< >ISTORIJA KAO DRUTVENO PAMENJE< >

B /B
Piter BERK
Sa engleskog preveo eljko Vuen

Tradicionalno shvatanje odnosa izmeu istorije i pamenja je relativno jednostavno. Istorija treba da bude podsetnik, uvar seanja na javne dogaaje koji se zapisuju da bi se proslavili njihovi akteri, a i zarad potomstva, koje treba da ui na njihovom primeru. Kao to Ciceron pie u odeljku koji se odvajkada citira, istorija je ivot seanja (vita <1>memoriae).</1> ak i tako razliiti istoriari poput Herodota, Froasara i Lorda Klerendona tvrdili su da piu da bi odrali u ivotu seanje na velika dela i slavne dogaaje. Dva vizantijska istoriara naglasila su to isto u svojim predgovorima, koristei tradicionalnu metaforu vremena kao reke i radnji kao tekstova koji mogu biti izbrisani: Ana Komnina je opisala istoriju kao bedem protiv bujice vremena koja sve odnosi u ponor zaborava, dok Prokopije tvrdi da je svoju istoriju gotskih, persijskih i drugih ratova pisao sa ciljem da dugi tok vremena ne svlada dela od posebnog znaaja samo zato to nisu zapisana, te da se ona prepuste zaboravu i tako potpuno <2>izbriu.</2> Ideja o radnjama kao tekstovima moe se pronai i u pojmu knjige seanja koji su koristili Dante i ekspir (on spominje brisanje imena iz knjiga <3>seanja).</3> Ovo tradicionalno odreenje odnosa izmeu pamenja i zapisane istorije, u kom pamenje odraava ono to se zaista do-

godilo a istorija odraava pamenje, danas izgleda isuvie jednostavno. I istorija i pamenje sve vie izgledaju problematino. Seanje na prolost i pisanje o njoj ne izgledaju vie tako nevine radnje kao to se nekada smatralo. Ni seanja ni povesti ne izgledaju vie stvarno. U oba sluaja navikavamo se na to da moramo voditi rauna i o svesnom ili nesvesnom izboru, tumaenju i iskrivljavanju. U oba sluaja, izbor, tumaenje i iskrivljavanje drutveno su uslovljeni. Za njih nije odgovoran samo pojedinac. Prvi ozbiljni istraiva drutvenog okvira pamenja, kako ga je nazvao, bio je francuski sociolog Moris Albva, dvadesetih godina ovog <4>veka.</4> Albva je tvrdio da drutvene grupe konstruiu pamenje. U doslovnom, fizikom smislu, pamte pojedinci. Meutim, drutvene grupe odreuju ta je dostojno pomena i kako e ono biti zapameno. Pojedinci se identifikuju sa javnim dogaajima prema znaaju koji ovi imaju za njihovu grupu. Oni pamte i mnogo onoga to nisu direktno iskusili. Novinska vest, na primer, moe biti dogaaj po sebi, dogaaj koji postaje deo neijeg ivota. Verni uenik Emila Dirkema, Albva je izloio svoje argumente za sociologiju pamenja na ubedljiv, ako ne i ekstreman nain. On nije tvrdio, kako ga optuuje Frederik Bartlet, psiholog

<1>Cicero, De oratore, 2, 36.</1> <2>Prokopius, De bellis, ed. H. W. Dewy, London/New York, 1914, str. 1.</2> <3>2 Henry VI, I, i.</3> <4>M. Halbwachs, Les cadres sociaux de la mmoire, Paris, 1925. Cf. D. Lowenthal, The Past is a Foreign Country, Cambridge, 1985, str. 192f.</4>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

< /83>

<5>F. C. Bartlett, Remembering: a Study in Experimental

and Social Psychology, Cambridge, 1932, str. 296f. Slino nerazumevanje Dirkemovog stanovita pokazuju i oni britanski istoriari koji veruju da kolektivni mentalitet koji su izuavale njihove francuske kolege postoji izvan pojedinaca pre nego da je u njima. Albvaa je od Bartleta odbranila Meri Daglas u svom uvodu za engleski prevod njegove knjige Collective Memory, New York, 1980.</5> <6>M. Bloch, Mmoire collective, tradition et coutume, u: Revue de Synthse Historique, 40 (1925), str. 73-83.</6> <7>Ibid., str. 79; cf. M. Bloch, La Socit fodale. Guber, potonji istoriar tzv. kole anala bacio je sumnju na ovo pravo dedova, bar u sluaju XVII veka, zato to dede i babe retko ive tako dugo da bi mogle da pouavaju svoje unuke (P. Goubert, The French Peasantry in the Seventeenth Century, 1982; engleski prevod, Cambridge, 1986. str. 779.</7> <8>Sintagmu drutveno pamenje preuzeo sam iz neobjavljenog rada Ane Kolard (Anna Collard), predatog na konferenciji ASA 1987, Investigating social memory in a Greek context. Cf. D. Nugent, Anthropology, handmaiden of history?, u: Critique of Anthropology, 15 (1985), str. 71-86.</8>

