradalo bi ire podruje. I kako to da je uragan izgulija stabla a od etrdeset ijad auti po splitskin ulican nije privalija njanci

jednoga. A nikor mi nee re da je lagje izgulit sta bla iz zemje nego privrnit fiu. Uragan s forcon od priko d e s e t bofori ruvina bi po Splita, raznija bi u portu i po luican brode, jedrilice, motorine. A m e n e je uvatilo na Rivu, dakle u centar centra tisumilibanskag ciklona, i nije me odnilo ni u mo re, ni me diglo u arju, nije udrilo s m e n o n o zid, nije mi njanci odnilo k a p u s glave. I po m e n i to je morala bit prava pravcata pijavica, odnosno, a je lipje ut, tromba-marina. Oli ovi meteorolozi d a n a s a z n a d u ? a oni ujope z n a d u o trombi-marini? Svaka jin je druga - i to kratkorona - prognoza falivena, a oni edu mi do govorit o tromba-marini? Kako s a n ja iz ribarske famije, o njoj s a n ijadu prii uja. J e d a n stari splitski ribar kleja mi se da je njegov dida zna odvratit, oli ukrotit svaku trombumarinu. J e m a je on nike magine rii, niku tajnu formulu i uspeja bi se na provu gajete i izgovorija bi, ka molitvu, te velike beside udnoga zvuka i u u r a i diga bi ruku i s onin krivim ribarskin britvulinom svaku bi trombu-marinu u srid sride pro para i o n a bi se ispiala. A bilo je to u davno vrime, kad su dobre trombemarine znale dignut cilu gajetu, oli leut s osan drugov u njemu i spustit ji s jedne pote na drugu, di ji je eka bogat ulov. I stari ti ribar zna je razlikovat dobre i zle, z n a je koju e probuat a koju e pustit da ga prinese. I svi su se paruni tukli ko e tega s t a r c a primit u druinu, jer svak je s njim bija siguran na moru. I ja, judi, sve to virujen, virujen da moradu bit nike magine rii koje moredu odvratit svaku nevoju, svako zlo pritvorit u dobro.

I sve mi se pari da je ova tromba-marina, koja je prola priko Splita i dila Braa, bila j e d n a osridnja, ni d o b r a a ni p u n o zla. Ako je malo demoli rala radionicu 'Dalmacija-auta', more bit da je to osvetila sve one vozae koji se bunidu na 'Dalmacija-auto' i njezin servis. Oli je malo svita tilo ra zbit njezina cakla pa se n i s u usudili? I to a je ona, tromba-marina, digla cili j e d a n te ki kamion i s njin smeila okolo dva-tri tonobila - to znai da je tila, mogla je dvajst ijad a u t i po splitskin ulican ka peruinu, ka k a r t u i n u pomest. U blizini 'Dalmacija-auta' jema ono mali siro maki kuic od late i k a r t u n a i di koje blokete. Znate te kuice. Kad ste blizu nji, straj vas se zakajat da se ne prosedu. I ta tromba-marina, koja je stabla gulila, k a m i o n privrnula, h a n g a r raznila - bila je tako d u e v n a i tako pomnjiva da s oti kuic nije njanci j e d n u latu, njanci jedno drivce odnila. Evo sad san se toga sitija i omar san siguran da je to bila p u n o d o b r a tromba-marina. Boja, potenija, pravednija od inpektorski i ti drugi slub u opini ta se falidu ruenjen ovi kuic koje prestavjadu divju izgradnju. Kad otijen u novine da se koja od ti kuic sru ila, uvik me za srce uji. Jerbo, kuice te n i s u gra ene od morbina, nego od j u t e nevoje. Ali jo n i s a n protija da je s r u e n a koja vila, koji dvorac i tvrave, sagraene obino iz morbina, kontra svi regul, siledijski, otimaju n a r o d u uvale, obalu, more. Dok se kuice od evara ruidu, ta opasna i najdivjija izgradnja ostaje n e t a k n u t a . Znan, te vile, dvorce i tvrave nije laka sorit, triba puno d i n a m i t a za dignut ji u arju i p u n o je lagje

i bezopasnije i cinije zakajat se a kuice od evara same se od sebe ruidu. Sve bi prigorija samo da mi je z n a t one magine lii staroga ribara. Uspeja bi se na provu gajete i nasrid m o r a zva bi, molija, zaklinja sve trombeinarine ovega naega n e b a da u d r u i d u force i sa jednu s e d a n ijad bofori raznesu sve te dvorce i fortice. Zaklinja bi ji: u p a p a r ji sve samlijte, i zide i ska linade i mule i hangare i plae, ali kuice od evara da niste takli, da jin njanci lata ne zauka! Lako emo mi za tu malu divju izgradnju, in poduzee da stani, ona e se samo od sebe sruit. Ali a e kad maginu formulu ne z n a n ? Mogu ovako samo s prove gajete vikat, jidit se i petavat roge. Evo svrija san! Dobro je, jer gromi jo cipadu, ali makinjeta je ostala cila.

NAJNOVIJA MODA: STAT U JARPU

Velike su se promine dogodile u splitskom stilu ivota. u d n e ! Neobjanjive! Vazmimo na primjer Rivu, oli jo boje Pjacu, u venu splitsku Pjacu, koja je kroz vikove bila naj popularnije splitsko sastajalite i etalite. Svi puti vodili su na Pjacu i svaki se graanin na njoj mora pojavit b a r dva p u t a na d a n . Govorilo se: amo na Pjacu u t a jema novo? inovnici, suci, profeuri pri posla doli bi proetat priko Pjace. Skulari bi doli uinit ir pri i posli skule. Poslovni sastanci, ali i jubavni, ugovarali su se na Pjacu. in svri utakmica, s placa tri na Pjacu, karat se i sluat komentare. ak i demontranti su morali uinit ir priko Pjace i ba tot razbit koji izlog i pobit se s policjotima i endarima. Pjaca je j e m a l a svoj red, svoj est, svoje zakone. Sve se znalo. Svak je na njoj jema svoje misto. im bi m o m a k prvi p u t obuka duge gae, omar bi se trka u t i r a t u prvi red etai koji bi se lipija uz staru o p i n s k u vinicu. Tot bi se ti najmlaji turali i tiskali koju godinu dok bi nauili etat kako bog zapovida i o n d a su stekli dirit primistit se u dru gu filu di se ve migalo, korteavalo i uzdisalo. enidbeni kandidati etali su u treoj fili, a stari ganci, koji su svoje uinili, akulali bi i iravali na drugi kraj, uz kafanu 'Central'. I d a n a s tot morete n a di kojega uglednoga li kara, inenjera, profeura, jidnoga i razoaranoga

to se Pjaca skroz prominila, a vie na njoj n i m a ni reda ni zakona, a on, eto, odlazi, betima, jidi se, ali se ne more otrest stare navike. e k a d u ga d o m a zona, dica, more bit i unuci, a on isto svaku veer stoji ka priboden u svoj k a n t u n i izgubjen, p u n prezira, gleda a je ova danaja mladost uinila od nae lipe, dobre Pjace. Nita se vie na Pjacu ne razumi. O gada je ne rno gledat! Danas se vie po njoj ne eta. Nikor ne iraje. Ona nije vie etalite, postala je j e n o veliko stajalite. Svaku veer k r c a t a je mladosti, ali nikor se ne mie. Svi stojidu. Na u r e stotine, ijade nji, m o m a k i cur, stojidu nepomini, inkantani. Ka veliko stado. Ka ovce. Interesantno da se svi zbiju na donji dil Pjace di su tri kalete i najei promet. Samo se nabivaju, stivaju jedan uz drugoga i ajme prolazniku koji tot upade, ne more po po u r e ni naprid, ni nazad. Stoji tot ka i oni i njanci ne m o izvadit ruke iz epa. Ne mo zapalit. Nikidan sam namjerno u p a u tu guvu da vidin a inidu, o emu razgovaradu. Ne inidu nita. I deboto i da j u s t a ne otvaradu. Stojidu ka da ji je ko udrija macolon po glavi. Barenko da se tiu, da se pipadu, ma ni to! Go rnja polovica Pjace zna bit ritko naseljena, ak i pusta, a ijade nji samo se doli tiska, zbija i g u t a boga svoga. a jin je god tisnije, ue, a je manje repira, to jin je drae, to vie gutiradu. I Riva nije vie etalite i ona je isto veliko jedno stajalite. Razlika je u tome da je o n a podnevno, a Pjaca veernje stajalite. Ba sad, dok traju lipi zimski dani, dok Riva pliva u s u n c u i svitlosti, njezin etalini dil, pod palmama, uz komi, posta je parkiralite za tono-

bile i stajalite za mladost. Ko e to razumit? Zato mladost stoji, zato ne gre, zato ne eta? Koji su to psiholoki, bioloki, fizioloki oli socijoloki pro cesi? Pri su momci i cure odili na rendese pa Marjanu, na T u r s k u kulu, a d a n a s je ta njihova nepokretnost tako sveobuhvatna da ni na rendese ne gredu. Ako ji uvati voja jubit se i milovat, onda jopet to inidu na stajalitu, u jarpu. Gledan jin noge. Da nisu beteni? Ne, nisu, j e m a d u obe noge zdrave, mogli bidu odit, ali ne gredu. Stojidu. Svi stojidu. A najsminije tek dolazi. Uveer, ako je ladno, ako b u r a p u e , onda svi tredu u Belvija. Mislite sidit. Ma vraga, gredu u Belvija isto s t a t na noge. To u d a nidir se na svitu ne more vidit. Kafana se brzo n a p u n i i ko uvati stol sede, ali to drugima n i t a ne smeta, oni neprestano dolazidu, trpadu se. Dolazi ji stotine, more bit i ijadu mladii i cur, i zbijedu se ako stoli, oko anka, uz ponistiru, uz zrcala, po skalinan, prid zahodon, u zahodu, i kad se ne moredu vie zbijat u n u t r a o n d a se zbiju prid vratima. Konobari fermadu radit, moradu fermat jer i da oe ne m o r e d u vie prolazit. I konobari s t a n u i prikriu r u k e . Sve donedavno Belvi je bija kafana za ozbiljniji svit, za penjunate koji bi doli popit kafu i protit novine. Ako bi zaluta koji momak, s vrat bi poe vikat: "Oli Austrije, jo a smrdi naftalina!" A onda iznenada, na juri, Belvi je osvojen. Upa la su u n u t r a dica, skulari sa librima i poeli su po Belviju pisat zadae. Za vrime odmora stotine nji skokli bi u Belvija popit pepsi, oli vinjak.

Penjunati su zinuli. I pobigli. I konobari n i t a ne razumidu. A ko more razumit da se u kafani ne gre vie sest? Gre se u r u , dvi na noge stat. Novin u kafani vie ne triba. Ne triba vie ni konobari. U najmodernije kafane ne tribadu vie njanci stoli i katrige. Oklen je u Split importirana ova nova stajalina moda? Di s a n ja vanka bija, nidir to udo n i s a n vidija. U druga dalmatinska mista sve je manje-vie normalno. U kafanu se sidi, na etalitima se eta. Samo u Split se stoji. Stoji se na jarpu, zbijeno i najboje je da je tako tisno da se ne more stat na dvi noge nego s a m o na jednu. Pita s a n mladie i cure: "Ma dobro recite mi: zato stojite, zato se zbijate?" Svi su rekli: "A tako, drago n a n je stat." "A nije van boje odit?" "Zato odit? A di?" O n d a nita. Stojte kad van je drago stat! Ne stojite meni na kal.

J E S M O LI J U D I OLI TUKCI?
Uvik je to tako u ovo d o b a godine. Vrime je da ne more bit gore. Nebo isto, modro, vedro, da ne more vedrije bit. S u n c a j e m a napritek, svitlost smeta, blii prid oi, a b u r a zvide i ladno je. Sunce te tepli, a b u r a te ladi, i zapravo ne zna ni di si, ni k a k o ti je. Je li vrue oli ti je zima? Kako ovik u odu minja poicjune, tako mu se i minja godinje doba. Ako si dikod u zaklonici od vitra, pari ti se da je ve poelo lito i o m a r skida kapot, rastvara kouju. Uine koji korak, najde se u lad, izloen vitru - opali te bura, uji zima. I a je najgore, ne mo se obranit od s u n c a , ne mo se zatitit od bure. Sunce t u e u oi, mora nosit litnje c r n e oale. A vitar jopet die prainu i tiska ti je ispod oali. Oi se stiskadu, suzidu i crvenidu, zakrvaridu se ka od plaa. Volin i najgnjilije jugo i grome i bure i m a t u n e da padaju s n e b a vengo ovu s u n a n u - b u r n u va rijantu k a d koa gripavi a jazik postaje tvrd, suv u justima. Jeivo! Ispod oali pome zapravo plakat i razjeca se ka dite. Po ovako me vrimenu njanci mi se ne mili iza iz kue. Zatvorija san dobro sve ponistre, navuka

koltrine da me ni igla svitlosti ne pronajde i ne ubode. Zaboga, ne radit! Nikako se naprizat! Eto, tek zanji godin n a u k a priznaje i tudije se piu kako vrimenske prilike u t i u na zdravje i ponaanje ovika. I kad ti vrime poinje smetat likari svituju - najboje je puno spavat, osan-devet uri spavat ka top. Nita ne mislit, ne uzbuivat se, n e k a sve vrag ako tebe nosi, ti se lipo utira u posteju i re. A kad se u s t a n e , kad si se naspava, jopet ne radit, nego omar tri u prirodu, na friku arju, u u m u , na more, u planine. I jopet nita ne radit, n i t a ne mislit. Samo stoj ka t u k a c i dii pra vilno i duboko. Likarska je riceta - omar fermat radit. Ne smi se naprezat ni fiziki ni duevno, jer radi li, uinak ti je mali, a posal lako more ispast naopako. Pa da nisu likari pametni? Svaki jin svit zlata vridi. Nego a bi bilo kad bi se ja tija drat ti me dicinski propisi i kad bi se javija na Socijalno: "Evo me, doture, smeta mi vrime, ne bi jedno pet-est dan radija, samo u spavat i etat u prirodu." Izbacili bidu me na glavu vanka. A u n a e novine ti isti likari mi piedu kako je jedini lik ne radit, boravit u prirodu jer svako na prezanje kad vrime s m e t a pojaava krvni tlak, priti kolpon i aninon pektoris. I sad: kako ja mogu bilo ta radit k a d znan da to radin k o n t r a sebe, kontra svoga zdravja? ajedu me na posal, a u isto mi vrime svituju da ne radin, da ne mislin, da lein. Dakle, da priman plau i da zabuajen. Sve mi se pari da bi likarima tribalo strogo zabranit pisat po novinan. Budemo li ji slu ali, svi emo svrit u ludnicu. Gotovo i nima d a n a

da ne protijen koje novo njijovo otkrie. Eto, od svega m e s a najvolija s a n jist govedinu. Sad u ovi t a u n govedinu malo debju s kiselin k u p u s o n . Bija bi se udavija u govedinu, nikad me tufala ne bi. A o n d a s a n proita u novine kako je govedina najgori otrov. Od govedine dolazi skleroza. Smista s a n se ostavija govedine i pija s a n samo juvu. A o n d a s a n protija da je juva p u n o opasnija od samog mesa, jerbo je o n a govei koncetrat. Di u po s a n sebe trovat? O m a r san se i juve ostavija. Priporuili su likari meso na gradele, na aru. Ajde, to mi ni mrsko. Bacija san se na meso na gradele. Zaboravlja san re i to da san se i duvana bija ostavija, zapravo ostavi san se panjuleti, a, po likarskim svitima, poeja sam dimit na lulu ko ja je ka daleko manje opasna. I kupija s a n cilu kolekciju lul. Griza s a n meso s gradel ka v u k i dimija ka Turko. Onda s a n protija medicinski lanak da je dvadesetak deki m e s a na gradele isto ka da si popuija tri katule panjuleti. J e r da n i m a gorega otrova i veega uzronika r a k a nego je erava, najskoli od garbuna. A ja s a n vrie garbuna sarija! Koliko s a n me sa na aru izija moga s a n popalit miljardu panju leti. Doa je i lanak kontra lul i cilu s a n kolekciju itnija kroz ponistru. Gutira s a n i kafu pit dok n i s a n protija da je kafa najvei uzronik r a k a beike. Deboto me afanalo! O m a r san trka u kondut. Ajme, b i d n a moja beika! Ostavi san se kafe i misto nje svako jutro bierin travarice. Dok jopet nisan proita: metili u rakiju izazivjedu r a k grla. Otad i grlo mi je suvo, rapavo. Ogadili su mi tako,

i pulastre, i teletinu, i voe, i povre, i u zanju svri lo je da s a n samo vodu pija. Bila me alost i pogledat. I o n d a s a n se sitija i reka: a ne, morete po k vragu, i vi, i vaa medicina! Otad jin sve a mi dojde pod zube i dimin jopet ezdeset panjuleti. Virujte mi k a d n i s a n puija, parija s a n sam sebe ka da san kukavica ka da s a n o straja u t e k a s bojnoga poja. Eto, koliko san se zanija i revoltira i zaboravija san o emu san ono poeja pisat. An, bravo, kako je vrime opako, gadljivo, da ne more bit gore. Nika m i a n c a od vrimena, s u d a r lita i zime. Litnje s u n c e u zimska bura. Oi suzidu ispod crni oali. J a z i k postaje tvrd, j u s t a se suidu. Koa se gripavi. A likari dajedu svite: ne radit, nita ne radit, ne naprezat se, samo spavat devet-deset uri na d a n i etat u prirodu. P a d a mi na p a m e t kako bi bilo telefonski nazvat Onazisa. "Ari, molin te, poaji mi ek na pet-est ijad do lari!" Ajte, drugovi likari, lovit rake a ne inempjavat svit po novinan.

ZAPISI J E D N O G PUTNIKA
Kako pie ova n a a t a m p a sve e ferata putnike rastirat. Evo, ja san ve m o r a partit, svrit za me jedan vaan posal, ali nikako mi se ne da, sve odgaan i k a d odluin - s u t r a gren! - eto ti omar u novine koji novi zastraujui podatak o stanju u nain eljeznican i ja se pripaden, jopet p u t odgodin, n e k a se stanje bar malo popravi. Dosad, bar se tako govorilo, najbolje, najsigurnije je bilo putovat posli koje nesrie jer da su onda feratjeri niko vrime na oprezu, o n d a si siguran dok se ta nesria ne zaboravi. A sad t a m p a svaki d a n iznova tue: n i m a si gurnosti, ivoti su p u t n i k a u opasnosti. I kako sad mogu mirno putovat, platit kartu a priti mi opasnost ne s a m o da poginem nego da me njanci ne moredu identificirat. Eto, juer s a n proita kako su od deset mainovoi tri dola na posal pijana a nita manje nego deset ferati je prolo kroz crveno. I onda itan izjavu jednoga feratjerskog visokog rukovodioca, zapravo je to vie apel na putnike, nego izjava, u kojoj on upozorava putnike da je u njijovome interesu kad vididu pijanoga mainovou, oli ako vididu da u lokomotivu nosi botilje vina, oli rakije, da ga smista prijavidu efu stanice koji e ga skinit s makinje. I sad bi ja k a d putujen feraton mora do na taciju jedno dvi u r i pri, raspitat se za mainovou:

di je, k a d e do, da ga vrag ni odni lokat u koju betulu? I ou li po u kontrolu po b e t u l a n ? Sad s a n se sitija: kad se ono pri godin d a n pro davalo vino na Rivu, po korniu, uvik su feratjeri dolazili botiljan i ja s a n guta gledat kako feratjer provaje, pucketa jazikon, i onda se lipo sa feraliem u j e d n u r u k u a botiljan, oli demejanican u drugu uputi p u t tacije. U s t a r a vrimena se znalo di je dobro vino po batelantima a onda su posli feratjeri postali mjero davni. O n d a su ferate bile na garbun pa su judi ejali, grlo in je o garbuna bilo uvik suvo i morali su zalivat. I bit e jin bidnima osta ti beteg i sad kad je sve na letriku. Koliko san se puti u feratu i nasmija sa poprucanima konduktjerima, najskoli s onima iz spava i kol, a j e d a n p u t s a n i u novine pisa kako smo iz Zagreba doli u Split a n a je kondutjer jo u pregrae ka janje u hodniku spava, nisi moga pro a je iz njega bazdilo i jedva smo ga uspili pro budit. Ali jedno je pijani kondutjer, a drugo pijani makinjita. Kondutjer ti jedino more falit k a r t u probuat, oli u spavaa kola nee da ti skuva kafu, i k a r a se s tobon, ali ko je to moga ikad promislit da ua i oni naprid u lokomotivu. I k a d oedni da zna s t a t kraj bufeta uz p r u g u pa mu kompozicija pobigne. I sad se na me ka na jednoga p u t n i k a apelira da pri nego seden u kupe pogledan je li makinjita pijan, je li botiljice nosi sobon. A kako u znat je li pijan? Mogu li, pitan ja odgovornega druga koji je u p u tija ti apel, mogu li se uspet na lokomotivu i lipo

ga, uljudno, zamolit da mi malo pue? Mogu li mu malo biingavat okolo da vidin je li boice dikod sakrija? Oe li se ovik najidit, oe li se uvridit? A ta ako me baci iz lokomotive na prsi v a n k a ? Zapravo jedino bi sigurno bilo da ja tega moga makinjitu kojemu u povjerit svoj ivot slidin cili dan, svu dvajstieter u r e . Sve u stopu za njin, da vidin di sve uliza, gre li okolo po bufetima, da vidin kad obidavaje i veeraje, koja mu je doa i je li lega, je li se malo odmorija posli obida. Moga bi ga ja slidit po d a n a a on dar poslat enu da me ona zamini. I a je naroito vano sa stajalita n a e h u m a nosti ako ga uvatin poprucanoga mogu ga mirno, bez grinje savjesti prijavit nadlenima jer ne more izgubit misto, nee ostat bez kruva mu dica jer za take prekraje dobije se obino opomena, oli koja mala i n t e r n a kaznica. More on bit i vie p u t i uvaen na dilu jopet mu nikor ne more n i t a jer ako mu se da otkaz jopet ga s u d vrati. Bit e da je to pametno, da to triba da b u d e tako jer ako bi se poprucane feratjere tiralo iz slube onda bi se umrtvija saobraaj, bar po ferati stalo bi na tacije jer ne bi jemale osobja. A onda itan i to kako je bit feratjer teki jedan posal, odgovoran a slabo plaen. I kad su j u d i sla bo plaeni o n d a su diperani, ne mo ti od nji pu no ni trait. I zato a je on slabo plaen ja bi m o r a u feratu poginit! I a bi sad tribalo, da mi svi putnici pri nego ferata krene skupimo izmeju sebe koletu, ko ijadu, ko dvi, pa kad skupimo da odnesemo makinjiti:

"Evo ti, kume, pa lipo pametno vozi!" I kad s a n ja pri vijaa sve to uinija, kad s a n poduzeja sve mire opreza, slidija dvajstietiri u r e moga makinjistu, inija ga da mi pri partence jo pue, biingava mu po lokomotivi da ni sakrija alkohol i kad san mu m a n u odnija da mu popravin plau - j o p e t nisan siguran jer s a n tek riija faktor ovik a s a d su ostali drugi nesigurni faktori. J e m a m o nove, brze lokomotive a starinske nesi gurne pruge; misto da sve na tacijan bude automatizirano, da se radi uz ovake lokomotive na kom pjutere, na botune jo uvik se m a e feralien, vrti na mainin-telefone ka u prve dane sinjske fera ine. Cila je tehnika ostala na reru. I popuze na taciju feratjer, razbije se ferali i omar triba zvat eperte da me identificiradu. A ja, evo, moran feraton putovat! A ne da mi se, t a m p a svata pie i rukovodioci feratjeri svata govoridu, dajedu upozorenja i kako sad mogu pu tovat. Neu, neka vrag i posal nosi, u feratu ne gren! Putovat u samo di se more po brodon. Sad istina i n a i brodi postiu svjetske rekorde u n a s u kavanju, u havarijan, u sudarima, ali s broda mo gu skoit, vazest alvaomine, oli se uvatit za koju daicu.

KAD U KALETI U BOT LETRIKA GORI

Volin oni n a mali, pripropsti, grezi, a jopet ni kako smini, fini, uvodievski, iezli, nestali svit. Je li to svit izgubjen, s m a n t a n od ivota, bez orije ntacije, tragian? More bit i da nije? More bit da je ivot zbunjen i s m a n t a n , sad komian, sad tra gian, a oni ga uzimaju i ive onakoga kakvi je i prolazidu kroz ti porki ivot bez glumjenja, bez morete. A znate da ti svit i nije b a sasvim ieza! J o ga jema, ali ga mi iz nai moderni vidikovci - iz palaci, iz neboderi, iz avioni i tonobili - ne vidimo. Evo van jedne prie iz tega staroga Splita, za pravo ne prie nego istinitoga dogaaja koji se dogodija u travnju misecu 1974. godine u jednoj kaleti Splita I. Ovo Split I sasvim je suvino bilo dodat jerbo u Splitu III to se nikako nije moglo do godit. Ko e tamo dat kaletu? Bot je blizu, bot od noi, i mala kala, s potleuican, b a l a t u r a n i sa zahodima vanka koji se, obiljeni japnom, srebrenidu na miseini - spava. Ajme a je, ne spava kala, eno gori letrika na podu k u m e Domine. U k u i su samo o n a i mu jon Pako, a dica su se poenila i ila svojin puten. Oo, je a je da je k a d letrika na ovu u r u gori! Mora da se nito etra dogodilo. Ni prolo desetak minuti, palidu se i druge letrike po komoran. Glave na ponistru.

"a je, a jin se dogodilo?" "Njemu oli njoj?" "Nju juer nije sladilo." "Ajmo vidit a je!" "Evo tren, n e k a se samo zaogrnen." Nikor nije ni reka ni promislija: stariji su judi, more bit da ne moredu spavat, pa su ugali svitlo i a k u l a d u . a edu akulat pod letriku, pedeset su godin blizu skupa, a moredu se k a r a t i u m r a k u . Ni kor nije promislija: more bit da Pako, oli Domina itadu. A, e! itat edu ingleku enciklopediju. Svia koja je gorila u bot digla je cilu kaletu. kripjale su drvene skale kad su susidi ulizali i o n d a je jedan od nji, koji j e m a najveltije noge, istrka i do po u r e vratija se vas zapinjen a u z a nj zasvitlitja se bili m a n t e l likara. Bidnoj Domini popustilo je srce. "Brzo s njon u bolnicu!" reka je likar. Pri vengo je likar doa suside su je prominile, uredile i sva je bila ka spoa i bez straja je mogla u opidal. Spremile su i lavaman, s a p u n i isti ugaman za likara. O n a je leala i mavala glavom i sapjala: "Neu u bolnicu, neu, ako j e m a n umrit, doma u umrit." Poeli su je nagovarat. Onda je jora Mare m u d r o rekla: "Neka bude njezina! J e r more se, bidna, i najidit, moredu joj skoit ivci, pa ako je kolpa, j e m a t emo je na duu." jor Pako se zbunjen vrtija po kui. a e init, oli on a more pomo? Voli on svoju Dominu, voli je kao i sebe, ako ne i vie, ali drimjalo mu se i on je iva. I da se razbudi ia je u kuinu napit se vina. Sino kad je veera na stolu je u boci ostalo jo dva p r s t a 'Bepa'.

Na stol stoji boca a vina vie nima. Asti Isukrsta, polokali su! I di se ovik nee infotat? Pametan je on, zna on a se sve u ovakvim prilikan, kad je kofujun u kui, more dogodit i a sve more nestat. U ovakvin prilikan uvik triba bit na oprezu. Vratija se u sobu. I govori eni: "Ve su polokali vino. Tribalo bi sve zakjuat. A je li, moja Domina, di tii ona dva olda a jemamo. Ako ti se agod dogodi, da znamo." Dakle, izvrija je i on svoj zadatak, r e k a je svima a je j e m a re, pita je e n u sve a je j e m a pitat, ali sad ona ni njemu ne viruje. "Di dri pineze?" ponovi Pako. "Reci svome oviku, m o r a znat, dogodi li se ne daj boe ono najgore, kako e, di e?" Ona m a e glavom. Ma a mae: ali n i m a pinez? Oli nee da kae di su? "Domina budi p a m e t n a ! Upast e se u troak i kako e se Pako sna bez elera?" Zaludu, ona ne uje. Uvatilaje nesvistica, ne uje i ne vidi nita, oli ini fintu da ne mora odgovarat. "U bolnicu, svakako u bolnicu," govori mladi likar dok pere ruke. "Kad se otrizni, neka gre ako tide!" "Kako k a d se otrizni, oli je pila?" pita likar. "Ma kakvi, nego ti s a n re: kad se osvisti - sve isto! Aznate, jordotur, o n a v a n j e taka, ne viruje, ni likarima, ni popima. A ja s a n drugovaiji ja virujen likarima. Ja vam, moj joj dotur, j e m a m raka, ma a raka, grancigulu u plua, i bombardirali su me s onon bombon, kako se ono smino ree..." "Bit e kobaltnom?" govori likar. "Je, je, jemate prav, b a ton i vidite cila mi je kina od nje izgorila. Ali sad je dobro, da u d r e n

u drvo. Nee vie ovod reuma, k a d ti likari zgriju kinu, svaka r e u m a projde. A kad je r e u m a ila ka rukon, ne virujen ni da je grancigula mogla ostat a o n a je krepala." Likaru za k u n u viitu tribalo je platit petstotin dinari. Vrti jor Pako po epima i vadi eter di nara. " J e m a n ja i j e d n u od ijade koju s a n sakrija od Domine, ali jemate li mi dat pet stotin nazad? Ako jemate j e d n u u cilo?" "Ne triba, lako emo", govori likar. "Mogli ste se i napit da nisu polokali, vraga polokali!" "Fala van, isto ka da jesan", opraa se likar. "I govorin van: s njon u bolnicu, svakako u bolnicu." "A a ja mogu, moj jor, kad se otrizni, n e k a o n a odlui! Ko zna a se sve more noas dogodit? Sad bi jedno aperto ejade tribalo po zvat jon s i n a i er. A dva su bota od noi." J e d n a susida zna di jon dica stojidu, ali di e s a m a ena nou po gradu odit? No je no, svata se po noi more dogodit. Triba da bude m u k o uza nju. Najbolje vazest taksi pa sve brzo svrit. E znan, ali koliko e to zapast? U ruci kume Domine stvori se j e d n a m o d r a od pet ijad. Taksista na Rivu jedino pita: "A ko e platit vonju?" " J e m a n ja pineze", odgovara susida i kaije mu modruja kojega ne p u a iz ruke. Kad se vratila, jo dok je bila na podan skal, ula je Paku: "Koliko ti je vazeja?"

"Sve, sve, moj jor Pako!" ulo se k a k o je duboko uzdanija. Tek u s o b u je pita: "A di su dica?" "Avizala s a n ji, omar edu do." Nije lako propatit no. Veliki je to trapac, pogo tovo u kui di nima smokav, ni vina, ni rakije. Du ga je no, a j u s t a su suva. Gorka! Uinili su sve, svoj dover dobrega susida, pomogli su koliko su mogli i tili se ve razi kad j e d n a od susidi, ko zna u kojemu n a d a h n u u , galantno ji pozivje doma na bokun sirnice. J u s k i svit nee taki poziv odbit, makar to bilo u tri bota ujutru. Izvadila se j e d n a botilja vina, pa druga, pa trea. Nikor je jija onako, pa pija, drugi je supa. Svak po svome g u t u . Vino je brzo planulo a lipi se dikori rasplamsali, a je ivot? Govno i gore od govna! Radi, trudi, pa ti i u zanju krepaj. Neka dru oni a j e m a d u vile i jahte, a ovik, siromaj, koji je poteno ivija, koji nikome zlo nije uinija, umire lako. Evo n a a Do mina nee njanci u opidal. J e m a prav da nee! Ako jema u m r i t , onda je najboje da u m r e doma, u svoju posteju, okruena svojon dicon, svojim susidima. Popila se i boca rakije, n a l a se i boca pelinkovca. U trapacu propativene noi, uz juske skladne beside ne kodi kad mia pie. U zoru k a d svie i kunferi bierin eega bibita. Dva-tri p u t a skoknija bi i jor Pako. Donosija je najnoviji zdravstveni bilten i svaki p u t bi reka: "Vi lipo loete, a mene ste samoga ostavili da kuburin oko nje." Nudili su i njega da se mai malo sirnice, da se okripi mulon i posli bierinon. Odbija je, nije mo ga! More bit da je i moga, ali nije tija. Z n a on koja

je dunost ovika u ovakima momentima. Dola su i dica. Nestalo je i pelinkovca. Razili su se svak svojin poslon. Ko na mul, ko na Matejuku, na kver, e ne po pekariji i pazaru. I nikor nije reka: zato san no propatija, nego su svi bili sritni a su srano skoili i pomogli ko liko su mogli. Ajde, n e k a se ovo dogodi u kojemu neboderu u Splitu III! Nikad, nikad se neboder nee mo stavit s n a o n malon kaleton.

BI' IZ KUE DOK JE NA VRIME

I priroda kerce ini. Podivjalo vrime, miseci se izopaili, t a u n i naopako okrenuli. iven u pitomome gradu i uvik s a n misilija siguran s a m ka u katuli - a sad mi se pari ka da s a n usrid Atlantika. O straja cilu nediju iz kue ne izlazin. Radio emitira upozorenja: jugo od sedan i osan bofora. Virin kroz ponistru: more pini a vaporeti se u porat zbili. Kalmalo jugo a zadimila b u r a . Dere, nosi, urlie, jaue. J o p e t radio-upozorenje: b u r a na mahove do devet bofora. Nu ti onega boga a a je ovo dolo da nima u n a s d a n a bez devet bofori? A k a d je de vet bofori na moru, onda brodski kuvar u d u n j a paker, n i m a vie kuvanja i ko more jist, eno mu ibi-fredi. Pri smo jemali i povjetarce, burine, juine, metralie, lipe, smine vitre koji su jemali svoje za datke i svoje funkcije. B u r i n a posal bija je da ra isti arju i pomete p r a i n u , dakle moglo bi se re jedan higijensko-kovacinski zadatak. J u i n a bi jopet dolazija da stepli arju koju bi b u r i n malo rasfirika, a metrali je jopet jema funkciju erkondina. Kad se liti sunce razigra, kad s p a r i n a oko devet-deset u r i pone morit - eto ti metralia sa svojim v e n t u l a n i mirisima daleki um. A di su on da bave s mora, pune mira i sna? Dragi mali vitri, hranjeni nikin monin nebeskin galofagon, izresli su u nakaze, u orkane koji ibadu puste bofore.

I to mi je niko moderno premalie, a ja ve dani ma iz kue ne izlazin. Straj me iza. I u meni reste zabrinutost i nemir. Da se to ka vitar da mirit na mojoj skali, bilo bi barenko petest bofori. Progoni me j e d n a stara, sad ve pokojna kon tea. Prokleta moja kurjoitad koja me odvela k njoj u vizite! ivila je s a m a u velikome palacu na kome se kure nikad nisu otvarale. Dobro je ivila, jemala je i slukinje dok je bilo tineli i sob p u n i stilskoga namjetaja. U svako doba d a n a mogao si prid palacon vidit koji kamioncin ili limuzinu kako trpa mobilju. D a n a s se imitacija take mobilje za skupe pineze masovno kupuje po butigan u 'Slovenijales', u 'Salonu namjetaja', a o n d a se za male pineze kupovalo u kontee. Kad s a n joj ja doa u viite, sve se ve raznilo, utekla je i zanja slukinja, a ostalo je samo nikoliko biavi fotelji s gnjizdima imavic, di koji porki kvadar, okrnjena minijatura i nito razbucani sta ri libar koje se kupcima sigurno gadilo vazest u ruke. Kontea je novinarsku posjetu primila tako mi rno i dostojanstveno da niti ni sklonila vrinu p u n u piote ispod biave fotelje na koju me sela. Mislila je da s a n doa kupovat i nudi mi na prodaju i te zanje tune ostatke - okrnjeni porculan, kvadar, rasklimani stoli. "Uzmite to oete, novce mi ostavite na stol!" Razoarana je to nita neu. Zanima me s a m o biblioteka. Puno se o toj biblioteci pisalo. Spomenen j o n i jedan interesantan lanak koji je 1939. godine izaa u splitsko 'Novo doba'. Kontea me za moli da skoknen j e d a n as kupit tu novine. Skroz

je, bidna, rembambila! Ne zna koja je godina. Ka lendara u kui nima. A dvadeset - trideset godin ponistru nije otvorila, na ulicu nije pogledala. Smrdi mi vrina, een se pod kouju, j e m a bit da mi se utirala koja imavica. Gledan staricu. I to je ta kontea koja je tudjala u Parizu? Minjala jubavnike. Pucala iz rivolvera. Vozila auto u koji bi bacila miljun dinari zamotan u kartoc i zadimila u Veneciju, u Be. Ajme, a se ovo s menon dogaa? P o n a a n se ka stara kontea, poet u i sliit na nju! S e d a n dan ve nisan izaa iz kue. Radio emitira upozorenje: b u r a od devet bofora. Letin v a n k a na arju. "Di e?" vie za menon ena. "Di e po ovakome vrimenu? Oe li da ti k u p a pade na glavu?" "Neka p a d e cili Marjan? Gren vanka, u ivot!" Lipo li je, judi, na friku arju i po vitru, po boforima. A ti meterolozi, prognozeri - to su laivci, fiouni, koje ne triba nikad obadavat. Pritili su oluj n o n buron, a vanka je lipi burin od bofora i kvarat, bofora i po najvie. Uvik je lipo vanka, pa i o n d a kad se grube stvari dogaadu, k a d svud uje debate, karanja i estoke revolte koji pritidu rebalacjunon. Uga se narod, poludija a di nee kad n a 'Ajd u k ' ne da ne more dobit utakmicu - nego ne more zabit gol. J u d i su izraunali: osan u r i igre bez njanci jednoga gola. Zamislite da u t a k m i c a pone u osan uveer i igra se sve do eter bota ujutru drugoga d a n a a bez jednoga jedinoga gola. ampionska momad, zlatna generacija, najboja koju smo ikad jemali, koja je morala h a r a t Evropon, devalvirala je, izduila i priti da e potonit

u portskoj provincijskoj fuzbalskoj bari. A koji ve liki igrai, koji strani potencijali, sve odreda reprezcntativci! Interesantno je to u Splitu! Kad devalvira dinar, nikor se ne uzbuuje; kad devalvira balun, odnosno 'Ajduk', sve je na noge. I penjunati s lapion u ruke, misto da inidu kalkulacije kako e izdurat do prvog - r a u n a d u bi li 'Ajduk' jo moga biti pr vi, koliko bi bodi moga osvojit, t u d i r a d u tabelu s kin jo igra 'Rijeka', s kin 'Dinamo', i inidu kombinacijune. More kreit duvan, fit, letrika trista po sto, more galopirat inflacija i devalvacija s k u p a s najcrnjon depresijon - sve su to sitnice, sve je to nita p r e m a padu vridnosti na splitskoj fuzbalskoj burzi. To je, j e m a bit, jedina burza koju mi u Split pri znajemo. Kad gre naopako, onda vidimo kordune milicije prid Ajdukovon' barakon. A ko je ikad vidija milicionara ispred banke da uva bankovne trezore? Vridnije su i zatienije latre na Ajdukovoj' ba raci nego sve umjetniko blago po splitskim muze jima i galerijan. Vrije u Split i izgubi li se jo koja utakmica, moglo bi bit svata. Atroke b u r a od de vet bofori! Razletija san se gradon, po Pjaci, Rivi, po m u l u od bufeta do bufeta. Neu doma, n e u da sliin na pokojnu konteu.

PRIKO TUGARI U FRANKFURT

Nikad na ciloj baloti zemajskoj nije bilo tako i rokoga, tako demokratinoga grada ka a je n a Split. U njemu se svak svakoga denja, lupe e poastit policjota, bezvirac e zagrlit k a n u n i k a , fakin e se zakarat sa preidenton. Profeur aje uenika da mu skokne kupit duvana. Mali izvadi iz epa katulu: "Evo uzmite, uzmite slobodno!" Profeur zine. "Neete me odbit, omar bi se uvridija! Ma ajte, boni, da ja n i m a n , ol' ne biste vi meni dali?" Oli, recimo, Vukas se vraa iz Londona di je igra za reprezentaciju Evrope i Ingleima da tri gola pa se svrati u D u k i n u brijanicu i omar se z a k a r a s jednin starin batelanton, i oni dva gredu na plac pucat j e d a n drugome po pet elferi da se vidi ko boje puca. Sian se tako kad smo jedne veeri sidili u bati Park-otela. Velika klapa, lipo se namistili u i roke slamnate fotelje, a stol do n a s sidi ingleki Preidente Bevan. I eto ti j e d a n n a m o m a k kojega ve misecima nismo vidili. Nito je bija verca s napoleondoriman i za nita, na pravdi boga, utiralo ga u buu. "a je? Di si? Kad si izaa?" "Evo j u t r o s me pustilo." "Ajde sedi, priaj!"

I kako ni bilo fotelje, on se okrene i pome potizat jednu p r a z n u sa Bevanova stola. ovik iz Bevanove pratnje skoi: "Jesi li ti lud? Ovo je Bevan!" "Ajde, b a me drago a ja san Mue," predstavi se Bevanu momak i mirno donese fotelju. Eto, tako van je to misto, ti n a lipi Split. Bija ti ko bija da bija - eneral, ministar, kraj, sin boji doin si u Split uliza, ostavjaj trike, k r u n u i dojdi, kume, popij a oe, pa emo se lipo razgovarat, oli se jo lipje karat ka pravi judi. Sve van ovo, dragi tioci, prian, objanjavan van Split da biste mogli razumit ovo a mi se nikidan dogodilo. Bilo je to ba u s u b o t u . Lipi d a n , vedar, p u n sunca, pravo premalie. Grijota d o m a stat. Mislin se di u? A da skoknem do Tugari. Fina arja s Mosora, pa kad ti otvori apetit, svrati se u otariju kod Luia, di se u ovo doba uvik more n a katradine, pune vonja bure i ognja, i raike koju je led malo stresa. in me to palo na pamet, ko e me vie fermat... Dreto ja u kuinu, ipjen prut, vonjan katradinu i ujen tamo za ank niki fureti mliju pa njolski i taljanski: senjor, drapa, salu, ombre, ka ie... Povirin: za ankom niki bjondo, j e m a etrdesetak godin, dobro stavjen, ricaste ute vlase, a s njin niki mlaji, tanki, govori taljanski i pari Napolitanac. Vanka prid otarijon parkirani tonobili, namiadu se stoli, vrtidu se janjii, peu se na gradele komare i barbuni. Skoin u pomo ka interpret izmeu Luia i ovoga bjonda. "Senjor," govorin m u , "nikad u ivotu nisan vidija tako bjondastoga panjolca."

Kad mi se predstavlja, deboto me afanalo. Promi slite: to nikor drugi nego Kubala, a s njin jopet niki drugi trener, zove se Perera, Pereita, zaboravlja san juto kako, ali ja san ga cilo vrime zva Perito. Omar zoven litru da jude poastin. "Ma a neete, di neete, ne znate vi di ste doli, a ne bi se ja omar uvridija. Eto, koliko s a n demo kratian, ja u se mait vaega pijata." Vazmen Kubali po barbuna, Peritu lipi komad janjca i omar jin nazdravjan: "Eviva la panja, dove se beve i manja!" Dobar je ovik ti Kubala, ovik od svita ka i ja. A da ste n a s samo uli kad smo oto voe, mi tri, Kubala ja i Perito zapivali: Tamo daleko'. To je bilo za najeurit se. A onda su doli iri i Miljani i k a d su n a s nali zagrljene, u timungu, ostali su zavrte. "Otkud ti, burazeru? I Kubalu pozna?" "Pa okad! Znan ga iro, ka tebe, k a d je bija ovaki mali. Je li tako, amigo?" I tot smo lipo blagovali, provali smo i k a t r a d i n u i kupus, i bilo i crno, i pivali smo, i jubili se, i ja san se k a r a i s Kubalom i s Peritom i s irom i s Miljanon, pojma nimadu o balunu, n e ti taki treneri i selektori, dat edu mi indiric. Sa svakin mulon meni je bilo sve jasnije, sve s a n se vie razumija u balun, a oni sve manje. "Ajde, moj burazeru", govorin ja Miljanu, "in tebi triba trista puti poi u panjolsku za proitat kako panjolci igradu, omar znan koja je u r a . A i ti amigo", govorin Kubali, "in mora dolazit u Split pijavat da vidi kako nai igradu, o m a r mo po lovit rake. A meni je bilo dosta pogledat na te leviziju onu utakmicu Jugoslavija - panjolska u

Zagreb i sve mi je jasno. Oemo se okladit: u Fra nkfurt e svrit neodluno i p u c a t e se elferi. Kad san v a n ja zapiva, ne triba van njanci igrat. Poveri beci koje arite na pripreme! A za nita!" Tako smo se lipo karali sve dok sunce ni palo. Kubala je, to je najinteresantnije, sastavija n a u , a Miljan panjolsku reprezentaciju, i obe su kartice, na kojima su ispisivali sastave, u m e n e u ep. Ne mogu odolit da ne iznesen Kubalinu varijantu. Lipo je n a c r t a i stavja strilice: Mari, isprid njega Katalinski, sa strane Pavlovi i Bogievi, a o n d a Buljan (s nikon strilicon p u t gori), u sridu je stavija: Karasi i Aimovi, a naprid Petkovi, urjak i Daji. Miljan gleda ti sastav, pa umire od smija. apje mi: "Mui, Kubala misli da se igra sa deset igrai." Brojin: je, samo ji je tiva deset. Ne gren tako daleko da Kubala ne zna da se igra sa jedanajst igrai. Sigurno zna, nego kako n a s je gleda u Atenu, vidija je da igramo boje, opasnije sa deset, nai j e m a d u vie manevarskog prostora, ne tuedu glavon j e d a n u drugog. S u t r a d a n Kubala ujope nije doa na plac gledat nae izabranike. Osta je spavat u otel. J e m a bit da ga je bolila glava. Di nee? Bolila je i mene a san n a u a n na nae crno, a tek njega bidnoga. Bit e mu bila glava ka b a l u n .

DOK FERATA U SPLIT ULIZA

Kad zaelin doivit neto veliko, koji zaista veli anstveni prizor, onda seden u feratu do Perkovia i kalan se u Split. Ti ulaz u Split, zapravo ve tamo od Labina, k a d ti pukne pogled na more, pa uz Katila, Solin i Kopilicu do splitskoga mula, to je, judi, zaista impresivno. Uliza san feraton u stotine misti, u velegradove, u metropole, ali nikad n i s a n bija impresioniran ni njanci mrvu uzbuen. Nita se ne da usporedit s ovon splitskon slikon, svi su drugi ulasci blidi, anemini, sivi, porki monotoni. Sva su ta d r u g a predgraa tuna, mierjasta, sve nike potleuice, barake uz prugu, oli sive grube kuerine, a svit je blid, inkantan, i uvik uz p r u g u niki ovik vozi biikletu, blida dica gledaju tuno, glave en po ponistran raspletene, krmejeve i u letu vidin, nervoaste su, lude. I sve je to nikako isto, sve je to ka fal-literatura, i dok ferata uliza u ta mista, njanci neu da gledan kroz ponistru jer n i m a n a vidit. A kad ulizan u Split, svaki put, sedandeset i se d a n ijad puti, zalipin se uz ponistru, p r e d a n , gle dan, rairin oi da sve upiju i gutan, beskrajno godin. Skupin se i muin, ri ne bi progovorija, a iznutra, u meni sve piva. Asti boga, a je ovo lipo! Vidi nebo, nidir na svitu nebo nima ovi kolur. A ova arja, ovi vonji m o r a i Zagore, b r d a i laine? Bile kuice, bile stine, bile

krape, izmeu krap malo crvene zemje i okolo zelena travica, da bila ovca jema a upkat. A ovo je Primorski Dolac, n i m a jo mora, ali vonj mu se uti, i uvik se, kad ovuda ferata proleti, sitin moga prijateja Parilije koji je tamo usrid Pariza, u naj finije lokale, zna i falit se da je on roen u Dolac sur la m e r i svoj Dolac s u r la mer ne bi da za cilu Azurnu obalu. "Ne znate vi, m a d a m , to je to Dolac s u r la mer. Morate ga do vidit i zamrzit ete Nicu i Saint Tropez." To njoj na francuski govori, a meni miga. Ne z n a ona kako je lipo kad ti ispod ponistre vuk zavija. F e r a t a leti, evo sad e se otvorit more, i ja mislin da su b a s ovega mista, s ovega vidikovca, stari Slaveni prvi p u t more ugledali. Mogu zamislit kako su ostali? Meni svaki p u t na ovo misto suze dojdu, a oni su se sigurno razjecali. Modro zrcalo, otoci, vapori, gliseri, vikendice... ko e sve to opisat, je dva u s p i v a n registrirat. Vinogradi i masline, borove ume, t a n k i zvonci, reoplani letidu... Koji furet, koji ne poznaje situaciju moga bi se zaudit k a d vidi di se sve u n a s pustilo gradit kue i vikendice. Furet je furet, a furet zna, on i nije za drugo nego da se zaudi. A m e n i je dosta iz ferate, oli iz reoplana, ako e te, vidit more i vikendice, i smista mi je sve j a s n o . Mene su i glavni opinski funkcioneri iz mali opin, mislin iz mali misti, tonobilon vozili i kaivali mi di se sve u zabranjene zone gradilo. Na tonobilu bile su kontrine i onda bi funkcioner r a z m a k a k o l t r i n e upira prston:

"Vidi li o n u vilu? On je onda bija ara i ko e mu re ne. A vidi ove druge dvi vile? Ja s a n na opinu poveja akciju i glasa da se ne da lokacija. Tili smo bit vrsti, principijelni. Ali a e ti vidit? Svako popodne juto u tri bota, eto ti nji na vrata. Kad ji posli n i s a n tija primit, svako popodne u tri bota doli bi mi pod ponistru vikat, pivat, galamit. Debato s a n poludija. Bilo je lito, pasja vruina, glava mi p u c a , a oni mi spavat ne dadu. Izdura s a n puni est d a n a sedmi neka vrag sve nosi, sa mo me spavat pustite." Razumija s a n ovika. U tri ure popodne i ja bi sve lokacije pustija samo za ubit oko. J o je to i Pizistrat zna i u tri ure popodne kad je sve ivo na Akropoli spavalo, navalija je i udrija tiraniju. Ko e se b r a n i t liti, u tri u r e popodne, kad si se najija, napija i kad te san vata. Da su ovi dolazili pod ponistru funkcioneru vikat bilo u koju drugu u r u , recimo u tri, u est ujutru, u pet po podne, u ponoa, nikad ga ne bi slomili, ali u tri, u tri naega ovika mo ubit, samo ga nemoj init patit. Leti ferata, minjadu se slike, miadu se face i asocijacije. Proli smo ovce i vinograde, otele i ae rodrom, ovarstvo i poljporivredu i turizam, i sad dolazi industrija. Kad iz ferate gledan, pari ka da smo najindustrijskiji grad na svitu, Milano, Hanover, Liverpul, sve moremo u epi stavit. More bit da je jedino ei Tokijo, ali ne znan, nikad ni an bija u Tokijo. Dimidu fumari tvornic cimenta, kripju vaguncini, dvi paralelne asfaltne trake pune autobusi, kamioni, kari, konji. Obe magistrale, i industrijske i putnike. E n o i eliana, jerbo ko je to vidija veliki industrijski grad bez eliane? Eno i kombinat J u -

govinil, a doli je otelsko naselje Resnik. Sve je tot furetima na ruku, i aerodrom i eliana i cimenat i plastine mase, i da su traili misto na kugli zemajskoj za gradit otele, nisu mogli boje izmislit. Kosturi vapori na rizalitu Brodospasa. Ovod vapori u m i r u , a s druge je bande zaliva spliski kver di se s a d kolosi raaju. Petrolejska luka, t e r e t n a luka, cila u m a dizalic, a izad nji blie na s u n c e ijade ponistar spliski neboderi. Cakla odbijedu rifle, ne mo gledat, oslipit e. S t a r a Salona s amfiteatron, banjima, nekropolan i vilan i ranirna stanica Solin. Sve mi se mia, ne z n a n k u d u pri okon. I a se vie pribliava Splitu, sve je vie oko te be vai, ice, kaet, koli, ambalae, garbuna, late, i aj mi je a vie ne mogu gledat, jer ferata uliza u tunel i k a d izajde, gotovo je, u Split si, skretniari su spustili rampe, tonobili stojidu s obe strane pru ge, n i m a biikleti, n i m a blide dice, krmejivi en na ponistran, samo vidin kojega nervoastog ofera i znan da bogaje. Ferata ka da prolazi kroz kaletu, moga bi rukon taknit zide ku, u b r a t smokvu is pod mosta... I kripje i stane ferata na cencu mora, pet metri od vapori i trajekti, dva metra od autobusi. Samo ugazi s ferate na brod i mo naprid di kod oe. Ali n a k o n ure vrimena od Perkovia do Splita meni je vijaa dosta, ja gren dreto doma! Triba mi se od morit od veliki imprejuni.

KO EKA I D O E K A
Lein u posteju, itan i s l u a n kako v a n k a zavije vitar. Pono je davno prola, svaki as klonen i libar mi p a d a iz ruk. Trgnen se. Uinilo mi se da nikor k u c a na vrata. Oli s a n to sniva? Bogami, nikor je prid vratima. I ne k u c a nego tue, b u b a a k o n o vrata. Koja je ovo l u d a viita? U ovu u r u ? "Ko je s a d ? " " J a san! Otvori! Brzo otvori!" Ka furija u k u u mi u p a d a stari moj prijatej, glu mac, penzioner. Oi mu svitlidu, ne more govorit, samo tepa, d r u mu vilice, vas se trese, skae na me, grli me, jubi, bali, plae, vie, piva. "Di si se tako opija?" "Nisan!" trese glavon. I stane pivat i igrat: "jor File moj, jor Dane moj, ovako s r i t a n ni ni kraj! Koja ditracjun, koja enacjun..." Uvatin ga za prsi. "Smiri se, cilu e k u u probudit! J e s i li poludija?" " J e m a bit da jesan, poludija san!" I udri u pla. "Lipo sidi, smiri se. Oe da ti kafu uinin?" Plae, jeca, trese se i dre ka iba. "Daj, govori a ti je! a se dogodilo?" " J e m a bit," odgovara kroz pla, "jema bit da san dobija stan. S t a n san dobija."

