HEMIJA U DOBA FARAONA

Egipat je bio poznat u starom, drevnom svetu kao Kem (eng. „Khemˮ) što bi u prevodu značilo crna zemlja.
Pojam crna zemlja verovatno potiče od toga što je reka Nil nakon plavljenja kad se povuče za sobom ostavljala
crni plodan mulj. Alternativno ovaj pojam je mogao označavati i crni kozmetički materijal koje su nosile
egipatske dame oko svojih očiju. Od reči kem Egipćani razvijaju reč kimeja (eng. „chemeiaˮ) koja je
označavala proces dobijanja zlata i srebra. Tako da pojam hemija vodi poreklo od starog egipatskog postupka i
reči kimeja.
U drevnom Egiptu dva najznačajnija elementa razvoja bila su reka Nil i Sunce. Ali zemlja je bila bogata i
drugim prirodnim resursim kao što su zlato, srebro i razne vrste ruda i minerala (prirodna kristalna jedinjenja
nastala geološkim procesima). Osim toga što su poznati kao veliki graditelji piramida i hramova, stari Egipćani
su bili veliki eksperimentatori i praktičari. Hramovi su pored ostalog bili na neki način i prve laboratorije gde su
ispitivane različite supstance pronađene u prirodi. Egipćani su među prvima koji razvijaju metalurgiju, procese
za dobijanje stakla i keramike, prvi su stručnjaci za proizvodnju kozmetike, parfema i farmaceutskih proizvoda,
poznavali su neorganska jedinjenja koja su koristili kao pigmente boja za slikanje, bili su iskusni u hemijskim
tehnologijama dobijanja vina, piva, meda; takođe su prvi primenili mumifikaciju kao vrstu alhemijske
operacije, pravili su legure, bojili površine metala, pisali u zlatu, napravili papirus i bavili se još mnogim
drugim tehnikama.
Metalurgija
Arheolozi su pronašli razne vrste alata i oruđa koje datiraju još oko 4000 godina p.n.e. kao što su igle, šila,
dleta, testere. Ti alati su bili napravljeni od bakra ili njegovih legura i korišteni su za kopanje ili obradu
kamenih blokova. Za obradu granitnih blokova koristili su alate od kremena (oblik kvarca) zato što je granit
jedan od najtvrđih građevinskih materijala. Ovi podaci ukazuju da su Egipćani već u tom perijodu posedovali
znanje za pronalažejne, dobijanje metala iz ruda, obradu metala, livenje u kalupe i dobijanje konačnog
proizvoda.
Prvi metali koji su pronađeni i korišćeni verovatno su bili u čistom obliku zlato,srebro i bakar. Ali uskoro
Egipćani razvijaju metode za izvlačenje (ekstrahovanje) metala iz njihovih ruda i minerala. Na primer
najpogodnije rude iz kojih je dobijan bakar bile su karbonatne, malahit (Cu2CO3(OH)2) i azurit
(Cu3(CO3)2(OH)2), a za olovo to su galenit (PbS) i ceruzit (PbCO3).
Postupak za dobijanje bakra sastojao se u zagrevanju ruda u glinenim loncima uz dodatak ćumura (odnosno
ugljenika):
CuCO3 → CuO + CO2
2CuO + C → 2Cu + CO2
Kako je temperatura topljenja bakra 10830C, Egipćani su usavršili postupak topljenja i livenja bakra upotrebom
malih peći i uduvavanjem vazduha u smešu pomoću posebnih cevi a kasnije i upotrebom mehova.
Olovo je na sličan način dobijano pečenjem rude uz dodatak ćumura:
2PbS + 3O2 + C → 2Pb + 2SO2 + CO2
Za dobijanje ovih metala iz nekih drugih ruda dodavan je oksid gvožđa koji je imao ulogu da veže nepoželjne
sastojke u smesu koja se naziva šljaka. Rude olova su često imale u sebi i srebra, tako da se gore opisanim
postupkom u stvari dobijala legura olova i srebara. Kako bi se odvojilo srebro topljenje sa uduvavanjem vrućeg
vazduha je rađeno u posebnim poroznim loncima (tzv. „kupelˮ) od koštanog pepela koji su adsorbovali
oksidovano olovo (PbO) a ostajalo je čisto srebro.
