ИСТОРИЈА ХЕЛЕНИЗМА

ГРЧКА И МАКЕДОНИЈА УОЧИ ДОЛАСКА АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ НА

ПРЕСТО

КРИЗА ГРЧКОГ ПОЛИСА

IV век сматра се прелазом између класичног доба и хеленизма и добом контраста: беда и раскош,
индивидуализам и тежња за уједињењем, непрекидни ратови и поновљени преговори мира итд. Грчка је
у IV веку упао у кризу коју су појачале сушне године. Све више граде винограде и маслињаке. Сви
полиси на разне начине долазе до новца (ризнице, топљење богатстава, прилив злата, пљачка); развија се
најамништво и јавља се велики број избеглица; Излаз из кризе се тражио на политичком нивоу;

ОДРАЗ ПОЛИТИЧКЕ И СОЦИЈАЛНЕ КРИЗЕ У ДЕЛИМА ТЕОРЕТИЧАРА

Атина – ''школа целе Грчке''; мислиоци и филозофи окрећу поглед ка човеку;

Сократ је учио да је дужност муда човека да се покорава законима држава коју је изабрао без обзира на
то какви су ти закони и као тако, драговољно пошао у смрт следећи своје учење.
Три типа власти:
1. Демократија – власт припада већини; може се изродити охлократија;
2. Аристократија – власт припада мањој групи; може се изродити олигархија или плутократија;
3. Монархија – власт припада појединцу; може се изродити тиранија;
Платон, Аристотел, Ксенофонт и Исократ су противници демократије;
Платон је говорио како народ не може бити филозоф и према томе не може бити ни добре демократије
јер народ не може просудити шта је добро, лепо, праведно, а шта не, без обзира да ли се ради о
политици, моралу или уметности.
Аристотел је говорио ''Схватање да врховна власт пре треба да припада маси него најбољим
малобројним људима можда би могло да буде решење, па би, иако и ту има извесних тешкоћа, ипак у
томе могло бити и истине.
Исократ је говорио да људи нису једнаки и да једнакост није у томе да сви буду једнаки, већ да се
свакоме да место које му припада. Његова централна идеја је била уједињење Грка у рату против
Персије. Тиме је постао један од утемељивача хеленистичког света.
Платон је говорио да прихватање начела монархијске власти не значи, међутим, и одобравање тираније.
Оно што је негативно у монархистичком систему, то је чињеница да ту власт могу имати људи који то не
заслужују и који ту власт користе за себе, а не у општем интересу. Његово дело Држава се сматра
основом утопизма. Платон такође у својим делима долази до дефиниције апсолутне власти.

УЗДИЗАЊЕ МАКЕДОНИЈЕ

Династија Аргеада била је и од стране Грка призната као хеленска. Филип II (359-336) је покорио Илире
до Охридског језера и учврстио јединство државе. Македонија је била краљевина патријархалног типа на
челу са краљем – базилеусом. македонска скупштина – војници под оружјем. племство – краљеви
другови – хетери; фаланга – формација војника са сарисама;
357. Филип је заузео Амфипољ;
356. осваја Потидеју – са Халкиђанима ствара савез; оснива град Филипи;
352. се умешао у свети рат у средњој Грчкој и победио фокидског стратега Ономарха код Крокос поља;
склапа савез са Трачанима;
349. Демостен држи прву филипику;
348. осваја Олинт и до темеља га разара;
346. води преговоре са Атињанима који се завршио Филократовим миром;
342. Тракија је претворена у македонску провинцију;
340. напада Бизант и савезника Перинт; Атина објављује рат Филипу – повод – заплењена лађа;
339. свети рат против Локриђана из Амфисе; заузима Елатеју;
338. заузима Амфису; битка код Херонеје – слом Тебе и свете чете;
337. оженио се Аталовом ћерком Клеопатром;
336. Парменион са 10000 војника одлази у Малу Азију; заузимају Троаду; стижу до Магнезије;
336. Филипа убија Паусаније.
КОРИНТСКИ САВЕЗ (KOINE EIRENE)

