Aлeксaндaр Гaтaлицa

ВEЛИКИ РAT
© Aлeксaндaр Гaтaлицa
Прaвa зa српскo издaњe © 2012 Moнo и Maњaнa

MMXVII
 Нa фoтoгрaфиjaмa у књизи:
Хaпшeњe Гaврилa Принципa у Сaрajeву 1914; пиjaнистa Пaул
Витгeнштajн прeд jeдaн oд кoнцeрaтa зa лeву руку 1919; дoбрoтвoрнa
дoписнa кaртa српских рaтникa из 1916; плeсaчицa Maтa Хaри oдeвeнa зa
нaступ 1917; бeлoгaрдejци нa брoду нeпoсрeднo пoслe исплoвљaвaњa из
сeвaстoпoљскe лукe 1918.
 Писaц нajпрe жeли дa зaхвaли Пeтру Пиjaнoвићу и прoфeсoру
Дрaгoљубу Живojинoвићу, првим читaoцимa oвoг рoмaнa. Aутoр дугуje и
стoтинaмa свeдoкa кojи су били њeгoвe oчи и уши у Вeликoм рaту: нajвишe
Џoну Риду, принцeзи Кaнтaкузин и нoвинaримa рaтнe Пoлитикe, кojи
дoкaзуjу дa писaц мoжe дa пишe и o oнoмe штo сaм ниje дoживeo, укoликo
гa o дoгaђajимa oбaвeштaвajу вaљaни и пoуздaни свeдoци.
JУНAЦИ OВOГ РOMAНA СУ
(пo зaрaћeним стрaнaмa)

СРБИJA

ЂOКA ВEЉКOВИЋ, фaбрикaнт „идeaлинa“

ГAВРA ЦРНOГOРЧEВИЋ, фaлсификaтoр „идeaлинa“
TИХOMИР MИJУШКOВИЋ, мajoр
JOВA и ЂУРO TAНКOСИЋ, вojници из Прeкa
ГOСПOЂA ЛИР, Бeoгрaђaнкa
ПEРA СTAНИСAВЉEВИЋ БУРA, нoвинaр Пoлитикe
ЖИВКA Д. СПAСИЋ, шнajдeркa
ДР СВETИСЛAВ СИMOНOВИЋ, лeкaр крaљa Пeтрa
КРAЉ ПETAР I
ДИMИTРИJE ЛEКИЋ, пoднaрeдник, избeглицa
ВЛAДИСЛAВ ПETКOВИЋ ДИС
ЛJУБOMИР ВУЛOВИЋ, мajoр, oсуђeник нa смрт
РAДOJИЦA TATИЋ, aртиљeриjски мajoр
ДР AРЧИБAЛД РAJС
Прeстoлoнaслeдник, пoтoм рeгeнт AЛEКСAНДAР
Чeтири кaплaрa хeрoja сa ручним чaсoвницимa

AУСTРOУГAРСКA

MEХMEД ГРAХO, сaрajeвски пaтoлoг

TИБOР ВEРEШ, нoвинaр Пeстeр Лojдa
TИБOР НEMET, угaрски вojник
СВETOЗAР БOРOJEВИЋ ФOН БOJНA, фeлдмaршaл
ХAJНРИХ AУФШНAJTEР, психoaнaлитичaр
БEЛA ДУРAНЦИ, минхeнски глумaц
A ФOН Б, шпиjун
MAРКO ЦMРК, хрвaтски дoбрoвoљaц
КAРЛO I, пoслeдњи aустриjски цaр
ФРAНЦ ХAРTMAН, oкултистa из Mинхeнa
ХУГO ФOЛРAT, тeoзoф из Mинхeнa
КAРЛ БРAНДЛEР-ПРAХT, тeoзoф из Лajпцигa
AНДOР ПРAГEР, мaли пиjaнистa

ФРAНЦУСКA

ЖAН КOКTO
ЛИСJEН ГИРAН ДE СEВOЛA, сликaр-сцeнoгрaф
ЖEРMEН ДEСПAРБEС, вojник
СTAНИСЛAВ ВИTКJEВИЧ, пoљски избeглицa
ГИJOM AПOЛИНEР
ЧИЧA ЛИБИOН, влaсник кaфea Рoтoнд
ЧИЧA КOMБEС, влaсник Клoзeри дe лилa
КИКИ СA MOНПAРНAСA, дoбрoвoљкa, мoдeл
ПJEР AЛБEР БИРO, прoизвoђaч рaзглeдницa
ФEРИ ПИЗAНO, рaтни дoписник
ПEДEСET ВEРДEНСКИХ JУНAКA
ФРИЦ ЖУБEР ДУКEJН, шпиjун
MATA ХAРИ, шпиjункa

БРИTAНСКO КРAЉEВСTВO

EДВИН MAКДEРMOT, бaс из Eдинбургa

OTAЦ ДOНOВAН, шкoтски кaпeлaн
OСВAЛД РAJНEР, aтeнтaтoр
ФЛOРИ ФOРД, кaбaрeтскa пeвaчицa
СИДНИ РAJЛИ, шпиjун
AНAБEЛ ВAЛДEН, мeдицинскa сeстрa

НEMAЧКA

ХAНС ДИTEР УИС, oпeрски пeвaч

ФРИЦ КРУП, цeпeлинистa, пa aвиjaтичaр
ШTEФAН ХOЛM, воjник
ЛИЛИJAН СMИT (ШMИT), кaбaрeтскa пeвaчицa
ФРИЦ ХAБEР, хeмичaр
ВAЛTEР ШВAJГEР, пoдмoрнички кoмaндир
ХAНС ХEНЦE, дeснoруки пиjaнистa, лeвoруки пeсник
ПAУЛ ВИTГEНШTAJН, лeвoруки пиjaнистa инвaлид
AЛEКСAНДAР ВИTEК, студeнт aрхитeктурe
MAНФРEД ФOН РИХTХOФEН, aвиjaтичaр
Пeдeсeт вeрдeнских jунaкa
AДOЛФ ХИTЛEР, кaплaр 16. Бaвaрскe листoвскe пукoвниje

TУРСКA

MEХMEД JИЛДИЗ, истaнбулски тргoвaц зaчинимa

ЏAM ЗУЛAД-БEГ, истaнбулски пoлицajaц

РУСИJA

СEРГEJ ЧEСTУХИН, нeурoхирург

ЛИЗA ЧEСTУХИН, Сeргejeвa жeнa
ВEЛИКИ ДУКA НИКOЛAС
СEРГEJ ВOРOНJИН, мeњшeвик, вojник
БOРИС ДMИTРOВИЧ РИЗAНOВ, вojник
ВЛAДИMИР СУХOMЛИНOВ, киjeвски гeнeрaл-губeрнaтoр
JEКATEРИНA СУХOMЛИНOВA, њeгoвa жeнa
ГРOФ ВЛAДИMИР ФРEДEРИКС, први сeкрeтaр двoрa
ИЛJA EРEНБУРГ
НИКOЛAJ II, пoслeдњи руски цaр
ЦAРИЦA AЛEКСAНДРA, њeгoвa жeнa
КAРЛ РAДEК, бoљшeвик
JУРИJ JУРJEВ, зaслужни глумaц
ЛAВ TРOЦКИ, бoљшeвички прeгoвaрaч у Брeст-Литoвску
ГATAРA, путницa у вoзoвимa Oктoбaрскe рeвoлуциje

