STENDAL (Marie Henri Beyle) 1783-1842. : - roen u Grenoblu, umro u Parizu.

Uestvovao u Napoleonovim ratovima u Italiji, Austriji, Nemakoj, Rusiji. Pisao biografije uvenih muziara, studije o italijanskoj plastinoj umetnosti, putopise. Nepriznat za ivota. U 48-oj godini pie ''Crveno i crno''. Stendalovi tekstovi : ''Pisma Hajdnu, Mocartu i Metastazu(?)'' (1814.); ''Rim, Napulj i Firenca'' (1817.); ''Knjiga o ljubavi'' (1822.) veoma vezana za ''Crveno i crno''; ''Armansa'' (1827.); ''Crveno i crno'' (1830.); ''Memoari jednog turiste'' (1838.); ''Parmski kartuzijanski manastir'' (1839.); autobiografski spis ''ivot Anrija Brilara'' o najskrivenijim delovima ljudske psihe, o ljubavi prema majci i mrnji prema ocu objavljeno posthumno (1890.) (anagram Anri Brilar = Anri Bejl). ''Rasin i ekspir'' (1823.) smatra da tragedije vie ne treba pisati u stihu, ve u prozi; odbacuje i jedinstvo vremena. Simpatija prema ekspiru, antipatija prema Rasinu (i aleksandrincu). Afinitet prema ekspiru je autentian. To nije vrsta mode. 30-te g. su vreme sukoba klasicista i romantiara. Istie se shvatanje da je jedinstvo vremena ogranienje, jer nema razvijanja strasti (ali ekspir u ''Makbetu'' ipak pokazuje razvoj strasti u jako kratkom vremenskom periodu). Iz ''Anri Brilara'' : ''Ja piem ovo kao pismo prijatelju... Kakva li e on shvatanja imati. To to se naziva istinom samo je uslovljeno predrasudama epohe.'' ( u vezi sa ''U kojoj meri se treba ugledati na prirodu'' iz ''V.Skot i princeza de Klev''). ''Milanski krug romantiara'' deluje 20-ih g. Stendal ih je lino upoznao i pod njihovim je uticajem (otuda njegova nesigurna odreenja romantizma). Oni, zastupajui romantizam, odbacuju mitoloke teme, pokazuju interesovanje za savremenu stvarnost. Stendal je svoje prve ideje o novoj umetnosti iskazao u ''Rasinu i ekspiru'', branei ne realizam ve romantizam (koliko e nova knjievnost biti sposobna da se bavi dinamikom drutvenog deavanja). Stendal je duboko verovao da zastupa romantiarsku poetiku. To vezivanje za romantizam nije ostalo bez traga po Auerbahu, to se naroito pokazuje u koncepciji junaka (znaaj napoeleonovskog romana). Otkrie pravih ivotnih vrednosti na kraju to je romantiarska crta. ''Valter Skot i knjeginja de Klev'' usmerenje ka psiholokom realizmu. Suprotnosti u pisanju romana. Kod V.Skota - previe spoljnog, a kod princeze de Klev ima psihologije. Ovde je vaan duevni proces (zato on prikazuje misli kao artikulisane.) Modifikovan je pojam istinitosti (zavisi od predrasuda). Posle Napoleonove ere pojavljuju se mladi i ambiciozni ljudi koji kreu od nule (kao i sam Napoleon). U knjievnosti takva vrsta biografije poinje sa ilijenom Sorelom, preko Rastinjaka, sve do Raskoljnikova. Stendal ''je iveo sa'' Napoleonom (traenje svoga mesta u drutvu polazei ni od ega). Pojam istine i istinitosti u knjievnosti (sredinja kategorija u realizmu). Stendal insistira na protivrenosti ove kategorije. Stendal insistira na relativnosti pojma istine. Pitanje o istini nije pitanje o mogunosti (nije pitanje tanosti), ve o onome to e jedna epoha moi da prihvati kao istinito. - ta je u njegovom delu specifino i koliko je on realista? Dve matrice romana u poznoj antici : 1.- erotska, ljubavna pria klie ometenog venanja meu verenicima. Ovakva matrica je za pojedine romansijere izvor razliitih fabula. Ali ona podrazumeva ogranienje. Ogranienje te matrice obezbeuje zabavnost, ali onemoguava romansijera da se bavi ozbiljnim, metafizikim pitanjima. Mada se matrica ve u 18.v. (i u 17.v.) naruava i proiruje (?). 2.- artikulie se u 15. i 16.v. pikarski roman, koji se javlja u paniji pisac moe da prikae panoramski prikaz drutva. Pikaro ostaje psiholoki neproblematian (psiholoki proziran(?)). Pikarska istorija istorija siroeta koje slobodno luta kroz sve predele i sve slojeve drutva, i daje mogunost piscu da govori o karakteristikama svih nivoa drutva. Stendal u ''Crvenom i crnom'' prvi spaja dva kliea. Pojava Stendalovog romana prvi i uspean pokuaj da se spoje ove dve matrice.

Stendal gradi delo ukazujui na probleme na koje roman ranije nije mogao da ukae o ovekovoj sudbini u svetu. Sklop tema koje su imale epohalni znaaj u Stendalovom romanu. Amblematini poloaj ilijena Sorela na poetku ''Crvenog i crnog'' (puno amblema kod Stendala). Promena u pripovedakoj tehnici : promena razmere opaanja i prikazivanja sveta kod Stendala smo smesta u prizoru (pisac je neko ko zastupa itaoca). Dovoljno je pojedinosti koje specifikuju prizor, i mi ga zahvaljujui tome vidimo to je ogromna novina u romanu. Slian postupak (puno pojedinosti) ranije je primenjivan u ''Fiziologijama'' u novinskim lancima. Pr. mlade ruke koje opsluuju toak. ''Crveno i crno'' : 1828-1830.g. - u vreme restauracije Izmeu Matilde i ilijena se moe povui paralela : jedno je oduevljeno Napoleonom, a drugo vremenom Anrija IV, i oboje su zbog tog oduevljenja neuklopljeni u svoje vreme. Tamo gde se te dve strasti preklapaju, ono gde se one podudaraju, je romantiki ideal to je razlog ilijenovog pokuaja ubistva, to je razlog njegovog oseanja dunosti. Viteki ideal. Ironija glavna crta njegovog postupka. Stendalova istina istina izvan drutvenog trenutka, izvan drutvenih predrasuda. Stendalov junak je prvi veliki ita, osim Don Kihota (lektira junaka u parodijskom smislu) : Ruso (''Ispovesti''), Napoleon (2 knjige beleke sa sv.Jelene i tue beleke o Napoleonu) i zna celi Novi Zavet na latinskom. Ovde se lektira uzima veoma ozbiljno; metaliterarnost; tumaenje iz samog dela. Stendalovi autopoetiki stavovi : - roman = ogledalo (ne treba kriviti pisca zbog kaljuge na putu, ve putara) nije jednoznaan iskaz, najmanje je dvosmislen. Najvaniji metatekstualni iskaz je iz II dela romana : ''roman ogledalo koje se nosi u kotarici na putu''. Kontekst u kom se pojavljuje ova rana maksima realizma pokazuje da je pisac daleko od jednostavnog zakljuka da knjievnost pokazuje ''totalitet'' ivotnih prilika u odreenom vremenu. Ogledalo koje pripoveda nosi na ivotnom putu zahvata savremenu stvarnost, a to znai da strogo potuje empiriju kao umetniko naelo. Prirodno je da ''ogledalo'' ne odraava sve to ivotno iskustvo sadri, ono kao emblem realistikog pripovedanja zapravo pred autora postavlja vie pitanja nego to ih reava. O tim pitanjima Stendal razmilja i u ogledu ''Volter Skot i princeza deKlev'', nastalom iste godine kad je objavljen roman. ''...i ja to znam, doavola, da se treba ugledati na prirodu. Ali u kojim granicama, u tome je glavno pitanje.'' Neophodnost selekcije u opisivanju. U I delu romana, po ilijenovom dolasku u bezonsonsku bogosloviju, pisac u jednom kratkom poglavlju iznosi nevolje svog junaka meu mladim bogoslovima. Ali, i na poetku i na kraju poglavlja Stendal naglaava da nee izneti veliki broj ''jasnih i tanih injenica iz ilijenova ivota'', jer ''Bojimo se da emo zamoriti itaoca ako budemo iznosili tisue neprilika naeg junaka''. Ovde je opet izneto recepcijsko merilo kome je Stendal podvrgavao svoja razmatranja i u lancima. Samo merilo logiki protivrei ''ogledalu''. Time pisac sa odraza u ogledalu skree panju itaoca na sam umetniki in. Ova pripovedaeva intervencija pokazuje da se on nije strogo pridravao metafore o ogledalu, i da postoje umetniki postupci koji su deo pripovedaevog plana (strategije), a da istovremeno nemaju svoj ekvivalent u stvarnosti. I vie od toga, podaci iz tog perioda ilijenovog ivota ne nedostaju, ''naprotiv; ali, moda je ono to je on u bogosloviji video isuvie crno da bi se uskladilo sa umerenom bojom koju nastojimo da sauvamo na stranicama ove knjige.'' Roman je snabdeven itavom mreom paratekstualnosti (onoga to nije pravi tekst romana), sve do pred sam kraj. Paratekstualni aparat moto na poetku poglavlja, fusnote. Ove stavke pojavljuju se u parantezama, u zagradama, da bi se istakli iskazi paratekstualno znaenje iskaza. Narativni komentari i metatekstualnost su deo tradicije 18.v. Filding ''Tom Dons'' reprezentativno delo protorealistikog romana takoe sadri metapoetike iskaze, ali kod njega oni nisu odvojeni zagradama od teksta, nisu paratekstualni. Razgovor izmeu pisca i izdavaa da se u roman uvede / ne uvede politika = paratekstualno. Politika kao ''pucanj iz pitolja na koncertu''; izdava misli da knjievnost mora da obuhvata i politiku.