sa Kembrida, da drutvene grupe pamte na isti doslovan nain kao i <5>pojedinci.</5> Meutim, mnogo je opravdanija kritika koju Albvau upuuje veliki francuski istoriar Mark Blo: on je, naime, ukazao na opasnost pozajmljivanja termina iz psihologije pojedinca i prostog dodavanja prideva kolektivan (kolektivne predstave, kolektivni nain miljenja, kolektivna svest, pa i kolektivno <6>pamenje).</6> Svejedno, Blo je ipak bio spreman da prihvati izraz kolektivno pamenje i da analizira seoske obiaje u tom interdisciplinarnom okviru, ukazujui, recimo, na znaaj deda i baba u prenoenju <7>tradicije.</7> Albva je povukao otru razliku izmeu kolektivnog pamenja kao drutvene konstrukcije i pisane istorije, koju je, na pomalo staromodan pozitivistiki nain, smatrao objektivnom. Meutim, dananje studije o istoriji istoriografije nju u velikoj meri shvataju onako kako je Albva shvatao pamenje, kao proizvod drutvenih grupa: rimskih senatora, kineskih mandarina, benediktinskih redovnika, univerzitetskih profesora i sl. Gotovo da se ve podrazumeva da su istoriari na razliitim mestima i u razliito vreme smatrali da su i razliiti aspekti prolosti (bitke, politika shvatanja, religija, ekonomija itd.) vredni pomena, kao i da su na vrlo razliite naine prikazivali prolost, poklanjajui dogaajima ili strukturama, slavnim linostima ili obinim ljudima panju u zavisnosti od gledita sopstvene drutvene grupe. Zbog toga to delim ovaj potonji, relativistiki pogled na istoriju istorije, naslovio sam ovaj rad istorija kao drutveno pamenje, koristei taj termin kao zgodnu stenografsku skraenicu koja se odnosi na sloen proces selekcije i interpretacije i istie podudarnost izmeu naina na koji se prolost zapisuje i <8>pamti.</8> Sintagma socijalno pamenje i termin relativizam mogu da zbune, tako da je bolje da odmah do kraja izloim svoje stanovite. Analogije izmeu individualnog i grupnog miljenja su jednako teko dokuive koliko su i fascinantne. Ako koristimo termine kao to je drutveno pamenje, rizikujemo da opredmetimo neto to je zapravo samo pojam. S druge strane, ako odbijamo da ih koristimo, u opasnosti smo da previdimo razliite naine na koje grupe kojima pojedinac pripada utiu na njegove ideje. to se tie istorijskog relativizma, ja ne tvrdim da je svaki prikaz prolosti dobar (pouzdan, verodostojan, trezven) koliko i svaki drugi; neki istraivai su bolje informisani ili promiljeniji od drugih. Sutina je u tome da prolosti (kao i sadanjosti) pristupamo samo preko kategorija i shema (ili kako bi Dirkem rekao kolektivnih predstava) nae kulture. Sa tog stanovita mogue je redefinisati mesto istorije. Istoriari se pamenjem bave, ili bi bar trebalo da se bave, sa dva razliita gledita.

< 84 >

<R.E..>

Na prvom mestu, oni pamenje moraju da izuavaju kao istorijski izvor, moraju da kritikuju pouzdanost seanja prema smernicama koje im daje tradicionalna kritika istorijskih dokumenata. To se radi jo od ezdesetih godina, kada su istoriari XX veka doli do saznanja o vanosti usmene <9>istorije.</9> ak i oni meu nama koji su radili na ranijim periodima imaju ta da naue od pokreta za usmenu istoriju, jer treba da postanemo svesni toga da su usmena svedoenja i predanja usaena u mnoge pisane <10>izvetaje.</10> Drugo, istoriari se bave, ili treba da se bave, pamenjem kao istorijskim fenomenom, onim to bi moglo da se zove socijalnom istorijom pamenja. Znajui da je drutveno pamenje, kao i individualno, zapravo selektivno, potrebno je da pronaemo principe selekcije i da uoimo kako se oni menjaju od jednog mesta do drugog ili od jedne grupe do druge, kao i kako se menjaju u vremenu. Seanja su podlona uticajima, a mi treba da razumemo kako se oblikuju i ko ih oblikuje. Ovo su teme koje su iz nekog razloga panju istoriara privukle tek kasnih sedamdesetih, ali se ini da se sada svuda piu knjige, lanci ili odravaju konferencije o <11>njima.</11> Usmeriu se na ovo drugo pitanje, na drutvenu istoriju pamenja, delei je na tri glavna odeljka ili pitanja: 1. Kako se prenose javne uspomene i kako su se naini prenoenja menjali tokom vremena? 2. Kako se te uspomene i prolost mogu upotrebiti, i kako su se te upotrebe menjale? 3. S druge strane, kako se upotrebljava zaborav?

i se na pismenu tradiciju pre nego na usmenu, i na dokumente radije nego na literaturu. Meutim, kako emo uskoro videti, elementi koji ine ove parove sve su drugo samo ne jasno i nedvosmisleno odvojeni. Prenosni mehanizmi drutvenog pamenja