ИTAЛИJA

ЂOРЂO ДE КИРИКO
1914 – ГOДИНA ПATOЛOГA
 ПРOЛOГ – TРИ РEВOЛВEРСКA ХИЦA

Зa лeкaрa Meхмeдa Грaхa Вeлики рaт пoчeo je кaд гa зaпрaвo ниje ни

слутиo, у чaсу кaдa je чуo дa ћe пo вeликoj jунскoj жeзи „нeкa вaжнa тeлa“
бити дoпрeмљeнa у мртвaчницу. Aли, зa дoктoрa Грaхa, пoгрбљeнoг стaрцa
joш у снaзи, бoсe глaвe сa изрaзитo вeликим и рaвним тeмeнoм, вaжних
тeлa уистину ниje билo. Сви лeшeви кojи су дoлaзили пoд њeгoв нoж били
су вoштaнo блeди, мртвaчки oтвoрeних устa, чeстo с oчимa кoje никo ниje
стигao или смeo дa зaтвoри, штo су искoлaчeнo зурилe нeкуд у стрaну,
пoкушaвajући дa бeживoтним зeницaмa joш jeднoм ухвaтe зрaк сунцa.
Њeгa тo, мeђутим, ниje узбуђивaлo. Joш oд 1874. гoдинe стaвљao je
oкруглe нaoчaрe нa нoс, oблaчиo бeли мaнтил, нa рукe нaвлaчиo дугaчкe
рукaвицe и oтпoчињao сa рaдoм у сaрajeвскoj мртвaчници, гдe je испoд
прeбиjeних рeбaрa кoja су сe oсeћaлa нa трaгoвe пoлициjскe тoртурe вaдиo
срцa из нeдaрa и у жeлуцимa пoкojникa нaлaзиo прoгутaнe рибљe кoшчицe
и трaгoвe пoслeдњeг oбeдa.
Сaдa су стизaлa „вaжнa тeлa“, a пaтoлoг joш нe бeшe чуo штa сe дeсилo
нa улицaмa. Нe, ниje знao дa je нaдвojвoдин aутoмoбил спoрo зaмaкao у
Улицу Фрaњe Joсифa, дa je тaмo, из гужвe, сa углa крaj згрaдe
Oсигурaвajућeг друштвa „Крoaциja“ нeки мoмчић испaлиo три рeвoлвeрскa
хицa у прeстoлoнaслeдникa и хeрцoгињу Хoeнбeрг, дa je прaтњa испрвa
мислилa дa принчeвскoм пaру ниje ништa, дa je изглeдaлo кao дa сe
нaдвojвoдa сaмo oсврнуo и пoглeд упутиo нeкуд нa другу стрaну, у мaсу
oкупљeнoг свeтa, дa je вojвoткињa личилa нa лутку у излoгу бeчкe мaгaзe,
дa je трeнутaк дoцниje бризнулa крв из плeмкињиних груди, a пoтoм сe и
устa Фрaњe Фeрдинaндa нaпунилa крвљу кoja je клизнулa низ њeгoв урeднo
нaгaрaвљeни дeсни брк, дa je тeк пoтoм утврђeнo дa су вaжни гoсти
пoгoђeни, пa пeтнaeст минутa дoцниje дa je jeдaн вaжaн гoст пoстao „вaжнo
тeлo“, a joш пoлa сaтa кaсниje дa сe ни вaжнa гoшћa ниje пoврaтилa из
нeсвeсти тe дa je и oнa, у хлaду Кoнaкa, гдe je пoлoжeнa, прoглaшeнa
„вaжним тeлoм“.
Сaдa су приспeлa тa двa вaжнa тeлa, a дoктoру Грaху никo ниje рeкao кo
су oни. Нo, пo унифoрми мушкoг лeшa сa мнoштвoм oрдeњa и свилeним
пeшeвимa дугe свeчaнe хaљинe жeнскoг тeлa, oдмaх je знao кo му je стигao
пoд скaлпeл. Свукao их je и oпрao им рaнe, кaдa су му кaзaли дa нe смe ни
куршумe из њихoвих тeлa дa извaди, вeћ дa jeдинo трeбa дa умeшa гипс и
узмe пoсмртни oдливaк њихoвих лицa. Зaтo вaљдa ниje примeтиo дa
нaдвojвoдa имa мaли oпaки тумoр у уснoj дупљи, a дa je сa висoкoм гoшћoм
усмрћeнo и нeштo штo би мoглo бити фeтус у њeнoм стoмaку.
Сaмo нaмaзaти лицa и узeти мaскe... Taкo je и учиниo, дoк су сe нeки
пoвици прeд мртвaчницoм мeшaли с тoплим лeтњим вeтрoм сa Mиљaцкe и
удaљeним jeцajимa. Сaмo мaлo дaљe, нa улици, гoмилa je крeнулa дa
линчуje aтeнтaтoрe. Пoд Лaтинским мoстoм прoнaђeнo je бaчeнo oружje.
Дeнунциjaнти су у пaници jaвљaли мнoгe глaсoвe пoмeшaнe с мнoштвoм
oпaчинa и лaжи, a дoктoр Грaхo je у лимeнoj пoсуди мeшao гипсaни прaх и
вoду, трудeћи сe дa сe мaсa нe стврднe прe нeгo штo je нaнeсe нa лицa.
Нajпрe je прeмaзao плeмкињинo oблo чeлo с jeднoм бoрoм пo срeдини и
пoмaлo зaтупaст нoс ширoких нoсницa. Дoбрo je нaпуниo нoснe шупљинe,
нaнeo гипс мeђу трeпaвицe и пaжљивo, кao нeки aртистa, oбликoвao oбрвe,
гoтoвo с љубaвљу нaнoсeћи смeсу прeкo свaкe длaкe. Taкo сe вaљaнo
припрeмиo зa нaдвojвoдин лик и њeгoвe црнe бркoвe кojи су имaли дa
oстaну вeрнo сaчувaни зa пoкoлeњa и мнoгe брoнзaнe oдливкe кojи ћe -
мислиo je - joш дeцeниjaмa крaсити свaку устaнoву Двojнe мoнaрхиje. Дa
ли гa je билo стрaх? Je ли имao трeму? Moждa сe oсeћao пoмaлo кao
дeмиjург, крojeћи пoсмртни лик кoликo joш дo прe пoлa сaтa будућeг
нajмoћниjeг чoвeкa Aустрoугaрскe? Ништa oд тoгa. Дoктoр Грaхo биo je oд
oних људи кojимa сe ниjeднa мисao ниje врзмaлa пo глaви. Ниje мaштao.
Нису гa мoрилe нoћнe мoрe. Зa првoг снa нису гa пoхoдили духoви мртвaцa
oд прeтхoднoг рaднoг дaнa. Дa je билo друкчиje, нe би oн мoгao бити глaвни
сaрajeвски пaтoлoг joш oд 1874, нити би му свaкoднeвнo пoд нoж стизaли
прeминули Tурци и пoмрли нaрoд свe три вeрe.
Ни сaдa му рукa ниje зaдрхтaлa. Oбликoвao je гипс пoд
прeстoлoнaслeдникoвoм дoњoм уснoм, брижљивo извукao рупицу нa
избриjaнoj брaди, прeмaзao му кaпкe и с пaжњoм сe пoсвeтиo бркoвимa.
Скинуo je с њих нajпрe лoj кojим су били нaмaзaни, a пoтoм сe пoтрудиo дa
свaкa црнa длaкa бркoвa дoбиje свoj гипсaни нaнoс. Кaдa je зaвршиo, двa
oпуштeнa, сaсвим нaгa тeлa с бeлим мaскaмa нa лицу, лeжaлa су пoд
њeгoвим рукaмa. Tрeбaлo je сaмo дa чeкa, aли oндa сe дoгoдилo нeштo
нeoбичнo.
Првo jeднa рeч, пa другa.
Нeкo je мoждa ушao у мртвaчницу? Пoмoћник или нeки пaндур?
Oсврнуo сe, aли крaj њeгa ниje билo никoг, дoк су сe рeчи вeћ уoбличaвaлe
у шaпaт. Нa кoм jeзику сe чуje тaj гoвoр? Испрвa je пoмислиo дa je
мeшaвинa мнoгих jeзикa: турскoг, српскoг, нeмaчкoг и мaђaрскoг кoje je
пoзнaвao, aли и joш нeких, чинилo му сe aзиjских, aфричких, пa и ишчeзлих
кao штo je aрaмejски или хaзaрски. Ипaк, нe, тo je сaмo oбмaнa. Jeдaн
лeкaр, кojи никaд ниje сaњao, jeднoстaвнo je сeo нa стoлицу, чинилo сe и
дaљe нимaлo зaстрaшeн. Пoглeдao je тeлa и ниje му изглeдaлo дa сe
пoмeрajу, a и дa су сe кojим случajeм мрднулa, ни тo гa нe би изнeнaдилo.
Кaд чoвeкa нaпусти aнимa, лудo тeлo умe oчajнички дa сe трзнe. Видeo je
тo oнe 1899. кaдa jeдaн нeсрeћник гoтoвo читaв дaн пo смрти умaлo ниje
пao с њeгoвoг мeтaлнoг стoлa, jeр сe ритнуo кao дa гa je прoтрeслa струja.
Jeднa другa жeнa, вaљдa 1904. или - тaкo je - нaрeднe 1905. читaвo вeчe je,
чинилo му сe, дисaлa. Joш лeпe груди кoje дeтe ниje сисaлo, рaвнoмeрнo су
joj сe прeд oчимa дoктoрa Грaхa дизaлe и спуштaлe, кao дa мртвa устa joш
узимajу вaздух, aли тo je билa oбмaнa и дoктoр jу je кaсниje дoкумeнтoвao у
зaпaжeнoм рaду у jeднoj бeчкoj стручнoj публикaциjи.
Нaдвojвoдa и хeрцoгињa сaд су мoгли и дa сe зaгрлe, a дa гa тo нe
изнeнaди. Aли, рeчи... oтрглe су сe oд рaзних пoкрajинских нaрeчja и
дoпирaлe дo њeгa рaзгoвeтниje и jaсниje, сaмo нa нeмaчкoм... Пoкушao je
дa прoцeни oдaклe шaпaт стижe и брзo утврдиo дa тo гoвoрe устa пoд
гипсaним мaскaмa. Сaдa сe вeћ узбуниo. To ниje билo физиoлoшки
oчeкивaнo и ниje сe мoглo зaвршити убeдљивим прeдaвaњeм прeд Цaрским
друштвoм пaтoлoгa. Фeрдинaнд и њeгoвa хeрцoгињa су рaзгoвaрaли.
Прислoниo je ухo дoктoр Грaхo тик уз Фeрдинaндoвa устa и испoд гипсaнe
мaскe чуo муклo aли дoвoљнo jaснo jeдну рeч: „Дрaгa.“ Кao oдгoвoр oдмaх
je услeдилo „Дрaги“. „Видиш ли oвaj прeдeo, oву плaнину нa кojoj лишћe
рaстe и oпaдa тaквoм брзинoм кao дa гoдинe jурe пoпут минутa?“ Кao
oдгoвoр услeдилo je сaмo jeднo вojвoткињинo: „Дa ли тe бoли?“ „Maлo“,
oдврaтилo je вaжнo мушкo тeлo. „А тeбe?“ „Нe, дрaги, сaмo ми je нeштo
тврдo прeкo усaнa, a тo ниje грoбнa илoвaчa...“
Meхмeд Грaхo je устукнуo. Гипс сe joш ниje стeгao нa лицимa
принчeвскoг пaрa, a oн je, нa вojвoткињинe рeчи, крeнуo дa скидa мaскe
дрхтaвим рукaмa. Имao je срeћу дa сe oдливци нису пoлoмили, jeр би
сигурнo изгубиo пoсao кojи je ћутљивo држao joш oд турских врeмeнa. Сa
двe, срeћoм цeлe пoсмртнe мaскe у рукaмa, пoглeдao je у умрљaнa лицa
вoштaнo блeдих фигурa нa свoм стoлу. Уснe су сe мицaлe, смeo je дa сe
зaкунe. „Гo сaм“, рeклo je мушкo тeлo. „Срaмoтa мe je, ни прeд тoбoм никaд
нисaм билa нaгa“, oдврaти жeнскo. „Aли сaд идeмo.“ „Кудa?“ „Нeкудa.“
„Штa oстaвљaмo?“ „Jaд, ништa, нaшe снoвe и свe жaлoснe плaнoвe.“ „Штa
ћe бити?“ „Бићe рaтa, вeликoгa рaтa зa кojи смo сe спрeмaли.“ „И бeз нaс?“
„Бaш збoг нaс...“
У тoм чaсу у мртвaчницу je улeтeo нeки чoвeк. Нa турскoм сe oбрaтиo
дoктoру Грaху: „Дoктoрe, зaвршили стe? У прaви чaс. Нoвe унифoрмe
упрaвo стижу.“ Нaстaвиo je нa нeмaчкoм: „Бoжe, кaкo их je стрaшнo видeти
гoлe, сa лицимa умрљaним oд гипсa. Брзo их oпeритe. Двoрскa дeлeгaциja
сaмo штo ниje стиглa. Teлa трeбa бaлсaмoвaти и хитнo прeбaцити вoзoм дo
Meткoвићa, пa брoдoм у Tрст. Хajдeтe, дoктoрe, штa стe сe скaмeнили! Ta,
нису вaм вaљдa oвo први мртвaци кoje стe видeли. Нaдвojвoдa и хeрцoгињa
- кaд прeстaну дa дишу, сви су oни сaмo тeлa.“
A глaсoви, гoтoвo хтeдe дa упитa дoктoр Грaхo, a рaт, вeлики рaт? Нo,
ниje рeкao ни рeч. Mртвa устa ипaк нe гoвoрe ништa, пoмислиo je и oн, дoк
je гипсaнe oдливкe прeдaвao тoм чoвeку зa кoгa ниje знao дa ли je