Stendal nas uvodi u Verijer sa jednog nezainteresovanog stanovita, i onda, posle nekoliko stranica, kae : ''iako je on rojalista, a ja liberal...'' Postavlja se pitanje : ko je to? Ta upadica oznaava uspostavljanje paratekstualnog aparata. Promena : stanovite sveznajueg autora on je posrednik izmeu publike i junaka. Stendal bogati sliku sa vie pojedinosti nego Filding. Stanovite sveznajueg naratora podrazumeva blagonaklon stav nekog ko dobro poznaje sredinu u koju e nas uvesti. Sveznajui narator nema svoje linosti tako treba italac da vidi. Zatim : ''U Parizu bi se odnosi izmeu...'' - ironija. Ovim odeljkom Stendal zavrava vie poslova : pokazuje prirodu odnosa ilijena i deRenal; pokazuje ulogu romana; kontrast ruralnog, gde je sve prirodnije i lepe (vredno), i urbanog (bezvredno). Osnaen Stendalov glas : priroda odnosa ilijena i ge deRenal, o ljubavnom romanu u Parizu koji je njima nepoznat. Matilda je ''edo romana'', jer svoju sudbinu kroji prema dalekom idealu Margarete Navarske. Zato je ilijen pucao? - nije osveta! Dve ilijenove kontrastne ljubavi, nisu razliite po silini, ali su strukturalno razliite. Prva je vie od prirode, druga je vie od kulture, vie od pamenja nastala (?) Veera kod Valenoa zauje se pesma (zarobljenika, robijaa) iza trpezatrijskog zida tamo je zatvor; blizu je i pozorite. Glas sa strane : ''Priznajem da mi ilijen...'' (- ovo je neoekivani ironiki obrt, jer u ranijim romanima imati srce znai biti na pozitivnoj strani) nema lepo miljenje o njemu; ilijen kao mekuac (Stendal prikriva time ono to mu je glavna namera dvosmislen, dvostran junak). ilijen je hipokrit, kroz ivot se kree kao licemer problem je takvu pojavu izneti kao junaka. Imati srce = imati vrednost treba uiniti ilijena reljefnim likom, on treba da ima srca. ilijen je onaj ko ume da saosea : ''Ne dati mu da peva. O, boe moj, i ti to trpi!'' lice koje ume da pati. Smisao postupka je u ovome : da je ostavio ilijena kao oveka bez srca, on ne bi valjao kao junak, ali ako bi ostao tako razneen to bi dovelo ''verodostojnost'' u sumnju. Otud ta zatitna ironija. Moralna osetljivost je vana crta ilijenovog karaktera. Ali on ne moe uspeti u ivotu ako bude saaljevao robijae. Poenta traei put uspeha ovek je prinuen da se odrekne svog autentinog bia. U govoru u sudu, pred kraj dela, ilijen se obraa Valenou : ''... Ne sudite vi meni, ve sirotom oveku koji se usudio da prodre u vae krugove''. Promena razmere prikazivanja sveta kod Stendala u odnosu na protorealistiki roman : sitne, naoko beznaajne i realistine pojedinosti upravo ono to je na njima trivijalno, to bogati znaenje i stvara sistem nagovetaja. To je jedan od najkomplikovanijih principa realizma osea se kod Stendala a vrhunac mu je kod Tolstoja, gde nijedna pojedinost, ni najsitnija, nije van tog sistema nagovetaja. Npr. knjeginjica ima zeju usnu to se uvek pokazuje kao se ona pojavljuje. To je karakteroloka pojedinost koja nosi nagovetaj nekih osobina kao vlane ruke Urije Hipa. Kod Tolstoja se ova pojedinost javlja i kad ona umire aneo sa zejom usnom. To trai da se stalno vraamo u tekstu, da vidimo ta te pojedinosti zapravo znae. Realistiki postupak da se preko fizikih pojedinosti uvodimo u lik (pre Tolstoja to radi Dikens). Kod Stendala : ''mlade, svee, umiljate devojke'' slika ima svoju prvostepenu realistiku funkciju, bogati predstavu o prizoru; ali vanije je uoiti kontrast sa grubom skalamerijom. Kad se pojavi Valeno grub, bezoan, nasrtljiv, neprekidna gestikulacija, buan podsea na sliku skalamerije. Tako se pojedinane realistike slike postepeno pretvaraju u poetske slike sa simbolikim znaenjem. Prva pojava junaka : sedi na gredi i ita knjigu neprirodniji poloaj se ne moe zamisliti (- on je iznad svoje sredine, ne prihvata je). Sistem nagovetaja je tako promiljeno uveden u roman da .anet kae kako su ovakvi romani ''zamiljeni do kraja''. Tako je i kad ilijen ode u crkvu : Luj anrel u fr.transkripciji anagram od ilijen Sorel. Stendal : ideja o 2 vrste ljubavi (koju teorijski razlae u ''O ljubavi'') iz srca i iz glave. To se kombinuje sa hronikom uspona siromaha u drutvu ''napoleonovski motiv''. Roman svoju fabularnu osnovicu (prvu osnovu) nalazi u dve ljubavne prie. To je i hronika (druga osnova) Stendal slika obuhvatan presek drutva. Novina kod Stendala : novinska sudska hronika kao izvor za roman.

Naslov ''Crveno i crno'' ukazuje da je Stendal morao imati ambicije koje prevazilaze realistiki postupak. Nema jednog znaenja, najmanje dvosmislen. Sva tumaenja naslova zasnovana su na tekstu romana i istovremeno nijedno nije teko pobiti. Ono najverovatnije - crveno=vojnici, a crno=svetenstvo se lako obara : crvene koporane nose engleski vojnici. Crveno i crno ''kockati se ivotom'' (rulet). Crveno je pre krv pogibija, smrt (anticipacija : u crkvi voda prosuta iz putira lii na krv). Crveno i crno te rei najvie upuuju na ilijena. Moda na dvosmislenost postupka. Lik je izgraen na protivrenosti. ilijen ne pripada sredini u kojoj je, ali poseduje udnju da ovlada stvarima. To divljenje energiji i ivotnom majstorstvu bejlizam. Ali, ilijen je bie koje ne prozire realnost, oekuje nemogue, npr. pomilja kako je sin nekog visokog aristokrate koga je Napoelon odbacio itd. (opasnost da padne u iluzije). Ako hoe da uspe, onda mora da skine rukavice i podnese ogrebotine. Glavna karakteristika junaka : licemer. Rusoistiko-romantiarske ideje usamljenost, tuga. Sa dolaskom pisma ge deRenal, pred kraj knjige, Stendal prestaje da nam tumai ilijenovu ''duu'', njegove postupke. Kasnije u tamnici pojavljuje se izvesni ispovednik neemo lako nai objanjenje za njegovo ponaanje potpuni preobraaj. ''ak i pobuda za va zloin ostaje nerazjanjena'' ispovednik. To je upueno ne ilijenu, ve itaocu. ilijen kae : da je u osami naao sreu. Prihvatanje uloga je nain ilijenovog ivota. Ili je to uloga licemera ili uloga iz romana. Tek u zatvoru toga vie nema. Zato se nekad kae da je Stendal pretea egzistencijalizma. Fabris takoe doivljava ''sreu'' u tamnici ''oarala ga blagost zatvora''. Velek prihvata raireno tumaenje metafore o ogledalu po kome je roman odraz stvarnosti. Ali sporan je termin totalitet iz stvarnosti se izdvaja ono to se uklapa u pievu ideju. Pitanje pripovedne perspektive roman je napisan u dvostukoj optici : autorskoj (koja je spoljanja) i optici lika. Iz kombinovanja ta dva stanovita nastaje tekst. Ali, kad je re o Stendalovom stanovitu, stvari nisu tako jednostavne. Ono izgleda tradicionalno dakle, stanovite sveznajueg pripovedaa. Takva autorska pozicija dominira u romanu ranijeg perioda. U emu se ogleda transformacija sveznajueg stanovita kod Stendala? Na poetku oblik naracije podsea na sveznajueg pripovedaa. Ali brzo se pojavljuje jedan glas koji nije u toj funkciji : ''Ali, putnika Parizliju...''. Tako se suava sveznajua naracija kasnije se taj putnik sve vie odreuje. U 3.poglavlju : ''Koliko sam puta...'' to je prvo podseanje na naratora kakav se javlja u romantiarskoj prozi, na naratora koji hoe da bude fiziki prisutan. Ipak, nagovetaj novog autorskog pristupa se gubi, ne razvija se u romanu. Pribegava se ironiji ''kako je on rojalista...''. Kome se, onda, Stendal (koji od poetka uslonjava predstavu o pripovedau) obraa u delu u kojem daje metaforu ogledala? Na ta se odnosi prvi deo komentara (o pariskim devojkama)? Stendal prezire graansku svest i civilizaciju 19.v. U ''Anriju Brilaru'' Stendal je odredio sa kog stanovita ga interesuju njegovi itaoci iz 80-ih g. Kontekst u kome je data reenica ''roman je ogledalo'' iri znaenje onog to je reeno. Ogledalo se odnosi na drutvene obiaje vremena. Nije Stendal kriv to su oni takvi. Stendal je veoma dobro obaveten o knjievnim deavanjima u Engleskoj i imao je predstavu o razlici izmeu romana i romanse petparakih starijih romana koji daju ta ''ljubavna iskustva''. ilijenova razmiljanja o zlu u drutvu (u zatvoru) ta razmiljanja tiu se celog romana. Stendal ovde esto parafrazira Rusoa, kao i u delu gde se opisuje idila sa gom deRenal - ''Ispovesti''. ''Srena tamnica'' mnogi teoretiari to shvataju kao najdublju tematsku nijansu Stendalovih romana Stendal, polazei od sveznajueg pripovedaa, kree u onom pravcu koji e nastaviti Flober gde se svet sve vie shvata kao neprozirna tajna. Floberov zahtev ''podariti prozi vrstinu stiha'' (u smislu da nema ni jedne suvine rei) ima svoje izvorite u Stendalu. U tom smislu je Stendal tvorac jednog novog romansijerskog postupka. Ono to oblikuje nov narativni modus u Stendalovom romanu, one komponente koje su odluujue u strukturi ovog romana svi ovi inioci su u znaku dvosmislica koje moemo posmatrati kao generatore razliitih znaenja, moguih tumaenja.