" S t a n su ti dali? Tebi?" Klima glavon. " J e m a bit da jesu!" Sad s a n se ja inkanta. Deboto s a n poeja plakat. Brzo konjak da se razaberen. "Ko ti ga je da?" "Penzioneri. Evo na, pogledaj", vadi on iz epa dokumente. A ja s a n mu n a p i s a prvu molbu za stan. Ka sad se sian. Bilo je to ba posli nike premijere u teatru, on je onda igra jubavnika. ekaj, ekaj, sitit u se... Bija je to Ostrovski. Omar poza rata. A on je igra Neznamova. Bija je o n d a lip ka bog, cili je t e a t a r na noge diga, cure su ga isprid garderobe ekale, a ja san ga kumpanja ne bi li se i za me koja prilipila. Lipi moj Neznamov je sad penjunat, j e m a ap i ne more skaline init. Gledan rjeenje. Dodijeljena mu je garsonjera na Ravne Njive. Kua broj ti i ti. Stan A-l. Frega ga se a ne more vie skale init kad je garsonjera i tako u prizemje. A-l! More bit najvie dvi skaline? Garsonjera od esnajst kvadrata. "A je li", pita me Neznamov, "koliko je to esnajst kvadrati?" Gremo po kuini i mirimo koracima. "To ti je pet metri duga, tri iroko i jo stane je d a n metar." "Ajme, a e mi bit lipo, a u gutat. A je li, ni kor me vie ne more potirat?" "Nikor! Samo te moredu mrtva iznit! Sad si ti pravi pravcati stanar. Moredu te izabrat i u savjet stanari."

"Ne gre mi u glavu da me nikor nee tirat. Bit e mi neobino. I da u po u zahod kad god ou? I da u bez straja ugat kuvalo? I da u mo primat viite u svako doba? Je li to mogue? A koliko san samo gazdaric i gospodari prominja? Di sve po Splitu n i s a n sta? Deboto u svaku ulicu, u svaku kaletu. Koliko puti mi se izmialo, pa n i s a n zna di stojin: u ovu oli onu k u u . I zato s a n svu potu prima samo n a "post-restant". U dva b o t a od noi inija me da se o b u e n i da gremo vidit njegov stan. A Ravne Njive su daleko, do nji od c e n t r a Splita jema b a r eter-pet kilometri. I vazeli smo taksi. Dobro je da smo ga vazeli jer n a n je taksista svitlija reflektorima dok smo se vrtili po livadan i traili dotinu kuu. Oli je bilo lako prona usrid crne noi i po velikon vitru? Nali smo i s t a n A-1. "Jo lipi vrat, vidi a su lia, lutrana", gladi on dlanon svoja vrata pa ji pome jubit. "Daj otvori vie!" "A kako u otvorit kad n i m a n kjue?" "A di su ti kjui?" "Dat edu mi ujutru kad potpien ugovor." Tia san ga ubit. Usrid noi me die iz posteje da vidin vrata. Virija je kroz buicu na vratima. "Asti boga," poeja je drat, "a da se nije proulo da je ovi s t a n prazan pa da mi se padobranci nisu uselili?" Da je i m e n i b u b u u glavu pa san i ja poeja virit kroz buicu i zvonit na vratima. Ili smo okolo kue i kako on ne more to san se ja penja na ponistru i gleda u n u t r a . "Nita se ne vidi. Nita se ne mie. J e m a bit da je sve u redu."

O straja da mu se ko ne useli tija je ostat cilu no u p o r t u n prid svoja vrata. Jedva s a n ga nagovorija da gremo doma. Ujutru, najranije, po emo pot pisat ti ugovor, vazest kjue i omar uselit. "An bravo, morat emo vazest bar kamionicin da ti pribaci stvari." "A koje stvari?" "Bome a jema." Udrija je u histerini smij. Nisan ga moga ostavit i ka dva g a t a p a n a ulibili smo u j e d n u vlanu marjansku potleuicu u kojoj sobu plaa pedeset ijad miseno. Gledan a je njegovo, a emo u j u t r u kamionom pribacit. "Moj je", govori Neznamov, "ovi mali televizor, onda je moj ovi upre." "I n i t a drugo nima?" "A a bi moga jemat? J e m a n jo kufer, jo j e d a n par litnji postoli, dvi pidame, kapot i lumbrelu." "A nesrio crna, kako se ti to misli uselit? Di e spavat, di e sidit, kako e jist?" "A eto, to san zaboravija, n i s a n na to njanci promislija. A a u bidan, sad init? Ou li vratit kjue?" Tija s a n ga zadavit. Di se na me uvik sirotinja lipi? Koje ja probleme moran riavat? Sili smo za stol i inili konte i planove. Mogli bismo dignit kredit miljun dinari i kupit sve ono najnunije. "Penjun ti je sto i ezdeset ijad i pret postavimo da e vraat jedno pedeset ijad na misec. A jema li jo koji kredit?" " J e m a m dvista ijad!" "Koji dvista ijad?" "Diga s a n pri dva miseca od penzioneri za kupit malo robe."

"I koliko vraa?" "Samo sedamnajst ijad na misec." inimo r a u n . Tamo pedeset, simo sedamnajst, o n d a jo dvadesetak za fit, vodu, letriku, to je ve blizu sto ijad. Autobus ti je dvista dinari a do koji d a n bit e trista. Neka samo dva p u t a gre autob u s o n u grad to ti je esto dinari simo - esto ta mo, dakle ijadu i dvista. J o nadodajmo, dakle tri deset i est ijad. Ostat e ti za r a n u j e d n u dvajst ijad na misec. I ni bilo drugo nego s a n preuzeja obavezu da mu najden posteju, lancune, deku, dat u mu je d a n stoli i katrigu, jedan pijat, j e d n u au, i to od plastike da je nesriknjak ne razbije. Ujutro smo vazeli kjue i priselili se. Ja s a n nosija televizor, a on kufer u koji je stiva nabrojene stvari i jo dvi kapule i komad slanine. "Baci tu k a p u l u ! a e ti slanina, oli e mie lovit?" "Bogati, a a u jist do prvoga?" I eto, tako v a n je Neznamov uselija u novi stan.

ETNJA PO PORTU
Nikidan Split osvanuja p u n mali Ingleii. Izviru iza svakoga k a n t u n a i razlili se po cilome gradu. Jo, smini li su! Nikad u ivotu n i s a n vidija n i t a bilije i tanje. Gledan te male Ingleine koje s a n prve trevija na Pjacu. Sve roba etrnajst, petnajst, najvie esnajst godin. Bit e, mislin, koji kole jer su sve isto obuene, u plave jaketice i kotulice do kolin. A svima noice bile, bile ka od voska, a tanke. Jedi ne obline su koice od kolin i gnjati. I ruice su jin t a n k e i obrazi blidi, upali, samo proarani sa dikojon ilicon. Bidna dica! Ka da nikad s u n c a n i s u vidili, ka da se nikad milosti boje nisu okusili. U p o r t u je veliki bili vapor koji je u Split zavrija svoje prvo kruno putovanje po Mediteranu. Reoplani iz Ingleke doletili su s novim putnicima, jo pet uglavnom dicon, a ove kojima je svrija vija vozidu nazad. I dok se vri dva d a n a ta smjena, Split je krcat Ingleii. Nije prolo ni dvi u r e otkako je vapor akota a ve vidin tu ingleku dicu m a r i r a d u priko Rive. Pivadu i maedu botiljan bire. I u centru te gru pe j e d n a mala lipukasta Ingleina zagrljena s mo mkom. I, naravski, n a momi. Dolazin blie da se uvirin. J e , n a je, ne zna njanci jednu ingleku besidu,

govori po splitsku, nikor ga nita ne razumi, ali on vadi pineze i plaa nove bire. Ma kud se pri umia? I di je n a a ba tu jednu jedinu l i p u k a s t u ? I kako se brzo rodila jubav? Stisla se Ingleina uzanj i gleda ga ka u boga. A Ingleii okolo nisu ljubomorni. Evo, okladija bi se da edu naeg momka provercat na vapor. Proetan se do vapora i virin kroz finetrinu da vidin kakve su jin kabine. J e m a n a vidit. Velike spavaonice ka k a s a r n e di ji po sedandeset spava zajedno. Kupidu se splitski momci isprid broda. Ali brzo biidu. Nima lova. Sve samo dica. A s druge s t r a n e mula kineki tramper. Kineke mornare ka da nita ne interesira. Oni lipo igradu na brodu ping-pong. Uinin ir priko Bavic. Ingleii su ve otkrili plau i k u p a d u se. A oblano je, pue jugo, pinidu vali. Bili tanki Ingleii i mekinaste Ingleine tredu priko s a l b u n a i bacijedu se u more da ji vali zibju i nosu. Ko bi reka da su tako ilavi i otporni? Dva su se d a n a mali Ingleii po Splitu vrtili. Lipo, esno, skladno. G u t a si ji gledat. etali su, kupali se, slikavali po Peristilu, ulizali po butigan, kupovali jeftine suvenire od desetak, najvie dvajst dinari i ako nije bilo pinez za nita drugo, kupili bidu na pazar po retu luka. I virujte mi da me bilo p u n o , puno aj a kroz ta dva d a n a nije izalo sunce da ogrije male Ingleie, da jin da malo kolura, da jin ceru popravi. A da je d o a u Split ovaki brod s pravin putnicima dubokoga epa, doekala bi ji muika i cure u na rodne nonje s garifulima i bile bi folklorne pri-

redbe na brodu, a ovako nikor nita. Ka da je sletilo i odletilo jato tiic. Njanci carinike nisi moga na m u l vidit!

Bili, lipi vapori radost su svakoga porta. Bez nji luke su tune ka grobja. A bilu n a u flotu mi smo rasprodali ka k u r b i n u m u k u . Prodajemo lipe, bile vapore, a kupujemo grube, stare trajekte. Kako smo se uputili, lako bi se moglo dogodit da prodamo i zanja dva n a a bila broda. Kakvi smo, jo bismo se mogli vratit na prve dodire stari Slaveni s moren. I jopet poet sve iz poetka - s napuvani miinan i platulima pribacivat se od otoka do otoka. I gospe n e k a zna a oe to re: n a a pomorska orijentacija! Da to nije ba ovo: sve od poetka, od miin? Naa brodogradilita gradidu brode samo za strance. Da smo gradili za se, jemali bismo najlipiju, najmoderniju flotu na svitu. Ali mi lipe, mo derne brode gradimo samo za tuje bandire, a za se od nji kupujemo stare ruzinave k a r a m p a n e . Nima na svitu tako nesebinoga pomorskoga na roda! Gradimo vapore za cili svit, kreditiramo sve, samo ne sebe. I kadrove jin dajemo, kapitane, stro jare, notrome, mornare. J e s t e li opazili: zanji godin ritko se u svitu do godila koja pomorska degracija a da ni s t r a d a b a r koji Jugoslaven. Oluja u Biskaju proguca niki ingleki brod, a najvie mrtvi Jugoslaveni. Ne Kinei, ne J a p a n a c , ne Inglei, nego nai. Izgori njemaki tanker, tuga u n a e porte.

Nestane Paname, Grk - pla u n a a mista. Koliko nai pomorac strada, pari ka da j e m a m o najveu flotu na svitu. Mi plovimo i ginemo pod tujin zastavan. Tako je to u n a e m u pomorstvu, a u ribarstvu jo i gore. Stare ribarske brode rasho dujemo, prodajemo a nove godinan ne gradimo. I ribari n a n biidu i lovidu ribu, po tujima morima, pod tujima zastavan. Bidan n a J a d r a n ! J e m a bit da je n a J a d r a n jedino nerentabilno more na svitu. Jedino se u njemu isplati okupat. Nesriknjo n a e more! Da nima J a p a n a c po ovome n a e m u m o r u , ne bismo znali a je to riba. Po naim portima ve j e m a dice koja nikad nisu vidila vapor osin na kartolinu. Partili su Ingleii. Sidin na koloni i gledan kako Kinezi na svome brodu igradu ping-pong.

IVIJA VIJETNAM!
Drugog d a n a prvomajske fete, ako devete ure, izlazin iz kue i nidir nikoga. Ni a u t a , ni ovika. Koja sablasna slika? Nikor se ne mie, n i m a nikakvoga zvuka. I koga u prvoga trevit - nego jednoga Njemca! Parkira je auto kraj sv. Frane i izlazi sa sinom, momiem od desetak godin koji se plajivo okrie oko sebe i kad osjeti pusto, zatre se za ocen i va ta ga za r u k u . Pripa se mali Njemac, a di nee k a d je i meni pu sti Split uinija kerac. Ovo je kompletno cili grad ia na izlete, u otele, u vikendice, povuka se na seosko ladanje, a ono malo svita, koji je d o m a osta, bit e sino dimija i sad se liidu i krepaju u posteji. I Slovence smo uperali u vikendima i ja mislin da njanci J u b j a n a nikad nije bila ovaka p u s t a . Sve se, judi, minja! I nae fete. Pri si zna da je feta jer je cili grad izlazija na ulicu, a sad zna da je feta jer nidir nikoga nima. I p r i p a s a n se ve da u pustome gradu neu ni ta ut. I a u pisat ako se nita ne uje? Morete mi virovat, na a s n u ri, da mi je ve prvi ovik kojega san trevija, mislin prvi n a ovik jer onega Njemca ne mogu ovod r a u n a t , pria stvari koje je vridilo ut. J e m a san veliku sriu da s a n se ba na nj, na takega ovika namirija.

Pivucka, skakue, oi mu svitlidu, p u n je rado sti, cili bi svit zagrlija, izjubija; ve davno, davno n i s a m vidija t a k u sliku sritnoga ovika. Znan ga: ujope ne pije, a zove me na pie. Vadi cili plik crveni bankanoti. "Vidi koliko ji jo jema! Ajdemo, sve zdimit!" "A ta je? t a se to slavi?" "Dva d a n a sa famijom slavin Vijetnam i ovo mi je najlipji Prvi maja u ivotu. Volin te Vijetnamce. Koji lipi narod, koji esni, ponosni narod! J e s i li na televiziji vidija ono kako se kapitalistiki soldati obiadu za helikoptere, kako najvea sila na svitu bii u more, kako jin a m b a s a d o r kupi b a n d i r u i vata maglu. Tristotine velesil ne more pokorit narod koji se bori za slobodu! a ini n a a mladost? Di je tudentarija? Ne gren vie u povorke i p a r a d e ali od guta bi s vijetnamskon bandiran m a r i r a priko grada. Volin Vijetnam! ivija Vijetnam! J u d i , drugovi, veliki su ovo trenuci ovianstva. Svuda p u c a d u lanci, j e d a n dan Kamboa, drugi Portugal, sad Vijetnam. More li bit lipji prvomajski praznik? A vi drugovi iz televizije i tampe dat ete mi indiric? Zato televizija nije cili dan, bez fermat, prikaziva la filmove i urnale o Vijetnamu, zato radijo nije cili d a n vrtija njijove pisme, zato nisu izala spe cijalna izdanja s crvenima naslovima o po m e t r a ? A ta je? A di smo? Manje prostora i vrimena jemamo za Vijetnam nego za vikende i janjetinu! J e r oe-nee vijetnamska feta i n a a je feta! I ba iz Splita to je moralo puno ee zazvonit." Muin ka kurba, a u govorit kad je on sve reka? Gren uinit ir priko mula, vidit brode. I zovu me iz jednoga remorkera. U salonetu barba, kapo

o makinje i nikoliko mornari piju kafu i viski i razgovaradu se o Vijetnamu. "Promislite, judi, d a n a s jin je prvi d a n bez r a t n o ga izvjetaja! Prvi d a n posli trideset godin." "Needu mo spavat, bit e jin neobino jer ne uju bombe i kalune." "Kako to gre? U Vijetnam je poelo kad je u n a s svrilo. I cilo ovo vrime oni se t u u . Trideset p u n i godin. A kad je u n a s svrilo, kad s a n se vratija iz partizani, bilo mi je neobino, n i s a n zna di u rukan di s nogan." Najstariji od posade, jema bit notromo, kaije palcan kroz finetrinu: "A vidi ovu n a u nesriknju mladost danas! Ne mi sli na nita. Samo pape daj, daj, gobaji ti za nji." "A a e ti od nji? J e m a d u sriu da se n i m a d u s kin t u pa se sad t u u meju sobon." "Ne boj se ti za nji!" odgovara mu barba. "Kad bi tribalo, kad bi u n a s zatrumbetalo, ti mili da bidu ovako etali po Rivi i Pjaci? Ne zna ti koji bidu tek to lavi bili?" Smije se stari notromo. Guta. "I ja mislin da ne bidu tradili!" S l u a n do obida te lipe razgovore i drago mi da je Vijetnam puno prisutniji po Splitu nego bi se to dalo zakljuit po slubenim izvjetajima. I k a k o se sve lipo poklopilo? Prvi maja, trideset godinjica pobjede n a d faizmom i n a k o n tridesetgodinjeg ratovanja pobjeda u Vijetnamu. Sve se vezalo u j e d n u fetu. Veliku fetu. Ali n a n k a da je svaki d a n sveanost i ka da smo postali sramejivi javno manifestirat svoja raspoloenja. A priznajte da ne bi bilo grij u t muike, zvono, rokete, povo rke?

Te vanjske znake slavja mi ostavjamo s a m o za n a splitski litnji festival i za Ajdukove ampionske krune! ivot se tako spleja da se i u ove velike sveane trenutke z n a m o najidit i feta n a n progora. A sve zbog niki mali, porki stvari. I evo a s a n na tu temu od jednoga n a e g a ovika uja. Sa enon, neviston i sinon, koji jema a u t o , skoknija je na izlet uz riku Cetinu. Nije on ovik od zabavi, izleti, lokandi ali prid Prvi maja primile su se plae i n a d o k n a d e za litovanja. Ovake fete nisu svaki dan i red je bija da famiju bar ti j e d a n p u t na godinu izvede v a n k a u prirodu, na m a r e n d u . Bilo je p u n o lipo, pusti narod, konfujun, janjci se vrtidu na ranju, narod navalija, konobari nosidu u svu priu. Seli nji etvoro marendat, dozvali su nikako ko n o b a r a kojega bidnoga sa svi s t r a n rastiu i potiu da ne zna di mu je glava. Naruili su kil, najvie do kil i po janjca, malo kapulice i litru crnoga. Nisu ni p u n o ekali, meso je bilo jo teplo, jo je dimilo i slako su izili, sve je bilo ka bog, dok in ko nobar nije uinija raun. Malo su i poblidili. Kako more bit blizu pedeset ijad. Oni su raunali u pola manje. Zvali su samo kil mesa, najvie da b u d e kil i po. Onda, poto je kil? "Ma ta kil i po? Donija s a n van tri kila!" "Ali mi smo van rekli: najvie kil i po!" "Ali ja s a n donija tri kila." "A ta niste omar rekli?" "A ta niste vratili nego se bunite sad k a d ste prodrli." I dakako izideno meso nije se vie dalo mirit.

I misto dvi crvene, mora je izvadit pet. Polak litovanja ilo je na ono malo janjetine. Da tri kila? Tri ga kolpa uvatila. Kune se n a ovik da nije bilo de ka priko kila i po, ruke e osi ako nije tako. "ta mo?" tiin ga. "Nima iskustva u tima stva rima a svaka se skula plaa." Ali ne da se utiit. Kune se: nikad, njanci na Prvi maja v a n k a jist, jer je li to dilo da se i na praznike radnike klae radnoga ovika ovako odere. A ako je sve tako, kako n a ovik govori, a ja mu virujen jer da nije tako ne bi doa doma trait da se i njegov sluaj u novine uje, dakle ako je tako, koliko onda u jednoj naoj praznikoj guvi, kad ijade i ijade judi projdu kroz konobarske ruke, koliko jin onda to istega ostane? Od s a m o jedne fete more se deboto kupit cili pod od kue. I a se tot more? Do trideset godin n a d a n se da e se ut kako se i Vijetnamci tuidu da se teko borit s ovakim pro blemima i pojavan.

MODERNA VRIMENA
Svata se, judi, uje, a u procentima izraeno devedeset posto od onega a se uje bilo bi boje ne ut jerbo se odnosi na grube stvari. Ali i da oe ne mo ne ut, ne mo izbjegnit. Ove nedije cipala je kia i manje san izlazija vanka. Raunan, boje se zatvorit meju eter zida, manje u grubi stvari ut. A, e, da ne bi u t e k a ? Nima se d a n a s di sakrit. Napunija s a n se novin i mislin kako u lipo le at, itat, s l u a t kiu, g u t a t boga svoga. Frega mi se za sve a se uje po gradu. Nisan se ni namistija, a zvoni telefon. "Jesi li gluva? a ne digne slualicu?" vien e ni. "Oli ti nije pri ruci?" "Je, ali ni me doma." "Ne, n i m a ga, nije dolazija. A zovite ga malo pri dvi", ujen e n u da lae. "Ma a mi govorite? Umra je? Ma k a d ? Sprovod u tri u r e . Ajme a e mu bit aj, kad uje? Naravski da e do, ne bojte se, re' u mu da ete do po njega u dvi i po." Dajen j o n mot da mi da telefon a ona j e m a tehni ku kako e se izvu. "Skuajte nikor zvoni, pari mi se da ba dolazi." "Onda z n a li?" govori mi prijatej priko telefona. "Jesi li ve uja?" "A a u u t ? " "To da je u m r a Frane."

"Ma koji Frane?" "Sad ga, kad je u m r a , ne poznaje, a prikjuer ste jili i pili skupa." "Ma ekaj, koji Frane? An, Frane? Asti gospu! To j e m a bit naglo? J u e r san ga jo vidija, n i t a mi se ni tuija." " J u e r si ga vidija, pa a se udi. udi se ako ga s u t r a vidi, tako ti je d a n a s vrime." Nima ute! Ne mo se sakrit! Pronajde te telefon. I ti prokleti telefon specijalizira se sve vie za prenoenje tuni visti. Javja o bolestima prijateji i z n a n a c , o sprovodima, o auto-degracjan. Kad zazvoni svaki p u t zadren. "a je sad? Oli je jo ko otega?" "Nije nego n a n dolazidu u viite. Zna bome ko!" "a nisi rekla da n a s nima?" "Kako u re, n i m a nas, a govorin." Sve vie dolazin u iskuenje da otkaen telefon. I ne spominjem se kad san zanji p u t akod lipoga uja priko telefona. ena me tii: "Taki ti je zanat da mora j e m a t telefon." "A da je zanat prominit, samo da telefon ne ujen" Zbog telefona se enon se m o r a n karat. Prigovara mi kako je inin lagat, kako se prid svitom sramoti. I po dva dana. nee da digne slualicu za ne lagat: n i m a ga. Ne dien je, bogami, ni ja. I on zvoni li zvoni, pa jo ee zvoni, jidan a mi ne more javit jo koju grubu novitad. Privren novine. Cili svit plae kako vrtoglavo s k a u cine spizi. Munita pada, a sva r a n a kreije. Eto, m a s e Amerikanac svaki d a n prelazidu granicu Meksika i Kanade za kupovat meso.

A moji Spliani se jidu i bogaju ako nisu p u n e mesarnice oko pekarije, pa za n a kil bojega m e s a m o r a d u putovat do Solina i daje, do Sinja. Nestaje spize u cilome svitu. itan i o najnovijemu otkriu jednoga inglekoga likara koji je dokaza da ovik jema previe zubi. U 'Dentistikom u r n a l u ' koji izlazi u Londri, on lipo objanjava da su tri deset i dva z u b a koliko ji ovik j e m a tribala u s t a r a vrimena kad je osnovna spiza bila vra, ilavija. D a n a s p u n o je i dvadeset zubi, a zapravo sasvin je dovoljno samo osan: gori eteri - doli etir. I je, jema ti nauenjak sto p u t i prav. Ja j e m a n s a m o sedan zub, etir gori i tri doli i to mi je za moj gibirung dosta i priko dosta. Danas, govori dotini likar, manje se zvae i sitni spiza jer se sve vie gucaju meke i tekue stvari. I je, tako je, judi! ak i meso je d a n a s meke, probavljivije. Za vlakoga pivia recimo, tribalo je j e m a t zube, najskoli kad je ono malo ilav, a jopet ne mo ga prikuvat jer izgubi svaki gut. Pivi triba da bude malo tvrd, da ga guta ujist. Danas ovi pulastri su meki, raspadaju se kad ji perunon u b o d e . Meso o t p a d a s kostiju s a m o o sebe. Oli tredu po dvoru, ili gazidu zemju i traidu spizu? Umjetno ji se rani galofagon, i meki su od bambujina. I a e oviku uz ovu d a n a n j u spizu ti pusti zubi? Zakon je prirode da ono a se ne d u p e r a zakrljavi. I sad su eter z u b a preuzela posal koja su pri jemala trideset dva, dakle dvadeset i osan zub samo stoji za fintu i ujope ne uestvuju u proizvodnji. I ti suvni zubi ka i suvini j u d i samo krepaju, gnjiju. Smista svakome triba izvadit dva desetak zub da z n a di je!

Najzad, ako jema osan, a ne trideset i dva zu ba, o n d a je i eter p u t a manja mogunost da te zub zaboli. Suvini zubi perikulani su ka i slipo rivo koje niemu ne slui, a samo se more upalit. I ka a dici vadidu u Amerike slipo rivo kako bi trebalo vaditi i zube. Ti ingleki likar vadija bi dakle zube iz bioloki i higijenski razlogi, a zaboravja pri tome i socijalne momente. Naime, u niti j e d n u zemju na svitu n i m a d a n a s tvrde boje spize za sva trideset i dva z u b a svakoga graanina. Oni koji stoposto koristidu kompletno zubalo otimaju od j u s t onome koji jema s a m o j e d a n zub. I ti malobrojni koji j e m a d u sva trideset i dva koriena zuba ne z n a d u a je zubobolja, a oni, ja dan j e m a jedan pa ga i ti jedan boli. Tribalo bi juto izraunat koliko j e m a na lageru spize i to podiliti po zubima. Za svaki zub isto. Je li po pet, n e k a je pet, je li po dva - n e k a je dva! Mogu se jo nikako i progucat socijalne razlike u vilan, tonobilima, jahtan, jerbo more se ivit i bez tega, ali k a d je ri o spizi, o zubima, o n d a je isto ka i sa arjon. U niku me i drago da j e m a n samo s e d a n zub. Za moj gibirung spize menije dosta! A j e d a n drugi jopet ingleki likar estoko n a p a d a dosadanje glupe i nekorisne naine sahrane mrtvi. I stari nain pokapanja, a jo vie spaljivanje, kremiranje, je najistiji gubitak. Svako tilo j e m a va no misto u odravanju ravnotee prirode. Spali li mrtvo tilo naruija si ravnoteu. I sve umrle, priporua ugledni likar, triba na industrijski nain pritvarat u u m j e t n a gnojiva, a u b u d u n o s t i ak i u gorivo da se ublai b u d u a kriza energetike.

Pametni judi, govori likar, triba da se s tin pomiridu i da svoje tilo posli smrti odredidu, oli za gnjojivo, oli za gorivo. Nita mi ni draga ova perpektiva ni u jednoj ni u drugoj varijanti. Pritvoridu me u gnjojivo, n a p u n i d u vriu, pospu vrtal i nareste k u p u s . Familija ga ji za obidon. "Nikako mi se ini gorak. Nima u t a ni guta." "Sve ti je do gnjojiva." "Vraga prodrli u svaki zalogaj, progoralo van bog da!" jidin se ja dok me priko voje mlaskaju po justima. "Da znate koga jite sve bi van se zgadilo, umrli biste od glada a ne biste se okusili. Mlaskaj, ti mlaskaj, boje bi ti bilo otrov po j u s t i m a privrat!" "udan niki kupus, ka da jema acida u njemu?" "Ako te ne komoda ostavi, a dere, frega ti pas unku!" Ka da me uje, pjune zalogaj koji je privra po j u s t i m a i m a i se za mul. "Uskukoljalo me! Nikad se vie n e u k u p u s a okusit." Isto more bit da bi bilo boje pritvorit se u gorivo. Od ovika od osandeset kili moglo bi iza dese tak litar benzina i tako bi moga, dok ne izgorin u rezervoar tonobila, uinit jo koji ir po Rivi, oli svrit u motorin i iravat jo malo po portu, skoknit eventualno do olte i Braa. A benzin ka benzin. Nikor ne bi ronja na me.

PROFUNDAJ SE Z E M J O !
Dogodilo se to u jednome malom mistu na oto ku. Neu spominjat nikakva imena, niti otoka, da se od sramote cili otok ne profunda. Partija je momak a posli etrdeset godin vratija se s t a r a c . im mu je otac u m r a , partija je priko mora u daleku J a m e r i k u radit i gobavat da prirani m a t e r i mlajega brata. Otoka sirotinja: m a l a potleuica sa smokvon i ipkon u vrtlu, vrit klonu loga vinograda i nito maslin. Sve do partence odija je bos, u gae od vrie koju je m a t e r krojila. Dobri j u d i pozajmili su mu pineze za biljet, dali mu gae, prave gae, je malo taelane, ali se deboto tael nije ni opaa jer je bija slinega kolura. Prvi put je o n d a obuka postole, tuje, iznoene. Mater je plakala: "Sinko, ako ti u tujemu svitu b u d e teko skupi dolore samo za vratit dug i ti mi se vrati! Neemo krepat od glada." Omar je n a a posal. Bacili su ga u j a m u da kopa garbun. I kopa je! Najpri da se iskopa iz duga. A kad je to uredija, bilo mu je lake. A kad je materi i b r a t u posla prve dolore, bija je sritan. "Gledaj mater," pisa je mlajemu b r a t u . "Kupi j o n novi crni udar. ajen i tebi da kupi prave gae i postole, jer sad i ti j e m a brata u Jamerike. Pii mi jesi li okopa lozu. Pii mi oe li bit uja."

Pisma koja mu je mlaji brat ava uva je i tivava. Nikad ni kupija nikakve novine ni libre, to mu je bilo jedino tivo. Po sto p u t u ji je iznova ita. O sebi, o svome ivjenju, o b a r a k a n i j a m a n di su i crni i bili svi jednako crni, nikad nije ni spo m e n a bilo. On je zapravo ivija u tima kratkima jednosta vnima pismima mlajega brata. Sve je zna a je va ljalo znat, sve a ga je zanimalo. Mater je, bidna, poela krolavat, a vinograd se nito rekupera. Vonjala mu je smokva i jidija se a je b u r a digla j e d n u plou s krova. Uinija je malu fetu i popija dvi bire kad su doma zaklali prajca. A onda je b i d n a stara u m r l a ka ti. Posla je dolore da jon se s m i s t a uredi greb, posla je i p o p u za vele i male, za k a n t e n e i m r t a k e mise. Kad je b r a t ia u soldate, i o n d a mu je sve ava, da soldat j e m a za iza o nediju u otariju. I plaa je ovika koji e ustiit poje. Rat je prekinija vezu, ali im je rat proa, jopet su poela putovat pisma i dolori. Kua je bila u r a t u zapuena, sorivena i ava je da je se popravi i obnovi. Mlaji se b r a t i oenija. Dola su i dica, najpri sin, p a er. Za starijega b r a t a u J a m e r i k e nove brige. Je se mlaji b r a t i namistija u dravnu slubu, j e m a sad i plau, ali ivjenje je teko. Spominje se on kako se ivilo pri rata, a sad k a d je zemja u r a t u unitena, popaljena, s a d je jo gore. Od bratove enidbe pisma su se izminila. Po stala su dua, vonj in se nikako prominija. J e , pie ista r u k a , ali ka da ne pie isti ovik. Na a je i nike nove beside koje je jedva razumija.

Resla dica i stara potleuica postala bratu tisna. Plaa mala, ne more se famiju priranit. Da je bokun kajia i mriice, bilo bi lagje. "Drugi gradidu kue i vikendice i afitaju furetima sobe. Zaradidu lipe pineze", pie mlaji brat. Godine su prolazile i stariji je b r a t poeja krolovat. Po fotografijan koje su mu avali u pisma gleda je kako bratova dica restu. I o n d a su mu i ta dica poela pisat. J e m a je nepute pa je sad i za nji kopa. Ve su momak i cura, ne moredu svi u ono bo k u n stare potleuice spavat. ava je i za novu kuu, ali n e k a se ne zapusti stara j e r on e se vratit i u njoj e svoje zanje dane uinit. I vratija se iznenada. U s t a r u kuu n a a je nove gospodare, niki fureti svit koji ga je udno gleda. Pita je u mistu: di stoji ti i ti? Nije reka: di stoji moj b r a t . Nevista ga ni poznala. Kako e ga i poznat k a d ga nikad ni vidila. On nije njima iz J a m e r i k ava litrate. Sla je sa mo dolore! Inempjala ga je kua. Velika, od bile stine. Crve ne k u p e , perguli, skalinade, groe... Nevista je izala na vrata, a on je gleda iza nje, u kuu. "a traite, jor?" Gleda je tinel, mobiliju i m a k a joj je r u k u s vrat. Gleda je kuinu s makinjan. Tila je vikat, ali on je tako gleda da se ni riala. "Koga traite, jor?"

"Train moga brata, ali, kuajte, jema bit da s a n falija. Da n i s a m uliza u Bilu k u u amerikanskoga preidenta???" I ona se s m a n t a l a i ni znala a e re. "... pa ovako bez javit... ulizite... naprid... komodajte se..." Zazvonija je zvoni sa p a k e r a u kuini. "Ajme, kuajte, zagorit e mi torta. Mala mi je m a roendan." Dola je i m a l a s banja, u bikini, s velikin kapelinon i crnin oalima. Oi joj nije vidija. Dovela je sobom i m o m k a . Ulizla je dreto u banj. Mater jon je iz kuine zavikala: "A barbu nisi upoznala!" "Kojega b a r b u ? " vikala je ispod tua. "Onega uz Amerike!" uja se motorin. To je dolazija mlaji b r a t koji je ia bacit parangale. Zatrubija je ispod ponistre tonobil. Vratija se i sin mu koji je doveja sobon na veeru j e d n u prijatejicu. Mlaji brat ga je ia jubit. "Molaj! Pusti!" Brat je gleda u tle. Ni rii mu nije reka. I kad su seli za veeru, i dok su jili, mlaji je brat gleda samo u pjat. Glavu nije diza. Parilo je da su okupjeni oko m r c a na misi. Spremili su mu sobu, najlipju sobu koju je on u ivotu svome vidija. I osta je misec dan. Nita nije pita, niti su ga t a pitali. I posli misec d a n pozva je brata, nevistu, n e p u t e i jo nike m i t a n e u Split, u otel, na veeru. Za r a s t a n a k prid partencu. Vrtili su se oko nji kamarjeri.

"Ne edite, nosite sve pjatance, najboje vino. J e m a u mene dolari za platit veeru i jo e ostat za tiket do Jamerik." Kamarjeri su mislili da se ali, a ostali ga nisu uli. Svi su se lipo snali, jili su a pili, nazdravjali mu i zapivali 'koliko kapi, toliko ljet'. On nije moga gucat. Grop mu je bija u grlo. I p u k a je ti grop kad se pri svretku veere diga. Sta je u vrj stola, minut-dva, ublidija i poeja drat. Kamarjeri su skoili da e ga uvatit. "Ne triba, fala van!" Smirija se. Vie ni dra. Poeja ji je jednoga po jednega mirit za stolon: "Mili i dragi moji, s vaim dopuenjem progovorija bi na r a s t a n k u samo par besid. Mislija s a n muat, partit bez rii, partit za vavik, ali bojin se da bi to bija preveliki grij i za mene i za vas. iven evo s v a n misec dan, sve san vidija, sve o van z n a m i ne bilo poteno od mene da vi o meni nita ne znate, da van ostajen ka jedan furet koji je ovuda samo proa. Brate moj, nevisto moja, neputi moji, znate li vi da ja u cilome svome viku ensko n i s a m jema?" "A t a mu je?" apje neputa. " J e m a se bit opija", smije se n e p u t . uja ji je. "Smij se, mladiu, jema prav! Tebi je, koliko ovo, dvajst i dvi i tri godine, jema si en na prste ji ne mo zbrojit, a ovi tvoj inempjani, rebambiveni stric n i k a d ni jednu. Ni na kurbe n i s a n odija, a gorija san..." "Nemoj, brate, ovod prid sviton..." "Prid cilin sviton, n e k a svi uju moju ludost, mo ju s r a m o t u : ... gorija san, a na kurbe n i s a n ia jer kurbe oedu dolore koje s a n j a van ava. Za vas s a n

para, za vas s a n mislija! Sad san sidi, nemoni tovar, a bija s a n i ja botu mlad, ka bik snaan. Snagu n i s a n ostavija po postejan, nisu me enske iiale, nego minjere Pensilvanije. Pjunite sad na starega ludonju koji e u m r i t ka divac, a nije tija bit ni m u e n i k ni svetac. Spominje li se brate, kad smo gae od vrie nosili, kad smo bosi zemju gazili? Mierija me u svit potirala, ka stariji ia san lavurat da bi pokojnu mater i tebe, brate, pomoga. I ja san rabota, rabota kako tovar i svaki v a n dolor ava da ne krepate od gladi, da vinograd i masline ustiite, da se kua ne prosede, da se komin ne u d u n e . . . I k a d je stara umrla, rabota s a n za tebe, brate, za te, nevisto, za dicu vau, rabota, bulsa i nebo nisam proklinja. Nikad se nisan u etrdeset godi nasmija, nikad n i s a n zaplaka. Smijat se nisan j e m a zato, plakat n i s a n jema kad. Zato ste me tako privarili? Zato ste mi kako vukodlaci krv ispili? Sve ste mi ene vazeli, svu moju dicu ubili, samoga me na svit ostavili. Prokleti bili!" I kamarjeri su zaplakali. Partija je i nikad se za nj vie ni ulo. Dogodilo se to u jedno malo misto na otoku ko jemu niti i m e n a neu spominit, da se od alositi i sramote ne profunda.

NAJNEPOSLOVNIJI POSLOVNI PROSTOR NA SVITU

Ma je li, judi, i po vaima mistima tako? Je li i u Zagreb situacija ka i u Split? Oli je to samo n a fenomen? J e d a n nevirovatan fenomen, besmislen, skroz-naskroz inempjan. I j e s m o li samo mi u Split ludi, pijani, da stvaramo take besmislene fenomene i problematike? U n a s , u Split, velika je s t a m b e n a izgradnja; dav no ve smo izgradili Split II, sad sve u esnajst di emo cili jedan novi moderni grad - Split III. I ti n a i ininjeri, projektanti, p a m e t n i su j u d i koji na sve mislidu. Morete zamislit u koje se fine detalje gre kad se u te nove stambene blokove ak ostavjadu bue za tie i repce. I b a te bue su me toliko oduevile da s a m nikidan, u bot od noi, uvatija inenjera Dinka Kovaia i ili smo u Split III gledat, viitavat tu nje govu novu ulicu za koju je dobij a p u s t e fale i na grade. Jo judi, lipe ulice! Nova je, moderna, a jopet nije ono bezlina, bez due, nego je i usrid noi intimna, gostojubiva, is to ka s t a r a kaleta koja te teplo primi i apje ti: ma di e, di tre? Vrag odnija i priu; sedi lipo ka ovik, poini malo, komodaj se! ena koja na dno kale prodaje elat iz friidera ostavila je lumbrelin, katrigu i na katrigi kuin. To je kala, od-

nosno nova moderna ulica, njoj poapjala: ne boj se, ovod ti nikor nita nee ukrest. J e m a u njoj i cvia i skalinadi i mali vrtli i balatur i prazi i svud mo sest i zapivat. I on mi pria kako je nikidan u kaletu dola nika vercerica i kad je na jedan prag iznila svoju robu, on je t r k a i donija j o n elat. Zaudila se i pitala ga zato. "Zato a ste mi dragi", r e k a jon je inenjer. Ulica je pozvala i nju vercericu, priprodavaicu. I tii su doletili u ulicu. I nekoliko taranteli po elo je list po zidu, a s t a n a r i m a koji su se poeli bunit na tarantele inenjer je reka: "Budite sritni, zafalite bogu a ste t a r a n t e l u vidili, jer na sliku, na fotografiju, i tarantela i krokodilo su isti. A sad e van dica vidit razliku." Svoje n a c r t e on ne ini u ateliere, u biroe, nego u j e d n u b a r a k u izmeu golubi i tii, i s t a n a r i m a daje golube da ji dridu koju nediju na terace a on da da ji p u s t i d u . Jo lipe ulice, judi moji! Tili su da j e d n a od ku b u d e p i t u r a n a u uti kolur a on je poludija: kakvo uto, zato uto, oli vi mislite da u ove kue nikad nikor nee u m r i t ? A kako e se kasil unosit u u t u kuu? I kue u tu ulicu, p r e m d a visoke, jopet n i s u viso ke, paridu basetene, ka da se nije teko gori uspet. A na najdonje pode cura more priko balature, kroz ponistru, o noi primit momka. I promislite na to mi se tui n a vajali inenjer? ali se da su stanari sve odreda mlaji svit. Falidu mi na ulicu starci, jer ulica oe da uje ne samo pla diteta i pismu mladosti, nego i bulsanje i prde starca koji dili ivotne pouke, p u n iskustva i superiorne mudrosti.

Inenjer nije zna zato su na stare splitske kue ostavjali bue. To u librima o arhitekturi nidir ne pie: I on je pita stare Spliane. Rekli su mu starci: "Prokleta kua koju tica ne naseli!" "Ajme," udrija se po elu, "ja s a n stotine k u bez bui gradija!" I promislite koliko je bija sritan kad su se prva jata rebac u njegove bue uselili. I kad su se prvi mali repci u bue izlegli. I odveja me u drugu ulicu koja se tek gradi, koja e bit jo boja, lipja, jo demokratinija. Sve s a n van ovo iznija samo da vidite kako nai inenjeri d a n a s , kad gradidu ove velike s t a m b e n e blokove, kako na sve mislidu.

A ja dojden na obid u prijatelja koji je nikidan uselija u novi stambeni blok. I za obidon n e s t a n e n a n vina. Govorin m u : "Poalji malu, n e k a skokne kupit dvi boce!" On se pome smijat: "A a misli di si? Nima ti ovod skoknit! Vaja da mala gre po ure za prona butigu." Nevirovatno. Pusti dugi hodnici, stotine vrat s obe bande, a vina nima, a d u v a n a nima. Koliko svita j e m a u kuu, u bloku, pari mi se dvi ijade, oli jo vie, i na svaki pod bi mogla bit butiica, a nima je nidir u cilome bloku. Doli u prizemjima neboderi i veliki stambeni blo ki stoji prazan poslovni prostor. Ijade, milijuni me tri poslovnog prostora! Prolazidu ve godine, nebo deri i stambeni bloki ve su i ostarili, ofucali se, a ogromni poslovni prostor oto stoji prazan, upaj,

cakla na ponistran i veltrinam razbijena, d a s k a n zaepjena. I svaki je metar tega poslovnoga prostora pla n i r a n namjenski, sve su to morale biti butige, sa moposluge, brijanice, bufeti, cviarne, mesarni ca, piljarnice, servisi, paticerije, profumerije - a nidir nita. I za katulu duvana, za bocu vina triba sest u auto i vozit se u grad. I neprestano se diedu nove kue, novi neboderi, novi stambeni blokovi i uvik se planira i gradi novi i novi poslovni prostor. Ali za koji to posal, milost ti boju? U n a poslovni prostor j e m a mista za cilu poslo vnu Hrvatsku. Puste su mijarde u poslovni prostor investirane, a nikor nikakvi posal u poslovnome prostoru ne ini. Pa da to nije jedan inempjani fenomen? Trka s a n okolo, raspitiva se kad poslovnoga svita i nikor mi nije z n a precizno kazat, objasnit u e m u je stvar, odnosno u emu je ludost. A niki su se i za trbuj drali od smija koliko s a n naivan i n e u p u e n u n a u problematiku. Ko e kupit poslovni prostor kad je miljun i po di nari etvorni metar? Najmanji buak dvista-trista milijuni. I to gologa praznoga prostora koji bi sad tribalo uredit, opremit. "A a ga ne afitate umisto kupite?" "Ne afitaju, ne dajedu u najam, samo prodajedu. A cina je t a k a da nikor poslovan ne more kupit ako ne misli propast." Na j e d n u novu kuu ve su stavili i tablu 'Pota', a pota n i m a ni u san da kupi. A u jedan blok oto velikoga praznoga poslovnoga prostora sagradili su osandeset garai, a gomila tonobili vanka prid garaan stoji. Nikor ne more u garau jer zapada koliko dva a u t a .

Ni garae se ne afitaju, samo se prodaju. Split n i m a diji jaslic i vrtii i bilo bi najboje cili ti poslovni prostor u jaslice i vrtie pritvorit. J e r i mala dica e pametnije poslovnin prostorom u p r a vljat nego mi veliki. Blago ga se repcima u novin kvartovima! Samo su oni kompletno riili sve probleme. Kotidu se u svojim b u a n i friga jin se za sve. Ali kakvi smo, sve me straj da emo jednog d a n a i njima poslat opomenu oli da buu kupidu oli da fit platidu.

LIPA J E , JUDI, ISTORIJA!

Davno se n i s a m ovako lipo zabavlja. J e m a i godin da nisan ovako guta. A znate a inin? Uin istoriju! E, istoriju! Ne virujete mi? Ne gre van u glavu da uenje istorije more zabavit i to boje nego najzabavniji film? Uin istoriju a samo a se po tleju ne vajan od smija. Dakako da ne uin ka u skulu jer bi onda to bila j e d n a s t r a n a d o s a d n a istorija koju ni pas s maslom ne bi moga progucat. J e m a n ja svoju po s e b n u metodu i kad van ja lipo, na primjeru objasnin, vidit ete, dragi tioci, da e te je i vi usvojit i bit mi zafalni do groba. Evo ovako. Mene ka Splianina istorija najvie zanima sa splitskog aspekta, naime kako su se ve liki istorijski dogaaji reflektirali na moj grad, na moj svit. Prednost ovakoga metoda je dvostruka: upoznajem s a m i istorijski dogaaj i jo boje spo znajem svoj grad, svoj svit. Godine 1904., na Dale kom istoku zaratili se Rusi i J a p a n c i . Vodidu se velike, krvave bitke koje svit do tad nije vidija, a moj Split se o m a r podili: jedni su za Ruse, drugi za J a p a n c e , a kako su Rusi raskoljnici a J a p a n c i budisti to j e d a n dil graani stoji neutralan. Prid opinsku palacinu na Pjacu dri se proruski zbor, piva se 'Boje, carja b r a n i ' i skupjaju se pinezi za pomo Rusima. I dok ovi pivadu 'Boe, carja brani', projapanci viu: 'Doli bili car! ivija Mikado!' I skupjaju smista

pedeset k r u n i ajedu pozdravne telegrame Mikadu u Tokijo. Po trafikan prodajedu se karte eografike Dalekog istoka, trai se di je to Mandurija, di je Portartur, Dalnji. Po spliskin kaletan uje se h a r a o, nievo i - banzai! Dolazidu prid porat veliki vapori. Glad je, mierja, peronospora unitava vinograde, posla d o m a nima, t r e b a biat, biat u Amerike. Muika svira estoko da pokrije pla oni koji odlazidu. A pinezi se kupidu za biloga i za utoga cara. Harao! Njet harao! Banzai! "Boga aina Kuropatniku, a vie eka?" "Ne smi iz bue provirit, dat e mu Toga po gos pi!" I stari nai oijalisti su za J a p a n c e . Oni j e m a d u pravilan stav. Ako J a p a n c i potuu, pri e u Rusiju revolucija. Doli bili car, doli! Dosta je bilo Sibira! U Petrograd car p u c a u radnike. Kurbin sin, platit e on za sve! Po konoban i betulan pria se o popu Gavonu (Spliani ga zovu Gavun) koji se stavja isprid radni kih eti. A d r u g a s t r a n a pie lanke, fali b a u k u , r u s k u vojsku koja je ka j e d n a velika familija, i enerali zovu soldate rebjati, molodci. A k a d se n a d m a n durijskom ravnicom sunce sakrije za horizontom, sa svih s t r a n a uju se zvuci rodne r u s k e pjesme. "A r u s k i osuenici kanjeni progonstvom u Si bir najsretnija su kriminalna klasa na svijetu. Do bro su hranjeni, toplo obueni i zatieni u udo bnim stanovima. Zdravstvene mjere izvrsne. Blagi postupak. Duevno njihovo dobro nikad se ne za nemaruje."

U j e d n u ri: njima je ka u raj, gutadu boga svo ga. Tako piu ondanje novine 'Jedinstvo' iji je urednik estoko za Ruse. J a p a n c i niu pobjede a po 'Jedinstvu' samo a nisu kapitulirali. Ti urednik ei je za Ruse od samog b a u k e . I kad bi b a u k a prista na primirje, on ne da, on oe da se rat nastavi. Sakrije i brzojave koji javjadu o j a p a n s k i m pobjedan jer ne da guta projapancima koji su ve spremili veliku fetu. On je dosljedan i kad je r a t zavren, izgubjen - on to ne priznaje. Policjoti u Split jemadu p u n e ruke posla. Bit u Splitu policjot, redar, to je najtea stvar na svitu. Mala plaa a veliki bubci. Policjoti u Splitu u m i r u p u n o mladi. Di nee? Sino su regruti ili u soldate i regruti ka regruti pivali su. I jemali su i crjenu bandiru. I r e d a r je te ga s bandirom ujapsija. "Omar da si ga pustija!" viu drugi. Nije tija. I britvom su ga uboli u guzicu; drugoga koji mu je skoija u pomo, udrili su pizon u prsi. U apoteku svlaiju mu gae i mau mu guzicu jo dom. A onega kojega je piz o kila pogodija u prsi odveli su u bolnicu. I ovi e, bidni, izgnjijat i partit pri vrimena. U Petrograd sve ee dimi. Radnici nosidu sliku cara, ali isto se u nji puca. U Split betimje. Nike bombe plivadu u luci. Alarm. Dolazu poli cjoti, andari, komejuni. Apsidu se anarkiti; to su oni bombe spremali za klat i ruit po Splitu. Odvidajedu bombe i u n u t a r plakati karfeantana. Reklamira se n i k a nova pivaica. Pirotehniar, koji j e m a radionicu na Sustipan, bacija je u more te

bombe o fete koje n i s u vridile. Anarkite moraju pustiti iz preuna. A na Prvi maja i opina je zavijorila crjenu ban diru. "Oli je Prvi maja posta dravni praznik?" b u n i d u se d u m a n i . Nije nego se sluga opine opija pa stavija bandiru! Tako se on bidan pravda ali svejedno gubi slu bu. Sve manje Spliani je u procesjune, sve vie u demontracijune. Razbiju se po gradu kvadri sve tac. Nima vae, boga! Kako zna? Moga si juer do na predavanje pa bi i ti zna. Ajde, more bit da nima boga a jema li gospe? To ne znam, nije o gos pi bila govora. Eto, tako van ja uin istoriju. A vrimena su gru ba. P u e jugo, p a d a kia, siva, grmi. Tuu gromi ee nego topi pod Portarturom. Ve trei d a n ne mogu iz kue nosom provirit. Utira s a n se u sobu i uin istoriju. I samo a se po tleju ne vajan od smija. Jo lipa li je, judi, istorija kad je se gleda iz spliskog aspekta!

MAA OD LUBINA
Za me, za moj gut, za moje svaanje finoe i kulture, jor Toni je bez ikakve sumnje j e d a n od najfiniji i najkulturniji judi koje san u ivotu sreja. On nije intelektualac, on nije protija p u n o libar, ali nikor na svitu ne zna tako lipo sidit za stolon i juski vodit razgovore, duhovite, smine, leprave i kad su najbezvezniji. J e m a ji kojima su cile bibjoteke u glavu, a ne mo s njima sidit pet minuti. Oli su nespretni pa edu te polit, m a a t , ispjucat dok govoru, a razgovor vo du ubij boe. Udavidu te svojon kulturon. Sve na svitu znaju, a nita ne znaju. Nijanci sidit i razgo varat se. Ne znaju jist, ne znaju pit. mul vina i jazikon zapliu. A sa jor Tonon i osan u r i za stolon projde u je d a n minut. Svaki susret s njin za me je m a l a feta. Kad se zaelin s kin vodit dijalog, ja gren train jor Tona. Kako je u penjun, znan di u ga na. Belvi, devet uri ujutro. Popili smo kafe, zapalili dva-tri panjuleta. "Sad je, jor Toni, najboja u r a za popit konjak." "Je! Prava u r a ! Najskoli za jedan martel. Dobar je i korvasje, ali martel je boji. J e m a i drugi lipi konjaci ali ovi otel ji nije otkrija. Za moj ep dobar je vinjak. A najzdravije je n i m a t pinez, ne truje se alkoholon, duvanon, ne prijida se." Prikine n a s jor File - "Amerikanac".

"jor File, dugo vas nismo vidili, di ste? ol' ste bili u Amerike?" "Nisan, bija san u Trogir." "I ja s a n ove dane dosta putova. Bija san do Bavic, do Mej, do pinuta. A boje da ste bili u Trogir nego u Amerike jerbo pri ste se mogli vratit. A lip je Trogir. U Trogir je najboji kruv. A jopet je blizu. Falija je Kolumbo k a d je otkrij a Ameriku. To je daleko, jor File, m o r a je on otkrit Ameriku dikod blie. Da bude ovako pri ruci, da mo skoknit." "Ma vi dva falijete: kako e Kolumbo otkrit Ame riku blie?" "Ali jor File zaboga! Ne falijemo mi dva, nego je falija Kolumbo, oli je falila Amerika. To je njihova greka. Amerika je, govoridu, p u n o dolori. Lako je onda po tamo vazest dolore. Lako li je po u Af riku i najist se b a n a n . Lak li je to! Kunst je ovod uinit dolare, ovod jist b a n a n e . " tufalo je jor Filu i u t e k a je za drugi stol itat novine. Pitan ga za jednoga njegova dragoga prijateja, visokoga oficijala, enerala. "Tili su ga poslat v a n k a na skule." "Ma ajde, eneral pa na skule?" "E, na skule! I ja s a n se zaudi, pa s a n ga pita: a a e sad uit, je li za kraja?" Ola, promislite: skula za kraja? Koja je to skula? a tot j e m a b u b a t da ti modani p u k n u . Oli je la ko biti kraj? Sve mora znat. Jerbo, jeste li ikad u li da koji kraj akod ne zna. Kraji uvik znadu sve. Prikine n a n dijalog j e d a n artita i okrene se raz govor na jednoga naega ovika koji je svrija u preun. "E moj jor Toni, u preun, a koji fini ovik?" "Da fini? Mrava ne bi ugazija."