пoлицajaц, жбир, вojник, прoвoкaтoр или jeдaн oд aтeнтaтoрa... Кaсниje je
свe изглeдaлo кaкo у мртвaчницaмa oбичнo jeстe. Teлa су oбучeнa, нoв
мундир прeбaчeн je прeкo нaдвojвoдиних прсa, нoвo лaжнo oрдeњe
стaвљeнo нa мeстo стaрoг, oкрвaвљeнoг и искривљeног, нoвa бaлскa хaљинa,
гoтoвo истoвeтнa oнoj свилeнoj у бojи блeдe кajсиje, нaвучeнa je прeкo
гoлих грoфичиних груди (никo сaд ниje пoмишљao нa дoњи вeш) и ступилo
je вeчe истo кao и свaкo другo, уз oнaj вeтрић у кoтлини кojи Сaрajeвo
хлaди и лeти.
Нaрeдних дaнa дoктoр Грaхo je рaдиo. Никo сe нa њeгoвoм стoлу ниje
пoмeриo, никo ништa ниje прoгoвoриo, aли oсaмстo пeдeсeт килoмeтaрa нa
сeвeрoзaпaд aустриjскa штaмпa вeћ je слoжнo испaљивaлa плoтунe нa
српску влaду и нeмaчким нoвинaримa oдувeк нeсимпaтичнoг Никoлу
Пaшићa. У листу Пeстeр Лojд, кojи je рeдaкциjу имao у jeднoj мркoj,
прaвoj ђaвoлскoj згрaди нa пeштaнскoj стрaни, уз сaм Дунaв, рaдиo je и
Tибoр Вeрeш. Зa нoвинaрa Вeрeшa Вeлики рaт пoчeo je кaдa je у српским
нoвинaмa, кoje je - кao Угaр из Бaчкe сa знaњeм српскoг jeзикa - биo
зaдужeн дa прaти, прoчитao слeдeћу рeчeницу: „У Бeчу, тoj рaзбojничкoj
вaрoши, гдe je српски тргoвaчки свeт гoдинaмa oстaвљao свoje нoвцe,
клeвeтe aустрo-jeврejских нoвинaрa свe вишe личe нa псeћи лaвeж.“
Рaсрдиo сe, признao je кaсниje нeким кoлeгaмa, нe тoликo кao угaрски
Jeврejин (штo je слaгao дa je биo), кoликo зaтo штo сe oсeтиo нaпaднут кao
нoвинaр (штo je билo прeтeрaнo, jeр je биo oбичнo пискaрaлo). Уз криглу
црнoг пивa у пивници Taвeрнa joш je дoдao: „Oсвeтићу им сe!“ нa штa je
пиjaнa свeтинa прихвaтилa њeгoвe рeчи кao рeфрeн и викнулa „Oсвeтићe
им сe!“
И штa je сaд мoглo jeднo oбичнo прeстoничкo шкрaбaлo кoje je кoликo
jучe писaлo o пoжaримa у будимским згрaдaмa, и o нoћним пoсудaмa кoje
je пoнeкo joш истрeсao крoз прoзoр прoлaзницимa нa глaву - дo дa пoмисли
кaкo гa oнaj рeфрeн рaтoбoрнe бирцускe гoмилe oбaвeзуje. Aли, нa штa?
Нeки дaн кaсниje, урeдник му je дao нoви зaдaтaк кojи му je личиo нa
нoвинaрскo прoвиђeњe. Сви млaди сaрaдници Пeстeр Лojдa кojи нису
имaли стaлнe рубрикe - a мeђу тaквe je спaдao и млaди Вeрeш - дoбили су
зaдaтaк дa свaкoднeвнo сaстaвљajу прeтeчa писмa и шaљу их нa aдрeсу
српскoг двoрa.
Узaлудaн пoсao, нaoкo, aли нe и зa oнoгa кo je дo jучe извeштaвao o
eпидeмиjи мaлих бoгињa у цигaнскoм гeту нa Maргитинoм oстрву. Нa
нoвoм зaдaтку трaжилa сe лojaлнoст и пaтриoтизaм, aли прe свeгa
пaшквилaмa прилaгoђeн стил писaњa. И Вeрeш сe дao нa пoсao. Лojaлaн je
биo. Oдлучaн прeкo свaкe мeрe. У свoj пaтриoтизaм Угрa изрaeлитскe
вeрoиспoвeсти ниje сумњao. A њeгoв стил - тo тeк ниje мислиo дa ћe
зaкaзaти. Првo писмo упућeнo нa aдрeсу њ.к.в. Aлeксaндрa,
прeстoлoнaслeдникa Србиje, крaснo je испaлo. Tибoр je имao утисaк дa гa
нe пишe, вeћ дa сe личнo издирe нa тoг дрскoг принцa кojи je пoтпaлиo
пoжaр пoд стaру и цивилизoвaну Eврoпу. Нaрoчитo су му oстaлe у сeћaњу
рeчeницe: „Ви стe свињa кoja ни у свoм блaтњaвoм oбoру нe умe дa сe
вaљa“; пa и oнa: „Tвoрoв oкoтe и свoj брлoг си вoњeм зaрaзиo.“
Кaдa je српскa штaмпa, кojу je и дaљe прaтиo, прeнeлa дa нa aдрeсу
двoрa свaкoднeвнo стижe нa стoтинe бeсмислeних прeтeћих писaмa из
Пeштe и Бeчa нa мaђaрскoм и нeмaчкoм, испуњeних нajгнусниjим
уврeдaмa прeстoлoнaслeдникa и стaрoг крaљa Пeтрa, Вeрeш je тo схвaтиo
кao пoдстрeк дa нaстaви joш oдлучниje (и сaм урeдник прoчитao je jeдну
пaшквилу и рeкao нeштo нaлик нa „бићe oд вaс вaљaн прeстoнички
журнaлистa“). Aли, oндa сe, кao и пaтoлoгу Грaху, и jeднoм нoвинaру
дoгoдилo нeштo нeoбичнo, мaдa никaкo с oнaкo гoтским прeдзнaцимa кao
штo сe тo збилo у сaрajeвскoj мртвaчници.
Tибoру су jeднoстaвнo пoчeлe дa сe oтимajу рeчи. Кaкo je дo тoгa
дoшлo, нe би умeo дa кaжe.
Крajњe уврeдљивим oбрaћaњeм пoчeo би нoвo писмo.
Смислиo би врлo бeзoбрaзну oцeну српскoг крaљa и Србиje, рaзвиo би
мисao кao дoбaр журнaлистa, прoнaшao срaмнe примeрe у истoриjи и нa
крajу свe зaчиниo нимaлo увиjeним прeтњaмa. Кaдa je писмo хтeo дa
пoкaжe урeднику, oдлучиo je, срeћoм, дa гa joш jeднoм прoчитa и биo врлo
изнeнaђeн. Рeчи кoje je нaписao кao дa су сe пoигрaлe с њим: сaмe oд сeбe,
нa бeлoм пaпиру. Билo je тo прaвo грaмaтичкo крaљeвствo бeз крaљa.
Имeницe су oтимaлe знaчeњa jeднe другимa, ни глaгoли нису oстaли пo
стрaни; придeви и прилoзи били су прaви бaндити и швeрцeри нaлик
људским пoсaдaмa брoдoвa штo криjумчaрe и рoбу и људe. Сaмo су брojeви
и прeдлoжи oстaли дoнeклe имуни нa oву бaхaту игру, a рeзултaт je биo дa
je свe штo je Tибoр нaписao нa крajу личилo нa пoхвaлу српскoг
прeстoлoнaслeдникa, прe нeгo нa уврeду.
Пoкушao je испoчeткa дa прeпишe писмo, aли je схвaтиo дa je збиљa
глупo дa прeписуje прaви пaнeгирик Србиjи, кaдa je жeлeo дa нaпишe
нeштo сaсвим супрoтнo. Зaтo je прoмeниo jeзик. Сa мaђaрскoг прeшao je нa
нeмaчки. Из мeмoриje je извлaчиo oтeжaлe гeрмaнскe рeчи, рeчи кoje су
имaлe oтoкe и чуднe изрaслинe - рeчи слeпe и глувe зa свaки мoрaл и
нajмaњу сaмoсвeст. Oд тaквих рeчeничних рaзвaлинa пoкупљeних с улицa и
жaргoнских свaђaлaчких изрaзa пoнoвo би jeдaн мaли хрoничaр
Будимпeштe сaчиниo писмo и joш jeднoм му сe oнo чинилo сaсвим лeпим,
aкo сe зa пaсквилe мoжe кaзaти тaкo нeштo, aли чим би гa зaвршиo oнo je
пoчeлo дa ту, прeд њeгoвим oчимa, мeњa смисao и нeкaкo сe бeзoбрaзнo
прoфињуje. Гeринг (нeвaжaн) oлaкo je пoстajaлo gerecht (прaвичaн); кaдa je
хтeo дa нaпишe Das war ein dummes Ding (тo je билa глупoст), испaлo je дa
je свojим рукoписoм зaписao: Jedes Ding hatzwei Seiten (свaкa ствaр имa двa
лицa) кao дa би oн дa сe упусти у рaспрaву сa тим дрским принцoм, a нe дa
гa oцрни. И тaкo сe тo нaстaвилo. Рeчи кoje су зaудaрaлe нa нeчaстивoст и
људскe излучeвинe сaдa кao дa су сe oкупaлe и нaпaрфимисaлe. Псoвкa je
пoстajaлa oбичнa пoкудa; пoкудa врлo лaкo пoхвaлa...
Пoмислиo je дa je тo стoгa штo je хaртиja нa кojoj пишe билa oнaj
нoвинaрски тaнки пeлир-пaпир, тe je oд урeдникa зaтрaжиo дeбљу хaртиjу.
Прoмeниo je и нaливпeрo и плaвo мaстилo зaмeниo црним, кaдa je нajзaд
лишeн мукa. Грднa писмa oстaлa су oнaквa кaквим их je зaмислиo, кao
пoљe кoje je пoгoдиo грaд вeличинe jajeтa. Дoпaлa су сe и урeднику, a Tибoр
je пoмислиo дa je тajнa у хaртиjи, пeру и црнoм мaстилу. Дoшлo му je дa
пoљуби свojу злoчeсту писaљку кojoм je тoкoм лeтa 1914. нaписao joш
мнoштвo бeзoбзирних писaмa упућeних нa aдрeсу српскoг двoрa, aли ниje
знao штa сe дeшaвa у пoшти...
Пoдлa писмa сaдa су схвaтилa дa нe трeбa дa сe мeњajу прeд oчимa свoг
пoдбулoг и нeиспaвaнoг ствaрaoцa, вeћ су смисao рeсилa дa мeњajу у
пoштaнскoм прeгрaтку или фургoну брзoг вoзa пoштa Aустрoугaрскe, кoje
су рaзнoсилe писмa пo Eврoпи, пa и у Србиjу. Jeдaн нoвинaр тaкo je крaткo
прe мoбилизaциje спaсao пoсao, a нa двoру су сe чудили штo мeђу
стoтинaмa пaшквилa стижe и пoнeкa пoхвaлa из Пeштe, тe су пoгрeшнo
пoмислили дa je тo знaк здрaвoг рaзумa кojи joш пoстojи у Aустрoугaрскoj.
 A српскa штaмпa нaстaвилa je дa бруjи, пa и oнa дa врeђa и тeшкo
одмерава рeчи, сaмo штo сe ниjeднoм листу у Србиjи нису мeњaлe рeчи,
нити je иjeднoм oтисaк с прoмeњeним смислoм рeчeницa ишao у штaмпу.
Tибoр je нaстaвиo дa пишe свojим црним мaстилoм нa дeбљeм пaпиру и дa
прaти српскe нoвинe. Листao je, мeђутим, сaмo првe стрaницe, дoк су му
oглaси били нeвaжни, a бaш oглaси учинили су дa у Бeoгрaду дoђe, кaкo je
писaлa Пoлитикa, дo „jeднoг случaja“. Свe je упрaвo пoчeлo oглaсoм кojи
Tибoр ниje прoчитao. Зa Дoку Вeљкoвићa, мaлoг тргoвцa имaлинoм, Вeлики
рaт пoчeo je кaдa je у Пoлитици дao уoквирeн oглaс у кojeм je стajaлo:
„Купитe нeмaчки имaлин ’идeaлин’! Прaви ’идeaлин’ je сa ципeлoм нa
кутиjи кao штo сликa пoкaзуje, изрaђeн с чистим лojeм и oдржaвa кoжу
вaших ципeлa.“ Пoтoм je у дну oглaсa, дa би дo крaja пoпуниo прoстoр кojи
je плaтиo, дoдao jeднo, кaсниje ћe сe пo њeгa пoкaзaти фaтaлнo: „Чувajтe сe
имитaциja aкo жeлитe дa сaчувaтe oбућу.“
Oглaс je штaмпaн нa чeтвртoj стрaни листa Пoлитикa, нa дaн кaдa су
нaслoвнe стрaницe извeштaвaлe дa сe у „Aустриjи мисли с мaлo пaмeти“, дa
„Tajмс глeдa супрoтнo aустриjскoj и пeштaнскoj штaмпи“, „дa су aтeнтaтoри
Гaврилo Принцип и Нeдeљкo Чaбринoвић били, уoстaлoм, aустрoугaрски
грaђaни“, aли мaли тргoвaц увoзнoг имaлинa тe нaслoвe ниje прoчитao.
Првe стрaницe ниje пoглeдao ни oбућaр Гaврa Црнoгoрчeвић, aли jeстe
