Da bi se shvatila uloga i značaj časa u nastavi, neophodno je osvrnuti se unazad i sagledati kako se

nekada učilo. Sve do 17. Veka glavna odlika nastavnog rada bila je didaktička komunikacija učitelja
isključivo sa pojedincem. Nisu postojali razredi nego su učenici raznih nivoa znanja i uzrasta bili u istoj
grupi. Čas nije bio didaktički artikulisan. Tek je Jan Amos Komenski uveo razredno'časovni sistem koji
karekterišu: vremenski tačno određena školska godina, razred formiran od učenika istog uzrasta i
ujednačenog prethodnog obrazovanja, raspored časova, rad sa celim odeljenjem, predmetna nastava,
podela nastavnog gradiva na teme i nastavni čas.

Čas je osnovna vremenska i didakticka jedinica nastavnog rada. Jedan čas traje, najčešće, 45 minuta.
Nastavnim radom, po sistemu nastavnih časova, obezbeđuje se: pravilna izmena rada i odmora, izmena
nastavnih predmeta, promena predmetnih nastavnika u istom nastavnom danu, pravilno odmeravanje
vremena po nastavnim predmetima, planiranje nastavnog rada po nastavnim jedinicama, naizmenično
predavanje, predavanje novog gradiva, uvežbavanje i ponavljanje. Čas treba da bude skladna sadržajna,
logička, psihološka, organizaciona i vremenska celina i mora imati tačno određeno mesto u školskom
danu i sedmici. Čas je interaktivni odnos između nastavnika, učenika, nastavnih sadržaja i didaktičko'
tehnoloskih okruženja koji se, po pravilu, ostvaruje u vremenskom trajanju od 45 minuta.

Najčešće etape u nastavi su: uvod za rad, obrada novog gradiva, vežbanje, ponavljanje, proveravanje.
Koje će etape biti zastupljene na nekom času zavisi od cilja koji nastavnik postavlja.

Pored toga što neki didaktičari misle da tipologiju nastavnih časova treba napustiti, jer ''ukalupljuje
nastavnikov pristup času'', ona je korisna pošto u nastavni proces unosi upravo raznovrsnost, korisna je
kao protivteza nastojanju da se stvori univerzalni recept po kome bi se držao svaki čas.

Kriterijumi za klasifikovanje nastavnih časova po tipovima su različiti: prema cilju časa, nastavnoj građi,
nastavnim metodama, nastavnim zadacima itd. Najčešća podela je prema bitnim etapama nastavnog
procesa u kojoj postoje sledeći tipovi časova: uvodni nastavni čas, čas obrade novog gradiva, čas
usvajanja pojmova pravila i zakona, čas proveravanja i uvežbavanja, čas ponavljanja i uopštavanja, čas
kontrole, kombinovani tip časa.

Svrha uvodnih časova je da se učenici upoznaju sa zadacima i pravcima posmatranja nekog novog
predmeta i da se uvedu u sadržaje i metode rada u tom predmetu, kad učeniku treba približiti neku novu
oblast i njenu unutrašnju strukturu, potrebna su uvodna razmatranja, uvodni časovi. Taj deduktivni
pristup je, u ovim situacijama, neophodan.

Čas obrade novog gradiva namenjen je obradi nove nastavne jedinice. Nastavnik, najčešće monoloski ili
u razgovoru sa učenicima, izlaze novo gradivo, iznosi činjenice, dovodi ih u međusobnu vezu, ''naslanja''
ih na ranije savladanu građu, polazeći od bližeg ka daljem, od poznatog ka nepoznatom, od prostog ka
složenom.

Časovi vežbanja se praktikuju po završetku izvesnih nastavnih postupaka da bi se učvrstila stečena

znanja. Za tu svrhu se retko koristi ceo čas. Obično se odvaja deo časa za uvežbavanje. Vlada pogresno
mišljenje da ti časovi moraju biti zamorni i dosadni. Ako se menjaju oblici vežbanja, ako nastavnik
podstiče učenike da učvršćeno znanje dožive kao uspeh, ovi časovi mogu biti uzbudljivi.
Na kraju većih nastavnih celina primenjuju se časovi ponavljanja i uopštavanja. Cilj je da se vidi da li je
učenik obrađeno gradivo zadržao u dugorocnoj memoriji, da li moze samostalno da ga primeni, ume li da
uopštava znanja i da ih povezuje u šire celine. Ovakvi časovi se obično praktikuju nakon obađene jedne
teme, zatim na kraju tromesečja, polugodišta i školske godine. Nastavnik koristi postupke: ispitivanje,
traži od učenika da daju primere, prikaze, da izvedu oglede, da usmeno izlažu.