Победом над Тебом, Филип је постао хегемон читаве Грчке. Запосео је Кадмеју, вратио политичке
избеглице, обновио Платеју, Коронеју, Теспију и Орхомен.
Атина је почела да се утврђује, а за стратега је предложен Харидем, Филипов противник. На чуђење
свих, предложио је Атини повољан мир. Међу заробљеницима се налазио и говорник Демад. Уместо
Харидема за стратега је изабран Фокион, који се заједно са Есхином и Демадом налазио на челу
посланства послатог у Македонију; Филип је послао Александра и Антипатра.
Спарта, сведена на Лаконију, није признала Филипову власт.
Македонски гарнизони беху постављени у Кадмеји, Халкиди, Акрокоринту и Амбракији.
Приликом опсаде Перинта се први пут сусрео са Персијанцима.
338. позива све Грке да пошаљу представнике у Коринт; том позиву су се одазвали сви осим Спарте;
На конгресу је у виду едикта (diagramma) представио нацрт Уговора о организовању општег мира и
образовање Синедриона. Није сигурно да ли је желео само склапање мира или склапање војног савеза
симахије. Основу koine еirene чини слобода и аутономија свих држава.
337. је донета одлука о рату са Персијом, а Филип је изабран за врховног команданта – хегемона
аутократора или стратега аутократора у рату против Персије са посебним овлашћењима.
338/7. је постигнут уговор о симахији, а koine еirene био је циљ који се симахијом постизао, по
мишљењу Вилкена, историчара који је 1929. иступио са том тезом Берлинској академији.
Код Диодора се Филип назива вођом Грка или војсковођом, самодржцем Грчке.
Код Аријана се Александар касније ословљава титулом хегемона Грка.
У употреби су три термина: хегемон, аутократор, стратегос;
Први koine еirene потписан је 387. под туторством персијског цара. Било је више мирева;
Најзначајније Филипово дело јесте стапање Грка и Македонаца. Грчка је сачувала независност, а de facto
има над собом македонског краља. Створено јединство је јединство кроз распарчаност.

ВЛАДАВИНА АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ 336-323.

2. МЛАДОСТ И ОДГОЈ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ

Александар се родио из Филиповог првог брака са епирском принцезом Олимпијадом, 356. г. и тај дан
је слављен у знаку победе такође јер је Филипов коњ победио на Олимпијади, а Парменион победио
Илире. По души је био ближи мајци и утицај ове демонске жене оставиће неизбрисиве трагове на његову
душу. Од оца је наследио несаломиву вољу, енергију, необуздану нарав, храброст, војнички дар и
практични дух. Када је имао 14 година, Филип је позвао Аристотела и препустио му учење.
Аристотелов отац Никомах је више година био лекар у Пели и био веома поштован. Веровало се да је
потомак Ахилејев и Хераклов. У ставу према варварима био је више ученик Антистенове школе.

3. ДОЛАЗАК НА ВЛАСТ. УГУШИВАЊЕ ГРЧКОГ УСТАНКА. РАТ СА ТРИБАЛИМА

340. му је Филип поверио Македонију на управу. Покорио је племе Меда у Тракији и основао
Александрополис. У бици код Херонеје је са 18 година командовао левим крилом, пробио беотску
фалангу и разбио свету чету. Атињани су и њему и Филипу дали грађанско право.
После Филипове смрти, сматрали су да Филипов синовац Аминта треба доћи на власт, други да то треба
да буде Клеопатрино новорођенче. Уз помоћ Пармениона и Антипатра је уклонио Аминту, два
ликестидска кнеза и Атала. Олимпијада је убила Клеопатру и њено дете.
Завео је ред у Тесалији и средњој Грчкој. Сви су га признали за хегемона и одали почасти. Наследио је
оца на челу Коринтског савеза.
335. је кренуо у поход на Трибале; покорио је Гете; Келти са Јадрана склапају мир; краљ Агријана,
Лангар, по налогу покорава Аутаријате, највеће илирско племе; покорио Илире;
Теба се дигла на оружје; након Александрове победе, град је разорен;