Na uspomene utiu drutvena organizacija prenosnih mehanizama i razliiti mediji kojima se ona prenose. Pogledajmo na trenutak raznolikost ovih medija, posebno njih pet. 1. Usmeno predanje, o kome je sa aspekta istoriara pisao u svojoj uvenoj studiji Jan Vansina. Kasnije obrade te studije koristan su pokazatelj promena koje su se odigrale u istorijskoj nauci tokom poslednjih godina, posebno slabljenja pozitivizma i sve veeg interesovanja za simbolike strane <12>pripovedanja.</12> 2. Tradicionalni domen istoriara, memoari i drugi zapisi. Naravno, kao i istoriari, i mi treba stalno da imamo na umu da ti zapisi nisu bezazleni inovi pamenja, ve pre napori da se drugi ubede, da se oblikuje njihovo pamenje. Treba takoe imati na umu, a to istoriari ne ine uvek, i upozorenje znaajnog knjievnog kritiara, sinologa Stivena Ovena: Kad itamo zapise uspomena, lako zaboravljamo da ne itamo same uspomene nego njihovu transformaciju kroz <13>pisanje.</13> 3. Umetnike slike ili fotografije, nepokretne ili pokretne. Praktiari takozvane umetnosti pamenja (art of memory) od klasine antike do renesanse isticali su znaaj povezivanja svega ega ovek eli da se sea sa upeatljivim <14>slikama.</14> Sve su to velika pitanja, ali ja u ih razmatrati sa relativno To su bile nematerijalne, zaista imaginarne slike, ali materijaluskog gledita istoriara rane moderne Evrope, koncentriu- ne predstave su dugo pravljene da bi pomogle zadravanju i

<9>P. Thomson, The Voice of the Past, Oxford, 1978, daje dobar opti pregled.</9> <10>N. Z. Davis, Fiction in the Archives, Stanford, 1987.</10> <11>Malo toga se dogodilo izmeu citiranog Bloovog prikaza Albvaove knjige i skoranje studije P. Noraa (Nora), Mmoire collective, u: La nouvelle histoire, ed. J. Le Goff, Paris, 1978 i J. Le Goff, Memoria, u: Enciclopedia Einaudi, 8, Turin, 1979, str. 10681109.</11> <12>J. Vansina, De la tradition orale, 1961; engleski prevod, London, 1965; preraeno i naslovljeno Oral tradition as History, Madison, Wisc., 1985.</12> <13>S. Owen, Remembrances, Cambridge, Mass., 1986, str. 114. Cf. P. Fussel, The Great War and Modern Memory, Oxford, 1975.</13> <14>F. Yates, The Art of Memory, London, 1966. Cf. Bartlett, ibid., 11. poglavlje.</14>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

< /85>

<15>Dobri primeri su T. Nipperdey, Der Klner Dom als

Nationaldenkmal, u: Historische Zeitschrift, 1981, i tri eseja u: P. Nora (ed.), Les lieux de mmoire, 1: La Rpublique, Paris, 1986; Mona Ozouf o Panteonu, Maurice Agulhon o mairie, i Antoine Prost o ratnim spomenicima.</15> <16>W. L. Warner, The Living and the Dead, New Haven, Conn., 1959, je pionirska analiza Dana seanja koju daje jedan socijalni antropolog. Novije studije o komemorativnim obredima: C. Amalvi, Le 14 juillet, u: Les lieux de mmoire, ibid., i S. S. Larsen, The Glorious 12th, u: Belonging, ed. A. P. Cohen, London, 1982. </16> <17>C. Levi-Strauss, Tristes tropiques, Paris, 1955, str. 189.</17> <18> O ograivanju zemljita u vedskoj vidi A. Pred, Place, Practice and Structure, Cambridge, 1986.</18> <19>Znaajna novija studija o pamenju Indijanaca u kolonijalnom Meksiku jeste S. Gruzinski, La colonisation de Imaginaire, Paris, 1988.</19> <20>R. Bastide, Mmoire collective et sociologie du bricolage, u: Anne Sociologique, 1979, koristi religiju Afro-Amerikanaca da bi kritikovao i usavrio Albvaaove ideje.</20>

prenoenju uspomena na primer, spomenici poput nadgrobnih, ili poput statua, medalja i raznih suvenira. Poslednjih nekoliko godina posebno su se istoriari XIX i XX veka sa sve veim interesovanjem bavili javnim spomenicima, ba zbog toga to i oni izraavaju i oblikuju nacionalno <15>pamenje.</15> 4. Radnje prenose pamenje, kao to prenose i vetine, od majstora egrtu, na primer. Jedini tragovi koje one ostavljaju istoriarima potonjih vremena jesu obredne radnje, meu kojima i komemorcije, proslave u znak seanja: 11. novembar u Engleskoj (Remembrance Sunday), 30. maj u Sjedinjenim Amerikim Dravama (Memorial Day), 14. jul u Francuskoj, 12. jul u Severnoj <16>Irskoj.</16> Tim obredima se oivljava prolost, oni su inovi seanja, ali su takoe i odraz elje da se prolost tumai na odreen nain i da se pamenje oblikuje. Oni u svakom smislu re-prezentuju neto za kolektiv. 5. Jedno od najzanimljivijih zapaanja u studiji Morisa Albvaa o socijalnom okviru pamenja tie se znaaja prostora kao medija za prenoenje uspomena. On je eksplicirao ono to je u antikoj i renesansnoj umetnosti pamenja bilo implicitno sadrano: znaaj lociranja predstava koje treba da se sauvaju u poseban prostor, kao to su palate i pozorita pamenja. Neki katoliki misionari u Brazilu, Salesijski fratri, bili su oigledno svesni veze izmeu prostora i uspomena: da bi preobratili Indijance iz plemena Bororo, oni su ih, kako nas podsea Levi-Stros, premetali iz sela u kojima su uvek iveli i kua koje su bile razmetene u krug, u nova sela u kojima su kue bile poreane u nizovima, ime je bio pripremljen teren za hriansku <17>poruku.</17> Ponekad se pitam da li je i deljenje i ograivanje imanj u Evropi moda imalo slian (mada nenameran) efekat u pripremanju terena za industrijalizaciju. Posebno je u vedskoj, na primer, unitavanje tradicionalnih sela i njihovo premetanje bilo jo i temeljnije nego u <18>Engleskoj.</18> U odreenim okolnostima, drutvena grupa i neke od njenih uspomena mogu se odupreti unitavanju svog <19>doma.</19> Ekstreman primer iskorenjivanja i presaivanja jeste sluaj crnih robova prebaenih u Novi Svet. Uprkos iskorenjivanju, ti robovi su uspeli da zadre neto od svoje kulture, neto od svojih uspomena, i da ih rekonstruiu na amerikom tlu. Kako tvrdi R. Bastid, jedan od vodeih antropologa, obred poznat kao candombl, jo uvek rasprostranjen u Brazilu, sastoji se od simbolike rekonstrukcije afrikog prostora, neke vrste psiholoke kompenzacije za gubitak <20>domovine.</20>

