Franc Kafka, PROCES, nedovreni roman

Franc Kafka

Zamislite da Strani sud funkcionie na ovom svetu kao paralelna institucija. I dalje je lociran negde
gore, samo to je to "gore" sa nebeskih visina sputeno na pranjave, zaguljive tavane. Ne tvrdim
(mada pretpostavljam) da je Kafka nuno imao tako neto na umu kad je pisao "Proces" - to tumaenje
je problematino kao i bilo koje drugo - pre svega zato to "Proces" bez sumnje jeste i kritika
habzburke birokratije. Svaki element ove fantastine pripovesti moe se tumaiti na bar dva naina
koja bi se, prema zakonima logike, morala meusobno iskljuivati, ali ovde ipak egzistiraju u
neponovljivom skladu. Dvosmislenost je simbolino prikazana u nou sa dvostrukim seivom, kojim je
K. ubijen. Neki drugi simboli - kao to je boginja pravde koja, na Titorelijevoj slici, lii na boginju lova nisu do kraja razraeni, to nas podsea (i to stalno moramo imati na umu) da Kafka nije imao
vremena da dovri svoje remek-delo - a ko zna da li bi i tada pred tumaima bio laki zadatak. Tano
shvatanje jedne stvari i nerazumevanje iste stvari ne iskljuuje potpuno jedno i drugo, kae svetenik u
IX glaviProcesa. Pokuajmo da se ne zadrimo na tanom shvatanju.

Mladog, ambicioznog i perspektivnog bankarskog slubenika po imenu Jozef K. jednog lepog jutra
hapse dvojica staara, iako nije uinio nita loe. K. je ogoren i uvreen. Tog dana je njegov trideseti
roendan. Godinu dana kasnije, vee pred njegov trideset prvi roendan, ponovo dolaze dva uvara,
odvode ga do kamenoloma izvan grada i ubijaju ga u ime Zakona; K. im doputa.
Proces je hronika K.-ovog suenja, njegove borbe (ako se to moe nazvati borbom) sa nespoznatljivim
Zakonom i nedodirljivim Sudom. Ovaj roman moe da se ita kao opis diktiranog (od strane drave?)
psiholokog samounitenja. Ipak, kao to je sluaj sa svim Kafkinim delima, znaenje je daleko od
jasnog. Kao to parabola o vrataru koju izlae svetenik u IX poglavlju izaziva bezbroj komentara i
razliitih tumaenja, tako i Kafkin Procespredstavlja kamen spoticanja dvadesetovekovne kritike
interpretacije.

Spomenik F. Kafki u Pragu (bronza)

Na samom poetku se susreemo sa neim to bismo, s odreenom rezervom, mogli nazvati tipinom
kafkijanskom situacijom: uz obavetenje o, u najmanju ruku, neobinom (uistinu aloginom) dogaaju
ide naivno, savreno zdravorazumsko objanjenje od kog se do kraja ne odustaje, iako dogaaji o
kojima se pripoveda nemaju veze sa zdravim razumom. Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer iako
nije uinio nikakvo zlo, jednog jutra je bio uhapen. Junak "Preobraaja", Gregor Samsa, pretvorio se u
bubu jer je suvie naporno radio - to je jedini artikulisan pokuaj objanjenja fenomena Samsine
nesree u celoj pripovetki. Jozef K. je uhapen jer ga je neko oklevetao, jer on - razume se - nije kriv.
Drugo objanjenje je da su mu kolege s posla priredile roendansku alu.
itava problematika u tumaenju Procesa sadrana je u traenju odgovora na dva pitanja:
1. U emu se sastoji K.-ova krivica?
2. Kakav je to uopte sud?
U romanu ne dobijamo definitivne odgovore (nigde nisu jasno izreeni), jer svet vidimo kroz
perspektivu Jozefa K., a on se tim pitanjima nije bavio, sve do samog kraja. Uostalom, ko bi to oekivao
od njega. Podsetimo se kakav je bio njegov poloaj pre "hapenja" - visoko pozicionirani birokrata,
savreno uklopljen u sistem koji, po njemu, besprekorno funkcionie.
Ali K. ivi u dravi u kojoj postoji pravo, svuda vlada mir, svi zakoni su na snazi, ko se dakle usuuje da
u njegovom stanu izvri prepad na njega?
Zar bi se od oveka koji tako razmilja moglo oekivati da (1) preispituje sebe i (2) preispituje svet?

Lik Jozefa K.
Tumai se slau u tome da za likove u romanu Proces ne moemo upotrebiti pojam "linosti", budui da
im nedostaje psiholoka komponenta. Sporedni likovi (tj. svi osim Jozefa K.) do krajnosti su
instrumentalizovani i predstavljaju samo opredmeenja svojih funkcija u romanu. Sa K.-om stvari stoje

malo drugaije, on se ipak nalazi u centru, kroz njegovu taku gledita posmatramo svet. Pa opet, ni
njegov lik nije psiholoki razraen (znamo da je to bilo namerno, Kafka je povodom toga zapisao
"poslednji put psihologija").
ak ni to to Jozef K. na poetku romana odbacuje i suenje, i mogunost krivice, a na kraju postaje
sauesnik u sopstvenom smaknuu, ne moe se objasniti ni psiholokim razvojem, ni psiholokim
slomom. U pitanju je odreeno saznanje, a ne razvoj linosti: u poslednjoj glavi romana vidimo da K.
poseduje znanje (gotovo da sam u iskuenju da napiem - informaciju) koje na poetku nije imao. U
tom smislu, bitno je primetiti preokret koji se dogodio prilikom K.-ovog razgovora sa svetenikom u IX
glavi Procesa. Tu stoji i jedna reenica za koju bi psiholozi mogli da se uhvate: K. se osetio naputenim.