703

za pevawe (sevdalinki), kakve se nahode i u pozorinim komadima s pevawem koje pie i sam urednik. U Zvezdi nalazimo i pesme u kojima se dopevavaju i raspevavaju teme i motivi narodne lirike (paradigmatsko delo Zmajeve Snohvatice). Reju, poezija o kojoj Qubomir Nedi, zalaui se za radikalne promene, nije mislio najlepe. Poseban prilog V. Matovi posveuje stoernom srpskom asopisu, prvoj seriji Srpskog kwievnog glasnika, wegovoj kulturnoj misiji i kwievnim naelima koja je proklamovao, wegovoj arbitrarnoj poziciji i snazi da na tad jedino mogui nain izmiri i povee evropska kwievna strujawa i ono to nau literaturu ini nacionalno prepoznatqivom. Vesna Matovi se na ovom asopisu zadrava i kada u ovoj kwizi pie o putopisnoj prozi, znaajnom anrovskom obeleju ove epohe, a praewe prisustva nemake kwievnosi u SKG-u pomoglo joj je da boqe osvetli politika usmerewa i estetika shvatawa pojedinih urednika. Monografska obrada Nuieve Zvezde (1912) pomogla je Vesni Matovi da na primeru asopisa pokae promene koje nastaju na kraju srpske moderne. Dobar poznavalac srpske kwievne periodike ona zna da se, kada je re o asopisima, potpuna slika ne moe dobiti samo izuavawem onih glasila koja izlaze u kulturnim sreditima, da kwievnu epohu, kwievni ivot, odreuju i upotpuwuju i regionalni kwievni listovi i asopisi. U vie navrata, ona pie o novoj seriji Bosanske vile pod urenitvom Dimitrija Mitrinovia, Srpskoj omladini, Slovenskom jugu, Zori, krfskom Zabavniku. U posledwem prilogu kwige obraen je Srpski glas (19071913) koji je izlazio u Velikoj Kikindi u vreme kada je ovaj grad bio znaajan izdavaki centar u kojem su, tada, zahvaqujui tradiciji porodice tampara Jovana Radaka, izlazili mnogi listovi, almanasi i kalendari. Kwiga Vesne Matovi Srpska moderna. Kulturni obrasci i kwievne ideje. Priodika" ne doprinosi samo boqem poznavawu srpske moderne. Ona pokree i mnoga nova i drugaija istraivawa jedne od najznaajnijih epoha srpske kwievnosti. Na neki nain, u woj nalazimo sintetiki pregled dosadawih multidisciplinarnih istraivawa, ali i utemeqewe nekih novih pristupa sloenom poslu kakav je osvetqavawe kwievne epohe u kojoj je srpska kwievnost doivela ubrzan razvoj. Ona je nesumwivi dokaz da se bez uvida u periodiku i zbivawa u drugim umetnostima, bez ireg poznavawa kulturolokog, politikog i sociolokog konteksta, bez komparativnih sagledavawa, ne moe vaqano razumeti ni jedna kwievna epoha, pogotovu ne prekretnika epoha moderne, u kojoj se srpska kwievnost u najveoj meri oglasila svetu sopstvenim glasom.
Miodrag Maticki

UDC 821.133.1-1.09(082)(049.3) 821.111(73)-1.09(082)(049.3) 821.12.2-1.09(082)(049.3) 821.163.41-95

LALIEVE ANTOLOGIJE MODERNE POEZIJE

Tri Lalieve pesnike antologije, Antologija novije francuske lirike. Od Bodlera do naih dana i Antologija moderne amerike poezije, koje je prvi put objavila beogradska Prosveta (1966. i 1972), i Antologija nemake lirike HH veka, koju je prvi put objavio Nolit, u svojoj znamenitoj ediciji Orfej" (1976), ponovo su ugledale svetlost dana 2005. godine, u izdawu Zavoda za uxbenike i na-