Zamisao glavnog junaka takoe je u znaku paradoksa : i proraunati licemer i strastan hazarder. Odreen je lektirom : o Napoleonu i Ruso. Dve ljubavi : iz srca i iz glave. Glavni lik, iako realistiki odreen, ima romantiarske crte. Dva objanjenja svog stradanja : 1.- ideoloko, socioloko (na sudu) i 2.- metafiziko (u formiranju pojma srenog zatvora, identifikovanju zatvorske elije kao sree - odsustvo drugih... - uvaavajui svoje ideale do kraja). Posebno je graen i autorski komentar : i objektivni sveznajui narator i lini ironijski pogled koji ne dozvoljava da bilo koji iskaz (ak ni knjievni) uzimamo doslovno. Autorski lik je istovremeno i autorska pozicija karakteristina za realistiki roman (sveznajui pripoveda). Ali, Stendal nam ne dozvoljava da bilo ta uzmemo zdravo za gotovo. Sve ovo proizvodi veliku sloenost Stendalove semantike roman sadri dve ljubavne prie, a nije samo ljubavni roman; razvija bogatu panoramu graanskog drutva, a nije samo drutveni ovo je i ljubavni i drutveni, ali i psiholoki roman jer u nekim delovima daje praoblik unutranjeg monologa. Stendal svoj roman ispunjava najoptijom tematikom. Tematska sloenost : Stendal otkriva jedan nain, metodu, koji i obinoj prii iz ivota moe dati metafiziku dimenziju. Istinitost romana uinjena je kod Stendala ubedljivijom. I pre Stendala je u romanu postizana tematska sloenost. Npr.Servantes je postie zamilju Don Kihota i Sana Panse kao njegovog para. To Servantesovo otkrie nije neto to je sledei narataj romanopisaca mogao da ponovi. Kruso, stric Tobi sve su to zanimljive linosti ali ni blizu DonKihota. Stendal koristi narativni postupak kojim se obinoj prii (uzetoj iz ivota) obezbeuje sloenost i dubina, u svakoj trivijalnoj pojedinosti. To je novina. Tako govorimo o promenjenoj optici u odnosu na protorealistiki roman. Npr. u odnosu na Fildinga ono to e biti prikazano u romanu dato je sa velike visine (''pazi da ne slomi vrat''), tu nema detalja koji bi oiveli pripovedanje. Kod Stendala se italac smesta uvodi u roman i odmah mu se predoava hrpa injenica koje aktuelizuju i fiziku i politiku i drutvenu stvarnost. Postoji potreba da se to vie trivijalnosti unese u roman. To je velika razlika u odnosu na Fildinga. Pisac se pre svega trudi da ostavi utisak verodostojnosti pripovedanja. Ali cela ova pria ima i drugu stranu. Te pojedinosti su tako date da ubrzo vidimo da sve one neto znae, tematski se aktiviraju, iako na poetku nose samo realistiko evociranje. 1.- pr. skalamerija to je deRenalova fabrika ga deRenal je okruena grubim ljudima 2.- pr. ilijen na gredi (amblematian prizor). ''Crveno i crno'' (predgovor M.Josimovi (?)) : - prvi realistiki roman 19.v.; elementi romantizma. - oboavanje Napoleona simbol oveka skromnog poloaja koji junatvom dostie slavu. - sveteniki poziv sada se oni bogate. - vulgarni skorojevi koji se rukovodi milju o uspehu scena kod Valenoa; ali ne samo karijerista, jer se vezuje za siromanog i estitog jansenistu, a ne za monog velikog vikara, kao to i ne koristi vezu sa maralicom. Oseanje ponosa i asti u odlunim trenucima, a ne praktinost i materijalizam. - Emil Fose (?) : zamera Stendalu na kraju romantiarski rasplet i kult energije; svi gube glavu bez ikakvog razloga. Ali, ilijen nije sistematski racionalan, ve sklon somnabulizmu impulsivnost. - recepcija savremenika : u ilijenu vide amoralno udovite, nestvaran, zastraujui lik. - drutvom vladaju Renali, Valenoi i Frileri sile novca, verskog mranjatva i politike reakcije. - reljefan prikaz politikog i drutvenog stanja Francuske 1815-1830.g. plebejske mase koje se bune protiv siromatva i ropskog poloaja; pohlepna buroazija (Valeno); nie provincijsko plemstvo, prilagoeno uslovima kapitalistike privrede (deRenal fabrika eksera); visoko plemstvo u Parizu (kabinetske intrige, plitko mudrovanje, nerad...); ogromna mo katolike crkve (deFriler)... - cinizam + ironija + skepsa - bejlizam (originalna doktrina). - stil : pretpostavlja ideju elegantnoj frazi; tano izraavanje ideja; suprotstavljanje atobrijanu, Igou, Lamartinu; ironine aluzije na raun romantiara. ''Upinje se iz petnih ila da bude suvoparan''.

Stendal ''O ljubavi'' : 60 glava. I knjiga raanje ljubavi (psiholoka analiza strasti i njen razvoj). II knjiga manje originalna : ljubav posmatrana spolja, u vezi sa temperamentima, oblicima vladavina, podnebljima, polovima, rasama... etiri vrste ljubavi : 1.- ljubav strast strast koja apsorbuje celo bie, za koju ne postoji nita drugo. 2.- ljubav ukus ili galantnost, kao u Parizu oko 1760.; nema strasti ni nepredviljivog; usklauje se sa naim interesima, dok ona prva ide nezavisno od njih. 3.- fizika ljubav ljubav ivotinja, divljaka i otupeli Evropljanja (nai prilikom lova lepu i sveu seljanku koja bei u umu). 4.- ljubav iz sujete, tatine veina ljudi, posebno u Francuskoj, eli da ima enu po modi, kao lepog konja; polaskana sujeta raa uzbuenja. Raanje ljubavi : 1.- divljenje, 2.- u sebi se kae ''kakvog li uivanja ljubiti takvo stvorenje'', 3.nada, 4.- raanje ljubavi, 5.- kristalizacija (dovoljno je pomisliti na neko savrenstvo pa da se ono vidi u onom ko se voli), 6.- raa se sumnja, nespokojstvo, gordost, ljubomora, 7.- druga kristalizacija (ljubavnik luta izmeu 3 misli : u njoj su sva savrenstva, ona me voli, na koji nain dobiti najvei mogui dokaz ljubavi?). Teorija kristalizacije : otkrivanje novih savrenstava kod voljenog bia, koje nam se ne dopada zbog stvarnih osobina, ve zbog onoga to mu pripisujeno u uobrazilji. Kristalizacija delovanje mate koje ini da se u veini sluajeva prilino jednostavna osoba ne prepoznaje i pretvara je u naroito bie. Ljubav treba da bude manje vesela a vie strasna. ena mukarcu, da bi se zaljubio, treba da izgleda savrena, ali ne u odnosu na sve to postoji, ve u odnosu na sve to u tom trenutku vidi. Vidi se zato je potrebna lepota za raanje ljubavi. Runoa ne sme da bude prepreka. Ljubavnik uskoro nalazi da je njegova ljubavnica lepa onakva kakva je, ne mislei o pravoj lepoti. Ljubav potiskuje lepotu. Ljubav voli, na prvi pogled, fizionomiju koja kod oveka pokazuje neto to izaziva istovremeno potovanje i saaljenje. Dua stvara sebi, a da nije ni svesna, idealan uzor. Jednog dana ona sretne stvorenje koje lii na uzor. Kristalizacija prepoznaje predmet po nemiru koji on izaziva, ... ene koje su sklone ovoj nesrei imaju suvie plemenitosti da bi volele drugaije nego strasno. ''Veeras sam iao u lov na ideje sa Atanijem(?) koji veruje u vrlinu samo iz krajnje nunosti; poto sam mu izloio ideje iz ove glave, odgovorio mi je : Duevnu snagu koju je Eponika (?) sa herojskim rtvovanjem upotrebila da odri u ivotu svoga mua, u podzemnoj peini i da sprei njegovo oajanje, ona bi, da su iveli spokojno u ...., upotrebila na to da sakrije od njega ljubavnika; jakim duama je potreban hrana!'. O Italiji. Dokolica ini oveka osetljivim za svaki vid lepote. Zbog uspavanosti spoljnjeg ivota oseajnost raste u korist strasti. Italijani ive od strasti, Nemci od mate, a Francuzi od tatine. ''U porodinim odnosima, onaj koji vara je prvi nesrean. Nema vie sigurnosti za njega : uvek nepravedan, on je uvek u strahu. Protagorina (?) snaha je rekla da ena skidajui suknju pri polasku u krevet sa mukarcem treba da ostavi i svoj stid. Kada obue suknju, sa njim treba ponovo da ''uzme'' stid k sebi. Lana pristojnost umanjuje i ono malo sree to postoji na ovoj zemlji. Nita nije zanimljivo kao strast, zato to je sve u njoj nepredvieno i zato to je onaj koji u njoj uestvuje njena rtva. Nita nije tako plitko kao ljubav-ukus u kojoj je sve raun, kao u svim prozainim poslovima ivota. ''Vi vidite da je nestalnost dobra. Treba mi neto novo, makar i ne postojalo na svetu.'' + ''Najlepa polovina ivota sakrivena je oveku koji nije strasno voleo...''