4. ПРИПРЕМЕ ЗА ПОХОД НА ПЕРСИЈУ

337. је донета одлука о походу на Персију, потврђена 336. Био је то осветнички и ослободилачки рат.
Сатрапи обалских области су се одметали од цара и Персија је била у унутрашњим разорима.
Артаксеркс III умире 338. г. и на престо долази Дарије III Кодоман. Срж војске чинила је коњица, а
бројни су били и грчки најамници (20000).
Александар је у Македонији оставио Антипатра са 12000 пешака и 1500 хетера; исто толико трупа је
повео ка Персији (+краљевска ила од 300 коњаника).
335/4. пролази у спремању похода;
334. прелази у Малу Азију са 40000 војника: 9000 пезетера, тешко наоружани фалангита, 3.000
хипаспита, лако наоружанепешадије. Хетера је било 1.500 (+ краљевска ила 300), Савез је обезбедио
7.000 хоплита, уз то 5.000 најамника и 8.000 варварских бацачких одреда (критских стрелаца, праћкаша
и бацача копаља). Тесалска коњица биће од кључног значаја.
334. прелази Хелеспонт код Сеста; из храма у Троји узима Ахилејев свети штит; предао му се Лампсак;
334. битка на Гранику; умало га није убио лидијски сатрап Спитридат, спашава га Клит; Заробљено је
2000 војника; центар Лидије, Сард, предао се без борбе, као и градови Еолиде и Јоније међу којима и
Ефес; Милет и Халикарнас су поражени после борбе; Персијанце је предводио Мемном;
333. у Гордиону се састала читава војска; Разрешио је чвор пресекавши га; Парменион креће у Сард,
Александар кроз Карију, Ликију и Памфилију покоравајући их.

5. ОРГАНИЗАЦИЈА УПРАВЕ У МАЛОЈ АЗИЈИ. ПОЛОЖАЈ МАЛОАЗИЈСКИХ

ГРЧКИХ ГРАДОВА

По праву победника, Александар присваја све освојене земље; сатрапије остају основна
административна јединица, а сатрапи имају војну и цивилну власт, само су сада то били Македонци;
Лидијанима је дао слободу, а у Карији је вратио на власт Маузолову сестру Аду и учинио је сатрапом;
Грађане Пријене је ослободио плаћања ратног доприноса (syntaxis), али морају плаћати порез, грађанима
Хија наређује примање изгнаника, да изграде законе, предају тријере итд.; дизао је и обнављао храмове;
Наредио је Кратеру да Фокиону на дар преда 4 малоазијска града по избору.

6. БИТКА КОД ИСА. ПРЕГОВОРИ СА ДАРИЈЕМ. ОПСАДА ТИРА.

333. кренуо је царским друмом до Анкаре, потом долином Халиса према Киликији; Пафладокија и
Кападокија су изјавиле покорност; стиже до места Муриандрос; у Ису оставља рањенике и креће даље;
Дарије напушта положај код Соха, долази до Иса, побија рањенике; на реци Пинарос долази до великог
сукоба у коме ће Дарије бити страховито поражен; након гоњења током читаве ноћи, Александар се
вратио са Даријевим царским обележјима, али га није ухватио; заробивши персијски логор, сем блага,
заробили су и царску породицу која је на изненађење свих третирана са пуним царским почастима;
Пармениона је са тесалском коњицом послао у Дамаск по царско благо које је Дарије тамо склонио;
Битка код Иса одлучила је судбину предњоазијских поседа Персијског царства.
Након Иса, наставља даље до Тира који је сматран неосвојим. Након одбијања Александровог захтева о
жртвовању богу Мелкарту, након дуже опсаде, 332. године приморао их је на предају.
У међувремену Дарије шаље два предлога мира, дајући хиљаде талената, територије, као и руку своје
ћерке; Александар их представља савету и одбија;

7. ЕГИПАТ

Из Тира је кренуо на југ, где му се само још Газа супротставила.

340. је Артаксеркс III уклонио последњег фараона Нектанеба III и од тада је улазио у склоп персијског
царства; без борбе је Александар ушао у Мемфис и примио двоструку круну египатских фараона.
Цивилну управу је оставио непромењену, као и административну, а финансијску је издвојио и поверио
Клеомену из Наукратиса што ће овај убрзо злоупотребити.
331. оснива Александрију на ушћу Нила; креће кроз либијску пустињу до оазе Сивах до Амоновог
пророчишта где је дочекан као Зевсов син; Задовољан одговором кренуо је ка Азији са намером да
сруши Персијско царство;