704
stavna sredstva iz Istonog Sarajeva, a pod urednitvom Jovana Delia. Ova izdawa obogaena su predgovorima samoga Delia, usmerenim ispitivawu intertekstualnih obeleja Lalievog dela i dijalogu koji je on vodio sa drugim stvaraocima, pre svega sa amerikim pesnicima Voltom Vitmenom i T. S. Eliotom, kojima je inae posvetio i po jedan esej, i nemakim pesnicima Rilkeu, Elzi Lasker-iler, Gotfridu Benu, Georgu Hajmu i Paulu Celanu. U sve tri antologije, pesme su propraene kratkim tekstovima u kojima se daju osnovni bio-bibliografski podaci o wihovim autorima. Neki od tih autora, poput Bodlera i Eliota, ili wihovih nastavqaa, negovali su, kao i sam Lali, i kwievnoteorijski diskurs i, kroz izraavawe svojih razmiqawa o mogunostima i smislu poezije, uestvovali u stvarawu moderne kwievne misli. U Antologiji novije francuske lirike, Lali je iskquivi prireiva i prevodilac. Wegova namera je bila, kako pokazuje i wen podnaslov, da predstavi jedan vek francuske poezije stihovima odreenih pesnika i da wihovu pesniku poruku prenese u srpski jezik, to ga je dovelo u dilemu: ili da se iskquivo rukovodi linim sklonostima ili da izbor proiri na sve ono to predstavqa tokove francuske poezije u periodu od Bodlera do novog vremena. U prvom sluaju, antologija bi obuhvatila suvie mali broj pesnika, a u drugom bi korpus bio suvie velik. Zato se opredelio za sredwe reewe, uzimajui u obzir i svoje estetske afinitete i bogatstvo i raznovrsnost poezije koju je eleo da predstavi, tako da wegova kwiga obuhvata niz poznatih francuskih pesnika HH i HH veka, meu kojima su, da pomenemo samo najznaajnije, Bodler, Malarme, Verlen, Lotreamon, Rembo, Verharen, Klodel, Valeri, akob, Apoliner, Sipervjel, Sandrar, uv, Sen-Xon Pers, Reverdi, Kokto, Elijar, Breton, Cara, Aragon, Desnos, Prever, Keno, Boske, Iv Bonfoa (ukupno pedeset jedan). Ove pesnike kwievna istorija je svrstala u dva glavna pravca: u simbolizam, sa wegovim preteama i naslednicima, kojem je Lali inae posvetio pawu i u svojim esejima, a na neke od wegovih predstavnika je upuivao i u svojim pesmama, i nadrealizam, kojem nije bio veoma sklon i ije predstavnike u svojim esejima on samo pomiwe, ali ga u jednom predstavqawu koje je teilo i izvesnoj objektivnosti nije mogao zaobii. To svrstavawe sam Lali nastoji da izbegne, pa, u pogovoru za svoju kwigu, kae da ta kwiga ima pretenzije da bude koherentna i kritiki komponovana panorama poslebodlerovskih pesnika",1 a, u svom lucidno napisanom uvodnom tekstu, napomiwe da svrstavawe u kole i pravce moe imati samo relativnu vrednost. To sasvim odgovara onome to je uoio jo francuski pisac blizak simbolistima, Remi de Gurmon, koji, u predgovoru za svoju Kwigu maski, kae da re simbolizam, ako se drimo wenog uskog i etimolokog smisla, ne znai skoro nita i da bi ona, ako poemo daqe, mogla da oznai individualizam u literaturi, slobodu umetnosti, naputawe nauenih formula, tewu ka onome to je novo, udno i ak bizarno",2 a u eseju o Malarmeu, u istoj kwizi, konstatuje da je celokupna savremena literatura, a naroito ona koja se naziva simbolistikom, [] bodlerovska; svakako ne po svojoj spoqnoj tehnici, nego po unutrawoj duhovnoj tehnici".3 Lali se inae poziva na Gurmona ne samo u predgovoru za svoju antologiju, nego i u eseju o Vojislavu Iliu, gde konstatuje da je simbolizam pre svega jedan proces koji poiwe sa Bodlerom i raawem moderne poezije"4 i koji traje do najnovijeg
1 Antologija novije francuske lirike. Od Bodlera do naih dana. Priredio i preveo Ivan V. Lali, Istono Sarajevo, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 2005, str. 338. 2 Rmy de Gourmont, Le Livre des masques, Les ditions 1900, 1987, str. 7. 3 Isto, str. 39. 4 Ivan V. Lali, O poeziji, Beograd, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 1997, str. 37.