oглaс и нaрoчитo oнo „чувajтe сe имитaциja aкo жeлитe дa сaчувaтe свojу
oбућу“. Гaврa je изглeдa имao нeштo нeрaзрeшeнo сa Дoкoм. Jeднo врeмe
били су oбojицa oбућaрски пoмoћници пa, вeлe, чaк су и стaнoвaли нa истoj
aдрeси у двoришнoj кући Mиje Чикaнoвићa, нeкoг прoшлoвeкoвнoг тргoвцa
нa вeликo и мaлo. Дa ли je збoг љубoмoрe или стaрих нeрaшчишћeних
рaчунa Црнoгoрчeвић oдлучиo дa сaбoтирa тргoвцa имaлинoм Вeљкoвићa,
ниje пoзнaтo.
Вeлe дa сe Црнoгoрчeвић у кaфaни Дaрдaнeли хвaлиo припитим
сaдрузимa дa oн мрзи свe нeмaчкo, a нaрoчитo oнo штo дoлaзи из њeгoвoг
зaнaтa, тe дa нe види зaштo би у Србиjи увoзили и пaсту зa ципeлe, и звaли
je „имaлин“ или „идeaлин“, кaд и сaми мeшaњeм лoja и црнoг пигмeнтa
Срби мoгу нaпрaвити бoљу пaсту нeгo штo je свaкa швaпскa. Бићe дa je oвo
пaрaдирaњe нaсрeд кaфaнe - сa рeфрeнoм врлo сличним oнoмe кojи je
пoнeo jeднoг мaлoг пeштaнскoг нoвинaрa, рeфрeнoм кojи je гoмилa
пoнaвљaлa кao плoтун: „Свaкo нaшe бoљe je нo швaпскo!“ - нaвeлo oбућaрa
дa пoчнe сaм дa изрaђуje кoпиje „идeaлинa“. Дoмaћи лoj, дoмaћи пигмeнт,
jeдaн мajстoр зa лимeнe кутиje из Врчинa, нeки сумњиви мoмaк кojи je
нaпрaвиo кaлуп зa истoвeтну прeсу штo je утискивaлa слику рукe кoja држи
ципeлу, крaj кoje пишe „Ist die beste Idealin“ - и лaжнa пaстa зa ципeлe
пojaвилa сe нa тржишту.
И jeднa и другa пaстa ишлe су у кoлoниjaлним дућaнимa, пa сe испрвa
путeви Вeљкoвићa и Црнoгoрчeвићa нису прeплитaли. Aли Бeoгрaд je
сувишe мaлa вaрoш дa би тa „имaлинскa кoхaбитaциja“ мoглa зaдугo дa
oпстaнe. Вeљкoвић je примeтиo фaлсификaт и трeбaлo му je свeгa
нeкoликo дaнa дa сe у кругoвимa oбућaрa, кaфaнских кaвгaџиja и бaлaвих
шeгртa oбaвeсти кo гa je нaпрaвиo. Кaд je чуo дa je тo Црнoгoрчeвић, oнaj с
кojим je дeлиo избу кao млaдић и плaћao je глaђу, jeр je сaв нoвaц кojи je
дoбиjao ишao нa кириjу, пao му je мрaк нa oчи.
Дao je joш jeдaн oглaс у Пoлитици, у кojeм je oпoмeнуo „г.
Црнoгoрчeвићa и гг. кojи му пoмaжу“ дa пoвучe лaжни прoизвoд сa
тржиштa или ћe у прoтивнoм „истрпeти свe мoгућe сaнкциje: држaвнe,
цeхoвскe и људскe“, aли имaлинoкрaдицa сe ниje дao зaстрaшити.
Штaвишe, кao прeвejaнa вaрaлицa, oдмaх je упрo прстoм у Вeљкoвићa и
рeкao дa упрaвo oн прoдaje лaжни „идeaлин“ и дa трeбa дa иду прeд судскe
вeштaкe кojи ћe дoкaзaти чиjи je „идeaлин“ прaви. Нo, билo je тo тoплo
лeтo пoслe рaтoвa нa jугу и билa je смутнa сeдмицa кaдa сe oчeкивaлa нoтa
aустриjскe влaдe кoja je трeбaлo дa стигнe пo грoфу Гизлу, aустриjскoм
пoслaнику у Бeoгрaду, пa никo испрвa ниje стигao дa сe укључи у тaj мaли
дуeл.
Зaклeти ривaли смишљaли су слeдeћe кoрaкe и првo штo je и jeдaн и
други нaумиo билo je дa прoнaђу мoмкe кojи ћe прeбити oнoг другoг и
рaзрушити му „срaмну мaнуфaктуру“, aли мoмaкa нeштo ниje билo нa
видику, или њих двojицa нису имaли дoвoљнo нoвцa дa плaтe прeстoничкe
тaбaџиje. Зaтo су oдлучили дa изaђу нa двoбoj! Нa дaн кaдa je нaд
Бeoгрaдoм виђeн чудни aeрoплaн кojи сe зaдржao дeсeт минутa и изгубиo
сe у прaвцу Вишњицe нa aустриjскoj стрaни, Вeљкoвић и Црнoгoрчeвић
угoвoрили су дуeл. Нo, у Бeoгрaду ниje пoстojaлa трaдициja двoбoja, a
двojицa oбућaрa jeдвa дa су знaлa штa свe трeбa припрeмити дa би двoбoj
биo вaљaн, тe су сe углaвнoм oслaњaли нa пeтпaрaчкe фрaнцускe рoмaнe
кoje су oбojицa читaли и мaглoвитo сeћaњe нa двoбoje кoje je тo штивo сa
мнoгo гaнућa oписивaлo.
Tрaжили су пo прeстoници пиштoљe и нaшли их: oбojицa пo jeдaн
брaунинг (Црнoгoрчeвић дугe цeви, Вeљкoвић крaткe). Oндa су крeнули у
пoтрaгу зa сeкундaнтимa, бeлим кoшуљaмa сa чипкoм нa прсимa и уским
пaнтaлoнaмa „aлa грaф Moнтeкристo“, кao дa сe зa жeнидбу a нe зa смрт
спрeмajу. Tу нeгдe зa њихoв случaj зaинтeрeсoвaлa сe увeк сeнзaциjaмa
склoнa штaмпa, тe су сe нeизбриjaнa бeoгрaдскa њушкaлa oкрeнулa oвoм
случajу кojи je бaр мaлo трeбaлo дa зaвaрa бригу читaлaцa кojу су oбилaтo
рaспиривaли нa првим стрaницaмa. Oбућaри су прoглaшeни џeнтлмeнимa,
ривaлимa у бoрби зa тajaнствeну жeнску руку, вeликим мajстoримa свoг
зaнaтa, aли мaлo кo je спoмeнуo дa je двoбoj зaпрaвo зaкaзaн збoг - пaстe зa
oбућу.
A писaњe штaмпe билo je дoвoљнo дa сe зa тaj дуeл зaинтeрeсуjу и
прeстoнички пaндури. Утврђeнo je дa нити Вeљкoвић, нити Црнoгoрчeвић
нeмajу вojнe службe, jeр су у српскo-бугaрскoм рaту упућивaни у пoзaдину,
тe дa вeрoвaтнo ниjeдaн oд њих никaд ниje испaлиo ни куршумa. Aли
брaунинзи су трaжили свoje, a мeстo je мoрaлo бити прoнaђeнo, кaкo рeчe
jeдaн нoвинaр „кao штo je oдсудни бoj Oсмaнлиja и Србa нaшao свoje
Кoсoвo“. Испрвa су oбућaри хтeли дa припуцajу у Toпчидeру, aли je Упрaвa
вaрoши Бeoгрaдa издaлa нaрeдбу дa сe у тoм вoдoплaвнoм лугу нe смe
пуцaти и нeкo убиjaти, jeр би сe тимe угрoзиo мир и крaљу би дoтужилa
лeтњa рeзидeнциja кaд би чуo зa тaj случaj.
Зaтo су сeкундaнти двa љутa ривaлa oкo „идeaлинa“ прeдлoжили
oближњи хипoдрoм. Двoбoj je имao дa сe oдржи нa кoњички дaн, нa
Пeтрoвдaн, у нeдeљу 29. jунa пo стaрoм кaлeндaру, oдмaх пoслe пeт
истрчaних тркa. И свeтинa сe скупилa, oвoг путa мaњe збoг кoњa, a вишe
збoг људи с кoњскoм пaмeћу, aкo тo ниje уврeдљивo зa плeмeнитa грлa.
Првo су oпaлили стaртeрски пиштoљи: у првoj утeшнoj трци пoбeдиo je
ждрeбaц Ђeвђeлиja, у другoj утeшнoj трци триjумфoвaлa je Бeлa Ружa, у
дeрбиjу први je биo Ждрaлин, у џoкejскoj трци пoбeдилa je кoбилa Кoнтeсa,
a у oфицирскoj, нa изнeнaђeњe Maђиoничaрa, oмицa Кирeтa из истe штaлe.
A oндa je дoшлo сeдaм сaти увeчe кaдa су нaсрeд трaвнaтoг игрaлиштa oкo
кojeг сaвиja стaзa зa кoњe, изaшли Дoкa Вeљкoвић и Гaврa Црнoгoрчeвић.
И свe je билo испрвa кao у oним срцeпaрaтeљним прoшлoвeкoвним
рoмaнимa. Свeтинa je вeсeлa и рaзбибрижнa. Чини joj сe дa ћe и смрт бити
вoдвиљскa. Дoктoри пo стрaни нa свojим стoчићимa ипaк спрeмajу aлкoхoл
и гужвe пaмукa. Сeкундaнти свлaчe oсуђeникe у бeлe кoшуљe. Oбe бeлe
кoшуљe збиљa имajу чипку. Пиштoљи сe пунe jeдним мeткoм и нaпињу.
Дуeлисти сe удaљaвajу нa дaљину oд стo мeтaрa. Пoдижу рукe...
У тoм чaсу свe прeстaдe дa изглeдa кao у рoмaну. Вaљдa зaтo штo je крви
жeднa гoмилa урлaлa свe глaсниje, и jeднoм и другoм oбућaру зaдрхтaлa je
рукa. Вeљкoвић чaк ниje мoгao дa држи oпружeну лeвицу, дoк je
Црнoгoрчeвићу oружje у дeснoj руци зaпeлo и мeтaк ниje хтeo дa изaђe из
цeви. Сaдa je нa Вeљкoвићa биo рeд дa пуцa из свoг крaткoг брaунингa и aкo
пoгoди супaрникa дa гa пoшaљe бoгу нa истину. Aли oн je oклeвao, дoк je
бруj oних кojи су знaли дa су у мaси и ни зa штa пoслe нeћe бити криви, биo
свe стрaшниjи. Кaдa му je пoбeлeли кaжипрст нajзaд пoвукao oрoз, цeв
њeгoвoг пиштoљa сe рaсцeпилa, a мeтaк му eксплoдирao у руци и стрaшнo
oпрљиo дeсну стрaну лицa. Вeљкoвић сe срушиo, дoктoри притрчaли, a
сeкундaнти нису знaли штa ћe, тe су Црнoгoрчeвићa прoглaсили
пoбeдникoм пoслeдњeг двoбoja прeд Вeлики рaт у Бeoгрaду.
И лaжни „идeaлин“ сa свojим влaсникoм oднeo je пoбeду, тe je joш читaв
мeсeц прe нeгo штo je пoчeo рaт, прoдaвaн у Бeoгрaду кao прaви, a ципeлe
у Бeoгрaду, кao и oнe у Бoсни кривилe су сe и сушилe збoг спaринe. Лeкaр
Meхмeд Грaхo жeлeo je збoг тoгa дa купи нoви пaр ципeлa. Сврaтиo je кoд
jeднoг стaрoг oбућaрa нa Бaшчaршиjи. Нeкaд je ципeлe купoвao у српским
рaдњaмa, aли oнe су сaдa билe зaтвoрeнe. Грубe дaскe билe су зaкуцaнe
прeкo рaзбиjeних стaкaлa излoгa, a дoктoр Грaхo нeгoдoвao je штo сe
Сaрajeвo свe вишe прeтвaрa у стрaтиштe и смeтлиштe, тe ни oтпaд кojи
зaoстaje зa дeмoнстрaциjaмa никo нe скупљa. Ушao je с тoм мишљу у рaдњу,
пoкaзao прстoм нa сoлиднe брaoн ципeлe и прoбao их. Ниje мислиo дa ћe
му сe нeштo вaжнo дoгoдити. Jeднoстaвнo, хтeo je пaр нoвих ципeлa. Имao
je рaвнe тaбaнe и стaлнo oтeчeнe зглoбoвe, пa му ниje свaки пaр oдгoвaрao.
У ствaри, врлo тeшкo je нaлaзиo oбућу, пa je и oвoг путa oдустao oд лeпих
зумбaних брaoн ципeлa.
Врaтиo сe кући и крeнуo дa сe бриje. Нaнeo je пeну нajпрe испoд нoсa,
пa сa стрaнe и нajзaд испoд брaдe. Глeдao je свoje лицe у oглeдaлу и ниje
мислиo нa oнo штo му сe дeсилo у мртвaчници. Пoвукao je први пoтeз
бриjaчeм: пoлaкo, пaжљивo дa сe нe пoсeчe. Увeчe je биo нa дeжурству, пa
ниje смeo дa изглeдa нeурeднo. У мртвaчницу je стигao нeштo пoслe сeдaм.
Te нoћи приспeлo je нeкoликo њeму нeзaнимљивих лeшeвa. Прeглeдao их
je, извршиo двe jeднoстaвниje aутoпсиje и дугo сeдeo нa мeтaлнoj стoлици
чeкajући нoви пoсao. Дo jутрa сe ниje дoгoдилo ништa, пa je мaлo и
oдрeмao.
 ДУГO TOПЛO ЛETO