Kad nastavnik hoće da sazna kakve je rezultate postigao u nastavi, poslužice se časovima proveravanja.
On treba da sazna šta i koliko učenici znaju. Za ovu svrhu preporučljiviji su pismeni sastavi i prikazi nego
učenicka usmena izlaganja. Sastav, koji su učenici uradili na času, nastavnik treba što pre da pregleda,
oceni i vrati ga učenicima već sledećeg časa dok ih jos drži napregnutost i isčekivanje.

Nastavni čas je osnovni oblik organizacije obrazovno-vaspitnog procesa nastavnog rada. Artikulacija
nastavnog časa predstavlja strukturiranje obrazovno- vaspitnog procesa u određenoj vremenskoj
jedinici. Danas, u uslovima primene inovativnih, savremenih, participativnih nastavnih metoda i oblika
rada sa sigurnošću možemo reći da je za učenika nižih razreda osnovne škole prihvatljiva jedino
fleksibilna vremenska artikulacija. To znači da će od doba učenika, zainteresovanosti učenika za rad, kao
i vrste same nastavne metode, oblika rada ili nastave zavišiti i dužina trajanja jednog nastavnog časa.

Da bi nastavni čas bio uspesan, on mora da predstavlja logičku, psihološku i didaktičku celinu. Kao
logična celina nastavni čas se poklapa sa određenim kvantumom informacija i iz njih izvedenih
generalizacija, sto čini misaonu sadržajnu celinu. Psihološko jedinstvo nastavnog časa ogleda se u
njegovoj primerenosti dobi, interesima i saznajnom kapacitetu učenika. Kao didaktička celina nastavni
čas je obeležen jedinstvenim didaktičkim ciljem i kombinacijom didaktičkih postupaka. To znači, redosled
nastavnih komponenti daje se, uglavnom prema opštoj šemi, tj. Planu časa. Taj plan zavisi od tipa
nastavnog časa.

Svaki obrazovno-vaspitni proces ima određenu strukturu, pa se tako obično razlikuje uvodni deo
(priprema učenika), glavni deo i završni deo. Za svaki čas se utvrdjuje sadržaj (šta se radi), cilj i zadaci
(zašto se radi), metoda (kako se radi), oblik rada (s kim se radi), sredstva (čime se radi) i objekat rada
(gde se radi).

Smatramo da ne treba više postavljati čvrstu izradu tipologije nastavnih časova, jer se tipom časa
određuje njegov standardni oblik, a to je u suprotnosti sa savremenom koncepcijom o elasticnoj i
logičnoj organizaciji obrazovno –vaspitnog procesa. Nema nijednog ''čistog'' časa, ali u svakodnevnoj
nastavi ipak postoji tipologija nastavnih časova cija vrsta zavisi od zadatka tog časa i od toga koja
osnovna faza nastavnog procesa dominira. Razlikuju se: uvodni čas, čas obrade novog gradiva, čas
vežbanja, čas ponavljanja, čas proveravanja i ocenjivanja, i čas sistematizacije.

Uvodni čas se organizuje početkom školske godine sa ciljem da se učenici upoznaju sa sadržajem,
nastavnim sredstvima, udžbenikom i da ponove ukratko najelementarnije sadržaje iz prethodnog
razreda. Uvođenje učenika u novu temu vrši se takođe na uvodnim časovima. Značajan je za formiranje
odnosa učenika prema predmetu.
Čas obrade novog gradiva. U uvodnom delu časa vrši se emotivna i intelektualna priprema učenika, čime
se obezbeđuje spontano i logično povezivanje već obrađenog i novog gradiva. Nastavna jedinica koja se
obrađuje rasčlanjuje se na manje didaktičke celine koje su međusobno povezane logičnim redosledom.
Na kraju obrade svake celine poželjno je parcijalno ponavljanje, tj. Proveravanje učenika da li su savladali
pređeno gradivo. U završnom delu se vrši integracija, sistematizacija i globalno ponavljanje. Učenicima
koji su se iskazali daju se ocene. Na kraju svakog časa učenici bi trebali da osećaju zadovoljstvo da su
bogatiji novim sadržajima i da su ti sadržaji za njih interesantni i korisni. Najopštija orijentacija strukture
časa za prenošenje novih znanja, prema većini didaktičara, obično se sastoji iz sledećih elemenata:

 obnavljanja ranije učenog gradiva, čije razumevanje je osnov i pretpostavka usvajanju novih
znanja;
 upoznavanja sa činjeničkim materijalom putem usmenog izlaganja nastavnika ili na osnovu
posmatranja učenika, šireg sagledavanja izloženog gradiva, formulisanja i utvrđivanja zaključaka;
 ponavljanja usvojenih znanja, njihovog prenošenja na nove sadržaje, primene različitih vežbanja;
 domaćih zadataka: usmeni, pismeni, praktični.