705
vremena, a zatim Gurmonove rei primewuje na srpsku poeziju i nagovetaje simbolizma pronalazi i u poeziji Vojislava Ilia. U Bodleru je, po Lalievom miqewu, moderna pre svega jedna u sutini moralistika pobuna protiv graanskog drutva i wegove civilizacije gde milioni usamqenika vrve kamenim klancima gradova", pobuna proeta tragikom jednog aksiomatski postavqenog saznawa o dvojnosti utemeqenoj u oveku", Bodler je prvi autentini veliki pesnik velikog grada modernog vremena, pesnik jedne klime duha koja razjeda oveka iznutra u rane na ijim ivicama i raste pesnikovo cvee zla".5 Bodlerovsko naslee, koje nosi u sebi celokupna moderna poezija, grana se u dva pravca. Prvi pravac vodi ka simbolizmu i wegovom glavnom predstavniku Malarmeu, koji je i sam oseao rascep izmeu splina i ideala, ali se, za razliku od Bodlera, u svom poetskom naporu udaqio od rune stvarnosti i okrenuo jeziku kao izvoru i utoku poezije",6 a zatim i ka nekim nosiocima simbolistikog naslea koji nisu sasvim napustili stvarni svet (Valeri, Klodel, Pegi, uv, Boske, Sen-Xon Pers). Drugi pravac vodi ka nadrealizmu, koji se na Bodlera nadovezuje preko Remboa, Lotreamona i Apolinera i koji bodlerovsko tragawe za novim" i remboovsko tragawe za nepoznatim" obogauje Frojdovim otkriima nesvesnog, pretvarajui se u tragawe za jednim alternativnim" svetom, u kojem se san i stvarnost izmiruju u nekoj vrsti apsolutne stvarnosti ili nadstvarnosti (Elijar, Breton, Cara, Aragon, Supo, Mio, Pon, Desnos, Prever, Keno, ar). Svi ovi pesnici se u veoj ili mawoj meri oslawaju na svog zajednikog pretka Bodlera. Antologija moderne amerike poezije, u kojoj je saradnik u Lalievom prevodilakom naporu wegova supruga Branka Lali, obuhvata pedeset dva amerika pesnika koji stvaraju u razdobqu od sredine HH veka do sedamdesetih godina HH veka, od opet pomiwemo samo najpoznatije V. Vitmena i E. Dikinson, preko Roberta Frosta, Ezre Paunda, T. S. Eliota, Alena Tejta, arlsa Olsona, Karla apiroa, Barbare Gest, Alena Ginzberga, Stenlija Mosa, do Silvije Plat i pesnika srpskog porekla arlsa Simia. I ova antologija propraena je Lalievim uvodnim tekstom u kojem on predstavqa moderno ameriko pesnitvo naglaavajui wegovu specifinost, a to je wegova dvojna geneza. Za razliku od drugih svetskih poezija, ija tradicija izrasta iz duge zajednike istorije odreenog jezika i tla, amerika poezija nastaje kao neka vrsta secesije" u okviru velike tradicije engleske poezije. Ona je s jedne strane vrsto vezana za tu tradiciju, a s druge strane predstavqa autohtonu tvorevinu nastalu na jeziku koji su prihvatili najrazliitiji evropski doseqenici, nosioci jedne nove i drugaije oseajnosti. To je poezija jednog velikog jezika, razvenanog od svog starog zaviajnog tla; jezika koji je nastavio da se razvija na tlu jednog novog kontinenta, kao deo konteksta istorije jednog novog naroda".7 Ova, u kwievnokritikoj misli ve odavno potvrena svest da je amerika poezija samostalan" i sasvim uoblien" tok ije je ishodite u staroj tradiciji poezije pisane istim jezikom" i ije je usmeravawe i oblikovawe velikim delom vezano za jedan napor samodefinicije, koji je dominantna tema amerike literature",8 uticala je i na Laliev izbor, koji on obrazlae u svoAntologija novije francuske lirike. Od Bodlera do naih dana, str. 21. Isto, str. 27. 7 Antologija moderne amerike poezije. Izabrao i priredio Ivan V. Lali, Istono Sarajevo, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 2005, str. 39. 8 Isto, str. 40.
5 6