"Poginija bi za pravdu." "Da poginija? Sedan ijad puti!" "Pa onakoga ovika osudit?" "I to na pravdi boga." "a triba govorit: uzeli su ga na ozub." Na gost se zlamenuje. "Ma a mi govorite? A ja s a n uvik mislija da je on jedan m u t a n tip. Uvik s a n govorija: ne virujen m u , pri oli posli njemu e se akod zalipit za prste. Ali kad vi dva sad govorite...:" "Ma uzeli su ga na ozub, je li, jor Toni?" "Fala bogu, on je inoente ka dite, anel od o vika." "Koji judi d a n a s stradaju!" I tako smo ovega pripali i deliberali ga se. "Do obida dva konjaka. Nikad priko!" "Tako je! Najvie dva. Samo pri obidu j e d n u etu rakiju. Nikako ne konjak. eta rakija - nita drugo. J e d n u litru, litru i po. Ne s mineralnon. Najboje init pricere." Eto ti i Boris Dvornik. "Di e Roko?" "Gren kupit gume za a u t a . " "Oli su ti se istroile?" "Dole su kartafina." "Eto vidi s a d e kupit nove, pa edu ti se i nove istroit i di si onda? Nima pinez, nima gum. Ne isplati se kupovat gume." "Kupit u nove gume pa u drat auto u garau." "To ti je ve pametno. J e m a auto, j e m a nove gume, mo pit, nikoga nee satrat, nee odgova rat. I mo se cili ivot falit kako uvik j e m a i auto i uvik nove novcate gume. A govori: gume e dat jednome a j e m a brod pa da mu ne tue o kraj. Dvi

mu daj, a dvi rani. - Ne zna ti a oe re guma. Da je n a n bilo gum u partizane? O gume mo init opanke. Nisi moga po onima k r a p a n s k a k a t u po stale. S a m o u gumanjae. - uvaj, moj sinko, gu me! Ne z n a ti koliko vridu gume. Najskoli u parti zane." Boris pojde, a u kafanu ulize j e d a n advokat neenja koji voli minjat partnerice. Sede u k a n t u n , a do pet m i n u t eto i ona. Kokolaju se. "Koja jubav, jor Toni?" "Dirljiva, dirljiva. U dananje vrime ritko se ova ko iste jubavi dogaadu. Evo ja s a n se vas najeija." "Gotovo je! J u b a v do greba. Kako ujen zakleli su se j e d a n drugome da e ji s k u p a zakopat. J e d a n p u t u sto godin se rodi t a k a jubav. Take jubavi su iste patnje. Minut ne moredu j e d a n bez drugoga. Kad se ekadu svaka s e k u n d a ini jin se godina. Pogledajte ga koliko je smravija. Di nee? Kad se ovako zajubi, ne mo jist. Njima je s a d dosta kvadret c u k r a ka kanarinima." Tako u j u t r u u kafanu. A kako je tek za veeru kad su delicje na stolu? Koji je onda to ceremonijal, koji komplimenti domaici, koje tirade, koji nivo razgovora? Nima libra iz kojega se to more nauit. Jili smo lubina. I di e grom nego u koprivu. Pjat s ujen i ribon p a d a na onega koji je te veeri prvi p u t o b u k a sivi vetit. Ublidi siromaj. Pozeleni. Oblije ga znoj. Mislili smo gotov je, inkolpat e ga. Domaica je vrisnula, svi smo se zbunili. Samo se jor Toni snaa. "Ajme od lubina! Nemojte za gospu trat! Neka ma a o s t a n e . Nikor van nee virovat da je od lubina.

D a n a s se m a a t lubinom? Ko to more? Samo miljarder. Morete se falit: vidite, ovo je od lubina. Svi e van zavidit. Ko se, moj jor, d a n a s ne bi tija m a a t lubinon. Ne j a p a n s k i n nego frikin, ovakin lubinon. Dobar van je vetit, ingleki tof; vidin ja kako uje spuga." I nesritni vlasnik maanoga vetita pribrodi kri zu i privati glendu. Minjale su se tirade i pjatance, a pri kraju veere, kad se jor Toni zaelija i malo slakoga, korija je domaicu. "Najidit u se, gospojo, na vas... eto kakvi ste, sigurno ste koje slako napravili, da niste po vragu i tortu uinili? Ma nemojte... zato ste se ili muit? Oli niste mogli u paticeriju kupit? Ne bismo van zamirili. Niste se radi n a s morali muit, gospojo, da znate k a k o n a n je neugodno..." A kad je stiglo slako, zaredali su fini, duhoviti komplimenti zlatnin r u k a n , a u m o r n a domaica zraila je tako srion da se pritvorila u lipoticu. Taku k u l t u r u , taki rafinman stola i razgovora, taki d u h i finou teko je d a n a s u svitu n a .

NE SMETA NAM MILJARDE BILJUNI DECIBALI

Malo, malo i nita se ni moglo ut! a e ut, kako e ut kad se sve a u Split proizvodi zvuko ve, galamu, uur, stavilo u pokret. Trideset ijad tonobili, kamioni, motori, sve trumbete, sirene, arajike, zvona, pirje, stvorili su najveu b u k u od postanka grada do d a n a s . Kad od subote projde eter-pet nakieni tonobili sa mladencima koji se vraaju iz m a t i a r a i malo pritisnu sirene, svi biimo, zaepijemo ui... ai na, materina, primitivnoga... ka da je n a Split vu kojebina... to ti tamo sviri. Ali k a d Split, kad Dalmacija slavi svoga Ajduka; onda n i m a ti decibali koje ne moremo podnit. Neka se b u k a penje na sedamstosedamdeset miljardu biljuni decibali nita nikome ne smeta, nikor u i ne zaepije. Buka od koje bi se u normalnim situacijan ludilo i umiralo godi n a n u i m a , ka najlipja muika. Interesantno da oni mali pridratni Split, koji i nije j e m a deboto drugo nego Ajduka, nije ovako estoko slavija njegove ampionate. Ali da smo i tili, nismo mogli, nismo bili ujope motorizirani i mehanizirani i nismo jemali dananje zvukovne mogunosti. Moga si, jedino pivat i vikat dok ne promukne.

Danas je lako. Samo u p r e prston u b o t u n i si r e n a slavi Ajduka a tebi njanci ile na v r a t u ne n a b r e k n u . Tresa se od u u r a cili grad, a nikor da je promuka! Za me, za moj gut, jedino pravilno do stojanstveno, ajduki slavili su oni drukeri koji su se, in je u Beograd svrila utakmica, poeli skupjat na placu. Bez dogovori, spontano, pobono doli su na molitvu u h r a m baluna. Do k a s n o u noi, pod reflektorima gledali su travu, tange, mrie, traili poicjune i rekonstruirali akcije iz koji su padali goli. Na praznome igralitu zanji su (ve pre ma tome koliko jin dopire sianje) inili p a r a d e po kojni Baria, Beara i friki n a Mate; griza je travu i t u k a glavon u tangu Koke; odbijali duge b a l u n e Broke i Joze; ka iz topa p u c a je Vlade; tresli su mrie Frane i ungul. I dok su vanka pritiskalo u botune i pilo, oni su apjali imena i podvige. Samo tot, u h r a m u b a l u n a , mogla je ee od svi sireni i zvon zazvonit b a t u d a : "Osvojili s m o k u p prvaka, sruili Ajaksa, osvojili jugoslavenski k u p i prvenstvo, i a emo s a d ? " "Sad bi tribalo igrat u t a k m i c u za titulu superampiona!" "Ali kako? S kim? Nimamo protivnika k a d smo sve trofeje osvojili." "a n i m a m o , jemamo mi protivnika! Neka igra n a a prva i d r u g a naa." I posle ovega zapiva se h i m n a Splitu i Ajduku, zaori skladno 'Marjane, Marjane', najei ti se malo koa ka u t u k e , kane suza i ne bi se minja s nikin na svitu. A onda triba drat na pameti da je n a Split da n a s veliko misto i promet se u njemu ne bi smija na ure i ure paralizirat njanci kad su ovake fete. U

velikom m i s t u uvik je kome pria. Partiju ferate, vapori, avioni i putniku triba prispit. J e m a i bidnoga bolesnoga svita, jema infarkti, kapji, ozlieni, povrieni, zove se prva pomo, svaki m i n u t , svaka s e k u n d a moredu odluivat o ivotima. More se a ugat i triba da doletidu vatrogasci, ako se dogodilo razbojstvo oli lupeina, pria je policjotima! Svata se u veliko misto dogaa i na sve triba mislit. A mi se, eto, u modernom Splitu velegradu zna mo kadikad ponaat ka u najcrnjoj palanki. Ba nikidam, usrid podneva na dno Pjace, na najprometniji k a n t u n grada grmjavina, letidu face, matuni, svit bii zavijen u oblake praine, sakriju se judi u butige i portune. "a je, a se rui?" "Ma nita, ne bojte se, popravja se krov na kui." J o od ove zime, dakle ve misecima, popravjadu se kupe. Oli je to mala fatura za n a e vajale gra evinare? J e m a m o judi, snanu graevinsku ope rativu, gradimo po svitu gigantske objekte, diemo luke i nove gradove, a oe n a n se po po godine za prominit dvi grede i dvadeset kup. I ti podvig izvo dimo b a na Pjacu. I to kojin stilom? Po cilome svitu d a n a s kad gradidu oli obnavljaju po gradovima kue stavjadu okolo koltrine, peredu facade a okolo stavjadu najlon da koja kapja doli ne pade. Ne vidi, ne uje da se radi. A na Pjacu misecima traje konfujun, ita se s vrja k u p materijal, oni odozgora vie: uvaj! I letidu m a t u n i i stine. Je, istina je, napravili su tunel od dasak, ali doli na b u u ka iz topa bovani letidu do po Pjace, i ne skoi li velto, uvatit e po njutu,

nogu e ti slomit. A na tiramolu diu se sii sa japnon. I prolazniku ginga se si nad glavon. Ovako se radilo i pri pet stotin godin, a pri dvi ijade, metri koji su gradili Dioklecijanov palac, br e su i modernije radili. Ka i uvik u ovakvin prilikan kad nai sportai inidu podvige i osvajadu ampionate, red je i du nost spliskog kroniara n a p a s t opinu. Jesmo najporskiji grad na svitu, mirakule i nimo, a n i t a nimamo. A a bi tek bilo, di bi n a n bija kraj da j e m a m o pametniju opinu? Bez stadioni, bez pomoni tereni, na ovo b o k u n stare njive igra se najboji, najmoderniji b a l u n u Evropu. S ovakin igraliten, bez pomonog terena, Ajduku ne bi njanci dozvolili n a s t u p a t u ingleku oli njemaku ligu. Bez bazeni, bez porski dvoran, bez stadioni, bez ita, s a m o r u k a n i nogan (i s ovakvon opinon koja portaima kad osvojidu ampionat z n a samo uinit prijem) spliska mladost ini uda. Ma da je b a r banket, nego prijem sa sendvion od mortadele i boicon kokakole. Da je n a Ajduk u Zagreb, u J u b j a n u , u Skopje, u Sarajevo, u Ni, ma bilo di osim u Split, esnajst bi mu se Marakani zgradilo. udan je ovi n a Split! I udotvoran! U n a s se vrhunski, i to oni najvrhunskiji port stvara sam od sebe. J e r jemamo ti vrhunski port, a za nj nimamo nikakve uvjete. Moga bi koji furet, koji ne zna na e prilike, promislit kako se u n a s ti v r h u n s k i port izvodi iz masovnoga. Moga bi mislit: bit e da j e m a d u u Split m a s u jednostavni objekti za ma sovni port pa vridu selekciju.

Za masovni port jemamo mi u Split samo dese tak zjogi za balote. Ali i balot fali. Po onome a jemamo, po naoj opini, svi bismo morali bit beteni, krivi, upali prsiju, tanki noic. Po onome a jemamo za masovnu fiziku k u l t u r u , od sto spliski momak najvie bi morali bit sposobno za soldate jedan-dva. Nita nimamo, a svi se trofeji jopet lipidu za Split. Ne mo ji se nikako otrest. Ko z n a kako se to dogaa? Kad sami sebi to gremo objasnit, govorimo: mi jemamo n a spliski dipet. Ne ti! Ola i tega objanjenja! Oli i drugi nisu jo dipetoastiji od n a s , pa su isto uvik na t u k u . A u n i k u i boje da nimamo mogunosti. J e r da ji jemamo, nikad se nikor drugi ne bi njanci jednoga trofeja okusija. A i n a n to ne bi bilo drago. Jer, virujte, ja s a n od pravi Spliani uja: "A z n a da mi je aj Velea! Lipi b a l u n igraju i miritadu i oni koji p u t bit prvaci." Eto, n e k a oni slobodno koji trofej osvojidu dogo dine i mi emo jin iz Splita masovno do na fraju. Lipo smo uvatili t r a t za n a p a s t n a u opinu. I to kad smo osvojili prvenstvo. A a bi tek ula da nismo.

BEZ GLOBE NIMA PUTOVANJA

Grubo li je j e m a t posla s notromima na vaporima i s kondutjerima po feratan. Moredu mijardu godin ivit, nikad nita needu razumit, nikad jin nee po, na primjer, u glavu da jema svita koji putuje tek da putuje, a p u n o puti ejade i ne zna di to gre. Evo: ja prvi otputujen tek da se m a k n e n iz Splita. Imalo k a d p u t n u k a r t u uinim u n a p r i d . Oli znam di u svrit? Odluija san, recimo, po u Far, i kad uinin kartu, onda moran po u Far. A ja se sto puti mogu pridomislit. Oli na m u l mogu trevit prijateja koj igre na Bra. I, misto na Far, gren na Bra. I nikidan se ukrcajen na brod, a notromo stoji n a dasku: "Kartu molim!" "Nimam k a r t u . " "Ajte je uinit; jemate jo vrimena!" "Neu je uinit, platit u globu!" Kako me pogleda, izija bi me, ali on mora bit fin, usluan. Znan, nije mu lako izvadit lapi, stavjat indigo, ispisat biljet. "Ma zato ete plaat globu? teta je... a jemate jo vrimena da lipo, ka ovik, uinite k a r t u na alter." "Ne mogu, nikako ne mogu, jer ne z n a n di pu tujem." "Kako da ne znate?"

"A eto, ne znan, ne z n a n njanci di ovi brod pu tuje." "Nita ne razumin." "E moj lipi ovik, a oli ja ta r a z u m i n ? " I projden skalu a on gleda za menon, vrti glavon, misli: lud ovik. U brode volin ulist ka u kino. Proj den mimo kino i ulizen. I najee ne znan koji je film. Uope ne razumin kako se to more uinit karta za kino ujutro a kino je uveer. I cili d a n ja moran uvat biljet, mislit kako veeras j e m a m po u kino. I o n d a moran gledat leroj da ne zakasnin. I kako si planira po u kina, ne mo se pridomislit da k a r t a ne propade. Meni je taki stil putovanja osta od mladosti. U jedan ep bokun notea, u drugi m u t a n d i n e i vrtin se po p o r t u od broda da broda i gledan u koji u se u k r c a t . Meni moj vapor nikako ne more ute. Ne mogu nikako zakasnit. Mogu se u k r c a t ujutro u osan, u podne, u bot, u bot i po, u est, u osan uveer - uvik me koji vapor eka u luci. J e m a li ji vie, o n d a ne gledan di koji putuje, nego koga je m a n a brodu. Kad s a n kod uinija unaprijed biljet, uvik s a n se oparija. Na sve druge vapore veseli fini svit, li pe ene, ekskurzija tudentic, vonj inglekih panjuleti, a na moj vapor mesari ukrcavaju brave, oli kojega bolesnika u n o s i d u na portantinu, i on bidan, jaue, oli je kasil s krunon. I rodbina po kojnika zbije se u salonet, svi u crno, svi plau, svi se potidu pod debelin crnin vetitima. A u k a n t u n saloneta zabije se koja ena i pred njon velika torta s visokin zvonikon od k r o k a n t a i doli pie SRITNO MLADENCI!

Biin v a n k a iz saloneta, a v a n k a je m r t a c u kasilu i krune od faloga cvia i ja se mislin bili skoija u more i otpliva na kraj. Ne znate vi, judi, koliko je ta pametno, koliko je to lipo etat po portu a ne z n a t u koji e se vapor u k r c a t . I kad se ukrca bez karte, uini ir po palubi, poviri u salonet i ako ti je drago - ostane, namisti se, g u t a . A smeta li ti, skae vanka, u drugi vapor. Koliko puti e t a n po mulu, a kapetan, oli kapo od makinje, oli kogo vie mi s broda: "Di e?" A ja odozdal pitan: "A kako ti je vino? a jema za obid?" Je li mi odgovor po gutu, penjen se i n a k o n dvi u r e vijaa sitin se pitat: "A di zapravo gremo?" "A bome za Lastovo!" "Bravo, isto ka da mene pitate. Ajme, okad n i s a n bija na Lastovo?" Kad san bija mlaji, znale su i jedne lipe noge na palubi odluit di u putovat, oli miris koji bi jo osta na skali i u k r c a bi se da vidin ko ta tako kurbanjski lipo vonja. A notromo na skali pita k a r t u . Lud ovik, k a k o mogu j e m a t kartu kad ne znan di ona gre? I vapor se u p u t i , a notromo mi daje k a r t u do Hvara i naplati globu. A ona ne silazi u Hvar. Di e za majku boju? Jopet inin k a r t u , jopet plaan globu. Ne silazin ni u Korulu. Onda je vapor odija do Kotora i svrija s a n u Ko tor. Sva sria da vapor nije putova za Afriku, jer ta ka je to bila kalamita da bi me i u Afriku privukla.

I misli po danas, vratit se sutra, a ostane sedan-osan d a n i bati u Split telegrame: ajite Smi sta pineze, moran ostat po zadatku. I kako se lipo osvjeen vraa kad si svoj zadatak poteno obavija. I kad si doa, kad si se iskrca, vazeja sobu u otel i omar je platija, eta mirno, bez brige i m o ute kad te voja. Dogaalo mi se da platin sobu a do u r u vrimena eto drugi vapor, jahta, gliser i ti samo skoi i bii. Pitat ete: a stvari koji si ostavija u otel? Ma koje stvari, kad nikada nita na vija ne nosin. Sad njanci vie ne nosin ni note, jer svud di dojden j e m a karte i svud se najde k o m a d lapia. I tako, evo, cili ivot putujen i cili ivot plaan globe s a m o zato a ne znan di s a n se uputija i di u svrit. Grubo li je jemat posla s kondutjerima i notromima. Nikad nita needu razumit.

KIA PADA, BLATO TRCA

Ovega premalia kad s a m bija u pravu Londru vidija s a n j e d n u neobinu turistiku reklamu, od nosno poziv o n i m a koji volidu kiu da dojdu posje tit Ingliku. Nasmija s a n se. Ti gospu a su ovi Inglei etravagantni? Ma di oni vatadu na kiu? I koga edu uvatiti? Meni je to onda zvonilo kao poziv: dojdi u Ingleku ako eli okisnit i nazepst. A virujte mi: ovega lita da s a n jema pinez, bija bi skoknija u Ingleku samo da ujen kiu, da me p r s k a po koi. Ne po kiici nego po povodnju naj veemu eta bi gole glave, rastvorene kouje da okisnen ka pivac. Eto toliko smo mi u Dalmaciji ejni kie. Nikidan s a n bija na selo i k a d san vidija vinograde pripa san se. Sve je izgorilo. Zemja je suva, edna, smokve pocrnile, ulizle u se, male ka franjice, same padaju sa cabla. Vinogradi su grobja, grozdi su se osuili usitnili i paridu mumije od grozja. Da se vino ini od grozja svo dalmatinsko vino stalo bi u j e d n u jedinu bavu. Meni su smini ovi nai j u d i iz u n u t r a n j o s t i koji se falidu kako su u Dalmaciju pili pravo dobro vino. Koliko su naivni? I niti s e k u n d e ne mislidu. Evo jin najjednostavniji dokaz. Na pazaru sad je kil grozja ijadu i dvista dinari. A za litru vina triba skoro kil i po grozja. Dakle triba skoro dvi ijade dinari grozja

za litru vina. A di su trokovi proizvodnje, a porezi: opinski, republiki, savezni? Dakle litra pravoga vina morala bi zapast najma nje pet-est ijad dinara. A ovi nai iz u n u t r a n j o s t i falidu kako su po konoban pili vino, pravo vino za pet-est sto dinari. I to vino ka grom! More n a u Dalmaciju pritisnit trista miljardi tu risti i svaki more pit litru na dan, i dvi ako oe, ne bojte se, vina n a m nee pofalit. Moredu i svi vino gradi izgorit, dalmatinskoga vina uvik e bit, nikad ga nee nestat. a se vina tie mi udo iz Kane ga lilejske ponavljamo svaki dan. im spomenem vino omar se zanesen a zapravo nije o vinu nego o kii ri. ejni smo kie. Razbisnili se m o u n i i muice pa grizu, ujidaju do krvi ka da je n a r o d kriv a kie nima. Za proli vikend ia san u jedno malo selo tridesetak kilometri daleko od Splita. Tek t a s a n prispija i smistija se, ujen pod ponistru ribare di govoru kako bi moglo sneverat. Izajden na ponistru: "Kako znate?" "Oli ne vidite: stislo je nad Splitom, tamo ve p a d a kia." Isti as seja san u auto. "Di ete, a sad ste doli?" "Gren okisnit." U Split san bija kroz po ure. Zvizdan pee. "Je li padalo, raspitijen se?" "Je, botu je zagrmilo i palo je j u t o sedam i po kapji." Di su fortunali, gromi, nevere, povodnji i potopi? Talijanci lipo reedu: Prima pjoa d'agosto, rinfreska m a r e i bosko! Ali n i m a tega rinfreka! Sve je izgorilo.

Pari ka da smo u Afriku, dikod u S a h a r u . I kad je ve tako b a r da pronajdemo naftu. J e m a ' I n a ' n o s a kad je po Dalmaciji ve p u s t e godine trai. Jo da ikne koje bismo pineze uinili. Ne bismo se tribali muit turizmom i svaki bi moj Dalmatinac ivija ka eik. Ne bismo se diperavali da kia nikad vie ne pade. Oli bi n a n o n d a bilo teko skoknit u Ingleku, malo okisnit k a d se za elimo. Nedija u j u t r u . Probudila me galama. Skaem iz posteje, r a s t v a r a n ponistru. J e m a m a i vidit. Vas se najein od milinja. Di n e u ? Trumbetaju tonobili, stigli iz cile zemje. Vijoridu bile bandire, zavijadu sirene, diu se transparenti, lipidu parole, pivadu virni drukeri; priko Brakoga konala plovi p r e m a Splitu cila flota okieni motorini, trabakuli, gajeti. Invazija sedan ijad p u t i ea i lipja nego saveznika na Normandiju. Bidni deki! Jo koju edu porciju uvatit d a n a s . Bit e goli ka kie. A nebo je sivo, oblano, muklo i ini ti se d o s t a je uprit malo prston, p r o b u a t ob lak i prosut e se kia. Brzo se obuen i izletin v a n k a utopit se u m a s u , bacit se u fetu. Pod uzdignutin bilin bandiran, pod t r a n s p a r e n t i m a zadivjen s l u a n komentare. - Pro govorilo je ajduko srce. - Nima vie k a r a n t e n e ! - Jesi li ita izjavu Ivia? - J e m a povjerenje u svoje igrae. Ne triba in k a r a n t e n a . - A jesi li ita izjavu Muinia. Borit emo se za Ivia, izgarat emo na terenu. Sve je proeto jedinstvenon vojon, cila b a r a k a pli va u jubavi i povjerenju. Bidan Dinamo, bidni de ki! aj n a n je, ali a se more? Jo koji emo tingulet uinit od zagrebaki pulastri. Bit e goli ka kie.

Ka za potvrdu opali samo j e d a n grom tek da ras p a r a oblake i izlije kiu. I pone kia. Puno dobar sinjal. J e s m o li rekli: goli ka kie. Cila m a s a tre priko rive, svi biimo u kafane, u po r t u n e . Koliko san bija ejan kie, sanja s a n k a k o u s t a t na kiu, kako u je utiti pod prstima, na obrazu, da mi p a d a na kosu, da mi se cidi niz vrat a sad od nje biin u prvi portun. U n a s njanci kia ne z n a padat. Di je o n a fina, meka, lagana ingleka kiica ka velud meka, blaga. Ova n a a p a d a nikako divje, grezno. Nima uvoda nego se izlije ka iz kabla. Prospe se ka iz vrine. A ako se tako ne prospe onda p a d a u nike pojedinane-krupne kapje koje mo brojit. Svaka kapja p u n a kacjola; mo s njon pijat n a p u n i t . I kad u d r e o tle p r s n e ka mala eksplozija, digne p r a i n u i Smi sta stvara blato, fanag, glib, koji ti isprska ne s a m o postole, nego gae priko kolin. Samo u Ingliku zna padat kia. Samo t a m o mo lipo esno okisnit, a u n a s samo se porkat. Nikad u Split nee kia znat padat. Boje bi bilo da nikad nisan bija u Ingleku jerbo onda ne bi jema tako kritian stav p r e m a naoj kii. Mislija bi: kia je kia - svud ista. A velika je razlika u kvaliteti kie - vie nego tofa.

SVAKAKVA SE UDA NA MORU DOGAADU

Uinija s a n nikidan prvi banj. Dakako u moru. Smian banj: skoija san na glavu s muleta, i to u gae i kouju. Ovako je to bilo. Skoknija s a n nikidan na Bra provat sriu na komare. U ovo doba godine o n a se zna javit doli oko Sutivana. Tri san tunje bacija s muleta uz pla u, ba ispod staroga mlina. Ure su prolazile a ni kor se ni javja. Tunje se makle nisu. Dan vedar, ali uinilo je malo frike bure i k a d san zavrnija gae, izuja postole i ugazija u more, uinilo mi se ladno. Promislija s a n : jo e pro misec dan dok se more stepli da se m o okupat. Otaren noge o gae, zapalin panjulet i gren na mulet pogledat tunje. Asti onega boga! Samo su dvi! Prve mi tunje ni m a . Pogledan u more, a pluto mi se vrti, riba ga nosi. Ve je dvadesetak metri daleko od m u l a . Njanci s e k u n d e se nisan mislija. Bacin se u more i zaplivan p u t pluta. Ako pitate je li bilo ladno, ne bi van zna odgovorit. Nita n i s a n utija, n i t a n i s a n mislija. Samo s a n pliva za svojin pluton. J e d a n p u t mi se to isto dogodilo u Stari Grad na Faru, prid otelon. Samo onda je ta bilo usrid lita, ja san bija u mudantine i okolo Njemci. Nisan tija init konfujune, zapliva s a n za pluton, vrtija tunju u m o r u i na kraju je bila riba, k o m a r a od

kila. Uvatija san je za brane, skinija s udice i tunju sakrija u m u d a n t i n e . Kad san s ribon izaa iz mora, cila se plaa inkantala. Njemci, Njemice, di ca, svi se skupili oko mene. Di nee! Niman p u k u ni osti ni purtil, nikakve arte niman nego plivaju, golin rukan, ribu lovin. Slua s a n oko sebe komentare. "Da ist unmoglich! Nemogue! Nevjerojatno!" J e d a n pelonja, vas uzbuen, kleja se kako je on na svoje oi to udo vidija. Pliva je uz mene i vidija je kako s a n ribu u m o r u za glavu uvatija. Sad mi ne treba izvodit te bravure. Nima Njemac, nikoga n i m a na plai. Zgrabin pluto, plivan p u t kraja, penjen se na mulet. I kalajen boge, gospe, cilo nebo s p u t a n na zemju. Ispala je, kurbetina! Priobuke n i m a n , a b u r a pue. J e d i n o da zamolin kojega m o r n a r a na trajek tu da mi gae pozajmi. Nisan ni svrija betimat, a potegne drugu tunju. Uvatija s a n je u letu. Uinija kontrako i riba je na u d i c u . Izmirija s a n je: dva kila i petnajst deki! Friga mi se sad i da uvatin u p a l u plu. Otvorija san dva t a u n a : t a u n banji i t a u n lova na komare. Ako ne virujete, pitajte Sutivanjane. Pitajte ji: ko ji je ono ovik priko Sutivana mokar proa s velon k o m a r a n u ruke? I b a u vezi s tin p a d a mi na p a m e t da se u n a s jo nikor ne kupa. Nesriknja, ova m o d e r n a mla dost! Koji lipi dani a oni, misto da se k u p a d u , da igradu picigin na salbunadu, ka ovce se zbijedu po Pjaci, po kafanan, bufetima i disko-klubovima. Ola i take nesriknje mladosti! E, da je bilo drogu uat! I b a me drago da je n a a spliska opina

nikidan donila odluku o zabrani r a d a disko-klubovima. Bit e s a d kuknjave: a di emo mi mladi! Interesantno je to da se ovi najmlai svit sve vie zatvara, sakrije pod velikin kosan, bradon, izm a n , koon. Ka da se bojidu, ka da biidu od mora i vode. Nije mi briga za mukie, moredu, po meni, puat vlase do kine i brade da tleja, ali a se ovo s c u r a n dogaja. Sve odreda nosidu gae i izme ka kauboji, ka da edu konje jait. U tri d a n a ne mo vidit jednu lipu, malu, esnu mini-suknju. A di je ono kad zalampa s dugin nogan i otkrije bedro do fria i zablii ti prid oima ka da se raj otvorija! J e m a si se zato etat, okriat se da te i vratnje ile zabolidu. A sad sve u gae, u izme, koa gori, koa doli, i promisli, prosti boe, ovo e jin se sve upalit i vonjat edu po kauboju, po znoju i faolu. J o me j e d n a stvar buni. Danas kad ja gledan n a u mladost u etnji, u kafane, oli kako lei oko kolonadi na Peristilu, ne z n a n ko je n a a ko furet. Moran do blizu da jin ujen govor. Sve se sad izmialo, izjednailo, poistovitilo, sve je svoj identitet izgubilo. Pri si n a e ejade moga poznat izdaleka. Po odu. Po nonji. Odizad si ga mora pripoznat po upici, po pleima. Sad mi nikako jednako gredu i Inglei i Njemci i Spliani; j e m a d u iste vlase, iste brade, isto su obueni, j e m a d u isti mot. A k a d se u klapan najdu hipici, onda su jopet svi j e d n a k o zaputeni i j e d n a k o porki; istin vonjima vonjadu i iste beside govoridu. I a je najgore, sve je tee razabirat koje m u k o a ko ensko. Jedino a jo en ske n i m a d u brade. A sve je drugo isto. Na m e t a r daleine ne mogu razaznat je li isprid mene m u k i

oli enskica. Odizad su isti, odisprid jopet isti. Sve jin je opuzlo, da prostite, nimadu ni guzic ni prsiju. Paridu, prosti boe, daske a ne cure! I kad se vajadu po tleju, kad se nasrid Rive zaiadu, jopet ne z n a : jubi li se to muko i m u k o , m u k o i e nsko oli ensko i ensko. Blaene nudistike plae! Barenko je tamo sve jasno. Nikakve zabune nima. Dobro s a n se sitija. Omar gren u Far i skoknit u do svetog J e r o n i m a . Na tome rajskome otoiu uvik se bar akod ulovi. I na tome nudistikome otoiu pri par godin dogodija se s t r a a n zloin. Jeiv! Brutalno jedno si lovanje. On, zloinac veliki, bija je n a ovik, a o n a bidna, rtva, strankinja. Nou su ostali na otoiu. Zanji jin je motorin uteka, oli su ga namjerno pro pustili, to ne znan. Ali znan da ju je mu svuda traija, sve je alarmira i nali su je, zapravo uli su je kako bidna stenje, plae, vie... A ti n a momak nije jema milosti, zloin je nikoliko p u t a ponavja. I k a d je mu banija i na dilu ji uvatija, a je bi d n a mogla re nego da je silovana. Mu je diga tu bu, istrani sudac je iz Splita doa. Na m o m a k je bija uporan, dokaiva je da rtvu nije silova nego da je ona dobrovojno i dragovojno digla ruke, odnosno noge. "Neka bar plati otetu!" traija je mu. Momak ni ut. "Kolika bi bila oteta?" pita je s u d a c . Mu je uzeja lapi i poeja je nito r a u n a t . I izrauna je pedeset i pet ijad dinari. S u d a c je reka momku: "Nemoj komplicirat, plati!" I m o m a k je platija.

A s u t r a d a n jopet eto mua i ene i traidu mo mka, to jest onega zloinca. Falili su r a u n a t , kriva su procinili tetu; nije pedeset i pet, nego pedeset i sedan ijad. Momak se nasmija i zaokruija na ezdeset. Ne ka vas vrag nosi, evo van i napojnicu! Eto, zato je meni drago lito i banji. Svakakva se uda liti na m o r u dogaadu. Altroke k o m a r u uvatit r u k a n ?

POMARIVENI, GNJILI AKVARELI

U zrcalo se gledan jedino kad moran, kad se brijen. A i o n d a se zapravo ne gledan nego samo pazin da se ne obrien. I evo b a malo pri s a n se brija i ugleda novo ejade. Asti onu gospu, a koji je sad ovo? A vidi ga kakvi je? Ala... ovo s a n ja! Ko bi reka? Parin za malo koji gospodin! Kud san se ovo pri prominija Ovako naglo? Nikako s a n pomarija i ublidija, ka da s a n pija mliko, oli ka da san malo pri iz opidala izaa. Ajme a mi je ovo? Da nisan bolestan? Di je ona moja lipa cera, crvena, ribarska, ispeena, izgrip a n a ? A vidi koji s a n fini ten dobija? K vragu i ten, a e mi ten kad s a n bil, blid? Asti boga, evo mi i ruke pobilile. A ne u t i n se pokvaren. Slatko i jin i pijen! A vidi ruke: kartafina! I sprenija san se, malo se pripa. Ve san tija po u likara n e k a mi zbroji krvna zrnca i da eventualno koji misec bolovanja. Ali pogledan boje oko sebe i vidin: svi su judi izgubili ceru, nikor vie i ne slii na se. Di nee, kako nee kad evo i sad, dok pien ove retke, kia p a d a ka iz kabla. Sminiju se vitri i nevere, siva, b u r a t a , i ve misecima s u n c e se izmeu oblaki ukae dnevno samo pet m i n u t a , koliko mu treba da se naruga, da is plazi jezik:

"A a biste to tili? Lito, e? Bogati, da je bilo? Ni ma vie ne, uteklo je lito vilovito..." U ovo doba godine uvik su svi banji bili puni, svi smo se uvik toali oli sidili u ladu a pod r u k u m u d a n t i n e zamotane u u g a m a n o punje. Izda leka, po koluru, moga si pripoznat naeg ovika. Sad smo svi ka Zagrepani. Svi smo blidi i m o r e d u n a m se ilice brojat. Ne triba vie konobarima s p u a t tende n a d tekatima. Nidir niko ne lie elat. A koja su ono pri bila masovna lizanja? Ne znan je li se ovoga lita u svi ma paticerijan i sladoledarnan prodalo po kila elata? I ne samo a nima lita, a nima sunca, nego smo svi po cili d a n u kuu, u zatvoreno, u tumiji. Samo gnjijemo. Ujutro zatvoreni po poduzeima, u kancelarijan, o pozapodne jopet u kuro, pred televizore. Ni su nce, ni misec n a s ne vididu. Svi smo blidi, svi jemamo oi nabotivene, zakrvavjene. Ovo svitsko prvenstvo u fuzbalu izminilo je sliku n a e g a grada. Svako pozapodne ka da ga k u g a mo ri. Po ulican njanci tonobili nima. Samo mo trevit kojega furetoga koji kuferima tre priko p u s t i ulic da uvati trajekt oli feratu. Likari svituju da ejade koje dugo sidi ispred televizora uini malo enastike, da se protegne, uini koji uanj. Ola a mi je to smino! Ispred televizora init enatiku? R u k a gori - r u k a doli... jedan dva - j e d a n dva! Prova s a n unit kad mi se ena m a k l a iz sobe. Jo a su mi koice zakripjale, ka da s a n iznutra p u n ruzinavi krakun. Kako nee kad j e m a p u s t i godin da se nisan prignija. Da me vidila a bi se bila nasmijala.

"Nu moga enatikanta, oli se s p r e m a na Oli mpijadu?" Namisto enatike izmeu dvi utakmice ia s a n protegnut noge. Malo mi i oi bliidu. Di u? A da gren do ardina, nije daleko a govoridu da je zdravo gledat u zeleno. Ma di mi je ardin pa na pamet a pusti godin n i s a n bija u ardin. Oli to jo ko gre u ardine? J u d i gredu u kafane, u otarije, na plac, na balote, more kadikad i u kino, ali u ardin? Gren veltije jer me sad b a interesira kakvi su ardini, ko to d a n a s sidi u a rdin? Omar na prvu e n t a d u jedna s t a r a gospoja s izlizanin kapelinon, a na drugi k a n t u n iste entade niki mravi, crni zalizani ovik, roba koji pedesetak godin. Kako dri ruke prikriene na kolina, kako vrtu oima omar vidin koja je u r a , odnosno kojoj sorti svita pripada. Kad ga pomnjivije pogledan ui ni mi se nikako poznat, ka da s a n ga via. J e , si gurno, i to ba po piarjolan. A s t a r a gospoja sigurno misli: Boe juskoga li, finoga li ovika? Ritkost je d a n a s trevit tako fino ejade. J e d n a debela mala tre oko funtane a baba, s oalima na p u n t u n o s a i sa apom u ruci, vie za njon: "Pomnjivo, pa e, slomit e se." A debela mala da i pade ne bi n i t a utila, sva je ka baluni, ne bilo jon uroka! Na zidi ardina sididu momak i cura. Vidi se: friki graani. Zajubjeni su, a malo sramejivi, dridu se za ruke, ali se ne gledadu. On gleda livo i zaneseno barka nos, a ona se jopet, side, prignula i zamiljeno grata se po nozi. Asti gospu a je srbi, sve e izgratat!

J o jedna s t a r a gospoja pod kapelinon koji se lutra. J e m a bit da ga patinaje. P u n a je bradavic i dlak a k u s n o s a . Ka da se m u k o nespretno m a karalo u ensko. A izmeu e n t a d i marira j e d n a prijatejica noi koja je bila u modi jo dok s a n ja u skulu odija. Sve okolo gleda s visoka i gazi vrsto, ispod nje alo kripje i leti. Boga mi dobro se dri! Evala, kuma! Projde o n a uz jednoga osamjenoga veseljaka ko ji se s bocon u ruci raskomodija po entadi. Unere dija se bekrija i samo a ne zapiva. Kuma ga samo prezrivo oine pogledon koji zadri na boci. I to van je sve! Cili ardin. Evo je prolo petnajst minuti. Tren d o m a da prispijem na drugo poluvrime. A more bit da bi bilo boje, interesantnije, zdra vije, bogatije ostati u ardin do noi. Eno fini juski gospodin nije moga izdurat, diga se i gre malo sest kraj onega bekrije. velto d o m a priko pusti ulic! Ka da grad kuga mori.

POSLJEDNJI TANGO U SPLITU

Nikad neu prialit da ti as n i s a n j e m a u z a se fotografski aparat. Bila bi to slika koju bidu primile sve novine, koja bi obala cili svit. J e d n a stara vora i uz nju j e d n a isto tako s t a r a gospoja kalajedu se polako skalinan Trga republike u Marmontovu. I di e nego prid reklamne izloge ki nematografi. Kauboje samo priletidu oima a vo ra koja gre prva najde ono a je traila. "Evo n a l a san!" potie ona svoju prijatejicu. Ova omar veselije dogega. "E kvando komina?" pita ona prijateljicu na ta lijanski. "U o s a n i po!" odgovori vora. Upiru nosen u staklo, minjaju i oale i nito a pju ka da molidu, samo misto Raspela povie nji infontana glava Marlona Branda. I di se ovik nee nasmijat? I ko god projde, s t a n e i zagleda se u ti draesni prizor. Dvi starice od koji j e d n a a s n a sestra more biti i m a d r e badea, apju se prid izlogon 'Posljednjeg tanga u Parizu'. Nike ene koje se vraaju sa pazara i pekarije z a s t a n u , gledadu starice i jidne m a u glavan. "A a je ovo dolo na svit?" "Sve se, sestro moja, prokurbalo!" Koji grezi dalekoseni zakljuci izvedeni iz toga a dvi, bit e malo rebanbivene, starice naivno stojidu isprid 'POSLJEDNJEG TANGA'.

Ko zna a su one, bidne, sve o ovome filmu ule, ko zna a se sve apje po s a m o s t a n s k i n elijan? Zaelija s a n ti as jemati fotografski a p a r a t . Ali kako u ga j e m a t kad ga nikad u ivotu n i s a n je ma.? I da s a n ga jema a mi vridi kad njanci ne z n a n fotografavat. Ritko gren u kino, puno ritko, deboto nikad. A eto, dogodilo se sluajno, da s a n ba ti 'Posljednji tango' priklani gleda u Ingleku. U Londonu. Od vukli su me da to svakako m o r a n vidit. I tamo u London cila se sala smijala. Svi su cilo vrime cenuli od smija, samo a nisu padali s pol troni i vajali se po tleju. Virujte mi, tioci, Inglei su se smijali onako ka mi k a d gledamo filmove De beloga i Mravoga. Kako ja ne z n a n ingleki a Inglei su se slako smijali, ja s a m mislija da je to koja komedija. I griza san se a ne razumin, a se i ja ne mogu nasmijat. I zakleja s a n se refat u ja to! in "Posljednji ta ngo" dojde u Split, omar ga gren gledat. Interesantno! U London su svi cenuli a u Split nikor se nije m a k a , nikor nasmija, muicu si moga u t kako leti. Njanci katrige nisu kripjale, svi su stali ozbiljno isto ka da gledadu Antigonu'oli 'Edipa' na Peristilu. Interesantno je i to da ovi film u Split vie tredu gledat ene nego muki. inovnice po uredima, cure na Pjacu, ene na pazaru - sve su p u n e prii i komentari. Na svaku prestavu tri dila sale sainjava enska publika koja je na sve druge filmove uvik u manjini. I uje se svega i svata. A najdrae me bilo ut kad je j e d n a moja susida pripovidala fabulu filma svojoj prijatejici.

"On ti je niki diperadun, bez alata i zanata, ni kor i n i t a a trevi ti on na ulicu n i k u malu l u d a s t u upjau kojoj more bit i otac. I a e ti vidit, sestro moja, posli pet minuti on ti je, bogami, opali." "Oo, mogu mislit koji je to fini svit!" "Ne mo, o dragosti!" "Bit e slakojustan pa je s m a n t a besidan?" "Ma a slakojustan? Nije njanci otvorija j u s t a , nego s a m o za betimat. Progovorili nisu, nego se on izbetima i onda su ti se, sestro moja, svukli goli golcati i on je vika ka vol, ona m u k a l a ka krava, stenjali su, puvali, lajali ka pasi..." "Puno lipo, pouno, sad kad je poela skula mo gli bidu profeuri u kina i dicu voditi!" "ekaj malo, jo nije ni poelo! I a e ti sad vidit? I kad je on uinija svoj posal, n a r i k a se i nalaja, t r k a je doma a u kui mu lei mrtva ena na mizi." "Misusovo sveto!" "E na mizu! ile je pririzala!" "Ma k u d je pri doznala?" "a doznala?" "To da je on ia za ton malon upjaon." "Ma nije doznala, kako e doznat kad se o n a pri ubila. I ni se ni oladila a on ve s drugon. I a on sve nije toj svoj mrtvoj eni, nad mizon, izgovorija? To je bilo, sestro, jeivo! I laivice i kurbetino i prasice i sve najgore." " O n d a je to lud ovik?" "Da lud? Stoposto lud! A najgore od svega je jo pet da je sve to bila istina jer o n a je jemala jubavnika. I on se onda s a s t a s tim jubavnikom ka s prijatejon i lipo su sidili, akulali, pili."

"Ajme bai fondi! To bi sve tribalo polit petroljen i zapalit." "I a e ti s a d vidit, sestro moja? I dok ena lei na mizu on bi svaki as trknija do svoje upjae i u d r i Jovo nanovo! I promisli: maslon jon je guzicu m a z a d a m u popuzne." "Nikad to n i s a n ula. Ajme betij, ajme Sodome i Gomore! Di nee vrag cili svit odnit kad se maslo poelo i za to d u p e r a t ? " "I onda u zanju, a e ti vidit, sestro moja? Posli ti pusti fatureti..." "Je li bar ia eni na sprovod?" "Ma ke, ona je leala na mizu." "Onda koliko tamo dridu mre bez ukopa." "A a ja z n a n ? Dakle, posli ti pusti fatureti, nij ti dvoje pojdu v a n k a u niki lokal, naloadu se, opijedu ka sipe, na noge nisu mogli stat. I u j e d n u s a l u di se balalo padali su, nerali, on je nju za nogu v u k a po palketu i k a d ji je jedna gospoja dola potirat on ti kala gae i svi ji u salu fotografa." "Ola i takoga edukacjuna!" "A ta njegova upjaa se j e m a bit zasramovala i poela je biat a on trk za njon. Kad je uvatija, po eli su se jubit i dok se jubili o n a izvue livorver i opali mu dva tira u trbuj." "Ubila ga je?" "Da ubila? I a e ti vidit, a je onda uinila? O m a r je zvala policjote i govori jin da ga ne poznaje, da ga nikad ni vidila. J e m a bit da je bija lud, govori, i n a p a me, tija me silovat." "A a e, k u r b a jema rii i oi." I tako nizali su se prie i komentari, resta je kurjoitad i cili je grad trka u kino. Nikima se posli ki-

na kukujalo, bar su tako govorili, dolazilo im rigat, a drugi jopet da je to prava umjetnost. Nikidan me fermala i j e d n a gospoja i pita me a ja mislin. Koju poruku j e m a ovi film? Neka svak izvue svoju. a se m e n e tie, mogu van re samo to da se meni jedino zgadilo maslo. Nikad ga n i s a n p u n o volija a odsad dok s a n iv ne e vie maslo u moja j u s t a .

SVE SE IZREMENILO
J e m a svita koji misli da ja sve o Dalmaciji z n a m pa mi se i obraaju s raznim pitanjima. Niki tako traidu od m e n e da ji svitujen di bi in bilo najboje litovat i kad. Nisan van, judi, roen za savitnika i kad najpo tenije mislin, jopet sve ispade naopako. Evo deboto dva miseca kako s a n se poeja k u p a t , plaskat u moru, plivat, tumbulavat se. I pisa s a n prijateju u unutranjost: a se misli, sad dojdi, s a d ti je najlipje, gutat e boga svog. ovik me poslua, vazeja je d o p u s t a doa. Naa s a n mu pansion u malome portu, moe s ponistre u more skakat. Lipo san ga t a m o opratija, smistija i obea mu da u svake nedije skoknit do njega dva d a n a i k u p a t emo se, ribu lovit. I ne da n i s a n ia nego se od njega sakrijen i te lefon san iskljuija da me ne zove. J e m a bi me o vik prav izbuat noen. A n i t a n i s a n kriv. Sve s a n najboje, najpotenije mislija. Ve ti prvi d a n kad san ga u mali porat doveja, doekala n a s je b u r a . Pa koja b u r a ? Buretina! Do m u l e t a nisi moga do da te u more ne odnese. Misto kupanja grijali smo se na kominu. Tiija s a n ga: Lito je, ne more ovo trajat, najvie dan-dva. A b u r a nije kalmavala cilu nediju a fermala je oni a s k a d je poela kia. I evo ve drugu nediju po cili d a n kia pada.

Ko z n a a je s tin jadnikon? Je li poludija? Je li ujope jo iv? A a s a n jopet ja kriv da se vrime ovako izremenalo? Ne bi ja judi, moga radit u turizmu za sve mijarde ovega svita. Kako pogledat u oi oviku kojemu si obea more i sunce a da mu b u r u i ki u? Evo ja san sad s p r e m a n mome prijateju iz u n u tranjosti platit sve trokove. Ali ko e njemu na doknadit izgubjeno vrime, trapac i patimenat. Oparija s a n se za cili ivot i nikad vie nikome nikakav savit neu davat. Usput, moran van javit da se u Split rasplancala estoka bitka oko obnove nae stare popaljene tea tarske kue. Duhovi su se p u n o uzbudili i sa svi stran p u c a se na profeura Raicu koji da n a n od teatra oe uinit kino-dvoranu. A mi smo Spliani tradicionalisti ka Inglei i nita ne damo ticat. On bi i loe oistija i fika n a n novo sivo, ladno gle dalite bez patine, bez due, bez plia, zlata i ika kva sjaja. Ne ti takoga teatra? J o bidu se po nje mu vucarali momci i cure u izme i traperice? Ola i takega h r a m a umjetnosti? Ne d a d u Spliani svoje historijsko gledalite s loan na pode. I ja mislin daje profeur Raica es toko falija. Moga je bar ostavit one dvi-tri centralne loe iz koji se jedino mogla vidit pozornica. Loa za opinu, loa za bana i loa za kraja. U tu najcentralniju svakako bi tribalo istaknit velik austrijski grb. I spliska mladost radi teatra tribalo bi da promini modu. Bogati da je bilo s placa oli s banja trkat u te atar! I onako u rebatinke sest na pli! Malo morgen! A t a je? A di smo? Oemo li se za ulist u h r a m umjetnosti obu svi u stare Ilirce? Ola, ta bi ja li po kumparija, jo bidu me mogli zaminit za grofa

Drakovia. A osim te monture u obzir bi mogla do jedino frak oli smoking. Budimo, judi, pametni! Sve loe dignit u lagun, ostrugat sve falo zlato, oistit pli i dekoracjune da se ne kupi p r a i n a i ne kotidu imavice i n a p r a vit obine, plebejske, demokratske galerije s erkondinon i velikin higijenskin zahodima. Najsminije mi je kad ujen od moji Spliani ka ko su oni sentimentalno vezani uz svoje staro do bro gledalite, uz svoje loe i s a d edu mene na p a s t kako s a n bezoan, surov i bez sentimenta i bez historijskog osiaja. Bogati, oli s a n ja furet, oli i ja nisan uz te loe i sentimentalno povezan i povjesno vezan? Oli i ja n i s a n po tim loan misto gledat pozornicu biingava prstiman pod kotule? J e s a n i gore i znaajnije stvari po njima inija, najskoli k a d su u teatru odr avani veliki elitni bali. Meni su ak iz jedne loe i prvi kapot, novi novcati zimski kapot ukreli i tri s a n zime u s a m u jaketu po Splitu eta. I b a sve te tri zime snig je pada. I te kako s a n ja uz te loe i sentimentalno i po vjesno vezan, ali, eto, isto mislin da ji triba u lagum dignut! Mogla bi eventualno ostat samo jedna, i to ne o n a centralna od bana, nego j e d n a pokrajna, i to b a ona povjesna iz koje su mi kapot digli. Dok ovo pien, jo kia p a d a . Interesantno je to da najlake m o razlikovat furetoga od n a e g a ovika liti po kii. Kad kia liti pada, grad je p u n fureti, ne k u p a d u se nego obilazidu grad i njegove znamenitosti i kia jin ne udi. a njima kodi kia kad svi j e m a d u lake inceradice i kapuljae crvene, ute, modre, j e m a d u i izmice, a n a svit, kad p a d a kia, nima nita osin lumbrele.

tufalo me liti kisnit i ia san po butigan da u kupit koju laganu inceradu kontra kie. I promislite: u nas tega nima. Osin lumbrele ni ta kontra kie nima. A jemamo Jugoplastiku i Jugovinil i p u s t i polivinil i inimo i folje, tavaje, kartuce, gume, ploice, kockice, andole, gondole, bra de, sve inimo od plastike samo nita kontra kie. Morat u uvatit koga Njemca da mi proda svoju kinu opremu. tufalo me kisnit! A t a je od onega moga bidnoga prijateja u ma lome p o r t u ? Bit e izgnjija u ovoj vlazi - ako nije ve d o m a uteka. Ma di on gre mene sluat? Mora je falit! Da je doa u s r i d zime, manje bi se napatija.

NAJLIPA URA U NAJLIPEMU GRADU

Prvi pravi litnji dan. A nedija je. Nedija pridveer. S k a m p a n e l a sv. Frane ba odrebatije est. Najboje doba, u najlipju u r u u najesnije misto na svitu. Iz p o r t u n a kue izletija san ka iz topa. Di n e ! Cili j e d a n d a n n i s a n bija vanka! J e m a san nita posla i radija s a n i, dok san radija, cilo vrime j e m a s a n osjeaj da ja s a m u cilome ovome mome ludome, porkome gradu radim, san samcat, a svi drugi pu ni morbini i vicji planduju. Teko je u Split radit, grij je u Split radit, zabra nit bi u Split tribalo svaki rad, svaki n a p o r osin onega koji je vezan uz gute. Izletija s a n iz p o r t u n a ka iz preuna i ne z n a n k u d u pri s oima. Sve a vidin, sve je lipo, sve mi je drago. Uliza u porat Tician', vidin mu nike figure na provu, tribalo bi se zaletit, vidit ko je doa. S live b a n d e Ticiana', uz igu, iz porta izlazi 'Ero', a s desne uliza izletniki vapor s Braa. Ola prometa! Eno i farski trajekt. J o bidu se mogli i u d r i t ? Oli in se p u n o oe? Dobro je, trajekt je ferma, vaporet ini m a n e v r u i izvije se prema S u s t i p a n u . Tren priko Rive na mul. Z n a n ja zato tren. Ou vidit kako brod akotaje, ko izlazi, a nosi. Srce mi tue, ne znan je li a priin oli od srie. Priko brodske skale izletnikoga vapora izlije se rika putnika. Pa koja rika, koji putnika! Mariradu

pusti fagoti, bore, demejane, velike demejane, ma se, sridnje, pletene, caklene, demejane od osta, od vina, od uja. J e m a ji koji nosidu tri demejane u dvi ruke. U livu malu i sridnju, a u d e s n u veliku. U veliku je vino a u m a l u osto, u sridnju uje. Da n a ovik j e m a trista ruk, u svi trista bila bi mu demejana. S druge strane mula n a veliki vapor na krunom putovanju s furetima. Vidin s a m o priko oka u ezlonge lei nito furetarije. E, nji u gledat? Gledan ja moj svit, moje spliske i brake trudbenike koji se u ovo nediljno litnje pridveerje vraadu s vikenda i iz svoji vikendic. Furete ja ne razumin. J e d a n p u t s a n ja bija na jedno k r u n o putovanje. I ujutro k a d s a n silazija u Pirej, konobar mi daje najlonsku kesu. "a ti je to?" pitan ga. On govori: "Lan-paket." "a je to lan-paket?" "Bome, spiza za d a n a s , neete dolazit do noi." Pogledan u ti lan-paket: u n u t r a komad indoranoga mesa, j e d n a jabuka, j e d n a poma, fregula kruva i jaje. "I a u ja s ovin?" "A bome a i drugi, izist ete za obid." "A koliko ovo vridi?" "Bit e dolor, dolor i po." "I a ti misli", govorin konobaru, "da u ja paket koji vridi dolar nosit od sedam ujutru do bota priko cile Grke. E ne bi, k u m e , ni za sto dolori." Gledan ja face moga izletnikoga naroda. Sve nito viu, m a u . Gori na palubi jo niki pivadu, te ko jin se rastat. Osobito ivnu ene k a d se vraa du iz prirode, iz piknika, a mui, k a d ji vididu tako

razdragane, vesele, u m u k n u , povuu se. I dok kla pa en sad vriska i mae pod fumaron, gledan jin mue: stojidu malo podaje i z n a n tono a mislidu. Z n a n da edu letit kopule in zatvoridu za sobon vrata stana. Nita ona, bidna, nee razumit. Samo e zacenit. Nee ga ni ut dok on bude, mrsija: "Ti' meni na piknik... aina, materina, tebi i pik niku...!" I gledan te vesele ivahne ene i naoko mirne, ladne mue koja se malo kiselo smiju i j u t o znan: kroz pet m i n u t a progorat e ti, mala, tvoj piknik. Ajme, koliko ji to izlazi! Mali brod a jemaji miljarda. Di su stali, za majku boju? I vidi kako su svi rekreirani, lipi, crveni, rumeni, sunce ji je opalilo, malo vino uvatilo, malo su i umo rni i oi su im svima ka malo zakrvavljene, ali do j u t r a , kad se naspavadu, sve e pro i rekreirani narod s u t r a e navalit na posal, da e sve dimit. J o je zanji p u t n i k na skalu, a ve se brod drii i prii nazad u redovnu prugu. I n t e r e s n a t n a je to stvar s ovima n a i m a vaporetima. Bude ji po sedan-osan u luku i na njanci jednome ne pie di gre, koja je njegova pruga. Oli je lako m o r n a r u vazest kredu i na crnu tabelu na pisat Bol, oli Vis. Bogati, a da ko izbrie, o n d a bi tokalo i s u t r a pisat. Pa jopet tri slova. A a je, jesmo li marinjeri oli dica u p u k u skulu. I nikako ne razumin kako fureti, oli ovi nai iz unutranjosti, pogodidu vapor. Uostalom, a ja jeman tot razbivat glavu? Oli su vapori za furete? Vapori su za nas, a neka se oni snalazidu kako znadu i u m i d u . Gle d a n naprid po mulu: veliki turistiki jedrenjaci, njanci p o s a d u ne vidin, i hidrogliser miruje vezan o kolonu.