Čas ponavljanja je čas zajedničkog učenja gde se još jednom ponavlja naučeno i ima funkciju da se
obogaćeni sadržaji utvrde, sistematizuju uz povećanje operativnosti učenikovog znanja. Na pocetku časa
se učenicima saopštava sadržaj, razlog i način ponavljanja. Sledi ponavljanje sa akcentom na primenu
znanja. Koriste se razna nastavna sredstva koja su korišćena i na časovima obrade, s tim da se sada od
učenika traži da ih analiziraju, ponove oglede ili odgovore na problemska pitanja. U završnom delu se
daje zaključak ponovljenih sadržaja, konstatuju se rezultati ponavljanja i vrednuje se rad odeljenja, a
učenici se pohvaljuju i ocenjuju.

Čas vežbanja je takav nastavni čas kome je cilj da se utvrde stečena znanja na način primene u različitim
situacijama, odnosno uvežbavanjem umenja, navika i sposobnosti učenika. Nastavni sadržaji nastave
poznavanja prirode zahtevaju dosta vežbanja kako bi se ostvarili fukncionalni zadaci časa. Evo nekih
sadržaja koji neminovno zahtevaju dosta vežbanja sa učenicima: Snalaženje u vremenu, orijentacija u
prostoru u odnosu na karakteristične objekte, uz pomoć plana naselja, snalaženje na geografskoj karti,
korišćenje različitih izvora informacija, pravila ponašanja u grupi, red i bezbednost i kultura ponašanja u
saobraćaju, pojam sada i korišćenje časovnika, snalaženje na vremenskoj lenti...

Čas proveravanja i ocenjivanja. Osnovni zadatak je da utvrdi da li su i koliko učenici usvojili neophodna
znanja i veštine. Obicno se tokom casa ponavljanja vrsi i vrednovanje rada ucenika, ali to nije obavezno.
Zavisno od karaktera primene, može se vršiti: frontalno, grupno ili individualno proveravanje.
Proveravanja mogu biti: usmena, pismena, praktična ili kombinovana (razni zadaci praktičnog karaktera,
eksperimenti u prirodnim naukama, vežbanja na časovima fizičkog vaspitanja). Na časovima
proveravanja i ocenjivanja obavezno je vrednovanje rada učenika, pa se zato na takvim časovima koriste
razni instrumenti u tu svrhu: kontrolni zadaci, testovi, izvještaji o urađenim ogledima i sl.

Čas sistematizacije je sličan času proveravanja i ocenjivanja, s tim da se na ovom času daje naglasak na
sistematizovanju, utvrđivanju znanja, umenja i navika učenika nakon velike količine obrađenih tematskih
sadržaja: veće nastavne teme, na kraju polugodišta i na kraju školske godine.
U tu svrhu najbolje je uz usmeno sistematizovanje znanja, koristiti diferencirane zadatke objektivnog
tipa, odnosno neformalne testove znanja.

Svaki nastavni čas prema sadržaju i strukturi predstavlja jedinstven dinamički sistem. U toku časa
smenjuju se obrazovno-vaspitni sadržaji, etape, nastavne metode i oblici rada, vrste nastave i nastavna
sredstva. Nastavni čas ce lako biti uspešan ukoliko strudent-nastavnik obezbedi opuštenu i radnu
atmosferu na času. Interesovanje učenika nastavnik će probuditi energičnim početkom i dobrom
motivacijom. Pozitivan stav studenta-nastavnika na početku i u toku časa rezultiraće sličnim odgovorom
učenika. U toku obrade novog gradiva student-nastavnik ne bi trebalo da žuri sa iznošenjem činjenica i
odgovora. Zato je najbolje kad učenici dobiju zadatke koje će samostalno rešavati, individualno, u paru ili
grupi, a nastavnik upravlja i pomaže iz pozadine. Svaki napor učenika, znanje, pozitivan stav, uočenu
sposobnost trebalo bi vrednovati i nagraditi, bez obzira o kakvom tipu časa je reč.

U našoj praksi često postoji samo čas obrade i utvrđivanja.