Bronza (legura bakra i kalaja) kao mnogo kvalitetniji materijal, tvrđi i otporniji, se javlja tek kasnije oko
2000 godina p.n.e. Jedini razlog je što u Egiptu nije bilo nalazišta sa rudama kalaja pa su morali da ih uvoze.
 Zlato, plemeniti metal, u rudama se nalazi u elementarnom obliku. Egipat je bio bogat nalazištima zlata, što
potvrđuju i mnogi predmeti igrađeni od zlata, kao i jedna od najpoznatijih Tutankamonova maska. Zlato je
dobijano drobljenjem, mlevenjem rude i pranjem. Zatim se ruda stavlja na kosi sto sa platnom i polako ispira
vodom, pošto zlato ima najveću gustinu ono zaostaje a ostatak se ispere.

I drevni egipatski simbol za zlato je označavao i sam proces dobijanja. Sastojao se iz činije u kojoj je ispirano
zlato, tkanine za ceđenje rude a kasnije i zlata. Takođe simbol označava i kosi sto na kome se dešavao proces
odvajanja. Zlato se u rudama nalazilo uglavnom kao legura sa olovom onečišćeno sa još nekim solima. Da bi se
odvojilo olovo i nečistoće rađen je proces kao sa srebrom u tzv. kupel loncima.
Keramika
Arheološki dokazi o upotrebi keramike datiraju još pre 3000 god. p.n.e. U početku je glina samo sušena na
450 - 750 0C a kasnije pronalaskom peći glina je pečena na preko 1000 0C i dobijana je mnogo kvalitetnija
keramika.
Izrada stakla
Staklo Egipćana je bilo jedno od najfinijih iz tog doba. Dobijano je topljenjem peska (SiO2), minerala
natron (Na2CO3  NaHCO3  2H2O) i negašenog kreča (CaO) koji je dobijen zagrevanjem CaCO3. Nakon
prvog zagrevanja smeša se hladila, drobila i ponovo topila i to se ponavljalo više puta kako bi se dobio bolji
kvalitet stakla. U proizvodnji su dodavani i minerali kobalta ili bakra kako bi se dobilo obojeno staklo, a tako su
pravili i imitacije dragog kamenja. Pravljeni su razni predmeti od stakla ali najčešće staklene kugle i perle.
Staklo je korišteno i za glaziranje keramike.

Papirus
Materijal za pisanje je bio takozvani papirus koji se dobija od istoimene biljke. Biljka Papirus je slična trski i
može da naraste oko 3m i da dostigne debljinu ruke. Od stabla biljke najčešće dela koji je bio u vodi vađene su
tanke trake koje su slagane jedne pored druge a zatim preko njih drugi sloj traka pod pravim uglom. Slojevi su
prskani vodom a onda su presovani pri čemu se ispuštao skrob iz biljke koji je delovao kao lepak. Zatim su
listovi ostavljani da se suše. Papirus je bio jedan od glavnih izvoznih materijala Egipćana u to vreme, dok ga
nije zamenio pergament.
Pigmenti boja za slikanje
Analizom egipatskih murala (zidne slike) pokazano je da su Egipćani koristili mnoga neorganska jedinjenja
kao pigmete za svoje boje. Zato su te slike toliko dugovečne. U tabeli 1. su dati neki pigmenti i njihov hemijski
sastav. Nisu korišteni samo prirodni pigmenti, već je sintetisana i jedna od prvih veštačkih boja poznata kao
„Egipatsko plavoˮ. Boja je pravljana mešanjem i toljenjem sledećih sastojaka: kvarcni pesak (SiO2), jedinjenja
bakra (malahit ili azurit), CaCO3, uz mali dodatak alkalija (pepeo biljaka ili natron). Topljenje je trajalo
nekoliko sati na teperaturi od 800 - 1000 0C pri čemu se odigravala reakcija:
Cu2CO3(OH)2 + 8SiO2 + 2CaCO3 → 2CaCuSi4O10 + 3CO2 + H2O
U zavisnosti od mlevenja dobijane su različite nijanse plave boje od svetlo plave (najfiniji prah) do tamno
plave.