Nima braceric i otelski motorini, n i m a kaseti bire i pepsi-kole po m u l u . Nima jo pravoga turisti koga timunga. Amo vidin onu lipu jahtiu kraj Kapetanije. Panama, sve je P a n a m a . Da ja j e m a n kaji na vesla, ja bi na nj napisa P a n a m a i vesla bi pod p a n a m s k o m zastavom. I k a d bidu me vidili u kaji moji Spliani, bi se jidili: vidi onega kurbinoga sina Panamea! U salon jahte, u pli, sidi postariji ovik. Sam. Konobar samo za nj otvorija a n k i slui mu led i niki bibit. E moj mister Perkins, kako mo s a m s a m c a t sidit? Sidi ka tukac. a e ti sve miljarde kad ne zna g u t a t ? I a loe te bierine, pij vino ka o vik, vraga popija. U salonu, u pliu, sidi ka m u t o , njanci n i m a s kin dvi beside progovorit. S kin e se kartat, s kamarjeron? Uvik se oko take j a h t e i oko takoga mister Perkinsa skupi dosta naega kurjoastega svita i svi isto, svi ka jedan, mislidu. "Ajme tukca, jo da je moja p a m e t a njegovi pinezi!" Tek sad se etan lipo, polako, priko Rive i pari mi se da su se lipotice skupile na izbor za mis svi ta. Jo koliko lipi enski? I svake godine gredu lipje i svaki su jin godine noge due. J o p e t tren. Sitija s a n se. Iz ribarske luice Matejuke zvali su me juer telefonski da dojden na banket. D a n a s se odralo prvenstvo drave u udiarenju. Zaboravija san, a ba me zanima ko je prvak. Velika tabela obiena na zid zahoda. Ba je na r u k u . Lipo mo itat dok pia. Prvi su Trogirani a moji s Matejuke tek drugi. Dva ovika u b r o d u i jedanajst kili ribe. A nije ni loe s obzirom na ovo nae nevojno more.

A oko Matejuke po bufetima i betulan sve dimi. J u d i se lipo esno karadu o balunu, o ulovu, o sportu, o spizi, o vinu. I o n d a dojde niki c u k u n i prikine razgovore. "Jopet vi o b a l u n u ! " "a je, c u k u n u , ol' bi tija da govorimo o operi?" Evo se i smrailo. Ve je prolo osan. Je vrime u Split leti! G r e n telefonirat eni neka me ne eka. Neka lipo lee, neka se odmori, a ja u n o a s do kasno patit.

NAJDEMOKRATSKIJI STAUN
Z n a n ovika elegantastoga, pedantnoga, uvik je na njemu bar izvanka, sve u redu, svaka mu je dlaka na misto; uvik jaketa, kularina, z a b o t u n a n , u m p r e s a n . I a mene najvie udi: uvik su mu postoli patinani, isti. J e m a taki j u d i kojima se niti p r a i n a oli blato ne lipidu za postole. Gre k u d a ti gre i ti p a d a u blato, itrca se do kolin a on ka da je po arji letija. Kad sidimo u drutvu i ja se, recimo, m a a n oli prolijen, onda to ni nita, nikor ne obadaje, isto ka da ta m a a na mojin gaan meni pripada, ka da je to moj sastavni dil, a kad se, ne daj boe, on m a a , onda je to cila prestava, svika na k o m a n d u skoimo na noge, tre konobar, konfujun i u kuinu, trai se talka. I omar se drutvo razbije, n i m a vie raz govora, svi u m u k n e m o i napeto gledamo tu nje govu m a u pokrivenu talkom i ekamo ishod: oe li m a a ostat oli nestat? Najsminije je kad taki ovik progovori, k a d ree: ma ajte judi, inimo fintu da se ni nita dogodilo. More bit da on to i is kreno ree, ali jopet te rii potenciradu znaenje njegove mae. On je svaku pet sekundi pogleda, takne, rairi nogavicu oli rukav di je m a a i svi mi to m o r a m o gledat i saivit se sa dramatinon situacijon. I ef sale po tri p u t a dojde za stol pitat a je sa maon, je li ila a?

I dojde ti da ree: p u n a mi te, kume, kapa, ajde, zna di, ti i tvoja maa! Morete se vi po najbojemu inglekom vetitu na mjerno polit, uinit deset p u t i veu m a u od nje gove, neete d r u t v u odvratit panju i svi e d u vas n a p a s t da ste namjerno uvridili ovika. Evo koliko me zanila ta njegova maa, sad s a n i zaboravija a s a n ono tija pisat. Zato san tu m a u ujope spomenija? An bravo, tija san n a p i s a t o litu i n a e m u svitu na pasjoj ezi. Vrue je, s t r a n o je vrue i u ove dane k a d s u n c e nemilosrdno ee sve se topi i krabi pa ak i regule normalnoga ponaanja. Morete li vi koji ivite u gornje kraje ujope za mislit da vas ko pozove doma u viite, a kad dojdete i domain pa i domaica, doekadu vas u mu dante. Gledan okolo sebe svit. Na ulicu, u a u t o b u s e , na brode, u kafane. udo jedno! J u d i ozbiljni, u godinan, i j u d i od poicjuna i j u d i uredni, skladni sve se sad raspustilo. Nikor n i t a ne gleda. Rastvo rili su kouje, zavrnuli rukave, vidi jin runje po prsima. Likara i profeura mo trevit na ulicu bo sa, samo u k r a t k e gae, tre na banj. Diu se maje, kalaju gae, i s p a d a d u vanka trbuji da se p u p a k na metraliu ladi. Pune, prave, sone litnje scene moredu se doivit jedino u r a n o popodne po kaletan oli uveer po entadan. Vruina mori najskoli posli obida kad je ovik akod prigriza a vie se napija. Kad sunce ee ni j e d n a spiza n i m a guta i oviku su suva j u s t a i sa mo bi loka, loka. I poza obida vata te san, gre se bacit, zaspat po u r e ali ne mo, ne mo nikako, pot

se cidi, j e d n a muica ti oko nosa zunzi, kroz m i n u t vas si u jednoj vodi. Noas se slabo spavalo i sad ti se drimje, oi se sklapadu, ali ne mo spavat i glava te pome bolit. I ovik jidan, nervoast, izlazi prid k u u , nosi sobon bani oli sede na prag, na skalinu di jema malo bave, neka je i p r o p u h . Frega ga se oe li ga probit, samo arje, arje da teplinu i mute iz tebe izvue. I uvik se po kaletan u te ure najde na malome baniu koja iroka debela k u m a Tone oli Mare od oni koje se jidu kad spomene braceru. Ripoaju se lipo, rairidu noge i ruke i samo p u u . I malo se ventulaju sa k a r t u n o n od fugere dok jin ne klone r u k a i ne pade glava. Za k u n j a d u bidne m i n u t dva pa se p r e n u . I jopet se k a r t u n o n malo ventulaju da se oladidu i jopet oko m i n u t sklopu. A n i m a ti pinez koji moredu platit njihov litnji striptiz. Nikor nikad nidir nije moga vidit centime tar njijove koe osin, normalno, obrazi i ruk. nikor nije moga to vidit osin njijovoga ovika, obino po kojnoga. Nisu ne, bidne, odile na banje jer n i s u jemale zato odit, za koga. A eto lito i nji promini. Dignu malo otane pa im mo vidit bilo kolino i latik na bivu. Velikin u d a r o n t a r u vrat a r u k a samo o sebe spuzne u znojna njidra bila ka pribili ir. Nisu mogle odolit i korete su skinule. Lito mirakule ini. Eto i debelu tetu Tonu deboto pritvori u striptizetu. Svi n a s lito skine, ogoli, razotkrije, od svi napravi t r a c u n e i zato je lito najboje, najdemokratinije godinje doba. I nikidan po ovaj pasjoj ezi trevi s a n spomenutoga elegantastoga, uvik pedantnoga ovika.

Asti gospu, je li mogue? Je li on ujope ovik? Oganj gori, asfalt se krabi a on u jaketu, u kularinu, umprean, zabotunan. I dojde ti misal - jo da ga je maat, udrit tapnjon p u n i m crnila? Drago mi je i liti od noi prolazit gradon, etat kroz kalete. Sve ponistre rastvorene i uje rkanje umornoga, izmuenoga svita. Ispod koje ponistre pozdravi te i itac iz posteje. Ne mo odolit i zavie: bravo, nazdravje! Litnje noi p u n e su svakakve muike. Kad te itac pozdravija, uje kako se spava okrenija u posteji. uje u noi kad je i dite zaplakalo i promisli: boli ga, bidnoga, bit e da zubie ini. Kroz otvo rene ponistre uje i posteje kako kripju. I pue se i stenje se i bulsavi kajedu. Liti o noi se i sva kakve grube rii izgovaradu i udo jedno k a k o te grube beside liti gubidu piz. Liti je dozvoljeno go vorit i ono a je zimi zabranjeno. A judi koji ne moredu spavat stojidu goli po ponistran i p u i d u panjulet za panjuletom.

LITO I NAE DOMAICE

Poelo je! Pa kako poelo? Svit se i pripa. Di nee? Nismo bili temperani za ovakvu egu. Naglo je dola. Cili Split pue, stenje, ronja, betima i poti se. Domaice koje se vraadu s p u n i m b o r a n iz p a z a r a p u u ka ferate. Ovo je vrime kad su one najvee muenice. ee zvizdan a one priko grada vuedu najlonske bore p u n e salate, kukumari, faoleta, poma, pra sak, trianj, a a je najtee, sad su poele i dinje, pa se vazme i j e d n a dinja od pet-est kili. I gredu one crvene, potne. Zvie zvizdan, ruke od piza trnedu, otri najlon ini frie i sie znojne ruke. I svaka prava n a a domaica ka da u tome sadistiki guta: a su god bore tee, njoj je sve to drae, da famija vidi koliko se, eto, ona rtvuje. A najee, najslaje p u e kad se penje doma u z a skale. I in se pojavi na vrata svaka, a m a ba svaka, tui se: "a ste me ovo naprtili ka najgorega tovara!" Ako je dotina domaica malo postarija, o n d a neizostavno slidi: "Ba me trevila j e d n a fina gospoa i govori mi: gospoo moja, nije to vie za vas!" Ako je u kui nevista, onda se nju u s p u t krivo pogleda i nadoda: "Lako li je stat u ladu i drat ruke na niku stvar!" Najboje jon je nita ne odgovorit, m u a t , ponudit je da sede, da se ispue i pofalit je kako je lipu

spizu uinila. A najgore je od svega re jon da jema prav ta fina gospoa i da za nju ni vie odit u spizu. Do smrti van nee oprostit. "Je li, da ne gren? A a ete doma derat?" J e r ko to nju more zaminit? Oli ove mlaje a z n a d u ? Oli znadu izabrat m e s a oli z n a d u koji je koji poicjun, a zeje koje d o n e s u nije, prosti boe, njanci za be tiju. I ona triba da gre, ona m o r a da gre u spizu, do pazara, svaki d a n , i po kii i po ledu i po ezi, svaki dan; triba je pustit da gre i kad je boli i k a d uti bol od srca i k a d je probada simo i tamo. Mora odit jer a ete vi derat ako o n a ne gre? Nikor ne smi njoj oduzet to pravo da bude muenica famije. Jer, omar je gotova: ubija si je. I ne samo da sa pazara donese spizu nego i pri e o finima susretima koje je tamo jemala. Uvik se najde koja fina gospoa koja je njoj rekla: "Gos poo moja..." Neete doivit da nju trevi koja obi n a gospoja, ne, nikad! Sve gospoe koje se njoj obratidu sve su to fine gospoe. I svaka pria sa pazara uvik poinje kako je j e d n a fina gospoa njoj rekla "Gospoo moja..." A ako jon se obratija muki, o n d a je to uvik koji puno p a m e t a n i fini ovik. Pria, oli novitadi koje nosi s pazara n i s u vane, akcenat je uvik na finoj gospoji i na p a m e t n o m oviku. A z n a se, fala bogu, sa finom gospoom, sa pametnim ovikom uvik se govori fino i p a m e t n o . Morete vi mislit a god oete, ali meni je uvik drago ut k a d se nae male priproste ene titulaju i komplimentaju. I u Napulju s a n tako uiva sluat kako dva siromaja oslovjavadu jedan drugog sa 'don': don Karlo i 'don' ii. A oba n i m a d u s k u p a liru u ep.

Nikad neu zaboravit j e d n u veer kad s a n prolazija kroz Varadin. Nije bilo kasno, more bit devet, devet i po, a nidir nikoga. Cilo s a n misto p r o a a samo s a n iz daleka vidija jednoga ovika na biikletu kako nestaje iza jednoga zidia. A u n a s u devet u r i jo izlazidu v a n k a matere sa malon dicon u karocetu. Ajte u bilo koji privatni spliski lokal u deset uri (reka s a n privatni jer se dravni u to vrime ve zatvaradu) i zaudit ete se koliko j e m a male dice u lokalu. Istina, j e m a dice kojima se u tu u r u i spava, pa pospani plaedu a papi i m a m i jo se ne da po doma, pa p u s t i d u dite da malo oko stoli tre. A k a d je dite i nervoasto, pa tare snene oi i zacene, roditeljima to nita ne smeta. Neka se dite naui. Dite je splisko, ivit e u Split i neka se na ui s t a t v a n k a do k a s n o . Druga je stvar kad bi dite ivilo u Varadin. Neka se Varadinci na me ne jidu, a ja mogu, meni je osta taki imprejun. More bit da oni svi uju tru r a d i d u pa m o r a d u rano le. I a ja spominjen Varadin? I u vicarsku kad si posli deset na ulici policjot te zna fermat: di e? Kud? Koga trai? Je li se a dogodilo? Nita ti vicarski policjoti ne razumidu. Kako di u? Gren vanka. Asti boga da di? A ko zna di e me vrag odnit? Gren di me bila voja i init u a me voja i nikome neu podnosit konte. Oli ovik z n a di e k a d gre vanka. Poele su nae lipe teple spliske noi. Ba ove zanje subote u ponoa Riva k r c a t a svita. eta se uz more sidi se pred davno zatvorene kafane. "Di se more veerat oli a popit?" "More tamo priko puta."

I kae mu r u k o m na more. On gleda za prston: "Ma di to?" "A tamo, u Veneciju!" More u Split sletit tri ijade reoplani, more a k o t a t trista t r a n s a t l a n t i k a puni fureti, nima majci ko e se i vode n a p i t posli jedanajst uri. I funtane se zatvaradu. I konduti. Nae ugostiteljstvo odgojeno je na seoskim tradicijan i in u d r e "zdravomarija" omar konobari pomedu potizat tavaje i goste tirat. Dvadeset godin jemamo Litnje igre, dvadeset godin dolazidu n a n i veliki ansambli i svaku veer kroz dvadeset godina kad koncerat svri uvik a n s a m b l pita: " J e li se di more ta popit?" I dvadeset godin uvik je odgovor: nidir, nita! Sva sria da se ne moredu stavit k a t a n c i na entade pa ovik kad se umori od etnje more sest, lambikavat se i vatat arju s mora. More bit da je i boje ovako. J e r kakvi je n a svit, nikor se i ne bi ni diza sa stola do zore. J e d i n o bi se moglo uinit da se u lokale posli ponoa more sidit samo sa stranim pasoon. Tako se n a svit ne bi kvarija i friak bi dolazija na posal.

KA U RAJU
Gori sve. I nebo i zemja. J u t r o s u s e d a n uri javilo je priko radija da je Split najtepliji, priko trideset u ladu, i to jutros r a n o a a e tek biti oko bota-dva? Bidan oni kojega toka sad radit! Bidan p u t n i k koji sad eka u luci a u t o b u s , oli vapor! O d a n u ja ne izlazin. Di u v a n k a u pakal, a doma mi je ka u raju. Zatvorija s a n sve ponistre, spustija kontrine, zamraija i uga letriku. Lipo lein, itan, puin, popijen di koji bibit, napien ko ju rigu. A kad me tufa, samo malo provirin kroz grilje da vidin b o k u n Rive i prolaznike lampave, razgolicane, potne, izmuene. Brzo zatvaran ponistru da me izvanka ne tue tepla arja. I dok svi puu, m u i d u se, ne moredu spavat, krepajedu o vruine, meni je lipo, friko i k u n u j a k e t u s a n prebacija priko r a m e n a . I ko mi god dojde u viitu - a bogu fala liti mi viit ne fali - svi govoridu: blago tebi, jo a je u tebe lipo, friko, mo lipo radit, spavat. I svi mi govoridu kako s a n p a m e t a n , kako ja z n a n gutat. Susidi i prijateji dolazidu se u m e n e po u r e razladit, ali da se te viite ne bi otegle, p u a n erkondin da radi t u t a forca i posli pet m i n u t a svaki gost utee da se ne razboli, da ne nazebe, da ne uvatidu p u n t u . Sad k a d to i drugi inidu, kad su se opametili i uvodidu u kue erkondin, sad mogu re da ja ve

pet-est godin n i s a m utija vruinu. Najee lito nije mi doma zasmetalo. Interesantan je ovi n a svit. Ko e ga razumit? Kupujedu tonobile od desetak miljuni, kupujedu motorine, glisere, gradidu vile i vikendice, dridu pineze na b a n k u , a meni zavididu kad dojdu i govoridu: blago tebi, ti jema erkondin. J e m a n ga, pa a je? Stavija s a n ga da mogu mirno spavat, da se ne budin svaki as u vodi, da mogu ujutro naspavan, o d m a r a n sest za stol i radit. Kad je zimi u kui ladno, o n d a svi ugedu peice da jin bude lipo teplo. I to je sasvim normalno. Ali k a d u d r u vruine, kad pritisnu sparine, o n d a in nije normalno s o b u oladit. Uvest u kuu erkondin to je za n a a svaanja superkomfor-superlu. I ja se m o r a n s tin sviton kontretavat i karat. Boli ji glava, p u c a d u jin templa, cilu no n i s u mo gli oko stisnut, cilu no stali su na ponistru, ladili se i puili. I kako e ti ujutro neispavan, iscrpjen po na posal? J e m a d u tonobile, j e m a d u vikendice, j e m a d u stilske mobije, sve j e m a d u , sve jin triba, ali uvest erkondin - to jin nikad ne p a d a na pamet. A to je investicija, ka treina, ka etvrtina najcinijega auta. Koliko zapada fio oli brodi mo cili s t a n deset godin ladit i usrid lita gutat boga svoga. Zaludu se ja s mojin sviton kontretajen, zaludu dokaijen. I ne samo da ete gutat nego ete i boje radit, vie proizvodit i tu investiciju brzo nadoknadit. To van je, judi, najrentabilnija investicija na svitu. A jok! Nee! J e m a bit da svi umiru o straja da jin se radni u i n a k ne bi povea. Boje malo i patit vruinu nego radit. Ovako j e m a priliku. Ne mo ni disat a kamoli radit na ovu pasju sparinu!

Ne mogu se ni ja ba potuit da me ubija veliki posal, ali je dosta i ovo malo a inin, pa da oni prigovaradu: lako li je tebi radit k a d jema d o m a erkondin. Virujte mi, judi, da se ni ja sam n i s a n tome nikad, njanci u s n u nada. U mene doma i u krugovima di s a n se ja krea uvik se mislilo da ovik sve jema, da je sve postiga ako j e m a di le, jist, pit i puit. I to u isto vrime najist se, napit pa zapalit. I znat da te sve to isto eka i sutra, i prikosutra. I kad san se bija dotle uzdiga nikako s a n sumnja, n i s a n virova da e to potrajat, pa s a n i priko mire grabija i prive jija i p u n o pija i panjulet na panjulet palija. I tako s a n se vas iskvarija, deformira. A sad me, evo, obuklo usrid lita u k u n u j a k e t u i ne mogu bez erkondina. I nikako ne razumin: zato triba posebno k u n a jaketa kad san moga po kui nosit i koju staru. A di je ono lipo vrime kad san ja svakoga ko mi je z a k u c a na vrata u m u d a n t e doekiva. Sad mi ni to vie ne dadu, govoridu mi: kako ti zna ko je na vrata? Ma a mi treba znat? Glavno je da su mi m u d a n t e iste. I ko mi doa da doa, ja s a n se lipo komodno po kui u same m u d a n t e vrtija. Otvorija bi - k a d bi bila ovakva vruina - sve ponistre i vrata da mu ini p r o p u h a ispod svi pini u k u u uvik su se ladile botilje. I nikad nikor nije izaa iz moje kue uvrien a ni edan bogami! Bar to mi nikor ne more prigovorit. I o n d a su mi bili doli niki pinezi za j e d a n vei posal koji s a n uinija i nisan ji moga sve pofrajat u jie i pie, i da s a n montirat erkondin i n a a s a n onda k u n u pomonicu, finu j e d n u gospoju koja

je radila po otelima. I kad bi mene moji drugovi na telefon zvali, o n a bi odgovarala: gospodin n i s u kod kue, gospodin su izili na p r o m e n a d u i oni edu doi tek u tri etvrt na dva. Kad se prvi p u t ta fina gospoja odazvala, mislili su da su falili broj telefona, pa su jopet zvali. I kad je ona jopet isto slakojusno odgovorila s druge strane ule su se betimje. I o n a bi mi rekla kako su mene traili neki prostaci. A ja san g u t a sluat te telefonske razgovore i vaja s a n se o smija. Skupo s a n je plaa, ali san, judi, guta. Gospodin n i s u kod kue. Nisu kod kue ni za redakciju ni za opinu ni za komitet. Za nikoga. I dok san nju dra, inilo mi se da n i s a n doma nego u teatar. Bilo me aj a s a n je mora otpustit jer je milostivome pinez nestalo. Ali erkondin je, bogami, osta. I vie liti ne patin. More bit najea vruina, ja n i t a ne utin. I kad bi tija iza, ena mi govori: di e vanka k a d te doma ka u raj? Nego ja m o r a n bit niki proklet ovik! tufajica velika! Meni sve dodija. I raja mi je p u n a pipa. Lito je, v a n k a sve gori, gori nebo i zemja a ja nisan jo uja cvrka. Kako u ga u t kad s a n zatvoren u sobu. Nisan se upotija, n i s a n se ono lipo raeja i s guton u tiru natega cilu kriglu ladnega biloga. Poapjat u van u velikome povjerenju. Falija san, estoko s a n falija. I s a m o ekan kad e se ti prokleti erkondin pokvarit, ali nee, za dipet ne e, godinan ve radi ka vicarski leroj. A da ga nim a n , sad bi ja dimija po otocima, k u p a bi se, lovija bi ribu, guta boga svoga. I bez njega bi j e m a i jist i pit i puit. A vie od tega m e n i ne triba. Sve drugo a inin s a m o je teatar!

TONO U PODNE
S a m s a n na jednoj biloj uarenoj ploi n a s r i d mora. P u n san s u n c a i vina i vas gorin. Jo da mi je s a m o malo lada i botilja frike, ladne vode! Naa san izmeu dva bovana j e d n u b u u i p o k u a v a n u n u t r a utirat glavu, ali straj me da je neu mo iz vadit. Tek je deset uri a reka s a n jin da me dojdu di g n u t u podne. Kad sunce ovako ee, ni zmije jutice iz bui ne izlazidu. Tamo daleko svaki as projde koji brod, trajekt, hidrogliser, j a h t a . Asti gospu, evo veliki motorin 'Dalmacijaturista'. Mavat u jin koujon da me doj du spasit. Ajme ludoga svita! Ja jin maen, a oni mislidu da ja pozdravjan i m a e d u meni. Ako se izvuen, ako iv doekan podne, ka prvu stvar kupit u o n u pitolu s roketan, kakvu s a n vidija u onega Njemca Helmuta. Bogami, on je nikid a n opalija roketu i spasija se. To kako se Helmut spasija, to u van posli priat. U zoru su me na ovu plou iskrcali, est s a n tunj u more bacija i njanci j e d n a se nije makla. Ka da s a m bacija u kajin. Prokleto more! Pari ka da je krepano. Nita se u njemu ne mie, a mirno je, bi stro da mo novinu na deset metri dubine itat. Sitija s a n se pokojnoga barba Umberta k a d ga je o m a r posli r a t a tokalo niko vrime ivit u Zagreb. Uvik je plaka za Spliton i moren. "Jo da mi se sad

n a na more," - govorija je b a r b a Umberto, "pa lipo skinit postole i moit noge. A laina se u more malo njie, m e k a zelena laina i gladi ti prste. I o n d a lipo lamicom o brijanja kida kale." Bar da j e m a n kale! Ali a u init kad ji n i m a n ? Ni kale ni lamicu. Volija bi bit i u Zagreb nego ovod di san. I tot na ploi od muke, od diperacjuna poimjen pisat ovo pismo. Ko zna ou li ga svrit. Nije mi dobro. Boli me malo trbuj, a i srce utin. Grijota bi bilo sad partit jer me za obid eka jastog na brujet. Ono me nikidan u otariju u Trst dotur agar, n a spliski konzul reka: "Kad promislin da u umrit, o m a r bi se ubija." Di se sve i ja, judi, skitan? Nikidan s a n bija s Borison Dvornikom u Trst. Ili smo malo vercat, kupit rebatinke, i in san prova prvi par, s v u k a postole, svuka gae, a nisu mi ile, omar s a n se tufa. Pridloija je da po Trstu od butige do butige gremo u same m u d a n t e s postolima u ruke. K vragu i gae! A nije boje misto butigi obilazit lokande? Ko ono predlae da se i u n a s , ka u Italiju, po m a k n e leroj u r u naprid i uvede tako litnje vrime? Ne vridi to, judi! U devet uri naveer jo se vidi, dakle tek u deset se smrai i mo po veerat, ali ve u jedanajst zatvaradu se lokali. I kad te u jedanajst pomu tirat iz lokali, onda vidi da si izgubija p u n u u r u , i to najlipju u r u u danu. Zapravo, ako emo micat leroj, o n d a bi bilo najboje pomaknit vrime ne u r u naprid nego u r u nazad. Istina, potroila bi se koja miljarda kilovati letrike vie; ali bi se za to i p u n o dobilo, jer bi cili radni narod moga svaku no u r u vrimena vie dimit.

Ne z n a n vie a da pien. Blii mi isprid oiju, dimi mi glava, ugala se. Svaki as skaen u more, ali nita ne pomae. Tek je jedanajst uri. Stina gori. Jo da mi se sad n a u m r a n u , l a d n u konobu u malome portu. Ali tamo vie ne mogu, ne smin za dva miseca. Doli su, okupirali mali porat, a mene potiralo. Doli su u tri crna mercedesa i in s a n ji ugleda, omar mi se smrklo. I svi su doli, do njanci jednoga. J e m a si a gledat k a d su poeli iz tonobili izlazit. Svi, i muki, i enski, i dica, svi veliki, krupni, jaki, debeli, masni, bili, zdravi. Ovo je pari mi se, dvanajsta godina da dolazidu uvik u isti dan, u istu u r u . Ostaju cili misec a o n d a dojdu drugi isti ka i oni. I u dvanajst godin nauili su s a m o j e d n u n a u besidu. I to "ivili"! Kucnedu se mulima, izgovoridu "ivili" i o n d a se smijedu. Kako dojdu, omar ponu n a p u m p a v a t brode od gume, stavjat motore, a ja se nervoasto pakujen i biin. Niman ja nita kontra nji, oni su dobar svit, miran, deboto ji i ne uje, jer svi u cili d a n ne progovoridu desetak besid. I ne samo to, nego edu i pomo i viitat e brode izvuene na alo, prominit e i ruzinave vide, dat e ti za motor nove sviice, pomo e i obrat vinje i a u t o n edu te pribacit ako di triba, sve e uinit, ali, eto ja isto biin. Sve vie postajen antituristiki raspoloen. Nikako mi ne gre u glavu da ja tamo m o r a n plaat otelsku sobu sto m a r a k na no, a oni za sto m a r a k vazmedu sve sobe, kompletni mali porat. I gre mi malo na ivce a oni j e m a d u za svaku priliku sve a jin more tribat. Evo da je Helmut ovod na moje misto, na ovu u a r e n u plou, on bi se davno spasija. On bi opalija roketu iz pitola. A ta u ja opalit?

Ti prvi d a n k a d su doli u mali porat, njemu je sta gliser j e d n u dvista metri od muleta. J u t o se smrailo i poela je bura. Nisi ga moga vidit da ma e niti od b u r e ut kako zove. I on izvadi pitolu i opali roketu. I a e ti sad vidit? Gre mu pomo prvi motorin i k a d ga je veza, opet Helmut p u c a ro ketu. a je s a d ? Sta je motor i drugome motorinu i sad b u r a nosi i gliser i motorin. Gre drugi brod kapulavat. Privee on i gliser i motorin, ali mali tomos n i m a force i sad ji sva tri b u r a nosi. Ve su etiristo metri od muleta. Opet p u c a roketa. Izlazidu jo dva bro da i od porta s m o r a dopire karanje, betimje, kri ka. Vezani brodi tuu j e d a n u drugi, t u r a d u se, largajedu, opet tuedu i nikome je i prst smeilo. ene se skupile pod zvonikom. I one plau da in se mui topidu. J e d n u je bidnu i afanalo, pa je vodon polijedu i razabiru. I ko zna k a k o bi se sve svrilo i koliko bi bilo rtav da nije trevija tot stari k o m a d a n t e Pere, koji ji je svi skupija i u dugome konvoju doveja u porat. Da nisu dola ta tri c r n a mercedesa, ne bi se ja skita i verca po Trstu, ne bi se sad trapacira po ovima u a r e n i m sikan, nego bi lipo u l e d n u ko n o b u sidija i vino ia. Brzo e podne. ujen motor. Evo ji dolazidu. Spasija san se. Nisan, judi vie za trapace. Od d a n a s pa do kraja ivota neu se vie odaliit daje o mista s kojega mogu vidit otel i zazvat konobara.

NE TI TAKVE FILOZOFIJE?!
Sidija je na e n t a d u kican u p o t a n , nervoast; dica su oko njega vukla i pripomiala puste fago te, kufere, najlonske kartuce, a ena mu se uvatila za glavu i vrisnula: "Ajme, zaboravili smo h a n zaplast!" Duboko on u z d a h n e i objanjava eni da je d a n a s nedija, sve je zatvoreno, di e sad n a ti prokleti hanzaplast. More se litovat i bez h a n z a p l a s t a . Ali o n a ni ut. "A to ako se dica poriu u m o r u ? " Pomoga san mu da najde d e u r n u apoteku i ta ko smo se upoznali. I p u n o mi je bilo drago da s a n ga u p o z n a jer s a n ita nike njegove libre. Ne sve nego s a m o nike jer on je, pari mi se, n a p i s a vie libar nego ji n a prosjeni ovik u ivotu proita. I p a m e t a n je, uen, filozof, Salamun. Gre na otok i litovat e u jednu p u s t u uvalu di je p r o n a a i afita j e d n u malu ribarsku kuicu, za pravo ribarski magazin bez letrike i tekue vode. Mislin za se: k u m e , n a s t r a d a si; lipo e ti biti j e d a n d a n , ali kako e bez osnovnog komfora, bez letrike, bez vode, bez t u a ? A nisi skaut, nisi dite vengo ovik ve u godine. To mislin a govorin m u : "Jemate, jor, prav, bit e van ka u raju; daleko od guve, od svita, lipo e te u m i r u mo mislit, pisat, stvarat."

Prostrili mi kroz mojane asocijacija na onega indijskoga jogika, i to zdravoga momka, koji toliko meditira, toliko se zamislija da se vas pretvorija u misal i srce mu je fermalo radit. Nali su ga mrtva posli dva dana. Uvik ja govorin da je opasno, da je tetno puno i duboko mislit. J e m a bit da me n a filozof proita. Sumnjivo me pogleda. I govori mi: "Pa da li vam ja izgledam t a k o glup? Litova bi ja, ovie, u otelu i to najluksuznijem, u a p a r t m a n u s erkondinom, televizorom i friiderom p u n i m pia. Ali kako oldi n i m a n ni za 'D' kategoriju, silom se m o r a n pritvorit u eremitu." Pomoga s a n mu da svoje fagote p u n e konervi pribaci na trajekt. Ja san nosija manje k a r t u c e a on je na kosti natovarija vriu b r a n a . Nita mi nije drago nosit, fakinavat i dok se on znojija i puva pod vrion b r a n a , sadistiki s a n g u t a - n e k a te, to te bilo filozofirat i knjiurine pisat. A jesi li moga kupit b o k u n makinje i init b o t u n e ? Miljune bi zaradija! J e s i li moga otvorit istionicu, vadit mae i pinez bi bilo ka blata. Ne ti te p u s t e pameti a famiju ne more deset d a n u otel odvest? I sa kojon s a n se ja mierijon, s kojin gubavcen m o r a upoznat? Trka san d o m a i iz moje male bibjioteke izvadija s a n dva njegova libra i bacija ji u kovace. Njega u itat? A t a od njega mogu nauit? Nosit vrie b r a n a do trajekta? Istu tu veer ia s a n veerat u n a najboji otel "Marjan" i g u t a san gledat pir koji je sinu uinija jedan n a vajali obrtnik. Bilo je dvista uzvanika. Avionon je doletila specijalna muika. Gosti su doputovali iz cile zemje. Prid otelon je bija salon automobila.

U n a s je sad u veliku modu da se za pirove zakupidu oteli oli baremko vei restorani. Na svit vata mot amerikanski miljarderi. I ta je meni posebno drago - to je da stvaramo, da odgajamo otelske goste od mali nog. Nikidan je tako u n a s bija prireen prijem za najboje uenike osnovne kole. Dakako, u najboji; najskupji n a otel. Divota je vidit dicu u tome ambi jentu, a promislite koliko je to smino, koliko je to draesno kad mali uenik sede pa ne more dobavit au sa stola. I kad sidi noge mu ne tiu tle nego visu u arju. Priznat ete da je to p u n o boje od onoga a se meni dogodilo kad s a n se pri desetak godin n a a sa jednin svojin mladin kolegon. Ve se bija lipo u p u tija pisat, i o turizmu je pisa, a u otelu, u Opatiji, di s a n mu reka da e me na, slabo se snalazija. Ne zna di je bar a di je aperitiv bar, ne zna ulist u lift, ne more prona restoran. Svaki mi se as gu bi, a k a d ga odveden na veeru, ne z n a naruit, ne zna jist. Gledan ga ciloga smantanoga, zbunjenoga. "ta ti je, mome, oli te ta boli?" Govori mi pokunjeno: "Priznat u van: d a n a s san prvi p u t u ivotu u otelu!" I poeja priat o svojoj starici na selo kojoj aje svako oldo; nikidan da jon je kupija noe, p e r u n e , ae, pijate i sad mu je stara sritna i mene sad mo re odvest doma da me upozna sa staron. I da ne duin, zamalo me rasplaka. Vie se to ne more dogodit, d a n a s i mala dica od est-sedan godin z n a d u naruit tost sa kavijaron.

Svata ja po n a i n otelima vidin i n a bujni i vot, sve se vre vee i lipi uz najboje otele. Da n i m a oteli, ivot bi sta jer ne bi bilo seminari, simpozijumi, studijski vijai, poslovni s a s t a n a k i ban keti. Virovali vi meni, oli ne, ali se tako i j e d a n ma rksistiki seminar odrava u otelskome baru. Da kako, ne od noi nego po d a n u kad u b a r u n i m a striptiza. I neka mi ko dojde re da to nije interesantno. Svi nai stari revolucionari uili su marksizam po preunima. D a n a s , eto, uimo i po barovima. O n d a preuni, strae, policjotski pendreci, andarske bajunete, d a n a s kamarjeri u smokinzima! Dakako da je razlika velika jer p u n o je lako uoit di je ko p o s t a marksist: je li u p r e u n u , oli u baru.

FJAKA, NJIFA I PROFUMI

Svak z n a a je to fjaka. O spliskoj i dalmatinskoj fjaki pismice pivadu. Ali malo ko z n a a je to njifa. O njoj n i m a i ne more bit pismic. ovik kad ga uvati fjaka, jo more i init nike stvari. More, eto, pivat, more i etat, jist, jubav vo dit, more se i uzbudit, najidit, zabetimat. Ali k a d ovika njifa pritisne, o n d a je svaki pokret bolan; ako ga zasrbi njanci se ne more poeat. J i s t ne mo, n e k a si gladan, jer je j u s t i m a teko mlit; oko tebe m o r e d u se najlipje cure vrtit, glavu ne mo okrenit. Ne mo ni mislit jer te i od najtanje misli upica zaboli, a kad si prisiljen mislit, m a k a r ti mi sal i dek, ma a dek, m a k a r ti gram pizala, pari ti se da te mlatima po mojanima t u u . Sino s a n fjakasto seja isprid Belvija i polako fjaka je resla i poela me pritiskat njifa i sidija s a n do tri b o t a ujutro. Spavalo mi se, glava me klocala, ali n i s a n j e m a snage dignit se. J e d v a jedvice s a n se u zoru do posteje dovuka, a sad s a n jo tromiji, umorniji, bezvojniji nego noas, a pisat me toka. A da po tleju vidin ijadu dolori, ne bi se moga pri gnut. Sidin za makinjeton ve dvi ure i svaki desetak minuti kljucnen koje slovo, a ena mi svaki as, opremjena za banj, u p a d a u sobu. "Amo se kupat! Kad e vie to svrit?" "Ma a svrit, kad n i s a n ni poeja!"

"Kad ti ne gre, ostavi!" Kad bi ja p i s a samo kad mi gre, ne za vino nego ni za papar ne bi uvatija. Lako li me nagovorit da prikinen radit. Gren se kupat, more bit da me more malo sprene. Dobro s a n uinija. Pogodija san. Ne s a m o da s a n se tamo na podan Marjana u moru rasfrika, nego san j e m a a i vidit. Okolo cilega Marjana, s obje strane ceste, paliri tonobili. Vie ji je nego stabal. Pari ka da je uz cilu marjansku u m u postavljena j e d n a duga k a d e n a od raznobojne late. A svaki centimetar uz more pokriven je kupa ima. Koliko smo, judi, napridovali u odnosu na more i banje? Ako zaostajemo u pomorstvu i ribarstvu, naglo smo se razvili u banjavanju. Spominjen se pri rata. Ko se to pri r a t a u Split k u p a ? Samo esi i dikoji tudent. uli ste sigurno za oni vic. Kad su staru Splianku pitali da li se kupala, odgovorila je: "A za koga, erce?" A d a n a s se k u p a d u i starice koje se jedva miu i to u kostimu u dva dila. I vie ti na banj ne zna ko je furet - ko je n a . Pri e to pogodit po faci nego po opremljenosti na i kupai. A samo u ovo nikoliko zanji godin koliko se izminija stil nai litnji pikniki! J o pri p a r godin kad bi se Spliani uputili na more, na piknik, vukli su sobon puste fagote, demejane, tee, pinjate i one velike somborske dinje od kojih bi ti r u k a zatrnila. Ili bi, bidni, na noge i k a d bi krenila famija, svaki njezin lan je nito potiza, vuka, od najstarijega do diteta.

A malo pri gledan Spliane na banju i pitan se je li ova mogue? Je li mogue da je to n a svit? Misto spize vuedu sobon nike ezlonge, stolie, katriice, tramace za napuvat. I k a d ji vidi kako su za banj mehanizirani, kako sididu, kako pijedu i jidu - reka bi da su to, prosti boe, tamo niki Njemci a ne n a svit. J e m a d u i est od fureti. Mu i ena sididu u u m u za stolien na platnene katriice, u g a m a n i oko vrata, noga priko noge, svira jin tranzistor, pi jedu iz termosice a spizu ne vadu iz gameli nego iz maloga friidera. Pa koju spizu? Za krepat od smija. Nike male sendvie ka nokat. est ijad tako sendvii mo u pet minuti progucat. Ali je zato prid njima aluminijska katula p u n a iskriani pomi, k u k u m a r i i paprik. Nima indoranoga, nima broli, ni brujeta, ni makaruni, samo vitamini. A za u trbuj malo i nita. J o pri par godina o straja nisi smija u a u t o b u s koji vodi na banj jer bi te uvik ko teplon spizon iz gamele oparija. Ijade i ijade kupai, a nima galame, vike, betimiji, plaa, karanja. Nima ni kitari, ni pisme, ni brikule. I ne igra se na ploke ni na balun. I nima vie ni mlati, ni m a c za razbivat stine i vadit prstace. Je li mogue da smo se onako prominili, disci plinirali, stavili u est? Na splitske banje n i m a vie autentinog timunga i kolorita. Ali ako tega nima, j e m a vonji. Pa koji vonji! Profumi! Po ciloj umi, koji metar od kupaa, izmetin na badile. Stari osueni i friki sad proizvedeni koje jo dimidu.

Strano me to impresioniralo. Ne gre mi u glavu da je n a svit t a k o otporan, izdrljiv. I p o n a a se ka da vie guta u frikome s m r a d u nego u frikome zraku. Puno smo napridovali u linoj opremi za banj i u linoj higijeni i maemo se, profumajemo, vazimjemo niveu i sprej. Ali smo zato nazadovali u kolektivnoj higijeni. Split d a n a s j e m a pet puti vie svita nego pri rata, a niti jedan novi javni zahod nije sagraen. A niki stari su srueni. Grad je antizahodski raspoloen. Gadi mu se vidit zahod. J e m a m o vie kampaneli nego zahodi u gradu. I ti ritki zahodi j e m a d u r a d n o vrime. Otvoreni su osam uri na d a n i onda se zatvaradu ka bankovni trezori. Po staroj splitskoj tradiciji, svaki n a gra dski naelnik odnosno Preidente opine bija je u nito infian. J e d a n u parkove, drugi u trotoare, oli palme. J e d a n u aerodrom, drugi u elianu, a bilo bi vrime da se nae koji e infiat u zahode. J e r grad je poeja vonjat izdaleka. Ako ga pritisne magla, more ga se po vonjima prona. Doa s a n na banj p u n njife. Da sam n a a ijadu dolori na tleju, ne bi se moga prignit. A iz banje s a n trka. Prola me njifa.

JESAN LI OVIK OLI STRIPTIZETA?

J e m a n j e d n u p o t u koja me u ovo doba godine nikad nije tradila. Tot s a n uvik na udicu uvatija bar koji kil ribe. Ali ne rastuin se ako i ne ulovin, jer to je jedno fino, bilo alo, malo podaje od misti i oteli, i dosad su me na njemu samo j a t a galebi doekivala. Lipo je bit u samoi, s a m sa svojima mislin i pri tome ne mislit nita. Ribari se me izbacili na alo oko osan uri i rekli su do oko bota. Galebi nije bilo. Doeka me lumbrelin, veliki kolurani lumbrelin zaboden nasrid ala. A oto lumbrelina tri gola tila. I na alo izvuen gumeni gliser. Iz ribarskog broda skoija san s a m o u m u d a n t i n e ; na glavi strija da me od s u n c a zatiti i na r a m e n u torba s tunjan, fregulon sira i botiljon vina. Razvija san na alo tunje, ali oko mi je isto pob i g o oto lumbrelina. ovik i dvi enske. Njega priskaen. Bit edu mu ono ena i er. Mala je ka salivena. Prokleto ensko, kako je samo utila moj pogled. A prostrilija s a n je u s e k u n d u . Omar se pokrije ispod trbuja. Bogati, dobra je i stara koke, nita jon ne fali, pri bi se moglo re da jon pritie. Da vidu zato s a n doa, omar zavrtin prvu tunju i bacin je daleko. Bacin i drugu i seden na alo, zapalin panjulet okrenut in leima. Mirno inin svoj posal, ujope ne okrien glavu, isto kao da ji

nima, jer ou in dat na znanje da se komodadu, da ne vodidu o meni rauna, isto ka da san k r a p a oli k u s drva. Ali ujen da se iza mene nito dogaa. ujen njemake beside. On govori glasnije, one dvi tie. Ne znan njemaki, ali sve mi je jasno. ekan ga. Evo ga! Ustoboi se onako gol isprid mene. I ospe paljbu. J e d v a razumim svaku desetu besidu ali z n a n a oe, i a mi je init. Ne boj se, k u m e , s menom nee u skandal, fin san, j e m a n ja kunoga odgoja i kulturan s a n , ne mogu se ja nikako izgubit. Sa dva pokreta potegnen m u d a n t i n e i gol se isprsin i namistin da me njegove dame oacuju. Skupin sve svoje znanje njemakoga i u smiju reen: "ovie dragi, jesi li to tija? Je li sad sve u re du?" Reka je samo 'gut' i vratija se oto lumbrelinajidniji nego je doa. Bogati, a a si tija mene potirat? Naa si crikvu di e boga molit! Davno je to, k u m e , bilo kad s a n ja bija te srie da s a n se m e u golon enskon furetarijom zbunjiva, crvenija i sramija. I lega bi onda na trbuj da se smirin, da se ne vidi kako s a n n e s t a a n . Ne znan a bi sve prigorija da mi se to i s a d do godi? Ne bi se, ne boj se, s m a n t a ni pocrvenija nego bi oko tvoga lumbrelina zaigra indijansko kolo. Vidi, isto me tvoje dame ispod oka iridu. Ko ti je kriv da s a n interesantniji od tebe? I n a m i e n se ka isprid fotografa u najizraziti]oj pozi. Ko zna, more bit da jin b a r malo uinin golu. Koji fini, dra esni termin: init golu? Ne z n a n to prevest, nije to ni ugat ni narajcat - nego b a : init golu!

Poleti mi tunja. J e s a m li reka da me ovi pot nikad nije izda. Dobro je potegla. Evo je jopet, nosi mi tunju iz ruk. Dajen kontru. Gotova je, na udicu je. Kako vue, znan da je komara. Srce mi se uzlepaalo. Ako niste nikad komaru vukli, o n d a ne znate koji je najlipji gut na svitu. Sve s a n zaboravija, i poicjune i Njemice. Lipo polako vuen i tek kad se na alo poela koprcat i t u repon, Njemice skou i tru k meni. Vraga k meni, tru komari! a je ovo na svit dolo? Da je enskoj intere santnija riba od ovika? I to gologa? I to jo od me ne? Dame bi tile taknit ribu, ali in je t a k n u , vrisnu jer o n a zamlati repon. Sad igran p a r t u velikoga ribara. Vatan komaru za brane, u s p u t t a k n e n malu po koi da se najeuri. Nije se najeurila. nije ni utila da san je taka. Meka jon je koa i mirie od pizbuina. Nudin jin panjulete. Vazmu. Izvadin botilju. Najpri g u c n e stara koke. Maloj se crno vino razlije niz b r a d u , cidi jon polako izmeu prstiju. Oi su jon ka u make, a zubi veliki, bili. Rukon polako tare vino. Da mi ruke nisu od frikine, moga bi je ja otrat. Da jon nije tot pape, isto bi ja srknija koju kapju. Lako bismo za m a m u . ovik je ve turnija gliser u more, zove ji i pali. An tot smo miu, boje ti je ute dok je na vrime! uti ti u kosti kako bi ovo moglo svrit. Pojdu. Gliser leti. Oe li mi bar zamavat? Nita! Niti se nije okrenila. J i d n o jitan botilju u more. Tunja se smiri. Lovin mirno jo po u r e . I sria me prati. Na alo je ve mali zubatac i jo etiri fratra. Iznenadit e se ribari kad dojdu po me. Zaokupjen san lovon i njanci ne obadajen da do lazidu ravno na alo dva glisera. J e m a ji nito p u n o

j u d i ene, dica. Nikor me vie ne interesira. Sad lovin. Triba iskoristit ovi ritki ludi t r e n u t a k k a d se riba pomami i grize. Opet niki debeli Njemac iza mene. Neto vie dere se. "a je sad? Oli ne vidi da s a n gol, da s a n n u dista?" "Sramota!" vie debeli. "Obuite se!" Okrenen se a vidin: cila njegova enska pratnja stoji uz glisere i gleda me ka vraga. Debeli jo vie vas je crven i ini mi mote da stavin gaice. Ajde, ne deri se, obu' u se! I to je ovo, judi, dolo? Malo pri me Njemac svuka. Sad me Njemac ini da se obuen. J e s a n li ja striptizeta, oli ovik? Moran se na njemaku koma n d u svuivat i obuivat. Ona to radi za pineze, a ja moran mukte. Smirili su se k a d san se obuka. Ali ja vie n i s a m j e m a mira. Prdili su cilo vrime s gliserima. Skijali su uz alo. More je benzinon zasmrdilo. Tunje su mi jelicon prisikli. Kaiva sa njin ribu vika da s a n profesionalni ri bar. Reka san: Das ist majn Leben! Sve je bilo za ludu. A meni je kopjalo. Svuka s a n se jopet gol i poeja san trkat i u r l a t po alu. Nisan van ja striptizeta nego ovik, boga aina i materina. Ne sluan ja ni nae k o m a n d e pa neu pogotovo ni tuje!

OPARENI TURISTA
Ovi srpanj misec bijaje u meteorolokome smislu jedan p u n o smini i neobini srpanj. Prvi petnajst d a n sve je gorilo, bilo je vrue ka u p a k l u i to je, po meteorolozima, bija najtepliji srpanj u zanju dvajstipet godin. A o n d a su udrile kie, pa bure, naglo je zaladilo, tribalo je obu j a k e t u i od noi se pokrivat. Ta magla i velika promina t e m p e r a t u r e i pritiska morala je uinit kerac na organizam, i p u n o se svita tuilo kako ji boli glava, a bilo je i in farkti, kapji, kolpi, i d o s t a nji je i partilo. Ovo je, dakle, bija j e d a n skroz ludi misec, i naj topliji i najladniji srpanj u zanju kvarat vika. Gori misec ne more se zamislit. Ali kad se zbroji jedno i drugo, o n d a dobijemo prosjek i i s p a d a da je ovo bija j e d a n divan, idealan misec kakvi se samo mo re poelit. Eto, judi, a oe re statistika i koliko se mo re virovat u teoriju prosjeka. Petnajst d a n te stavidu kuvat u vrili kotal i onda te tako leanoga, kuvanoga bacidu u l a d n u jaceru da se smrzne ka j a p a n s k i zubatac i misec dan se mui, krepaje, i ako se izvue, dozna da si misec d a n proivija u idealnim uvjetima. Kroz ova dva litnja miseca ne volin se micat nidir! Oparilo je mene, j e m a m ja dragocjena iskustva. Nikor mi ne more platit koliko s a n se ja liti po n a i m a otelima ispatija. Uvik je liti sve puno, sve

rezervirano, ali nikako se uvik snajdu i stvoridu, ka za te, j e d n u sobu. Pa koju sobu? Lipu, svitlu s u n a n u , s viton na more. Sobarica ispred tebe otvara vrata, r a s t v a r a ponistru. "Ovo van je, jor, raj na zemji." A ja ve z n a n a me sve eka. eka me u otelu kaldaja od restorana i jedno misto za tisnim stolon pokrivenin porkom bilon tavajon. Dok e k a n konobara, zabavjan se itaju tragove spize koja je prolazila priko ovega stola. B o k u n manistre u ugu zalipjen je za tavaju. Ovo su sino jemali gula sa pagetima. Konobara u ekat jednu u r u , u r u i po, i sve a e mi donit na stol sve e bit ladno osin vode. Liti u n a e otele najladnije je pie juva. Restoran je velik, konobari je malo, pa se rastredu, slomijedu se bidni, znoj se s nji cidi, kouje su jin mokre i jakete ispod p a z u h a potranpanjale, poutile... I k o n o b a r e mi se prijatejski tuit kako mu je teko, koliko posla na d a n izbaci, koliko ki lometri triba da uini priko sale i tuit e se da je ma platfus i da mu se noge s t r a n o potidu; bive, postole, sve mu izgrize i meju prstima rane mu se otvorile. I ja ga sluan, jist ne mogu, noen strguc a n pagete zalipjene za tavaju, a ova d r u g a u t a m a a je od slakoga, ovo su jemali kremu. Nita ne mogu jist, popijen s a m o prst vina i gren malo prile. Bot je, cvrci viu, nebo gori, a ta moja soba, ti raj na zemlji, pritvara se u muilite. Ne mogu nikako zatvorit ponistru: oli su rolete po kvarene, oli su kure nabrekle, pa se penjem po stolu i priko ponistre n a m i a n deku. Na j e d a n kraj namistin, na drugi mi p a d e .

