< >AJHMAN U JERUSALIMU< >

B /B
Hana ARENT
Sa engleskog preveo Ranko Mastilovi

oja knjiga je jo pre objavljivanja postala centar polemike i predmet jedne organizovane kampanje. Sasvim je prirodno to je ta kampanja, voena svim dobro poznatim sredstvima stvaranja lane predstave i manipulisanja javnou, privukla mnogo vie panje od same polemike, tako da je povrna buka kampanje na neki nain potisnula i uguila polemiku. To je postalo sasvim jasno kada je udnovata meavina jedne i druge, iskazana skoro identinim reima kao da su tekstovi u kojima se napada knjiga (a jo ee njen autor) izlazili iz maine za kopiranje (Meri MekKarti) preneta iz Amerike u Englesku, a zatim u Evropu, gde knjiga jo nije bila ni objavljena. To je bilo mogue zato to se galama usredsredila na predstavu o knjizi koja nikad nije bila napisana i na teme koje ne samo to nisam pomenula, nego mi nisu ni pale na pamet. Debata ako se uopte o tome radilo ipak nije bila nezanimjiva. Manipulisanje javnim mnjenjem, u onoj meri u kojoj je inspirisano precizno definisanim interesima, ima ograniene domete. Njegov efekat, meutim, ako sluajno dodirne neki autentian problem, vie ne podlee kontroli i lako moe da izazove nepredviene i nenameravane posledice. Tako se ispostavilo da vreme Hitlerovog reima i njegovih dinovskih zloina koji nemaju presedana predstavlja nesavladanu prolost ne samo za nemaki narod ili za Jevreje celog sveta, ve i za ostatak sveta koji nije zaboravio tu ogromnu katastrofu u srcu Evrope i koji s njom takoe nije uspeo da se izbori. tavie i to je bilo jo manje oekivano opta moralna pitanja sa svim svojim pojedinostima i modernom kompleksnou, pitanja za koja nikad nisam pretpostavila da e danas opsedati um i tako teko pritiskati ljudske due, iz-

nenada su izbila u sam vrh interesovanja javnosti. Polemika je zapoela skretanjem panje na ponaanje jevrejskog naroda tokom godina konanog reenja, i time se nadovezala na pitanje koje je prvi put izrekao izraelski tuilac, pitanje da li su Jevreji mogli i da li je trebalo da se brane. To pitanje sam odbacila kao glupo i surovo, poto ono svedoi o fatalnom nepoznavanju uslova tog vremena. Sada se o njemu raspravljalo do iznemoglosti, uz izvoenje najneverovatnijih zakljuaka. Dobro poznati istorijsko-socioloki konstrukt o geto-mentalitetu (koji je u Izraelu ve zauzeo mesto u istorijskim udbenicima, dok ga u Americi uglavnom zastupa psiholog Bruno Betelhajm uprkos estokim protestima zvaninog amerikog jevrejstva) neprekidno se povlai kao objanjenje ponaanja koje uopte nije bilo ogranieno na jevrejski narod i koje se stoga ne moe objasniti specifino jevrejskim faktorima. Iznet je ogroman broj pretpostavki sve dok neko kome se itava rasprava oigledno uinila dosadnom nije doao na briljantnu ideju da u pomo pozove Frojdove teorije i itavom jevrejskom narodu pripie elju za smru naravno podsvesnu. To je bio neoekivani zakljuak koji su neki kritiari odabrali da izvuku iz predstave knjige, stvorene od strane nekih interesnih grupa, knjige u kojoj sam ja navodno iznela tvrdnju da su Jevreji sami sebe poubijali. A zato sam ja izrekla tako monstruozno neverovatnu la? Naravno, zbog samomrnje. Poto je uloga jevrejskih saveta (Judenrat) bila pomenuta na suenju, i poto sam o njoj izvetavala i komentarisala je, bilo je neizbeno da i ona postane predmet rasprave. Po mom miljenju to je ozbiljno pitanje, ali rasprava je vrlo malo doprinela njegovom razjanjavanju. Kao to se moe videti iz nedavnog suenja u Izraelu, na kom je izvesni Hir Birnblat,