< 86 >

<R.E..>

Sa stanovita prenoenja seanj, svaki od ovih medija ima svoje prednosti ili slabosti. Meutim, ja ovde elim posebno da naglasim ono to je zajedniko za nekoliko ovih medija, a to su analizirali tako razliiti istraivai kao to su socijalni psiholog Frederik Bartlet, istoriar kulture Ejbi Vorburg i slavista Albert Lord, a to je shema, povezana sa namerom da se jedan dogaaj ili linost predstavi neim ili nekim drugim (ili ba da podseti na to <21>drugo).</21> Meutim, sheme te vrste nisu ograniene samo na usmenu tradiciju, kao to bi se moglo pomisliti na osnovu sledeeg niza zapisanih primera. U dobroj studiji Veliki rat i moderno pamenje, ameriki naunik Pol Fasel primetio je da je Drugi svetski rat bio pod snanim uticajem Prvog, i to ne samo kad su u pitanju generali, za koje se uvek pretpostavlja da jo uvek vode prethodni rat, nego i obini <22>uesnici.</22> I sam Prvi svetski rat se takoe doivljavao prema odreenim shemama, a Fasel istie povratak metaforici Banjanovog Poklonikovog putovanja, naroito kaljuzi oajanja (Slough of Despond) i dolini senke smrti (Valley of the Shadow of Death) u opisima ivota u rovovima kakvi su objavljivani po memoarima i <23>novinama.</23> Ako se vratimo jo malo unatrag, sam Banjan se u svojim delima, ukljuujui i autobiografiju Milost koja je obasula i najveeg Grenika, takoe koristi odreenim shemama: njegov prikaz sopstvenog preobraanja jasno je modelovan, teko je rei da li svesno ili nesvesno, prema preobraanju svetog Pavla, opisanog u Delima svetih <24>apostola.</24> U ranim danima moderne Evrope, mnogi su itali Bibliju tako esto da je ona postala deo njih, a prie iz nje organizovale su njihova poimanja i njihove uspomene. Primeri za to su

brojni. Johan Kesler je bio vajcarski protestantski pastor prve generacije. U svojim memoarima on pria kako ga je, kako sam kae, Martin Luter sreo na putu za Vitenberg. On i jo jedan prijatelj prenoili su u Crnom medvedu u Jeni, gde su delili sto sa ovekom koji je bio obuen kao vitez ali je itao knjigu (za koju se ispostavilo da je bila jevrejski psaltir), a bio je rad da razgovara o teologiji. Pitali smo, Gospodine, moete li nam rei da li je doktor Martin Luter sada u Vitenbergu ili gde bi on mogao da bude? On je odgovorio: Pouzdano znam da u ovom trenutku nije u VitenberguDeco, pitao je on, ta u vajcarskoj misle o tom Luteru?. Studenti jo uvek nisu shvatali, sve dok im gostioniar nije dao <25>mig.</25> Moje miljenje je, meutim, da je Kesler, svesno ili ne, strukturisao svoju priu prema biblijskom uzoru, odnosno prema susretu uenika sa Hristom na putu za Emaj. itavo mnotvo primera moglo bi se navesti i za jo dalju prolost, jer je sama Biblija puna shema, a neki od dogaaja isprianih u njoj predstavljeni su kao ponavljanje nekih <26>ranijih.</26> Meutim, ve su i navedeni primeri verovatno dovoljni da nagoveste neka obeleja procesa pomou kog se upamena prolost pretvara u mit. Uzgred, ovaj problematian termin koristim ovde ne u pozitivistikom smislu neprecizne povesti, ve u punijem, pozitivnijem smislu povesti sa simbolinim znaenjem, sainjene od stereotipnih dogaaja u koje su umeani likovi vei od obinih, bili oni heroji ili nitkovi. Postoji jedno oigledno pitanje koje istoriari postavljaju na ovom mestu, a to je: zato se mitovi vezuju samo za neke pojedince (ive ili mrtve), a za neke druge ne? Samo neki vladari postali su heroji u narodnom pamenju: Anri IV u Francuskoj, na primer, Viljem III u Engleskoj, Fridrih Veliki. Ne po-