Na p i n u ne vaja mi rubinet, oli, ako vaja, pina umi ka da je u n u t r a motor. itan da se u s p a v a n i juto da u sklopit oi, a u s u s i d n u sobu pustili vodu u zahod. Koji u u r , koji vodopadi? ekan da se smiri i misli - gotovo je, a priko hodnika pomu dica t r k a t i igrat se na vatalo. I u tri bota ve si v a n k a na teracu, pije kafu, a glava te boli - puknit e. Uveer jo gore. Veera slabija od obida. J o i mu zika, t u t a forca, svira. eka ponoa da svri, da gre le, ali ekadu i susidi. I juto da e zaspat, a tanki zidi, i uje sve a se u susidstvu dogaa. kripiju posteje, stenju, p u u , plau. Tue akon o zid: d o s t a vie, jeste li judi, oli zviri? Smiridu se koji minut pa se gredu tuirat pa udri jopet, potiho. I onda se najidi, uvati te nervoitad, ne mo vie zaspat. Sad bidu oni smireni tili spavat. Bogami, neete! I onda se ti pome privrat po posteji, s k a k a t po njoj, otvara sve pine; p u t a vodu u zahod i u banj. Potie katrige, stole, posteju dok susidi ne s t a n u b u b a t tebi a k a n o zid. I kad je, napokon, sve zamuklo, k a d se sve smiri lo, z a s p a si juto pet minuti i skae iz posteje. Uas! Sniva si da je cila soba u plamenu, da gori. A to je sunce prodrlo kroz ponistru i kroz t a n k u crvenu koltrinu udrilo u oi. I u etiri b o t a ujutro ve si s kuferon na rivu, eta i eka vapor koji e te odvest doma. Znan ja moj svit i zato se liti nidir ne mien. Je dino se proetan do ferate i mula da vidin litnje pu tnike i sasvin ubijen voju za vijaima. Kako jin se da sad putovat? Umorni, kicani, p u n i bagaji, ispa du iz ferati i autobusi. Oli ferata zakasni pa vapor utee, oli vapori i trajekti i po tri-etiri u r e kasnidu.

I pusti svit m u v a se po mulu, tre na svaki vapor, na svaki trajekt koji se ukae. I falijedu u p a d a d u na krive linije; primiadu se kamioni i mali tonobili, t u e d u se oferi, svi bogaju, tru, viu... Trevija s a n tot nikidan jednoga naega diretura s otoka koji mi plae da u svoje otele nikad ni j e m a gore goste. J e m a bit da n a n agencije ajedu samo evropsku lideru. I govori: "Sve mi se pari da je veina ovogodinji fureti prvi p u t u ivotu ulizla u otel. Ma di ji samo najdu?" "Zamisli ti," govori on, "jema ji koji dajedu u po h r a n u etvrdeset-pedeset m a r a k . Ritko koji projde sto. A jo pri nekoliko godin ritko je koji dava uvat svotu ispod petsto-esto m a r a k . Vanpansionska potronja p a l a je na nita. Vino i mineralnu vodu kupujedu u butige i nosidu u otel na stol. Kupujedu vino ak i po k o n o b a n i onda traidu da jin ga u otel razladi. U novi otel B kategorije plaadu p a n s i o n dvanajst ijad dinari. Soba s banjon, tepla i l a d n a voda, tri obroka - sve dvanajst ijad u srcu sezone! I jo se b u n i i trai za predjelo prut! P u a d u po soban vodu, izgoridu ti l a n c u n e , razbijedu lustere i nikor oldu nee da plati. Osoblje izmeu sebe ku pi da namiri njijovu etu. I jo se onda, k a d dojdu doma, tuidu agencijan i traidu otetu. Koje smo pri fine goste jemali a na to s m o spali? a se ovo u svitu dogaja?" I tui mi se diretur da je tuf svega i da e ute iz turizma.

AJTE, JUDI, DOMA!

a, je preve - preve! Dosta je vie! Svi smo tufi svega. Svega n a n je dosta! Dosta n a n je ovega nemilosrdnoga paklenskoga sunca, vedroga neba, svitlosti koja tue u oi, mi rnoga mlakoga mora koje je vie bara, nego mo re, dosta je ovi ludi raspivani cvrak, grmjavine reonplani, tonobili, jahti, gliseri, kori od cat i dinj, tufi s m o Njemac, Talijanac, Inglei i vas, prijatelji i drugovi, iz unutranjosti. Koliko vas samo u tu vau u n u t r a n j o s t j e m a ? Deboto ka Kinei. Mi smo doli ve svi postali nervoasti i ne vidimo as k a d ete se sa svojima bagajima poet kupit. Ba ovi zanji d a n ee itan po novinan kako gosti j e m a d u k r u p n e primjedbe, kako recepioneri osorno odgovaradu, konobari su nejubazni, bez smjeka na u s n a m a , mornari na vaporima i trajektima lini i spremni na svau. J e , sve je to istina: i nejubazni smo i nervoasti, i plae su zagaene i trnice su s k u p e i ugostitelji su pjakai i nered je na brodima... J e , sve je tako i jo grublje jo od toga, i ubijte nas, s a m o n a s nemojte init patit. Vi iz unutranjosti ne znate a mi sve govorimo kad n a s vi ne ujete. Kad ste n a n vi po soban, a mi apjemo po kuinan, ufitima i konoban. Vi s a m o ujete: "Jo a n a n je drago a ste doli! Ba smo govorili: di su, k a d e vie do? Bili smo zabrinuti da van se

nije a dogodilo. Ajte, komodajte se! Oete li najpri u banj po se malo rasfrikat? Oete li rakijicu?" A kad ne ujete: "As ti gospu i ovega kolpa! Donili su vie bagaji nego lani. Ko zna koliko edu ostat?" "Koliko moredu prodrit i polokat?" "Di jin samo s t a n e za majku boju?" Ne znate koliko mi gutamo kad n a n se v a a dica za obidon penju po kolinima; kad razbijedu mule, kad n a n bosima nogan grete po palketima, k a d n a n u kratke gae, trbujon vanka, biingajete po tinelima i kafetinima. Tija bi ja vas, drugovi i prijatelji iz unutranjosti, vidit na nae misto. Koje bismo tek mi primjedbe jemali? Ovi d a n kad je turistika guva dosegla svoj vrj, svoj pincin, kad je cila Dalmacija pritisnuta furetarijom, kad na svakoga naega ovika dojdu dva vaa, sad, u ove dane, di s a n kod ia svud su mi kroz pla apjali: "Kad e vie ova ludnica svrit? Kad e ji vrag d o m a odnit?" Cila n a a lipa Dalmacija postala je turistika i svi smo ugostiteji, konobari, ako ne profesionalno a ono amaterski. I ovi profesionalni dil Dalmacije koji ive od tu rizma mora sve gucat, mora se drat regule: gost uvik jema prav - konobar nikad. Da gospodine, si sinjore, javol Hern. I zamislite: k a d je profesionalce tufalo, kad su oni poeli ronjat, kad je njima svega dosta, a emo re mi, bidni amateri. Sluan po Splitu svi ronjadu kontra turizma. "a e n a n turizam? a mi j e m a m o od turizma?" Nestane po butigan kruva, po bikarijan m e s a i svi

ronjamo: kako nee nestat; kad je navalila p u s t a furetarija? Na pazar cine padaju, sve se prodaje po zlato. Di nee, k a d jema miljun fureti? ak i oni koji afitaju sobe ronjaju kontra: "Oli mi afitajemo od morbina, afitajemo od j u t e potribe? Ko bi afitava da ni ova skupoa?" Po malima mistima koja pri nisu j e m a l a boga te be, a sad svaki kamarjer jema vilu ka kalifornijski milijuna, jopet se ronja: "Pri s m o bili sirotinja, ali smo ivili ka judi; sad smo bogatai, ali ivimo ka pasi." Ne zanima mene profesionalna turistika proble matika, nego ova moja amaterska, intimna. Cilo ovo lito nisan pet puti lega u svoju posteju. J e m a m tu veliku sriu da uvik na koga naletin. Gre ovik na odmor, na otoke, dojde u sedam ujutro, a u dva mu gre vapor. Di e se v a n k a patit po ovome s u n c u , s kuferima? A onda, oli zakasni na brod oli ne more u k r c a t tonobil na trajekt i ostane dan-dva. I ne bi bilo od njega uljudno da se na povratku ne javi. Kako su ga na otoke opljakali, oli je potroija vie nego je planira, m o r a mu i pozajmit koji dinar. A onda, n a n ovod lake je i s n a se za devize. Virujte mi da izlazin u straju iz kue da koga iz unutranjosti ne trevin. Iskjuija san i telefon da me u n u t r a n j o s t ne zo ve. Kako smo mi turistika, konobarska, u s l u n a Dalmacija, mora init svitu usluge. Ako ne nita drugo, bar mu rezerviraj kartu za avion na povratku. Razglasija san da me ovi misec nee biti u Split, da gren i ja na godinji odmor i to sa enom u Slo veniju.

I mislija s a n bit miran. Nee n a s bit u Split, ne triba n a s trait. Ali tri su mi se famije javile. Kako n e u bit u Split, kljue od s t a n a n e k a njima ostavin. I sad fopet demantiram: ne gren u Sloveniju, d o m a stojin i k u a mi je puna. J e m a m i prijatejske ponude da ja ovi misec iven u Zagreb, u Beograd, u Ni a oni e misec da na uinit doli. Ajde kaite mi a u ja misec d a n a init u Za greb? a u init u Ni? Ola kakvi si pa nee do u Ni? J e , taki sam, n e u u Ni, n e u u Zagreb, ou do ma stat, bit miran, komodan. Ou spavat u svoju posteju, jist za stolom, na svoje misto, tit svoj libar. Nikidan trevin na rivu moga staroga prijateja Nadu pitura. D u a od ovika a p a m e t a n t a k o pa m e t a n da on za se govori: "Straj me koliko s a n pa metan". I on je revoltiran na turizam. "aje ovo dolo od nae lipe Dalmacije? Ludnica! Pogledaj!" kaije na furete koji zobjedu velike gro zde grozja. "Pogledaj ludoga naroda! Sve edu grozje poder a t a je li to od boga grijota? J e m a d u praske, jem a d u dinje, n e k a se na to bacidu a grozje je bog stvorija za vino init. derite, derite, nesriknji na rode, a mi emo vodu lokat?" J e m a moj Nade tu malu m a n u da mu je drag mul vina. A kad je bija u partizane, u bosanske ume trevija je jednog Splianina oficijala i vika mu je: "Pjero moj, javi svima u Split da vie ne pijen, da s a n se ostavija!" Refa se kad je r a t svrija i k a d je doma doa. I ja san se, moj Nade, svega ovega lita ostavija.

Ne k u v a mi se, ne jin, ne pijen, ne p r i m a n viite. Nima m e . Javite svima u u n u t r a n j o s t da s a n se svega ostavija! J u d i i drugovi, a vie ekate, dici van do koji d a n poinje skula, triba kupovat libre, teke, bloke. Ajmo, judi, svak svojoj kui, dosta je bilo ovega tu rizma!

KAD UDRE ZVIR NA ZVIR

Vidija san, j u d i moji, onega morskoga p a s a o kojemu su novine pisale, o n u zvir nemilu, koja je izila onega bidnega Njemca. J e s a n , virujte mi, vi dija san ga! Oorija - ako n i s a n ! I evo, ja s a n se mora klet jer ovi n a nesriknji svit nikome vie nita ne viruje. Ka da je to a vidit morskoga p a s a ? Ka da je to koji podvig? A kome s a n god to pria nikor nije virova. "Ma nije mogue! Floaje, i ba se tebi doa kazat?" "Ma a ja j e m a n lagat? Koja mi korist od toga? I zato bi govorija da san ga vidija ako n i s a n ? Ako ne virujete, ja j e m a n i svidoka. Eno pitajte Borisa Dvornika, on je s menom bija u brod!" "A, an, puno si lipoga svidoka naa." J e s t e li to, dragi tioci, rekli, oli promislili? A a ja mogu, bojega svidoka niman, on je bija s m e n o m u brod. Bilo je to u subotu pridveer, doli kraj Vruje. Pripremili smo se lovit cilu no i vazeli smo sobon nito malo spize i jednu demejanicu vina. To koje ga vina! Morete zamislit kakvo je to vino k a d se pri ostavljalo b i s k u p u kad bi doa dicu krizmat. O n d a smo mi otkrili to vino i kako ga j e m a s a m o malo - u sve j e d n a bava o pet-est tolitar - rekli smo gospodaru: "Bogu da ga nisi vie dava! I dok ta bava traje mi mu svake subote dajemo u sveti sakramenat."

I j u t o sunce pada, mi dva lovimo iz male bateline i dodajemo j e d a n drugome demejanicu a on, razbojnik, lipo bordiaje j e d n u dvista metri isprid nas. "Asti o n u gospu, pogledaj ga!" t u r a me Boris. Kalma bonaca, more ka uje, a one mu dvi peraje ka dva c r n a jidra i rie more ka da su mu to korteline. Svak bi se na n a e misto bija sledija, a i ja s a n se bija malo zabrinija i govorin m u : "Zna da mu ne virujen." "Ni ja!" govori on. "Moga bi se zaletit, zamamit repon, razbit n a n batelinu." "I a emo init?" "Brzo popit vino da n a m ga ne bi razbojnik prolija!" I mi uamo a on ini oko n a s irade. Stoji u fermu i eka oemo li skoit, o k u p a t se. Pa e ti n a s na te finte vatat? A na to ti mi liimo? I govorin ja Borisu: "Vazmi ti osti, a ja u ga pokuat n a m a t a t . I in se priblii, omar ostima u oi." "Ajde dojdi, a se boji? Ajde, neemo ti nita! Ne bi bilo fer: mi dva a ti, bidan, sam, samcat. Ajde dojdi, digni glavu, pogledaj ko je u brod. A bit e, bidan, i ogladnija? J e m a ovo deset d a n a da nisi nikoga izija. Oli n i m a apetita? Pogledaj n a s pa more bit da ti se i vrati? Dobar si, kume, j e m a u te najmanje est metri, moga bi n a s komodno oba smazat za veeru. Ne boj se, nismo ilavi, g u t a t e u svaki zalogaj, vidit e koje su to u t a n c e ? Sad, istina, malo vonjamo od vina i k a d bi n a s izi-

ja, a milicija te fermala i inila te puvat - ne bi lio proa. Ali i bez milicije ne bi ti bila lipa. J o , a bi ti se vrtilo u glavi, ne bi zna di je dno, di je povrina, di je kopno, di su otoci, t u k a bi glavon u krape, p l a k a bi ti i riga sve a si prodra." Doa je do n a s na trideset metri i onda je sta i ka zamislija se. Ne znan a je bilo, jesan li ga prip a , oli zgadija, ali podvija je repicu i okrenija p u t Braa. "Za njin!" zavika je Boris. Dignemo brzo sidro, upalimo motor, uinimo gvau na konop ka kauboji lac. Boris na provu, mae lacon i vie: "Ravno na nj!" Tribalo je vidit kako je bia isprid n a s . Koju je prengu uvatija? Parija je mali plaivi pasi, s a m o a nije kajinka! A a mu nismo vikali, a mu nismo sve izgovorili? I to je tribalo ut. Kurbin sine, doa si n a n ovamo turiste plait! Je li te to konkurencija natoulala? I ba si se na Njemce, na n a e najboje goste okomija? Evo sad navali, na dva Hrvata, pa e vidit kako emo te u p a p a r uinit. Ako si ti zvir, mi smo, k a d se najidimo, duple zviri! Moli boga da ne volimo jist sirovu ribu a da ne, kad n a n m r a k na oi pade, na te bismo u more skoili. Bii, je li? Ti si govno a ne car od mora! I kad smo ga tako izvikali, izasovali, izbetimali, izvriali i ispripadali, uteka je ka lud i dok je iv ovi se vie, ne boj se, nee vratit na ove n a e s t r a n e . Drugi more, ali ovi ne!

Vratili smo se u konobu proslavit n a podvig. Mi priamo n a u pustolovinu, judi se oko n a s skupili i nikor n a n ne viruje. Ne viruju njanci da smo vidili tega morskoga p a s a judodera. A na a s n u ri sve je bilo ovako kako san van ispripovidija. Njanci j e d n u besidu n i s a n n a d o d a . Oorija ako nije!

I LITO SE DEFORMALO
Volija san lito, elija ga, eka, radova mu se, toko s a n ga volija da san blagoslivja i muice i ko marce. Neka z u n z u - vika s a n - jer je i to sinjal lita. A sad lito vie ne volin, jer se skroz prominilo, prokurbalo, deformalo. Od oni lipi liti koje san ja volija malo je a ostalo. Pogrubila su n a a lita, ivi koluri su pomarili, litnji lipi vonji su se izgubili - s a m o je smrad osta. Jeivi je to t a u n , pogotovo u gradu, a pogotovo u Splitu. Pritiska sparina, danima, nedijan se ve iva ne s p u a ispod trideset gradi, s p a r i n a se spojila s benzinon, naiala, naspugala se arja kemije; di mi i krabi se asfalt i svaki dan vuedu priko g r a d a razbijene tonobile, kicanu, zguvanu latu poprs k a n u krvju i koican, i oevidac e van priat da je to bija taki s u d a r da su oferu oi izletile. Letidu bolnika kola i sirena obznanjuje da je jopet nikoga inkolpalo. A malo su pri proletili vatrogasci: jopet je nidir u m a gorila. Arja je teka, gusta, smrad i oganj die i uvik su ti gorka j u s t a . I cili je grad p u n ambalae. Isprid svake proda vaonice, isprid svakog bufeta visoko uza zide stivane plastine kaete pune botilji i boic. Kilometri kaet, milijuni botilji. I svuda kamion iz kojega je iskrcajedu nove poiljke.

U svakome portunu upalile se k a n t e za kovace. Vonja j u t i n a . Smrad te prati uza skale, uliza je s tobon k a d otvara vrata. A muic nima, sve su pokrepale. Svit po gradu gre ka oamuen. Nikor nikoga ne vidi. Usrid dana, nasrid Pjace, ferma se ovik s boreton, uredan, naizgled skladan, ozbiljan ovik i zapini pa dri govor. Vie, priti, kripje zubima, pa tre i stane i jopet priti. A svit se okolo smije. A uveer, od noi, tredu nike ene, j a u u , plau i biidu. Atroke gitare i serenade ispod ponistre! I noi p u n e bile razbludne miseine. I mladost je lina, mlitava, p u n a kemikalije. I n e ti te njijove dananje litnje razblude? iadu se po e n t a d a n , po ulican, stiskadu se, a o n a i on u de bele farmarice. A u o n a prava miriljiva lita ja s a n minja m u d a nte dva p u t a na dan jer nikad nisan zna u koju u posteju svrit. A sad ji minjan bez ikakvoga smi sla i g u t a jer jedino me more vidit likar ako me inkolpa, pa me u opidal odvedu. I more gre sve porkije. Svita je na banj sve vie. I banji smrdidu. Autobusi put banji krcati. ovik na ovika. Slipjene kouje, jutkasti vonj mesa i ene koje dajedu po bakalaru. Svi se u a u t o b u s u karadu. Kondukterka nito vie, a putnici u zboru odgovaradu betimjan... J u ske rii vie nima. J u s k u ri mo jedino ut na veerima poezije. Interesantno je to da se d a n a s ti recitali ne dridu vie u tvornike hale, nego u klotarima samos t a n s k i n za pedeset finiji gledalac. A koncerti po crikvan.

J o u sridnjemu viku umjetnost je utekla iz crk vi i samostani, a evo sad se jopet u nji vraa. Na pekariju, na bile kamene ploe, samo japa n s k e lignje, pobilile, poutile, popigavile od p u s t o ga smrzavanja i odmravanja, raspadaju se na plo u ka na mizu. A na pazar dole narame. Bitka za n a r a n e . Najgore suve n a r a n e , od koji se kora ne lupi, koje fet nimaju - dvi ijade kil. A praske dvi i po ijade. A faolet dvi ijade. ene koje prodajedu na p a z a r u postale su teo retski potkovane. J e d a n dan kil faoleti dvi ijade, j e d a n dan ijadu manje od ijade. Pita li k a k o to more bit, odgovaradu ti da more jer d a n a s vladaju zakoni ponude i potranje. Poznajen jednoga naeg iseljenika-povratnika koji ivi u Split s amerikanskom penzijom. Nikidan mi govori da se misli jopet vratit u Nevijork jer je u Split velika skupoa. Nikad neu razumit kako to da se smidu j e m a t privatni bufeti, privatni oteli, privatne radionice ka male tvornice, privatne bikarije, privatne p e k a r n e , s a m o se privatno ne srni prodavat voe i povre, k a p u l a i kumpir. I zlato mo privatno prodavat, ali butiicu od krumpiri i faoleta privatno drat ne mo. I cvie mo privatno prodavat, i papagale i leroje, m o jemat i service i mali kver, sve mo jemat, za sve e dobit dozvolu - samo ne za kumpire i faol prodavat. Ko e z n a t a je mislija zakonodavac, ko ga je tija titit, u ta je infia? Sva sria da je poelo prvenstvo u b a l u n u . Da svit malo ivne, da se razbudi. Fala dragome bogu da su svrile i litnje igre i recitali po s a m o s t a n s k i m

klotrima i koncerti prid oltarima, jer trista p u t i mi je drae ut kad m a s a na istoku piva 'Marjane, Marjane' i grmi - gol! gool! Fali jo j e d n a lipa obi lata kia da ispere arju da u d u n e s m r a d i vonje benzina, late i kanti. Dodijala su kicana auta, bolnika i vatrogasna kola, j a p a n s k e lignje, n a r a n e i faolet po dvi ijade kil. Bidan i oni ovik s boretom koji zapini i tii govore i zubima, kripje, a svit se okolo smije. I bidne jadne crne ene koje nou j a u u i plau i uvik nikor za njima tre. Barenko milicioner koji ji gre spasit. A one jo bre biidu i tre jer mislidu da ji progoni.

VRATI SE, ERIKA!

Cilu je no, od petka na subotu, sivalo, lampalo, gromi su tukli, kia je lila i d a n je osvanija m r a a n , nebo i more stopilo se u jedan jeivi sivoporki kolur. Parilo je da nikad vie s u n c e nee zasjat. I kad je ovaki d a n u ovom t a u n u , ja tono z n a n a e se dogaat i a d a n a s triba vidit, gledat, gutat. U ovu n a u nesriknju, lipu, dragu Dalmaciju svaki t a u n i svaki dan u t a u n u i svaka u r a u d a n u j e m a d u svoje posebne gute. I cili je problem u tome da triba znat gutat. Dok su gromi tukli, dok je kia lila, privra s a n se po posteji, puija panjulet za panjuleton, eka da svane i tra s a n zadovoljno r u k e pri pomisli kako e d a n a s bit lipo, kako u d a n a s gutat. Unaprid s a n z n a da edu se fureti na ovaki d a n pripast; isto ka da san vidija koji je bija a l a r u m u sve kampove; pod atore nikor nije moga spavat, voda je odooto prodirala, gromi su okolo cipali i omar je poelo pakovanje. Pripali su se i oni koji vuedu za sobom glisere i motorine, tribalo ji je kapulavat, vu ji na kraj i k a d si ji ve izvuka, a vrime je jeivo, a e init nego partit doma. I juto s a n z n a da u u s u b o t u cili d a n gledat kolone koje se povlaidu p u t sjevera. Svi e vozit uzgor, desno, i b a s te gornje strane bit e p u s t i odroni, odozgar ruit e se stine i bovani.

Drago mi je gledat kad fureti gredu nazad. Lipo je vidit kolone put sivera, lipo je vidit i kad se tiskadu u jatu, k a d po otocima navalidu na trajekte. A k u d e lipje, nego u ovakva oblana kina j u t r a u malim mistima prisustvovat r a s t a n c i m a fu reti i njijovi domaini. Koliko se draesni stvari vidi i dozna na tima r a s t a n c i m a ? U to malo misto, di s a n prispija u su botu r a n o ujutru, omar s a n dozna da putuje i frau Erika. A, eto, i meni je aj a gre. Zato gre k a d je misli la ostat jo nediju d a n ? Strana je Erika, k u s en ske, bjonde, tridesetak godin, mali bikini, a prsi i noge sve ka saliveno. Nikor ne spominje da partije i njezin m u J o h a n . J e r ti J o h a n , to je niki tutle od ovika, samo sidi, pui lulicu, riava kriajke, s u n a se, oli od veeri sidi na m u l e t i gleda more. A Erika marira okolo, mukie bode oiman i svaki koga pogleda stresne se. A dobra je, a iroka, a demokratina, denjoa! I ka a pravi muki voli enske, tako i ona, prava enska, voli mukie. I kupili se oko nje i momci i judi i postariji, a cili enski dil maloga mista sta je po cili dan, a i od noi, oprezno i pratija je njezino kretanje. I dok su je svi m u k i u mistu estoko branili, sve enske su je ogoreno, bidnu, napadale. A promislite: jedna je susida dola vikat na joru Katu kod koje Erika stoji. I plae susida: "Ona tvoja Erika odvukla me oba sina!" A nije o n a odvukla nego su momci ili Eriku malo provozat brodom. Interesantno je to da su sve enske govorile: "Teta Katina Erika..." A teta Kate se jidi: "Ma a moja, otkad moja? Zato moja?"

I jutros ta fina gospoja partije. Virujte mi da je i meni aj a di nee bit mianima? Ribari probiredu na gajetan mrie, a sve pogledaju na mercedes prid kojin Erika stavja gvante za vonju. I k a k o ne gledadu u mriu, tri su se ribara to jutro ubola na karpuna. Pridloija s a n ribaru prijateju da n a s nikoliko plaamo za Eriku pansion cilu godinu. Ja s a n spre m a n dati moj dil i nee mi bit aj. I neu se n i t a untrigavat, meni je samo do toga da ona stoji, da m a r i r a malim mistom, jer o n a unosi j e d n u pose b n u ivost, daje ideje za m u k e i enske razgovore, za akule, za karanja. Neka jon m u gre, eno mu i a u t o i svi kuferi, ne triba jon njanci olda ostavit, mi emo je i r a n i t i obuivat i kupovat emo jon kozmetiku i n i t a jon na svitu nee falit. Govorin ja Eriki: "Ostanite, ovo e razvedrit, jo d a n a s e bit nebo ka cakal, ne more subota bez su n c a ka udovica, ka i vi, Erika, bez sunca." I moj je prijatelj nagovara: "Bit e jo p u n o su nca, Erika, evo ve se die, pogledajte, gutat ete!" A ona, j a d n a motaje na mua, slee r a m e n i m a , iri ruke. Spremni su i drugi tonobili, nosidu se kuferi, veiju prikolice i motorini, domaini nosidu svojima gostima na dar rakiju, bocu proeka, malo suvi smokav, koji grozd grozja. Drago mi je da gredu, neka kolona bude a dua, sve do Berlina, sve do Amsterdama, ali zato b a Erika mora po? Mu tutle ve se utira u a u t o i veza kaiima, evo s a d e izvadit i krialjku, a o n a e, bidna, s a m a vozit.

uvaj n a n se Erika, langsam, oprezno - j e r eka mo te i dogodine. Ve je partija jedan stariji brani p a r Olandei. Puno fini judi! On advokat a ona turistiki epert, govori sve jazike na svitu. Dva b r a n a p a r a Aus trijanci krenuli su u svoj Grac. Mau, pozdravjaju sirenan, ali nikor ji ne gleda. Cilo misto gleda Eriku. ene viridu kroz kure i oima striljaju di su jin mui, di su jin sini, ka da e ji Erika u k r c a t , sakrit u porta-paki. Okrenula se velto, j u r n u l a ka strila, zatrumbetala i r u k a u gvanti izgubila se iza maslin. ene su odanule, m u k i umukli, svak se pazi da jon ime ne spomene. Mui enski dil maloga mista i misli: odnija je vrag! Mui i muki dil i misli: jopet e o n a n a n do! I in je partila, vratija se mir i dosada. I tek a su kolone krenule, in su magistralon p u t sjevare zabordiali gliseri, prikolice i motorini, fermala je kia, raaralo se more, zamodrilo se nebo, a jednome od oni ribari koji se uboja na kar p u n a otekla je ruka.

VAPAJ ZA RECIPROCITETOM
Moran nike re, p u k a bi da ne reen. Vi, fureti, turisti, koji dolazite doli na more, vi iz n a e unutranjosti i vi iz Njemake, Francuske, Ingleke, bez obzira na to oklen se spuate na more, p u n i ste primjedbi na n a raun. Puno van doli stvari s m e t a i uvik, uvik, jemate nito za kritikovat. I mi van ka domaini uvik, uvik dajemo za prav, p r e m d a bismo vas koji put i k vragu poslali. J e r nije, valjda, da vi uvik jemate prav a mi nikad? To van je tako, moja furetarijo, vi ostavjate doli pineze, pa i kad n i m a t e prav, mi van sve odobravamo, potvrdijemo i laskamo van kako ste fini, uljudni, pametni, iroki, ka judi od svita. A, bogami, ritki meu van su taki. Nemojte se vi, fureti, na me najidit jer sve a u van re, sve je to dobronamjerno, za vae dobro, isto ka a su dobronamjerne primjedbe i kritike koje vi sipjete na na raun. Kad mi odozdal dojdemo u v a a mista, u Zagreb, Beograd, u Pariz, u Minhen, isto troimo pineze, i te kako troimo. Mi van doli dajemo posteju, spizu i vino, sve skupa na d a n petnajst-esnajst ijad dinari, a k a d dojdemo gori u vas, o n d a s tima pinezima ne moremo ni posteju platit. A vi isto ronjate da je u n a s skupo i pitate kad e bit ribe, zato nima p r u t a .

I k a d mi dojdemo u vaa mista, u vae kue, pla amo, ne ronjamo i pokoravamo se vain pravilima igre. ekamo na semafor da se upali zeleno za pri s j e d n e bande ulice na drugu, ne pjujemo i ne piamo po vain ulican, ne bacijemo van po a rdinima k a r t u i vae; kad n a n dojde potriba, tremo u vae javne zahode, parkiramo tonobile na mista di n a n odredite; kad van dolazimo u k u u , u p r e m o u botun i za va stol sedemo uvik pristojno obueni. A ja ne bi reka da se vi isto tako ponaate u n a a mista, po naim kuan. Malo ste i preve komodni, slobodni, oprostite na besidi, ali i pomalo agresivni. J e m a m o mi po n a i m pjacetan i portiman svoje semafore, ali vi neete da ji vidite. Kad b a r b a Lovre u ladovini ispod svoje balature krpi mriu pa zaspe i glava mu klone, onda je isto k a d a je na semaforu sinjal da n i m a prolaza. A vi dojurite tonobilon, zatrumbetate, a b a r b a Lovre se prene i pripade. I da van tonobil b u d e u ladu, vi nae starce miete i tirate. Puno van je vanije da u ladu b u d e va tonobil nego n a b a r b a Lovre. I n a starac se kupi bez rii i polagano gre, nosi svoj bani sa kuinon a namisti se pod zidien na mulet. I to van je malo pa dajete svojoj dici b a l u n da se igradu po portu. I van je trideset-etrdeset godin, pa se opet grete igrat s dicom i p u c a t e balunon, a b r a n k a je mulet da sad sidi barba Lovre. I on b i d a n svaki as apon b a l u n doda i umire o straja da ga balunom ne privalite s bania. I meni dolazi da se itan bovanima u vas, da van dilin pesti, ali muin, trpin, jo bi se famija kod koje ste odsjeli dola s menon k a r a t da jon goste

vrian i tiran. A da znate kako bi vas slatko posla oklen ste i doli? Oprostite, nemojte se jidit, ali moran nastavit da n e puknen. Jemajte n a u m u d a s u nae primjedbe dobronamjerne ka i vae k a d n a s kudite. Puno, p u n o p u t i san se zaelija do u vas doma, dragi fureti, i ponaat se isto onako kako se vi ponaate u n a e kue. Tija bi vas vidit kakvu biste facu uinili k a d bi ja iz sobe oli iz banje izaa u s a m e m u d a n t e s trbujon v a n k a i seja za stol obidvat s vain enan i eran. Tako bi elija u same m u d a n t e sidit i jist u va tinel a voda sa m u d a n a t da se cidi po t a p e t u , po palketima. I dok jin, mrvice o spize p a d a d u mi po runjan n a prsima. Bi li vau gospoju afan uvatija? Volite biti slobo dni, komodni, p o n a a t se prirodno, ali d a k a k o ne u svoju, nego u moju kuu. Nita n i m a m kontra nudizma, ali jopet ne mora te svako misto koje van se svidi pritvarat u nudisti ku plau. U malome portu, omar do funtane na koju ene gredu po vodu, nikidan se goli kupaju etiri ovika. Kupaju se goli, sunaju se goli, mariraju goli, a kapitan Pere j i n iz broda vie: "Ej vi, jeste li n a a ili s t r a n a magarad?" I umalo da nije dolo do barufe. Vi spavate ujutro do devet uri, a mi se diemo u etiri i gremo dizat mrie i gremo u grad kupovat spizu i gremo u poje, i dok vi spavate, mi gremo na prste da vas ne probudimo. A u ponoa, u bot kad mi spavamo, vi ne grete na prste, vi pivate, vi viete, vi otvarate tranzistore...

I po podne kad mi gremo po u r e ubit oko, vi palite motore, grmite svojin gliserima, v a a dica bubaju n a n u vrata, igraju na vatalo po dvoru. A dok vi spavate, bidna n a a dica ni plakat ne smidu. Ni dica n a n nisu ravnopravna. A s a d nito ta se ne odnosi na domae, nego samo na strane turiste. Sto puti s a n vidija da k a d n a ovik ji on uvik ponudi stranca. A kad s t r a n a c ji, on nikad ne nudi naega. Meni je d a n a s veliki, posebni gut jist lipu, s k u p u spizu, gucat fete p r u t a , oboritu ribu, slakusariju, uinit pravu gozbu kad do mene fureti sididu. Ma ki dajen, p a s u dajen, ali nji vie ne nudin. J e d i n o ako je uz nji dite - onda ditetu sve dan. Prin s a n nudija svi, i svi bidu se maili, a kad oni jidu, m e n e nikad ponudili nisu. A t a je, strane, oli ti misli da smo mi u kolonijalnim odnosima? Na alost, ne mogu se drat p u n o g a reciprociteta jer njegovome ditetu u dat, on mome nee. Eto, mora san to re jer bi p u k a da nisan reka. Ali nemojte se uvridit, nemojte vazest za zlo, jer sve je bilo dobronamjerno. Isto ka a su dobronamjerne i vae primjedbe i kritike na n a r a u n . Mi smo van za nji ak i zahvalni, jer od vas uimo fine, svjetske manire. Ali nauite i vi bar koju sitnicu od n a s .

DEBELI RIBARI A MRAVO MORE

Upozna s a n nikidan Talijanca, novinara koji je dvi nedije litova u ribarsko misto a ribe se okusija nije. On i ena doli su Ticijanon', prispavali j e d n u no u Split i a u t o n se uputili p r e m a Dubrovniku. I s ceste vidili su ribarski porat p u n gajeti i motorini, mrii i parangali. Misto in se na prvi pogled svidilo, a i raunali su kako e svaki d a n jist friku ribu. Sve je bilo dobro, sve je bilo lipo, i judi i more i spiza i vino, ak je i pata-uta bila izvrsna, ali ribu niti vidili nisu. I jedino ta su se okusili iz m o r a to je a k a prilipak, koje je on s noiem ostruga sa sike. A jopet udi se Talijanac - svi u misto cili d a n govoridu o ribi, bacijedu mrie, krpidu ji, p e r e d u i jopet svakog s u m r a k a cila flota maloga porta izlazi u ribolov. Di sakriju tu ribu? a njon inidu? udi se moj kolega i nita ne razumi. Misli da je posridi koji misterij. Sigurno da on nije jedini furet koji tako misli. Sve bi bija dozna da se samo jedno jutro u s t a u etiri bota i u r u se vrimena eta po portu i doekiva ribare. Ti poetak d a n a - to je najlipja, najintresantnija, najsadrajnija u r a u svakome n a e m ribarskom mistu. A sva n a a m i s t a uz more d a n a s su ribarska. Sva su p u n a brodi i mri. I svi u misto do njanci jednega - svi su ribari. I likari i milicionari i umirovjeni direturi i oficiri, svi

j e m a d u gajete, motorine, parangale, ferale, p u s t e mrie i mriice. I svakoga s u m r a k a bacijedu se u more i svakoga svitanja vadidu se iz m o r a kilometri i kilometri mri. Nima centimetra mora uz kraj koji nije mriom pokriven. Mria do mrie, a dogodi se i mria na mriu. I u svitanje svi ti vajali nai ribari s mrian na provu b r o d a vraadu se u porat. I svi su jidni, infotani, neispavani, pogotovo oni koji sad m o r a d u trkat na posal. U kancelariju, u tvornicu, u ambulantu. I promislite, nije in drago da ji bilo ko doeka. Ne volidu doeke. A ja g u t a n odit od jednoga do drugoga i pitat: je li bog a providija? A mrie skupjene na provi p u n e su jeinac, bovani, kacamarini. I di koji pari, salpica i karpuni samo za izbost r u k u . I svi odreda odgovaradu: a evo j e m a za m a r e n d u . Interesantno je to da nikor ne ree j e m a za obid nego j e m a za marendu. A nima ni za m a k u najist. A make su pametne betije, tufale su se i vie se ne vrtidu po portima oko brodi i mri. Gren od broda do broda i svi mi isto govoru j e m a za m a r e n d u - i svima isto odgovaran - dobro je i to na ove gladne godine. Nijemci, Talijani, Francuzi, svi ti fureti, jo spavadu. Iscrpjeni od s u n c a i mora i naliveni sino vinon i rakijom u s t a t e oko osan-devet a dotle e mrie bit oiene, oprane i prostrte. Za obid jo pet nee bit ribe. Nikad nee bit ribe jer ne mo ti gostu p o n u d i t karpunia. a e recimo Nijemac, Ingle pa i Talijanac iz Rima, oli Milana init sa karpunion? Cila e j u s t a izbost, a d r a a e mu u grlo zapet. More se jo i udavit?

I dok se mrie istu i pripremaju za veeranji ribolov, teu uvik isti, uvik, uvik isti razgovori. I likar i milicionar i umirovjeni diretur i teak, svi ka papagalo ponavjadu: "Kako e bit ribe kad d a n a s svak lovi? Ovi nesriknji svit postaje sve vie sebian, ingordast. Ci lo edu more unitit! Oli je ovo more? Ve je sad lokva." Nije in drago kad jin se usprotivin: "Nije, judi, tako nego za ulovit ribu vaja malo guzicu smoit! Bogati da je bilo lovit ribu ispod svoje ponistre? Nikidan san ja bija s jednim mladin pravin ribaron. Bacija je mriu na osandeset metri dubine i dok je vadija rutava se, kukuja, slomija se, krv mu je iz dlanov ibala, ali u mrii su bila etiri jastoga, lipi zubatac i tri-etri karpine, ni j e d n a manja od dva kila. A a sad govorite?" Svi u m u k n u . Takve stvari nije in njanci drago sluat. Poslali bidu me u jedno misto ali ne s m i d u jer znadu da ne laen. Bogati, da je bilo lovit ribu u pliaku, i to na isto, da mria ne zapne? Okladija bi se da mi u Dalmaciju jemamo najvie na svitu metri mrie po glavi stanovnika. Koliko j e m a m o ribarskog pribora morali bismo daleko u p e r a t J a p a n c e . A ene nai ribari k a r a d u se sa svojim muima. "Od pustoga ribarskog alata ne mogu se m a k n i t po kui a ejna s a n malo ribe." J e m a m o najvie mri a jimo najmanje ribe po glavi stanovnika. I vicarci jidu vie ribe od n a s . A svi po cilu godinu lovimo. Nikidan s a n bija u Trst i vidija san na pekariji skue se prodaju 1200 liri kil. U n a s je kil jedanajst ijad.

Stari splitski ribari na vesla ili su do Visa, Bieva, do u a Neretve. D a n a s se moderni dalmatinski ribar vrti oko kue. Ribarstvo mu je hobi, igra, rekreacija ka i meni. I smeta mu i s u n c e i kia i bonaca i vali i nije mu se drago ni vajat ni moit ni potit ni trudit i ruke su mu bez uji, lie ka u inovnice. I on oe svaku no spavat d o m a na svoju posteju i najdrae mu je kad je k u a p u n a Njemic i on ji u j u t r u oko devet-deset uri vodi motorinon na p u s t u plau, i o n d a se Njemice k u p a d u gole i tredu za njin da mu svuedu m u d a n t i n e . J e m a p u s t e godine da ponavjamo uvik iznova kako po glavi stanovnika mi jimo najmanje ribe u Evropi. Siti smo jedino razvojni planova naega ribarstva. Jedino rentabilno i efikasno rienje bilo bi da angairamo dvi-tri stotine j a p a n s k i ribari. Oni jidu ka tii, dosta jin je davat na d a n pjati rii a r a d i d u po esnajest uri na dan. U Dalmaciji nisan ve godin vidija ribara koji piza manje od sto kili. I dok taki debeli, tusti ribar zavrne rukave i vee gae, viljasti J a p a n a c je ve mriu izvuka, oli parangal nadija. Sve s a n ovo iznija svome talijanskome kolegi da mu objasnim zato on u Dalmaciju nije ribe okusija, ali jopet on nita nije razumija. A oli je n a s lako razumit?

NOVE SLIKE I TIMUNZI

Veliki, uti, malo conkulasti misec, oko njega dva-tri t a n k a oblaia a tamo nidir doli, daleko, zguslo, zacrnilo i siva. Ve pet-est puti, kad o noi gren doma, uvik ta ista slika. Oko m e n e meka r a z b l u d n a miseina, a odozdol priti. Uvik pari ka da e nevera i uvik se sve ispia. Ali utin isto kako dolazi jesen. Evo d a n a s prvi p u t da nikoga n i s a n trevija v a n k a u kratke gae. Grubo je, p u n o je grubo vidit ozbiljno eljade u malene kratke gae. Virovali oni ne, ali ja n i k a d u ivotu nisan eta s ovikom u kratke gae. More mi bit najboji prijatej, je li dojde vanka u k r a t k e gae, ja ga kivajen, uteen. J o pri p u n o godin dolazin uveer doma, a govori mi j e d n a moja s t a r a teta: "Traija te j e d a n ovik, dva je p u t a dolazija." "Koji ovik?" "A a ja z n a n koji? Ovako je tvoji godin, ali j e m a bit malo lude." "Kako zna da je ludast?" " J e m a je, bome, kratke gae." Z n a n ja da o n a nije ba stoposto u pravu, j e m a svita u kratke gae koji i nije ba ludast, ali ne z n a n , ne z n a n o t k u d mi ta averzija prema k r a t k i n gaan.

Sad, istina, uvik i je grubo vidit. Oli je povie nji k u s trbuja, oli su ispod debele runjave noetine. Oli gori kratke gae a doli bive i postoli! I kad vidin po gradu ovika u take gae, naega ovika, nikad ne z n a n di on gre, di ujope more po i a u kratke gae misli. I to je j e d n a i n t e r e s a n t n a stvar da ovik iz Za greba jo i more do u Split u kratke gae, ali jo nikad nikor iz Splita nije doa u Zagreb u kratke gae. A b a bi jedan p u t tija i to provat. Do u Zagreb u kratke gae a doli bive zavrnit u kola. I sest lipo u G r a d s k u kavanu nogon priko noge. enske moredu odit i gole, oli tirat najveu mo du, n i t a mi kod nji ne smeta. A kod m u k i sve. Eto, ni mi drago vidit ni upicanjenoga ovika. Sa pet u vetit, kularina ga stiska, kripju mu jo izglancani postoli, ruke mu smetadu, a kad gre sest, onda p r o p u e to misto i izvadi udari pa ga lipo rastre. Ajme, ubija bi ga! A a mi je ovo? Sve mi vie stvari koje pri nisan ni obadava poinje smetat. Za svaku bi se malu kara. Sve gren nikako nervoatiji, sve grubje riu govorin. Asti gospu, a da to ne starin? Eto nikidan san iz sasvin nevinoga povoda svata jednoj bidnoj eni izgovorija. Gren priko jedne kalete da u na Pjacu, a odozgar blagoslovi me ti. Pa kako? Sve mi se razlilo po glavi. Pogledan na ponistru - iba. I ena na ponistru. Smije se. "To van je, jor, sria!" "Je obilata, m a j e nikako ritka." "Uvatija je, bidan, proliv."

"Asti boga, to van njanci nije ti, to je papagalo!" I di se n e u najidit? Ajde de, tia grdelina, verd u n u , faganelu i oprostija bi, ali papagalu? Ne mo gu vidit papagala! Nikad nita ne piva, samo j e d n u dvi beside ponavja. I ne razumi ni te dvi beside. A u zanje vrime ti papagali su po Splitu ulizli u veliku modu. P u n je grad papagali. Visidu na sva k u ponistru. Pri nije bilo u cili grad nego eter-pet papagali. I to veliki, ivi koluri koji njanci nisu mogli s t a t u ibu. I ti p r e d r a t n i papagali govorili su s a m o tali janski. Papagallo, che ora e? A d a n a s su papagali mali, stojidu uvik u ibu a s njima se govori rvaski. Morete vi, tioci, mislit a oete, ja j e s a n Rvat, ali ne volin rvaske papagale. I jo da visidu gori po ponistran i litadu mirni svit koji doli prolazi. Jidin se, p u n o se jidin, m o r a t u vazimjat k a l m a n t e . Stojin na a u t o b u s n u stanicu i ekam a u t u b u s . Projde deset autobusi, projdu svi autobusi a moga nima. Nikad n i m a onoga koji ja ekan. A mora je ve davno pro. iadu mali tonobili, vozidu i mladii i enskice i stari judi, i pasi se u tonobile vozidu, rasni p a s i koji p a m e t n o sididu i gledadu knoz ponistru. Interesantno kako pas uvati est, m o t od gospodara. Kako poznajen svoj svit, tono znan a mislidu, a govoridu k a d me iz tonobila vididu kako ekan na suncu, oli na kii, a u t o b u s . Isto ka da ji ujen. Vidi ovega diperaduna, njanci nije moga b o k u n a u t a kupit! Kako e kupit k a d je sve pofraja? I pas me krivo pogleda i samo a ne zalaje. I ja se jedva sustegnen da ne zavien: "Ajde, zalaji, kad more gospodar, mo i ti!"

Oli gren se dikod vanka kupat, oli lovit ribu. Ni ma vie pusti val, i di dojden da dojden, svud su kue, vile, dvorci, I ja se k u p a n isprid dotine vile, oli lovin i vidin gospodaru gre na ivce a mu se prid kuon vrtin. Z a b u b a vratima n e k a ujen. Trpi uru-dvi, a o n d a te dojde tirat. J e m a ji koji e i p a s a na te n a t u u l a t . Ali j e m a i fini judi koji e te pozvat u n u t r a na bie rin, oli na kafu. A kako s a n ja naopako uinjen, ja volin, p u n o me drae, kad me tiradu nego kad me u k u u zovedu. J e r k a d me kod zovu u n u t r a , uvik me u zanju pitaju: "A a i vi niste bokun kue zgradili?" I ja uvik reen: "A eto, moga san, ali s a n sve na enske i na konobare potroija. I blagoslovjeno sva ko oldo koje su mi oni izili!" I k a k o su to sve dobri judi, njima je aj a ja nim a n svoju vilu. Samo a jin suze ne dojdu na oi. A ja, eto, gutam kad me tiraju, kad se na me pasi u c k a d u . Onda tono znan di san. I virujte mi, nikad ja ne bi ni doa blizu njijovi vil kad bi zna da me needu potirati. Oni su meni jedino interesantni po tome a tiradu. Ajde, recite, a bi ja t a m o inija, kako bi se zabavija, k a d bi zna da me njanci tirat needu? A k a d me zovu u n u t r a , onda me samliju, rasplau, r a s t u u . I onda oni alidu mene, a ja nji.

SUSRETI POD NEVEROM

Zivan uz ponistru, lino se rastien, s l u a n kako mi kosti p u c k e t a d u . Vanka je jugo, jopet je jugo, bili more, tue est-sedam bofori. Pue ve dvajst d a n , vaja i zbija oblake i, kad ji skupi i stisne, o n d a se malo povue, ka da se sakrije iza k a n t u n a , dok se ne prospe kia i jo zanje kaplje prskadu, a ju go, sad odmoreno, friko, s novim forcan tre, leti, zavija, dimi... Dvajst d a n ve traje ta igra j u g a i kie. Slomilo bi to konja i j u n a k a , a di mene nee? Vilice me bolidu od zivanja, libar mi i s p a d a iz ruk. I tek kad mi je libar na pod, gledan korice i. vidin a itan. Sokrat, Platon, Aristotel... asti bo ga, jopet s a m poeja sve iz poetka. Sve isto, mo ga s a n i skraja, jopet bi na isto misto d o a i u iste trapule u p a d a . Kad je ovako nesriknje vrime o n d a je zaista svaka knjiga ista. Puin panjulet za panjuleton. Mislin: ko je pametniji? Sokrat, oli Aristotel? Sokrat je mirno ispija otrov, a Aristotel, k a d mu je postalo gusto, u t e k a je. Sve je to isto. Oba su m u d r a . Moga bi i ja popit svoj konjak i ostat doma, a moga bi i ute vanka. "Razlinija si se," ronja mi ena. "ini malo enatiku!" "Vie s a n ti d a n a s raspoloen za akrobatiku." "Ne mogu te gledat tako inkantonoga. Barenko pii!"

A v a n k a raste jugo. Tlak se svaki as minja, gre gori i doli. Svit leva-leva umire od infarkta. udno je ovo gnjilo vrime! I ovik udno reagira. Svata mo oekivat, cilu skalu: od nervoitadi do totalne apatinosti. Eto, nikor nije vazeja u obzir da su se ono nikidan na utakmici Zvizda-Ajduk do godili neredi po ovakome gnjilome vrimenu. I nikor na plac nije zna a ini. Falivali su najpri suci. Pri znavali su neregularne, a ponitavale prave gole. Igrai su mogli komodno odigrat u t a k m i c u i bez b a l u n a jerbo za tu se ne triba balun. I publika je falila to je kupila ulaznice jer za pobit se m e u sobom ne tribadu biljeti, to se more init i vanka placa. I posli te velike nervoitadi i eksplozije nereda dolazi do totalne apatinosti. Dvajst d a n tue bofore bez pristanka. Dimi more, crnidu se oblaci. Dvajst d a n stoji mi s p r e m n a torba sa t u n j a n i ekon, a n i m a njanci n a d e da e se ovo vrime smirit. Evo sad, dok pien, sve je okolo za crnilo, gromi p u c a d u i t u u i, koje s a n srie, jo e mi koji i u makinjeti udrit. Straj me, judi, pisat i moran prikinit dok ova nevera ne projde. Uini s a n ir po gradu i nisam je vidija. J e m a bit partila. A bila je p u n o smina. Ka da je uinija paticer od mlika, laga, marcipana. B a je bila ta ka da bi je ovik izija od dragosti. Trevi s a n je prvi p u t prikjuer k a d je iz otela 'Marjan' odila na Rivu. in san je ugleda osta s a n na misto. Nasmija s a n se i razblaija. Roba blizu pedeset godin, kratka, batasta, a debele noice, gae trekvarti. Po njoj pusti koluri, kadene, braoleti, a na glavi bila g u m e n a kapica o banja. Stisnute male modre oice koje se uvik smiju.

utila je da me drago a s a n je trevija, vidila je da gutan, pa je i njoj bilo dago. Nasmijala se i ona i odleprala ka leptirica, a ja s a n je pogledon pratija dok s a n god moga. J u e r s a n je trevija jopet na isto misto, u istu u r u . Nju p u t t u d a vodi iz otela, m e n e iz kue. Bila je s druge strane trotoara, ali omar me pripoznala, na smijala se, m a n i l a mi rukon i zavikala: "Helou!" "Helou", odgovorija san veselo p u n dragosti, mavaju s obje r u k e . Danas nije dola. Partila je... Nikako s a m se rastuija, fali mi. Unila mi je ova dva j u t r a niku finu promjenu i guta san, b a s a n je guta vidit. Z n a n : da je ijadu godin ovuda prola zila, nikad ne bi s njon progovorija. Ja njanci ne z n a n ingleki, ali meni je bilo dosta da je vidin, da mi m a n e r u k o n , da zavie helou i cili s a n d a n bija dobre voje. Prolazidu i druge furete i mlade i lipe, ali sve to nije ono a te razblai i zanese. O n a je sva bila slatki, smini, dragi paticerski ki, oli pu pa koja zna m a v a t i vikat helou. eka s a n je prid otelon po u r e da projde i razgo vara san s j e d n i m prijatejen o balunu. Ali mislija s a n na nju, n i m a je, partila je, nikad je vie neu vidit. Mimo n a s projde j e d a n eneral. Projde pa stane, okrene se i gleda me. a s n a ri: pravi ene ral u m o n t u r u , jer da nije u m o n t u r u , kako bi zna da je to eneral? Malo s a n se usprenija. Asti boga, a me miri? Glasno s a n govorija, more bit da me i u t e k l a koja gruba ri, da n i s a n zabetima? Svata je mogue, jer o b a l u n u s a n govorija. I evo: on stoji i jo me miri. Analizira me od postoli do vlas. Di se neu uzdrat?

Asti m i a u b u n b a k u , a a je sad? Ma n i t a mu se n i s a m moga zamirit. Nikad n i s a n bija u soldate, nikad njanci jedan tir n i s a n iz p u k e opalija i k a d su bile fjere, kad su moji prijatelji pucali po stre ljani, ja s a n se ita b a l u n i m a u vae. Ajme: gre eneral dreto na me! Izbezumija s a n se! Da ne misli kako s a n kiva vojsku? J e m a n ja d o m a knjiicu: stalno nesposoban. Mogu je po donit, evo ovod bli zu stojin. Doa mi je sasvim blizu. S a m o mu c r n i brk vidin. "Ma jesi li ti to?" "Je, j e s a n , razumen, drue enerale!" Ne z n a n ja kako triba sa eneralima razgovarat, triba li alutirat. Udrija s a n petu o p e t u i njut s a n malo uvatija i pa s a n deboto. "A z n a li ti mene?" "Ne z n a n , drue enerale." "Ma je li mogue, oli s a n se tako prominija? A u skulu s m o s k u p a ili, maturirali zajedno, na m o j u si smokvu dolazija..." "Asti gospu," odanija s a n i opustija se ka da me reka voljno. "a a m a r ne govori? a me p r i p a d a ? Je li mi moglo srce p u k n i t ? " Tridesetak ga godin nisan vidija i k a d ga boje p o gledan n i t a se nije prominija. I govori ka i ja. "a ini prid otelon, oli koga eka?" "Je, e k a n jednu furetu!" "Oli jo vata strankinje?" "Bome, i to mi uliza u posal." "Uvik si isti, nikad se nee opametit." I tako: eka san moju p u p u da mi zavie h e l o u a doeka enerala. Nevera je prola, ali jopet jugo forcaje. Ovo gremo u j e s e n .