Branko Dakula ''Stendalov roman Crveno i crno'' : Prvom romanu ''Armansa'' ili nekoliko scena iz jednog pariskog salona (1827.) prethodi dugo bavljenje knjievnou, uestvovanje u polemikama oko romantizma, pokuaji u pozoritu, eseju i putopisu. Uee u knjievnim i politikim pokretima tog vremena, veze sa karbonerima i delovanje u krugu francuskih liberalnih romantiara oko asopisa ''Le Globe''. Po padu Napoelona i restauraciji monarhije, emigrira u Milano. Julska revolucija ga zatie u Parizu, jer ga je proterala Meternihova policija 1821.g. U Francuskoj, iza legitimistike fasade monarhistikog reima, obnovljenog uz stranu vojnu asistenciju, Stendal uoava bespotednu borbu za poloaje, privilegije i novac koji one donose. Monarhija se oslanja na vojsku, na iroku i efikasnu mreu tajne policije koju vodi svemoni jezuitski red, i na aristokratiju o kojoj ''Armansa'' prua otru satirinu sliku : Stendal u aristokratiji vidi jednu anahronu, preivelu i dekadentnu drutvenu klasu, lienu budunosti. Graanstvo se prilagodilo reimu restauracije (koji mu je garantovao nepovredivost imetka steenog u revoluciji). Selo je bilo pod uticajem klera i duboko pasivizirano, a u gradovima je brojnim represivnim merama sputan revolucionarni polet. Mladi ljudi nemaju perspektivu njihova sudbina je u prvom planu Stendalovih dela. Iako potiu iz vrlo razliitih drutvenih sredina, iako su okolnosti njihovih ivotnih puteva vrlo razliite, junaci njegovih romana .Sorel, F.del Dongo, Lisjen Leven i Oktav de Maliver ve na poetku ivota nailaze na prepreke sazdane od niskih interesa, egoizma, predrasuda, hipokrizije, duhovne ogranienosti i moralne tuposti. Svi ti nadareni, ambiciozni, privlani mladi ljudi ne samo da ne uspevaju da ostvare svoje tenje, ne samo da ih sudar sa ivotom dovodi do razoaranja, oaja i poraza, ve se ti porazi zavravaju njihovom smru (osim L.Levena, iji je ivotni roman ostao nedoreen). Radnja sva 4 romana smetena je u post-napoleonovsko doba, u doba restauracije i julske monarhije: Stendal pie o ljudima i zbivanjima svog vremena bez vremenske distance. Istorija je samo potvrdila njegove sudove. Iako istorijska pozadina predstavlja bitni i konstitutivni deo Stendalovih romana, on nije u njima nametljivo prisutna i po autorovim intencijama i po njihovom ostvarenju, to su psiholoki romani. Na jasno i saeto naznaenoj istorijskoj pozadini, Stendal u prvi plan stavlja svoje junake, predstavljene na osnovu minuciozne psiholoke razrade. Iako je savremenik romantiara, i uesnik u njihovoj borbi za novo pozorite osloboeno klasinih stega, Stendala ne privlai romantiarski roman. On nastavlja onu veliku liniju klasinog francuskog psiholokog romana, od ''Princeze deKlev'' mme deLafajet, do Lakloovih ''Opasnih veza''. U toj klasinoj tradiciji Stendal nalazi i stilski obrazac za svoje romane, pisane konciznom reenicom, ekonomijom sredstava, tenjom za maksimalnom jasnoom. Taj stil je potpuno suprotan romantiarskoj bujnosti, arenilu, slikovitosti jednog atobrijana ili Igoa. ''Nita za mene nije tako dosadno kao germanska i romantiarska patetinost'' u predgovoru ''Armanse''. Stendal pie psiholoke romane u vreme izuzetnog interesovanja za istorijske romane, u vreme pravog trijumfa Voltera Skota, iroko prihvaenog uzora romantiarskih romanopisaca, ukljuujui i Balzaka. Ostajui u klasinoj tradiciji, Stendal ne obraa mnogo panju na spoljanje : dugi Skotovi opisi su mu nezanimljivi. Kod njega je sve podreeno analizi junaka, sve spoljanje svedeno na najmanju meru. Sve svoje romane Stendal gradi na osnovu u celini preuzetih fabula iz ve postojeih romana ili hronika i u tom pogledu on sledi obiaje klasika, za koje se nije postavljalo pitanje originalnosti siea. Fabulu za roman ''Crveno i crno'', Stendal nalazi u sudskoj hronici iz 1827.g., u sudskom procesu bivem bogoslovu i kunom uitelju Berteu. U jednom od brojnih epigrafa romana Stendal navodi Sen-Realovu definiciju romana kao ''ogledala, koje se pronosi du puta''. U romanu ''Crveno i crno'', taj put je put ilijenovog uspona kroz razne sredine, koje se itaocu otrivaju ilijenovim vienjem i doivljajima, iz njegove perspektive. Razvojna linija romana, sainjenog od niza kraih poglavlja u neprekinutom vremenskom sledu, je jasno zacrtana; ali, njegova kompozicija je mnogo slobodnija, labavija nego kod Balzaka (iji su romani zasnovani na dramskoj shemi, na vrstom, strogo provedenom planu). Kod Stendala, nakon scena sukoba esto slede vedre epizode, duhovite, ironine ili satirine, koje dovode do poputanja dramske tenzije.

Stendal se ne ustruava da svoju prisutnost oznai i direktnom intervencijom u romanu, da ulazi u dijalog sa itaocem, pa i po cenu razbijanja romaneskne iluzije, da bi objasnio svoje romansijerske postupke : izbegavanje dosadnih provincijskih razgovora, unoenje politike u roman (pucanj usred koncerta, bez kojeg roman vie ne bi bio ogledalo), ponekad jednostavno prekrati govore lica jednim ''itd.'', kad su, po njegovom miljenju, rekli ono to je bitno za itaoca, koji moe zamisliti ostatak. Umetnost skraivanja, elipse, toliko suprotna dominantnoj romantiarskoj frazi. Teei u stvaranju romanesknog sveta maksimalnoj jasnoi i transparentnosti, Stendal je svestan opasnosti koju predstavlja saeti stil. Zato on pred svako poglavlje (osim poslednja 4, kada je sve ve reeno i gotovo) stavlja uvodni epigraf koji nije samo ukrasni dodatak, ve ima mnogostruke funkcije. Primarna : da oznai osnovni smisao i pravac pojedinog poglavlja odn. itavog dela - ''Istina, surova istina'' - na poetku romana. Rei punu istinu o svom vremenu, uzimajui devizu revolucionarnog tribuna Dantona, ije se ime u aristokratskim krugovima spominje sa mrnjom i uasom prva jasno izraena Stendalova tenja. Stendal koristi epigrafe i za uvoenje lica u roman, za analizu dilema i borbi svojih junaka, za otkrivanje novih sredina i situacija, za naglaavanje istorijske tanosti svojih '''politikih'' poglavlja eksplikativne funkcije. Neki epigrafi imaju funkciju da stvore odreenu atmosferu, satirinu ili lirsku. U romanu ''surove istine'', analitike lucidnosti i drutvene satire, ima mesta i za stranice zanosa i strasti. Ipak, osnovni tonalitet, sugerisan itaocu ve u uvodnim poglavljima, ostaje taman. Ve na prvim stranicama roman nalazi se nagovetaj njegovog traginog kraja (Verijerska crkva, stihovi epigrafa 15.poglavlja : ''...iz ljubavi, dakle, proizlazi smrt''). Veliki broj lica razliitih poloaja i iz razliitih drutvenih sredina mogu da se svedu na 3 plana : 1.- ilijen, ga deRenal i Matilda jedino ove linosti imaju uverljivost i punou ivotnih likova; prikazane su i spolja i iznutra, evoluiraju, menjaju se noene svojim tenjama. 2.- linosti koje Stendal tek u retkim trenucima otkriva iznutra, dajui im izvesnu konzistenciju : deRenal, opat Pirar, markiz de la Mol. 3.- ostale linosti, uprkos izvesnim nijansama, ostaju fiksirane, pojednostavljene do skice, esto do karikature (epizodisti, neki ak samo statisti). ilijen krhak, krajnje osetljiv i ponosan, prezren od oca, stranac u sopstvenoj porodici, nosi u sebi duboku odvratnost za sve to predstavlja moralnu niskost, koju otkriva ve u svojoj kui, u gramzivosti svog oca, iskljuivo obuzetog sticanjem novca, koje je, uostalom, osnovna preokupacija u Verijeru. ilijenovom preziru prema bogatima pridruuje se mrnja zbog ponienja ali, ona generalizovana i prenesena na sve to je vezano za Renala i njegovu sredinu : zaslepljuje ga i ne doputa mu da uoi dobrotu, privlanost i plemenitost ge deRenal. Iz mrnje se raa odluka o osveti zadatak da osvoji Renalovu enu ilijen postavlja sebi kao pitanje asti i probu odlunosti. Ali, uspeh ne duguje svojim hladnim osvajakim planovima, ve svom mladalakom neiskustvu i bezazlenosti, otkrivajui se u svojoj pravoj prirodi tek kada je napustio ulogu koju je eleo da odigra. Biti prirodan princip Stendalove umetnosti ivljenja : ostvariti harmoniju bia i sutine, odbacujui sve to je spoljanje, pozu, masku, glumu, teiti ka spontanosti, autentinosti i otvorenosti meuljudskih odnosa. Snana volja da se uzdigne iznad svog niskog poloaja, volja podstrekivana sveu o svojoj vrednosti slikovito izraena slikom iljenovog odlaska u planinu. Ukoliko su perspektive skuenije, sadanjost tea, a budunost neizvesnija, raste potreba za mitom. Generacije mladih ljudi u doba restauracije fascinirane su izuzetnim, munjevitim usponom i pobedama Napoleona. U doba restauracije, taj napoleonovski mit, u kojem se meaju odjeci revolucionarnih zanosa i energije sa seanjima na vojnike trijumfe carstva, postaje simbol okupljanja liberalne opozicije protiv monarhije Burbonaca. U romanu ovaj mit je naglaeno prisutan. U odnosu na napoleonovski mit, koji liberali politiki eksploatiu, a koji ilijena potajno inspirie Stendal se distancira od svog junaka. Autorov stav izraava Sen-iro : Napoleon snosi krivicu za obnovu monarhije u Francuskoj.

