Visoka medicinska kola strukovnih studija

Milutin Milankovi

Predmet: Fiziologija

Tema:

KRVNE GRUPE ( 0AB i Rh SISTEMI ) :

TRANSFUZIJA I TRANSFUZIJSKE REAKCIJE

Student: Ljubinka Raguth

Br indeksa: C114

Profesor:

Dr Zorica Babi

Dr Iva Bubalo
SADRAJ

- Uvod

- Diskusija

- Zakljuak

- Literatura
UVOD
Transfuzija krvi je prenoenje krvi ili krvnih produkata jedne osobe u cirkulaciju druge osobe.

Testiranje krvi se radi probama aglutinacije, ABO Ag sistema i Rh sistema.

ABO sistem - Najznaajniji sistem, koji se nalazi na skoro svim elijama. Sinteza ovih Ag se
vri preko gena. Prirodna antitela ovog sistema su IgM klase, koji aktiviraju komplement,
intravaskularno hemoliziraju eritrocite neodgovarajue grupe.

Rh sistem Ag se nalaze samo na eritrocitima, ima ih oko 50, ali najznaajniji su Rh-D i Ag-i.
Oni su odgovorni za hemoliznu bolest novoroeneta ili kasne posttransfuzione reakcije.

Prilikom transfuzije je mogue prisustvo nepoeljnih - iregularnih antitela. Veina iregularnih

antitela nastaje kao odgovor na imunizaciju transfuzijom, trudnoom ili transplantacijom.
Najee su IgG klase i izazivaju hemolizu u retikulohistiocitnom sistemu sa blaim
posledicama.

Prilikom transfuzije rade se razliiti testovi. Krv se testira na prisustvo anti-HIV At, HbSAg,
anti-HCV At i antitela na Treponemu pallidum. Na kraju testiranja radi se unakrsna proba, kojom
se potvruje da krv odgovara pacijentu i vodi precizan dokument.

Donatori krvi treba da budu iz nerizine populacije.

Transfuzija se radi u okviru ABO sistema, po kompatibilnosti prema grupama. Ukoliko je stanje
hitno moe se dati O- grupa ( ili 0+ mukarcima, enama u menopauzi). Davanjem 2 ili vie
jedinica krvi, ne sme se prelaziti na pacijentovu krvnu grupu pre adekvatnog testiranja.
DISKUSIJA
Transfuzijom moe da se daje puna krv ( koja je indikovana kod masovnih transfuzija i
eksangvinotransfuzija), komponente krvi ( gde se vri razdvajanje krvi fizikim metodama), i
derivati krvi ( ukoliko se obavlja razdvajanje hemijskim metodama).

Prilikom transfuzije treba voditi rauna na strogu identifikaciju, na kompatibilnost davaoca i

primaoca, na datum ispravnosti krvi, na promenu boje sadraja i prisustva ugruaka ili mehura
veazduha, dranje kese po vaenju iz friidera i primeni koja ne bi trebalo da bude duza od 4h
brzinom od 40-60 kapi u minuti.

U kesu sa krvlju se ne sme dodavati nikakav lek. Ukoliko je krv gusta moe se doadti fizioloki
rastvor ( hipotoni rastvor-glukoza 5% dovodi do hemolize; rastvor kalcijuma moe izazvati
stvaranje malih ugruaka)

Na poetku transfuzije se sprovodi Olekeova bioloka proba ( sporo davanje oko 10ml krvi) da
bi se proverila eventualna inkompatibilnost. Tokom transfuzije je potreban konstantan nadzor.

Transfuzija je neophodna kad Hg padne ispod 7g/dl, zbog znaajnog smanjenja tkivne
oksigenacije. Potrebnu zapreminu transfuzije procenjujemo na osnovu Ht, procenjenog gubitka
volumena krvi i stanja hidriranosti pacijenta.

Primena pune krvi indikovana je samo tokom akutnog gubitka velike koliine krvi, to moe
izazvati okantno stanje ( eksangvinotransfuzije novoroeneta, kardiohirurgija).