SVE SAMO KRAJI I KRAJICE

J e d n a moja pokojna teta, o n a ista koju ja ee spomenen, obiavala je govorit: n i s a n gladna, ni an ni edna, j e m a n da le, a n i t a me ne boli. I a meni fali? Njanci se s krajicon ne bi prominila. I meni je, judi, lipo ka mojoj teti. A kome s a d u Dalmaciju, bar u ovome dilu uz more, ni lipo? I ne spominjen se vie kad san uz more zanji p u t trevija diperano, nesritno ejade. Vrtin se svuda, ulizan u kue, u konobe i svuda boje nego u otelima: banji, ploice, nove mobilje, po dva-tri friidera, televizora, koltrine, tapeti, a doli u konobi bave, demejani, bilo, crno, proek, rakija, a pruti p u n i plisni visidu sa crni gred. A prid svakon drugon konobon parkiran tonobil i do njega u kolonu vezan motorin. A ba sad, evo u ovi sad s t a u n je najlipje. J e m a i grozja i smokav, a vrimena su lipa, fureti nima. I vi ne znate ujope kako i koliko je to sad lipo. Koji su sad vonji, koji su sad koluri. Sad se gre u male porte i omar tot u porat, oli uz prvo alo, baci dva p u t a mriicu g a v u n a r u i srebreni gavuni koliko oe. Omar se na alo loi oganj i svak ko eli more se mait. I sidi se tot na alo, a ene iz konob nosidu b u k a r e . Virujte mi, i more se popravilo. J e m a , judi. ribe! Jema! Nikadan zoven ribara prijateja da gremo bacit parangal.

"A ko e dat srdel za nadit?" "Ne boj se, kume, donija san." "Ajdemo ako jema pacjence naekat!" Nadija s a n srdele na trista udic, bacili parangal u konal i u zoru izvukli dvadesetak kili ra i moli. Nudin okolo ko e rae, ko e moli, mislin pobit edu se a nikor nee, svi glavu okriu i bacin jed noga mola maki, i ona ga povonja i ostavi. I di je n e udrit bovanon? U te male porte ne dolazidu nikad novine, n i m a tranzistori, televiziju nikor ne gleda i n i t a ne zna, nita ne uje, ka da si na kraj svita i n a k o n dva d a n a dojde u Split i ostane - paf! Govori ena: "A a je?" "Kako a je? A kad su to svrgli Hajla Selasja?" Donija s a n doma dva najvea mola, u dva-tri kila, i ujen enu u kuini kako ronja. Cilu da s a n jon k u u usmrdija od frikine, ka da je ova pekarija. I o n d a se mi dvoje razgovaramo kako se ovo narod razlinija, kako se sve uzobistilo. a e vie kad smo dali, koliko ono, miljun oli dva miljuna dolori za oiene liajake. Sramota j e d n a ! a ne moremo vie ni linjake istit nego triba da n a n dojdu na gotovo, oieni. Ajme frajunskoga, linoga naroda! I daje mi da jon oistin malo faoleti dok o n a spremi k u u . I ja vazmen no i istin faolete. Okinen, kako me nauila, malo j e d a n malo drugi kraj i ako je fila - potegnem tu filu. I istin tako, istin. "Asti boga, a koliko si ovo kupila, dvista kili, ko e ovo sve prodrit?" "Ma a dvista kili. J u t o je to po kila!" "Pa ovako jema u po kila?"

"Oli ti je ve dojadilo?" "Ma, je li, p i t a n je, a su to linjaci? Je li to ono a vjeverica gloje?" "Ne zna a su linjaci." "Ne znan, k a k o u znat, j e s u li to oriji?" "Oli nisi n i k a d vidija ikolatu s linjacima?" "A, to je to! Ma a dva miljuna uvozidu ti linjak za vjeverice i paticere? A nisu, nesriknjaci, mogli uvozit dva miljuna dolora oieni faoleti, nego mene inidu ovod da se zafrkajen. Ajme, a mi ovo gre na ivce! En ti sve vjeverice i sve paticere na svitu! Ajme a je ovo grubo istit faolet! Evo kakvi san, da j e m a n sad miljun dolori, cili bi miljun da za ne istit." "Ola, koja si ti tufajica?" "A a mogu, ubij me, samo me nemoj init patit!" "A drago ti je papat?" "Papat ou, a istit, bogami, neu." "A ko o n d a j e m a to istit?" "Oni igov je to posal!" Najidija s a n se, itnija sve faolete, skupija sa i ia lipo obidvat u Belvija. I kad s a n se nabuba, pita s a n kamarjera: "A j e m a te li torte s linjacima?" J i s t u sve uvozno, sve oieno, a svoj dil n e u istit. Volin i ne jist, nego istit. Mi i med uvozimo, a ona, kakva je, o n a bi me i moj dil m e d a inila proizvest. Ka da s a n ja ela! Sve se ovo u n a s razlinilo, uzobistilo, pokvarilo. P u n a n a n je Dalmacija kraji i krajic. S a m o se misli na gute i godimente, na goluzarije, na lue i morbine. J o , n e r a d a ! Na ivce mi gredu! Svi mi pomalo poinjemo sliit na jednoga naeg ovika koji je u a govorit:

"Nije da sam ja lin! Ma kakvi? Vajal s a n ja, ali ni an za svaki posal. A j e m a puno stvari a me drago radit. P u n o je radnji meni po voji. Evo, na primjer, nisan lin ni za jist, ni za pit. Ja bi i putova, ja bi odija u kino i u kazalite, nisan lin ni za igrat na karte. I ni mi teko propatit no i drago mi je igrat na balote i na ribe odit i nisan lin po p u k o n u lov. A, eto, mogu a i proitat i vodit diskusije i jo jema ijadu posli koje bi ja radija. Ali n i s a n b a za svaki posal. Dopustite da jema pasli koji ni meni nisu dragi."

LIPO SE U TIA PRITVORIT

Morete zamislit kako n a n je kad mi se evo trei d a n iz kue ne mili iza. Di u, kud u, a u? Tri d a n a nisan v a n k a noson provirija, samo se vrtin po kui ka s t a r a uvita. Eto, tako s a n d i p e r a n da bi lako moga skoknit i do Zagreba, samo za u t e iz ove jesenske dosade, vlage, fanga, umidece. Kad je gruba, jo, a je t u n a jesen u Dalimaciji! A nikad jo ovake rugobe, ovake nevoje i tuge od jeseni. Ovo nije jesen, nije uope tadun, ovo govno od jeseni. Ustalilo se sad nikako jugo, pa laje, za vija, dere - smiri se tek da pusti kiu. I esnajst puti na dan, ve misec, d a n a , kia p a d a i jo uvik siva, grmi, a jedina je promina, jedina novost da sad kiu k a d i k a d prati magla i krupa. Usrid d a n a ka da je no, pa lanterne goridu da vapori vididu ulist u porat. Evo jopet k r u p a . Tue ka iz mitraljeza. Bidni tii vanka, koliko e ji pobit? J e s a n li ja to promislija na tie? Aj a, nita mi to nije drago! Uvik dosad kad bi t u k l a k r u p a promislija bi na vinograde, na grozje. Kurbanjska k r u p a sve e iscipat; a e bidan narod lokat. A sad su mi pali tii na pamet! J e s a n li se ovo popravija, oli pokvarija? Sluan meteoroloke izvjetaje i bogajen. Svaki d a n priko Dalmacije prolazi neki front ladnoga zraka i gre p u t istoka, ali t a m o je tepli zrak formira

barijere, barikade i ladni front se ne more probit, odrebatije se a vraa nazad. A dokle e se to vraat? Dosad bi u n a s jugo, oli b u r a trajali najee tri d a n a . Kadikad znalo bi se nevrime protegnit i na o s a n dan. Ali ovo je ve priko misec da l a d n a fronta odrebatije od ti tamo tepli bunkeri. I sad i tan da u Moskvu krepajedu od vruine, da je t a m o pravo pravcato lito. A sad bi, po pravu, tamo m o r a p a d a t snig. A a je sad? Oemo li se minjat: da mi njima ajemo na litnji pribor, m u d a n t i n e , strijae, s u n c o b r a n e , a oni ubare i saonice. Ola, koja krupa cipa! Ovo, bi, da te uvati, ubilo i ovika. Sve e tie pobiti. Bidni tii. Bit e i krepani lastavic. Iznenadila i je, govoridu, zima, pa se nisu na vrime povukle. Sad ji, i tan, u F r a n c u s k u masovno pribacijedu na jug reoplanima. Koliko s a n tuf svega, doilazi mi ideja da se i ja javin da me pribacidu s jednim jaton. Sad znan, sad s a n se sitija zato s a n se raspiva o tiima. Kako neu k a d je sad t a u n o oelande. A Split v a n je najstariji i najvei oelandurski centar u zemji. Ritko je i na Splianina koji b a r u mladosti nije odija u tie i igra na balun. Za onega koji oe ivit u Split veliki je hendikep ne razumit se u ta dva porta. I veliki oelandur, to je isto ka bit veliki likar, veliki umjetnik - to donosi popularnost, ugled i za njin ostaju legende. Ba niki d a n slua s a n na Rivu diskusiju jedne klape oelanduri. A njijove diskusije uvik, uvik sa mo se vrtidu, o pismi, notan, koroni, varijacijan,

magnetofoniman, garavanju, kolovanju mladi. Nima za nji drugi temi ni problemi. I n i m a te rtve koju za pivanje needu podnit. Da bi uli pravega pivaa, svaki e od nji uinit i pet stotin kilometri ka od ale. A isplati ji se sluat, mislin, te oelandure: "Jo, da ste ga juer sluali, raskrabili biste se! Ajme, judi, a je to bilo? Najpri je ia po n o t e gori, pa onda cilu n o t u i sta je na koronu pa raspalija! Nisi ga moga sluat to je bilo za poludit." "A ne govori da ti je u zanju gara? Ne bi pivaa koji pjev svri sa zja zja." "Nemoj mi to govorit, jerbo to je bilo a zanju o eine. Vie nije zna a e i morete li vi zamislit da se od eine bacija na kinu, diga gori noge i onda tako, lee, jo botu raspalija. Parilo je da e puknit, da e se raspast i iba i grdelin." I onda nastaje smij, karanje, svak imitira svoga tia i svaki se u tia pritvori. I parilo je da se to na Rivu spustio j a t o grdelini pa onda doletidu vrduni, faganeli, lugarini, frzelini. I sve zvoni: lilililili, cicici, cjacja... cja lili li, ciblin... ciblin gi, gigigi... gi... gi.... J e m a pivai od sto-dvista ijad dinari, a j e d a n tiar s marjanski skal jema grdelima za kojega mu na r u k u dajedu po miljuna, a on ni ut. Govori da ga ne bi prominija njanci da mu d a d u za nj Miu Kovaa i Arsena Dedia s k u p a . A ko zna koliko bi onda d a n a s vridija j e d a n gr delin lipa kakvi je jo pri nikoliko godin bilo po Marjanu. J e d a n ofer nikidan je uja jednoga tamo iza Dubrovnika i omar se s p r e m a ekspedicija koja e sa dva tonobila po ut toga pivaa. Ako ga ne

uvatidu, snimit edu mu pivanje na magnetofonsku vrpcu i onda edu na to uit mlace. J e m a i taki tii koji su roeni pedagozi, uiteji, ma ke uitelja - profeuri - pecijalisti za odgoj mladi narataji. I takvog vajaloga profeura svaki bi afita b a r na misec dan, i da njegov gospodar ni j u b o m o r a n , moga bi ga vodit okolo na lekcije i zaradija bi na nj vie pinez nego a, za ure repeticjuna vatadu pravi profeuri. A da van je vidit muzike skule, institute i klinike za tie. Magnetofoni s arijan najboji pivai uvik se vrtidu, tot su i kamarete sa zrcalima, a kad piva vidi sebe u zrcalo, misli da mu oni drugi odgovara, pa se ei da ga upera. A u tije klinike inidu se operacjuni probijedu se iri, propiijedu dijete i dekoti i z n a d u se init i vetiti od b u n b a k a za tia koja izgubi perje. A ako se, ne daj boe, javi, bolest m e u tiima, to se o m a r tuedu befeli i zovu telefoni u F r a n c u s k u , u J a p a n , u Ameriku a kapitani, makinjiti, notromi - a u zanje godine - i piloti i tuardese nosidu sve dekote iz cilog svita. J e d n o je vrime parilo da e ova tradicionalna splitska skula izumrit jer se mladost infetala s dru gim hobijima, ali se sad jopet masovno vraa da nastavi oelandursku slavu grada. Tonobilima se sad putuje u tie u Liku, u Bosnu. A j e m a n a e g a svita, sa slubon u unutranjosti, ak oficiri i rukovodioci, koje su s ibama i boketima viali i oko Beograda, Jubjane, Skopja. Znate da me za nji malo straj! a e bit ako ta mo u kafanu, oli u kancelariju, pomedu imitirati

svoga najbojega tia, pa se raspivadu lilili, cjaja, ciblin, gigigi... More ko mislit da jin je skopjalo i trkat po li kara. Kia jo pada. Di u, a u? Najboje da i ja imitiran tia, i to ne grdelina nego s t a r u nervoastu uvitu.

SKUPI ARTER NA DRUGI SVIT

Seja s a n uz kafu, malo poinut, odmorit se, slu at lipa karanja o b a l u n u , kad eto da me trai je d a n ovik. in s a n mu vidija crni fior u patelu o jakete, omar mi ni bilo drago. Sija je kraj m e n e i poeja mi se j a d a t : "Umrla me nikidan mater, mala, s k r o m n a starica koja je tijo, neprimjetno ivila i tako i umrla. Tako san je tija i saranit: najskromnije, najneprimjetnije, bez oneti, cvia, pompe, ceremonijala. Bez svita, bez p o p a i muzike. I gren ja u pogrebno poduzee, govorin a bi tija i pitan koliko e zapast." "Pa tako, oko trista pedest ijad!" govori mi ino vnik. "Trista pedeset ijad? Ma ekajte, ne mislin je balsamirat, ne mislin je stavit u specijalne friide re da bi mogla oivit do pesto godin. Tija bi najskro mniji sprovod." "Kud ete skromnije od trista pedeset ijad?" "Ma jeste li ludi, to su deboto moje dvi misene plae. I a ja moran dva miseca radit za j e d a n naj obiniji, najsiromaniji ukop." "E moj jor, sve van je d a n a s skupo. Najciniji, najgori kasil koji van ne mogu priporuit jerbo to je za rtve u nesrean, dakle kaeta j e d n a - etrdeset ijad. Obini kasil van je devedeset."

Da ne duin, evo van ovod ila lista a s a n sve platija: Kasil - devet deset ijad. Brokve u kasil napose se plaa - pet dinari. Plastina vria u koju su, bidnu moju staru stavili - petnajst ijad. A sa petnajest ijad mogla se pokrit cila Riva. Oli j e m a koja specijalna plastika samo za mrce, nepoderiva da se ne bi o noi dizali. Ajmo daje! Kuinet za ispod glave - deset ijad. Pokrov - petnajest ijad. Znate li vi koji je to pokrov?" "a je to pokrov? Oli to nije dil kasila." "Tonobil do mrtvanice dvanajst ijad i nosai jo osan. Sve s k u p a dvajst. Atroke taksi usluge. A vidite ovu stavku. Judi, to ni za virovat. Rasvita u mrtvanici eter ijad. J e d n u no bila je na plou i eter ijad letrike. Pari mi se da su bili u n u t r a jo dvoje. I a su u n u t r a kuvali, pekli, kupali se, umpreavali, a su sve ta tri mrca tu no inila da su 12 ijad letrike potroili? A moja b i d n a s t a r a s a m a eter ijade. Za j a m u iskopat trideset ijad. eter pet lopati meke zemlje trideset ijad. Ja bi na d a n iskopa toko jami da bi p o s t a miljuner. Mogu li ja po tamo k o p a t ? Kopat u za po cine, za treinu. Naponose sprovod, ne zna koji to sprovod dvajst i pet ijad, pa niki vjenii, j e m a bit da je to ono b o k u n mirte i dva garifula na kasil - trideset ijad. A za dvista dinari sad j e m a cili buket gariful. I s a d se, evo raunajte, skupilo trista pedest, trista ezdeset ijad." "Fali vam ovod samo telefon." "Kako telefon?" - udi se ovik. "Mogli su m e k n i t jo da je cilu cilcatu n a okolo telefonirala, zvala sve do svetoga Petra i u d r i jo pedeset ijad za telefonske razgovore."

a je ovo dolo, cile dvi kompletne misene pla e, i to prosjene a ne niske, za saranit jednog siromaja? Ne isplati se vie ni umrit. Evo sad oteli A-kategorije dajedu za deset ijad na d a n sobu, grijanje, bazen, tri obroka, sve deset ijad na d a n . Je li, bidna, mogla priko misec d a n a litovat za te pineze. Mogla je po u Veneciju, mogla je po na vija u paniju. Omar s a n zapovidi eni: "Pazi, u m r e n li ja pri tebe, Smista vazmi trista pedeset ijad i ajde na Bled, u Rim, u Pariz, dikok oe. Samo javi pogrebnom poduzeu: ti i ti lei mrtav u svome s t a n u . I bii! Morat edu me zakopat ako ne iz drugi razloga onda radi higijene. S a n i t a r n a inpekcija e jin zapovidit: morate ga zakopat. A ako ti u m r e prva, uinit u ti najraskoniji, najvei sprovod od priko miljun dinari. Naruit u najbolji kasil, nepoderivi, nepromoivi petnajst ijad godin da traje. Naruit u sve rusule, muike, pope i o n d a u jin kad dojde r a u n udrit u lakat. oldi n i m a m , sad me utirajte u prun. I tako mi n i m a ko kuvat i morat ete me ranit. Utirat u jin brokve za sve brokve koje su zaavlali u kasile." I to je lipo, ako odbijemo plaat, morat e n a s sve stavit u friidere i tako emo ekat odmrzavanje, oli sudnji dan. Ola, koji e to bit juri kad se b u d u ule t r u m bete? A mogle bidu one plastine vrie bit slabije, cinije, tanje da je lagje iz nji skoit. I pokrov ne triba zaavlavat da ga je lake odvalit. Mogla bi bit i j a m a plia, od ijad a ne od trideset, da je lake skoknit vanka na ariju. Ne triba b a da sve usluge b u d u tako solidne, vrste, prvoklasne ka a su sad. Ba s a n i ja t u k a c ! udin se kako more bit cinija turistika p a r t e n c a u Pariz, oli u paniju,

nego j e d a n mali pogreb. Naravski da more jer di je F r a n c u s k a di je panija a di je drugi svit. Ja mislin da je vija na drugi svit tri p u t a dui i sigurno se r a u n a i arter do t a m o . Nima, judi, druge: ajmo svi kolektivno u trajk!

U MALOME PORTU DOK BURA ZVIDE

Kad s a n umoran, svega tuf, devan, porak, p u n smoga i benzina, rapava grla i suvi just, onda se gren istit i liit u jedan mali porat. Isto ka a stari ruzinavi vapor gre u kver na reparaturu. I bar jedan p u t na misec dolazin ovamo obnovit klau. A spominjen se, ka sad da je bilo, k a d me po kojni otac prvi p u t simo doveja. A prolo je otad etrdesetak godin. Doli smo iz Splita gajeton, i to bez motora. Malo na jidra, malo na vesla. I tako trideset miji. Pamtin a smo sve na b r o d u jili i ka da vidin crveni korcani pot iz kojega smo vino pili. Bacili smo prid veer parangale i o n d a ulizli u mali p o r a t ekat zoru. Spava s a n pod provu, zima je bila i trbuj me bolija i plaka s a n da me d o m a vodu. J u d i iz prve kue na alu doli su n a s zvat da se dojdemo malo steplit oko komina. Zaspa san na jednome b a n k u sluaju prie iz rata. Ka rpati, Pijava, jurii, kaluni, bajunete, ordenji i dekoracjuni! Poinjen sliit na jednoga staroga metra, koji je klapu odveja u selo u kome je slubova. "Odvest u vas", gavori jin, "u moga prijateja u pnika d o n Duje, vidit ete koje on vino jema." Ali u selo nikor ne z n a don Duju. "Kako ne znate, bija je upnik p u s t e godine." "Ali k a d je to bilo?" "A pri pedesetak godin!"

Tako i meni utee, pa pitan za starce koji, da su ivi, jemali bi blizu dvista godin. Lipo je u malome portu, sve je lipo, uvik je lipo. Menije ovud i grubo vrime lipo vrime. Evo je, ba je pa mrak i b u r a je zazvidjala, stu d e n ipje. S vrja muleta lovi s a n bukve, b u r a mi je tunju mrsila i jidija san se, betima i smrza. Tren prema ognju koji plamca u maloj kuici na alu di se rakija pee. Zapravo to i nije k u a nego p i j a zagraena zidon. Na prvi pogled pari pakal. Gori oganj pod crnin kazanon, judi s vilan bodu gomile smrdljivoga dropa i dimi, smrdi ti drop, judi vitlaju vilan, u odsjaju ognja sjene in pleu po crnima zidima. Hrabrosti triba da bi se u n u t r a ulizlo. Po se sela skupilo u n u t r a , zbilo se po gredan i kaetan; da se steplin dajedu mi vrile rakije iz pota. Oganj je priv u k a i patrolu milicije i nji se n u d i ali oni su, bidni, na dunosti, ne smidu niti kapi, al jedan kumplir iz luga, to m o r e d u , vrili kumplir koji pari prste. Ri bari su istegli mriu i omar se gavuni bacijedu na eravu, dica t r u po kruv i vino. U malom p o r t u vatra je jedina zabava. Nima ovod bali, kinematografi, oteli, njanci otarij, ali in se uge vatra, stvara se cili teatar. Mlaji raspravjadu o balunu, stari notromo da vi jednoga milicionera oceanskin fjaban i vodi ga po svitu iz luke u luku, ratnici kaiju r a n e i pri aju svoja j u n a k a dila, a brine ene riavadu tu ristiku problematiku. "Kako e ti, sestro moja, z n a t koliko e vaban naplaivat p a n s i o n idueg lita? A vabe ve piu." J e d n a mi donese i pismo koje je jutros primila. U tim malim portima, uz vatru, svakaka su u d a

mogua. Eto, i ja koji ne znan ni rii njemaki pre veden eni pismo i o n a me kori. "Eto, kakva si linina, ni pismo mi ne bi preveja? I to te teko?" "Nije eno boija, nego ne znan." "Kako ne zna, k a d si sve do rii diga?" Sve je u malom portu lipo, a najlipe od svega su konobe. Cili bi libar bija malo da se sve nabroji, sve a se more n a u jednoj ovakoj konobi. Zapravo to i nisu vie samo konobe nego i maga zini za teake i ribarske potribe i majstorske radi onice za sve zanate. Sve su u njima izmialo: bave, demejane, ka menice za uje, mrie, parangali, tikve, jarpe, k u m pliri i suvi smokav, polivae, samari, motike, m a klini, jidra, vesla, jarboli, ferali, parafangi i gume od tonobili; s gred visu k a t r a d i n a i pruti, a po zidima su gumene gondule i mali plastini motorini a ji vabe ostavjadu da ji ne vuedu svakoga lita gori-doli. A prostor najblie vratima, di j e m a najvie svitla, pritvoren je u drvodjelsko-mehaniarsko-pitursku radionicu. Puste kancije, banci sa kafetinima, kavaleti, daske, stoli, pile, egaci, avli, brokve, mlati, planje, pineli, vai piture, cili sjajni u kou uvezani kompleti mehaniarskog alata iz vedske, iz Njemake, rastavjeni motori, grede, daice, vi de, avli, francuski kjui, svrdla, lamarini Po dvista-trista godin ove se konobe uvik punidu, moderniziradu, a nikad se n i t a iz njih ne bacije. J o e u njima u koji k a n t u n n a stari gnjili o p a n a k i od pantagani izideni m o r n a r s k i kapot ko ji je nosija pradida sadanjeg vlasnika kad je sluija u Polu marinu.

I kad v a n k a zazvie b u r a oli p a d a kia u t i r a se u n u t r a u k o n o b u i stoji u r e i ure i uvik j e m a a vidit i a ut. I toliko tega nauit. Otac doli radi parangal a povrj njega u kuinu mali ui i uje ga se kako na glas buba. Zove ga otac da mu dojde pomo. "Ne mogu, u i n istoriju," vie mali. "Vrag odnija tebe, profeura ti i istoriju! Ja san na k u r s cilu istoriju u sedan d a n nauija." I sad se stari obraa meni. "Evo i tebe u nauit! Najpri ti je bija Egipat i faraoni. I nji su detrigali Rimjani. Onda su doli divji narodi i stari Slaveni koji jedini nisu bili divji nego su pili medovinu i disali na tricu ispod mo ra da ji d u m a n i n ne vidi. O n d a je gori d o a Ka rlo Veliki, doli Frane Josip. U Njemaku Marks i Engels i u n a s partizani. Je li tako?" "Bome! Ne more drugovaije!" "Znan ti ja, k u m e , i geografiju, oni pet est visoki planin i tri-eter rike - Olgu, Nilu i Micicipi i bog te blagoslovija." "Ostavi libre," vie on malome, "doli dojdi, p a r a n gal emo bacit!" A ene se dogovaradu da e s u t r a ugat oganj i frigat fritule. A meni edu donit snop pisan da jin s njemakoga, francuskog, talijanskog i inglekoga dignen na rvaski. Ou, zato neu kad sve znan, mogu van prinit i s kinekoga na rvaski. Sve znan, isto ka moj prijatej istoriju i geografiju.

OPROSTITE AKO NIJE BILO BA SVE PO PROTOKOLU

Na svitu tega nima! Nita pod k a p o n nebeskon nije lipje, finije, velianstvenije od fete u malome mistu. I to one sveane fete kad ugledni gosti do lazidu. I ta je misto manje a gosti - vei, to je k u n fujon ei. Misto se zove Pisak. Pitate li kojega m i t a n i n a koliko ti mali porat jema stanovnika, on se zamisli, u mislima gre po k u a n i po imenima ji nabraja. Dakle, ne triba ga nita ni pitat. I n i k a d a n u ti mali porat malo je falilo da n i s a n u m r a od lipote i uzbuenja. Puno visoki gosti ne bi ni smili dolazit u t a k a m a l a mista jerbo uzbuenje tako r a s t e da jude s a m o a ne pome kolpavat. Pravi novinari su omar javili svojiman redakcijan koje sve od gostiju doa, i na televiziju se to vidilo, a m e n e je isto straj sad ta sva imena spomenit. Znate, ja cili ivot dolazin u ti mali porat pa se sma t r a n i p o n a a n ka j e d a n od njegovi miani. Ceremonijal proslave otvaranja pravoga vodovo da poeja se razraivat i tudirat in se vodovod poeja gradit. J o ovu zimu, uz komin, dok smo ga vune pekli i vino pili, ja s a n uestvova u diskusiji u vezi s proslavon, ideje s a n dava pa ako nikidan ni je bilo sve u redu, ako je dikod zakripja protokol, neka sve pade na moju glavu, evo mene, drugovi o prvi feral obisite. Falili su, na primjer, slavoluk i t r a n p a r e n t i s borbenin parolan i priznajen - kriv

san, jer san predlaga tako estoke parole da su mi Slavko i Ante zatvarali j u s t a da me ko ne bi uja. Uz komin i b u k a r u nima hrabrijega ovika, uz komin boga se ne bojin. I evo n a s u predveerje velikoga dana. Pere se i mete porat, ak se i alo isti i ispod izvueni brodi na alo metlon se prolazi. Sinija je porat, vonja od istoe. Slavo aje sina Milana i mene da gremo leuton ta mo izad grobja da pokupimo onu staru latu, kartuine, kavadefere i pakere, da sve to u dva-tri p u t a u leut ukrcamo i u more, daje od kraja iskrenemo. Neu! Bogati, da se na ruzinavu latu u b o d e n ? Da t e t a n u s uvatin? Ne triba to istit, nee ji vrag tamo nosit! Glavno je da ovod u portu bude sve i sto i u redu. Mali Milan slua i ronja. Pali motor leuta i govori: "Sad biste sve tili u jedan d a n uredit, a di ste bili cilu godinu?" Na ponistre i balkone pune cvia, obiadu se bandire, tapeti, vlake torbe. Pertromila je na teracu iznila fini j e d a n goblen sa panjolkon koja plee uz kastanjete. Na sedan misti velike bandire vijore. J e d n a na trafostanicu, d r u g a na butigu, pa j e d n a na alo di e prote voda, jo jedna iza crikve, a tri glavne s visokon t a n d a r c i m a na samome muletu. U sridu n a a crvena a trobojke sa strane. E, ali jo nije sve gotovo! Triba pribrat mrie i noas po lovit da gostima ne fali ribe. A zove b u r u , zapravo ve je bu ra poela i bandire se vijoridu na frikome vitru. ini se prova s vodon. Konal je prokopan do mo ra, ali cijevi n i s u postavljene, falidu jin niki prsteni i voda u portu jo protekla nije. Ali triba se znat sna.

Duga g u m a na koju se pritae vino spojena je s prvom k u n o m cisternom i na alo pod bandiron tee kinica. Pala je no, veeralo se, ali judi ne gredu spavat. eka se a e bit s vrimenom. Tri bota ujutru. U mo ru u r a g a n , bura. Brzo s tonobilima u Split kupit ja panske lignje i ako se na pekariju najde bar koja kaeta srdel. Ure letidu, veliki se t r e n u t a k maloga mista pri bliava, a problemi se kotidu. Dimi more, uje ka ko pod refulima bure bandire p u k e t a d u . Oedu li t a n d a r c i izdrat? Stole iznesene do ala triba pripomistit, stavit u zaklon, jer b u r a bacije i katrige a di nee ae i bierine. Poimjedu se rizat dva kupjena p r u t a . Asti go spu, oba slana, malo grancava. Ne mo to visokima gostima dat! Ovo je jedino za p a t a faol! Slavo nosi svoj j e d a n p r u t specijalno za goste. Nikor drugi da se nije okusija. Ve su na p u n t u m u l a postavjeni obavjetajci da javidu in se gosti ukaedu. ene preuzimadu stvar u ruke. Na k o m i n u peu lignje, m i a d u tisto, frigadu fritule. "Brzo jo uja, Vere!" "Rua! Rua, jo a! Brzo!" "Ne ovu, dajte onu veu tavaju." "Pazi da ti ne zagori." "Dok dojdu, sve e se fritule oladit." Maak Grlin p u n iskustva, koje je steka u pu stim dvobojima, vrti se okolo, mijaue i vreba da u k r a d e koju ribu. Vrtim se, bogami, i ja i meni je u r a od jia, i ja u poet mjaukat od gladi. "Ne e k a n ja ni boga! Dajte vi meni moj dil: dvi fete p r u t a i dvi fritule i ja gren spavat."

Ni ut! Tiradu mene i Grlina. Vrti mi se oko nog, mjaue jedva ujno. "Bidan, i ti si izdebulija. Mui, kad dojdu gosti, svi e izletit pleskat, a mi emo dva o n d a uinit n a posal. Oo, dolazi i plavi tonobil od milicije! Sad e do koji m i n u t i oni." "Ajme, cvie smo zaboravili! Brzo dva b u k e t a ! Po u r e ve k a s n i d u . Moredu lako i ne do ako b u r a ne popusti." Gomiladu se pusti pijati p r u t a , puste terine fritul i liganj. A ne d a d u se oviku mait. "a vi mislite da dolazidu Gargantue? To je fini svit, tuf spize, i jedva ako van se oni malo m a i d u . I to iz krejance! a e njima va grancavi p r u t ? " Zaludu ja drin govor, nikor ne slua. Iza p u n t e u k a e se trabakul. Za njin jo dva. U brazdi. Mali p o r a t zatrese detonacija. "Evo ji, dolazidu! ivili!" Svi tru na m u l doekat goste. Nisan vidija a se na. m u l dogaalo jer s a n jija na skaline od ufita prut, a Grlin se zafasta s jed n o n lignjon. "A ta je, i ti nakrivi glavu kad ji. Oli i tebi falidu zubi?" Proguca je i jopet mjaue. "Ajde doli, ukredi, neu ja krest za te." Na ijun u k r a e n sa dvi crvene rue protekla je voda iz vodovoda, odnosno iz Slavine cisterne, ali sve isto, jer oli je ko vodu pija. Ka a s a n i reka, gosti, mislin oni glavni, jedva da su se okusili. Samo fregulu iz krejance. A isto je spiza u pet m i n u t i planula.

Meni sad dajedu sendvi. Fala, n i s a n gladan, prola me voja. Bot je proa. Gosti su se malo proetali, pogledali i sad se vraadu u susidno misto na obid. Mali porat ji ispraa. Mae se traveran, tavaj a m a n . Klie se. I jo dok se klie, u klicanje se mia karanje. Ve je poelo. Smista. Dok je brod okria u portu. Ko je ono bacija kavadefer u more. Je li se t r a b a k u l s gostima moga jelicon zaplest? Zna se ko je to uinija! ene jo maedu za trabakulima i ronjadu. Sad triba pijate prat, tee gratat, vraat ae i bierine. J u d i skidadu kularine, odbotunajedu nove vetite, p u e d u , vatadu arju, a Slave se nalaktija na provu izvuenoga leuta i samo pue. Pita me: "a misli, kako je bilo?" "Da kako? Velianstveno! Nije moglo bit boje!" "ali se ti ka i uvik." " a s n a ri! U ivotu nisan boju fetu vidija." "Nije, nije," ne viruje mi on. "Na dva mista izgubija se protokol. Kad su se iskrcavali, nisi zna ko je ko i sve se izmialo. Sad bi tribalo tek sve ponovit kad j e m a m o ova iskustva." "Sve je u redu, moj Slavo, samo ti vodu na ijun zatvori da ti se ne iscidi cila cisterna." Zadnji brod se izgubija iza p u n t e , b u r a je fermala, zastave se obisile. Virujte mi, bilo je puno puno lipo. Velianstveno. Ako smo koju sitnicu propustili u protokolu, mo limo vas drugovi nemojte n a n zamirit.

KRATKI DANI, OPASNI ZANATI

Nikadan s a n u novine protija kako dani postaju sve krai i, po najnovijin astronomskim mirenjima, d a n se zanji godin ve smanjija za 0,001 sekundi, odnosno za ijadeti dil sekunde. Je judi, tako je, zna san ja to, u kosti s a n utija i bez mirenji, bez aparati; okad ja govorin to isto, naime da dani sve krai postaju. Ovo d a n a s ujope vie n i s u pravi dani, ovo su niki jadni retaji od dana. A di je ono u staro vrime, u moje ditinjstvo, kad je svaki d a n bija pravi, cili d a n , k u s d a n a , gledat si ga guta. A koliko je bija dug, beskonano dug, n i k a d mu kraja? Od izlaza do zapada s u n c a jema si vrimena za sve. Odili s m o u skulu, kupali se, igrali na balun, lovili tie, guerice, zelembae, skitali se po Marjanu, u p a d a l i u poja, krali smokve i grozje iz latika razbivali aruje javne rasvite i cakla na ponistran gospodski palaci, kleali na sol po redar stvenim stanican. I a jo sve nismo inili i za sve je bilo vrimena, i to samo u j e d a n jedini d a n . Dan je bija ka d a n a s nedija, ka misec, ka godina. Ovo d a n a s , ovo je jadni retaj, govno od d a n a ! Tek a je svanulo, nisi se dobro ni okrenija, a ve je smrklo. Kad pri za majku boju! a je ovo dolo od dana, da pri smrkne nego svane. Koliko s a n s a m o stvari planira d a n a s uinit. Ni an uinija nita. Kako u, k a d je dan kratak, kad je d a n izgubija svaki pojam o vrimenu.

Astronomi su injoranti, astronomi n i t a ne zna ju. Po njima je dan krai samo ijadeti dil sekunde. More i bit, ali svitlosne sekunde! Ulizen u banj, e na vie: "a ini? Koliko stoji?" Gren vanka, doeka me: "Di si bija? Koliko si sta?" "Ne vii, to je dan, eno, okratija!" Bar da ove kusaste, kratke dane proiven ka o vik. Ali, ne dadu mi! Sa svi me s t r a n samo pripadadu. Ne jin slako, ne spavan mirno jer se r a n i n peticidima, ujidaju me paraziti, okoli mi je zaga en, arja otrovana, smog me davi, pritisak gui. A ka da mi je sve to malo, pa me suoavaju s novin jo vein strajon. Sad mi se iznosidu podaci kako je moj zanat, novinarski zanat, najperikulaniji na svitu. Zapravo najopasniji je probnoga pilota. Uvik mu je bidnome, glava u torbi. I posije njega omar dolazin ja, to jest novinar. Onda je i meni glava u torbi. Kako to? Otkad? a mi to nisu rekli omar na po etku, kad san se uvatija ovog zanata, nego sad. Ma judi, tioci dragi, ja san miran plaiv ovik, ja se bojin letit i redovnin linijan, ja s a m o feraton dolazin u Zagreb, a da je mogue, najvolija bi na to vara, pa sad, u botu, u opasnostima s a n probnog pilota. Svaki as reoplan more eksplodirat, ko zna di u bugnit, raspast se u miljardu komadii i ko e me vie skupit. A ja san, bidan, mislija da je moj avion od karte i da s a n siguran ka u katulicu, u kafetinu. Da s a n ja to pri zna, ne bi majci nikor proita moga retka. Njanci pisma ne bi pisa. Samo bi tele grafski ava estitke i sauea.

Ali a u s a d ? Di u sad? Kasno se sad preori j e n t i r a j di si - tot si, stoj i dri. ekaj mirno svoj red. Prosjek trajanja novinarskog ivota ve s a n p r o a i tii me injenica da me more bit i priskoilo. Ba u vezi svega ovoga kara s a n se nikidan s j e d n i n n a i m lokalnim politiaren. Napa me: "Bogati, da je bilo, traite za novinare benificirani, skraeni radni sta. Da je bilo biat u penjun? Nima n e ! " "Zato ne? Je li moj posal ka od probnog pilota?" "A oli je moj posal lagji? A jo je odgovorniji. I k a d si uja da je ko od n a s traija skraeni r a d n i sta?" To je, to priznajen. Vie se boridu za produeni r a d nego za skraeni radni sta. Zasramija me. Skrueno s a n reka: " J e m a prav! I ja u slidit tvoj radni elan. I dok je taki, bit e za m e n e posla i n e u u penjun!" Nito p u n o se u n a s gine. itan statistike i svud u ginjenju prednjaimo. Stravina je statistika koli ko se u n a s svita udavi u more, u rike i jezera. u dno koja smo mi nacija neplivai. Puno j e m a r a d n i katastrofi, p u n o se gine na r a d n o m mistu. Meu prvima smo na svitu koliko ginemo u saobraaju. udo jedno koliko smo neoprezni na poslu, koliko smo slabi i ka oferi i ka pjeaci. J e d a n moj stari Trogiranin govori mi da on svako j u t r o nestrpljivo eka novinu samo da vidi onete, da dozna ko je u Split strada. A itan jopet nike amerikanske statistike po ko j i m a ovik vridi oko trista ijad dolari. To je maksima l n a procina, a minimalna je, po drugim r a u n i m a , da vridi oko stoosandesetijad dolari.

A n i m a d a n a kad u Split ko ne strada. A j e m a jopet d a n kad ji je p u n a mrtvanica, k a d grobari ne m o r e d u odolit poslu. Vazmimo da ji s t r a d a samo stotinu na godinu i to je ve trideset milijuni dolori oli p u s t e miljarde dinari zakopani, nepovratno izgubljeni. Ipak mi je malo sumnjiva ta procina. Kako mi take teke gubitke moramo podnit? Naa splitska privreda nije ba tako jaka, prije je debula. Ne virujen da ovik toko vridi. Onako od oka, brat b r a t u , ako u Split vridi miljun i po dva miljuna dinari. Eto, kad se u n a s dogodi saobraajna nesre a, uvik onda u novine pie: teta se cijeni na miljun, miljun i po dinari. A b u d e i po dva-tri mrtva. Gubici se penju jedino ako jema ranjeni, pa triba plaat bolnicu, operacije, dekote, bolovanje. E onda je to druga stvar. Ali kad si o s t a na misto, jedini je troak i gubitak - sprovod. Kad bi ovik u n a s vridija trista ijad dolori, dru kije bi se ja ponaa i eta po Splitu. Ne bi vreba na svaki k a n t u n , ne bi dra o straja i na trotoaru i na svakom pjeakom prolazu, nego bi se isprsija i eta u s r i d najguega saobraaja. I svakome bi oferu vika: "Takne li me, miljarde si upropastija!" A ovako ka zec predan. Jer, a zna ko te eka na tir i ko te sve more smeit!

DI SU ONI LIPI, TEKI VONJI OD FRIKINE?

Brzo e veer. S tunjon u ruci sidin na krmi gajete i gledan zalaz sunca. Crvena balota polako se spua, s u p a se u more i gasi ka velika ika o panjuleta, a t a m o doli, di je s u n c e klonulo i palo zacrvenilo se nebo i more, a ovamo, oko mene more je mirno, modro duboko i nebo je modro, k u r o i p a d a d u ritke k r u p n e kapje kie, kapje ka stinice, pa se oko svake kapje krugovi inidu. Malo s a n se i pripa. a s a n ja, n a ovik oli koji furet, Nijemac, Ingle, pa s a n se u zalaz s u n c a zagleda? Kalma je bonaca. Gajeta je u s i d r e n a daleko va n k a , u konalu, na jednome b r a k u , desetak miji od Fara prema Koruli. Taka je bonaca, taki mir da ujen kako more die. Gajeta se stopila s m o r e n ka da je krapa. u d a n je ovi mir, ova mrtva tiina ka da nidir na svitu nikoga nima. I onda u b o t u sve oko mene oivi, more progovori. Altroke da smo u umi. "uje li?" t u r n e me gospodar o gajete, iskusni ribar koji poznaje govor mora. "ujen, ali ne razumin." "Vrije srdela. Svud oko n a s su sad j a t a srdel. Miljuni srdel..." Stvorili su se dupini, privredu se i p u e d u oko broda. Doletili sa svi stran galebi. Dupini su mirni, pametni, galebi ludi, nervoasti. Iza galebi j a t a divji

gusak, prestrojavaju se i jema bit da su se nito zakarali, ka da su izgubili orijentaciju, ne z n a d u oedu li livo oli desno, dok se jedan ne infota pa le ti bre od svi, projde sve redon i stavi se na elo ko lone. Vas s a n se smanta, ne znam vie a u, di u gledat, a u sluat, srdele, dupine, galebe, guske. Posli desetak minuti sve se smiri, stia, u m u k n e . Ka da je bija san. Projde mimo n a s niki bili vapor. I on nestaje br zo. G u b i d u mu se svitla na puini, u noi ka da same aruje putuju. Dragi su mi ti bili osvitljeni va pori o noi kad dopire s nji muika koja se polako gubi i misli ko zna di gre, u Marsej, Pirej, Afriku, angaj, i uvik su na tima brodima nike lipe ene i konobari sluidu delicije i muika tiho svira, lipe ene privredu oima, mui trbujci p u i d u cigare i gledadu kroz kanoale i misli: jo, a bi bilo lipo na se na takome brodu, a tuno je ostat, gledat s mula k a d ti vapori biidu. A onda se jednoga d a n a u k r c a na ti vapor i posli po ure tija bi se iskrcat i zavidi o n i m a koji m a u s mula: blago njima, oni doma ostaju a vidi ovod, oko mene, sve rae, sve grubi pigavi svit i kamerjeri ne nosidu delicije i tisno je, i vonja u kabini, i muika ne vridi i sve je naopako. I plae: j e s a m li moga na m u l ostat? I na bilome vaporu vaja se u fortunalu, ne mo jist, ne mo pit, vali te bacijadu iz posteje, izmui se, ispati, broji ure kad e doma do i k a d dojde, projde godina dan, i jopet vidi bili vapor od noi kako te svojin svitlima i muikon zove i m a t a . Plovi ti, plovi, n e me ovega lita uvatiti na lipak! Migaj ti migaj, n i t a ne obadajen, mrtav s a n ladan. Nego jedino da enu odveden sa sobom, nee mi bit do sadno, j e m a t u se s kin karat. E z n a m , a ako je

odveden, onda e se na vapor, oko mene, stvorit lipe cure, ne odveden je - sve s a m o nakaze. Uvik je to tako, i uvik je najboje doma stat. Cili smo d a n lovili, n i t a ulovili nismo - samo dva kila pirak. Vikat e ena kad dojden: di si bija? a si inija? Di je riba? Riba je u moru, slua s a n d u p i n e i srdele, gleda galebe, sunce i bile vapore. Nee mi virovat i gledat e me ka da je prid njon koji Tudeko. Javile su se m a s e plave ribe. Vrije more od srdel, prolazidu i velika j a t a tunji, bija s a n dva d a n a s tunjolovcima, sto ezdeset glav - roba sve devetdeset kili - smo ulovili, a s u t r a d a n konop je na mrii p u k a i trista glav je iz mrie uteklo, nebo smo kalavali na zemju, pljuvali, petavali roge, izbetimali se lipo, esno, slako ka pravi judi i k a d se izbetima o n d a ti je lagje. J o se ja spominjen kako bi pri, u ova d o b a go dine, kad se javi velika srdela, sva n a a r i b a r s k a m i s t a zavonjala po frikini. Ti teki vonj znaija je obilancu, vrie b r a n a , kaete cukra, nove k u p e i grede. Vonj od frikine dozva bi pismu i sva bi na a mista propivala. A i po gradovima i gradiima, po kaletan i pjacetan, po vrtlima i vinogradima, za vonjala bi srdela na lozju. Bilo je dobro i m a k a n i p a n t a g a n a m , j e r su se glave i b r a n e u k a r t u zamo t a n e bacivale kroz ponistre v a n k a na ulicu. Gledan na pekariju: nikor nee da kupuje srde lu, svi traidu zubace, lignje, b a r b u n e . Lani i priklani s a n gleda k a d su s leuti kvintale srdel u more bacivali. Nisu je mogli ribari ni pro d a t ni darovat. Svit je prilazija i nos zaepiva. Da ne uje vonj od frikina. P u n o smo napridovali. Prerasli smo srdelu. Ko to d a n a s jo srdele more

jist? Kako e jist srdelu u neboder? Cili e nebo der srdela usmrdit, kako e bacit b r a n e na ulicu sa dvanajstoga poda? Mala je riba openito devalvirala. Nikor o njoj k o n t a ne vodi. Sad se u n a s doli kopadu vinogradi. Trai se ra d n a snaga, traidu se kopai i jagma je za momci ma koji se spuaju iz unutranjosti. Tarifa je dva desetak ijad dinari na d a n , posteja, pet obroki i dvi litre vina. U misto di smo tunje uhvatili s t a r a udovica ispe kla je svojima momcima tunja za obid. Ispekla ga je obilato da ostane i za veeru. I kad j i n je peenega tunja i za veeru iznila, po eli su ronjat i protestirat. "Nemoj n a s i za obid i za veeru tunjon davit!" I morala je zaklat za veeru pivca. A srdelu njanci vie m a k e nee da jidu. Sve mi se pari da bi pekarija na zagrebakoj trnici ovi dan mogla bit p u n a srdel. Mi smo doli srdelu da vno prerasli, a ne znam dokle ste vi gore doli.

TIRLIC, PJERINKO I IVO

Nima niti j e d n e nae novine koja prole d a n e nije pisala o tirlicu. tirlic u Skopje, u Zagreb, u Beograd, u Dubrovnik, u J u b j a n u , trirlic gost r a d n i kolektivi, svaki korak su mu pratile ete no vinari i fotoreporteri, cile stranice su posveene ti rlicu, puste slike, reportae intervjui... Jedino je ova novina uinila propust i o njemu njanci rii. A ja san kriv! Ubijte me, kriv san! A n a a s a n se s njin, u p o z n a s a m mu i enu, i lipo smo se raz govarali i mogu rei da je na me ostavija s n a n i imprejun i j e m a s a n materijala za napisat cili inte rvju, ali zamislite pegule, ko je na tirlica i na me u Beograd m o r a nabasat, nikor drugi nego Boris Dvornik. Upa je ka vitar i sve mi pokvarija. Ovako je to bilo. Ba san ja tirlicu postavja pitanje: "Govori se, j u d i govoridu, da su svi pijuni isti, oli barenko da sliidu jedan na drugoga, a evo, jor tirlic, gledan vas i nikako se ne mogu naudit." "A emu se to udite?" "Ma nita mi ne smijete na Pjerinka." "Ne znaju kto to tovari Pjerinko?" "Ne znate Pjerinka? Niste uli za Pjerinka?" I sad u p a d e Boris: "Ajme lipoga pitanja!" "Vidi da radin, ne miaj mi se u posal."

" G u t a n te sluat k a d ti razgovara, s judima." "E ne, m o n a san, ne z n a n a u pitat." "Ma k a k o si se samo Pjerinka sitija?" "Ma ko to Pjerinko?" zainteresira se sad tirlic. Boris (koji je bija eter pet puti u Moskvi pa govori ruski isto ka i spliski) objasni mu da je Pjerinko jedan njegov kolega, fini, televizijski pijun iz serije "ovik i po" koja se b a sad u n a s prikaije. "Nita Pjerinko, ali a je moj jor tirlic, u Split bija j e d a n pijun a zva se Ivo. J o , da vi znate tega pijuna? I je, boga mi, i sliija je na vas, samo je bija malo manji, mraviji. I kad se o m a r posli r a t a bacija na pijunau, pustija je male brie i poeja se plest rigabanda a j e m a je crnu liu zalizanu ko su. Meka je i postole od gume i polako se libija po gradu i slidija d u m a n i n e . Nije s njin bilo lako, bo gu nije virova i svak mu je bija sumnjiv. Tribalo je vidit kad bi on slidija ovika. Kakvo kino, kazalite, kakva televizija, nidir se to ne more vidit! J e m a je ba pravi fini profesionalni mot. Kad bi on kojega sumnjivca slidija, toko bi se zanija da n i t a oko sebe nije vidija. Ni prijateje, ni poznanike, ni svojtu. Bija je vas ka u jednoj ekstazi i da je onda, mislin o m a r posli rata, bilo tonobili ka d a n a s , njega bi svaku po u r e satralo. U to svoje vrime, a karijera mu je malo trajala, dva je p u t a svrija pod kar, a ko z n a koliko je j e m a modric i enji po nogan a je t u k a u karijole. A on to ne bi njanci utija, ne bi ni pogleda u ta je buga, samo da ne izgubi d u m a n i n a iz vi da. A na svaki bi se k a n t u n , na svaki zaokret, prignija oli bi unija i vreba di e d u m a n i n . I dok bi on vreba naprid iza njega bi uvik stalo u filu deset petnajst dice. Dica su ga p u n o , p u n o volila, on bi ji i tira ali su se o n a jopet vraala. Znalo bi

se dogodit, d a k a k o ritko ali jopet dogodilo bi se, da bi se pored sve njegove opreznosti i budnosti sumniavac izgubija. Iskoristija bi guvu pa bi se sakrija u koji p o r t u n , u butigu, u pialjoru, a vajali bi n a Ivo prste sebi griza, samo a ji ne bi izija. Ali o n d a bidu dica skoila u pomo, razletili bi se po okolnima portunima, pialjoran, butigan i kroz tri m i n u t a ula bi se vika: 'Evo van ga, jor Ive!' E moj trlic, ko e d a t vie taki pijuni, to je bilo zlato od pijuna i vie s a n ja volija gledat j e d n u njegovu akciju, svakodnevnu rutinsku, nego esto ijad va i epizodi. Nemojte se vi na uvrideni, ali niste vi njanci mali p r s t od moga pijuna Ive. Koliko smo ga svi volili k a d bi on napeja u i i prislukiva, a i to je inija p u n o fino, diskretno, mi se ne bismo apjali nego bismo svi vikali, galamili i onda namje r n o kritikovali i protidravno balili samo da mu ugodimo, da j e m a posla, da kruv ne izgubi." J e m a bit da tirlicu nije sve ba bilo j a s n o ali zato se Boris raznjeija, deboto se rasplaka. "a je daje s njin bilo? Brzo govori!" "a e bit? Tragedija, moj sinko, tragedija!" "Ubili su ga? U p a je u ruke d u m a n i m a ? " "Izgubija je slubu. Potirali su ga bidnoga! Vrag n e k a zna zato." "Da nije igra dvostruku ulogu?" u p a d e tirlic. "Ma nije b i d a n njanci unjulu! I da samo znate kako se posli tega bija dipera, rastuija? A i dica su za njin plakala isto ka da jin je ko uzeja najdrai zjogatul oli ka da jin je zabranija najdrai zjog. Ako ne radi drugoga, tribalo ga je ostavit u slubu radi dice." "I a je posli radija?"

"Nali su mu misto za nikin ankom, p r a je mule, toija bibite, ali to je inija bez jubavi, p u s t u je caklariju razbija. Di nee kad je i za a n k o n uvik oima strilava, a ui su mu drale ka lie na vitru. Svraa s a n t a m o na bierin samo da mi pria o tajnama pijunae. Oli je pria samo me ni? Pria je svakome ko bi doa i svakin bi se kucnija i popija bierin. I priaj po cili d a n , priaj da n a s , priaj sutra, odnija je vrag j e t r u i bidan je partija." "Ajde pijmo, jor tirlic, za d u u vaeg kolege, najbojeg, najveeg pijuna u istoriji svjetske piju nae! Nikad se vie taki rodit nee!" I pili smo i plakali smo. Boris i ja vie, on manje. I da s m o bili u Split, a ne u Beograd, bili bismo ili kupit najvei b u k e t cvia i odnili bismo ga na grobje. I na buket bismo dali napisat: NEDOSTINOM IVI, PIJUNU NAD PIJUNIMA U ZNAK POTOVANJA 1 DIVLJENJA TIRLIC E moj Ive, da ti se dignit i vidit k a k o si i velikog tirlica ganujai oduevija? Sve bi prigorija da mo bit noas s n a n . Vikali bismo, galamili k o n t r a svakoga, m a k a r svrili u preun, samo da ti ugodimo, da ti damo tofa, da ne slubu ne izgubi. Lako za me i za Borisa a bismo mi vikali, ali i tirlica bismo uvalili da barenko malo zaronja. A bi, mora bi i on, jema on srca i zato ne bi oviku jubav uinija? Ali a sad vridi plakat i uzdisat, triba gledat od ta ive! "Oprostite jor tirlic, ali tija s a n vas pitat kako van sad gre posal."