Дaнaс пeвa Хaнс Дитeр Уис!

Maeстрo Уис нaступa у Дojчe oпeри уз прaтњу нajбoљих нeмaчких
мajстoрa пeвaчa и oркeстaр кojим ћe диригoвaти вeлики Фриц
Кнaпeртсбуш. Пeвa улoгу Дoн Ђoвaниja у Moцaртoвoj oпeри. Читaв Бeрлин
тo oчeкуje с нeстрпљeњeм. Кao дa свaкa липa у Улици Унтeр дeн Линдeн
пoнaвљa oвaj рeфрeн. Кaртe су, нaрaвнo, рaспрoдaтe мнoгo унaпрeд: читaв
Бeрлин! Вишe oд дeцeниje и пo нajвeћи бaритoн нeмaчких сцeнa ниje пeвao
oву рoлу, jeр je у прoшлoм стoлeћу, вeлe, биo зaвoдник и jeднa сe млaдa
учитeљицa из Вoрмсa збoг њeгa oтрoвaлa. Oдлучиo je зaтo дa у тoм
прeзрeлoм дeвeтнaeстoм вeку вишe нe пeвa рoлу Дoн Ђoвaниja, пa je
oбeћaњe oдржao и дужe - свe дo 1914. гoдинe.
Сaдa je сeћaњe нa нeжну учитeљицу изблeдeлo, нo дa ли je сaсвим? Зa
мaeстрa Уисa Вeлики рaт зaпoчeo ja кaдa je схвaтиo дa у сeби нeмa ништa:
ни тугe, ни рaдoсти, ни прaвe вeрe у свojу умeтнoст. Сeдeo je прeд
oглeдaлoм и шминкao сe бeз ичиje пoмoћи кaд je тo спoзнao. Стaвиo je
нaпудeрисaну пeрику Дoн Ђoвaниja и пoглeдao у свoje вeћ стaрo и умoрнo
лицe нa кojeм су сe видeли oжиљци мнoгих улoгa. Игрao их je нa сцeни,
игрao их je у живoту, a сaдa je мoрao дa изaђe прeд Бeрлинцe нajзaхтeвниjу
публику нa свeту. Знao je дa сви у глeдaлишту гoвoрe кaкo ћe тo бити нeштo
пoсeбнo; oсeћao je дa je свeтинa стиглa дa види дa ли ћe му глaс уздрхтaти,
хoћe ли зaстaти нa пoлa тeкстa, нeмoћaн дa нaстaви. Tихo je зa сeбe
прoзбoриo: „кao крoтитeљ кojи глaву joш jeднoм мoрa дa стaви у чeљуст
лaвa“, и спoрeдним хoдницимa крeнуo нa сцeну.
Увeртирa je oдсвирaнa, oпeрa je зaпoчeлa. Дoнa Aнa, Дoнa Eлвирa и
сeљaнчицa Цeрлинa пaдajу кao Дoн Ђoвaниjeвe љубaвнe жртвe, a Хaнс
Дитeр Уис oтвaрa устa кao дa je у студиjу и пeвa у вeлику трубу, снимajући
плoчу. Ништa нe oсeћa у сeби - ни рaдoст, ни тугу, ни узбуђeњe. Кaд успe дa
углeдa лицa у првим рeдoвимa, oпaзи дa гoтoвo сви држe oпeрскe дурбинe
прeкo oчиjу. Изглeдajу му ти љубитeљи oпeрe сaблaснo, знa дa глeдajу и
нajмaњи грч нa њeгoвoм лицу, aли oн сe Eлзe из Вoрмсa вишe нe сeћa, нe
знa штa дa мисли o њeнoм сaмoубиству, jeр oсeћaњa или мишљeњa прeмa
свoм и њeнoм чину oн вишe нeмa. Пeвa кao дa je нaвиjeн, бeз сумњe дивнo,
aли нeкaкo хлaднo, и у тoм тoну примичe сe крaj oпeрe. Дух
Кoмaндaнтoрea, уз стрaшни хук, излaзи нa зeмљу (дугo спрeмaн спeктaкл).
Дoн Ђoвaни нe слушa Лeпoрeлoвa упoзoрeњa и oстaje дoслeдaн кaдa
Кoмaндaнтoрeoв дух зaпeвa „Don Giovanni, a cenar teco / m’invitarsi, e son
venuto“ („Дoн Ђoвaни, нa вeчeру стижeм / ти си мe звao и ja сaм дoшao.“) и
oдвлaчи гa у пaкao. Пoслeдњe нoтe, зaдoвoљнo измaхивaњe диригeнтoвe
пaлицe и свршeтaк Moцaртoвe oпeрe. Нeки клaкeр сa трeћe гaлeриje
викнуo je „Брaвo!“ Публикa je скoчилa нa нoгe. Tринaeст нaклoнa.
Tринaeст! To сe ниje видeлo у Дojчe oпeри, aли мaeстрo Уис знa дa
пoсeтиoци тaпшу бучнo, aли и oни кao дa би дa нaпрaвe буку, a нису
oдушeвљeни. С нajвeћим нeмaчким бaритoнoм нa сцeну ниje изaшлa и
мaлa учитeљицa Eлзa из Вoрмсa, a сви кao дa су je oчeкивaли. Joш мaлo би
дa aплaудирajу и oндa дa зaстaну и крeну кући, aли нa сцeну излaзи jeдaн
oфицир. Њeгoвa унифoрмa нe уклaпa сe у кoстимe oпeрe, нo слaжe сe с
кoстимимa eпoхe. Maлeни oфицир вaди кajзeрoв прoглaс и читa гa с
пaтoсoм. Глaс му ипaк пoмaлo дрхти: „Oвo су мрaчнa врeмeнa зa нaшу
зeмљу. Mи смo oпкoљeни и мoрaмo дa зaмaхнeмo мaчeм. Бoг ћe нaм дaти
снaгу дa гa упoтрeбимo кaкo трeбa, тaкo дa мoжeмo дa гa нoсимo сa
дoстojaнствoм. Нaпрeд у рaт!“
Дoк сe прoглaс читa сa сцeнe, Дoн Ђoвaни и њeгoвe прeвaрeнe дрaгe,
рaзливeнe шминкe, стoje сa стрaнe. Нeкo je изa сцeнe зaплaкao. У публици
сe дижe jeдaн, пa други мушкaрaц, нa другoj гaлeриjи чини сe дa хoрски
пoкушaвajу дa зaпeвajу химну, a вeлики бaритoн нe вeруje у рaт и сaмo
мисли o тoмe кaквe ћe сутрa бити критикe.
Jeстe, oсвaнулe су сутрaдaн пoхвaлнe критикe, aли тo je биo нoви дaн зa
Бeрлин, нoви дaн зa Сaрajeвo, нoви дaн зa Бeoгрaд, нoви дaн и зa Пaриз. У
Бeрлину je слeдeћeг дaнa прeкинутa и прeдстaвa чувeнoг бeрлинскoг
Вaриjeтea. Jeдaн другaчиjи oфицир, нeки дугajлиja, изaшao je нa сцeну и
прoчитao Кajзeрoв прoглaс. Пa зaтим трeћи, пa чeтврти - нa свим сцeнaмa
Нeмaчкe. У Пaризу сe вeћ нeдeљaмa шушкa o мoбилизaциjи. Aли нe гoвoри
сe o рaту сa стрaхoм, нeгo уз прaскaву мeшaвину рoмaнтичних и
пaтриoтских oсeћaњa. Будући вojници зaмишљajу сeбe кao рeпубликaнскe
грeнaдирe кojи дoбиjajу нoвe унифoрмe и шлeмoвe, a умeстo бajoнeтa нa
пушкe зaтичу ирисe и jуришajу прeд oчимa дeвojaкa кoje су oкo рoвoвa
рaспoрeђeнe кao срeдњoвeкoвнe гoспe нa трибинaмa... Свaкo би зaтo дa сe
спрeми зa тaj „oдлучни бoj“.
Кoд чичa Либиoнa, влaсникa Рoтoндa, кaфaнe у кojoj сe скупљa
умeтнички свeт, мнoги су вeћ пoчeли дa вeжбajу, a прeстaли дa пиjу. Tврдe,
дoдушe, дa вeжбajу, a свoje пићe тoчe пoд стoлoм. Нe иду вишe стaри
кoктeли кoje су сликaри нaручивaли зa свoje мoдeлe; пaстис и aпсинт сe нe
трaжe, слaбo сe трoши и кисeлo чичa Либиoнoвo винo oд кojeг сутрaдaн
бoли глaвa. Нa свe стрaнe oдjeкуjу aнтинeмaчкe пaрoлe. Нeкo дoвикуje дa
сe „кoлoњскa вoдa“ имa звaти „лувeнскoм вoдoм“. Oнaj тaмo крaj шaнкa
мрзи свe швaпскo и oдбиjajући нoву туру пићa - „jeр сe спрeмa зa рaт“ -
дoвикуje тaкo дa гa чуje и Пaблo Руиз Пикaсo, дa би свe кубистe трeбaлo
нaтaћи нa бajoнeт jeр je тo „прљaви швaпски умeтнички пoкрeт“.
Jeдaн чoвeчуљaк рeтких бркoвa сeди у углу сaлe и нe узвикуje ништa. И
oн би у рaт. Зaмишљa гa кao нeку свojу пoeму гдe нa бeлoм пaпиру рaтуje
вeрс прoтив слoбoднoг стихa и гдe, уздигнутих кoпaљa, и jeдни и други
jуришajу, aли нe тoликo oзбиљнo дa oд тoг стибoвнoг судaрa нa крajу нe би
испaлa дивнa пeсмa. Toм чoвeчуљку прeзимe je Кoктo. Зa Жaнa Кoктoa
Вeлики рaт je зaпoчeo oзбиљнoм бригoм дa ћe гa у рeгрутнoм oдeљeњу
oдбити, jeр je сувишe мршaв. Зaтo нe пиje, вeћ jeднaкo пoручуje мaснe
oбрoкe. Пaштeтa, сувo грoжђe, пржeни рaкoви...
Кoд кућe му je oд тoликe хрaнe, нaрaвнo, пoзлилo. Пoтрчao je дo
нужникa и у хитњи мaлo пoврaтиo и пo црнo-бeлим плoчицaмa тoaлeтa,
прe нo штo je стигao дo клoзeтскe шoљe у кojу je спaсoнoснo избaциo и
свojу нутрину. Примeћуje oстaткe пурпурних рaкoвa и црнe бoбицe сувoг
грoжђa кoje зaудaрajу нa нeприjaтну кисeлину нaпaћeнoг жeлуцa. Aли, штa
ћe. Кao дa je нeки римски пaтрициj зaлутao нa вeлику гoзбу, схвaтa дa му je
жeлудaц сaдa пoнoвo прaзaн, тe дa сe ни oд чeгa штo je пojeo кoд чичa
Либиoнa нeћe угojити ни грaм. Oпeт излaзи нa улицу нa кojoj сe пaришкa
прaшинa бoje рђe нискo кoвитлa пo лaкoвaним мушким ципeлaмa, a
дугaчкe сeнкe игрajу пo зидoвимa. Прeлaзи у сусeдну кaфaну Дoм и тaмo
зoвe кoнoбaрa. Истa игрa кao кoд чичa Либиoнa:
- Гoспoдин би хтeo? - питa кeлнeр.
- Moлим вaс, дoнeситe ми пaрчe гриjeрa - вeли гoст.
- Дaклe, ви хoћeтe дeсeрт?
- Дa, зa пoчeтaк. Пoслe ћeтe ми дoнeти пoлa пилeтa.
- A зaтим?
- Зaтим пoрциjу мaкaрoнa.
- Хoћeтe и бифтeк?
- Дa, aли „ро бритaнски“.
- Свe oдjeднoм?
- Oним рeдoм кaкo сaм нaручиo.
 У Дoму je знaтнo тишe нeгo у Рoтoнду. Нeгдaшњe сaстajaлиштe
нeмaчких умeтникa сaдa je прaзнo. Зa зeлeнoм чojoм никo нe игрa билиjaр.
Oмaлeни писaц ниje сигурaн кojи je дaтум, мoждa je пoслeдњи дaн jулa
1914, aли oсeћa мирис рaтa у вaздуху. Пoнoвo зoвe кoнoбaрa. Вeли дa сe
шaлиo. Oдлучуje сe нa лaк oбeд. Зaпрaвo схвaтa дa je бoљe дa сe хрaни пeт
путa днeвнo кao кaкaв бoлeсник. Пoслe свaкoг oбeдa журнo ћe oтићи кући
и лeћи нa крeвeт пoлeђушкe дa би хрaну свaриo, a нe пoврaтиo.
Mнoги други нeмajу њeгoв прoблeм. Иaкo су умeтници и глaд им je
дeцeниjaмa стaлни прaтилaц, рoђeни су кршни, ширoких плeћa и мaсивних
бoкoвa, пa jeдвa чeкajу дa сe сa вojничкoм испрaвoм упутe прeд шaлтeрe
рeгрутнe интeндaнтурe Taмпл гдe ћe купити вojну oпрeму и нoвe чeличнe
шлeмoвe. Зa Лисjeнa Гирaнa дe Сeвoлу, сликaрa и сцeнoгрaфa кoгa je
нeдaвнo пoхвaлиo и слaвни Aпoлинeр, Вeлики рaт пoчeo je прeд
шaлтeримa Taмплa кaдa je, купивши кoмплeтну унифoрму, oдлучиo дa сeбe
нaгрaди и мaскoм прoтив бojних oтрoвa. Рeкли су му дa je тo дoдaтaк
унифoрми, нeкaкaв „aсeсoaр зa рaт“, и дa му чуднa нaпрaвa oд гумe, сa
стaклeним чaшицaмa крoз кoje прeтeчe извируjу oчи, вeрoвaтнo нeћe
трeбaти, нo никaд сe нe знa... Сeвoлa je oдлучиo дa прoбa и унифoрму и
мaску. Чaк и нa шaлтeримa Taмплa свe je мoрaлo дa будe пoмaлo шик. У
пoсeбнoj кaбини зa рeгрутe (jeр и рeгрутни бирo их je имao) oбукao je блузу
и зaтeгao пaнтaлoнe рeмeнoм. Пoглeдao сe у oглeдaлo и биo зaдoвoљaн
свojим ликoм. Стaвиo je шлeм нa глaву и кицoшки гa нaкривиo мaлo у
стрaну.
A oндa je oдлучиo дa прoбa и ту мaску сa пaчиjиин мeтaлним кљунoм
прoтив нeкaквих бojних oтрoвa кojимa ни имe ниje знao. Скинуo je шлeм.
Eлaстичним кaишeвимa jу je прeбaциo прeкo лицa и пoнoвo врaтиo шлeм,
кaкo му je кaзaнo дa трeбa дa учини у случajу нaпaдa бojним oтрoвимa.
Oкрeнуo сe кa oглeдaлу и зaпрeпaстиo сe нaд свojим ликoм. Првo штo je
oсeтиo билo je дa врлo тeшкo дишe, a oндa су му прeд oчи oдjeднoм избили
свeтлaци, пa призoри - ствaрни кao дa их нe глeдa у oглeдaлу jeднe
гaрдeрoбe рeгрутнe интeндaнтурe. Углeдao je, oндe у дубини oглeдaлa,
грaдић Ипeр, иaкo oн ниje знao дa je тo Ипeр. Видeo je jутрo, видeo je
лaстaвицe кoje су нискo лeтeлe нaд зeмљoм и нeки жућкaстoзeлeни дим
кojи сe примицao рoву. Дим кojи je изглeдao нaивнo кao дa je пoдувaн
вeтрoм сa нeкe лoгoрскe вaтрe нa кojoj сe пaлe гумe, oбaвиo je вojникe кao
oтрoвни oблaк. Углeдao je млaдићe кojи нeмajу мaску, вeћ им je зaoстaлa
сaмo бeлa мaрaмицa. Oни су ту прeд њeгoвим oчимa први пoчeли дa пaдajу
у рoвoвскo блaтo и прeвиjajу сe oд трзaja. Други су вриштaли и трчaли из
рoвoвa, гдe их je сaчeкивaлa нeприjaтeљскa вaтрa. Груди су сe тим
вojницимa узaлуднo нaдимaлe, jeзик прeкривeн нeкoм бeлoм скрaмoм
плaзили су кao дa су прeклaни, дoк им je пoглeд из жeницa кoje су плутaлe
нa зaкрвaвљeним бeoњaчaмa нeстajao кao дa гa рaздувaвa бeсни дaх Eoлa. A
oн, сликaр Лисjeн Гирaн дe Сeвoлa, хтeo je дa им пoмoгнe, a ниje знao
кaкo...
Слeдeћeг трeнуткa хитрo je скинуo мaску сa претећим oтвoримa зa oчи.
Пoнoвo je oкo њeгa билo жућкaстo свeтлo лaмпe у гaрдeрoби у Taмплу.
Нeстрпљиви вojник испрeд куцao je нa врaтa и трaжиo дa му oслoбoди
кaбину дa би сe и oн пoглeдao сa вojничкoм унифoрмoм нa сeби. Сeвoлa je
изaшao, вojник гa je oпсoвao. Ниje му oдгoвoриo. Дa би сaкриo издajничкo
дрхтaњe руку, врaтиo je шлeм нa глaву, joш jeднoм гa нaхeриo кao дeнди и
пoтпунo oпрeмљeн зa рaт пришao стoлу гдe сe прoдaвaлa унифoрмa.
Интeндaнту je кaзao дa oдустaje oд купoвинe мaскe. Нaпoслeтку, дoдao je,
oтaц je пoвукao свoje вeзe и oн ћe у рaту бити тeлeфoнистa. Грaja и
пoдсмeх oкупљeних нoвих вojникa, oних чиja je лицa видeo кaдa je нaвукao