8. ПОСЛЕДЊИ СУКОБ СА ДАРИЈЕМ. ПАД ПЕРСЕПОЉА

331. је кренуо назад; крећући се низ Тигар долази до чарки са персијском војском, а 30. септембра је
угледао Даријеву војну линију;
1.X 331. долази до сукоба код Гаугамеле (Арбеле) и та битка ће означити слом персијског царства;
уводећи новину – други бојни ред, својом вештином и храброшћу успео је да покори многобројније
Персијанце, а цар се поново дао у бег; Александар се прогласио краљем Азије;
Дарије је побегао ка Медији, а главнина војске под сатрапом Ариобарзаном запосела пролазе који воде у
Сузу и Персију. Није кренуо за њим већ ка Вавилону који му је, заједно са ризницом, предао Мазеј –
командант персијског крила код Гаугамеле; Мазеј ће постати први Персијанац кога је оставио на свом
положају; обновио је храм Мардук-Бела кога је Ксеркс уништио; Из Вавилона одлази у Сузу где налази
бронзане статуе тираноубица Хармодија и Аристогејтона и послао их назад у Атину;
Својим лукавством је поразио Уксе, ратоборно племе, а потом сломио отпор који је пружао Ариобарзан
са војском која се спасла код Гаугамеле, прошао кроз персијска врата и ушао у Персепољ. У
Персепољу и старој престоници Пасаргаде заплењено је огромно богатство. Заузеће Персепоља (330.)
означиће врхунац у борби против Персијског царства, након чега ће дозволити тродневну анархију у
граду: војници су пљачкали, уништавали, а наредио је и спаљивање двораца, симбол персијске моћи и на
тај начин осветио за сва недела Кирових наследника. Постао је краљ Азије, краљ Македоније и
хегемон Грка.

9. АГИСОВ УСТАНАК. ДАРИЈЕВА СМРТ

Антипатар је победио спартанског краља Агиса и успоставио ред на Пелопонезу.

331. се дигао велики део Пелопонеза на устанак. Спарти су се придружили Елејци и Ахајци, као и
Аркађани сем Мегалопоља. Савезничке снаге су тако окупиле 20000 војника и 2000 коњаника. Сву своју
снагу концентрисали су под Мегалопољем, опседајући град који је остао веран Македонији. У то време,
Антипатар је био у Тракији. Вративши се, дошло је до одлучујућег сукоба у јесен исте године. Упркос
храброј борби, Спартанци су заједно са савезницима били поражени, а сам Агис је пао на бојном пољу.
330. је Александар из Персепоља кренуо у Екбатану. Стигавши у Екбатану, сазнао је да је Дарије са
војском и благом већ измакао.
Освајањем Персепоља, осветнички рат је био завршен, те је Александар наредио сада савезничким
трупама повратак у Грчку. (није јасно зашто није то урадио одмах у Персепољу) Егбатану је претворио у
тврђаву како би имао јако упориште за даљи поход и наредио пренос блага из Сузе и Персепоља (око
180000 талената сребра). Благајном је руководио Харпал.
Наставио је потрагу за Даријем невероватном одлучношћу и брзином. Код места Хекантопила, наишли
су на Даријево беживотно тело (јул 330.). Видећи да је Александар све ближи, сатрапи који су претходно
заробили цара, одлучили су (Бес) да га убију. Александар је наредио да се Даријево тело пренесе у
Песаргаде и сахрани у царској гробници са свим почастима, а он је наставио поход на Беса, како би, као
потомак Ахеменида осветио царево убиство. Званично се назива краљем Азије. Упутио се на север у
Хирканију. Покорио је земљу Тапура и Марда. Аутофрадата је оставио на месту сатрапа, присвојио му
земљу Марда, а Фратаферну оставио Хирканију и Партију. У Хирканији Курције спомиње Александров
сусрет са краљицом Амазонки.