Tabela 1. Hemijski sastav pigmenata upotrebljavan u vreme drevnih Egipćana
Pigment Hemijski sastav
Crvena Oksid gvožđa, hematit (Fe2O3), hidratisani Fe2O3
Žuta Glina pomešana sa žutom rudom gvožđa ili mineralom arsena Orpiment (As2O3)
Plava Egipatsko plavo (CaCuSi4O10)
Svetlo plava Azurit (Cu3(CO3)2(OH)2)
Crna Ugalj od spaljene biljke ili kosti
Zelena Malahit (Cu2CO3(OH)2) ili mešanje plave i zelene
Siva Mešanje kreča i uglja
Bela Kalcijum-karbonat

Bojenje tkanine
Osim neorganskih korištene su i organske boje. One su ekstrahovane iz biljaka, zatim su puštane da
fermentišu. Nakon uklanjanja vode i sušenja boja je ostajala u praškastom ili kristalnom obliku. Ovakve
organske boje su korištene za bojenje tkanine. Tkanina je kuvana sa bojama a za poboljšavanje vezivanja boje
dodavana je takozvana dvoguba so „stipsaˮ (KAl(SO4)2). Najcenjenija boja „Tirijan ljubičastaˮ ipak nije bila
biljnog porekla već se dobijala (svega nekoliko kapi) iz žlezda morskih školjki iz Mediteranskog mora.
Mumifikacija
Mumifikacija predstavlja deo ritualnog običaja, a cilj je bio očuvanje ljudskog tela u zagrobnom životu.
Proces mumufikacije je trajao oko 70 dana. Prvo je vađen mozak i unutrašnji organi (sem srca) koji su stavljani
u posebne posude a kasnije sahranjivane zajedno sa telom. Sledio je najvažniji deo a to je bila dehidratacija
odnosno izvlačenje vode iz tela. To se radilo pomoću soli natrona koji se stavljao unutar tela a i spolja se
oblagalo celo telo. Za dehidrataciju je bilo potrebno oko 40 dana. Kasnije se telo premazuje eteričnim uljima i
biljnim smolama kako bi se održala prirodna boja kože, stavljane su i veštačke oči. Telo je uvijano trakama od
platna u više slojeva a slojevi su takođe premazivani biljnim smolama. Na kraju se telo uvija u veliko platno i u
predelu glave stavlja portret faraona ili neke druge važne ličnosti.
Higijena, farmacija, kozmetika
Egipćani mineral natron, po hemijskom sastavu smeša soli Na2CO310H2ONaHCO3, koriste u razne svrhe.
Mešajući ga sa nekim biljnim uljem koritio se kao rani oblik sapuna. Nerastvoreni natron se koristio i za pranje
zuba i ispiranje usta. Koristio se u smeši kao antiseptik za rane i posekotine. Zatim se koristio kao so za sušenje
mesa i ribe. Koristio se i kao kućni isekticid i kao izbeljivač rublja. Dok je u procesu mumifikacije bio
nezamenljiv.
Arheološki pronalasci nam govore da su Egipćani imali i zavidno poznavanje medicine i farmacije.
Pronađeno je preko sto recepata za razne bolesti. Koristili su mnoge biljke u lečenju, i znali su kako da
ekstrahuju lekovite sastojke iz biljke na osnovu njihove rastvorljivosti.
Za parfeme Egipćanke su koristile smešu napravljenu od ulja dobijenog kuvanjem mirišljavog bilja, biljne
smole arapskog drveta i još nekoliko sastojka. Takođe oko očiju su nosile crnu karakterističnu šminku
napravljenu od PbS i Sb2S3. Tečnu suspenziju ove šminke su ukapavale u oči kako bi izazvale efekat uvećanih
zenica.
Egipćani svakako nisu razumeli hemiju na današnji način ali su svakako koristili mnoge hemijske tehnike i
znali kako da dođu do određenog proizvoda i zato zaslužuju da pojam hemija potiče iz njihovog vremena.