Plemenita Fukeova ponuda ilijen je odbija, ne bez kolebanja, ne elei da materijalnoj sigurnosti i blagostanju rtvuje ''sve herojske snove svoje mladosti''. ilijen ne moe da oekuje nikakvu podrku od liberala u opoziciji protiv aristokrata, za eljom da zauzmu njihove poloaje, ti imuni graani gledaju seljakog sina sa prezirom, nepoverenjem, odbojnou. Sa druge strane, ultrarojalisti u omladini gledaju najopasnijeg protivnika, koga treba sputati i zauzdati. Bogoslovija ilijen je svestan da ulazi u kolu visoke hipokrizije, i da bi se u njoj odrao, on nastoji da postane majstor glume i pretvaranja. On svuda vidi samo neprijatelje, ali, uskoro se dubokoj odbojnosti koju osea za svoje drugove pridruuje i saaljenje. ilijenovo nepoverenje nije bezrazlono : ve ranije je znao za postojanje iroke mree za uhoenje, prismotru i kontrolu, koju su organizovali jezuiti. Posebno teak greh tu predstavlja misliti svojom glavom, umesto da se potini auoritetu i povede za drugima. Ipak, ilijenove proraunate odluke nisu uspele da ugue njegovu pravu prirodu, njegovu spontanost, oseanost, plemenitost. Njegovom nepoverenju i strahu potrebni su brojni dokazi da shvati da je strogi otac Pirar, progonjeni jensenista, njegov pravi prijatelj i zatitnik on e izmeniti ilijenovu sudbinu poslavi ga markizu. Ulazei u palatu de la Mol sa strahom i nemirom, ilijen se prisiljava da sve svoje rei, postupke, utiske, podvrgne strogoj kontroli, zabranjujui sebi svaki oblik otvorenosti, spontanosti, prirodnosti. On postaje gluv i nem, a oklop zatvorenosti i maska indiferentnosti su njegova odbrambena oruja. Uvidevi nakon izvesnog vremena ilijenovu darovitost, odanost i estitost, sa svim simpatijama prema njemu, markiz mu ipak grubo stavlja do znanja dokle mogu da idu njegove nade i markieva blagonaklonost, ''i nita vie''. ilijena nije zabljesnula ni rasko, ni rafiniranost manira i ti maniri, ta esto preterana ljubaznost prema plebejcu krije u sebi uvredljivo oseanje drutvene superiornosti. Iza sve te prividno sjajne spoljanjosti ilijen otkriva prazninu, dosadu i hipokriziju jednog preivelog drutvenog sloja. U tim salonima smatra se nepristojnim govoriti bilo o emu to je vezano za interese stvarnog, tadanjeg ivota. Beei od tog sveta, ilijen nalazi prijatelje po izboru svog srca i duha, meu panskim emigrantima, uesnicima neuspele pobune protiv kralja Ferdinanda VII. Tu nalazi teme koje ga jako interesuju, razgovori o revoluciji podstiu njegovu matu, njegove snove ''o slavi za sebe i slobodi za sve''. Saznanja i razmiljanja o revoluciji postavljaju sutinske dileme odnosa ciljeva i sredstava za njeno ostvarenje. Matilda takoe osea duboku odbojnost prema ljudima koji je okruuju, savreno vaspitanim, uglaenim, ali i krajnje konvencionalnim, lienim energije. Ali, dok ilijen ivi duboko ukorenjen u svoje vreme i gleda u budunost i neizbenu revoluciju, ohola i ponosna Matilda je okrenuta dalekoj prolosti : njen idealni svet je dvorski svet iz doba Henrika III, doba snanih karaktera i razbuktalih strasti. Matilda predstavlja potpuni kontrast gi deRenal to se odnosi na Stendalovu tipologiju ljubavi, gde on jasno razlikuje spontanu ljubav (kao najvii, najplemenitiji oblik tog oseanja), od ljubavi zasnovane na razlozima i opravdanjima razuma i na tatini. Iskuenja koja proizilaze iz Matildine naravi, iz udljivosti njene ljubavi, iz njene borbe sa oholou, sa njenom mazohistikom eljom da se kazni. Muen protivrenim oseanjima trijumfa i krajnjeg nepoverenja, ilijen preivljava teke trenutke dileme i kolebanja. I sputa se do svoje najnie take, obuzet svojim osvetnikim planovima i mrnjom, cininim razmiljanjima, spreman na sve u tim trenucima Stendal otkriva jednog odbojnog ilijena, ija je energija noena mranim instinktima. Stendal omoguava itaocu da prati evoluciju junaka putem njihovih dijaloga, unutranjih monologa, ali i putem autorovih diskretnih sugestija i nagovetaja. Stendalov nain uvoenja unutranjeg monologa u dijalog je posebno originalan. U takvoj dvostrukoj prezentaciji linosti, njenih misli i njenih rei, pojavio se problem kako odrati dinamian ritam : postizanjem maksimalne konciznosti i jasnoe. Junakovo stanje je dato kratkim autorovim uvodom, a misli i oseanja junaka su kondenzovane, svedene na bitno. Stendal odlae rasplet uvoenjem ''politikih'' poglavlja - koja slue ne samo oputanja dramske napetosti pre finala, ve i okretanju itaoeve panje (koja je u dugom nizu glava bila usmerena iskljuivo na intimnu dramu ilijena i Matilde) ka spoljanjem svetu, ka stvarnosti drutvenog ivota. Tajni sastanak ultrarojalista, obuzetih panikom od nove revolucije, odgovara istorijskoj realnosti jedini nain da se revolucija onemogui je strana vojna intervencija, potpomognuta unutranjim zaverenikim grupama.

Vrativi se nakon toga ilijenu i Matildi, roman se kree ubrzanim ritmom ka raspletu. ilijenov postupak ima za sobom ne samo stvarne uzore, ve i unutranju logiku razvoja njegove linosti. Jer taj ponieni plebejac tei, pre svega, potovanju integralnosti svoje linosti i dostojanstva. Perfidno pismo ge deRenal, tj. njenog jezuitskog svetenika, ga pogaa ba u to najosetljivije mesto, stavljajui ga na nivo niskih interesa i kombinacija, prema kojima je on uvek oseao najdublju odvratnost. Pucajui na gu deRenal, ilijen eli da spere tu uvredu koja ga je ponizila, i da nepovratno uniti tu svoju ''briljantnu'' budunost. Odbijajui sve pokuaje izbavljenja, ilijen, usamljeni pobunjenik protiv drutva, svesno bira smrt. U svom pledoajeu pred sudom on lucidno razotkriva pravi smisao njegove smrtne osude, koju donosi porota ''gnevnih buruja'' : to je svet u kome on ne eli da ivi, to je ''pustinja egoizma''. Zavrni deo romana, uprkos svom traginom kraju, ostavlja utisak neeg snanog i istog : junaci se afirmiu u svoj svojoj izuzetnosti i veliini, doslednosti, u potpunoj suprotnosti prema osrednjosti i niskosti sredine.

Francuski realistiki roman 19.v. :

(Ingrid afranek (?))

- ''Crveno i crno'' manje karakter drutvene kritike, vie ''povest jedne volje''. - na prvi pogled ovi romani nalikuju ranijim romanima koji su se bavili razvojem jedne linosti (obrazovni roman). Daleko od problema istog drutvenog uspeha koji progoni Balzakove likove. - ljubav-strast - njihovo kljuno iskustvo odraz ukusa Stendalovog vremena. - Albere, ''Povjest modernog romana'' : 3 iskuenja drutveno. metafiziko, ljubavno. - tvrdoglava odlunost. Junaci romana ranijih razdoblja obuzeti su drutvenim uspehom, sladunjavim ljubavnim oseanjima i nejasnim umetnikim ili metafizikim nemirom. Stendalovi junaci smatraju drutveni uspeh igrom koju treba dobiti, ali ga ne smatraju i ivotnom svrhom. Ni ilijen ni Fabris ne prieljkuju uspeh radi slave, moi ili novca, nego samo da pokau da su u stanju da ga osvoje. Ljubav i uspeh potvrda vlastite linosti, u sopstvenim oima. - Stendalov roman moderan prekretnica u istoriji romana. ''Crveno i crno'' najmoderniji francuski roman do 1900.g.. - materija ista kao i u romantiarskom romanu. Novine su upornost i osnovna tenja linosti : ostati pun zahteva i kritikog duha prema sebi samom, usavravati se, osvojiti ivot. - Stendalovi junaci nemaju iluzija ni o sebi ni o drugima zato ih smatraju cininim (pretee savremenog junaka, koji je svestan apsurdnosti svega). Za njih nema nema budunosti; izmiljaju svoj ivot iz dana u dan u skladu sa vlastitom virtu. Zaetak : novinska anegdota banalni zloin koji je uzdrmao ustajali ivot gradia u okolini Grenobla. Stendal tvrdi za sebe da nema mate - (rado) transponira u svom delu dogaaje iz stvarnosti, ali anegdota je (sigurno) samo izgovor. - okosnica tzv. ''afera Bert'' (centrifikovao je prvi roman Kolomb)(?) : - Gazette des Tribunaux, 29. i 31. prosinac 1827.g. uitelj Bert sve su injenice gotovo istovetne, razlika u motivaciji i karakterima protagonista i u kontekstu zloina. Stendal je tako manje-vie po beznaajnom uitelju stvorio nadasve izuzetan lik ilijena Sorela otelovljenje raspoloenja itave jedne generacije i veoma modernog oseanja bunta i neprihvatanja ......... - politiki, a ne ljubavni roman. Autor liberal, republikanac koji strogo sudi Francuskoj iz doba Burbona. Simbolino znaenje naslova : antiteza izmeu republikanstva i vojne karijere (to predstavlja crvena odora), o kojoj sanja mladi republikanac i oboavalac Napoleona, i svetenikog poziva (crno) koji ne voli, ali u datim okolnostima je prisiljen da ga prihvati, ako misli ''uspeti''. ilijenov lik nerazumljiv bez prilika u Francuskoj tog vremena. - sarkastian ton i grozniav bunt glavnog junaka progresivnost i angaovanost Stendala, njegova kritika drutvenih povlastica uopte, a posebno u Francuskoj u vreme restauracije Luj XVIII. - ''rojalisti'' ili ''ultrai'' su traili povratak starog reima, predrevolucionarne, prednapoleonovske monarhije; ''bonapartisti'' ili ''republikanci'' posle 1817.g. osnovali Liberalnu (nezavisnu) stranku. Te dve struje se bore za prevlast, i za kratko vreme liberali postiu stanovite koncesije. Meutim, kasnije, a pogotovu sa dolaskom na vlast Karla X (1824.), jaa uticaj ultraa, koji je naroito snaan oko 1829.g., za vreme vladavine ministra Polinjaka. Upravo u to vreme Stendal pie svoj roman u kome se odraavaju savremene politike borbe. Versko udruenje ''Vitezovi vere'', pod kontrolom jezuita, podrava rojaliste i raspolae mreom tajnih poverenika za politike intrige; to udruenje liberali nazivaju ''kongregacijom'' (to se esto spominje kod Stendala i Balzaka). - svi likovi u romanu imaju odreeno politiko usmerenje : kogregacionisti su vikar Friler, upnik Maslon, opat Kastaned; Velano je intrigant i agent kongregacije; g. deRenal je ultra; markiz de la Mol je ultra, ali istovremeno i neprijatelj jezuita.