<21>F. Bartlett, ibid., str. 204f, 299; cf. sredinji pojam getalt psihologije. A. Warburg,

Gesammelte Schriften, 2 vols, Leipzig/Berlin, 1932. E. H. Gombrich, Art and Illusion, London, 1960, predstavlja svestan napor ka sintezi vorburgovske tradicije sa eksperimentalnom psihologijom. A. B. Lord, The Singer of Tales, Cambridge, Mass., 1960.</21> <22>P. Fussell, The Great War and Modern Memory, Oxford, 1975, str. 317f.</22> <23>Ibid., str. 137f.</23> <24>W. Y. Tindall, John Bunyan Mechanick Preacher, 1934, str. 22f.</24> <25>J. Kessler, Sabbata, 1540, prevedeno u: Martin Luther, ed. E. G. Rupp/B. Drewery, London, 1970, str. 82f.</25> <26>G. W. Trompf, The Idea of Historical Recurrence in Western Thought, Berkeley, 1980.</26>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

< /87>

staje svaki sveti ovek svetac, zvanino ili nezvanino. Zato? Postojanje usmenih ili knjievnih shema, ili, optije govorei, shema percepcije, ne objanjava zato se te sheme vezuju za odreene pojedince, zato su neki ljudi, da kaemo, mitogeniniji od drugih. Pravi odgovor nije ni u onome to obino ine istoriari-pozitivisti, skloni bukvalnom tumaenju, kada opisuju stvarne podvige uspenih vladara ili svetaca, ma kako oni znaajni bili, poto im mit esto pripisuje osobine za koje se ne moe dokazati da su ih oni ikada <27>posedovali.</27> Pretvaranje hladnog i bezbojnog Viljema III u popularnog protestantskog idola Kralja Bilija teko da se moe objasniti njegovom linou. Po mom miljenju, najvaniji element u objanjavanju ove mitogeneze jeste (svesna ili nesvesna) predstava o nekakvom podudaranju odreenog pojedinca sa trenutno vaeim stereotipom heroja ili nitkova vladara, sveca, bandita, vetice ili neeg drugog. Ta podudarnost pada na plodno tle ljudske mate, i o pojedincu poinju da krue prie, usmene u prvom redu. U toku tog usmenog cirkulisanja aktiviraju se uobiajeni mehanizmi iskrivljavanja, koje izuavaju socijalni psiholozi, kao to su nivelisanje i izotravanje. Ti mehanizmi pomau prilagoavanju ivota odreenog pojedinca odreenom stereotipu iz repertoara stereotipa prisutnih u socijalnom pamenju date <28>kulture.</28> Banditi se pretvaraju u Robina Huda, koji otima od bogatih i daje siromanima. Prerueni vladari putuju kraljevstvom da upoznaju uslove u kojima ive njihovi podanici. ivot modernog sveca moe biti zapamen kao ponavljanje ivota nekog ranijeg: Sv. Karla Boromejskog doivljavaju kao drugog Ambrozija, a sv. Rosu od Lime kao drugu Katarinu iz Sijene. Viljem III vaio je u Engleskoj kao drugi Viljem Osvaja. Naravno, ovaj proces nastajanja heroja ne moe se objasniti samo medijima pamenja. Tvrditi da je ovo potpuno objanjenje bilo bi politiki naivno. Potrebno je jo razmotriti funkciju socijalnog pamenja. Upotrebe drutvenog pamenja Kakva je funkcija drutvenog pamenja? Teko je dati odgovor na tako veliko pitanje. Pravnik bi, na primer, raspravljao o vanosti obiaja i presedana, o opravdavanju ili legitimisanju sadanjih radnji u kontekstu prolosti, o ulozi seanja svedok u sudovima, o predstavi o pamtiveku, drugim reima, o vremenima whereof the memory of man runneth not to the contrary, i o promeni u stavu prema dokazima seanja do koje je dovelo irenje pismenosti i samih

<27>Argumentacija koja sledi objedinjava moje lanke Le roi comme hros populaire,
u: History of European Ideas, 3 (1982), str. 267-71, i How to be a Counter-Reformation saint, u: Religion and Society in Early Modern Europe, ed. K. von Greyerz, London, 1984, str. 45-55.</27> <28>Cf. G. W. Allport, The basic psychology of rumour, u: Transactions of the American Academy of Sciences (1945). Neto spekulativnije gledano, moglo bi se rei da mehanizmi poput kondenzacije i premetanja, opisani u Frojdovom delu Tumaenje snova, mogu da se nau i u ovim kolektivnim snovima ili kvazi-snovima.</28>