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</037>

nekadanji ef jevrejske policije u jednom poljskom gradu a sada dirigent Izraelske opere, prvo na okrunom sudu bio osuen na pet godina zatvora, da bi ga Vrhovni sud u Jerusalimu potom oslobodio jednoglasnom odlukom koja je indirektno oslobodila krivice jevrejske savete uopte, jevrejski establiment je povodom ovog pitanja estoko podeljen. U debati, meutim, najgrlatiji uesnici bili su oni koji su jevrejski narod poistoveivali s njegovim vostvom potpuno suprotno jasnoj distinkciji sadranoj u skoro svim iskazima preivelih, a koja je saeto izraena u reima jednog logoraa iz Terezijentata: Jevrejski narod se u celini ponaao velianstveno. Zatajilo je samo njegovo vostvo ili oni koji su pravdali jevrejske funkcionere navodei sve one hvalevredne poslove koje su ovi obavili pre rata, a posebno pre ere konanog reenja, kao da nije bilo nikakve razlike izmeu pomaganja Jevrejima da emigriraju i pomaganja nacistima da ih deportuju. Dok su ta pitanja zaista imala neke veze s ovom knjigom, iako su bila naduvana van svih proporcija, bilo je i nekih koja s njom nisu imala ba nikakve veze. Voena je, na primer, zapenuana diskusija o nemakom pokretu otpora od nastanka Hitlerovog reima nadalje, o emu ja, prirodno, nisam govorila, poto se pitanje Ajhmanove savesti i pitanje situacije u kojoj se on nalazio odnosi samo na period rata i konanog reenja. Ali, bilo je i nekih jo fantastinijih primera. Poprilian broj ljudi je poeo da raspravlja o tome nisu li moda rtve proganjanja uvek runije od svojih ubica; ili, ima li iko ko nije bio prisutan pravo da donosi sud o prolosti; ili, da li se u sreditu suenja nalazi optueni ili rtva. U vezi s poslednjim pitanjem neki su otili tako daleko da su ustvrdili da ne samo da sam ja pogreila u tome to me je zanimalo kakva je vrsta linosti bio Ajhman, ve da njemu uopte nije tebalo dozvoliti da govori tj. da je suenje najverovatnije trebalo sprovesti bez ikakve odbrane. Kao to se esto deava u raspravama koje se vode uz snane emocije, prizemni interesi izvesnih grupa, ije se uzbuenje u potpunosti vezuje za injenine probleme i koje stoga pokuavaju da iskrive injenice, postaju brzo i neraskidivo pomeani s nesputanim inspiracijama intelektualaca koji, sasvim supotno, uopte nisu zainteresovani za injenice ve ih tretiraju samo kao odskonu dasku ideja. Ali, ak

i u tim lanim bitkama esto se mogla otkriti neka ozbiljnost, neki stepen autentine zabrinutosti, i to ak i u prilozima ljudi koji su se hvalisali da knjigu nisu proitali i obeavali da je nikad nee ni proitati. U poreenju s tim raspravama koje su lutale u mnogim pravcima, sama knjiga se bavi tuno ogranienom temom. Izvetaj sa procesa moe da govori samo o stvarima koje su raspravljane tokom suenja, ili o kojima je, u interesu pravde, trebalo da se raspravlja. Ako je opta situacija zemlje u kojoj se suenje odvija iz nekog razloga vana za tok procesa, i to se mora uzeti u obzir. Prema tome, ova knjiga se ne bavi istorijom najvee katastrofe koja je ikad pogodila jevrejski narod, ona nije ni prikaz totalitarizma ni istorija nemakog naroda u periodu Treeg Rajha. Najzad, ali ne i najmanje vano, ona nije ni teoretska rasprava o prirodi zla. U ii svakog suenja nalazi se linost optuenog, ovek od krvi i mesa i njegova pojedinana istorija, jedan uvek jedinstven zbir odlika, mana, postupaka i okolnosti. Sve to izlazi izvan toga, kao to je istorija Jevreja u dijaspori, istorija antisemitizma, ponaanje nemakog i drugih naroda, ideologije onog vremena i upravni aparat Treeg Rajha, utiu na proces samo utoliko to tvore pozadinu i objanjavaju uslove u kojima je optueni poinio svoja dela. Sve one stvari s kojima optueni nije bio u kontaktu, ili koje na njega nisu uticale, moraju se iskljuiti iz sudskog procesa, pa samim tim i iz izvetaja o njemu. Mogue je tvrditi da su sva opta pitanja koja i nehotice postavljamo im ponemo da govorimo o ovoj temi zato ba Nemci?, zato ba Jevreji?, kakva je priroda totalitane vlasti? daleko vanija od pitanja o vrsti zloina za koji se sudi nekom oveku i prirodi optuenog kome se mora izrei kazna, daleko vanija i od pitanja o tome koliko je na dananji sistem pravde sposoban da se bavi ovom posebnom vrstom zloina i zloinca s kojima je od kraja II svetskog rata esto morao da se suoava. Moe se smatrati da problem vie nije pojedinano ljudsko bie, jedan izdvojeni pojedinac na optuenikoj klupi, ve nemaki narod uopte, ili antisemitizam u svim svojim formama, ili celokupna moderna istorija, ili ovekova priroda i priroda izvornog greha tako da na kraju, pored optuenog, na optuenikoj klupi nevidljiva sedi itava ljudska rasa. O svemu tome se esto raspravljalo, a posebno su