- Stendalovi lanci u engleskim novinama (pod pseudonimom) pamfletistiki portreti Francuske : u ime slobode razotkriva korumpiranost i tiraniju vladajue stranke. Pie da jezuiti dre ministre u aci i odluuju o napredovanjima i dodeljivanju mesta, da jezuiti i 25000 odanih im svetenika mogu poiniti bilo kakav zloin, osim ubistva, a da ne budu progonjeni. Zemljom vlada jedna stranka, a jezuiti su izvrna sila rojalista, i njihov je zadatak da sauvaju i podre ono to je .... teror nametnuo posle revolucije. Svi su potkupljeni i potkupljivi. Svi se poslanici mogu kupiti poloajem, odlikovanjem ili novcem. - Stendal je protiv Igoa i Vinjija, jer pripadaju ''....... ....... ultraa'', a duboki jaz koji ga je od detinjstva delio od oca jo je bio pojaan injenicom da je on bio ultra, jedno vreme poslanik. - Uverljivost romana : odraz politike situacije u zemlji; nekoliko istorijski stvarnih likova; dogaaji iz dnevne tampe. Veina glavnih likova ima delimine ''modele'' u stvarnosti. - pisac glavno lice u svojim romanima : autorski komentar; pieve projekcije u likove (projektuje svoje uspomene ili neostvarene tenje). - ilijen brojne crte Stendala : dolazi u Pariz sa 20 god; naklonost prema Napoleonu; ljubavno iskustvo; ..... Rusoa; odlazak u Englesku... Lik ilijena Sorela : - izvrsno pamenje, kult enegije i volje, i istovremeno romantiarstvo, ''enska oseajnost''; gorljiva sposobnost oduevljenja; dar da bude intenzivno srean. Istovremeni kompleks manje i vee vrednosti. Vojnika karijera / svetenik postaje bez zanosa i vere, proraunato. Buntovnik, njegovo oruje nije otvoren revolt, ve licemerstvo - glumi pokornost. ilijenova borbena taktika, njegov Tartif, se izjednauje sa Napoleonom, jer prezire snage koje su na vlasti i ne priznaje njihovu vlast. Suprotnost priroenih sposobnosti i drutvenog poloaja u kome se nalazi. Neprijatelj : itavo jedno drutvo. - ''Strastvena i velikoduna bia uvek se prepoznaju kad se sretnu i razlikuju se od suvoparnih ljudi kojima su okrueni''. - duh, vetina, volja, egoizam potreban da bi uspeo, pronicljivost da prozre neprijatelja, perfidnost da ga prevari. Uprkos tome, nije lien oseajnosti, ima je u veoj meri nego to to sam eli. Miljenje da je on hladan i cinian raundije nepravedno. - niko nije strastveniji od njega, osetljiviji na prijateljstvo, lepotu, prirodu, i posebno ljubav. Sposoban za oduevljenje i mrnju, ima ''plamenu duu'', koja esto nije u skladu sa njegovim idejama. Kad se ne nadzire, sanjari o ljubavi koja je romantina i idealna. Sklon vedrom i bezbrinom ivotu. Niko nije napetiji, budniji i suzdraniji od njega. - Napoleon otelovljuje njegov ideal energije; Ruso njegov san o strasti. - na kraju, spoznaje nitavnost vlastite ambicije, prestaje da se ravna po Napoleonovom uzoru, izlazi na povrinu njegovo drugo, rusoovsko ja, u istinskoj ljubavi prema gi deRenal, konano osloboenoj maske, bez ambicije i lai. Blizina smrti. Srea izmirenje sa samim sobom. Srea u ljubavi bia ''srodnog po izboru''. - kad treba da puca : nije zaslepljenost i luda elja za osvetom sukob razdire junaka. - kako raste napetost u radnji, stil je sve zgusnutiji. - ilijenovo dranje za vreme suenja i oekivanje smaknua nije potreba za samounitenjem. Naprotiv, on sa olakanjem primeuje naklonost porote i publike. Nekoliko puta ponavlja ''to je dobar znak''. Kraj romana : 1.kraj : obraanje porotnicima pada maska rekao ''sve to mu je bilo na srcu''. 2.kraj njegov ivot u tamnici ispunjen ljubavlju. - autor se uva da daje objanjenja. Sam ilijen je u tom delu romana vien iskljuivo izvana. - Anri Martino(?) : ovo je opravdano, jer je ilijen ''izvan sebe'' zbog propasti svojih ambicioznih planova lud je i ne zna ta radi. k svesti dolazi tek u zatvoru gde mu se vraa svojstven lucidnost. - Moris Barde(?) : kraj romana je neuverljiv; ilijenov in je besmislen, a romanopisac ga i ne pokuava opravdati, jer je on istinit.

- razlike Berta i Sorela : Bert puca i na sebe, neuspeno; slabi, hteo da ga saaljevaju i pomau, a kad nije uspeo, ucenjivao je i na kraju ubio svoju nekadanju zatitnicu. Sorel Stendalov omiljeni lik, u varijantama se pojavljuje u svim njegovim romanima. Junak je samo u poetku slian modelu, ali se udaljuje od njega i pribliava Stendalovom idealu. - Garde(?) ilijen je bogat, cenjen i uspean i to ne moe biti samo klimaks pred katastrofu. Stendal se nije morao poto-poto vratiti anegdoti sa Bertom. Ono to je uverljivo za Berta, oajnika bez sredstava i snage da se izvue iz beznaa, nije uverljivo za Sorela. Stendalu je bio potreban dinamian kraj, a zloin iz strasti uvek pokreta njegove imaginacije. - zloin u skladu sa ilijenovim likom : iluzoran i samoubilaki in, upotpunjuje ilijanov lik. Ubistvo protestni in gnev i prezir prema klasi kojoj je hteo da se nametne, a koja se na kraju sa njim poigrala hicima iskaljuje ljutnju i razoaranje. Posle toga, njegova borba je bespredmetna, preovladava njegova istinska i duboka linost. - ilijenovo ''obraanje'' u zatvoru spoznaja da je uloga koju je sebi namenio bila lana, uhvaen u mrei vlastitog licemerstva i lai. Uvia varku : varao je sam sebe. Opredeljuje se za konanu istinu : 1.ljubav prema gi deRenal, 2.- govor kojim se osuenik pretvara u tuitelja odbija spasonosnu la. - porota nije oprostila ne tu injenicu to je pokuao da ubije, nego to je zaveo dve ene iz aristokratije i zloupotrebio sreu koja mu je omoguila da se uzdigne iz svoje klase. Istinom koju dobacuje sudijama u lice, ilijen se sveti za sva ponienja koja je morao pretrpeti. On je prvi put u ivotu ono to zaista jeste i ima snage da to iskae, a cena istine je bila visoka u doba jezuitske strahovlade. enski likovi : - Matilda de la Mol / ga deRenal - razlika u temperamentu i karakteru. - Matilda stvorena da bude heroina vlastitog romana za kojim nesvesno traga. La i obuzdavanje oseanja obezbeuju uspeh. Za nju, ljubav je niz uspenih i neuspenih taktikih poteza. Ova koncepcija, ljubav taktika, nasleena od pisaca 17. i 18.v., od ge deLafajet i arla Lakloa ''ljubav-tatina''. - ga deRenal bespomonija, prostodunija, neposrednija od Matilde, kao da je mlaa a ne starija od ilijena ne samo istinska, nego i idealna ljubav ''ljubav-strast'', koja je smisao ivota, sauesnitvo dva bia i istovremeno ostvarenje vlastite linosti. Ga deRenal nije zaraena samoispitivanjem i refleksijom. - dvoje sebinih : Matilda i ilijen / ga deRenal ivi za druge mua podnosi bolje od drugih mukaraca koji je plae svojom nametljivou, veruje u boga iz navike, svu svoju ljubav i duevno bogatstvo usmerava na decu. - ga deRenal neiskusna prvi put u ivotu je prisiljena da lae mua, decu, prijateljicu, ali ne lae sebe. U njenoj ljubavi nema nita lano, nita romantino, ona je ostvarenje njene sudbine iskljuiva od bezazlenosti do perfidnosti. Njen lik nema model u stvarnosti; pre u knjievnosti ranijeg razdoblja ili u klasicistikoj tragediji. - kraj romana potvruje suprotnost Matilde i ge deRenal. Matildin bol, iako istinski, gotovo da karikira njen romantizam i taetralnost, tako da se italac i nehotice distancira od nje, zajedno sa piscem i ilijenom. Ga deRenal, naprotiv, umire od tuge o emu nas izvetava kratka poslednja reenica romana (kratka veliina i nenametljivost njene linosti). - smrt je i ovde, kao i u tolikim Stendalovim raspletima : senka ljubavi i potvrda njene nepostojanosti na zemlji (u ''Parmskom kartuzijanskom manastiru''). - dvoznano ljubavno iskustvo utelovljeno u dva enska lika. Matilda blistava amazonka, ponosna i posesivna, ljubavnica koja zahteva ( = ina), ''ljubav-tatina''. Ga deRenal spremna na odricanje i samozataju, nesebina i blaga, nedokuiva Psihe i Euridika ( = Klelija), ''ljubav-strast''. - U ''Crvenom i crnom'' junak prvo upoznaje ''ljubav-strast'', ali ne do kraja, pa ''ljubav-tatinu'', da bi se vratio ''ljubavi-strasti''. U ''Parmskom kartuzijanskom manastiru'' linija jo istija : junak se udaljuje od amazonke Sanseverine prema aneoskoj Kleliji, koja je manje stvarna od ge deRenal i ima jo vie izraenu ulogu simbola.