706
me predgovoru. Antologija ne poiwe Edgarom Alanom Poom, prvim velikim amerikim pesnikom koji je uticao na francuskog zaetnika moderne poezije arla Bodlera, a preko wega i na celokupnu evropsku poeziju, jer wegov uticaj u Americi nije bio tako delotvoran, nego sa Voltom Vitmenom, prvim izrazito amerikim pesnikom ije stvaralatvo ima svetski domet. Prenosei u ameriku poeziju pesnika dostignua Bodlera i evropskog simbolizma, on je u amerikom jeziku" otkrio snagu da izrazi jednu viziju otvorenog sveta, jedno poverewe u sugestivnu lepotu neiscrpnog rekvizitarijuma zadanih predmeta i iwenica", pevajui slobodnim stihom" o svetu oko sebe, u slavu svetlucavog arenila wegovih ulnih fenomena", u viziji Amerike kao novog i sveeg sveta" i kao svog pravog kwievnog zaviaja.9 Pesnici ije su pesme ule u sastav ove antologije gradili su svoje pesme u takvoj stvaralakoj atmosferi, proetoj sveu da je, kako kae Robert Blaj, jedan kontinent izronio iz mora", a taj kontinent je, kako zakquuje Lali na kraju svoga teksta, pozivajui se na ove Blajove rei, tradicija moderne amerike poezije, na kojoj je mogue podizati nove, vrsto fundirane pesnike graevine".10 Antologija nemake lirike HH veka ima neto drugaiji istorijat od svojih prethodnica. Lali ju je priredio u saradwi sa poznatim prevodiocem nemake poezije, Branimirom ivojinoviem, predgovor je napisao Mirko Krivokapi, koji e kasnije i sam objaviti jednu antologiju nemake poezije, a kao prevodioci, pored Lalia i ivojinovia, pojavquju se i Slobodan Glumac, Ivan Ivawi, Zvonimir Kosti Palanski i Boko Petrovi. Ovoj antologiji je prethodila, kako podsea B. ivojinovi u svom pogovoru, Antologija novije nemake lirike, koja se pojavila dvadeset godina pre wenog prvog izdawa (1956) i koja je bila plod saradwe B. ivojinovia i Ivana Ivawija. Ali to ipak nije ista kwiga jer je razdobqe koje obuhvata pomereno za dvadesetak godina blie naem vremenu. Ono zapoiwe tek krajem HH veka, simbolistiko-neoromantiarskim pravcem, a zavrava se pesnicima koji su se pojavili krajem ezdesetih godina HH veka, tako da su u ovu antologiju uneti i novi autori, a, s druge strane, izostavqeni su mnogi od onih koji su se pojavili u prvoj antologiji. Ova sadri ukupno pedeset jednog pesnika, od tefana Georgea, Elze Lasker-iler, Kristijana Morgenterna, preko Huga fon Hofmanstala, R. M. Rilkea, T. Dojblera, H. Hesea, Vilhelma Lemana, Ernsta tadlera, Georga Hajma, Gotfrida Bena, Hansa Arpa, Ivana Gola, B. Brehta, Kristine Lavant, Paula Celana, Eriha Frida, do Gintera Grasa, Hansa Magnusa Encensbergera, Petera Handkea. Antologija nemake lirike HH veka, kako podsea Mirko Krivokapi u svom uvodnom tekstu, govori svojim jezikom o istoriji svesti kod Nemaca od poetka dvadesetog veka do naih dana".11 Ako prvi predstavnik novih tendencija u nemakoj lirici, tefan George, ijim pesmama antologija poiwe, gradi jednu larpurlartistiku poetiku koja se, nadahnuta francuskim simbolizmom, udaqava od konkretne drutvene stvarnosti, a Rilke tei da probije varqivu povrinu da bi dospeo do sutine, tamo gde sve postaje zakon", veina pesnika izraava svoje nezadovoqstvo postojeom stvarnou okreui se samoj toj stvarnosti. Ekspresionistiki pesnici, poput Georga Trakla, Georga Hajma, Gotfrida Bena, a naroito Johanesa R. Behera koji smatra da zadatak pesnika nije da opeva svet nego da ga mewa i koji posveuje vie pesama borbi protiv
Isto, str. 44. Isto, str. 78. 11 Antologija nemake lirike HH veka, Istono Sarajevo, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, 2005, str. 59.
9 10