<038>

<R.E..>

to inili oni koji se nee smiriti sve dok ne pronau Ajhmana u svakom od nas. Ako se optueni uzima kao simbol, a suenje kao izgovor za raspravu o problemima koji su prividno zanimljiviji od krivice ili nevinosti jedne osobe, onda doslednost zahteva da se priklonimo tvrdnji koju su izneli Ajhman i njegov branilac: da je on izveden pred lice pravde zato to se traio rtveni jarac, ne samo za Saveznu Republiku Nemaku, ve i za dogaaje u celini i za ono to ih je dovelo do njih, tj. za antisemitizam i totalitarnu vlast, kao i za ljudsku rasu i izvorni greh. Jedva da je potrebno da kaem da u Jerusalim nikad ne bih otila da sam delila takve poglede. Smatrala sam i smatram da je ovo suenje trebalo da se odri u interesu pravde i nieg vie. Takoe mislim da su sudije bile sasvim u pravu kad su u presudi naglasile da je drava Izrael uspostavljena i priznata kao drava Jevreja, i da stoga ima jurisdikciju nad zloinima poinjenim nad jevrejskim narodom. A u svetlu tekue konfuzije u pravnim krugovima o smislu i korisnosti kazne, bilo mi je drago to je u presudi citiran Grocijus, koji je, citirajui jednog starijeg autora, objasnio da je kazna nuna da bi se zatitila ast ili autoritet onoga koji je povreen prestupom, jer bi izostanak kazne bio uzrok njegovog ponienja. Naravno, nema nikakve sumnje da optueni i priroda njegovih dela, kao i samo suenje, podstiu pitanja opte prirode koja daleko prevazilaze ona razmatrana u Jerusalimu. Neka od njih sam pokuala da razmotrim u Epilogu koji vie nije prosto izvetavanje. Ne bih bila iz-

nenaena ako ljudi zakljue da je moja analiza neadekvatna, i pozdravila bih raspravu o generalnom znaenju itavog korpusa injenica, koja bi bila tim smislenija ukoliko bi se neposredno odnosila na konkretne dogaaje. Takoe mogu da zamislim da je podnaslov knjige mogao da izazove autentinu polemiku. Jer, kad govorim o banalnosti zla, to inim na strogo injeninom nivou i ukazujem na fenomen s kojim smo se na suenju nali licem u lice. Ajhman nije ni Jago ni Magbet, i ni na kraj pameti mu nije bilo da poput Riarda III odlui da e biti nitkov. Izuzimajui vanrednu marljivost uloenu u sopstveno napredovanje, on nije imao nikakvih motiva. Ta marljivost sama po sebi nije zloinaka; on svakako ne bi ubio svog pretpostavljenog da bi nasledio njegov poloaj. Kolokvijalno reeno, on prosto nikad nije shvatio ta radi. Upravo mu je taj nedostatak mate omoguio da mesecima sedi pred jednim nemakim Jevrejinom koji je vodio policijsku istragu, da pred njim razgoliti svoju duu i da stalno objanjava kako to da je stekao samo in potpukovnika SS-a i da to to nije unapreen nije njegova greka. U naelu, on je sasvim dobro znao o emu se radi i u svom poslednjem obraanju sudu govorio je o reviziji vrednosti koje je propisala nacistika vlast. On nije bio glup. Obina plitkoumnost neto to ni u kom sluaju nije identino s glupou predisponirala ga je da postane jedan od najveih zloinaca tog perioda. A ako je to banalno, pa ak i smeno, ako ni uz najbolju volju iz Ajhmana ne moe da se izvue neka avolska ili demonska sutina, to jo uvek ne znai da se radi o

neem uobiajenom. Sigurno nema nieg obinog u tome da ovek sueljen sa smru, tavie, dok stoji pod vealima, nije sposoban da se seti nieg do onoga to je itavog ivota sluao na sahranama, i da te uzviene rei mogu u potpunosti da zamagle realnost njegove sopstvene smrti. A da takva udaljenost od realnosti i takva nerazboritost mogu izazvati vee pustoenje nego svi zli nagoni koji su, moda, priroeni oveku to je, zapravo, bila lekcija koja se mogla nauiti u Jerusalimu. Ali, bila je to lekcija, a ne razjanjenje tog fenomena ili teorija o njemu. Prividno komplikovanije, a u stvarnosti daleko jednostavnije od istraivanja udne meuzavisnosti plitkoumnosti i zla, jeste pitanje o kojoj se vrsti zloina ovde zapravo radi zloina, tavie, koji po optoj saglasnosti nema presedana. Jer, iako donekle primenljiv, pojam genocida, eksplicitno uveden da bi pokrio dotad nepoznat zloin, nije i potpuno adekvatan, s prostog razloga to za masakr itavog naroda postoje presedani. Oni su bili uobiajeni u antiko doba, a stolea kolonizacije i imperijalizma pruaju obilje primera manje-vie uspenih pokuaja te vrste. ini se da izraz administrativni masakri vie odgovara toj svrsi. On se pojavio u vezi s britanskim imperijalizmom. Englezi su namerno odbacili takve procedure kao sredstvo odravanja vlasti u Indiji. Izraz je pogodan zato to razbija iluziju da takva monstruozna dela mogu biti poinjena samo nad stranim narodima ili drugim rasama. Dobro je poznata injenica da je Hitler masovna ubistva zapoeo s eutanazijom neizleivih bolesnika, a da je svoj pro-