''Parmski Kartuzijanski manastir'' : Vaan je Stendalov odnos prema istoriji i prikazivanju istorije, prema mogunosti prikazivanja istorijskih dogaaja (to je otvoreno pitanje knjievnosti). Prvih nekoliko glava romana su jedan masivan istorijski pregled u kome Stendal kao istoriar uspostavlja tu ironinu opoziciju i, opet u znaku kontrasta, daje sliku sumornih Italijana pokornih Austriji i novi duh izazova koji donosi Napoleonova vojska. U predgovoru je uspostavljena opozicija izmeu Italijana i Francuza (Italijani skloni zloinu iz strasti Francuzima jedino novac izaziva strast). To je ironija (to je jasno svakom itaocu ''Crvenog i crnog''). Italijani ''ravog''(?) karaktera on ih prikazuje, ali i osuuje njihove nemoralne postupke. Kae da su Francuzi ''bolji'', jer im je jedina strast novac! Francuzi, koji nisu vie takvi, ve ivahni vojnici, su Napoleonovi vojnici. Napoleonovi Francuzi, Francuzi Stendalove mladosti, nestali su sa Napoelonovim padom. Sve vreme se ostavlja sumnja iji je sin Fabris del Dongo. Fabris del Dongo je ovaploenje jedne Stendalove istorijske vizije. Junak ovog romana je tvorevina ovakve vizije istorije, njeno ovaploenja. Stendal na prvim stranicama kreira svoju istoriju, ne odriui se verodostojnosti, gde su sigurnost i hrabrost osnovne vrline (ali se istorija sagledava iz Stendalove perspektive pitamo se o tome u kojim oblastima istorije se mogunost ivotne energije moe ispoljiti ne vri se dalje proveravanje istorijskih fakata - kakva su pieva prava u pogledu verodostojnosti, istinitosti). Znaaj epizode bitke kod Vaterloa (Tolstojev dug Stendalu). Tolstoj : ''Stendal je moj prvi uitelj'' to se tie rata. Junak ne zna ta se zbiva u ratu (Stendal Tolstoj ruski formalisti doi e do termina oneobiavanje). 3-5.poglavlje bitka kod Vaterloa Fabris ostaje u nedoumici da li je uopte video bitku. Na ovakvom postupku i Tolstoj gradi svoj prosede (= postupak). Fabris, kao i Tolstojevi junaci, postavlja sebi pitanje da li je kukavica. Stendal insistira na njegovoj nesposobnosti da shvati deavanja, to potie iz njegove opijenosti njegovim miljenjem o stvarnosti (ne prepoznaje Napoleona jer on ne odgovara njegovoj predstavi o Napoleonu). Stalno je okruen starim ratnicima i smatra se doraslim njima (scena u kojoj biva opljakan). Mera iluzornog (na kojoj Stendal insistira) vodi razoaranju u Napoleona Fabris nakon niza godina zakljuuje da Napoleon nije ono to je on mislio da jeste. Fabris del Dongo je bie opijeno zabludama bitka je viena iz ''opijenosti''. Bitka je iz perspektive junaka jedan haotian doivljaj (padanje granata). Na delu je pokazao koliko je problematian sam pojam istorijske istine (kao kod Tolstoja). Metod subjektivnog realizma dogaaji kako ih junak vidi. Fabris nakon bitke prestao je da bude dete (nije prestao da bude dete u tome da li moe da objektivno zapaa ratne dogaaje). Uporedo sa ovim pojavljuje se ''ovek iz naroda'' kaplar, koji je jedini jemac narodnog miljenja o ratu. Kaplar Orbi u njemu se fokusira jedini (autentini) lik koji vidi rat autentino. On pouzdano zna kako sauvati glavu. U ''Ratu i miru'' ljudi iz naroda takoe znaju pravu meru deavanja. Nagovetava se budunost sunja. Sve predskazuje sve to je vano u ovom romanu kao pojedinosti u ''Crveno i crno''. Roman se pretvara u sistem nagovetaja, predskazanja gde sve ima takav potencijal. Znaci Fabris veruje u znake. Kad ptica prolazi sa desne strane dobar znak (jo u antici). Anticipacije u romanu. Svaki od ''suvinih detalja'' nabijen je anticipacijama, simbolikom. Scena sa konjem (ukraden mu je konj, a on tri za njima govori im ''lopovi'' Stendalov komentar ''Glupo je trati za konjem po bojnom polju''). Lik Katierke (koristie Breht u ''Majci Hrabrost...''). Suoenje mate i stvarnosti ; iskuenje u bici kod Vaterloa.

''Parmski kartuzijanski manastir'' : Novela, italijanska renesansna, iz 17.v. (ne novinska zabeleka kao za ''Crveno i crno''). Stendal u novelu ukljuuje priu o mladom dobrovoljcu kod Vaterloa i mit o Napoleonu. Roman dobija i karakter politike satire. Smatra se da je u njega ulo mnogo toga linog sve to je Stendal video i doiveo u Italiji. Roman je satirian i poetian u isti mah. Poetinost ga uva od zajedljivosti i suvoparnosti, a satirinost od sladunjavosti. U ..... i sveem ..... u kojem pria o francuskoj okupaciji Milana 1796.g., osea se ve vesela i nena intonacija romana ili istovremeno i ironija, humor i potreba da se okira. Francuski okupatori su mladi vojnici, koji bude grad iz umalosti. Dok narod peva i plee, armantni uesnici se brinu za lepe gospe koje su njihovi muevi (ostavili) na milost i nemilost neprijatelju. Tu se vidi u emu je ironini postupak Stendala : sve postojee vrednosti su mahom izvrnute i otvara se prozor u jedan novi mogui svet. Ironija nije rezervisana samo za antipatine likove i za vlastodrce. I sam Fabris, ma koliko drag piscu, prikazan je u svom romantizmu i prostodunosti na mahove ironino. Fabris ne dri nita do uspeha, jedino mu je vano da ivi po svom srcu i zato itava njegova karijera prelazi u ironini registar. Epizoda na Vaterlou nije sluajno na poetku romana, jer nakon svoje deake pustolovine Fabris ostaje obeleen politiki sumnjiv i moralno izopten u zatvorenom krugu farisejskog sveta Svete Alajnse. On je u nemilosti jo mnogo pre onog nesrenog ubistva, koje je samo prilika da se on skloni sa puta. Njegov poloaj je poloaj dobrovoljca poraene vojske u neprijateljskom gradu gde vlada strah i licemerstvo i on e gotovo itav ivot provesti u nemilosti, egzilu ili zatvoru. Nieg od toga nema u rimskoj hronici; po svemu se prepoznaje tipino stendalovska situacija mnogo sloenija i bogatija znaenja od prvobitnog uzora. Ve u prologu se pojavljuju glavne teme romana, koje e se, sa blagom promenom modulacije, provlaiti itavim romanom. Govoriti o Fabrisu znai govoriti o ivotnoj radosti; Mosca, Sanseverina skepsa i energija; Klelija Konti tema ljubavi koja od samog poetka ve nosi u sebi dramatine akcente. Najradosniji Stendalov roman ipak je roman o nostalgiji za sreom, o srei nasluenoj i izgubljenoj, o lomljivosti napokon ostvarene ljubavi. Ton itavog romana je u skladu sa linou glavnog junaka iz ije perspektive je u poetku sve vieno (bitka kod Vaterloa); pa ipak on kasnije iezava u glavnim delovima romana delo ostaje jedinstveno zbog prisutnosti samog pesnika. Ton romana je mladenaki spontan i itava vizija je neotrih obrisa, to je tipino za mladost. Glavni junak je na neki nain u pozadini i kao da nije glavni lik on je odsutan u itavim partijama romana. Drugi odluuju o njegovoj sudbini. On je nekako pasivan i pomalo odsutan iz svoje sudbine zato to nas ui da u ivotu ima vanijih stvari nego to je kardinalska stolica i milost jednog vladara. ivot je vredan da se proivi, jer postoje jutra nad jezerom... Lekcija Fabrisa je lekcija pesnika. On je, jo mnogo vie od ilijena, osetljiv za lepotu koja je nedvosmisleno obeanje sree. Bogat i maen, on nema krize samoljublja kao ilijen, i preputa se instinktivno radostima ula. On (ne) traga za ljubavlju nego za avanturama. Fabris ivi od danas do sutra, bezbrian i neoptereen, kao prava suprotnost siromanom kombinatoru ilijenu. On nije optereen kompleksom porekla. Smatra da ima pravo na sreu. Pravedan je, nije napredan i prihvata supremat boga i vladara, i njegov razgovor sa knezom nije licemeran, kao to su svi ilijenovi razgovori. Njegovo politiko izgnanstvo je apsurdno, jer on zapravo nije jakobinac, a Napoleon je za njega prvenstveno romantini lik u kojem je odrastao a ne jedino merilo u ivotu, kao kod ilijena. Znaajno je da Fabris samo u poetku postavlja pred sebe zadatke koje treba izvriti i da je Vaterlo jedino iskuenje u koje ga dovodi autor. Fabris vrlo brzo ui da ne treba iveti protiv svoje naravi, i zna pratati sam sebi... Dok ilijen itav svoj ivot pliva protiv struje, Fabris joj se preputa. Manje sloena linost od ilijena, on nije intelektualan tip poput njega, autentiniji je, i nije u nesporazumu sa samim sobom. On je ilijenova italijanska ''varijanta'', senzualniji je od njega i ima vie odstojanja prema sebi samom. On je sposoban za sreu bez povrnosti ova veliina bez patosa i elegancija bez poze, ravnodunost prema zlobi i ambiciji, dar su pesnika.

U bici, Fabris ne razume nita. Pomanjkanje razdaljine i iskustva onemoguava mu pogled nad zbivanjima, koja se za njega svode na topot konja, muninu, i dragocenu pomo jedne kantinjerke, koja mu daje nejasno proroanstvo : ''Sve e ti u ivotu doi od ena...''. I tako poinje velika tema ene u Fabrisovom ivotu. Njega ve voli ina; ljubav tetke ubrzo postaje ljubav ene, posesivna i iskljuiva, koja daje ali i zahteva vie nego to mladi moe pruiti... ina i Mosca e zacrtati ivotni put .......... odabrati karijeru kada se ini da ........ sve radi protiv njihovih pravila jer mu je ljubav vanija od ambicije. Ljubav prema Kleliji znai mir bez obzira to je ki tamniara i neprijatelja, i to zaljubljenike dele zidine tvrave i zla kob Fabrisa (jer je njegov zloin gotovo imaginaran). Fabris je sreniji u svojoj tamnici nego iakda pre u ivotu. Ta ljubav je idealna koliko i nemogua, u njoj nema osvajanja, nema ni prisutnosti. (?) takoe tamnica jer ne poznaje nita drugo to nije ona sama ona je spoznaja i odricanje. Od trenutka kad upoznaje Kleliju, on i Sanseverinu vidi u novom svetlu, koje je okrutno u svojoj objektivnosti ona je ena koja stari ikoja ga svojom brigom optereuje. Stendalov ideal : biti voljen radi samog sebe, bez oseajne ljuljake (- ilijen). I ovaj roman ima dva zavretka : jedan prema srcu, i jedan prema dramaturkoj zamisli romana. Nakon trogodinje sree .. ljubav .. ipak biva kanjen .. i smrt svih likova osim grofa Mosce daje elegian i maglovit kraj romana. Sve deluje kao pod koprenom seanja i sve je pomaknuto u prolost. Kao da seanje prevladava fikciju. Fabrisa vidimo jo samo izvana. Dijalozi : puni psihologije i pronicljivosti; riskantna i inteligentna konverzacija. U tom udnom svetu sve su vrednosti izvrnute : ina je kurtizana, Mosca veleizdajnik, a Fabris ubica. Meutim, jedino su oni isti u drutvu mumija i grotesknih likova farse koja ih okruuje. Svako od njih je spreman da se rvuje za drugoga, njihova ljubav je izolacija, a veza to ih vee njihovo jedino duhovno dobro jeste sposobnost da budu sreni. Oni su lucidni i kritini, ina i Mosca su ak cinini, pa ironija kojom vide druge ljude esto ne tedi ni njih same. I nema ideje koja bi im davala snagu oni ne veruju ni u ta i ne nadaju se niemu : oni su moderni junaci apsurda. Njihov osnovni stav je neslaganje, odbijanje jednog poretka i jednog drutva, njegove lai i niskosti nemoni da mu se suprotstave otvoreno, oni igraju igru koja se od njih oekuje svesni da je sve lakrdija ali ni u jednom trenutku ne varaju sami sebe. Njihov politiki ideal je potonuo sa Napoleonom, i sa njim i (mistika) u koju su mogli verovati utoite nalaze u hedonizmu koje je posledica anarhije. I pored mnogo razliitosti, ipak ima mnogo slinosti izmeu Sanseverine i Klelije isti tip lepote, imaju slinu funkciju u romanu funkciju Arijadne, one koja spaava (Klelija nosi ue u tvravu, koje alje ina za Fabrisov beg). Manja je razlika nego izmeu Matilde i ge deRenal. Osnovna razlika je izmeu dva stendalovska tipa ene u oseanjima koja ih nadahnjuju. Jedna je zahtev i pretnja, a druga odricanje i uteha. Sanseverina je nosilac brojnih mitskih znaenja : Jokasta - koja preti opasnou rodoskrvnua; Kirka - trovaica; Arijadna - spasiteljica i majka i ljubavnica i blistava amazonka, koja stavlja u igru lepotu, duh i zlato, i ona pred kojom lee mnogi udvarai. I pored sve poetinosti, to su politiki romani. Klju njihovog razumevanja je politika transpozicija koja se izraava kroz satiru, a upravo taj karakter farse ideja da se zlo prikae na ironian nain. Dogaaji u ''Crvenom i crnom'' su isuvie bliski autoru, oni ga nerviraju i on nema dovoljno distance prema njima. Ovde je problem reen likovi imaginarnog sviftovskog dvora su lutke na konopcu vie nas zabavljaju no indigniraju one poprimaju opte znaenje likova iz bajke. Obiaji na dvoru su anahronini i smeni. I sama zloba postaje aljiva i neefikasna. Portret vojvode je sloen i bogat, negde izmeu podsmeha i priznanja njegovoj mentalnoj okrutnosti. Komika (Fabija Kontija uvek nalazi kap kad treba da preuzme neku odgovornost, koji se sav posveuje usavravanju svog zatvora) ublaava kritiku ali je ne ponitava. Rasi, javni tuilac je olienje zla jedino u ovom liku karikatura postaje agresivna i groteskna. Smatra se da je osnovna stvar koja se vezuje za manastir ljubav, kao uostalom i za samog Stendala.