707
faizma ele da preobraze postojee drutvo i stvore novo, zasnovano na drugaijim odnosima. U tom odbacivawu postojeeg sveta najdaqe odlaze dadaisti, poput Hansa Arpa ili Riharda Hilzenbeka. U Nemakoj nastaje jedna angaovana poezija koja u isto vreme traga i za novim izrazom. To tragawe olieno je u Bertoldu Brehtu koji je, sledei pokuaje Getea i Hajnea, u poeziju uneo govorni jezik. Pesniki angaman dolazi do izraaja i u periodu posle 1945. godine, kada nemaka poezija, posle stagnacije u vreme faizma i Drugog svetskog rata, doivqava neku vrstu obnove, kako u stihovima pesnika koji ostavqaju po strani drutvena pitawa da bi u sredite svoga interesovawa stavili uvek aktuelni i veni svet prirode, poput Vilhelma Lemana, Gintera Ajha ili Petera Huhela, tako i, jo vie, pesnika koji se pozivaju na munu neposrednu prolost, poput Paula Celana, koji gradi svoje stihove o qubavi i smrti na biblijskoj legendi i bogatoj tradiciji nemake, francuske i ruske lirike i koji u svojoj Fugi smrti" doarava unitewe Jevreja u nemakim koncentracionim logorima. Mnogi pesnici se, iz kritike perspektive, bave socijalnim i politikim temama i nastoje da prosvete itaoca, kao Hans Magnus Encensberger, koji kritikuje dehumanizovano drutvo lanog morala, podreeno sili i wenim medijima, kao Erih Frid, koji se, kroz epigramsku formu svojih stihova, bori protiv dogmatizma, fanatizma, nasiqa i nepravde, ili kao veliki kritiar nehumanosti i licemerstva savremenog drutva, Peter Handke, ijom se pesmom Neupotrebqivi uzroci smrti" ova antologija zavrava. Neki pesnici u svojim podseawima na mranu prolost slede Hansa Arpa i nalaze nove poetske mogunosti u kombinaciji rei i wihovom unoewu u novi kontekst, u kojem one dobijaju novo znaewe, poput Helmuta Hajsenbitela, koji kri put jednoj konkretnoj poeziji" iji je glavni zadatak borba protiv gramatikih pravila kao okamewenog poretka jednog sveta koji vie ne postoji".12 Prevoewe poezije ujedno je i stvaralaki in koji se odvija u dijalektici tradicije i inovacije, kroz dijalog sa drugim stvaraocima, koji omoguava da se proire dometi sopstvenog duha, i jedna vrsta linog izraza koji se ogleda, kako u nainu na koji se prepevavaju pesme drugih pesnika, tako i u izboru pesnika koji e ui u antologiju. Lalia interesuju pre svega oni koji su zaetnici ili predstavnici moderne svetske poezije i koji, u veoj ili mawom meri, nose u sebi tragove simbolistike poetike, kao i sam Lali, koji se svrstava u predstavnike srpskog neosimbolizma. U razgovoru sa Aleksandrom Jovanoviem, Lali napomiwe da se on sam uvek kretao na dva paralelna koloseka, da je i pisao svoje i prevodio tue pesme. Zacelo re je o jednom komplementarnom naporu. Smisao takvog napora mi je, vie godina kasnije, rasvetlio Novalis koji smatra da je sutina kreativnog ina (ili postupka) pisawe sopstvene, ili prepevavawe tue pesme, jedna te ista. Da je prevodilac 'pesnik poezije', koji svoje pevawe ne zasniva na svom neposrednom iskustvu, odnosno emociji, nego na drugoj pesmi, kao na zadanom predloku. Dodao bih: na zadanom iskustvu ili emociji, koja mora da nae svoje adekvatno sazvuje u kreativnoj imaginaciji prevodioca".13 Lali dakle ne odvaja prevoewe tuih i pisawe sopstvenih pesama, ali, kako daqe napomiwe, kada prevodi tue stihove, nije u stawu da pie svoje. I obrnuto. Celina napora moe biti komplementarna, ali se weni delovi, u praksi, meusobno iskquuju".14
12 13