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</039>

gram istrebljivanja nameravao da okona likvidiranjem genetski oteenih Nemaca (srani i pluni bolesnici). Ali, bez obzira na sve to, oigledno je da ta vrsta ubijanja moe biti usmerena na bilo koju datu grupu, tj. da princip selekcije zavisi od potpuno sluajnih faktora. Lako se moe zamisliti da e u nekoj automatizovanoj ekonomiji u ne tako dalekoj budunosti ljudi moda doi u iskuenje da istrebe sve one iji je kvocijent inteligencije nii od odreenog nivoa. To pitanje je u Jerusalimu neadekvatno raspravljeno zato to ga je doista teko pravno obuhvatiti. uli smo izjave odbrane da je Ajhman u krajnjoj liniji bio samo sitan zupanik u maineriji konanog reenja, ali i izjave optube, koja je smatrala da je u njemu pronala stvarni motor. Nijednoj od tih teorija nisam pridala vanost veu od one koju im je pridao sud, poto je itava teorija o zupanicima pravno besmislena. Stoga je potpuno nevano koja se veliina pripisuje zupaniku po imenu Ajhman. U svojoj presudi sud je prirodno zakljuio da je takav zloin mogla da sprovede samo gigantska birokratija koristei resurse vlasti. Ali, sve dok je to zloin a to je, naravno, premisa suenja svi zupanici te mainerije, ma koliko bili nevani, na sudu se odmah transformiu u poinioce, dakle u ljudska bia. Ako se optueni brani time da nije delovao kao ovek ve kao obian slubenik ije je funkcije mogao da obavi i bilo ko drugi, to je isto kao kad bi neki kriminalac ukazao na statistiku zloina koja kae da se dnevno toliko i toliko zloina dogodi na tom i tom mestu i izjavio da je uinio samo ono to se statistiki oekuje, da je puka sluajnost to se radi o njemu a ne o nekom drugom, poto je na kraju krajeva neko to morao da uradi. Naravno, za politike i drutvene nauke vano je to je sutina totalitarnih reima, a moda i priroda svake birokratije, da od ljudi u administrativnoj maineriji napravi izvrioce i puke zupanike, i time ih dehumanizuje. Moglo bi se nairoko i korisno raspravljati o vladavini Nikoga, jer politika forma poznata kao biro-kratija to uistinu i jeste. Ali, moramo jasno razumeti da se u sprovoenju pravde ti faktori mogu razmatrati samo kao spoljanje okolnosti ba kao to se u sluaju krae u obzir uzima ekonomska situacija lopova, ali se time kraa ne opravdava, a jo manje ostavlja nekanjenom. Istina, savremena psihologija i sociologija, da i ne govorimo o savremenoj birokratiji, prilino su nas navikle na

to da odgovornost poinioca nekog dela objanjavamo ovom ili onom vrstom determinizma. Sporno je da li su takva prividno dublja objanjenja ljudskih postupaka ispravna ili pogrena. Ali, nije sporno da na osnovu njih nikakva sudska procedura ne bi bila mogua, a da je sprovoenje pravde, mereno takvim teorijama, krajnje nemoderna, da ne kaem demodirana institucija. Kada je Hitler rekao da e u Nemakoj osvanuti dan kad e se smatrati sramotom biti pravnik, govorio je u potpunom skladu sa svojim snom o savrenoj birokratiji. Koliko ja mogu da vidim, u tretiranju ovog kompleksa pitanja pravosuu na raspolaganju stoje samo dve kategorije, i obe su, po mom miljenju, neadekvatne. To su koncepti dravnih dela i postupaka izvrenih po nareenju stareina. Ovo su, u svakom sluaju, jedine kategorije u okviru kojih se ovakvi problemi mogu raspraviti na ovakvoj vrsti suenja, obino na zahtev odbrane. Teorija dravnih dela zasniva se na argumentu da jedna suverena drava ne moe suditi drugoj, par in parem non habet jurisdictionem. Praktino govorei, taj argument je bio poniten jo u Nirnbergu. Za njegovu primenu nije bilo anse od samog poetka, jer da je bio prihvaen, ak ni Hitler, jedini koji je bio zaista odgovoran u potpunom smislu, ne bi mogao biti pozvan na odgovornost a to bi ugrozilo i najelementarniji oseaj za pravdu. Meutim, argument koji je neprihvatljiv na praktinom planu nije nuno oboren i na teoretskom. Uobiajeni izgovori da je Nemakom za vreme Treeg Rajha vladala banda kriminalaca kojoj se suverenitet i ravnopravnost i ne mogu pripisati jedva da su mogli da se koriste. Jer, s jedne strane, svi znaju da je analogija s bandom kriminalaca primenljiva u tako ogranienom obimu da se, zapravo, uopte i ne moe primeniti, a da su, s druge, ti zloini bili neosporno poinjeni u okviru jednog pravnog poretka. Doista, to je bila njihova najuoljivija karakteristika. Moda e ovo pitanje postati neto jasnije ako shvatimo da iza koncepta dravnih dela stoji teorija o raison dtat. Prema toj teoriji, postupci dravne vlasti koja je odgovorna za ivot zemlje, samim tim i za zakone koji u njoj postoje, ne podleu istim pravilima kojima podleu postupci graana te zemlje. Ba kao to su za vladavinu zakona, smiljenu da eliminie nasilje i rat svih protiv svih, uvek potrebni instrumenti