< 88 >

<R.E..>

<29>dokumenata.</29>

Kao istoriar kulture, smatram da je korisno da problemu upotrebe drutvenog pamenja priemo pitajui se zato se neke kulture vie bave pamenjem svoje prolosti, a neke manje. Opte je poznato da se Kinezi tradicionalno zanimaju svojom prolou, dok su Indijci prema njoj tradicionalno ravnoduni. Ovakve razlike postoje i u Evropi. Uprkos oboavanju tradicije i brizi za nacionalno naslee, o kojoj je raspravljao Patrik Rajt, drutveno pamenje Engleza je relativno kratko. Irci i Poljaci, pak, imaju relativno dugo drutveno pamenje. Seam se da sam prilikom posete Belfastu 1969. godine video kredom na zidu nacrtan portret Viljema III na konju, sa natpisom Seti se 1960. Na jugu Irske ljudi su jo uvek kivni na Engleze zbog onog to su im uradili u Kromvelovo vreme, kao da se to jue dogodilo. U Poljskoj je Andej Vajda filmom Pepeo, koji se odigrava u Napoleonovo doba, izazvao polemiku na nacionalnom nivou o onom to je on prikazao kao uzaludan heroizam poljske Legije. S druge strane, u Engleskoj je u skoro isto vreme film Zadatak lake brigade doivljen kao jedva neto vie od kostimirane predstave. Izgleda da Englezi vie vole da <30>zaboravljaju.</30> Oni pate od onoga (ili, pak, uivaju u onom) to je socijalni antropolog Don Barns nazvao strukturalna <31>amnezija.</31> Budui da je strukturalna amnezija potpuno suprotna pojmu drutvenog pamenja, prekrstiu je u drutvenu amneziju. Zato u razliitim kulturama postoji tako otra razlika u stavovima o prolosti? esto se kae da istoriju piu pobednici. Isto se tako moe rei i da istoriju zaboravljaju pobednici. Oni mo-

gu da dozvole sebi da zaborave, dok gubitnici nikako ne mogu da prihvate ono to se dogodilo, i osueni su da razmiljaju o tome, da to ponovo proivljavaju i pitaju se kako se sve moglo i drugaije odigrati. Drugo objanjenje mogu da prue kulturni koreni. Onaj ko ih ima, sklon je da ih uzima zdravo za gotovo, ali onaj ko ih izgubi traga za njima. Irci i Poljaci su bili iskorenjivani, njihove zemlje deljene, pa nije ni udo to oni izgledaju opsednuti svojom prolou. Vratili smo se Albvaovoj omiljenoj temi, odnosu izmeu prostora i pamenja. Irci i Poljaci predstavljaju posebno jasne primere upotrebe prolosti, upotrebe drutvenog pamenja i upotrebe mita za odreivanje identiteta. Sutina podseanja na 1960. godinu (na poseban nain), ili ponovno uvoenje 12. jula, dizanje u vazduh Nelsonovog stuba, to je IRA uradila 1966, ili rekonstruisanje starog centra Varave posle 1945, nakon to su ga Nemci digli u vazduh sutina svega toga sigurno je isticanje onoga to mi jesmo i povlaenje razlike izmeu nas i njih. Takvih primera je mnogo, a u sluaju Evrope posebno ih je lako pronai u XIX veku. Kasni XIX vek je provokativno nazvan dobom izmiljanja <32>tradicije.</32> Bilo je to sigurno doba potrage za nacionalnim tradicijama, u kom su se gradili nacionalni spomenici i proglaavali nacionalni praznici (kao to je proslava Dana Bastilje), a nacionalna istorija dobila je zapaenije mesto u evropskim kolama nego to ga je ikad imala. Cilj svega toga u sutini je bio da se opravda ili legitimie postojanje drave-nacije, bilo da je re o novim dravama kao to su Italija i Nemaka, ili starijim, kao to je Francuska, u kojoj je odanost naciji tek morala da se stvori a seljani da se pretvore u <33>Francuze.</33>

<29>Obiaj spomenut u citiranom Bloovom lanku. Nekoliko medievista bavilo se podrobnije ovim pitanjima: B. Gune, Temps de lhistoire et temps de la mmoire au moyen ge, 1976-7, pretampano u njegovoj Politique et histoire au moyen ge, Paris, 1981, str. 253-63; M. Clanchy, From Memory to Written Record, London, 1979; Y. Grava, La mmoire, une base de lorganization politique des communauts provenales au 14e sicle, u: Temps, memoire, tradition au moyen ge, Aix, 1983. </29> <30>Ove zakljuke izneo sam opsenije u Trough a glass darkly, u: History Today, 35 (November 1985), str. 6-7. O irskom stavu prema prolosti, cf. O. Macdonagh, States of Mind, London, 1983, 1. glava.</30> <31>J. Barnes, The collection of genealogies, u: Rhodes-Livingstone Journal, 5 (1947), str. 52. citirano u: J. Goody/I. Watt, The consequences of literacy, u: Comparative Studies in Society and History (1962-3). </31> <32>E. Hobsbawm/T. Ranger (eds), The Invention of Tradition, Cambridge, 1983.</32>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

< /89>

<33>E. Weber, Peasants into Frenchmen, London, 1976, posebno str. 336f, o istoriji u kolama.</33> <34>Za francuski primer, vidi J.-C. Martin, La Vende et la France, Paris, 1987, 9. glava, La guerre du souvenir.</34> <35>Studija sluaja koja ilustruje ovaj pristup je C. Wirkham,
Lawyers time: history and memory in 10th- and 11thcentury Italy, u: Studies for R. H. C. Davis, London, 1985, str. 53-71.</35>