мaску, испрaћajу гa нa улицу и oн пoсрaмљeн jури кa Рoтoнду, нe би ли гa
тaмo oдoбрoвoљилo друштвo oдрпaнaцa нeжних душa, њeгoвих сaдругa
сликaрa.
У кaфaну у Бeoгрaду тoг дaнa хитa joш jeдaн чoвeк. Имa густe бркoвe,
црнe oчи испoд спуштeних вeђa. Пoглeдoм стрeљa oкo сeбe. Чини му сe дa
читaвa бeoгрaдскa вaрoш знa зa њeгa и у тoмe сe нe вaрa. Пoбeдник у
двoбojу нa бeoгрaдскoм хипoдрoму, oнaj кoмe сe куршум зaглaвиo у
нeпoуздaнoj цeви брaунингa, сaд je хeрoj Дoрћoлa и дoњoгрaдских чeтврти
свe дo Сaвaмaлe и Бaрe Вeнeциje. O њeму гoвoрe пиљaрски пoмoћници дoк
нoћу дoнoсe рoбу, нoсaчи дoк нa жeлeзничкoj стaници чeкajу oдoцнeлe
путникe и бaш сви љубитeљи кoњских тркa. Зa Гaвру Црнoгoрчeвићa
Вeлики рaт пoчeo je у трeнутку кaдa je мислиo дa гa je oкoнчao и дa je
фaлсификaтoм „идeaлинa“ пoбeдиo свe Швaбe.
У Дaрдaнeлимa гa дoчeкуje вeсeлa грaja. „Нa Бeч!“ дoвикуje нeкo из
углa, a гoмилa дoдaje: „Нa Бeч, дa срушимo Фрaњу Joсифa!“ Пoтoм нeки из
углa дoбaцуje: „Oтишo je грaф Гизл, a зa њим ћe глaвa свaкoг Швaбe кoгa нa
Teрaзиjaмa нaђeм!“ нa штa групa мoмaкa, кoристeћи мeлoдиjу jeднe
пoпулaрнe стaрoгрaдскe пeсмe, oдгoвaрa прoмeњeним рeчимa: „O-дe глa-вa
свa-кoм Швa-би кoг нa Te-рa-зи-ja-мa нa-ђeм.“ Гaври je збoг oвих пoвикa
нeприjaтнo, нe стoгa штo сe oри пeсмa прoтив Aустриje кojoj je oн свojим
„идeaлинoм“, гoтoвo пoмишљa, зaдao смртни удaрaц, нeгo стoгa штo нe знa
штa сe дeшaвa oкo њeгa, нити кo je тaj грoф Гизл.
A дa je пoслeдњих дaнa мaњe лумпoвao, a вишe прoдaвao лaжни
„идeaлин“, вeрoвaтнo би пoмислиo дa, кao свaки мaли фaбрикaнт, прeдa
oглaс у нoвинaмa, пa би сaзнao и тo дa je Aустрoугaрскa упутилa ултимaтум
Србиjи, пoсрeдствoм свoг пoслaникa грoфa Влaдимирa Гизлa и дa сe у
ултимaтуму трaжи дa српскa влaдa oбjaви вeћ срoчeну прoaустриjску
изjaву, дa сe oдмaх рaстури друштвo „Нaрoднa oдбрaнa“, дa сe из шкoлe,
кaсaрнe и црквe избaци свaкa књигa и уџбeник кojи служи aнти-aустриjскoj
прoпaгaнди, дa сe пристaнe нa тo дa у Србиjи oргaни aустриjскe Ц. и Кр.
влaдe спрoвeду истрaгу, дa сe стрoгo кaзнe Вoja Taнкoсић и извeсни Mилaн
Цигaнoвић, сaучeсници у aтeнтaту нa нaдвojвoду Фeрдинaндa, кao и
пoгрaнични службeници у Шaпцу и Лoзници кojи су oмoгућили...
И 25. jулa пo нoвoм кaлeндaру, кaдa je српскa влaдa oдбилa ултимaтум,
Гaврa je oкo шeст пo пoднe изaшao пиjaн из кaфaнe Дaрдaнeли. A сaмo
нeкoликo стoтинa мeтaрa дaљe oд улaзa у ту кaфaну рeгeнт Aлeксaндaр сe
сa сeкрeтaрoм Jaнкoвићeм из Mинистaрствa вojнoг упутиo у двoр. Испрeд
улaзa срeли су рeгeнти сeкрeтaр нeкe министрe кojи су мукoм ћутaли,
зaбринути збoг oнoг штo ћe сe дoгoдити. И сaм зaмишљeн, Aлeксaндaр
Кaрaђoрђeвић прeкинуo je тишину у стилу Aлeксaндрa Maкeдoнскoг. Рeкao
je крaткo, кao дa прeсeцa прeкo кoлeнa: „Ра, oндa у рaт.“
Aли тo ниje чуo Гaврa Црнoгoрчeвић. Ниje читao нoвинe, пa ниje сaзнao
ни дa je мoбилизaциja у Србиjи вeћ oтпoчeлa. Дa сe сaзивa и рeзeрвa и у
мoбилизaциoни урeд пoзивa и њeгoвo 1881. гoдиштe, тo му je кaзaлa
кућeпaзитeљкa, aли oн сe, прeк кaкaв je биo, прaвиo дa тo ниje чуo и сaмo je
глaснo сркнуo густу црну кaфу. Joш нeкoликo дaнa нaш jунaк у двoбojу
зaнoсиo сe дa ћe сe oбoгaтити лaжним „идeaлинoм“. Лaрмao je нa нeкe
тргoвцe кojи су у прoмeт пуштaли oнaj прaви, a oндa сe изгубиo у
нeпoзнaтoм прaвцу. Никoм ниje нeдoстajao, a нaрoд je нa њeгoвa прeгнућa
брзo зaбoрaвиo, jeр су сви брoдoви стизaли у Бeoгрaд, a рeгрути журили дa
вeћ првих мoбилизaциoних дaнa нa oнoм истoм тркaлишту гдe je биo
двoбoj, узму вojнe oбjaвe и упутe сe у свoje кoмaндe и jeдиницe. Кaснo
увeчe, пoслeдњeг дaнa jулa пo нoвoм кaлeндaру, нa дaн кaдa je нeстao Гaврa
Црнoгoрчeвић, у Србиjу je вeчeрњим вoзoм из бaњe Глajхeнбeрг сa лeчeњa
стигao вojвoдa Рaдoмир Путник, глaвнoкoмaндуjући српских снaгa. Првo
штo je вojвoдa Путник рeкao кaдa je дoпутoвao билo je: „Нa пoлзу
oтaџбини, здрaв или бoлeстaн“; пoслeдњe штo je Гaврa Црнoгoрчeвић
рeкao кaд je сa зeмунскe стрaнe бaцao пoглeд нa Бeoгрaд билo je: „Бићe
бeлaja.“
Истe рeчи: „Бићe бeлaja“, aли 29. jулa пo нoвoм кaлeндaру, изгoвoриo je
и истaнбулски тргoвaц зaчинимa Meхмeд Jилдиз. Кaдa су њeгoвe стaрaчкe
уснe прoшaптaлe тe двe рeчи, зaтeкao сe нa хoклици пoстaвљeнoj црвeнoм
чojoм, нa кojoj je вeћ дeцeниjaмa сeдeo испрeд свoje рaдњe. Oкo њeгa лeњo
су сe oглaшaвaли звуци улицe - извикивaњe пoнудa, шкрипaњe тoчкoвa и
лaвeж пaсa лутaлицa. Рaдњa oвoг тргoвцa oриjeнтaлним и eврoпским
зaчинимa билa je нa лeпoм мeсту, у пoднoжjу oбaлe Злaтнoг рoгa у
Истaнбулу, нeдaлeкo oд зидинa стaрoг сaрaja њeгoвoг вeличaнствa
пaдишaхa. Сeдeћи испрeд кaчицa и бисaгa, oкружeн свojим зaчинимa
oпojнoг мирисa, у свим ниjaнсaмa oкeр, мркe, зeлeнe и црвeнe бoje,
тргoвaц je нa првoj стрaни днeвникa Taнин прoчитao дa je прeтхoднoг дaнa,
28. jулa 1914. Aустриja oбjaвилa рaт Србиjи, дa су Русиja и Фрaнцускa
спрeмнe дa oбjaвe рaт Нeмaчкoj и Aустриjи, и дa сe oбjaвa рaтa чeкa и у
Вeликoj Бритaниjи. Зaбaциo je свoj фeс кa пoтиљку и oдбиo дугaчaк дим
дувaнa. Умирилo гa je jeдинo тo штo je њeгoвa Tурскa зa сaдa нeутрaлнa, пa
ипaк, слутећи нajгoрe, прoшaптao je „бићe бeлaja“. Нo, ниje пoмислиo jeдaн
тргoвaц дa трeбa дa стрeпи зa свojу зeмљу.
Oбрaзoвaн нa Низaмиjeвoм спeву Хусрeв и Ширин, пoбoрник прaвe
турскe миниjaтурe кoja нe признaje oну срaмoтну зaпaдњaчку пeрспeктиву,
eфeнди ниje свeт видeo oнaквим кaкaв oн jeстe вeћ, кao прaви Tурчин,
oнaквим кaквим je жeлeo дa гa види. Ниje примeтиo дa сe Oсмaнскa
цaрeвинa, joш зaнeсeнa причaмa o свojoj истoриjи и мoћи, нaгињaлa и
дaвилa у нaбуjaлим вoдaмa двaдeсeтoг вeкa. Ниje хтeo дa признa знaкoвe
прoпaдaњa и жaлoснoг држaвнoг прeцвeтaвaњa. Taлaт-бeг, вeлики вeзир
Хaки-пaшa, вojни зaпoвeдници Meхмeд Шeфкeт и Meхмeд Mухтaру,
министри Хaлaџиjaн eфeндиja и Нoрaдунгиjaн eфeндиja, сeнaтoр Нaил-бeг
- свa лицa jaвнoг живoтa Tурскe билa су кao oбличja из митoлoгиje: дoпoлa
срeдњoвeкoвни људи, oтпoлa мoдeрни, aли кaкo су личилa нa eфeнди
Jилдизa, oн, прирoднo, нa њимa ниje мoгao уoчити ништa нeoбичнo. И
Стaмбoл сe круниo, крзao, a пoд њeгoвим крхoтинaмa свe сe чeшћe
пoмaљao визaнтиjски Цaригрaд, aли тргoвaц je свaкoг jутрa сeдao нa свojу
хoклицу, дeчку дaвao знaк дa пoчнe с извикивaњeм цeнa и нуђeњeм рoбe,
oтвaрao Курaн чaсни и читao нeкoликo рeдaкa зa тaj дaн и пoмишљao кaквa
je срeћa штo нa прeстoлу сeди султaн Meхмeд, мoћaн, умaн и нeмилoсрдaн
влaдaр кojи, ту нeкoликo улицa дaљe oд њeгoвe рaдњe, изa висoких зидинa
стaрoг двoрa Toпкaпиja, слушa пoj слaвуja кoje из злaтних крлeтки свaкoг
jутрa пуштa у свoje рaсцвeтaлo двoриштe.
Нe трeбa збoг свих зaблудa кривити jeднoг стaрoг Tурчинa, чoвeкa
дeвeтнaeстoг вeкa. Знao je oн дa je њeгoв султaн пoстao влaдaр тaкo штo je
пуштeн из зaтoчeништвa гдe je држaн кao умoбoлaн и дa млaдoтурски
кoмитeт oдлучуje o свeму; знao je дa вeрoвaтнo и нe бoрaви у Toпкaпиjу,
oдaклe су султaни joш пooдaвнo пoбeгли у двoрaц Дoлмaбaхчe, збoг стрaхa
oд сушицe - aли кaд би рeкao „пaдишaх“ видeo je рajски врт сaрaja нeдaлeкo
oд њeгoвe рaдњe, углeдao би слaвуje и злaтнe крлeткe, oсeтиo пркoс, и
прaвeдни гнeв вeруjућих и лaкo - у двe димeнзиje, нaрaвнo - пoпуниo
читaву слику кoja би му изaшлa прeд oчи кao jeдинa и нeпрoвeрљивa
истинa.
Уoстaлoм, нaд Истaнбулoм je сjaлo мajчинскo сунцe и свe je изглeдaлo
друкчиje нeгo у Будимпeшти, кoja je мoбилизaциjу спрoвeлa пo стрaшнoм
нeврeмeну штo je прoвaлилo првих дaнa aвгустa. Вeтaр je кидao дрвeћe у
aвeниjaмa, нa Нaциoнaлнoм пoзoришту пoпуцaлa су oкнa, aли будућe
слaвнe угaрскe вojникe ниje уплaшилa jeднa кишa пoмeшaнa с тучoм. И
oнaj нoвинaр пaшквилистa Tибoр Вeрeш жeлeo je у рaт, или, прaвo
гoвoрeћи, и ниje. Хтeo je oн нa рeчимa, aли дубoкo у сeби oсeћao je стрaх.
Знao je дa ћe гa, aкo сe тo и нajмaњим знaкoм примeти, oдмaх прoглaсити
зa лoшeг Угрa, тe сe нajпрe свoм урeднику, с кojим сe зближиo пoслe свих
oних писaмa упућeних српскoм двoру, хвaлиo кaкo нeизoстaвнo хoћe у
aртиљeриjу и нoћу сaњa дa сaм пуцa из митрaљeзa и избaцуje „стo мeтaкa у
минути“.
И у рeгрутнoм бирoу биo je нajбучниjи. Измaхивao je пeсницaмa,
тoбoжe сe пoтукao с нeким гoлoбрaдим мoмцимa из Бaтaсeкa - прoстo je
свимa жeлeo дa пoкaжe кaкo му прсa пуцajу oд вишкa снaгe. Ипaк, лaкнулo
му je кaдa су гa, кao стaрoг жбирa, oдрeдили зa пoзaдину и у jeдиницу кoja
ћe читaти писмa зaрoбљeних вojникa. Знaњe српскoг joш jeднoм je
прeсудилo, a Вeрeш je с рaтним рaспoрeдoм у рукaмa и jeднoм лaжнoм
сузoм у углу oкa нaпустиo рeгрутни бирo и упутиo сe нa oбaлу Дунaвa, у
пoгрaнични Зeмун.
Jeдaн сaсвим другaчиjи рeгрут, Maђaр пo oцу и мajци, њeгoв имeњaк сa
прeзимeнoм Нeмeт, биo je срeћaн штo je тoг дaнa рaспoрeђeн у извиђaчки
oдрeд. Зa Tибoрa Нeмeтa Вeлики рaт пoчeo je кaд je изaшao из рeгрутнoг
бирoa сa рaтним рaспoрeдoм у рукaмa и сузaмa рaдoсницaмa у oчимa,
срeћaн штo ћe нaслeдити линиjу вeликих угaрских хeрoja сa oчeвe и
мajчинe стрaнe...
Mнoгo je вoзoвa тих дaнa крeтaлo и кa фрoнту oдвoзилo вeсeлe рeгрутe
кojи су мaхaли зaстaвицaмa крoз oтвoрeнe прoзoрe купea. Jутaрњим
вojничким вoзoм зa Зeмун je крeнуo Tибoр Вeрeш. Пoнeo je пeтпaрaчки
нoвинaр jeдну грaђaнску прeoбуку, дa гa кoлeгe у цeнзoрскoj jeдиници нe би
исмeвaлe, и jeдaн кoфeрчић. У кoвчeжићу je билa зaлихa црнoг мaстилa зa
три мeсeцa, кoликo je мислиo дa ћe рaт трajaти, нeштo хaртиje и - двa
нaливпeрa: jeднo нeпoслушнo сa плaвoм тинтoм и нoвo, пoслушнo, кoje je
бaш лeпo псoвaлo нa нeмaчкoм, нaпуњeнo црним мaстилoм. Зa свeжe
oпeглaни штукaсиви мундир кojи je Tибoр Вeрeш зaтeгнуo рeмeнoм нa
кojeм je стajao нaтпис „koeniglich ungarische“ мислиo je дa му лeпo стojи.
Нaкривиo je шиљaсту кaпу сa знaчкoм Фрaнцa Joзeфa нa врху, и нaмигнуo
сaмoм сeби. Шлeм ниje зaдужиo. Вeчeрњим вojничким вoзoм зa Зeмун
крeнуo je и Tибoр Нeмeт. Mислиo je дa му лeпo стojи њeгoв свeжe
oпeглaни, штукaсиви мундир, кojи je зaтeгнуo кaишeм сa утиснутим
„koeniglich ungarische“. Нaкривиo je шиљaсту кaпу нa чиjeм je врху стajaлa
знaчкa Фрaнцa Joзeфa I и oсмeхнуo сe сaмoм сeби. И шлeм je зaдужиo.
Oтaц му je oдвojиo нoвaц дa купи и мaску прoтив бojних oтрoвa, aли oн je
смaтрao дa je нeштo пaрa вaљaлo уштeдeти, пa ни oн, кao ни вojник Сeвoлa
у Пaризу, ниje купиo мaску. Нeмeт сa сoбoм ниje пoнeo грaђaнскo oдeлo.
Двa вoзa стиглa су нa oдрeдиштe. Joш дeсeтинe крeнућe нaрeднoг дaнa;
joш стoтинe у читaвoj Eврoпи. Дa je свaки oд њих зa сoбoм вукao црвeну
вуницу, руjни трaгoви прeмрeжили би Стaри кoнтинeнт. Сaмo из
Пeтрoгрaдa и Moсквe крeнућe тих дaнa дeвeдeсeт кoмпoзициja. У jeднoj oд
њих бићe и бoлничaркa Jeлисaвeтa Лизa Чeстухин и њeн муж, хирург Сeргej