Komponente krvi
Koncentrovani eritrociti (resuspendovani eritrociti) imaju Ht 70% i rok trajanja od 35 dana
( dodavanje SAGM konzervansa moe da se produi na 42 dana ali smanjuje se viskozitet i Ht na
60%).
Zamrznuti eritrociti, sa dodatkom glicerola se mogu uvati na -65 do -198 C do 10godina. Pre
transfuzije se moraju oprati od glicerola i tada se mogu uvati samo 24h na 1-6C .
Eritrociti bez leukocita se odstranjuju pranjem i centrifugiranjem ili filterima tree generacije.
Koriste se radi prevencije infekcije citomegalovirusa kod imunokompetentnih pacijenata.
Oprani eritrociti ne sadre plazmu, citokine, leukocite i trombocite. Koriste se kroz standardne
filtere i treba ih primenjivti tokom 24h zbog rizika od bakterijske kontaminacije. Primenjuje se
kod pacijenata sa alergijskim reakcijama ili deficitom IgA AT.
Ozraeni eritrociti se koriste zbog spreavanja kalema protiv domaina reakcije kod prematurusa
i imunokompetentnih pacijenata.
Neociti imaju vek oko 90 dana u krvi primaoca, pa samim tim smanjuju broj potrebnih
transfuzija. Daju se kod talasemija i hipoplastine anemije.
Leukociti se izdavaju tokom prvih 6h po uzimanju krvi. Moraju da budu AB0 i HLA
kompatibilni. Koriste se kod neutropenija, sepse ili infekcija koje ne reaguju na standardnu
terapiju.
Trombociti se mogu dobiti od jednog davaoca. Ukoliko se uzima od vie davaoca, moraju se
razdvojiti unutar 6h po uzimanju krvi. Do 10 jedinica se moe spojiti u kesu. uvaju se na
sobnoj temperaturi 5-7h na mealici.

Derivati krvi
Svee zamrznuta plazma ( 170-250ml) sadri sve faktore koagulacije, fibrinogen i ostale proteine
plazme.Zamrzava se unutar 6h od flebotomije da bi se spreila inaktivacija termolabilnih faktora.
uva se na temperaturi ispod -18C . Pre pripreme se otopi u vodenom kupatilu (30-37C) , i
tako otopljena se moe uvati u friideru na 1-6 C i mora se primeniti tokom 24h. Koristi se u
terapiji mikrovaskularnih krvarenja ili steenih koagulopatija.
Krioprecipitat sadri 80-150 jedinica faktora VIII, 150-250 mg fibrinogena, 50 j von
Willebrandovog faktora, faktor XIII i fibronektin u zapremini 5-15ml. uva se na temperaturi od
-18 C , do godinu dana. Daje se 4-6h po otapanju kroz klasini 170-mikronski filter. Primenjauje
se u zaustavljanu malih krvarenja i hemartorze.
Rekombinovani F VII C se koristi u terapiji hemofilije i ne nosi rizik od prenoenja virusa.
Kompleks F IX se koristi kod deficita F IX( hemofilija B, Christmasova bolest) i kod deficita
ostalih Vitamin K zavisnih faktora.
Antitrombin III je glavni inhibitor trombina. Deficit dovodi do tromboembolijama, i on moe biti
kongenitalan i steen. Daje se IV 30-50ij/kg/t.t/24h jer mu je poluivot 2-3 dana.
Fibrinski lepak je lokalni hemostatik koji sadi fibrinogen, F XII, fibrinektin i druge
krioprecipitujue proteine plazme, trombin, Ca i antifibrinolitik. Daje se u mikrohirurgiji,
transplantaciji koe, ortopediji, parenhimatoznog krvarenja.
Albumine sintetie jetra. Oni odravaju osmotski pritisak tako to svaki gr vezuje oko 18-20 ml
vode. Poluivost je 14-20 dana. Normalan nivo u plazmi je 35-47g/l. Ne treba ih davati u
hipoalbuminemiji koje se mogu popraviti ishranom.
Imunoglobulini se daju kod imunodeficijencijama i prevenciji nekih oboljenja tokom leenja
autoimunih bolesti. Poluivost je 21dan.