Sociologija Emila Dirkema, sa naglaavanjem zajednice, konsenzusa i kohezije, i sama nosi obeleja tog perioda. Ne bi bilo mudro previe blisko slediti Dirkema i njegovog uenika Albvaa u tom pogledu i raspravljati o drutvenoj ulozi drutvenog pamenja kao da sukobi i neslaganja nisu postojali. Nekoliko sam puta navodio Severnu Irsku kao klasian primer, iako ni blizu i jedini, kako za seanja na sukobe, tako i za sukobe <34>seanja.</34> Uzimajui u obzir raznovrsnost socijalnih identiteta i istovremeno postojanje suparnikih seanja, alternativnih seanja (porodinih, lokalnih, klasnih, nacionalnih i drugih), sasvim sigurno je plodotvornije razmiljati pluralistiki o upotrebi seanj u razliitim drutvenim grupama, koje mogu da imaju razliite poglede o tome ta je znaajno ili je dostojno <35>seanja.</35> Ameriki knjievni teoretiar Stenli Fi iskovao je sintagmu interpretativne zajednice, pomou kog eli da analizira sukobe oko razliitih tumaenja tekstova. Na slian nain moglo bi se govoriti o razliitim zajednicama pamenja u odreenom drutvu. Vano je odgovoriti na pitanja ko hoe da neko neto zapamti i zbog ega? ija se verzija prolosti zapisuje i uva? Rasprave istoriara i njihovi suprotni stavovi o prolosti ponekad odraavaju ire i dublje drutvene sukobe. Oigledan primer je trenutna debata o znaaju istorije odozdo, debata koja see bar do Aleksandra Pukina, istoriara i pesnika, koji je rekao caru da hoe da pie o Pugaovu, voi seljaka iz XVIII veka, na ta mu je car odgovorio surovo jednostavno: takav ovek nema istoriju. Zvanina i nezvanina seanja na prolost mogu se drastino razlikovati, a nezvanina seanja, relativno slabo izuavana, imaju ponekad sopstvenu istorijsku snagu: Dobri stari zakon iz nemakog Seljakog rata 1525, normanski jaram u Engleskoj revoluciji i tako dalje. Bez prizivanja ove vrste drutvenog pamenja bilo bi teko objasniti geografiju neslaganja i protesta, injenicu da neka sela, na primer, uestvuju u razliitim pobunjenikim pokretima iz veka u vek, a drugi ne. Sistematsko unitavanje dokumenata koje je toliko rasprostranjena crta svih buna setite se engleskih seljaka 1381, nemakih 1525, francuskih 1789. godine i slino moe se tumaiti kao izraz verovanja da su ti izvetaji falsifikovali stanje, da su bili blagonakloni prema vladajuoj klasi, dok se obini ljudi seaju ta se zaista dogodilo. Ti inovi destrukcije navode me na poslednje pitanje, na upotrebu zaborava ili drutvene amnezije. Upotreba drutvene amnezije

< 90 >

<R.E..>

esto je korisno da se nekom problemu prie od pozadi, da se on izvrne. Da bi se razumelo kako funkcionie drutveno pamenje, vredi istraiti drutvenu organizaciju zaboravljanja, pravila iskljuivanja, suzbijanja ili guenja, i pitanje ko hoe da ko ta zaboravi, i zbog ega. Amnezija stoji u vezi sa amnestijom, sa onim to se zvalo in zaboravljanja , zvaninim brisanjem seanja na sukobe u interesu socijalne kohezije. Zvanino cenzurisanje prolosti je itekako dobro poznato, i nema potrebe da posebno raspravljam o razliitim revizijama Sovjetske Enciklopedije. Mnogi revolucionarni i kontra-revolucionarni reimi vole da simboliki oznae svoj raskid sa prolou tako to menjaju nazive ulica, naroito kada se oni odnose na datume znaajnih dogaaja. Kada sam sredinom 60ih posetio Bugarsku, jedini vodi koji sam imao bio je Guide bleu iz 1938. Uprkos mapama ulica u vodiu, ponekad bih se gubio, tako da bih morao da priupitam prolaznike kako da pronaem Ulicu 12. Novembra, na primer. Niko nije bio iznenaen, niko se nije smeio, jednostavno su mi govorili kuda da idem, meutim, kad sam stigao, Ulica 12. Novembra nosila je ime Ulica 1. maja, i tome slino. Ovaj sluaj moe se uzeti kao podsticajna opomena na snagu nezvaninog seanja i na tekoe pri njegovom brisanju, ak i u takozvanim totalitarnim reimima naih dana. Izgleda da ono to moe da se nazove sindromom Sovjetske enciklopedije nije izum takvih reima. I na poetku moderne Evrope moglo se desiti da se neki dogaaji izbriu, bar zvanino. Kralj Luj XIV i njegovi savetnici veoma su vodili rauna o onom to bismo mogli nazvati kraljevim imidom u javnosti. Medalje su iskivane da bi obeleile glavne dogaaje njegove vladavine, ukljuujui i unitenje grada Hajdelberga 1693. godine. Meutim, kada se skupe sve medalje i kada se napravi metalna istorija vlade, te posebne medalje nema u popisu. Izgleda da je Luj uvideo da unitenje Hajdelberga ne moe mnogo da doprinese njegovom dobrom glasu i slavi, te je tako taj dogaaj zvanino potisnut, izbrisan iz knjige <36>seanja.</36> Takva zvanina cenzura neugodnih uspomena je dobro poznata. Ono to treba istraiti jeste njihovo nezvanino potiskivanje ili guenje, a ta tema jo jednom namee kakljivo pitanje o slinosti individualnog i kolektivnog pamenja. Frojdova uvena metafora o cenzoru koji se nalazi u svakoj linosti bez sumnje je inspirisana zvaninom cenzurom Habsburke monarhije. Na isti nain je socijalni psiholog Peter Berger utvrdio da svi sve vreme revidiramo nae biografije na nain na koji to ini Sovjetska <37>enciklopedija.</37> Ali, izmeu ta dva cenzora, javnog i privatnog, postoji prostor i za treeg, kolektivnog a nezvaninog. Mogu li grupe, kao to to ine pojedinci, da potiskuju ono to je neugodno za pamenje? I, ako mogu, kako to <38>ine?</38> Uzmimo priu koju je zabeleio antropolog Dek Gudi. Smatra se da je teritorijalna podelje-