10. РАТОВИ У БАКТРИЈИ И СОГДИЈАНИ. УБИСТВО ФИЛОТЕ, КЛИТА И

КАЛИСТЕНА

330-327. Александар проводи ратујући у Бактрији и Согдијани, против Беса и Спитамена. Спитамен ће
бити најтежи и најјачи Александров противник. Александар мења тактику, ствара мање одреде и стрелце
на коњу по узору Азијате. У међувремену се Бес прогласио за цара, Артаксеркса IV. Александар је
кренуо кроз Арију, Дрангијану и Арахозију. У Арији је основао Александру Арију.
330. у Фради, престоници Дрангијане, дошло је до сукоба са генералима које се завршило убиством
Парменионовог сина Филоте, јер је прећутао сковану заверу. Пао је и Александар из кнежевске куће
Линкестида. Клеандер и Ситалк су добили наређење да убију и Пармениона. Тај чин га је заувек
осрамотио. Основао је ''Пропхтасиу'', Карманија и Гедрозија су изјавиле покорност. Оснива
Александрију у подножју Хиндукуша. Освојио је Бактру где је дошао Спитаменов гласник са вешћу да
су Беса заробили. Бес је предат, а Спитамен је побегао. Након бичевања, Бес је послат у Бактру на
суђење. Освојио Самарканд, летњу престоницу Согдијане. Оснива Aleksandreia Eschate.
329/8. проводи у Бактри. Бесу су по одлуци суда одсечени нос и уши – симболи велеиздаје.
328. након пораза Спитамена у Согдијани, племе Масагета му одсеца главу и шаље Александру. Селеука
је оженио његовом ћерком Апамом и он ће бити један од родоначелника Селеукида (Спитамен).
328. у Мараканди долази до новог сукоба са генералима након чега Александар у налету бесу копљем
убија Клита. Клитова сестра Ланика га је отхранила, а оба сина су јој погинула уз Александра. Филозоф
Анаксарх је тада тешио краља. Исте године је покорио побуњене мање кнезове Согдијане. Основао још
две Александрије, обновио Бактру и назвао је Александријом. Увео је проскинезу, чему се противио
Калистен. Пажеви су сковали нову заверу која је убрзо откривена и након мучења су одали сва имена, а
Калистена именовали за организатора. Према Аристобулу, вођен је у оковима и умро је од болести, а по
Птолемеју је мучен и обешен. Што се Александар више уздизао, био је усамљенији.
327. осваја тврђаву у којој је великаш Оксијарт склонио своје жене и кћери, међу њима и Роксана за
коју су говорили да је најлепша жена царства после Даријеве жене Статејре (Статире). Александар је
оженио Роксану.

11. ПОХОД У ИНДИЈУ. БИТКА НА ХИДАСПУ

Број војника се удвостручио у односу на 334. годину (Плутарх бележи 120000 пешака и 15000
коњаника). Херодот је забележио да је Скилакс по Даријевом налогу Индом и Индијским океаном
допловио до Египта. Веровало се да је Индија везана са Етиопијом, а да је Инд горњи ток Нила.
Још у Согдијани, Александар је ступио у контакт са раџом из Таксиле. Сусрео се са младим раџом који
је наследио оца који му је дао 25 слонова. Освојио је тврђаву Аорнос (Аорно).
Са оне стране Хидаспа, краљ Пор је владао најмоћнијом краљевином Пенџаба.
326. у лето, дошло је до четврте и последње велике фронталне битке. Пор је са огромном војском чекао
са друге стране Хидаспа. Поров син је први пао на бојном пољу. Тактиком и храброшћу је Александар
успео да нанесе јак ударац непријатељу, који је докусурио Кратер са својим одредима прешавши Хидасп
и ударивши с леђа. Видевши да је поражен, Пор је наредио да га одведу пред Александра, коме се
сишавши са слона предао. На Александрово питање шта жели, одговорио је само ''да га третира као
краља''. На месту победе, подигао је Никеју.

12. АЛЕКСАНДАР НА ХИФАСИСУ

На Хидаспу је оставио Кратера са војском. Покорио је племе Arattas – народи који немају краља, међу
којима и најратоборније Катхаје и њихов главни град Сангају. Кренуо је ка Хифасису, најисточнијој
реци Пенџаба. То је уједно и најисточнија тачка до које је Александар стигао. Сазнао је, што му је Пор и
потврдио да са оне стране Ганга живе Гангариди (Гандариди), племе на челу са Ксандрамом. Бројао је
200000 пешака, 20000 коњаника, 2000 борних кола и 4000 слонова.
Александар је војсци описао свој сан, своју идеју о походу на крајњи исток Азије верујући да је остало
само мало до циља. Стари официр Кен је устао и говорио у име војске, што се није свидело Александру.
Када се жртва о преласку реке показала лошом, одустао је од похода и кренуо назад.
То му је обезбедило звање војсковође који није изгубио ниједну једину битку.