<040>

<R.E..>

nasilja da bi se obezbedilo njeno postojanje, tako i vlast moe biti primorana da izvri dela koja se, generalno govorei, smatraju zloinima, kako bi obezbedila sopstveni opstanak i opstanak prava. Ovo je esto temelj kojim se opravdavaju ratovi, ali kriminalni postupci drave ne dogaaju se samo na polju meunarodnih odnosa, a istorija civilizovanih nacija zna za mnoge takve primere od Napoleonovog atentata na vojvodu od Angijena, do ubistva socijalistikog voe Mateotija, za koje je verovatno odgovoran sam Musolini. Raison dtat se s pravom ili ne, u zavisnosti od sluaja poziva na nunost, a dravni zloini poinjeni u njegovo ime (zloini koji su kanjivi u okviru vladajueg pravnog sistema zemlje u kojoj se dogaaju) smatraju se specijalnim merama, ustupcima koje namee neumitnost Realpolitik da bi se ouvala vlast i time obezbedio kontinuitet postojeeg pravnog poretka u celini. U normalnom politikom i pravnom sistemu takvi zloini predstavljaju izuzetak od pravila i ne podleu pravnoj osudi (oni su, kako to kae nemaka pravna teorija, gerichtsfrei), zato to je samo postojanje drave dovedeno u pitanje, i nijedan spoljnji politiki entitet nema pravo da jednoj dravi porekne njeno postojanje ili da joj propie kako e ga sauvati. Meutim kao to smo mogli da nauimo iz istorije odnosa Treeg Rajha prema Jevrejima u dravi koja je utemeljena na kriminalnim principima, situacija je obrnuta. Tada jedan nekriminalni akt (kakav je, na primer, Himlerovo nareenje s kraja leta 1944. da se prekine s deportacijama Jevreja) postaje ustupak nunosti koju namee realnost, u ovom sluaju pribliavanje poraza. Tu se postavlja sledee pitanje: kakva je priroda suvereniteta jedne takve drave? Zar ona nije pogazila ravnopravnost (par in parem non habet jurisdictionem) koju joj garantuje meunarodno pravo? Zar par in parem nije nita drugo do bezvredan ukras suvereniteta? Zar se time takoe ne implicira i sutinska jednakost ili slinost? Moemo li isto naelo primeniti na dravni aparat u kom su zloin i nasilje izuzeci i marginalne pojave, i na politiki poredak u kojem je zloin ozakonjeno pravilo? Koliko su zaista pravni pojmovi neadekvatni za bavljenje zloinima koji su bili predmet svih ovih suenja moda je jo uoljivije kod postupaka izvrenih po nareenju pretpostavljenih. Jerusalimski sud je na argumente odbrane odgovorio obilnim citatima iz krivinih i vojnih zakonika civilizovanih zemalja, posebno Nemake, jer odgovarajui lanovi tih zakona pod Hitlerom uopte nisu bili ukinuti. U jednom su svi podudarni: oigledno zloinaka nareenja ne smeju se izvravati. Sud se ak pozvao na jedan sluaj koji se dogodio pre nekoliko godina u Izraelu: na sud su izvedeni vojnici koji su masakrirali metane jednog pograninog arapskog sela neposredno pred poetak rata na Sinaju. Metani su bili zateeni van svojih kua u vreme policijskog asa, za koji, kako se ispostavilo, nisu znali. Naalost, ako se blie razmotri, ovo poreenje je manjakvo po dva osnova. Pre svega, ponovo moramo uzeti u obzir da je odnos izuzetka i pravila, koji je od primarne vanosti za utvrivanje zloinakog karaktera nekog nareenja izvrenog od strane potinjenog, u sluaju Ajhmanovih postupaka obrnut. Tako bi, na osnovu tog argumenta, zapravo moglo da se brani Ajhmanovo ogluavanje o neka Himlerova nareenja, ili njegovo oklevanje u izvravanju: to su bili oigledni izuzeci od vladajueg pravila. Presuda ih je proglasila posebno inkriminiuim, to je potpuno razumljivo ali ne i sasvim dosledno. To se da lako videti iz odgovarajuih nalaza izraelskog vojnog suda koje su sudije citirale. Oni glase: nareenje koje se ne sme izvriti mora biti oigledno nezakonito; nezakoni-