Kod autologe transfuzije se vri prikupljanje krvi kod pacijenata sa viestrukim antitelima na
eritrocitima, retkim krvnim grupama i kod donora kotane sri, pod predpostavkom o potrebi tih
pacijenata, optem sanju, hirukoj intervenciji i spretnosti hirurga. Pacijent moe donirati krv ako
mu je Hg iznad 11g/dl, 72h pre intervencije da bi se obnovio intravaskularni volumen. Ta krv se
moe uvati do 6 nedelja. Kontraindikacije su bakterijemija, aktivna infekcija, nestabilna angina
pektoris i oboljenje glavne leve koronarne arterije.

Akutna normovolemijska hemodilucija predstavlja sakupljanje krvi od pacijenata neposredno pre

operacije, uz istovremenu nadoknadu cirkulatornog volumena rastvorom bez krvnih elija. Tako
se smanjuje Ht i viskoznost krvi, pospeuje perfuzija i smanjuje intraoperativni gubitak eritrocita.
Rizik jeste smanjenje Hg i arterijskim sadrajem kiseonika i kompenzatornim poveanjem
minutnog volumena srca.

Intraoperativna autotransfuzija je reinfuzija pacijentove krvi, spasena tokom hirukog zahvata.

Krv se kontinuirano prikuplja iz operativnog polja u poseban rezervoar, gde se eritrociti
postepeno izdvajaju,ispiraju i koncentriu. Kao rezultat jeste autologni koncentrat eritrocita u
fiziolokom rastvoru, sa poluivotom jednakim cirkuliuim eritrocitima. Svee spaseni eritrociti
imaju neoteen funkcionalni kapacitet i sposobnost prenosa kiseonika do tkiva. Tehnika se
zasniva na centrifugiranju i razdvajanju eritrocira od lakih komponenti i tenost koja ukljuuje
plazmu i ostale krvne elemente. Indikovana je kod operativnih zahvata gde je potencijalno veliki
gubitak krvi.
ZAKLjUAK
Svaka primena krvi nije bez rizika. Najvea opasnost od prenoenja infektivne bolesti tokom
perioda kada je donor inficiran, ali se infekcija ne moe detektovati ( infektivni prozor). Postoji
opasnost od prenoenja virusa i priona, ali u znatno manjem broju.

Tokom hemolitike transfuzione reakcije dolazi do lize eritrocita intravaskulatno ili

ekstravaskularno, usled imunoloke inkompatibilije ili neimunih mehanizama.

Znaci i simptomi hemolitike reakcije se pojave posle infundiranja 10-20ml inkompatibilne krvi.
Ozbiljnost reakcije je proporcionalna koliini infundirane krvi, tipu inkompatibilije i vremena
proteklog pre otpoinjanja terapije. Budni pacijenti imaju groznicu, drhtanje, bolove u grudima i
krstima i muku. Anestezirani pacijenti mogu imati samo hemoglobinuriju,kapljasto krvarenje i
neobjaanjivu hipotenziju.

Kod pojave simptoma transfuzija se prekida, uzroci krvi se alju na proveru i odmah otpoinje
tretman najozbiljnije komplikacije- akutne bubrene insuficijencije i koagulacije.

Treba proveriti Hg u urinu i plazmi i uraditi direktan antiglobulinski test, bilirubin i

hepatoglobin.

Pored tih se javljaju i imuna ekstravaskularna reakcija, urtikarija, neimuna hemoliza, porast
temperature, febrilna nehemolitika transfuziona reakcija, akutni nekardiogeni edem plua
uzrokovan transfuzijom, posttransfuziona purpura, imunodilucija.
Literatura
1. Institut za transfuziju krvi - www.nbti.org.rs

2. MEDICINSKA FIZIOLOGIJA Arthur C. Guyton & John E. Hall