13. ПОВРАТАК. НЕАРХОВА ЕКСПЕДИЦИЈА

Пенџаб је оставио Пору и вратио се до Хидаспа где се окупила читава војска и флота (800-1000 разних
бродова). Флоту је водио Неарх, а Кратера и Хефестиона је послао копном да успоставе власт у
Арахозији и Дрангијани, док је сам водио део војске уз саму реку. Филип, индијски сатрап, ишао је са
заостатком од 3 дана хода. Покорио је многа племена, а озбиљнији отпор пружили су Маљани са
Оксидрачанима. Приликом јуришања на главни град Маљана, умало није погинуо након поготка
стрелом у груди. Спасли су га Леонат и Пеукест, као и војници који су у последњи час пробили зидине.
325. стигли су до делте Нила где је подигао још једну Александрију. Александар је кренуо кроз
Гедрозију где је изгубио ¼ војске. Стигао је до царске резиденције Пуре, а потом кренуо у Карманију
где ће се састати цела војска. Тамо је сазнао да су се плаћеници побунили и убили сатрапа Филипа.
Послао је гласнике раџи Таксиле и Еудему да они преузму Филипову сатрапију.
У Карманију је стигао и Кратер, као и многи сатрапи. На месту где се састао са Кратером, подигао је још
једну Александрију. Тада је сазнао да му је флота спашена. Неарх је пловидбу описао у Pariplus-u који
ће послужити Аријану за његову Индију. Сусрео се са племенима ихтиофага, који су се хранили
искључиво рибом, као и са воденим стубовима – китовима. Кроз мореуз Ормуз допловио је до
Персијског залива, а затим реком Паситигрис до Сузе.

14. СРЕЂИВАЊЕ ПРИЛИКА У ЦАРСТВУ. ХАРПАЛОВА АФЕРА

325. од 22 позната сатрапа, убио је 7, међу којима и Клеандера и Ситалка који су скрнавили богатства, а
сменио 2(5). Клеандар је био и Кенов брат. Само један човек је избегао Александрову смрт, а то је био
Харпал, који је са 6000 најамника и 5000 талената побегао у Атину, где је већ од раније због једне
испоруке жита 326. године добио атинска грађанска права. Атињани га нису примили, све док се није
вратио само са 3 тријере и 700 талената. Заробивши га, схватили су да их је преварио, са 350 талената
подмитио Атињане и побегао на Крит где се налазио остатак плаћеника и блага. По повратку на Крит,
убио га је неко од његових плаћеника.
324. се сва македонска војска састала у Сузи.
325. се трачки стратег Зопирион уздигао и кренуо на Скитију, а каснији устанак у Тракији је водио
одријски краљ Сеутх. Главну реч у атинској политици имали су Демад, Фокион, Ликург и Демостен.
330. је Демостен одржао беседу О венцу. Порастао је број политичких избеглица и најамника који су
живели у анархији пљачкајући поседе Грчке.

15. ПОСЛЕДЊЕ ПОРУКЕ ГРЦИМА. ХАРПАЛОВА АФЕРА

324. у лето у Грчкој се појавио Аристотелов синовац, Никанор са одредбама које је Александар
наложио да пренесе Грцима. Он је те одредбе прочитао на Олимпијским играма пред више десетина
хиљада људи. Пре свега, укинута је тиранија у свим савезничким градовима, а потом су сви градови
морали да пусте у град све политичке избеглице. То је погодило Етолију која је морала да врати
Акарнанцима област Оинејаду и Атини која је морала Самос да врати његовом изворном становништву.
Комисију послату Никанору предводио је Демостен. Желео је да кривицу о општем незадовољству Грка
свали на Антипатра који је током читавог похода био у свађи са његовом мајком Олимпијадом.
Декрет о враћању емиграната отворено је газио Уговор о Општем миру и савезу.
Оно што је још затражио била је деификација, што су сви прихватили на различите начине, а тиме је
представио своју вољу да се наметне свим Грцима и тако умеша у унутрашње послове.
323. је коначно окончана афера око Харпаловог новца, након дуже истраге комисије, кривци су осуђени,
међу којима и Демад и Демостен, који је ухапшен јер није имао да врати дуг.

16. МАСОВНА СВАДБА У СУЗИ. ПОБУНА У ОПИСУ

Александар је у Сузи организовао огромну свадбу: себи је за жене узео Даријеву старију кћер Барсину и
најмлађу Партисатиду, кћер Артаксеркса Оха; Хефестиону је дао Дрипетиду, млађу Даријеву ћерку, а
Кратер је узео Даријеву синовицу. Осим 80 његових хетера, са Иранкама се оженило још 10000 војника
и приређена је огромна гозба приликом које је Александар исплатио све њихове дугове (20000 талената).
Пеукеста и Леонита, као и Неарха, Хефестиона, Онесикрита, као и друге команданте одликовао је том
приликом. Оно што се Македонцима није свидело јесте долазак 30000 персијских потомака – епигона
које је уврстио у своје редове. Такође је персијске коњанике, скитске и согдијске стрелце на коњу и
велики део пешака примио у своје редове. Најугледнији коњаници су укључени у ред хетера, а они
најбољи у краљевску илу која се звала агема (327.).
Незадовољни примањем Персијанаца у војску, као и примањем великог броја у краљеве рођаке,
војници су дигли побуну у Опису где је на лицу места убио неколико, а након говора о томе шта су
постали захваљујући њему и Филипу, пришли су му војници, образложили своје незадовољство након
чега је приређен огроман банкет. 10000 војника је пензионисао, исплатио плате и свакоме дао таленат
сребра као награду, а за вођу пута је изабрао Кратера, заједно са Полиперхонтом, а Кратер је требао да
замени Антипатра, кога је позвао на свој двор у Вавилону.