"Pa uglavnom se odmaram, putujem uokolo, e k a m nove zadatke, planiram." "A smi li se z n a t za koga sad radite?" Dvornik me t u r n e ispod stola: "Di ga gre to pitat, najidit e se!" "a bi se jidija? Neka on m e n e pita!" tirlic ka da je razumija: "A za koga vi radite?" " J a ? A za koga ne radin? I ne z n a n vie a od se be sve ne inin. I on (kaen na Borisa) isto ka i ja. Mogu van pisat izvjetaje i komentare o svemu. Sve z n a n a se po Splitu uje i ne uje, mogu sastavit izvjetaj o svemu: o b a l u n u i Ajduku, politiki, pri vredi, kriminalu... I Boris van je, jor tirlic, isto vajal, more igrat svaku ulogu i dvostruku. Ako jem a t e koga gori da n a s priporuite?" Zinija je i tirlic. "Nita vas ne razumin. Sve ste vi dva izmiali!" "Je, je, jor tirlic, jemate prav! Uvik se to meni dogodi kad se s njim najden. Uvik on mene u govna baci." "A a s a n j a to uinija?" plane Boris. " J a s a m sa mo reka da bi tija igrat pijuna. Svata s a n igra, a pijuna jo n i s a n . A bija bi roeni pijun." "Ti pijun?" "E ja, pa s t a j e ? ! " "Nisi ti za to stvoren! Nima glavu, n i m a mot od pijuna." " J a n i m a n ? A j e m a li on?" "Ostavi ti sad njega! O tebi je ri. Ne mo ti bit s ton glavon pijun. Vidi ti se da ne mo uvat tajnu. Ti bi sve okolo razbalaska." "Meni e ti to govorit? Mogli bidu me trukavat, si, pe, na fete init, ne bi ja j u s t a otvorija. Nima ti muenja pri kojima bi ovi pokleka!"

"Ne more, kume, tebi se drago i napit, a jesi li vidija jor tirlica: nit je jubav inija nit je loka. Ti bi d u m a n i n u lega, im bi demejanu vidija." "A ti n e bi?" "Ne, jer ja bi se, kad bi se uvatija tega posla, pi a ostavlja!" "I posli brujeta ne bi se napija?" "Ne bi jija brujet, jija bi samo voe i pija mliko. I ako bi me otkrili d u m a n i stiska bi zube, ri ne bi iz mene mogli kliima izvadit." "A k a k o bi stiska zube kad ji n i m a ? " "Stavija bi, bome dentjeru!" I dok smo se mi tako karali ko bi od n a s dva boje zadovoljija u pijunai, ko bi boje slidija dumanina, iia sve tajne, izdra bez pisnit sve muke, ostavija se, ako triba, pia i duvana, i dok smo se mi tako zeili, tukli a k a n po stolu, zvali kamarjera da n a n donese nove boce i promini pro livenu tavaju, tirlica je nestalo. Nismo se ni opazili kako je muga. J e m a bit da je u m r a o straja kad je vidija s kojin jema vragovima posla i di bi moga svrit. Toko s m o se ugali da nismo ni ili u otel, spa vat, a ujutro in su se otvorile butige, ili smo ku pit g u m e n e postole. Samo nismo jemali zadatak, nismo znali koga emo slidit. A onda ja ugledan iz otela izlazidu dva Kinea. Ista m o n t u r a u m u k o i ensko. Mladi niki judi. O m a r su mi bili sumnjivi. Promislite izlazidu na ulicu a za prst se dridu. Kud ete sumnjivije stvari d a n a s nego da se mladi i c u r a dridu za prsti. Da se jubidu, pipadu, iadu, to ne bi bilo nita. Ali za prst? To n i s a n vidija od pri rata.

I gledadu se milo. I za prsti se njeno dridu. Da mi je ko ovo reka ne bi virova! A u Kinu, meni je to rekla j e d n a novinarka koja je bila tamo, po ardinima j e d a n na drugome leidu. A ovo mi se za fintu dridu za prst. "Zna li ti koji ti je ovo?" pitan ja Borisa. "Ne znan, kako u znat? J e m a ji miljarda i sad u pogodit koji je ti jedan." "A ja znan! To je sigurno najvei plejboj u cilu Kinu." I meni je, judi, uzbudljivije bilo gledat tega kine koga plejboja kako curu za prsti dri nego gledat najeega pijuna u akciju, dakako osin moga pokojnoga Iva! Laka mu bila c r n a zemja i bog mu grije prostija ako ji je jema, ali, ja mislin da nije.

BLAENA GRIPA
Ova epidemija gripe nije ba ni tako loa stvar. Naprotiv! J e m a ona i nike svoje pozitivne efekte. Sad k a d je gripa tri dila grada bacila u posteju, sad uvik j e m a di po. Nije vie dosadno. Mo cili d a n izgubiti po viitan, obilaze bolesne prijateje i znance. I kad doe u viitu, sad j e m a o emu go vorit. Lipo se sad s j u d i m a juski razgovara. Trista p u t i je boje, veselije u kui s gripon nego bez gripe. Blaena gripa! Zapazija san da bolesni o gripe ne m a r i d u za tele viziju. Ne otvaradu televizor. Televizija jin smeta. Kad su svi u kui zdravi, nima razgovora. Svi u kui na u r e i ure ka telad buljidu u ekran. I dojde li jin drutvo u viite, u d u n e se televizor najvie pet-deset minuti, dokle prvi ne ree: "kuajte, ali tija bi vidit jednu stvar, nito me zanima." I cilo drutvo to jedva doeka. I k a d su vidili "tu stvar" o n d a su svi razoarani. "Ola i take televizije!" "Ne m o o dragosti!" "Dat edu mi indiric!" "Jo mislidu u d u p l a t preplatu!" "Vraga izili u svako n a e oldo!" I s tin cili razgovor svri. Svi jopet umukli, svi blenu u ekran. I reklame gledadu.

I j e d a n p u t mi je kopjalo. Reka san: "Dobro, ne vridi program. Ali ako ne vridi, a gledamo? Zato i reklame gledamo? Sve se meni ini da nije problem u televiziji nego u n a e m u dru tvu. Ne vridi n a n drutvo! Nimamo a j e d a n dru gom re." Zbogojin! I udrija san vratima i u t e k a vanka. A evo okad gripa hara, vizite su postale sadraj nije, drutva su se popravila. Dojde lipo u viitu i o m a r s vrat vie: "A di n a n je bolesnik? Kako n a bolesnik?" J e m a li ovik samo dvi u n c e fibre, omar je osje tljiv i da je bija najtvri, sad postaje mek, drago mu je da si doa, da si prema njemu paljiv. I in te na vrata uja, vas se razmeka, samo a se ni razjeca. A drago je i u k u a n i m a jer njima je p u n a pipa bolesnika. J e r svaki bolesnik, in zalee, o m a r je razvicjan, uvik oe da se ko vrti oko njega, uvik nito pita: dodaj ovo, dodaj ono, promini ga, otari ga, a koja je ura...? I u k u a n i tufi bolesnika, a eljni arje, e k a d u te ka boga, jer sad kad si doa, oni moredu po u r e iza, moredu skoknit do s a m o posluge, do picalije. I sve a j e m a d u u k u u , sve iznesu prid tebe, i rakiju i konjak i viski, s a m o stoj, ini drutvo bolesniku. Jeste li i to opazili da in je bolesnik u k u u , omar je k u a p u n a blagoslova, svata u njoj j e m a i za jist i za pit. Ta b a n a l n a gri pa zna i krca pritvorit u rasipnika. Najbolje je k a d bolesnik j e m a visoku febru, bar trideset i devet i po, etrdeset, jer onda ga triba ostavit na miru, smeta mu i d u v a n i dok lei, ti se gre razgovarat s u k u a n i m a u kuinu. I lipo

jite, pijete, priate vice i jo zatvarate vrata da ne ujete k a d bolesnik zazove. Ako su te po ure ostavili uz bolesnika da mu i ni drutvo, jopet ti je lipo, zabavno. Lako li je raz govarat s bolesnikon i utiit ga u svakoj situaciji! Ako b i d a n jema, recimo, trideset i devet fibre pa ti se potui, omar mu iznova izmiri. "Ma ke trideset i devet? Jedva dvi linje priko tri deset i osan. Kako ne uti da ti ve p a d a ? " "Je, je," stenje on, "malo mi je boje!" "Ma da je i trideset i devet, ne ti! A zna li da je Pere j e m a dva d a n a priko etrdeset, do etrdeset i jedan." I uvik izmisli nikoga kome je bilo p u n o , p u n o gore vengo njemu. To u njega je mala gripa, nevina gripica p r e m a onome a je jema ti Pere. "A m o li jist?" "Mogu, j e m a n apetita!" "Pa a o n d a cmizdri? Ni ti nita! in mo derat, omar si ka krik. Samo ti navali!" "A a e kad se ne smin napit." "Ma a ne smi? Ko govori da ne smi?" "Vazimjen ove dekote i ako uz nji pijen vino, mo glo bi mi bacit na bubrige oli na jetru." "Ma ko to govori?" "Likar mi reka." "Ajde, moj sinko, a likari d a n a s z n a d u . To ti je niki likar od ete kolpi. A a je boje k o n t r a gripe nego alkohol. I u s t a r a vrimena, k a d je bila 'panjola', svak ko je pija rakiju i jija p e k a i luka, ti je bogami, osta." "Bojin se!"

"Ma sad ti je to najnovije otkrie medicine: a vie tekuine! Udri litru crnoga, pravoga, n e k a se dobro, dobro upoti, i s u t r a e bit ka riba. Meni njanci nije drago vidit ove dananje likare. U s t a r a vrimena, kad s a n ja bija dite, likari su bili stari judi, jemali su b r a d u , brke, oale, crne vetite. Da n a s zove likara, a dojde ti koje dite. Oli a se meni pri nikoliko godin dogodilo k a d su mi poslali j e d n u m a l u dotoreu. Blaene mi divice Marije, a k o jon je parilo osamnajst godin. Reka san jon otvoreno: erce, n i m a n u te povjerenja! Di e me ti liit? J e d i n o bi mi pomogla da se u t i r a s m e n o n u posteju pa da se dobro, dobro ispotin." A di je tek razgovor s onima koji su se cipili kont r a gripe a isto se razbolili! J e d a n moj prijatelj razbolija se omar posli cipljenja, pa sad jopet. A p u n o ova m o d e r n a medicina zna! J e m a trista varijanti grip, a oni te cipidu po tri miseca u n a p r i d dok se jo i ne z n a koja e varijanta bit a k t u a l n a . Njiman je glavno da p r o d a d u svo cjepivo a ga j e m a d u na lageru i kad se posli dva-tri miseca po javi gripa, o n d a se falidu kako j e m a d u cjepivo i k o n t r a te gripe, s a m o ga dosad nisu duperali. Nisu bili sigurni da e ba ta varijanta do. I bolesniku i u k u a n i m a drago je da si jim doa u viitu ba u ovoj situaciji. Vidi se omar ko je pra vi portvovni prijatej. Gripa je, zna se, takajica, a ti si eto, isto d o a i riskira jer oe prijateja vidit, pozdravit... A moga se ga i kivat, init fintu da ujope ne z n a da je bolestan. Ali ti nisi taki i in si uja, omar si doletija. A kako je tek o n i m a bid n i m a koji sami leidu doma a ena jin je na poslu. Oli bidnima s a m c i m a kojima nima ko mul vode

dodat. I koji moradu s etrdeset fibre sami oditi u picaliju i ekat u filu svoj dekot. Njima nikor u viite ne dolazi. Ni ja! a e mu odit po kui smetat k a d n i m a doma boga tebe?

POD LUMBRELOM U LEDENO DOBA

Nikad, nikad nai Spliani needu nauit kako triba lumbrelu nosit, pod lumbrelon odit. Bija s a n na primjer u London kad je kia padala a u London svak j e m a lumbrelu i tot se uvik eter pet miljuni lumbreli kree po ulican i trgovima. I kad san ja sve te silne lumbrele u pokretu vidija promislija s a n : "Boe moj, da je ova koncentracija lumbreli u Split, bilo bi ranjeni ka na frontu." Ja se spominjen jo iz ditinjstva kad bismo mi dica odili u s k u l u a kia bi padala, uvik su m a t e r e za n a n vikale: "Pazi kako gre, pazi da ti ko lumbrelon oko ne iskopa!" I kad su judi odili na posal, a kia je padala, ene su ji uvik svitovale kako edu odit pod lumbrelon i kako s njon triba znat upravit. A evo, pedeset godin je od tega prolo, a n i t a se prominilo nije. More pro i miljardu i mi isto neemo nauit lumbrelu nosit. Na ovik ne misli na to, ne gre za tin da i oni drugi jema lumbrelu i on svoju nabije na glavu, n i t a oko sebe ne vidi jer ne more vidit k a d mu je lumbrela na oi i gleda s a m o pod sobon da u lokvu ne u p a d e . I gre drito i uje samo kako stre i striaje po drugin lumbrelan. Upast e on u kaletu u najeu guvu i svojon lumbrelon krit e p u t . A jo ako p u e onda okrie, priokrie, vrti

lumbrelu naprid-nazad da mu je vitar ne razbije i nikad ne misli koliko ti njegovi manovri moredu bit opasni. A kad ne p u e da ne u m a r a r u k u nasloni lumbrelu na rame ka p u k u a isto tako kad mu pue u kinu on se p u s t i i guta ka da jidri. Pien ovo zato a me nikidan u Marmontovu isprid k i n a jedan fria icon u templa i kad me fria o n d a gleda je li mu se ica iskrivila. J e s a n li mu moga lumbrelu ruvinat? I jeste se opazili: kad te god fria ica od lumbrele uvik je to po glavi, di je kosa, i o n d a ti se uini krastica pa k a d se plete, uvik zaboravi, uvik se povridi iznova, pa ti d u r a po misec d a n dok te jopet ne friadu. A gleda s a n Inglee kako elegantasto gredu s lumbrelon, dridu je lipo visoko, j e m a d u pregled, nikor je ne baci na r a m e ka puku, nikor s njon ne pokrije oi. I mislija s a n onda gledaju te miljune lumbreli pod londonskon kion: "Jo, da je sad ovod pustit ijadu Spliani koji bidu t u r u m uinili, ko bi frie i krastice zbrojija?" Kako sad svak m o r a svrit p u k u skulu moga bi se ka predmet uvest kulturno noenje lumbrele. Sad triba priznat i to da mi u Split nimamo ob jektivno gledaju ni prave uvjete za nosit lumbrelu. Lako je njima u London di su ulice iroke, iri su jin trotoari nego u n a s glavne ulice. Tribalo bi i nji vidit po n a i n kaletan di se njanci dvi lumbrele ne moredu mimoi. A o n d a tamo mo nosit lumbrelu visoko n a d sobon jer nikad ne pue. A o n d a ti u Split, ako pod lumbrelon oe j e m a t pregled i gledat isprid i oko sebe, gazit e po lokvan do kolin. A usrid grada, u Marmontovu, na Rivu, kamioni i tonobili mimo tebe ibadu a svud puste lokve i u p a d a d u ka u jezero i porka voda i

blato trcadu ne samo na trotoar nego do drugoga poda. I na ponistru e te potrcat. Grubo je u Split kad kia pada, i grubo i opasno. An, bravo, deboto s a n i zaboravija! A koja p u s t a ka ranja oko vlasnitva lumbreli. U poduzee, u kafa n u , u klub, u brijanicu, dikod lumbrelu ostavi, b a r ti je svaki drugi put prominidu. Kako se Spli ani ne r a z u m i d u u lumbrele nikor svoju ne more poznat. I sinjaju je i veiju oko ruic konac i jopet ti je promini. I za novu uvik ti ostavidu koju s t a r u p u n u bui koje svidoe o okrajima kroz koje je prola po splitskin kaletan... A nikidan na plac vidija s a n k a d su se dva Ajdukova d r u k e r a zakarala i debotao pobila lumbre lan. Poletili su j e d a n na drugoga s lumbrelan ka b a j u n e t a n da e ji d u m a n i n u u t i r a t u trbuj. I sva t a bi bilo da j u d i nisu skoili i rastavili ji. Viestruko je lumbrela o p a s n a i more bit da bi u Split zbog objektivne situacije bilo najboje zabranit svaku u p o t r e b u lumbrele. Najzad, pri p a r godin kad su bili ukavci u mo du, malo se lumbreli vialo. A s a d su se jopet vra tile, premda su ukavci miljardu puti praktiniji. I mo ji nosit u epi. Rano je ove godine zaladilo a po novinan jopet pi e da se vraa ledeno doba. Kriva je, govoridu, do s t a i velika industrija koja zagauje cilu atmosferu, gori se diedu oblaci mali estic koje zadravadu suneve zrake i manje tepline dolazi na zemju. Da kle, posli deset ijad godin, vraa se ledeno doba, a moji Spliani mislidu da to ledeno doba poinje ve prikosutra i s a d nima famije koja se ne s p r e m a k a k o e to ledeno doba dostojno doekat.

Svit je u velikoj brizi: a emo ove zime gorit? kako se grijat? ujen da je velika navala na termoeletrine pei koje su planule ka c u k a r prid jematvu. A svaka ta pe deboto po miljuna. A koliko letrike guca? Koliko e zapast j e d n u famiju tako grijanje? I ako svi budemo duperali termoeletrine peice koliko e to gucat, oe li bit letrike? Neka kie p a d a d u s letrikon smo isto kari i a e bit ako se ponovi lanjska situacija. Nikako ne razumin zato se ne javidu strunjaci pa da n a r o d svituju a e iniit. Da kau a je naj rentabilnije i za zajednicu najkorisnije. Ajde ti oviku kad je ve investira po miljuna u peicu re - nima grajanja, ne smi se arit struja! Asti o n u gospu a zato su onda prodavali te pe ice? I je li se rentabilnije orijentirat na naftu, na g a r b u n i drva? ujen da su se i Amerikanci bacili na veliko paranje, velike aruje zaminjuju s malima, zagrija vanje ku, skuli, kancelarij smanjuju za tri-etiri stupnja, a Francuzi, na primjer, da p a r a d u ben zinu, ne gredu na vikend. I cili svit uvodi veliku tednju i gleda se i broji se koliko se kili odnosno litar i kilovati energije more utedit. Samo u n a s ta potronja skae. I benzine, i letrike, i garbuna. a je god kriza vea mi smo ei. J e m a ve i misec dan da goridu tuve po kancelarijan a kakvi smo, mogli bismo lako poet grijanjen u osmi misec. Evo sad se u n a e m u Splitu javja i veliki problem s vodon. Grad je naresta, malean je Dioklecijanov vodovod, triba gradit novi, prebacit se s J a d r a na Cetinu i in se to proulo kreila je potronja vode. Je li mogue da d a n a s svaki stanovnik Splita u pro-

sjeku troi vode trista posto vie nego stanovnik Zagreba? U to on te puste tolitre dnevno ari? Po toj potronji pari da oni smrdidu a mi se po et puti na d a n u banj gratamo. Da svaki Splianin jema vrtal, pa da s a l a t u i pome svaki d a n zalije, nebi se tako vode sarilo. A sad dolazi ledeno doba i ko e n a n struje napripravit? J e d i n o da misto termoelektrini k u p u jemo termo n u k l e a r n e peice. Kakvi smo, jedino nas a t o m s k a bomba, o d n o s n o a t o m s k a centrala more spasit.

IVOT JE POSTA BUJNIJI, SADRAJNIJI

Svi s m o se nikako pomladili, postali ivji, dina miniji i ivot n a n je posta sadrajniji i bujniji. Evo poet u od sebe. Pri bi se ono ujutro lino diga, uga bi sve aruje po kui, upalija peicu (oli bi ponistre i otvara), onda bi se po ure rastiza, lino obuiva, brija se, banjava, pija polako kafu, i po dvi ure bi prolo dok bi seja za makinjetu i poeja pisat, odnosno kad bi falilo tofa onda i izventavat. A ove nedije san vas niki drugi, vas s a n ivji, priporodija se. Skaen iz posteje ka zec, rastvaran ponistre, gle d a n nebo, oblake, v a t a n na radio vodostaje nai rik, n i m a rastizanja, n i m a peic nego omar trk va n k a u filu. Evo j u e r tek a s a n izaa na ulicu a ve ujen: u 'Prime' dole terike. Omar tren u 'Prime' tiskan se u filu, n e k a su terike tanke, novogodinje. Dobro je i to, ma da bi meni triba kus debele kandele. J o , da je sad na u koju starinsku bratovtinu oni debeli torac o procesjuna! Spasija bi me! Nisan ni doa na red a ujen: " J u d i , dolo je petroljo!" "Di j e m a petrolja?" "Sad je dolo Tehnokoloru'."

"A di je ti Tehnokolor'?" "Bome u 'pana', ni to ne znate?" "Prodajedu ga u boice o tri kvarta." "To ka 'Dinga'." "Je, ne boj se, i skupji je od vina." Daj poto je da je. Triba mi petrolja, jerbo j e m a m dvi piritjere. Tren u "Tehnokolor" a t a m o jagma, itanje, turanje, gaenje, betimje b a n a k su privalili. Straj me do blizu, s a t r a t e me. J e m a bit je ova nestaica letrike dola sasvim iznenada, j e m a bit da je nikor iv ni oekiva. Sigurno je tako jerbo da je drugovaje bilo bi barenko terik i petrolja. Ni jedno ni drugo nisan uvatija. Vuen se dip e r a n p u t Pote, gren platit telefon i poslat jedno preporueno pismo. Asti onega Boga, a je s a d ? I u Poti fila, pa koje file! File za uplatu, file za isplatu, file za pisma. Jo a vrime brzo leti! Cilo j u t r o prolo mi je u as! A dok s a n sta u file koje s a n samo sve lipe pa m e t n e razgovore uja. "Kako su n a s na ovi led jemali srca ostavit bez letrike." plae j e d n a stara gobeta koja stoji u filu naslonjena na bagulinu. "Kako e bit letrika, kad je nestalo vode?" "Ma ta: i vode je nestalo! J e s a n li bar mogla na p u n i t banj?" " J e m a vode na pini, ma n i m a vode za letriku!" "Ol jema koja specijalna voda za letriku?" "Letrika van se ini od vode!" "Ma je li mogue, prva a ujen. Vodu inidu od letrike. A otkad?"

"Ne nego letriku od vode!" Ni se jo ni raspleja ovi n a u n i n e s p o r a z u m a j e d a n n a inenjer, infotan a ga toka stat u filu, dri tiradu. "E moj jor, tako van je to, k a d se ne mi sli. Pogledajte vi samo po Splitu koliko se toga gra di. Pogledajte bilo koju novu kuu, neboder, soliter, novo s t a m b e n o naselje. I ajde recite: di su fumari? Kad se u Split zgradila zadnja k u a sa fumarima? a e n a n otvori, a fumari, oli, n i m a m o letriku? Sve na letriku! Nemilosrdno smo itali iz ku pakere na drva, vindofe, pei i banje na drva a punili smo kue kuvalima, friiderima, bojlerima, elektrinim peima, elektrinim gradelan, erkondien aparati ma. N a a stara dobra Gubavica napajala je pri strujon tri dila Dalmacije, d a n a s ne more njanci j e d a n splitski kvart. I virujte vi meni: da ovoga je moralo do, nismo mogli ute. I vidit ete, ovo e trajat, redukcije su tek poele. More do i potop, jopet e falit letrike." Lako more bit da inenjer j e m a prav, jerbo s a n ba ove d a n e ita j e d n u tudiju u kojoj pie da se svaki deset godina udvostrui u svitu potronja energije. Svi izvori energije brzo e presuit. Puno, p u n o brzo, kroz tridesetak-etrdeset godin, iiat e se iz zemlje vas garbun, sva nafta. I vode je sve manje. Nee puno pro i ovik e poet koristiti su n a n u energiju, ali kako e potronja uvik s k a k a t sto posto i s u n c a emo istroit, i J u p i t e r emo samlit i tako oko 3500. godine ovi mali ovik s ove gubave balote e radi svoga komfora progucat svu energiju, svu materiju cile ove n a e galaksije. Stra an je ovik, velik je ovik, galaksiju e cilu iiat, progucat. I sve to more bit istina, ali istina je i to da ja n i m a n bokun terike u Split.

U skule dica uidu kako je ovik pobjedija pri rodu, kako je pri ovisija o groma; o kie, o s u n c a , to u praistoriju k a d je ivija na cablo pa po piljan. A ja ne iven u pilju, iven na etvrti pod, j e m a n bojler, friider, elektrinu pe, telefon a nikako ne mogu oganj ugat. Ne mogu se zgrijat, ne mogu popit kafu. a e mi pod tim uvjetima makinjeta? Na' u dikod teriku i guje pero i pisat u ka sveti Jeronim. Kako nima terik, dobro dojdu i ove t a n k e male sveane boinje sviice. Reka s a n boinje a ne novogodinje, jerbo san po g r a d u vidija da su n a n trafike i banci p u n e jaslic, ovic, pastiri i repatic koje vodidu sveta tri kraja. A da nije ova Kohoutekova kometa koju emo do koji d a n poet opaat ba o n a koja je vodila sve ta tri kraja? Koja je da je, dobro dola, s a m o kao e n a n do bro svitlit! Pametno se ono ree: nije svako zlo za zlo. Ne staica letrike prisilno n a n je uvela moderno r a d n o vrime: od o s a m do eter bota popodne. Mi smo, ini mi se, zanji u Evropu koji sa jo drimo naeg starinskog seljakog radnog vrimena. J e s m o ranoranioci? I usrid zime gutamo se r a n o dizat, oko eter-pet uri ka da smo lovci a ne r a d n i judi. I bazat po m r a k u po kii i studeni do svoga radnoga mista. J e m a bit da to mi nimamo, ka pri, svrit n a pro izvodni zadatak. I sad se tri dila svita ne b u n i toko na n e s t a i c u letrike koliko na novo radno vrime. Teko je na e m u oviku o s t a t dvi ure vie u posteju. Govori mi b a jedn prijatej, impjegat:

" J a g u t a n ba u kancelariju r a n o do, pa najpri popit kafu, pa protit foje, pa lipo po u zahod. I kad si se tako raskomodija, sve potribe uinija - eto ti o s a n uri i pome radit." "A s a d sve to lipo mo komodno uinit doma?" "U tome i je stvar, doma ne guta. Ovako in dojden u kancelariju n i m a n a init pa omar moran poet radit." A n i k a d doekat etiri ure popodne. I koji je to smini obid u pet uri? Obid bez u t a i guta! I cili ti je dan propa. uja s a n od strunjaka da je ba u ove prve dvi rane jutarnje ure produktivnost najmanja, judi jo pospani nepaljivi pa su i digracije na poslu naj vee. O n d a se i ne vidi pa se najvie letrike troi. a to vridi kad n a avik gori od nestrpjenja ta pri do na posal. A j e m a ji dosta koji bidu poeli radit u etiri da moredu obidvat u podne. Koji je to u n a s velegradski ivot a kad te vidu vanka u devet uri, di izlazi iz kina, ali kazalita, onda govoridu: ola noara!

MRANA KICANA MEDITACIJA

Nikad mi se ovo ni dogaalo. Lein po cili d a n u posteju, kunjan, krepajen i j e m a n niki grubi osje aj da san uliza u se, da san se smanjija. Nita ne mislin ako i gren mislit, misli izlazidu nikako kicane, m u t n e , pomarivene. Gledan na leroj. Pet uri. Ajme imberlanoga leroja, kaije pet u r i i pet minuti, ali ko e z n a t je li pet uri ujutro oli pet uri popodne? Vanka je m r a k , ali ko zna oe li brzo svanut oli se tek smrklo? a se ovo dogaa? Kad god otvorin oi, uvik je v a n k a mrak. J u d i , sram me re, ali ne z n a n ni koji je d a n . Pa ri mi se da je u t o r a k , ali lako bi mogla biti i srida. Pa a ako ne z n a n , oli to nije sve isto? Oli se u t o r a k barenko malo razlikuje od sride? J e m a bit da je ovako betijan koje inidu zimski san. A a edu, bidne, i init kad n i m a d u letrike? a oete od mene? a u init? Di u po? V a n k a je m r a n o i ujen kako vide b u r a . I u sobu mi je mrano i ladno ka u grobnicu. Nisan dosad bija svistan koliko mi je ivot vezan uz letriku. Dosad s a n govorija: a e n a n letrika kad j e m a m o sunce? D a n a s vien: evo; van s u n c e za dva-tri kilovata! Letrika je od m e n e uinila robota. ini sve a mu se zapovidi. A o n d a izvadi teker, i on je gotov, nepokretan, mrtav.

Sad bi ja, da jemam letrike, skuva najpri kafu. Ajme da je sad popit vrilu t u r s k u kafu, pa zapalit. Onda bi se brija i banja u toplu vodu. Usput bi slua priko radija muiku. Onda bi o b u k a istu u m p r e a n u kouju. U sobu ugu peicu, bilo bi mi lipo, toplo, guta bi itat, radit. Bez letrike san ruzinavi robot, nepokretan, koji samo kripje i san sebi ini gricule. ovik s a n od reda i diipline i kad sluan, oli i t a n sve ove apele, govore, naredbe o maksimalnoj tednji letrike, ja n i m a m to porko srce da u, re cimo, ugat bojler. Ma ke! Dre mi r u k a kad ugen i j e d n u aruju. R a u n a n : proguca li ti sad koji kilovat, more omar stat kolo od makinje u koju fabriku. Industrija n a n svaki d a n milijarde gubi, a ti bi b a sad arija letriku. A ne bi bilo boje da ti u s a n e ta r u k a kojon gre okrenit teker! I r u k a se automatski, s a m o od se be, povlai. I ja preden u m r a k u . Ko e mi objasnit kako je do ove jeive nestaice dolo? Eto, ja san prvi p u t jo pri dvadesetak godim pisa kako se gradi b r a n a na Cetini i stvara umjetno jezero. O n d a san bija i na druge b r a n e i na druga jezera i di su pri bila sela, ceste, poja dola je voda, i ja s a n se po njoj vozija motorinon, a inenjeri su mi punili note i ui sa miljardan kilovati koje e davat dotini sistem, najrentabilniji, najciniji, po gotovo a e vode uvik bit, a jezero nee nikad presuit, nego e se lipo sve regulat. A ja bi se svaki p u t iznova udija i pita: a drugovi inenjeri, a e mo init s tim pustim miljardan kilovati? Oni se smijali: sve e to pouat n a a industrija, a viak emo jo izvozit u susidne zemje.

a mi sve n i s u govorili, ali tri dila s a n zaboravija, a kako neu k a d s a n cilo vrime gleda u k a p e t a n a prvoga motorina koji je zabordia po umjetnom je zeru. Sad mi ga se pari vidit: bija je to k u s m o m k a naeg krnog Zagorca s kikon to kapetanske k a p e . J e d n a tamonja ena, lipotica prava, ostavila je i dicu i m u a i pobigla s kapetanom, a motorin su nali n a s u k a n . Sve ene oko jezera i d a n a s pripovidadu o toj njenoj, romantinoj, jubavi. Mora bit, tioci dragi, da se pitate: kakve to ve ze j e m a ti n a k a p e t a n o motorina koji je lomija e n s k a srca po umjetnome jezeru s ovon n a o n velikon elektroenergetskom problematikon? Ne znan, bogami ne znan, virujte mi da ne z n a n , ali dok u m r a k u mislin na te n a e velike elektro energetske sisteme koji se, k a k o pie, svaki as moredu raspast, dok to mislin, ja vidin uz jezero na p u t e n u , r a s p l a k a n u dicu i u pliak n a s u k a n i mo torin. Dojdu mi suze i malo mi fali da ne zajecan. Ako oete b a sve znat, onda van moran re i to da se na dotino umjetno jezero dogodila i j e d n a velika tragedija. J e d n a vesela klapa vraala se nou s pira, i kako nije vie bilo motorina, pribacivali su se s malim brodican na vesla. Dobro poprucani privrnili su brod i utopili se nasrid jezera. To da n i m a letrike mogu jo nikako i razumit. Ali kako je to dolo ovako iznenada, kako se to bar koji d a n u n a p r i d ni znalo? Oli nikor nima z a d a t a k da gleda j e m a li vode u rike i jezera? J o pri misec d a n ja san bija m a r e n d a t u Gatima i k a d s a n prolazija uz hidroelektranu u Zakuac, vidija s a n tanki, tanki slap, da prostite, ka da an-

el pia. Omar s a n promislija: aj a; s t a t edu sve turbine! Ne z n a n je li se mogla i regulat voda u jezera. Kad j e m a vode da se p u t a polako, a ne da se otvoridu sve velike pine. Jerbo k a d se gubi na pine, zaludu, onda, p a r a t na t a p u n . I a n a n se onda nije reklo: jo misec d a n i n e s t a t e letrika. a se nije avizala trgovaka mria? Dobro a nima letrike, ali zato n i m a terik, zato n i m a petrolja, garbuna, plina? Oli su svi izvori tepline i svitlosti na svitu iscrpjeni? I a se to moralo dogodit b a k a d je pa prvi snig, k a d je stiska led i b u r a zazviala s Klisa. Ako je tako, ostajen do daljega u posteju. I ni me briga koja je ura, je li pet uveer, oli pet ujutro. Je li u t o r a k oli srida. V a n k a je jo m r a n o . Ajme, judi, a je sad ovo? J e m a bit da se pritvaram u maku! Evo, m r a k a ja se isto poinjen snalazit; poinjen vidit i u m r a k u . Brzo se obuijen i letin vanka i n e u osan d a n dolazit doma.

OU SE VOGAT, OU DIMIT!
Nedija uveer. Kako se vrime pokvarilo, n i d a r n i s a n ia na vikend i ostala su mi u ep dva olda. A triba mi malo voga i izlazin veeras vanka, u ivot... Ou dimit! Cilu san nediju gobava, orija i veeras se ou pro, zabavit ka ovik. Reka s a n eni: "Nima me pri zore. A ti lipo lezi, poini!" Na dno Rive t u e mi s kampanila sedma u r a . A nidir nikoga. Samo iadu tonobili. Zaladilo je, b u r a pue i igra se oko palmi sa kartuinom i kovacan. porkoga li grada, m u k o Isukrstova! A di nee biti porak k a d u cili grad j e m a juto s e d a n kovacini. Stopedeset ijad ji porkaje a sedan isti. I ne samo da je porko, nego je sad i mrano. Sad smo mrani grad. Ovo tedi letriku. U m r a k u gazin preko kovac. Da s a n u koje fureto misto, pripa bi se. A nikidan s a n ita niku tudiju u kojoj pie da se svaki deset godin udvostrui u svitu potronja energije. Svi izvori ene rgije brzo e prisuit. Puno, p u n o brzo, kroz trideset - etrdeset godin izvadit e se iz zemje sva nafta, vas garbun. I o n d a e ovik poet koristit s u n a n u energiju, ali kako e potronja uvik s k a k a t sto posto, i Sunce emo istroit, i J u p i t e r emo samlit i tako e - pie u toj tudiji - oko 3500. godine ovi mali ovik s ove gubave balote radi svoga komfora progucat svu energiju, iuat e svu materiju cile

ove n a e galaksije. S t r a a n je ovik, velik je ovik, cilu galaksiju progucat, iuat. A ja evo m o r a n gazit po kovacan u m r a k u i drugi p u t kad izien vanka, nosit u sobon ferali ka feratjer. A a je ovo veeras? Ni na Pjacu nikoga! Povirin u Belvija i u one dvi kafane na Rivu. Utirala se u n u t r a p u s t a mladost, zbili se j e d a n uz drugog. Stojidu na noge i ekadu red kad e se ko dignut. Di u ? Kud u? Da mi je barem trevit kojega prijateja oli barenko koju c u r u da je odveden na veeru. Ka za dipet ni j e d n a p o z n a t a faca. Vazmen taksi i kaen mu restoran di e me vozit. Prvi p u t posli desetak godin ujen da u Split k u c a taksimetar. Ijadu i sedansto dinari vonje. Je li mogue? A ovu relaciju ve godinu plaan eter ijade. Tui mi se taksista da ji je poelo kontrolirat. Nike su uvatili i opalili smista po polak miljuna. Ulizen u restoran. Nima nita. Sve p u n o . Svi zaseli, sva deru, lou. Kako su se uputili, nikor se do ponoa nee dignut. A taksi mi u t e k a . A telefona nima. A b u r a ja ee zvide. Dignen kolet i izletin u no, u mrak. Svratin u s p u t jo u dva lokala. U prvi nima mista, u drugi svira u b o k s a za jist samio evapii i ranjii. Ispuvan, u m o r a n gladan... evo me u osan i po isprid kina. Blagajna zatvorena, biljeti nima, ali n u d u ji u verc. Spliska kina mogli bidu u p a r a t i otkazat blagajnican. a e jin blagajna k a d nikad biljeti nima? Moredu, direktno davat biljete vercerima. Biljet, koji je inae devestotina dinari, plaan dvi ijade. Dakle, vie pinezi i n k a a d u verceri nego kino-poduzee.

U n u t r a tisno, porko. Neka smrdi - glavno da je teplo. U ovo isto kino gleda s a n mutave filmove. Pari mi se da se nita nije prominilo. Susid sliva b a d a me lakton u rebra. Oni odizad tue me kolinon u boine, a ena zdesna u k a kartocon i u a bonbone. Nije ni svrija urnal a ve s a n na ulicu. Smijen se s a m sebi: a tija s a n po u ivot, tija s a n dimit? J o p e t san na Rivu. Kampanil odrebatije devet. Priin priko Rive, a iz jednoga p o r t u n a nikor me zazove. Pogledan, u p o r t u n u klapa, ne dice, ne m u lac - nego ozbijni judi. J e m a i inenjeri, metri, likari. Vanka jin parkirani tonobili a oni se zbili u p o r t u n ka siromaji. I karadu se o Ajduku. Eto di smo mi u Split doli! S pineziman u ep vuemo se po p o r t u n i m a ka p a n t a g a n e . Krene u ivot, svri u p o r t u n i kad se umori stat, sede na skale. I s l u a dijaloge! "Di su n a n u gradu kafane? Nima se vie di s prijatejima na, popit kafu, protit novinu! Pri ra ta, kad je grad bija pet puti manji, j e m a je duplo kafan." "Pa njanci to ne znate da je kafana u modernome ivotu izgubila funkciju." "Fala bogu da je izgubila k a d je nima, k a d su je likvidirali." "Ne, nije tako! Mi smo jemali staromodni beki tip kafane kakvi nestaje i u Beu." "Ako needu beki, neka n a n d a d u turski, arapski, ingleki, amerikanski... bilo koji, s a m o da ovik more sest, akulat." "Bogati da je bilo vodit kafanske razgovore. To su tipino buroaske navike."

"A di e se ovik razgovarat nego uz kafu? Oe li ovako s t a t na noge oli se penjat na palmu ka imja?" "Ma kafanski razgovori su ispod nivoa." "A a triba vodit razgovor na nivou Ujedinjeni narodi?" Kafane su, dakle, izgubile funkciju. I di e ejade sest, popit kafu, protit foj? U itaonicu? Ali u koju itaonicu kad su u Split i sve itaonice izgu bile funkciju, osin francuske; koja jedina jema funkciju za onega koji zna francuski. Izgorija teatar pa je i on izgubija funkciju. Fu nkciju su izgubile i koncertne dvorane, klubovi, domovi. J o , jo kad je lipi dan, onda ti u gradu sve funkcije vri Riva i Pjaca, ali zimi, k a d pue; k a d kia p a d a , ostaje ti jedino koji prostraniji portun. ena mi se zaudiia: "Pa ovako rano? A di si bija?" "Bija san di me bila voja! Bija san na sto misti!" "A a nisi jo osta?" "Kako u ostat kad su zatvorili p o r t u n . " Tako van je to; lipi moji, u n a s u Split. Intere s a n t a n grad! Brzo reste a jopet sve gre manji, mierjastiji: A jopet sve se u njemu kupi, a nikor nee da gre. etatu po njemu p u s t i pravnici, likari, ininjeri, profeuri i druga ji mista zovedu, dajedu jin stanove, visoke plae a jopet nikor nee da se m a k n e . Drae in je u Split sidit na skaline po p o r t u n i m a vengo v a n k a u fotelje.

BAR MALO POVJERENJA!

U bot i po nou gren vesel priko Rive. Nidir niko ga nima, cili grad spava a meni se jo ne da doma. Vedro je, miseina ka dan, a s t u d e n malo ujida, zapravo lipo gricka. J o emo zapalit panjulet, uinit dva-tri ira uz more da se razladin i razbistrin. etan i mislin kako je ovi moj Split isto j e d a n m i r a n grad. Evo, brzo e i dva bota a mene n i t a nije straj. ujen iza sebe niki u d n i uur, ka da zvecka, stre po tleju niko gvodje, kadene, a li! Nisan se njanci j e m a vrimena okrenit a na kosti mi skoi pas. Pa koji pas? Kus vuka! Gospe mi k a d mu glava ni vea od moje! Pritiska me ka da mi je vria cimenta na kosti. Ne z n a n a mi je bilo i zato se n i s a n pripa. Reka san ve: bija san malo ka vesel i ka s a n taki onda se niega ne bojin. Pogleda s a n p a s a i nasmija se: "a je, prijatelju? I k a d e n u vue? Ovo si je prikinija i u t e k a ! J e m a si prav! Ka da si m e n e pita." Pogladin ga po glavi. "Ajde, kalaj se, pusti me!" Cilu mi je r u k u utira u u s t a . "Mo, ali nemoj me ujist! Evo svega si me izbalija." T u r n e n ga, a on jopet skoi. "Ol' si lud? J o e me bacit, vidi da s a n slab n a noge."

"Vau v a u vau," govori on meni, ali a vridi kad ne razumin. Seden na entadu da me ne baci kako se pomamija a on se unkon utiraje u me, gricka me, lie, zaplie mi k a d e n u oko nog. I nikako ga se oslobodit. etan a on sve za menon. Ne mogu mu se sakrit, ne mogu ute. Omar me najde i r a d o s n o laje. "Ma ne igran se ja, prijateju, s tobon na kukalo i vatalo." Gren d o m a a on za m e n o n uza skale. Poeja s a n mu i pritit: "Aj a, boje ti je! Nogon u te probit! Tija bi se polako ulibit u svoju sobu da me ena ne uvati i ne vidi kakvi san. Pss! Ne laji, ne stri ton kadenon, ut e n a s . " I u m u k a je. Otvaran polako vrata. "Ajde bog, prijatelju, vidit amo se s u t r a ! " A, e! Nisan ni uliza, on stre po vratima. Gren ga potirat, a on upade u sobu. Probudila se i vie mi iz posteje: "S kin si to doa?" "Evo j e d a n prijatej s menon." "A koji, a n ? " "Ne z n a ga ti." "Neka ga vidin." Kad s a n joj doveja v u k a u sobu, pokrila se priko glave. "Ajme, bii!" Seli s m o lipo u kuinu, veerali smo, ja s a n pija vino a njemu san da dva trokuta mlika. I da ne duin: veliku s a n s njin j e m a pokoru i tek u svanue ga ispratija do Rive.

Morete vi mislit a oete, ali, eto, meni je bilo drago a je i ti p a s jema u me povjerenja. On u me, ja u nj. Povjerenje za povjerenje. Kad je na me skoija, da s a n se pripa, da s a n poeja vikat, biat, j a r a t se - bija bi me sigurno ujija. I jema bi me prav ujist za to a s a n mu iskaza nepovjerenje. I sad mi p a d a d u napamet jo dva velika, d r a g a s m i n a primjera k a d su mi j u d i virovali. Sidija s a n u j e d a n noni lokal, od oni lokali di se more vidit svega i svata i zato smo ga zvali J a z b i n a . I tot se glasno jedna m a l a d a m a pogaala sa oferon koji je vanka parkira kamion. Pogodili su se za pineze, ali on je njoj bija ni to sumnjiv, nije mu virovala da e jon posli faturete platit. Poeli su se i karat a onda je o n a pred loila. "Evo, dajmo drat ovome oviku pineze! Ja jem a n u nj povjerenja." Dirnulo me, di nee. Od cilega lokala o n a je je dino meni virovala. Vie nego konobaru. Ve san platija i ba san se tija dignit k a d mi o n a nosi pineze. "Dobro, lipa moja, samo nemojte dugo." "Neemo," rekla je i pozvada konobara. "Za dru ga pie, ja plaan!" To mi je bija najdrai pricer u ivotu, i k a d se vratila, zbrojija s a n joj pineze i reka: "Fala, m a l a moja, fala ti na povjerenju!" I jo san j e d n u no isto na Rivu uiva p u n o pov jerenje. teta san uz more a jedan visoki momak skida je feral s parkiranog tonobila. Kako projde koji tonobil, on se malo pomakne, a o n d a se jopet prigne

i b a r k a kacavidon oko ferala. Ugleda li kojega pro laznika, ferma radit. Interesantno. Svi se boji a mene nita. Kako to da mene niti ne obadaje? Od svakoga p r e d a samo ne od mene. Pa to oe re da on u me j e m a povjerenje. Recite mi da s a n ovaki i onaki, ali meni je i to godilo. etan i govorin s a m sobon. Ma sumnjiv si mi ti mladiu. Nisi ti pravi lupe. Evo po ure j e m a da barka oko tega ferala. Moga si deset ferali dosad ukrast. I s a d ja, lupeu lupeki, m o r a n za te drat da te ne u v a t u . Evo i tufalo me i ja bi ia sad doma. Ali samo radi tebe stojin. J e r ako pojden, ti se mo pripast i re eno je ia zvat miliciju. Ne boj se, ajde kredi, ini ti lipo svoj posa, ja u etat j a desetak minuti. Vrtit u se blizu da me uvik mo vidit. Pazi, evo ti jedan dolazi s druge s t r a n e ! Tako, prigni se! Dobro je, nije te vidija. A koje to auto krede. Ne razumin se ja u a u t a . J e m a bit da je to niko skupo? Vidi, njemaka je oznaka. Dobro si izabra. Glavno je da ne krede siromaju, nemoj mi samo ticat fie i ova druga malena a u t a . A po velikima udri ka po socijalnim razlikan. Z n a n i ja: oli e ucvilit tega Nijemca? J e m a , fala bogu, u Njemaku svaki rezervni dili, more on kupit ti feral na svaki k a n t u n . Ajde, jesi li, za majku boju, skinija vie te tri vidice. Ajde skinija si, fala bogu! Sad brzo doma! Sprint! Ne boj se nita. Nisan te vidija. O n d a ne zna ti mene! Kad si ti meni u k a z a toko povjerenje, mo redu me si na komadie ne bi te ja pija. a ja, tioci moji, mogu kad s a n taki? Fini, juski momak j e m a je u me p u n o povjerenje i kakvi bi to

ja bija ovik k a d bi ga iznevirija i razoara? O n d a on ne bi vie virova u jude. More bit da bi ga rastuilo i mrnja bi se u njemu mogla rodit. I more bit da bi ujida.

JASNO I NEJASNO
Je li ko od vas, dragi tioci, ikad uja da se niki plan, bilo koji plan proizvodnje oli razvoja, ispunija s a m o dvajstipet posto, samo kvarat od plana. Obino se uje kako se planovi premaidu, ispunidu pri roka a ako se podbaci, o n d a je to pet-et posto, deset posto najvie. A evo d a n a s ujen da je drutveni plan razvoja nae trgovake flote od 1971. do 1975. godine omanija, podbacija za sedandesetpet posto. Misto etiristotine vapori - predvieni, planirani vapori - jemamo svega trista. Misto tri miljuna registarskih tonelati, j e m a m o miljun i osansto ijad! Dakle, stotinu vapori sa miljun i dvista tonelati plovi s a m o u planovima, po kartuini. Za tu stotinu planski vapori moremo bit sigurni. Oni se ne moredu ni potopit ni n a s u k a t . Nikakva se havarija njima ne more dogodit. Pri r a t a n a a flota bila je sedamnajsta na svitu, sad je dvadeset i druga. Pristigle su n a s zemje koje pri r a t a n i s u njanci jemale flotu a i d a n a s n i m a d u more. Obino se sastavjadu rangliste dvadeset flot na svitu. Nas tot nima. Sad smo ispali iz prve u d r u g u ligu. I kako to da u svemu napredujemo, sve smo privredne grane razvili, uzdigli- samo u pomorstvu, ba u pomorstvu gubimo raniji poicjun?

Uvik s a n se jidija kad bi ita kako n a a po m o r s k a poduzea ne moredu gradit vapore u n a a brodogradilita. Naa brodogradilita ne m o r e d u n a e brodare kreditirat, a s t r a n i m a k u p c i m a gradidu vapore na kredit. Drugome da - sebi n e . Ni k a d nisan razumija kako to more bit, kako furet u moju zemju more jemat boje uvjete od mene. Ma bogati. O n d a samo u pomorstvu o t p a d a ona poslovica da je bog sebi najprije b r a d u uinija? I sad itan lipo u novine (evo novina je ispred mene na stolu) i citiran rii Velibora Nikolia, direktora Zajednice pomorskih brodara Jugoslavije: "Nije n a m , m e u t i m jasno kako je mogue da u n a i m brodogradilitima inostrani kupci dobijaju brodove na kredit. elimo jednostavno da se s nji m a izjednaimo." Asti onega m i a u b u n b a k u , da ne reen ta debjega! Ako on, diretur svi brodari ne zna k a k o to more bit, ako njemu nita nije jasno, kako e onda bit meni j a s n o ? Kako e tebi, dragi tioe? Onda kome je to j a s n o ? Da san ja na njegovo mista da bi smista ostavku. J e r ako meni ka jednome direturu nisu j a s n e te najvanije, temeljne stvari o n d a a ja j e m a n tamo init, a j e m a n tamo trait. Ako mu nije bilo jasno zato se nije raspita? Nee mi valjda ti diretur re da se on okolo raspitiva ali da nikome nije jasno. Kako: nikome u ciloj zemji? Ne more to k u m e bit, nikor m o r a da zna zato je to tako. I brodogradilita i pomorska poduzea sve su to veliki, zrili kolektivi trudbenika samoupravljaa, a ne dije jaslice. Jopet se jein. Jopet gledan po novinan fotogra fije uz ine poredani kasili. J o j e d n a teka saobra ajna katastrofa na naoj ferati.

I istovremeno s ton katastrofon dola je iz ferate najava kako e od prvoga kolovoza poskupit tarife. Di nee poskupit kad se na n a i m a eljeznican svaki d a n poboljava u d o b n o s t i sigurnost vonje! Blago si ga putnicima nai ferati, svi su oni kandidati za raj! Svaka te vonja more direktno u raj dovest. Svata se ulo kad je ono bilo suenje krivcima za veliku zagrebaku katastrofu, na vidilo su izali i nered i neodgovornost i ulo se kako bi prave krivce tek tribalo izvest na suenje. Putnici jednoga aviona u J a p a n - o tome su sve novine na svitu pisale - otrovali su se spizon koju su jili u avionu. Nikakvi posljedic nije bilo, samo su putnike ispumpali u bolnici i vratili ive i zdrave svojima kuan. Ali isto diretur kompanije koja avione opskrbljava spizon smista je izvrija samoubojstvo. Nije on bidan reka: nije mi j a s n o , kako se to moglo dogodit? Da s a n ja bija na njegovo misto, najprije bi reka: "Ajde, ni to nita, glavno da su svi ivi i zdravi. Dobro e jin do a ji je otvorilo gori i doli. Bar su se ispurgali." Ne bi njanci dozvolija mogunost da ja mogu bit i najmanje kriv. Asti o n u velu gospu, a ta je ulizan u spizu!? Bacija bi krivicu na sve i svakoga i na butige i na proizvoae rane i na stjuardesu koja je spizu dilila, k a r a bi se sa svojim podinjenima, dava bi otkaze leva-leva, t u k a bi a k a n po stolu i kad bi se izmorija, o n d a bi, da vidu koliko me se to dojmilo, uzeja koji d a n osustva. I ako bi bilo lito ia bi se banjat na more, a ako bi bila zima ia bi se s m u k a t po snigu u planine. A J a p a n a c ti bidni sam sebi sabjon r a s p a r a trbuj. Da pade cila flota reoplani, da se u d r u i pri-

valu est ijad ferati, da uz dvista kilometri ini bu de kasil do kasila, n a ovik ne bi se njanci tenperinon, malin tenperinien u trbuj uboja, niti toko da mu s a m o kroz salo projde. Nije da n a o vik nima odgovornost, nego on nikad za n i t a nije kriv. Uvik je kriv niki drugi. I sva sria da mi nismo ka J a p a n c i , jer da je smo ola a bidu sabje kurile. Sabje bidu bile je d a n p u n o k u r e n t n i artikal. U n a s bidu se u Split morale prodavat i u 'Dalme' i u 'Prime'. Tribalo bi i p o s e b n u fabriku dignit koja bi sabje izbacivala. Ali srion mi smo p a m e t a n svit, n a n sabje ne tribadu. Sabje su u n a s samo muzejski eksponati i sve su uvatile ruzinu. Meni nije njanci drago u kui vidit p u n t a s t i no.

DAJ ORGANIZMU SVE A TRAI

Doa vrag po svoje! Uvatija i ja gripu. Sad n i s a n stoposto siguran da je ba gripa, ali mogla bi bit p u n o lako. Likara nisan ni zva ni konzultira. a u gnjavit likara, kad nae novine toko d a n a s piu o bole stima, najskoli o gripi, da itaju novine mo uit medicinu. A onda, ja s a n jema prijateja poznatoga likara i k a d njega ne bi sladilo, k a d bi se utija malo pokvaren, uvik bi mene konzultira a ja mi slin, a bi tribalo init. I uvik bi me poslua. Ja bi mu propisa oe li ostat doma ali iza vanka; liti, oe li se kupat, oli samo malo sunat; i uvik bi mu pojaa i s h r a n u sa spizon koju on najvie voli. I uvik bi mu sve prolo ka da si r u k u n odnija. Vie je dra do moji dekoti, nego do konzilijuma svi specijalisti. J o bismo ji izvriali: injoranti, sa mo se inidu vani a n i m a d u pojma a je to medi cina! Po mojoj teoriji dobro je svako p a r godin uvatit gripu koja dojde ka j e d n a prova za organizam da vidi kakvi su ti u n u t r a motori, koliko ji m o opteretit, koliko moredu izdrat. Fregaj ti orga nizam k a d je nepripremjen, kad nikad nije bija u tekoe i dojdu dvi u n c e fibre a on omar krola. J e m a tako judi ka planina, nikad ji u ivotu ni zabolilo, i in ji a takne, omar partidu. A jema jo pet mekinastoga svita, uvik su u bolestima, jedva se vuedu, a uvatidu po devedeset godin.