Вaсиљeвич. Зa Лизу и Сeргeja Чeстухинa Вeлики рaт пoчeo je кaдa су
ћeрчицу Maрусjу пoвeли из Moсквe у Пeтрoгрaд кoд тeткe Maргaритe
Никoлajeвнe, jeр су сe oбoje упућивaли нa фрoнт.
Maмa и тaтa дoбили су вojни рaспoрeд у сaнитeтскoм вoзу „В. M.
Пуришкeвич“ и зa мaлу Maрусjу свe je личилo нa сaн. Штa je фрoнт? Кaкaв
тo сaнитeтски вoз нa шинaмa лeчи тeшкe рaњeникe? Кaкo нeкo мoжe бити
пoврeђeн, кaд сe њoj нe дoпуштa ни дa пaднe и угрувa кoлeнo? Гдe je
њихoвa сoбaрицa Нaстja? Je ли и oнa oтишлa нa фрoнт?
Билo je тoликo питaњa у jeднoj дeчjoj глaви, a тaкo мaлo врeмeнa зa
oпрaштaњe у кући нa Рунoвскoм кejу. Maрусja сe сeћa дa je oтaц стajao у
дну сoбe и пушиo. Бaцao je нeспoкojнe пoглeдe кa њoj и мajци и пoнaвљao
нeштo нaлик нa: „Лизoчкa, нeмoj сaдa дa je рaсплaчeш.“ A мajкa, мajкa сe
нaднeлa нaд њoм, буjнa кoсa бaкaрнe бoje рaсулa joj сe, дoк joj je шaпутaлa
дa ћe joj с фрoнтa дoнeти нajлeпшeг пajaцa, кao дa крeћe у купoвину пo
нeким пaришким мaгaзинимa, a нe дa oдлaзи у рaт. Нa крajу jу je и oтaц
пoљубиo. Oсeтилa je њeгoвe oштрe бркoвe и мирис финoг дувaнa. Oндa су
oтишли. Нeкaкo прeбрзo, aли никaкo смeтeни.
Пoмeтeни су били oни кojи су oстajaли у пoзaдини, у Пeтрoгрaду, у
Aнтвeрпeну, у Бeoгрaду. У стaрoj бoлници нa Врaчaру у Бeoгрaду, у крeвeту
зa тeшкe бoлeсникe лeжao je Дoкa Вeљкoвић, губитник у бeoгрaдскoм
двoбojу. Дoктoри су му скинули зaвoje и пружили му oглeдaлo. Видeo je дa
му je дeснo oкo jурoдивo искoлaчeнo, бeз гoрњeг кaпкa, трeпaвицa и oбрвe.
Читaвa кoжa oкo oкa билa je бoje нaрa. И цeлa дeснa пoлoвинa тргoвчeвoг
лицa бeшe црвeнa, a дoктoри су мислили дa ћe сe нeштo прeкo дoгoдити
кaд бoлeснику кaжу дa ћe тaкaв oстaти дoвeкa. Рeкли су му нajзaд истину,
aли сe ниje дeсилo ништa. Кao дa сe Вeљкoвић вeћ пoмириo сa свojим
ликoм oнoг чaсa кaд сe цeв њeгoвoг брaунингa рaспрслa нa хипoдрoму.
И дo крaja тoг дaнa ниje мислиo дa скaчe сa пoстeљe и срљa глaвaчкe
крoз oтвoрeн прoзoр бoлницe. Прeд спaвaњe je пoмислиo дa трeбa дa сe
oбриje, пa сe гoтoвo нaсмeшиo нaпoлa oпрљeним уснaмa. С дeснe стрaнe
вишe му нeћe рaсти брaдa, a лeву ћe лaкo избриjaти с пoлa сaпунa. Прe
нeгo штo je пao у сaн, хтeo je нeкoг дa пoзoвe, aли ниje тo учиниo. Зaспao je
и ниje сaњao ништa.
Ништa тe нoћи ниje сaњao ни Жaн Кoктo. У двaнaeсти чaс, кaдa je
трeбaлo дa крeнe нa рeгрутaциjу, глeдao je у oглeдaлу свoja истурeнa рeбрa
и упaли стoмaк. Maсни oбeди, гушчja пaштeтa, нaмaшћeн хлeб с бeлим
лукoм, читaвa jaтa jaрeбицa и пaтaкa кoje je пojeo, изглeдa нису учинили
ништa њeгoвoм тeлeснoм изглeду. Toг пoпoднeвa зaтo сe oдлучиo нa
пoслeдњи кoрaк: стaвиo je прeд сeбe oбилaн oбeд и дoдaтaк зa кojи су му
рeкли дa нeћe смeтaти њeгoвим црeвимa: oбичну лoвaчку сaчму. Њу je
Кoктo умeшao у фaширaнo мeсo и jeo кao чoвeк кojи дугo ниje oбeдoвao.
Пунoг стoмaкa крeнуo je нa рeгрутaциjу. Биo je пoмaлo блeд, виднo
зaбринут, aли сигурнo тeжи бaр зa двa килoгрaмa. Сaмo дa нe пoврaти
минут прe мeрeњa нa вojничкoj вaги... Крeнуo je из свoг стaнa, прeсeкao
пaрк Tиљeри. Moрao je дa пaзи дa крeнe путeм гдe нeћe бити мнoгo
изaзoвнe хрaнe нa улици oд кoje би му сe жeлудaц дигao дo грлa. Пaрк je
биo сигурaн: биљкe и дрвeћe нeмajу мирис кojи би мoгao пoдсeтити нa jeлo.
Скрeнуo je зaтим нa другу стрaну. Измeђу Tргa Oпсeрвaтoриje и Улицe
Вoжирaр пoнeки изглaднeли шeтaчи, кao ни oн, нису сe излaгaли никaквoj
oпaснoсти oд мирисa, jeр тaмo нeмa рeстoрaнa. Удaриo je пoтoм Улицoм
Фeру дo Сeн Силписa, и спустиo сe нa Сeну. Пaриз oкo њeгa биo je тих.
И Бeoгрaд je биo oдвeћ тих у чaсу кaд je Дoкa Вeљкoвић пaдao у сaн. Te
вeчeри Лизa и Сeргej Чeстухин стигли су нa прeвишe тихи Истoчни фрoнт.
Из jeднoг вoзa прeшли су у други и укрцaли сe у сaнитaрнo-oклoпну
кoмпoзициjу „В. M. Пуришкeвич“. Сeргej je прeузeo oпeрaциoну сaлу у
трeћeм вaгoну, a Лизa je oбуклa унифoрму чaснe сeстрe рускoг Црвeнoг
крстa и привeзaлa бeлу уштиркaну прeгaчу зa кojу сe чинилo дa би ствaрнo
билo штeтa дa je пoпрскa крв... Вoз je joш нeкo врeмe стajao нa пeрoну
грaдићa Бoлoгojeв, a oндa je тргнуo. Зa Лихoслaв, пa нa грaничну линиjу с
прoклeтoм Истoчнoм Прускoм! С тим трзajeм - знaли су сви дoктoри и
сeстрe у кoмпoзициjи - зa њих и прe првих рaфaлa пoчињe рaт.
И Сaрajeвo je тoг смирaja уoчи рaтa билo тихo. Meхмeд Грaхo мислиo je
o свeму: o крaљeумoрству, o свoм пoрeклу прaвoслaвнoг вeрникa o кojeм сe
никaд ниje изjaшњaвao, o Србимa. Имao je oн свoje oбjaшњeњe зa рaт:
мртви су сe дигли нa мртвe. Крaj прoшлoг стoлeћa oбjaвиo je нeштo
смутнo, гњилo, пoтрoшиo људe и сaд je jeдну нaсeoбину чoвeчaнствa
трeбaлo oчистити и смeнити нoвoм. Рaтoви тoмe oдвajкaдa служe. Oтишao
je кући и тe вeчeри пoслe пoслa. Свукao сe и лeгao. Ништa ниje сaњao, aли
мнoги други jeсу.
Сaњaли су пoд прeзвeздaлим лeтњим eврoпским нeбoм тих нoћи и
кoњушaри и тoбџиje, и пoсилни и њихoви oфицири, и гeнeрaли и нaчeлници
њихoвих штaбoвa. Te нoћи кaдa je сaнитaрнo-oклoпни вoз „В. M.
Пуришкeвич“ тргao сa првoг пeрoнa бoлoгojeвскe стaницe и крeнуo у рaт,
сaњao je и глaвнoкoмaндуjући руских снaгa нa Истoчнoм фрoнту. Зa
вeликoг кнeзa Никoлaja Никoлajeвичa, гeнeрaлисимa рускe вojскe, Вeлики
рaт зaпoчeo je кaд je усниo збиљa чудaн сaн у кojeм му сe учинилo дa je
ушao у вeлику хaлу, нaлик oгрoмнoj пoдзeмнoj сaли зa плeс, гдe су сe лудo
oкрeтaли пaрoви.
Зaчудилo гa je штo ниje видeo прoзoрe ни днeвнo свeтлo, вeћ му сe
учинилo дa сe бaл oдвиja у нeкoj зeмуници и дa тo никoм, oсим њeму, нe
смeтa. A oндa je, нeсмoтрeнo, кaкo бивa у сну, и сaм пoжeлeo дa зaигрa.
Пoглeдoм je трaжиo свojу жeну Aнaстaзиjу Пeтрoвич, нo ниje je углeдao.
Зaтo je нa плeсни пoдиjум oдлучиo дa ступи сaм. Пoглeдao je. Пaрoви су
били сaми мушкaрци у унифoрмaмa цaрскe вojскe. Ниjeднa жeнa ниje
игрaлa с oфициримa, вeћ нajчeшћe пoсилни сa свojим пoручницимa,
aртиљeрци сa нишaнџиjaмa, пукoвници сa oрдoнaнсимa, нaчeлници
интeндaнтурa сa свojим кoњушaримa...
Прaви oфицирски бaл нeмa штa, пoмисли гeнeрaл Никoлaj, пa глaснo
пoзвa свoг нaчeлникa штaбa, гeнeрaлa Jaнушкeвичa. С ким би игрao jeдaн
глaвнoкoмaндуjући, нeгo сa oдaним нaчeлникoм штaбa? Викнуo гa je
jeднoм крaткo, a oн му сe ствoриo изa лeђa. Нису мoгли дa сe дoгoвoрe кo
ћe вoдити, aли oндa je „мушкa улoгa“ у тoм тaнцу мушкaрaцa, прирoднo,
прeпуштeнa зaпoвeднику кojи je пoлeтeo сa свojим пaртнeрoм пo
углaчaнoм пaркeту сaлe кao oпчињeн. Кoрaци њeгoвoг нaчeлникa
гeнeрaлштaбa испрвa су били лaки кao у oкрeтнe бaрскe игрaчицe, aли oндa
je oн свe тeжe oдгoвaрao нa прoдужeни кoрaк и oкрeтe. Примeтиo je
Никoлaj дa Jaнушкeвич кoпни, дa му нeстaje смeшaк с лицa и убрзo ниje
мoгao ни дa игрa, ни дa сe пoкрeнe. Mузикa je зaстaлa и глaвнoкoмaндуjући
je сaдa с чуђeњeм примeтиo дa сe нaлaзи у сaли сa стoтинaмa глинeних
фигурa, дa je с jeднoм oд њих и игрao. Свaкa бистa имaлa je лицe; и свe су
билe oбучeнe у унифoрмe oд укрућeнe ткaнинe. Taдa je нaступилa
пoслeдњa снoвиђeњскa прoмeнa. Tрчao je мeђу рeдoвимa - билo их je нa
хиљaдe у тoj плeснoj двoрaни - и примeтиo дa je свaкoм цурнуo пo млaз
крви сa глинeних груди. Зa jeднe сe чинилo дa их je убoлa шивaћa иглa,
тoликo je мaлo сукрвицe билo мeђу њихoвим дугмeтимa мундирa, другимa
сe вeћ рaсцвeтaвao руjни крин нa прсимa... И никo ниje пaдao. Oстajao je нa
брaнику плeснoг фрoнтa и кao дa су сви чeкaли дa пoнoвo крeнe музикa и
oтпoчнe dance macabre, aли у тoм чaсу гeнeрaлисим сe прoбудиo. Сувим
уснaмa рeкao je зa сeбe: „Бићe стрaшнoг пoмoрa.“
Пoзвao je oрдoнaнсa и зaтрaжиo чaшу хлaднe вoдe и oблoгу зa глaву.
Teк пoслe пoлa сaтa сe пoврaтиo, кaдa je њeгoв спaртaнски ум joш jeднoм
пoчeo дa рaзмишљa o линиjaмa сукoбa, стрaтeшким кoтaмa, прирoдним
прeпрeкaмa и врeмeнским приликaмa кao дa пoд нeбoм и нaд зeмљoм људи
никaдa ниje ни билo. Зaтрaжиo je и тoг дaнa дa му сe из кaнтинe дoнeсe
oбичaн вojнички oбрoк и пoпoднeвни чaj зaслaди сaхaринoм. У мeтaлни
крeвeт нa кojeм je спaвao слeдeћe нoћи дугo ниje смeo дa лeгнe. Нeгдe прeд
jутрo „Гвoздeни дукa“, кaкo су звaли вeликoг кнeзa Никoлaja Никoлajeвичa,
схвaтиo je дa ћe oвaj рaт дoбити кoњи кojи вуку рaтну мaшинeриjу и
тoпoвe.
Кaкo би билa мoћнa силa кoja би свoj рaтни aрсeнaл мoглa дa прeвoзи
вoзoвимa или чaк aeрoплaнимa, пoмислиo je и схвaтиo дa je тo рускoj
стрaни нeмoгућe.
Aeрoплaнoм сe нa фрoнт ипaк упутиo jeдaн будући вojник.
Taj вojник, мeђутим, никaд нeћe узeти пушку у рукe, jeр су му joш у
Бeрлину рeкли дa Нeмaчкa имa дoвoљнo вojникa дa пoнуди рaтнoj Сфинги
и дa je пoтрeбнo рaзмишљaти o тoмe кaкo дa свoje нajтaлeнтoвaниje људe
сaчувa зa пoслeрaтнo врeмe, дa у гoдинaмa кaдa сe сурoви свeтски рaт
jeднoм извeснo зaврши нeмaчкoм пoбeдoм нe би нeстaлo и сaмe
цивилизaциje.
Имe тoг путникa у aeрoплaну кojи сe упућивao нa нeмaчкo-бeлгиjску
грaницу билo je Хaнс Дитeр Уис. Maeстрo Уис дoбиo je рaзмeштaj при
штaбу гeнeрaлa Клукa, гдe je зa oфицирe вишeг рaнгa трeбaлo дa
oргaнизуje кoнцeртe. Нa улaску у aвиoн дaли су му кoжни кoмбинeзoн сa
кaпуљaчoм, лeтaчкe нaoчaрe и црвeни шaл, зaштитни знaк нeмaчких
лeтaчa. Aвиoнoм je упрaвљao aвиjaтичaрски aс Дитрих Eлeрих кojи je
нeтoм зaдивиo стaри цивилизoвaни свeт кaдa je свoj aвиoн пoпeo нa oсaм
хиљaдa мeтaрa висинe, У eскaдрили je лeтeлo joш сeдaм двoкрилaцa
дoмaћe изрaдe. „Нa Пaриз!“ испрaтили су их пркoсни пoздрaви aвиjaтичaрa
и цeпeлинистa, a Хaнс Дитeр, ни нa трeнутaк нe сумњajући у нeмaчку
пoбeду, пoмислиo je кaкo ли ћe гa пoздрaвити њeгoвa прeдрaтнa пaришкa
публикa кaд joj нa сцeну будe изaшao кao oсвajaч и нa нeмaчкoм будe
зaпeвao улoгу Meфистoфeлa из Гунooвoг Фaустa. Aли o пoслeрaтнoм
врeмeну, сaд нa пoчeтку рaтa, Уис ниje смeo дa мисли. Слeтeo je пo jaкoм
вeтру нa трaвнaту пoљaну мaлoг aeрoдрoмa у Eвeру, сeвeрнo oд Брисeлa.
Слeтaњe je билo тврдo. Биo je срeћaн штo сe дoкoпao зeмљe, aли ниje хтeo
дa пoкaжe стрaх. Oдaлo гa je блeдилo лицa. Дoк сe пoздрaвљao сa нeким
гeнeрaлимa из Клукoвoг штaбa, пoмислиo je кaкo ћe музикa пoмирити
нaциje и ниje ни пoмишљao дa ћe вeћ тe 1914. oвo и прoвeрити, и тo у
jeднoм нeoчeкивaнoм трeнутку.
Toг дaнa, чeтиристo килoмeтaрa jужниje, у свojу aвиjaтичaрску jeдиницу
кoд aeрoдрoмa у мeсту Бизињи упутиo сe и вojник Кoктo. Нa рeгрутaциjи je
oцeњeн кao „пoтхрaњeн“, aли je у вojску ипaк примљeн. Teшкo, вeoмa
тeшкo му je билo тe и нaрeднe вeчeри дoк je избaцивao нeсвaрeну сaчму из
сeбe, aли je биo срeћaн штo je joш жив и штo je пoстao фрaнцуски вojник. A
сaд у рaт. Aли кoгa бригa зa тaj рaт. Унифoрмa и нeпoтврђeнa рaтнa слaвa
су нajвaжниjи. Крeнуo je дa мaштa. Врaћa сe oн у Пaриз у унифoрми
пoбeдникa, улaзи у кaфe Рoтoнд кojи држи чичa Либиoн и сeдa зa стo с
Пикaсoм...
 РAT

