Ivan V.

Lalic

Lampa

Ali ti si opsiv mojih nesanica,

Pena sto rubi vrtlog od praznine;
Bezlicna , znam ti svaku crtu lica
u mrezi ostakljene paucine

U naprslom ogledalu;tisina
Mreska se kao skorup od tvog glasa
Iz gruge sobe , gde je pomrcina
U kojoj treptis ko praslika spasa-

Leptire sive ti saljem, da mi kruze

Okolo lampe u krhkoj orbiti ,
Po slojevima nevidljive ruze,

A kad pred zoru usnem , tada i ti

Utrnes , ko na okret prekidaca
U ruci sto je odsutna , al jaca.

Dokazi

Dokazi , ako mozes , da te nema -

To nece biti dokaz da ja jesam.
Dokazi opet , jer dokaze sve sam
Zaboravio . Zato trajem , zeman.

Kadkad nocu u tisini slusam ;

Treperi prostor , radja se oluja.
Pulsira oganj u zvezdama zgrusan
Po volji boga slavuja i guja...

Dokazi svoju odsutnost na nacin

Da um se smrzne , a da srce shvati -
Zasto od tebe istem nemoguce?

Promaja noci , jedan krov bez kuce,

Pehar kukute , napev kao zacin-
Posalji tvoju senku , da me prati.
 Osmeh

Ko zlatna maska iz Mikene,

Koja je drugi oblik praha,
Ugledao sam na dnu mene
Taj osmeh zadrzanog daha,

Sto uspeo je da se zgusne

Za trenut na dno ogledala;
Okom bez boje i bez zene
Buducnost me je pogledala,

Nemusto, mudro i bez strasti,

Ko kucna zmija pod dovratkom;
Ma da je sve u njenoj vlasti
Jos uvek bol je za povratkom

Na sredokracu,ravnotezu,
U stanju mirovanja vage:
Al godine se koso slezu
I mrve u arhipelage-

U sabijanju ovom zemnom

To dvojnika sam pogledao;
Smesio se kao Agamemnon
U dvostrukom ogledalu.

Pohvala nesanici

Besane oci koje vide vise

No mrlju jutra , saru na tapetu,
Procitace u rukopisu kise
Citavu povest o buducem letu:
Za usud svakog lista jedna crta
Svedoci oblik:semantika kapi
Sadrzi oblik buduceg vrta
il praznog neba sto blista i vapi.

U strasnom blagoslovu nocnog bdenja

Strepnja iznutra razmrezava oci
I koren vida siri se i menja
Da novim putem nova slika kroci-
Na nekoj zvezdi more se rascveta,
U casi vode zaiskri tisina,
Svaka je proslost stalno zapoceta,
A more,to je najlepsa gorcina.
 U nesanici drugog sna je koren:
Sposobnost da si drugacije budan-
I novi dan ,po slici proslog stvoren,
Dobija senku,nije uzaludan;
Oblacis kaput,palis motor: tacnost
Pokreta tvojih inorodna biva;
Na semaforu peva viseznacnost,
Trobojna sara nekog novog tkiva...

Onaj sto nocu posumnja u vreme

Drugacije dan ce, cas po cas ,da spoji-
I postujici prosti zakon seme
Pitace sebe:da l sema postoji?
U nesanici drugog sna je koren :
Sna koji puni,ko pustinju voda,
Javu u kojoj iznova si stvoren:
U nesanici svetluca sloboda-

D r u g e su noci onih koji bdiju-

Na nekoj zvezdi more se rascveta,
Pradavne sume zagrcnuto piju
Vazduh i vodu buduceg leta;
Poslednja slika: kao retrovizor
Pun druma sto se odmata u nista
Besane oci rajski nazru prizor
Potonje nesanice , utocista.

Prsten

Sve ovo sto se sakriva u nista

Svetluca sjajem netaknute rude;
Sto ne postoji,moglo je da bude
ili postoji izvan odredista.

U rudi prsten,da venca prisustvo

Nepostojeceg s prepoznatom javom;
U rudi vatra,da prokljuca lavom,
Neiskusano kad hoce iskustvo.

Sve ovo sto se sakriva u nista

Dodiruje me na ivici bdenja
Da me opomene,il da me menja-

Tako u krosnji stabla koje lista

Iza visokog zida gubilista
Pevaju ptice. Namera je ista.
 Strazar u Kolhidi

Nevidljiv je strazar u Kolhidi;

Samo mu korak chujesh, i kotrljanje shljunka
U drevnoj nesanici pena na rubu mora.

Ni jednoj jedra; vlazni vetrovi izjutra

Mrse peteljke vazduha, polako podivljalog
Bez poznatih glasova; uveche kisha u brdima,
Nocima zelene zvechke shljunka na mesechini;

I posle china, posle ljubavi, posle otrova,

Posle preimenovanih sazvezdja,
Posle toliko knjiga otvorenih na vetru
Kao uprljani cvetovi magnolije -

Strazar na obali, nevidljiv, zaboravljen

Zuri u zelenu puchinu,
Jer neko mora da ostane besmislen
Ako je igra tachna.

I tachna lozinka mu rdja u ustima

Kao kljuch u nepotrebnoj kljuchaonici.

Šapat Jovana Damaskina

Oprosti, majko sveta, oprosti

Što skrušeno se obraćam u bdenju,
Što utuk sveukupnoj mojoj zlosti
U produženom tražim magnovenju.
Te jedne noći koja svetlost zrači
Iz moje senke, iz najgušćeg mraka –
Jer sve što hoće mrak da obeznači
Postane svetlost u znaku tvog znaka;

Oprosti, majko, što prizemnu bedu

Dovodim grešno u prismotru tvoju;
Znam da sam ovde tek jedan u sledu
I da mi glas je zuj pčela u roju,
Al zato slutim da smisao roja
Zavisi i od zablude pčele –
Celine što se beskonačno dele
Da suštost čine nedeljivog broja.
 Oprosti mi to šaptanje u tmini,
U sozercanju taštine, što ište
Našusno čudo koje svetlost čini
Kad usred mraka stvara utočište;
Oprosti, ali boli ova šaka
U zglobu prerezana, ovi prsti
Kojima drobim hleb, kojima se krstim;
Oprosti mi što krvarim iz mraka.

Oprosti mi, i učini da sraste

Sa svojom košću kost, sa stablom grana;
U srebro ću da skujem svoje kraste,
Da slava tvoja bude moja rana;
Oprosti prestup moje prolaznosti
Koja se čudu kao pravdi nada,
Oprosti mojoj kosti, mojoj zlosti,
Ali učini čudo. Ovde. Sada.

(18. II 1992)