<36>Pojedinosti u: J. Jacquiot, Mdailles et jetons, Paris, 1968, str. 617f.</36> <37>Cf. E. Erikson, In search of Gandhi, u: Daedalus (1968), posebno str. 701f.</37> <38>T. Reik, ber kollektives Vergessen, u: Internationale Zeitschrift fr Psychoanalyse (1920).</38>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

< /91>

nost Gona, naroda na severu Gane, delo akpe, koji je osnovao kraljevinu i podelio je svojim sinovima. Kada su prvi put na prelazu u ovaj vek zabeleeni detalji te prie, u vreme kada su Britanci proirili kontrolu na tu oblast, reeno je da je akpa imao sedam sinova, to odgovara broju jedinica na koji je regija podeljena Meutim, u vreme kada su stigli Britanci, nestale su dve od tih regija ezdeset godina kasnije, kada su mitovi o dravi ponovo beleeni, akpi je pripisano samo pet <39>sinova.</39> Ovo je klasian primer kako se prolost koristi da legitimie sadanjost; Malinovski to zove mitom koji ima ulogu koji statut ima za neke institucije (s tim to on koristi termin povelja, pozajmljujui ga od istoriara Srednjeg veka). Usudio bih se da tvrdim da ovakvo prilagoavanje prolog sadanjosti postoji samo u drutvima koja nemaju pismo. Zaista, esto je sasvim lako pokazati veliki jaz izmeu slike koju o prolosti imaju pripadnici odreene drutvene grupe i sauvanih pisanih izvetaja o toj prolosti. Jedan od rasprostranjenih mitova (koji se u mnogo oblika moe nai i u naem dananjem drutvu) jeste mit o osnivaima: pria o Martinu Luteru kao osnivau protestantske crkve, o Emilu Dirkemu (ili Maksu Veberu) kao osnivau sociologije, i tako dalje. Uopteno posmatrano, u sluaju tih mitova razlike izmeu prolosti i sadanjosti se izostavljaju, a nenameravane posledice pretvaraju se u svesne namere, kao da je glavna svrha tih heroja prolosti bila da se pojavi sadanjost naa sadanjost.

Pisanje i tampanje nisu dovoljno moni da zaustave irenje mitova ove vrste. Meutim, ono to oni mogu da uine jeste da sauvaju one izvetaje o prolosti koji se ne podudaraju sa mitovima, nego ih podrivaju izvetaje o prolosti koja je postala nezgodna i uznemirujua, prolost o kojoj ljudi iz nekih razloga ne ele da znaju, iako bi za njih moda bolje bilo da znaju jer bi moda mogli da se oslobode, na primer, opasne iluzije da prolost, sadanjost i budunost mogu da posmatraju kao jednostavnu borbu izmeu heroja i lupea, dobra i zla, ispravnog i pogrenog. Mitove ne treba prezirati, ali ih ne treba ni itati doslovno. Herodot je istoriare drao za uvare seanja, seanja na slavna dela. Ja sam skloniji da na njih gledam kao na uvare nezgodnih injenica, uvaare kostur u ormaru drutvenog <40>pamenja.</40> Nekada je u Engleskoj postojao slubenik koji se zvao Remembrancer, opominja, to je u stvari bio eufemizam za uterivaa dugova; posao tog slubenika bio je da opomene ljude na ono to su hteli da zaborave. Jedan od najvanijih zadataka istoriara jeste da bude opominja.

Naslov originala: Peter Burke, History as social memory, iz: Thomas Butler (ed.), Memory. History, Culture and Mind, Oxford 1989, str. 97-113.

Piter Berk (Peter Burke, 1937), profesor kulturne istorije u Kembridu, plodan pisac irokih interesovanja. Kao zagovornik nove istorije zalae se za irenje vremenskih, geografskih, socijalnih i metodolokih dimenzija ove nauke. Vanija dela: Popular Culture in Early Modern Europe (1978), The Civilization of the Renaissance Italy (1990), The Fabrication of Louis XIV (1992), History and Social Theory (1993), The European Renaissance: Centres and Peripheries (1998).

<39>Goody/Watt, The consequences of literacy, ibid., str. 310.</39> <40>Korienje zahvalne rei injenice ne treba da se uzme za dokaz o povratku na pozitivizam, kritikovan ranije: ona bi se mogla zameniti omiljenim terminom Tomasa Kuna anomalije.</40>

< 92 >

<R.E..>