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</041>

tost mora da se vije kao crna zastava iznad takvog nareenja, kao znak upozorenja na kom pie Zabranjeno. Drugim reima, da bi ga vojnik prepoznao kao oigledno nezakonito, nareenje svojom neuobiajenou mora kriti kanone pravnog sistema na koje je vojnik naviknut. U tome se izraelsko pravo u potpunosti podudara s pravima drugih zemalja. Kod formulisanja tih lanova zakonodavac je bez sumnje mislio na sluajeve u kojima neki oficir koji iznenada poludi izdaje komandu svom potinjenom da, na primer, ubije drugog oficira. Na svakom normalnom suenju za neki takav sluaj odmah bi bilo jasno da se od vojnika nije trailo da konsultuje glas savesti ili oseanje zakonitosti koje lei u dubini svaije savesti, ak i onih koji ne poznaju zakone ... pod uslovom da oko nije slepo, a srce okamenjeno i iskvareno. Od vojnika se zapravo oekuje da bude sposoban da razlikuje pravilo od uoljivog izuzetka od pravila. U svakom sluaju, nemaki vojni zakon izriito kae da savest nije dovoljna. Paragraf 48 glasi: Kanjivost nekog postupka ili propusta ne ponitava se na osnovu toga to je pojedinac procenjivao svoje ponaanje prema savesti ili propisima svoje vere. Upadljivo je da se u argumentaciji izraelskog suda koncept oseanja pravde, utemeljen u svakom oveku, predstavlja kao jedina zamena za poznavanje zakona. Njena uverljivost zasniva se na pretpostavci da zakon izraava samo ono to svakom oveku njegova savest ionako nalae. Ako taj nain razmiljanja smisleno primenimo na Ajhmanov sluaj, onda moramo da zakljuimo da je on do kraja postupao unutar granica one vrste prosuivanja koja se od njega traila: delovao je u skladu s pravilima i razmiljao da li je izdato mu nareenje oigledno legalno, odnosno u skladu s pravilima. Nije morao da se oslanja na svoju savest, poto nije spadao meu one koji nisu poznavali zakone svoje zemlje. Sluaj je bio upravo obrnut. Drugi razlog zbog kog se argumentacija zasnovana na poreenju pokazala manjkavom tie se sudske prakse da se pozivanje na nareenja stareina prihvati kao vana olakavajua okolnost, i ta praksa je u presudi eksplicitno pomenuta. U presudi se pomenuti sluaj masakra arapskih metana iz Kfar Kasema navodi kao dokaz da izraelsko sudstvo optuenog ne oslobaa odgovornosti zbog toga to je primio nareenje od pretpostavljenog. Tano je da su izraelski vojnici bi-

li optueni za ubistvo, ali argument nareenja pretpostavljenog pokazao se kao toliko vana olakavajua okolnost da su oni bili osueni na relativno kratke zatvorske kazne. No, treba rei da je ovaj dogaaj predstavljao jedan izolovan in, a ne kao u Ajhmanovom sluaju aktivnost koja je trajala godinama, aktivnost u kojoj su se zloini nizali jedan za drugim. Ipak, ne moe se porei da je on uvek postupao po nareenjima pretpostavljenih; da su na njega bile primenjene odredbe redovnog izraelskog zakona, bilo bi zaista teko izrei mu najteu kaznu. Sutina stvari jeste da izraelsko pravo, u teoriji i praksi, kao i jurisdikcije drugih zemalja, mora da prizna da injenica nareenja pretpostavljenih, ak i kad je njihova nezakonitost oigledna, moe ozbiljno poremetiti normalno funkcionisanje ljudske savesti. Ovo je samo jedan od mnogih primera koji pokazuju da su vladajui pravni sistem i postojei pravni pojmovi neadekvatni za razmatranje injenica administrativnih pokolja koje organizuje dravni aparat. Ako se u to udubimo, nee nam biti teko da zapazimo da su sudije na svim tim procesima presude donosile iskljuivo na osnovu monstruoznosti tih dela. Drugim reima, presuivali su, da tako kaemo, slobodno, i nisu se oslanjali na standarde i pravne presedane kojima su manje-vie ubedljivo pokuavali da opravdaju svoje odluke. To je postalo oigledno jo u Nirnbergu gde su sudije, s jedne strane, zloin protiv mira proglasile najteim od svih zloina kojima su morali da se bave, dok su, s druge, na smrt osudile samo one optuene koji su uestvovali u novom zloinu administrativnog masakra navodno lakeg prekraja od zavere protiv mira. Bilo bi doista primamljivo pozabaviti se tim i slinim nedoslednostima u oblasti kao to je pravo, koja je toliko opsednuta doslednou. Naravno, to je ovde nemogue uiniti. I dalje, meutim, ostaje jedan temeljni problem koji je bio implicitno prisutan na svim posleratnim suenjima, problem koji ovde mora da se pomene zato to se dotie jednog od centralnih moralnih pitanja svih vremena, naime prirode i funkcionisanja ljudskog prosuivanja. Na pomenutim suenjima optuenima koji su poinili legalne zloine, insistirali smo na tome da ljudi moraju biti sposobni da razlue is-