17. ПОСЛЕДЊИ ДАНИ И СМРТ

324. у јесен је у Екбатани изгубио свог најбољег друга Хефестиона, кога су поштовали као хероја.
Положај хилијарха, команданта хетера, остао је празан након тога и није желео наћи замену.
324/3. кренуо је са Птолемејем у поход против Косејаца.
323. се вратио у Вавилон где се разболео. Након вишедневне борбе се грозницом, Александар је
преминуо 13. јуна 323. године, у 33. години живота. Владао је 12 година и 8 месеци.
1. ИЗВОРИ О АЛЕКСАНДРУ ВЕЛИКОМ

Александров величанствен лик оставио је многобројне текстове аутора свог, али и познијих доба од
којих су нажалост, сачувано свега пар дела или фрагмената.
САВРЕМЕНИЦИ:
Калистен из Олинта је писао о Александровом походу. Грк, рођак и сарадник Аристотелов.
Боравио је када и овај у Македонији и на његову препоруку је пошао са Александром где га је у стопу
пратио као његов историчар. Пратио га је све до Бактрије где је 328/7. оптужен и убијен.
Његова Историја (Alexandrou praxeis), написана упоредо са догађајима, почела је Александровим
преласком у Малу Азију, а завшрила битком код Гаугамеле. Даље није успео или можда није хтео да
пише. Писао је са великим заносом о Александру, без обзира што је његова политика према официрима
и Грцима била промењена последњих година похода, упоређујући Александрова дела са делима хероја и
богова указујући на разна чуда и знамњеа којима су богови откривали његову божанску природу. Он је у
Александру видео натчовечанског предводитеља хеленства и његова Историја је основа целокупне
традиције и да од њега зависи и вулгата и Аријан, као и његови извори Птолемеј и Аристобул.
Онесикрит из Астипалеје је као историчар-филозоф, ученик Диогена киничара, пратио
Александра у његовом походу. Тохом Неархове експедиције, командовао је краљевим бродом и помиње
се у последњих година похода. Писао је за живота Александровог, а његово дело је објављено пре
281.(310.) Волео је необично и егзотично и описивао је флору, фауну и људе у новим пределима. Већина
сачуваних фрагмената односи се на Индију. Измишљао је и спајао реалност са фантазијом, писао
панегиричним тоном, топлином и духовитошћу. Сматра се да су његова дела користили Клитарх и да су
преко њега продрле у вулгату и роман. С њим полемишу Неарх, Страбон и Аристобул.
Птолемеј, оснивач Птолемејевића написао је Историја Александра чији оригинални назив не
знамо. О његовом делу сазнајемо из Аријана, а обзиром да се Аријан разликује, знамо да је Птолемеј
писао другачије од осталих. Он је био командант, а после Гаугамеле је командовао великим трупама и
добијао специјалне задатке. Аријан каже да је веродостојан јер је учествовао у догађајима и јер је писао
после 306. када је постао краљ Египта, а краљеви не лажу. Он је могао дати реалну слику Александра и
његовог похода. Остаје спорно да ли се користио Ефемеридама. Писао је по сећању, а можда и уз
архивску грађу. Можда је неке ствари прећутао или увеличао како би сачувао Александров и свој углед.
Аристобул из Касандреје је написао после 301. Историју Александрових ратова. Имао је
мање техничке задатке у рату и писао је на основу сећања и дела ранијих писаца. Пишући после
Александрове смрти био је веродостојнији, уз Птолемеја и доста су слични. Његов суд је био врло
повољан, аполегетичан. Његово дело је веома читано, а ако је писао око 280. користио је и Онесикрита.
Клитарх је написао Историју Александра и од ње потиче вулгата која је основа Диодора,
Јустина и Курција Руфа. Живео је у Александрији, не знамо одакле је родом, отац му је био Дион из
Колофона. Доста је мистичан, не знамо време његовог живота. Писао је пре Птолемеја и Аристобула. Не
знамо да ли је учествовао у походу, користио Неарха, можда и Онесикрита и Калистена. Волео је
привлачне детаље, необичне догађаје, чудновате обичаје и појаве.Био је реторичар и ученик Стилпона из