Nego da se ja vratin na moju gripu ako je tu ujope bila gripa. Evo koji su u mome sluaju bili simptomi i kako je ia tok bolesti. U ponedijak gren ja pisat i vidin: ne da mi se, ne gre mi. Sad nije ovo, fala bogu, ni prvi, ni zanji p u t da mi se ne da radit, ali nikako s a n bezvoljan, s m a n t a n , utin i plou na kinu. U dvi ure ne mo gu n a p i s a t dva retka. A duvan me nikako ne j u b i i tu me najvie pripalo. Ovo davno n i s a n bija na more? Triba mi rekre acija. S u t r a gren najranije na ribe, nita me ne more fermat. J a v i n i prijateju: ujutro najranije partenca! Ostavjan makinjetu, stivajen u b u r u tunje i udice. Omar me lake! Uveer utin zimu, boli me svaka unta. Mirim fibru: boga mi - j e ! Trideset i s e d a n i pet! Muin, jer ako eni reen, bit e kandala, nee me pustiti na more. A more bit da je meni fibra od nervoitadi? Ali za svaku sigurnost izajdem vanka, kupin Bayerove apirine. Progucan kriomice dva za veeron i cipan crno vino. Tresen se u posteju, ali ujutro me boje. G u t a n na brodu; ispiren nos i grlo moren, pivan; bacijen tunje. Sve mi je prolo. Pue i malo frike b u r e . I o n a mi godi. Pozapodne, k a k o se pribliavan kui, sve mi je gore: J o p e t zima, jopet me svaka u n t a boli. Za veeron jin crni riot i pijen mul za mu lon. ena me gleda: "Malo su ti krvave oi." "More bit! Od vitra, napuvalo me. More lako bit da j e m a n i koju u n c u fibre."

Mekne mi r u k u na elo i pone k u k a t . "Ti gori; brzo u posteju! Brzo likara!" "ekaj, polako!" Miri mi fibru! Trideset osan i osan. "Ma bogati, ko bi reka? A ja s a n mislija koju uncu." "Nisi smija jist i pit." "Zato ne ako organizam trai. Nikad ne smi svome organizmu rei ne, najskoli k a d je bolestan, omar mu vaja u svemu ugodit. I jesi li itala a likari govoridu: ta vie tekuine." "Ali ne vina!" "Oli vino nije tekuina?" No je duga. Svako pet minuti se budin. Provajen puit. Ne gre. Povuen dvi tirade i gasin panjulet. Ne mogu se maknit. Pari mi se da pizan ijadu kili. Polako, teko okrien se s j e d n e na drugu stranu. Ujutro je malo boje. Fibra p a d a na trideset i s e d a n i etiri. in je izala u spizu, omar kuvan c r n u kafu da mogu zapalit. Popijen i bierin travarice. Dobro mi je uinila, lipo me stresla. Cili d a n lein, kunjan, sluan radijo, mogu malo i itat. Nije tako ni loe bit ovako malo bolestan. Pridveer jopet fibra skae i oi me sad bolidu i to je najtee od svega. Dolazi mi u viite j e d a n prijatej i govori da je uja u brijaa na Pjacu da me n i m a ve dva d a n a vanka jer da san da opra jaketu. Nesriknjega li svita! Ka da ja n i m a m dvi jakete? J o j e d n a teka gruba no. Zaspen pet m i n u t i i omar sanjan ruan san. Njanci vino ne pomae. Koliko s a n se nalija tekuine pa nita! Njanci malo da me obaturnulo?

Fibra ipak polako pada. Ne gre vie priko trideset i osan. Ujutro trideset i est i etiri. Asti gospu, a s a m o toko? Pripa s a n se: oli s a n malokrvan? Brzo kafu i panjulete! Umar mi je boje. Zapravo, sad mi nije vie nita. Sve me prolo. Samo s a n jo malo s m a n t a n , ne mogu mislit, ne da mi se radit. Interesantno je to: na puno nji ova gripa odrazila se tako da su se ostavili duvana. Ne moredu mu u t vonj. A meni je duvan osladija. Svi poroci su mi sad postali drai. Samo mi je udrilo u nerad. Sad bi mi se tribalo rehabilitirat - etat, jist, pit, akulat. S m i n a nika gripa! I ni mi sad aj a san je j e m a i organizam tako stavija na provu.

ZATVOREN KRUG SNIGOM

Samo jo jedan p u t u cilom mome viku pa je snig u Split ovako r a n o . Bilo je to pri etrdeset i pet godin, ali spominjem se ka sad. Bija s a n o n d a m a l e a n a jema s a n fere. Stavili su me kraj pakera i gleda sam kroz ponistru kako se na ulicu dica t u e d u snigom. Mater to jutro prvi p u t ni ila u spizu, vengo je poslala oca. I posli deboto pola vika jopet p a d a snig a isto vrime, jopet stojin kraj pakera i gledan kroz ponistru kako se dica igradu u snigu. Samo mi jo falidu fere da b u d e sve isto. Zanija s a n se u tima mislima, a prene me ena: "Ajde, obuci se!" "a u se obuivat? Di u po ovome vrimenu?" "Po d a n a s ti u spizu!" Duboko san uzdanuja. "a uzdie, ol' ti se ne da odit?" "Eto tako, otelo mi se." a u jon sad po objanjavat da s a n u jednome t r e n u t k u , gledajui kroz ponistru ti bili snig, sagle da cili svoj zatvoreni ivotni krug. O b u k a san, se ee nego feratjeri na Zrmanju. Stavija s a n oto piamu, udrija na se najpri dva ta n k a a o n d a jedan stari debeli emper koji je ena davno tila bacit, a ja ga uvan ka dragu u s p o m e n u . J e m a na kinu i buu i nju nikad n i s a n da zakrpit.

Ti emper mi je pokojna m a t e r uplela k a d me tokalo po u Sloveniju. I pri dvadesetak godin s tin emperom najden se u jedno fino m o n d e n o drutvo. Korteava s a n j e d n u gospoju iz velikog svita koja je sve oko sebe armirala. Pripovidala je za veerom kako je nedavno bila u Rimu kod Carla Pontija. Divna vila s vrtlon po kojemu eta mali lav. I kako se o n a igrala s lavon, apicom j o n je podera emper. I kaije na svome emperu dvi male buice koje su uinile lavje ape. Svi su ustali, pipali to misto, divili se, a ja, da malo privuen panju, gren se pofalit: "Znate i ja j e m a n na emper buu. Pa koliku b u u , pogledajte!" I dignen j a k e t u da mi vidu b u u n a kinu. "Zar je i vama to od lava," jubezno me pita go spoja. "Ma ni govora, gospojo, di bi ja blizu lava, u m r a bio straja, nego je meni ovo p a n t a g a n a uinila. I promislite: d o m a u kuini? Gospu jon ainu i m a t e r i n u nisam j e m a mira dok jon se n i s a m osvetija, pronaa je i ubija." Gospoja je zinula. Svi su umukli. Gledali su me ledeno, mrzili su me. Nikako nisam razumija zato, a s a n to grubo reka, a san to uinija, Oli bua nije bua? Ol' san ja kriv a mi emper nisu apican potizali lavi nego su ji zubiima grickali mii. Ne razumin, judi, a mi je ovo jutros. Malo sniga i vas s a n se smeka, razblaija i zapliva po u s p o m e n a n . O b u k a s a n dakle i ti emper, gornju po u v a pokrija kapon, donju po koleton s k a p o t a i izletija u snig. Ne gre mi u glavu kako se moji Spliani nikako ne moredu nauit odit po snigu. Gredu ka po ja-

jima i s a m o neredu, tumbulajedu se, lomidu ruke i noge. Ne srni se plaljivo vu noga, jerbo onda, m o r a popust, nego gazit vrsto, odozgar, tako da snig oto pritisne, da ti ne bii. I nikako ne mo past. "Kad zna, kako si onda ti p a ? " more mi re koji moj sugraanin koji me vidi kako s a n poletija isprid 'Belvija'. To je, moj lipi tioe, bija j e d a n drugi sluaj. Trotoar je na jedno misto bija s m r z n u t i kad s a n tot prolazija tia s a n se za parkirane tonobile. I kad s a n se rukon u p r a u jedno a u t o , n i s a n z n a da je u n u t r a ofer, a on ga je lupe ti as uputija. Tonobil mi je pod r u k o n izmaka i ja s a n m o r a poletiti u prazno. Razabira san se u "Belvija" uz tepli p u n . Interesantno je to. in p a d a snig, a stvori se prida te kamarjer, nikad se ne misli a e naruit, j u s t a s a m a od sebe izgovoridu: p u n . Ne volin p u n , za me je to gori otrov i od mlika, ali je li palo malo sniga, ja m o r a n naruit p u n . A uja s a n od moji Spliani kad su u Zagrebu pa se inidu fini, o n d a naruidu: "Punec, molin!" Nikad u ivotu n i s a n vidija ene koje radidu po butigan, te trgovake pomonice i blagajnice, sla bije voje nego tega j u t r a kad je p a d a snig. etvrtak i petak jemale su fetu, a u subotu k a d je pa snig, tribalo je otvorit butige do podne. I valjda su bile jidne a jin se ni vezalo, a su jemale ti prekid fete. Dva d a n a nerada, dva d a n a odmora, a sve su bile u m o r n e , sve su jemale crvene nose i obraze, sve su zivale, svima se drimjalo. Blagajnice koje inae tuedu bloke ajn-cvaj, sad su i za najsitniji r a u n gubile po pet-est minuti.

"Radite li i popodne?" pitan j e d n u . "A a biste, eeee majko moja, i to tili?" Omar me infeta: "A eeetoooo, tija bi! " "Oli se i van, jor, drimje?" "Nije, ali kako ste lipo zinuli, uinili ste mi voju!" Okreen se a cila fila ispred blagajne ziva. Bija san i do pazara. I vidija s a n kako je snig pritvorija k u p u s u kavor. Kil k u p u s a - ijadu dinari! D a n pri davali su ga za dvista dinari. A poto je o n d a k u p u s recimo na Siverni pol di je uvik snig? Bit e najmanje ijadu dolori kil? Ne znam, j e m a li na cilu balotu zemajsku jo ko ji grad a ga sve a se dogodi tako iznenadi ka n a Split. Ne spominjen se njanci j e d n e godine da n a s nije iznenadila zima. Ma a zima, n a s iznenadi i lito. Iznenadi n a tako brzi dolazak lita pa ugostitelji zakasnidu izvu tekate. Iznenadidu se trgovci i zakasnidu n a r u i t andole i m u d a n t i n e ; svit se ku pa a oni jo dridu u izloge kapote i gojzerice. Izne n a d i d u n a s fureti pa nestane masla, mesa, voa. I k a d je tako di n a s nee snig iznenadit? Najboje da n a s je snig n a a sve pripremjene s badilima u ruci. "Evo na, padaj, mi te ekamo!" Lako li je priko radija, itat u p u s t v a i n a r e d b e . Svak neka oisti snig isprid svoje kue, svak isprid svoje butige, svoje ustanove. Ajde neka mi ko kae kako u ja to istit? Ko e mi dat badil? Ou li p e r u n o n bost oni snig a mi se skorenija prid ulaz u k u u . I di u bacivat ti snig? U ep, oli u kartuc?

I ja ne z n a n kako to ujope gre. Vidija s a n ka ko su radnici istili kolnik da moredu tonobili pro lazit, a snig su bacivali uz kue. I ou li sad ja istit isprid kue i bacivat na kolnik? I tako bismo se mogli dodavat do sudnjega dana. uja s a n jednoga di vie: "a u ja po istit? Lako li je Opini pivat, a a ona isprid svoje kue ne oisti? Ne mo do ni blizu Opine." I sria a nismo zapriili istit grad, jerbo ve u utorak izalo je sunce i vas led i snig raskrabilo. Pametniji smo od S a l a m u n a . Pustili smo sunce da radi za n a s . a bismo mi inili da nima s u n c a samo misec dan i da misec dan uvik p a d a snig? Otkopala bi n a s do pet-est ijad godin tamo nika daleka pokoljenja i u istoriju bismo ulizli ka jedini grad na svitu koji je u m r a od linosti. J e d a n d a n pada je snig a k u u u koju stojin je zatrpalo smee. Pet d a n a nisu doli kovacini. Doli na k a n t u n mi je samoposluga. Gren vazest kruv i novine. Nima kruva, nima novin. "Kako nima, zato nima?" "A k a k o e do kad p a d a snig?" Palo dvi ake sniga, skule ne r a d u , poslalo dicu doma. ujen na radijo: ne izlazite vanka bez potribe. Ne vozile auta. A zato neu iza vanka? Zato a je pa snig! Neka p a d a , ja ou vanka! Past u ? Neka paden! Neka nogu slomijen. So cijalno s a n osiguran, n e u tri miseca radit. Plaa e kurit.

Ola kakvi si! J e s a n , taki san, pa a je? A a za majku boju, inidu t a m o po mistima di uvik p a d a snig. a tamo, u ta mista, nikor ne gre u skulu, nikor ne nosi kovace, nikor ne vozi a u t o . Evo ja u se kladit: neka snig pade do pet, do deset dan, evo da emo jopet svi s k u p a bit iznena eni; nespremni i sve e bit ka i sad, ka i pri pe deset godin kad je p a d a snig a ja s a n jema fere i gleda s a n kroz ponistru.

ZIMA, BAKALAR I PAPA OVANI

I doli je stisla zima. Pa kako? Straj te sluat me teoroloke izvjetaje. J u t r o s rano javjadu: u Split plus tri! Ko e u s t a t iz posteje? Asti onega boga - da smo p l u s tri? Vidi a s a n se najeurija? Ovo bi bilo najboje uvatit gripu pa ostat koji d a n u posteju. Di e v a n k a po ovakomu nevrimenu? Znate li vi a to oe re u Split p l u s tri? To van je isto ka u Gorski Kotar minus dvadeset oli ka u Sibir m i n u s sedamdeset. Nismo mi temperani za tako niske temperature, nismo otporni, pogotovo kad zima u d r e ovako na glo. I da sad pade koja a k a sniga, sve bi ovud bilo paralizirano. A sve me straj jerbo su se ve opasno zabilili pincini Mosora i Braa. Zima je, skupjadu se po mule tima j a t a gladni ga lebi, a turistika n a a flota hidrogliseri i jedrenjaci zbila se tuno po igu. Mi se liti tuimo na p u s t e konfujune, na silnu furetariju. A kako je tuno sad k a d ne mo trevit fureto ejade, m a k a r jedno friko lice. Sve iste glave, sve nai kadrafi, i pari mi se da bi se spasija da sad ujen da ko mlije malo ingleki, pa n e k a njanci besidu ne razumin. Sad s a n se sitija jednoga naega staroga ugostiteja koji je, kad je otvorija mali otel, da izjavu za t a m p u : "Kveto e per stranieri, per ente fina, non e per notri kadrafi!"

G r u b a je u n a s zima! Teka! Bija s a n ja i po gornjima mistima i na svoje s a n oi vidija kako je to tamo, kako je, na primjer, u J u b j a n u , oli u Kranj, kad stisne zima, kad u i n i prvi snig. Ne bi ni poeja snig p a d a t i eto ti ji o m a r u empere s jelenom na prsi i Svi nosidu skije i drago jin je, veseli su, smiju se jerbo poinju njijovi zimski guti i zabave. A u nas, in je malo zaladilo, in je zazviala prva b u r a da najavi zimu, na svaki korak moga se vidit n a svit kako nosi bakalar. a su njiman skije i sanke, to je n a n bakalar. Bakalar je najsigurniji, najpouzdaniji atribut na e zime, nai guti i zabavi. Svi ga ponosno nosidu, i penjunati i domaice i slubenice koje su skokle iz u r e d a do butige. Ako je bakalar velik, o n d a se zna nosit ka p u k a , ka skije, priko ramena. Po gornjima se mistima veselidu: jo, ta emo se lipo skijat! A u n a s : jo, a emo se n a b u b a t bakalara! Ne, ne, ne z n a m o mi a vridi, ludi smo ka suci! Nosi se obino, oli jedan veliki, oli dva-tri mala, ako misli na b u d u n o s t , ti omar kupi po pet - po est bakalarii, n e k a se u k u u najde. Kad je bakalar u kuu, omar n i m a zime. Svi su problemi rieni. Uini li snig, ne m o r a njanci iza, a e izlazit k a d je bakalar u k u u ? Ola, koji je v a n k a led, ovo se triba dobro fudrat! O n a moja dobra stara teta, koju ja tako esto citiran, nije volila crikve i pope, ali jon je p u n o drag bija p a p a ovani, najskoli k a d je ula da je iz male teake kue i da je radnicima koji su mu radili u vrtal svaki d a n dava litru vina. Sve je tila z n a t o ovaniju, pa me botu pita:

"A a on ji? a mu je najdrae?" "Lud je za bakalaron! Svaku veer oe teu b a k a l a r a na stol." "Mona je, e? Ne zna on a je dobro?" I koliko smo god p u t i ona i ja seli za stol oko bakalara, svaki bi p u t rekla: "Jo, da je s n a n sad ovani? Jo a bi se zafasta! Bakalar na brujet s kumplirima! Sveta spiza! A niki ga svit uveer izbjegava da je malo teak, ingravante i da tumik more od njega zabolit." Ne ti straja! I oni t a m o po gornjim mistima gre du na skije a moredu nogu slomit. Ali, eto, isto gredu. I zato: udri, k u m e , ne boj se! Pijat bakalara i po litre, anci i litru cilega i n e k a p u e , ne boj se, nee probit. A b a k a l a r je ove zime dobar, pravi, bili, a me ka ono lani kad su n a n po butigan fikavali ono gada, crnog frolanoga. A kil je deset ijad dinari. Buni se narod da pijat d o m a dojde priko dvi ijade dinari i da n a s to uvoznici pjakadu i gulidu. Bakalar je uvik bija siromaka spiza a sad bi se i ovani m o r a mirit. Ba nikadan, kad s a n ia kupit svoj bakalar, gledan u butigu niki talijanski toaletni sapuni. Na k a t u l u t a m p a n a je cina velikin slovima: 30 liri komad. A u n a s u butigi komad 550 dinari. On da poto je ta uvoznika lira? Moredu se lako n a ufistiki tioci koji e d u mi prigovorit da s a n cilo jedno godinje doba, koje jema svoju poeziju ba nalizira, profanizira, devalvira s tin prokletin smrdljivin bakalarin. Priznajen, jesan, ali a ja mogu k a d je tako. A jo pri p a r godin nije bilo tako. in bi zazvidala prva bura, o m a r su se po Pjaci poeli lipit plakati koji

su mladost pozivali na puste ajanke, a o n d a bi zaredali bali: bali lovac, paticeri, likari, advokati, inenjeri, sindikati, skul, drutav, vatrogasac, sva ka struka, svaka institucija jemala je svoj bal. Fa lilo je sali, pa su organizatori u file stali, toalete su dolazile iz Pariza i Rima. Tako je bilo bali da na Pjaci nije bilo m i s t a za stavit sve svitlee reklame. Ka sad se sian da san i ja j e m a jedan lipi crni vetit i moja teta bi ga svaku zimu lipo demaala ostom. I j e d n a c u r a kad je s m e n o m balala rekla mije: "Ola ta vonjate od osta!" "Neka," reka s a n jon radosno, "ali pogledajte, nidir nima mae." I zima je bila p u n o lipja dok ni dola ova nesriknja televizija i sve n a s utirala u kue. Sad oviku vie i ne triba vetit. Dosta mu je j e m a t pidamu. Svrili su, Mare, bali! Sad ti jedino zimi ostaje orit uz televiziju i n a b u b a t se bakalara!

ENICI I PRAJCI
Dok ova stara godina traje svoje zanje dane, zapaam dvi karakteristine masovne pojave, sli kovite, idiline, p u n e vonja i koluri. Ri je, dragi tioci, o enidban i o prajcima. J e m a ve i desetak godin da je u m o d u uliza novi enidbeni obiaj: svatovska kolona tonobil vrti se priko grada s otvorenin sirenan i kad od subote priko Rive prolazidu kolone za kolonon - a svi zviu, svi trumbetaju, ka da se t a k m i d u ko e ei u u r proizvest - to nastaje taki urnebes, da te vata straj i ovik m o r a zaepit u i i biat. Kad bi me ko tija kaznit, tribalo bi da me s a m o stavi od subote predveer dvi ure na Rivu. Evo, ve se jein; ja mislin da bi poludija! Taka je to muika da mi se u glavu pome vrtit i ja vidin deformane slike, vidin u kolonan sve nike primitivne, debele, crvene glavetine, nacerene, nakeene, zle, surove. Oni iz tonobili vidu da se svit usprenija, da tre i upiredu jo ee. A ka da je i to malo, pa triba ne s a m o urlikat nego i u svaku kolonu vijorit jo bar j e d n u nacionalnu zastavu: Nikako ne razumim zato urliedu? A sad i bandire? Oe li mladi veeras j u r i a t bandiron na m l a d u ? Oe li bandiru zabost usrid posteje u prvoj branoj noi? Oli je to malo rodojubje da se mladi i mlada ne moredu vie ni egat bez bandire.

Ove zanje d a n e ceste su po Dalmaciji poplavile kolone gastarbajterski tonobili s njemakin oznak a n . I nikidan v a n k a Splita, na cesti, e k a n j a a u tobus, a enidbene kolone ibadu. Zvidu sirene, viju bandire Sam s a n na cesti, a kolona prolazi, i svi pritisli sirene. Kad me ve j u d i tako lipo pozdravjadu, ja samo sa dva prsta desne ruke u d r e n po livoj aci. Ko ono: neka, neka, drago mi je, bit e noas svata! O m a r se tonobili fermajedu, ispadaju svati; t a je? Koji si to mot uinija? A ta je, majku boju, a di smo? Vi morete urlikat, morete bandiran mavat, a ja ne s m i n udrit sa dva p r s t a po aci. Ako ste vi meni dali sinjal da ste se oenili, ja san van da sinjal da s a n razumija. Nego ostavimo mi, dragi tioci, svate i gledajmo o t a ivimo i bacimo se na prajce. U ovi donji dil Dalmacije koji je uz more zabranjeno je drat pra jce. Mi smo se morali opredilit izmeu p r a s a c i s t r a n a c , i izabrali smo strance, odnosno t u r i z a m . Ali, priznat ete da je lipo jemat prajca u kui. Sve ta betija! Blagoslovjena! Smrad o koca - vonj je obilance. A i stranci kad dou na litovanje, zaelu p r u t , i ne mo re niman, a zabranjeno je d r a t prajce. I zato n a svit gre u u n u t r u n j o s t k u p i t svoga prajca. I u malom portu, iz kojega se ee javjan, s v a k a k u a kupila je prajca. Pet ku - pet prasac. in s a n uja da su kupili prajce, omar s a n t r k a u porat. Zaklat emo prajce, sidit uz komin, j i s t i pit! Ali n i m a n ja srie ni s prajcima! etiri s a n da na doli osta, sve s a n obaveze zanemarija, ali se prajca nisan okusija. Naime, b a sad su u i n i l a

lipa vrimena, deboto je lito i ne m o klat, do e muica brekuja, i in ga ona takne, meso se kvari, mo ga bacit. I etiri d a n a eka s a n da se naoblai, da malo zaladi, a sunce sve ee pee. Prajce su sve skupili na jedno misto u j e d a n dvor, i sad je tot oko nji seosko silo, tot je najivje, uvik je ko u viite, oli u kontrolu. I moja gospodarica, kod koje dolazin kupila je prajca, i to je sad isto ka da je moj, i ja ga obilazin, nosin mu mekinje, k u k u r u z , tepan m u : "Tako, moj lipi, papaj mi sla tko, udri, navali, n e k a galofag izajde iz tebe, pa emo mi tebe lipo papat." I ti lipi n a prasac uvatija malo proliva, i moja gospodarica omar mu kuva veliki bronzin aja. I da van je vidit a voli aj. Ka da je Ingle. I g u t a san vikat: Gospodarice, u r a je za aj! Ingle ve eka i protestira!" I u tome malome portu nad tin Ingleom ja s a n se, tioci, duboko zamislija i spozna kako mi je cili ivot promaen. Kad s a n ja bija mlad, onda su kalete i dvori moga Veloga Varoa bili p u n i prasac. Vie, znaajnije je bilo onda, jemat prajca, nego d a n a s tonobil. I moji su d o m a ispod skal uinili ka tezu i tot smo gojili dva praia. Sian ji se ka sad. Rica i Mora. Rico je bija ritke ricaste dlake, a Moro na crne mae. Koja je to bila p a m e t n a betija, ti Moro! A slakorana! Gnjeija je sve a bi mu dolo pod zube. A in bi sve samlija, poeja bi plakat, prosti boe, ka dite a plae kad je gladno pa trai jo... jo. Onda nikako nisam moga razumit: kad bismo mi dica plakali da smo gladni, onda bi stari na n a s vikali: koliko to mo prodrit, di ti s t a n e , za m u k u Isusovu? Oli jema rve? A kad bi p r a s a c plaka svi

bidu ga falili: jo, lipe betije, vidi ga sunce moje, a mlije? I svaki as bi ga stavljali na balancu, a n a s nikad nikor nije mirija. I ja san ka momak, kad san ve sanja strankinje koje lipo vonjadu, koje se gole uz more p l e s k a d u , ja s a n onda m o r a nosit prajcima spirine, odit po restoranima, po brodima, ekat flote, jer o n d a je bilo najvie spirin. Kad su mi strankinje najvie tribale, nije ji bilo, misto profumi eka me s m r a d o prasac. A d a n a s , kad me ritko i nikako ne interesiradu strankinje, nego prajci i pruti, d a n a s je sve p u n o strankinj a nidir prajca. Susret s prajcom za me je ridak, velik, uzbudljiv dogaaj p u n sadraja. I kad san se, napokon, namirija na prajca, etiri d a n a ga uvan, ranin, fetoin, t e p a n mu, aja mu nosin, a zaklat ga ne mo jer su dani puni s u n c a i okolo ve brekuje zunzidu. I sve s a n bija isplanira, donija s a n najfinije talijanske rie za n a p u n i t kulina, planira s a n omar ispe latiinu, privrnit igericu pa zainit tretinsku pulentu... Sve se meni u ivotu naopako namisti: k a d elin vedro - uini oblano, kad mi triba led - u d r e vruina; kad ou strance, j e m a n prajce; kad ou prajce, n a m i a d u mi se stranci. Nikako, judi, pogodit! Eno jopet milordo roke, jopet pita aja! Omar, omar, moj lipi Ingle! Ne mogu trkat, prolit e mi se. Ajde, loi ti, lipo loi, ali platit e mi, kurbin sine, doe ti meni pod zube. More bit, tioci dragi, da ste i sami zapazili da s a n s p u n o vie uga i guta pisa ovi drugi dil o prajcima nego oni o enicima. Nisan ja kriv a s a n ve u toj fazi. Kad mi je ovo drugo nikako blie, pri snije milije.

MATEJUKA SE U CRNO ZAVILA

Opaka b u r a ! Prokleta bura! Odnila je niki d a n maloga edu, penjunata, ribia, barkariola. Tilo mu nisu nali. Brod je potopila a njega odnila. Matejuku je u crno zavila. I tot na Matejuki, u starome ribarskom portu, ba oko one kolone o koju je brod veiva, sastaju se j u d i i uvik iznova poinje pria kako se ta degracija dogodila. I kako se ujope moglu dogodit. I mia se tuga, jid i bis. Prokleta bura! Ime jon se i sime zatrlo! I di je b a njega, naega edu, morala odnit! Bija je mali ovik, sitan, mrav, vas nikako minijaturan i zato s m o ga o dragosti zvali mali edo - a b u r a je bila s t r a n a , najea u zanji pedeset godin. Tukla je na refule da joj svi instrumenti n i s u mogli forcu izmirit. Vatali su je do sto i pedeset na u r u , a o n d a se jo ee razbisnila i instrumente razbila. Stabla je po Marijanu gulila, tonobile privrala, kupe nosila, zide sorila, a mali eda u svome t a n k o m e starome motorinu ia se s takon b u r o n tu. Mali dobri ovik kontra jeivoga vitra i to u konalu. I svi se sad pitaju: a mu je to bilo? Zato je ia? a nije u porat sta? Dobro poznajen brodolomnika. Od ditinjstva ga znan i sto smo p u t a s k u p a plovili i lovili. Falija mi je uvik svoj motorin koji da j e m a samo j e d n u m a n u , a ta je da smista, otprve pali. J e d a n p u t smo jemali partiti u pet ujutru, a u jedanajst smo

jo vrtili manicu. tufalo me i u t e k a san. A on je naprid vrtija. "Nisi bija jo ni iza kan t u n a a motor je ve upalija," falija mi se s u t r a d a n edo. I na ti zanji tuni ribolov ili su edo i novinar Joa, Zagrepanin, koji je u n a s od Joe p o s t a Osib, vajali ribar i marinjer. Zvali su i mene. "Ajdemo na sutivanski brak, juin je, grist e riba! " J e m a sam posla, nisan moga po. To pozapodne bacila je estoka b u r a i dola je tako naglo da su jedva jemali vrimena sakrit se u sutivanski porat. Ostali su tamo i spavat. Sutradan, oko podne, parilo je da je b u r a malo kalmala. "Oemo li?" pita je edo, koji je Novu tija doekat sa enon i dicom. "Nemojmo, edo! Vidi da dimi nad Splitom!" "Neka dimi! Ako te straj, ti ajde trajekton." I zapeja je edo. Cili ga porat nagovara, ne, nemoj, a on m a e rukon: a e meni ovo malo b u r e ! A Joa ne more druga samoga ostavit i skae u brod za njin. I tako su partili. "Vratimo se edo," molija je Joa. "Evo nas doma! Vidin osvitljenu ponistru, kue." Bili su ve blizu ige, i zaista se ve vidila ponistra njegove kue na Rivu. A vitar je forca. edo je bija za timunon. Tresa se mokar ka mi. Lakton je pokrija j u s t a da more disat jer sve se okolo bililo i pinilo. Prilivalo je more priko broda, J o a je izbaciva, ekava more, i gotovo su stali na misto! Pria jin je trajekt 'Ero'. edo mu daje sinjal da ne triba pomo. Ali k a p e t a n ne viruje, vrti se oko nji.

A ja s a n ba tad izaa na ponistru i udija s a n se: a a je ovo 'Eri', a se uzvrtija, oli su se opili na brodu? Nita n i s a m razumija. More se tako uspinilo da nisan vidija mali mo torin. J o u su alvali, digli ga na trajekt, motorin se potopija, a edu je more odnilo. Na pedanj od njegove ponistre u koju je gleda dok ga je nosilo. I ka da ga ujen kako se jidi i muca: "Ma vidi pegule, a moga san veeras sa enon i dicon jist fritule. Samo pet minuti da me pustilo!" I svi su sad na Matejuki tuni, ali i jidni na edu a nije napustija brod. A k a k o ovik, siromaj, more do doma bez broda. Nije samo stvar u tome da je penjun mali, a s brodon e se uvik zaradit koji d i n a r kad dojdu fureti, nego ko e posli od ruganja ostat iv da si guzicu spasija a brod izgubija. I to ispod ponistre. A edo ka kruv dobar, miran, tih, malean, jema je u sebi niku u d n u forcu, gvode koje se nije moglo slomit. B u r a ga je mogla odnit ali ne slomit, isto ka a ga je ivot zna bespomono nosit a on n i k a d nije tija priznat kapitulaciju. O p a k a b u r a ! Prokleta bura! Nikad n i s a n buri virova. Uvik s a n govorija da je i najgnjilije, najbolesnije jugo miljardu puti boje od najzdravije bure. J u g o je doboudni solidni, karakterni vitar koji j e m a i svoj stav, svoju liniju. I kad je ono najee, najbisnije, jopet ne skree sa svoga puta, i ovik koji mu zna ud uvik mu more kivat, oli se namistit tako da mu pue u krmu. J u g o e ti se i najavit, s njin se mo karat, razgovarat, pa i sporazumit.

Lovi ribu u konalu i vidi ga izdaleka kako se modri i polako vaja. Do kvarat od u r e prvi mali vali z a k u c a d u ti pristojno pod provu: "Evo me, dolazin!" "Ne ti, a e me pripast?" "Reka san ti! Nemoj posli m e n e krivit!" "Jo u po u r e lovit!" "Boje ti se ne igrat. Kupi tunju dok te na vrime!" "Nije me bila voja!" "A pogledaj doli p u t punte, ve s a n se zapinija!" "Vidin, vidin, evo samo da dignen parangal!" "Ajde, veltije!" I dok ti na brzinu kupi parangal, ve te vaja, die i kalaje i zaleti se priko b a n d e pa ti pokropi gae samo da te uje betimat. A b u r a se pokvareno, lupeki libi, n a p a d a bez najave. B u r a je ljigava ka zmija jutica, ka morski p a s , ka tigar krvoedna. Zaskoit e te kad jon se naj manje n a d a . More mirno, nebo vedro ka cakal i nisi se ni okrenija, a ve more oko tebe pini, b u r a dere, ujida, nosi, lomi. Oli se ka ovo nikidan pokvareno sakrila iza j u i n a pa je iznenada bisno navalila, urlikala, zavijala, grizla, ujidala. Povukla bi se malo ka da je u t e k l a samo da jude privari pa jopet iznova, u jo ei juri. I sve bi jon oprostija. I to a je razbila p u s t e caklenike, unitila cvie, razbila telefonske linije, sruila stabla, ostavila svit u m r a k u , privrala a u t a , nosila kue, ali neu, ne mogu a je maloga edu odnila. Njanci drugu za sprovod ne mogu po. Nima ga, odnila ga je ko z n a di. Ledena bura, bez srca, i d u e .

SVE JEMAMO A NITA NIMAMO

Minjan lipi, konfortni stan u Splitu za manji i slabiji u Riku, Maribor, oli Novi Sad, oli Ni, oli za stan u bilo koje misto samo da n i s a n u Split. Samo a daje od Splita! Ne ti takoga mista! A fali mu est za uinit pet! Nikad mu neu oprostit di san ja p u s t e godine, ma a godine, cili svoj vik izgubija. I n i t a to, nego ne mogu ni sebi oprostit da san cili ivot proivija u zabludi da iven u najlipjemu, najesnijemu, najnapridnijemu gradu na svitu. Pivali smo mu pismice, ponavjali svi ka papagaji: 'Nima Splita do Splita' i 'a je bija p a m e t a n ti stari rimski car'. Moga je zgradit sebi vikendicu na bilo koju toku balote zemajske, moga je u Rim, moga je na Bospor, moga je - a bi reka Uvodi, i na oltu, a on ne, nego oto Marjana, na Rivu, da mu se s j e d n e bande naslanja na Pazar, s druge na Pjacu, s tree na opidal. Da je tija gradit bilo di na svitu, moga je, jer oli bi ko njemu j e m a srca re: ne mo ovod dobit lokaciju, ovo nije predvieno za graevinsku parcelu. Bogati, da se bilo ko usudija pisnit, a ne bi mu omar glava letila?! Svi inenjeri, arhitekti, urbanisti, matematiari, fiziari, svi mudraci velikoga carstva vrtili su glo bus, mirili, raunali i izbor je pa b a u Split. Uvik s a n mislija: a n a e m u Splitu fali? I nikad se n i s a n moga dositit. Mislija san: jedini grad na

svitu kojemu n i t a ne fali, koji j e m a sve a j e m a d u svi drugi gradovi i jopet n a p o n a s e nito a nikor drugi nima. Najsunaniji s m o grad u Evropu, a jopet j e m a m o sva etiri godinja doba. J e m a m o i kie i magle i vitra i di koju a k u sniga, ali sve to u najfmijin uzorcima. Ne p u e d u n a n tajfuni i tornada, da n o s u kue, nego metrali da razbijedu litnje spari ne i bure da oistidu arju od bacili. J e m a m o toko magle i sniga da n a n dica mogu provjerit te pri rodne pojave o kojima u libre uidu. J e m a m o na godinu i po j e d a n smini trus, da n a n dica i to u do nauidu. J e m a m o najlipje more i vale koji, kad se najee razbisnidu, m o r e d u ti postole smoit ako si blizu komia. J e m a m o odisprid otoke, da jemamo di vi kendice gradit, a odizad fina, pitoma brda da n a s titidu od vitri i studeni. J e m a m o grad u koji s m o svi sigurni ka u katulu. J e m a m o i b o k u n riice, J a d r o n a , koja n i k a d ni poplavila ni prisuila, uvik daje vode koliko je d o s t a za pine. J e m a m o na mali prostor (za noge ne trudit), sve a j e m a d u najvei gradovi na svitu: kina, teatre, igralita, butige, skule, pekariju, bufete, urede, otele, feratu, vapore, muzeje, galerije... Sve jemamo, n i t a n a n ne fali, zapravo, mislili smo da sve j e m a m o dok nije niki d a n Savezni zavod za tatistiku izaa sa svojin najnovijin podacima i dokaza n a n da n i m a m o nita. Puno mu fala a mi je oi otvorija, jer moga s a n i u m r i t i ne znat u koje gubavo misto iven. Od u poetku spomenuti grad sa kojin bi minja stan, n a Split je najvei. J e m a 153.000 du, dvajst ijad vie nego Rika, pedeset ijad vie od Maribora,

desetak ijad vie od Novog Sada a dvajst i pet ijad vie od Nia. I a e ti vidit: n a s Spliani j e m a najvie, ali jemamo najmanje prostora, svi smo zbijeni na j a r p u , na 36 kilometri kvadratni, sva druga s p o m e n u t a mista j e m a d u po eter-pet puti vie prostora. Sve splitske ulice j e m a d u u sve 88 hektari, a novosadske blizu 400 hektari. in s a n proita ovi podatak, o m a r me poelo guit. Dajte, judi, maknite se, arje mi dajte, evo ve me afanaje! Ne more se vie ivit ovako u buu, u gusto. Tek sad s a n se oerva: na splitsku Pjacu vie nikor ne eta, cila mladost stoji i ne mie se; di e etat, di e odit, kad nima prostora! Makne li se, poet emo se sudarat, tu glavon u glavu, cili e grad rebumbavat. Okad ja govorin da se mi u Split sve gue tivajemo na mali prostor i ako se ovako nastavi da e tribat uvest redukciju izlaenja iz kue. J e d a n d a n pojavit e se obavijest graanstvu: "Od d a n a s uvodi se po rajonima ogranienje kretanja po gradu. Prvi i drugi rajon needu izlazit vanka od ponedijka i petka, trei i etvrti od u t o r k a i subote." Suze mi dojdu na oi kad pomislin da se ja m o r a n zbivat na ovi porki osandeset hektari splitski ulic. J o , da mi je rastegniti noge na etiri stotine hektari novosadski ulic. a bi briva, a bi dimija priko Novega Sada s jednoga na drugi k a n t u n ! U n a s gre u kino, u kafu, na plac, u tejatar, na pazar, na pekariju, sve u minut. Mo iz ponistre pjunit na svako eljeno misto. A di je ono lipo k a d se u p u t i iz kue u tri bota i pjeai po dvi-tri u r e do kina, do pazara, do kancelarije! Koji su to guti! Koje velike prednosti!

a je opina inila? Di su n a n ulice? Ko je izija n a e pineze od ulice? Ulinu splitsku mriu triba dakle u najmanju r u k u utrostruit. Mi koji s m o mediteranski grad, koji smo najvie vanka na ulicu, ne smimo dopustit taki ulini deficit. Triba probivat nove ulice a frega n a n se di e vodit. Neka ne vodidu nidir, ali neka su tot! U svemu je n a Split najgori. Eto j e m a i najslabiji a u t o b u s n i saobraaj. U godini d a n nai a u t o b u s i privezedu samo dvajst miljuni putnika, s k u p a s furetima, a u Novi Sad ezdeset miljuni p u t n i k a . Ovo me malo zbunilo. J e m a bit da Novosadani nikako ne izlazidu iz autobusa. I naravski da je tako, da je sve to vezano. Kako emo jemat a u t o b u s e kad n i m a m o ulice. eta a Savezni zavod nije iznija podatke koliko se u Novi Sad i Ni godinje p u t n a k a pribaci vaporima i trajektima! O privredi njanci ne triba govorit, tot smo da leko najgori, najsiromaniji. J e m a m o u cilu opinu ezdesetak ijad zaposleni, a Novi Sad jema dvajst i pet ijad vie. I naravski kad j e m a m o najmanje za posleni, onda n a n je i narodni dohodak najmanji. Prema svima drugima mi smo jedan pasivni gladnuki grad i triba n a n kupit koletu. J e m a m o najmanje butigi i u njima najslabiji pro met. J e m a m o najvie uenika, a najmanje skul i klupi. J e m a m o najvie stanari, a najmanje stanov. J e m a m o najmanje kanalizacije. Eto u koje nesriknje, kilavo, gnjilo, nazadno, skroz-naskroz nerazvijeno misto mene toka ivit. I nikako ne r a z u m i m a se ovi pusti narod s a m o jagmi i tiska u Split. Ma di ste, judi, navalili u Split?! U propast svoju! a e van Split, a ete init u Split?!

Mislite, kad ste zaseli u Split da ste uvatili boga za b r a d u . Koje je to u Split ivjenje? a jemate u Splitu od ivota? Oli ne vidite da n e m a prostora, da n a n je tisnije nego J a p a n c i m a u Tokijo, nego Kineima u Peking? uli ste: nimamo ni ulic, a oli jemate krila pa ete letit? Nima zaposlenja! I a ete ovod tiat ruke na niku stvar i krest bogu d a n e ? Kako je sve zbijeno, tisno, kako nima kanaliza cije, to je ovod, na ovome sitnome prostoru, najgu a, najea koncentracija smoga, benzine, sva koga otrova. Cili je grad bolestan bulsav, sve je na bolovanje, repi se bolesnika vuedu isprid am bulanti i po misec d a n projde dok vidi zdravega, nasmijanoga ovika. P u n o svita, malo prostora, malo posla, malo za rade a jopet je ovod sve puno skupje nego u sva s p o m e n u t a mista. a u n a s izi porciju evapii, u Ni m o izist etir porcije. Za dva kila j a b u k tamo j e m a cilu vriu. Skupji je u n a s pivac nego u Novi Sad tukac. J e s t e li, judi, ludi pa se zbijete u ovo nazadno, digracjano misto?! Ovod morate na s t a n koji sad platite ekat po tri-eter godine. a navalijete, a ste infiali u ovi ludi grad koji nima u t a ni guta? Mene su podaci Saveznog zavoda za tatistiku rasvistili, otriznili, otvorili mi oi. Sad san progleda. Ajme, di san svoj vik uinija! Nikad ovo prialit neu! J e s a n li moga lipo ka ovik ivit u Riku, u Maribor, u Novi Sad?! Dioklecijan me je ovod ukopa, za kosti mu se ne znalo ka a se i ne zna. Triba dakle biat iz Splita i sritno proivit b a r ovo malo vrimena a je jo ostalo.

Minjan lipi, konfortni stan u c e n t r u Splita m a k a r za manji i slabiji u Ni. Oli u Novi Sad, oli Maribor, svejedno. Samo da nisan u Split. Ali ka da je ko lud pa e sad trkat iz Nia u Split. A da mi se maknit, spasija bi se! Samo n i s a n ja take srie!

RAJ ZA JUBAVNIKE I LUPEE

Ne morete, dragi tioci, ni naslutit koliko ivot more bit lip i bez letrike! Bez friidera i bojlera, bez kina i televizije. Sluajno san to otkrija i pari mi se da s a n dva d a n a sniva rajski san. U Split mi je bilo ka u pakal. Bura, zima i jo me tokalo stat u file i tu se za petrolje i terike. Jidija s a n se, izbetima, deboto pobija. Di nee! Na ovik, potenjak, sunce o ovika, roboljub, po vezi prvi dozna da je dolo petrolje i omar vazimlje cili tolitar. Dojde tonobilon i zbije u n u t a r stotinu plastini boc petrolja. Lipo mu ree: "Kume, falija si, moga si do sa cisternom!" "a je? Ol' nisan poteno platija?" "Jesi, svaka ast, ali i meni triba j e d n a boica. Vidi, triba boca i onoj staroj i onome penjunatu, i onome ditetu..." Taki te n a ovik! Nije da je zal, ali ne misli. A ja jopet, kakvi san nagal, isto bi mu u auto p u n o petrolja bacija uferin oli bi mu barenko da dvi po unci. Kad su se namirili oni prvi, o n d a je davalo po tri boce, pa po jednu, pa nita - j e r b o vie nije bilo. Mrano je, ladno, podmuklo i od diperacjuna u t e k a s a n dva d a n a na selo.

Snig do kolin a i tamo letrike nima. Omar s a n se tija vratit. Ali ujen skviidu prajci. Vonjan oganj, rastovinu na kominu. Vrije voda u crnom bronzinu n a komotran. I ljudi i ene p u n i posla. Na stol ti je loza, s a m uliji. Ne mogu gledat kad prajce t u u . Bidni. prajci! Soli se meso u k a c a n . Meni malo latiine. O m a r n a gradele! Mia se pura. To more malo posli, pa polit igericon. A vino ladno iz konobe, n e k a zubi malo zat r n u . Lipo li je uz komin u ovoj idili! J e , judi, prasac ekonomina betija. Pruti, palete, peenice, divenice, mast, suuk, kobasice. Sidimo oko komina, rastovina teplo pucketa, bukare putuju okolo, na od j a p n a bilom zidu gledan svoju veliku sjenu kako potie iz bukare. K vragu letrika i koje je izmislija! Stvori se i armonika. Pivadu se lipe porke pisme J e , malo d i m a grize oi, a l i frega mi se. Oli eme noas tokat i t a t ? a u se privrat dok zaspen? Doli su tonobilon i niki lovci. Zovedu me da gren s njima u Kamenice na vepre. Ja na vepre? A nije li vepar izija Zrinjskoga? U s k u l u s a n to uija. Bacija ga je s konja i cilega ispribija ka da je ferata prola priko njega. I otad ja se vas najein k a d ujen za vepra. Vanka je snig a miseina, nebo vedro ka caklo, miljardu zvizd. Izijden vanka s a m o da me malo s t u d e n uji, da se stresnen. A di je ta nova repatica? Ba s a n juer ita da e jon repica bit dosta m a n j a nego a se predvidilo. Ne ti te repatice koja je povukla repicu? I cili rep da jon ne piza njanci dvatri kila? Ola repatice, a a jon je bila ona koja je

vodila sveta tri kraja? A ova more jedino mene vo dit, i to ako buden. poprucan a ne bude letrike. Vratija s a n se u Split vas rekreiran. Ne mogu u Split bez letrike! Moga bi ali dajte mi prajca komin, rastovinu, rvatinu iz konobe da zubi t r n u . Zapravo, kad malo boje pogledan, nije n a n u Split b a ni tako s t r a n o bez letrike. Samo, triba se s n a . Najboje se s n a l a mladost.

Pri p u n o godin n i k a mala Lile bila je s ocen etat po Marijanu. I vidi mala na klupi jubavnike u zagrlaju. Potegne oca: "Pape, vidi kino!" I m e n i se sad ka maloj Lili ini da se cili grad uveer pritvorija u kino. I d o s a d se u n a s mladost jubila i grlila u po biloga d a n a , i na banj, i u kafanu, i na ulicu. A tek sad? Ma to je divota! Taki prizori da ti suze gredu od milinja. U svaku kaletu, u svaki portun, u svaki k a n t u n grlidu se, stikadu, vatadu, p u u , stenju, apju. Cili se grad pritvorija u j e d a n veliki jubavni ardinet. U svima lokalima posli devet goridu terike pa i to stvara onako finu, intimnu atmosferu, pa a k i kad vlastitu enu odvede na veeru, infeta se i pome ka glumit jubavnika. a e to bit u Split do devet miseci? Koja ludnica! Morat u drat ovo na pameti i t a m o u kolovoz ute iz Splita dikod u Sloveniju. J e r , liti se u n a s spava s otvorenin ponistran i mogu zamislit koja e to bit muika kad pomu plakat i cenit sva ta silna diica! Bit e posla za rode! Svakoj e nabotit kjun.

Da van pravo, tioci, kaen: malo i zavidin ovoj mladosti. Sve jon gre na ruke. A eto, u moje vrime, uvik je bilo te proklete letrike. Svagdi su gorile aruje, i ako nisi tija itat nego se bavit pametnijim stvarima, mora si aruju stinom razbit. Osin za jubavnike Split u m r a k u raj je i za lupe e. Krade se naveliko, pjaka se sve, Provalije se u kue, u tonobile, ak i u staklenike iz koji se k r e d u garifuli. A jednoj su eni iz stana ukreli cili kompletni ormar. Cili o r m e r u n i sve a je bilo u njemu. J e m a bit da su lupei doli s kamionima. I tako, svit se snalazi. I ivot postaje lip i bez letrike. G u t a mladost. Lupeima feta. A nije ni meni bilo l o e s b u k a r o m rvatine, uz komin, samo su mi falile gusle i "Pismarica".

TRAIN ZA NOAS DIREKTIVU!

En ti i ovo nesriknje, dipetaasto nebo! Ma je li, judi, ovo nebo? Ma na to samo lii? Nima sunca, n i m a ni kie. Nije studeno, nije teplo. Nije nita! D a n i m a stoji r a s t e g n u t a nika sivoporka koltrina koja ka da je izraena od dima tvornice cimenta. Kadikad ta siva koltrina r a s p u k n e da n a n kae blido, anemino, uijavo sunce. Morete zamislit kakvo je kad ga mo gledat fio. Bez straja! Misli: sad e se ono ragat, ali nije ni trepnulo, omar ga sivi porki lug, ka od panjuleta, u d u n e . Kadikad zakuri, zalampa priko Trogira, oli se n a d otocima pomu vu rotondasti i conkulasti oblaci. Misli: ajde neka, bar e kia. I odista se uputi. Pome mokrit. Ali koliko? Dvajst kapljic. Mo ji sve zbrojit. To nije njanci uzorak od kie i sve a p a d a moglo bi se skupit u malu boicu kapjic za oi. Nesriknje nebo, samo dipete ini! Ka da se ruga: jeste li vidili, j e m a n ja sunca, ma ga se neete okusit j e m a n kie, ali u van ja pustit evo ovo... (pa malo zagrmi ka da n a m ini truc). Ka da vas, tioci, ujen: ako n i m a sunca, ako nima kie, onda kakvo je to doli vrime? Nikakvo! Ovo nije vrime, ovo je govno o vrimena, arja o bacili, gripe, infetavanja, kaja, bulse i ripanja.

Nita mi nije drago. Je li mogue da emo se pod ovom sivon koltrinom rastat od Stare i zabordiat u Novu? Glavobolno je ovo vrime i osian se tako ka da su me u est uvatili i etrnajst r u n d i bez s u c a tukli i gazili. Teko li je k a d ovik toliko ovisi o hirovima, o morbinama i kercima neba i vrimena! Ove trenutke, k a d se na velikome leroju pokla paju fere dviju godin ovik bi tribalo da se zamisli (bar tako govoridu), da filozofira da izvodi zakljuke, ini analize, sinteze. Provajen i to, ali ne mogu. Ne mislin nita, isto ka tukac. T r e n u t a k je za duboke misli, za velike beside, i ja, bidan, pokuavam mislit, nastojin, upiren, fo rsiran i bilo a da t a k n e n , misal mi p u c a u refrenu: Ajme, tribalo bi se noas napit! a drugo mogu init po ovakome imberlanome vrimenu? Di u, k u d ? Lani u ovi isti d a n , ka sad se spominjen, p r i t a k a s a n iz demejani vino u boce, a ena mi je u sobi red inila. Ita iz sobe k a r t u i n u i sve libre pripomia s jednoga na drugo misto, da se vie od misec d a n ne mogu sna. Pustoila mi je sobu i ronjala, a ja pritaen i daje, ne sluan, da se ne jidin i svaki as gucnen. Za obidon eto ti je s nikin velikin crnjenin letkon, proglason r a d n o m e narodu. I pone mi itat, deklamirati "Naa radnika klasa, svi mi koji smo svjesni socijalisti neemo za Novu godinu frajavat i opijati se. To ostavimo gnjiloj, pokvarenoj gospodi, a mi n a krvavo zaraeni dinar, koji emo tako u p a r a t , dajmo za radnike sindikate, za radnike biblioteke! Gospoda neka se opijaju a mi se, drugovi, k u l t u r n o i politiki uzdiimo!"

"a sad govori?" "A nita!" "Oli se ne slae?" "Stoposto!" "Da zna, i ti e sluat direktivu!" "Nisan ni reka da neu." "Ne jedno pisat a drugo init!" "Jo bi ti to i naglas rekla?" "Dakle, skromna veera i samo kvarat vina." Pri veere izaa s a n uinit djir po gradu i gleda kako n a r o d ari, bacije, kupuje. Nosidu se pruti, tukci, demejane, praznidu se sve butige. Gadilo mi se gledat. Nesriknji narod, nikor ne slua direktivu. Frajaju sindikate, lou bibjoteke, aru skule i domove! A ja s a n lipo ve u deset uri bija u posteju, ita libar, razmija, inija biljeke. "a ti ovako fali?" pita ona. "Nita! Nego ko ti je da oni letak? Oli su ga v a n k a dilili?" "Ma ke! Nala s a n ga u jedan tvoj libar, ispa je kad s a n istila prainu." "Nur, donesi ga j e d a n as!" Tija s a n je ubit. Promislite, letak iz 1919. godine! Izletija s a n vanka ka iz topa da se refan dok jo mogu. Vie za menom: "Di i?" " Z n a n ja di u! aina i materina, tebi i direktivi! Ol' ne vidi da je to starinska, konzervativna. A ja ou friku, za noas!" Gnjila, pokvarena gospoda frajavala su ijadu godin, a sad e radni narod frajavat a oni n e k a itadu libre. Puno e se u librima osladit?

Naa s a n moju k l a p u i pivali smo i "Svanula zora" i "U divjaka luk i strila" i "Da n a n ivi, ivi rad" i u podne doveli su me doma u komadie. Taki san. Kad se u p u t i n , izgubin miru. I j e m a ve p u s t e godine da se uvik ujutru kajen za ono a s a n uveer uinija. I uvik odluin: ovi p u t neu tako, i jopet sve iznova. Di u, k u d u? a u noas init? Da s a n bar malo mlaji, zna bi di bi, jema bi, ne boj se, p u n e ruke posla. Di u ? asna ri ako ne bi volija da dojde bilo koja direktiva, mislim novogodinja direktiva. A more bit da je i dola koja povjerljiva, interna, jerbo svit nikako malo ove godine ari, malo frajaje, ni upolak ka lani. A da se nismo i bez direktive opametili? Mrak pada, jo se n i s a n odluija. Nebo je sivo, porko ka lug od panjuleta. Nima s u n c a , nima kie, nima njanci repatice koju smo po astronomskim najavan ve morali vidit. Oli je i o n a uinila kicet i zbrisala? Ako se ukae noas, po u za njon, n e k a me vodi kako je vodila sveta tri kraja. Eto, s p r e m a n s a n i od nje primit novogodinju direktivu. Ne ukae li se noas, b a r a se mene tie, s u t r a e jon bit kasno. Sutra n e u mo glavu dignit, ni oi otvorit. Ja traim rienja za noas. Ovo je no za duboke misli, za teke beside, a meni svaka misal p u c a u refrenu: ajme, a u dimit noas. - KRAJ -