<042>

<R.E..>

pravno od pogrenog, iako je jedino ime su mogli da se rukovode bio njihov sopstveni sud koji je, tavie, ponekad bio u potpunoj suprotnosti s onim to su morali da smatraju jednodunim stavom svih drugih oko sebe. To pitanje postaje jo ozbiljnije zbog toga to znamo da se malobrojna grupa ljudi koji su bili dovoljno arogantni da veruju samo sopstvenom sudu, uopte nije podudarala sa grupom onih koji su nastavili da potuju stare vrednosti ili da se rukovode svojim verskim uverenjima. Poto je itavo ugledno drutvo na ovaj ili onaj nain podleglo Hitleru, moralne maksime koje odreuju drutveno ponaanje i verske zapovesti Ne ubij! koje usmeravaju savest, praktino su nestale. Oni malobrojni koji su i dalje bili sposobni da razlue ispravno od pogrenog rukovodili su se samo sopstvenim sudovima, i to su inili na svoju ruku. Nije bilo nikakvih pravila kojih bi mogli da se dre, pravila pod koja bi mogli da podvedu pojedinane sluajeve s kojima su se suoavali. Svaki su morali da procene onda kad bi se pojavio, zato to nisu postojala pravila za sluajeve kakvih dotad nije bilo. Koliko ljude naeg vremena mui pitanje prosuivanja (ili, kao to se esto kae, koliko ih mue ljudi koji se usuuju da prosuuju) postalo je jasno u polemici oko ove knjige, kao i u vrlo slinoj polemici oko Hohutovog Namesnika. Ono to je izbilo na svetlo dana nije bio ni nihilizam ni cinizam, kao to je moglo da se oekuje, ve zaista neverovatna konfuzija o elementarnim pitanjima morala kao da je instinkt vezan za tu problematiku bio istinski poslednja stvar koja se u nae vreme moe uzeti zdravo za gotovo. Mnogi udni tonovi koji su se uli tokom tih rasprava ine se posebno ilustrativnim. Tako su neke uene amerike glave iskazale naivno uverenje da su iskuenje i prinuda zapravo ista stvar, da se ni od koga ne moe traiti da se odupre iskuenju. (Ako vam neko prisloni pitolj na srce i naredi da ubijete svog najboljeg prijatelja, onda prosto morate da ga ubijete. Ili, kako su tvrdili neki u vezi sa skandalom od pre nekoliko godina na nekom kviz-programu na kom je jedan univerzitetski profesor varao publiku kad je toliki novac u pitanju, ko

stvarno moe da odoli?) Argument da ne moemo da sudimo ako nismo bili prisutni i lino ukljueni ini se da je uverljiv za sve i svugde, iako je, kad bi to bilo tano, oigledno da tada ni izricanje pravde ni pisanje istorije nikad ne bi bili mogui. Kao kontrast toj konfuziji, prigovor o nadmenosti koji se upuuje onima koji ipak donose svoj sud prastar je, ali to ga ne ini nita vrednijim. Svi nemaki Jevreji jednoduno su osudili sinhronizovani talas koji je preplavio nemaki narod 1933. i preko noi Jevreje pretvorio u parije. Da li je mogue da se niko od njih nije zapitao koliko bi pripadnika njegove sopstvene grupe uradilo to isto samo da im je bilo doputeno? Ali, to ne znai da je zbog toga njihova osuda danas ita manje tana. Pomisao da biste pod istim okolnostima i sami poinili zloin moe podstai duh opratanja, ali ini se da kod onih koji se danas pozivaju na hriansko milosre vlada konfuzija ak i oko tog pitanja. Tako u posleratnoj izjavi Evangelische Kirche in Deutschland, protestantske crkve, moemo proitati sledee: Potvrujemo da smo pred Bogom Milosti i mi krivi za zloine poinjene nad Jevrejima od strane naeg naroda zato to smo utali i to nita nismo <1>uradili.</1> Meni se ini da je hrianin kriv pred Bogom Milosti ako na zlo uzvrati zlom, pa bi tada crkve zgreile protiv milosra da su milioni Jevreja bili pobijeni za kaznu zbog nekog zla koje su poinili. Ali, ako crkve uestvuju, kako i same kau, u krivici zbog jednog, kratko i jasno reeno, zloina, tada se i dalje mora smatrati da to ipak spada u delokrug Boga Pravde. Ta jezika omaka, da je tako nazovemo, nije sluajna. Pravda, a ne milosre, jeste stvar prosuivanja, i ini se da sveopte javno mnjenje nigde nije u srenijoj saglasnosti do u tome da niko nema pravo da sudi o drugom. Ono to nam javno mnjenje doputa da prosuujemo, pa ak i osudimo, jesu trendovi, ili itave grupe ljudi to vee to bolje ukratko, neto toliko uopteno da se vie ne mogu povui nikakve razlike, niti imenovati pojedinci. Nepotrebno je dodati da je taj tabu dvostruko jai kad se u pitanje dovedu dela ili rei slavnih ili uticajnih ljudi. Trenutno se to izraava

<1>Citirano iz teksta svetenika Aurela v. Jchena u zbirci kritikih osvrta na Hohhutovu dramu Summa Iniuria, Rowohlt Verlag, p. 195.</1>

< ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>

</043>

bombastinim tvrdnjama da je insistiranje na detaljima i pominjanje pojedinaca povrno, dok je raspravljanje u optim crtama, gde su sve make sive i gde smo svi podjednako krivi, znak sofisticiranosti. Stoga je optubi koju je Hohut podigao protiv samo jednog pape pojedinca, oveka ije je ime lako identifikovati odmah parirano osudom celokupnog hrianstva. Optuba protiv hrianstva uopte, s njegovih dve hiljade godina istorije, ne moe biti dokazana, a ako bi i bila dokazana, to bi bilo uasno. Ali, izgleda da za to niko ne mari sve dok nijedan pojedinac nije umean, pa se moe mirno otii i korak dalje i rei: Nesumnjivo je da postoji razlog za teke optube, ali na optuenikoj klupi je oveanstvo u celini. (Robert Vel u navedenoj Summa Iniuria; kurziv moj.) Jo jedno takvo bekstvo iz oblasti utvrdivih injenica i line odgovornosti predstavljaju bezbrojne teorije zasnovane na nespecifinim, apstraktnim, hipotetikim pretpostavkama od Zeitgeista pa do Edipalnog kompleksa teorije koje su toliko opte da objanjavaju i opravdavju svaki dogaaj i svako delo: ne razmatra se nikakva alternativa onome to se stvarno dogodilo i niko nije mogao da postupi drukije nego to je postupio. Meu konstruktima koji prikrivanjem svih detalja objanjavaju sve nalazimo i takve ideje kao to su mentalitet geta meu evropskim Jevrejima, ili kolektivna odgovornost nemakog naroda izvedena iz ad hoc tumaenja njegove istorije, ili podjednako besmislena tvrdnja o nekoj vrsti kolektivne nevinosti Jevreja. Svim tim klieima zajedniko je to to prosuivanje ine suvinim, a koristiti se njima lieno je svakog rizika. I mada moemo razumeti uzdranost onih koji su direktno pogoeni katastrofom Nemaca i Jevreja da detaljno istrae ponaanje grupa i pojedinaca za koje se ini da su bili, ili su morali biti, nepokolebani totalitetom moralnog sunovrata tj. ponaanjem hrianskih crkava, jevrejskog vostva, uesnika antihitlerovske zavere od 20. jula 1944. ta razumljiva uzdranost nije dovoljna da objasni oigledno optu nesklonost ka prosuivanju na temelju pojedinane moralne odgovornosti. Mnogi e se danas sloiti da ne postoji kolektivna krivica, kao ni kolektivna nevinost, jer kad bi one postojale, niko nika-

da ne bi bio ni kriv ni nevin. Time se, naravno, ne porie da postoji politika odgovornost koja, meutim, postoji potpuno nezavisno od onoga to je uinio pojedini lan neke grupe i koja se stoga ne moe prosuivati na temelju morala niti joj se moe suditi na krivinom sudu. Svaka vlada preuzima politiku odgovornost za dela i nedela svoje prethodnice, a svaki narod za dela i nedela prolosti. Kada je Napoleon, preuzevi vlast u Francuskoj posle Revolucije, rekao: preuzeu odgovornost za sve to je Francuska ikad uinila od Svetog Luja do Komiteta javnog spasa, on je samo neto naglaenije iskazao jednu od temeljnih injenica politikog ivota. Uopteno govorei, to ne znai nita drugo do da je svaka generacija, na osnovu toga to se raa u istorijskom kontinuumu, optereena gresima oeva kao to je i blagoslovena delima predaka. Ali, ta vrsta odgovornosti nije ono o emu ovde govorimo. Ona nije lina, i samo se metaforiki moe rei da neko osea krivicu za neto to nije uinio on ve njegov otac ili njegov narod. (Moralno govorei, skoro je isto toliko pogreno oseati se krivim ako nita specifino nismo uradili, koliko i oseati se slobodnim od svake krivice ako smo zaista za neto krivi.) Sasvim je mogue da e se jednog dana izvesnim vrstama politike odgovornosti u odnosma izmeu drava suditi na nekom meunarodnom sudu, ali nemogue je da e takav tribunal biti krivini sud koji e prosuivati o krivici ili nevinosti pojedinaca. A pitanje pojedinane krivice ili nevinosti, in odmeravanja pravde i optuenom i rtvi, to su dve jedine stvari bitne za krivini sud. Suenje Ajhmanu nije bilo izuzetak, iako se sud suoio sa zloinom koji nije mogao da nae u pravnim knjigama, i sa zloincem kakvog, bar do Nirnberkog procesa, nije bilo ni na jednom sudu. Ovaj izvetaj ne bavi se niim drugim do tim u kojoj meri je sud u Jerusalimu uspeo da ispuni zahteve pravde.

preuzeto iz: Hannah Arendt, Eichmann in Jerusalem. A Report on the Banality of Evil, Penguin Books, 1992, str. 280-298. Ova knjiga treba da bude objavljena u izdanju Samizdat Free B92 u toku 2000. godine.

<044>

<R.E..>