Isto, str. 84. A. Jovanovi, Poreklo pesme. Devet razgovora o poeziji, Ni, Prosveta, 1995, Isto.

str. 36.
14

708
Znaaj prevoewa Lali istie i u uvodnom tekstu za Antologiju novije francuske lirike, podvlaei Poov plodonosni uticaj na Bodlera, koji se divio wegovoj poeziji, a wegove pripovetke je i preveo, a koji je zatim uticao na razvoj francuske poezije ne samo na francuskom, nego i na drugim jezicima: Fenomen Bodler jeste jedan od najlepih i najplastinijih primera svetske tradicije na delu; indukovawe najvitalnije struje jednog u kontinuitet drugog pesnikog jezika, proces koji u ovom drugom jeziku osloboava wegove originalne dragocene, a uspavane mogunosti, rezultira na kraju mnogostranim reperkusijama u oba jezika, i izvan wih, radijalno u svim pravcima".15 U tom indukovawu" vitalnih elemenata jednog jezika u drugi jezik Lali je dostigao visok domet, nastojei da ostvari vrhovni ciq svakog prevodioca da prepevana pesma na drugom jeziku, u ovom sluaju srpskom, zvui kao da je na wemu napisana, ali da pritom ne izgubi svoj osnovni smisao, vezan za stvaralaku linost iji je proizvod, kao i za kulturnu sredinu u kojoj je nastala. Uspehu wegovog poduhvata nesumwivo je doprinela iwenica da je i on sam velik pesnik. U tom poduhvatu Lali je nailazio i na tekoe koje su katkad izgledale nepremostive, to mu je nametalo neke postupke koji na prvi pogled izgledaju kao izneveravawe originalne forme pesama. To je pre svega, kako sam ukazuje u pogovoru za Antologiju novije francuske lirike, nunost da se povea broj slogova u stihu srpskog prepeva, kojoj se on katkad morao povinovati. Ako je u prevoewu Bodlerovog dvanaesterca sasvim pogodna bila upotreba srpskog dvanaesterca, kada su u pitawu Remboove i Valerijeve pesme, stvari su stajale drugaije: u prepevu Remboove Ofelije" izgledalo mu je prirodno da francuski dvanaesterac pretoi u na trinaesterac, a u prepevu Valerijevog Grobqa na moru" deseterac se spontano uobliio u na jedanaesterac, dok je za prepevavawe Remboovog Pijanog broda" bio nedovoqan ne samo na dvanaesterac, koji bi, kako mu se inilo, izneverio zvuk i osiromaio Remboove slike, nego i na trinaesterac. Lalievi prepevi mogli bi biti podsticaj za posebnu raspravu o mogunostima i problemima prevoewa poezije, tekog poduhvata koji u sebi nosi i jednu sutinsku protivrenost jer treba da delo napisano na drugom jeziku ukqui u domai kulturni kontekst, zadravajui u isto vreme wegova izvorna obeleja. Neki pesnici koje je Lali uneo u svoju antologiju francuske poezije, pre svega oni najpoznatiji, kao to su, na primer, Bodler ili Rembo, bili su izazov i za druge nae prevodioce, tako da postoji vie prepeva wihovih pesama, pa bi uporedno razmatrawe tih prepeva svakako dalo zanimqive rezultate.
Jelena Novakovi

15

Antologija novije francuske lirike, str. 24.