Lorelaj

Ja ne znam otkud seta moja, Zato sam tuan ja, Davnanja pria to je, Koja mir nee da mi da. Sumrak je, Rajna tee bistra Kroz mirisni lepi kraj, A vrhom brega jo se blista Veernji sunca sjaj. Tamo prekrasna sedi deva, udnovatost njen je kras, Zlatno je ruho zaodeva, Zlatna je njena vlas. Zlatnim eljem elja kose, I slatki peva poj, arima duu svu zanese, Glasi u pesmi toj. Obuzet arima pesme njene, Ribar u amcu svom, Ne gleda vrtlog niti stene, Sav je opinjen njom. U pono val e oboriti, I njega i unj taj, A za to s pesmom kriva e biti zanosna Lorelaj.