Мегаре. Његов суд о Александру је био повољан иако су даља истраживања дала другачије резултате.
Анаксарх из Абдере, демокритовац је према сачуваним изворима приказан као прави дворски
човек који ласкањем лоше утиче на владара, иако се истицао непоколебљивим душевним спокојством и
уздржљивошћу; написао је спис Peri basileias (О монархији). И његов познати ученик скептичког учења
Пирон, помиње се као учесник индијског похода.
Анаксимен из Лампсака је написао Историју Александрових ратова (Praxeis Aleksandru) која је
остала без утицаја на традицију.
Марсија из Пеле, брат Антигона Једнооког написао је Македонску историју која је обухватала и
Александрову владавину.
Харес из Митилене је написао доста читано дело са неким неисторијским чињеницама.
Ефип из Олинта је написао спис о Александровој и Хефестионовој смрти са антимакедонским
тенденцијама.
Неарх је написао Путопис пловидбе од ушћа Инда до Персијског залива (Pariplus) који је познат по
Аријановом спису Индике заснованом на њему.
ПОЗНИ ИСТОРИЧАРИ:
Флавије Аријан (95-175) је написао Историју Александрових ратова Alexandrou Anabasis.
Аријан је био Грк из Никомедије у Битинији. За време Хадријанове владавине постао је конзул и царски
легат у провинцији Кападокији, а после цареве смрти се повукао у Атину и бавио књижевним радом.
Његов узор је био Ксенофонт и угледао се на његову Анабазу. О изворима говори на почетку, а то су
Птолемеј и Аристобул који му се чине веродостојним. Његово дело је сачувало званичну традицију о
Александру, уједно сматрано најбољим јер је лишено неистиних и фанстатичких мотива, анегдота,
прича и слично. Његово друго дело Индике нам описује Индију и поморски пут којим је Неарх пловио,
обзиром да је његово дело било основа.
Од Аријана се разликују Курције Руф, Диодор са Сицилије и Помпеј Трог.
Курције Руф био је сенатор у време Августа и његових наследника. Написао је Historiae
Alexandri Magni у десет књига од којих су прве две изгубљене, а остале делимично сачуване. Не знамо
да ли су писма, цитати и разговори пренети из извора или његова измишљотина. У његовом делу долази
до значаја перипатетички лик Александра. Поредивши га са Аријаном, увек се узима Аријан као
веродостојан, а неки савремени историчари наводе да се Руф може узети као истинит за већи део, али да
су поједини делови измишљени.
Диодор са Сицилије (1. век пне), други представник вулгате, обрадио је у својој Историјској
библиотеци историју Александра, а само дело обухвата општу историју од најстаријих времена до 59.
године пне. Сматра се да је за одређени период користио само један извор, што је за XVII књигу која
говори о Александру узет Клитарх.
Помпеј Трог је римски писац Августовог доба, који нам је познам само по кратком и слабом
изводу Јустина сачињеном у 3. веку пне. Историја Александра Великог изложена је у 11.,12. и 13. књизи.
Трог је дао негативну слику о самом Александру.
Плутарх из Херонеје (2. век пне) је описао биографију Александра Великог у оквиру својих
Паралелних биографија. Није био ни историчар, ни филозоф, већ моралиста кога интересује човек,
његов карактер, психа, линија живота. Његово дело је неисцрпни и незаменљив извор за античко доба. У
Александровој биографији и сам наводи да не жели да описује његово ратовање и подвиге, већ да опише
Александра као човека, његов карактерни лик. Бележио је анегдоте; Цитира бројне писце; Користио је
збирку објављених Александрових писама. Интересантан је и рани Плутархов спис De Alexandri Magni
fortuna aut virtute. Два говора, реторско-епидиктичког карактера о томе да ли његов успех треба
приписати срећи или његовој врлини. Плутарх га приказује као филозофа у акцији, који је допринео
ширењу културе више од свих филозофа и говорника. Шта би била срећа, да није било Александровог
искуства и вештина у ратовању?
Битно је још да се у филозофској школи Александровог доба разликује стоичка и перипатетичка.