? - ''Stendal sto godina ispred svoje epohe'' : Ogled ''O ljubavi'' jak uticaj filozofske literature 18.v., naroito ideologa kao to su bili Destit de Trasi i Kabanis, koji su se inspirisali radovima Kondijaka, sledbenika Dona Loka (senzualistika Kondijakova kola odbacuje Dekartove uroene ideje i sve bazira na iskustvu). Racionalistiki duh 18.v. kod Stendala se ogleda u odsustvu religioznog oseanja i svake tenje ka metafizikoj spekulaciji, a posebno u analizi ljudskih strasti. Stendal je naslednik 18.v. i po volterovskom duhu, iako je kod njega ironija znatno blaa, mudra i tanana. Ironija, kao i pseudonimnost, slui Stendalu kao maska : skriva njegovu strastvenu romantiarsku matu i oduevljenja stav superiornog posmatraa otklanja podsmeh, i ne dozvoljava razneenost ili patos. Ali, taj naoko hladan, ponekad i cinian, stav, takoe otkriva preveliku osetljivost : individualizam, kult prema energiji, jakim strastima i opasnom ivotu, tenja za sreom, ljubav prema Italiji renesansnog doba i buntovnikom poletu karbonera. Romantizam je u jeku, i mnoge Stendalove linosti odiu upravo isto romantiarskim zanosom. U njegovim delima se na udesan nain ukrtaju klasicizam, romantizam i realizam. Stendal mrzi atobrijanovu retoriku njegov ideal je pisati to jednostavnije. Stendal pie za odabrane jer njegovi savremenici nisu mogli da shvate bogatstvo i sloenost njegovog dela. Stendal se bori za afirmaciju u drutvu, iako prezire jezuite, rojaliste i malograane koji u tom drutvu trijumfuju nakon Napoleonovog pada. Ipak, izmeu buroaskog drutva i Stendala (jakobinca i liberala) nije bilo mnogo dodirnih taaka. Stendal je predviao da e ga shvatiti tek posle 1880.g. Balzakovo oduevljenje za ''Pkm'' ostaje usamljeno. Tek posle I.Tena raste interesovanje za Stendala. Strasno oduevljenje prema Napoleonu ''Pkm'' odie tim oduevljenjem. Za Stendala, Napoleon je bio olienje energije, olienje slobodnog razmaha strasti a te osobine je Stendal stavljao iznad svega. Ako ilijen Sorel oliava ljudsku energiju, za Fabrisa del Donga osnovna stvar je ljubav. Stendal se predstavlja kao pre svega analitiar ljubavnih oseanja. I deo 13 poglavlja, II deo 15 poglavlja. ina del Dongo (Fabrisova tetka) kasnije grofica Pijetranera (zavoli Fabrisa kad se on vrati sa Vaterloa) kasnije (6 godina) vojvotkinja Sanseverina, prva dama na dvoru parmskog kneza. Grof Moska vojvotkinjin najblii prijatelj po njegovom savetu Fabris se sprema za arhiepiskopa. Anonimno pismo (parmskog kneza) pojaava ljubomoru. inino ponaanje prema Fabrisu klasian primer tzv. podsvesne dvolinosti. Izgovorena re moe da ima izvanredan znaaj, moe da kristalizuje jednu odreenu situaciju koja inae vrlo dugo ostaje neizmenjena. Fabris viegodinje studije u Napulju; 1821.g. dolazi u Parmu. Grofova ljubomora mu otvara oi to saznanje ima znaenje izgovorene rei. Fabris gubi nevinost prvobitnog stava stav neiskrenosti, svesne dvolinosti. Izgovorena re, makar samo u mislima, ili makar samo kao strah od virtuelne rei potpuno menja stav jedne linosti, pa time i meusobne odnose. Sent-Bev : smatra Fabrisa raskalanim, slabim, kukavicom, sve to on jeste je vrlo runo, neukusno, prostako, ne vlada se kao ovek ve kao ivotinja koja je rob svojih nagona, ili kao raskalano dete... To je pogreno : mnoge stranice Fabrisovog kolebanja otkrivaju jednu veoma osetljivu prirodu i krajnje razvijeno ulo za osetljivost drugih. Poljupci, izraz prirodne strasti uprkos svakog umovanja najblii kontakt, vie nikad nee doi do takvog sticaja okolnosti sluajnim dolaskom, grof Moska spaava svoju vezu. Sanseverina ne zna za svoju ljubav ali je nehotini znaci odaju, i to pre itaocu nego njoj samoj maskira se brigom za karijeru dok ne pone da preti knezu (koji hoe da sudi Fabrisu zbog posledica nekog dvoboja), pa se vidi da nikakva roaka briga ne moe dostii takve razmere. Unutranji sukob oseanje ljubomore prolazne ljutnje na Fabrisove prolazne veze, ali mrano raspoloenje zbog avanture sa glumicom Marijetom. Belirate, na obali jezera kad spasi Fabrisa iz zatvora on potpuno izmenjen, otuen od nje poniena i uvreena razlog je Klelija Konti da ona nije napila garnizon, S. ne bi uspela da spasi Fabrisa, dakle, ona ga je spasila. Klelija Konti Fabris doivljava potpunu, uzajamnu, pravu ljubav, a kroz nju i svoj koreniti preobraaj.

Smrt parmskog kneza otrovan po S. nareenju osveta jer je on ranije naredio da se otruje Fabris. Zauujue je kako je Stendal uspeo da rei tu uvek teko premostivu prepreku : da mu se tako izuzetno obdarena linost kao to je Klelija ne pretvori u lutku Stendal je dobio izvanredno ustreptali lik koji ponovo otelovljuje energiju i strast. Klelijina ljubav ne pretvara Fabrisa, kao arobnim tapiem, u neto to on nije mogao biti, ali stvara od njega puniju linost i uzdie ga moralno iznad osrednjosti u kojoj je tavorio. Iako se i romanu javlja maestralna orkestracija najrazliitijih oseanja i tendencija, teite romana je na najjaoj i najpotpunijoj moguoj strasti uzajamnoj ljubavi. Osnovna Stendalov misao i strukturalna osa romana : nije bitna ljudska strast po sebi (to bi bila prazna apstrakcija), nego strast kao pokretanje i ispoljavanje uspavanih ivotnih energija. Velika strast ukazuje na mogunost ostvarenja potpunog oveka.

''Parmski kartuzijanski manastir'' : - ovaj roman ne sledi direktno nakon ''Lisjena Levena'', ve izrasta u toku rada na ''Talijanskim hronikama''. U uvodu jedne pripovetke iz te zbirke (Vittoria Accoranboni), Stendal pria kako je doao do rukopisa koji je temelj ovih hronika od jednog starog manastirskog patricija kupio je pravo da prepie neke rukopise i memoare iz njegove riznice koji su govorili o zgodama u Italiji oko 1500.g. - krvavi zloini esti u 16.v., heroizam, ljubav koju opasnost od smrti ini dostojnijom od sebe same. - ilijen, Branciforte i Fabris jedan isti lik buntovnika u raznim vremenima i drutvima. - Motiv koji ima izvore u Stendalovom ivotu i oseajnosti : sklonost ljubavikontemplaciji koja zazire od vlastitog ostvarenja. - uprkos svim razlikama, vidljivo je da poetnu inspiraciju za ovaj roman treba traiti u Italiji inkveenta, usred tiranije lokalnih vlastodraca Orsinija, Mediija i enija; u Italiji u kojoj je papa vrhovna vlast, ali pojedini vladari imaju pravo na zloin; gde su banditi bivi republikanci i heroji koji se ne mogu prisiliti na podilaenje novom reimu; gde suverena mo vlastele ugroava pravdu i ovenost. Ovakvo stanje je pogodno da bude transponirano u satiru o austrijskoj apsolutistikoj vladavini, o sumnjivom poretku, i o miru proisteklom iz bekog kongresa. - Uz priu ''Poreklo .... porodice Farneze'' Stendal belei : ''uiniti novelu od ove pripovetke''. To je pria o lepotici Vandozzi Farnese i njenom neaku Aleksandru Farneze, koji je sa 24 god postao kardinal, a kasnije i papa, zahvaljujui uticaju svoje tetke na kardinala Roderica, neaka vladajueg pape. Temperamentni Aleksandar nije suvie pogodan za karijeru koja mu je namenjena meu ostalim nepodoptinama, otima jednu mladu rimsku damu, nakon ega biva osuen.