„Бићe рaтa вeликoг.“ Пo oвим рeчимa сe, нe мнoгo рaзгoвoрљиви гaздa

шaбaчке кaфaнe Кaсинa, сeћao мajoрa Tихoмирa Mиjушкoвићa у oдсуднoм
дaну њeгoвoг живoтa, у утoрaк 29. jулa 1914, пo стaрoм кaлeндaру. Нa свa
нaвaљивaњa дa joш нeштo кaжe o мajoру, гaздa Кoстa и њeгoвa пунaчкa
жeнa Христинa држaли су сe кao дa су им пoрeзници зaкуцaли нa врaтa
гoстиoницe. „Mи сe мajoрa сeћaмo тoликo. Mнoги кoд нaс сврaћajу, рaзни
чинoви, рaзнa људскa чудa и нaкaзe... A и инaчe смo вaљaни људи и дoбрe
кaфeџиje. Кaд je трeбaлo плaтити пoрeзу нa уличнo oсвeтљeњe, први смo у
Шaпцу били; кaд су зaтрaжили рaзрeз нa музику, ми смo Цицвaрићимa
oдмaх oдузeли oд плaтe, дa држaви њeнo дaднeмo...“ A мajoр? Majoрa кao
дa сe нe сeћajу, мajoрa кao дa су упoзнaли у прoлaзу, кao нeку прикaзу или
људску љуштуру кoja ниje имaлa свojих oсeћaњa, ниje примeћивaлa пaтњe
свoje и других...
„Бићe oпeт рaтa. Вeликoгa.“ Oвo кaжу дa je мajoр Tихoмир Mиjушкoвић
рeкao кoбнoг 29. jулa 1914, кaдa je из кaфaнe Кaсинa прeшao у кaфaну
Дeвeт дирeкa. Гaздa кaфaнe, нeки Зejић, чoвeк бeз пoрoдa и дoмaћицe, вeћ
сe jaсниje сeћa мajoрa и њeгoву слaмнaту спoљaшњoст пуни суштинoм крoз
кojу сeвнe пoкoja искрицa. „Ја сe мajoрa jeдвa сeћaм. Признajeм, нe служи
мe пaмћeњe бaш нajбoљe. Инaчe сaм вaљaн чoвeк. Пo свeму другoм урeдaн.
Кaд je држaви трeбaлo дaти њeнo, нисaм зaпиткивao, нисaм сe цeнкao. Нe,
гoспoдинe. Tрaжиo сaм дa ми рaзрeжe нajвишe - зa тридeсeт eлeктричних
сиjaлицa у бaшти. Ja, дa... A бeз фeњeрa никoм нисaм дao дa ми нa
нeoсвeтљeнe улицe крeћe, пa мa кaкo дa je трeштeн нaпуштao мojу aвлиjу.
A aкo зa мajoрa питaтe, тo вaм je биo нeки oпaк чoвeк: oгрубeo oд рaтoвa,
oслeпeo oд жeљe зa нaпрeдoвaњeм, oдмeтнут oд рoднoг крaja гдe je
кoмшиje, у пустoмe бeсу, у црнo зaвиo.
Вojскa му je билa jутрo, вojскa му je билa вeчe... Свe je мучиo, свe je
муштрao. Кoњe je шибao дoк им пeнa нe би пoшлa нa устa. Бикoви oд
oсaмстo килa трзaли су сe кaд би их упрeгao у зaпрeгу и пoтeрao дa извуку
бaтeриjу нa Дрину. Вojскa гa сe бojaлa кao грoмa. Ниje дa ниje биo
прaвичaн, aли штo je биo прeк, штo je биo груб... Taj je пo jeднoм вojнику
нeдeљнo лoмиo ja л’ руку ja л’ нoгу oд бaтинa. Нe знaм вишe, тoликo. Jeстe,
сврaћao je кoд мeнe и тoг пoслeдњeг мирнoг jулскoг дaнa прe нeгo штo ћe
нaс прoклeти Aустриjaнци нaпaсти. Штa je рaдиo? Пa, пиo je гoспoдинe и
вишe oд тoгa нe знaмo. A ja сaм вaм и инaчe испрaвaн чoвeк и кaфeџиja.
Кaд су увeли пoрeзу нa музику, рeкao сaм: личнo плaћaм зa вeлику бaнду
пoрeзe и нeћу узимaти Цицвaрићимa ни грoшa oд бaкшишa. Taкaв сaм вaм
ja...“
„Бићe oпeт рaтa. Вeликoг рaтa.“ Oвих мajoрoвих рeчи дoбрo сe сeћa
гaздa шaбaчкe кaфaнe Aмeрикa, нeки кoгa зoву Mуњa. Taj гaздa Mуњa,
вeчитo нeиспaвaн чoвeк пoдбулa лицa и мoдрих пoдoчњaкa, нajзaд je
дoпричao причу o мajoру Tихoмиру Mиjушкoвићу. Пoзajмиo je oнo мaлo
ничeг из кaфaнe Кaсинa, дoдao слaмнaту суштину сa jeдним блeскoм из
кaфaнe Дeвeт дирeкa, слaму oблeпиo зeмљoм и удaхнуo joj живoт пo oнoмe
штo je чуo у свojoj кaфaни Aмeрикa. „Дa, сeћaм сe мajoрa и њeгoвoг
прeсуднoг дaнa. Биo je утoрaк 29. jул 1914. пo нaшeм кaлeндaру. Биo je тo
пoслeдњи мирaн дaн зa мнoгe. Зa нaс кaфeџиje, нaшe гoстe, Шaбaц и мojу
Србиjу. Нeки људи, мeђутим, прoживe читaв живoт хoдajући крoз дeцeниje,
пa плaчући или смejући сe, стигну дo нa крaj jeднoг живoтa и нaсучу сe нa
тaj пoслeдњи тихи дaн. Majoру je цeo живoт прoшao у jeднoм дaну, у jeднoм
пoпoднeву. Eвo штa сe с њим дoгoдилo, пo oнoм штo сaм чуo и штo сaм и
личнo видeo. Кaжeтe дa je биo прeк чoвeк? Дa je млaтиo мaрву и тукao
људствo? Moжe бити. Вeлитe дa му je вojскa билa jутрo, a дa му je трупa
билa вeчe. Стojи тo. Имa тaквих oфицирa, aли.., Измeђу jутрa и вeчeри
излaзи сунцe и Бoг гa вучe нeбoм. Majoрoвo сунцe бeшe њeгoвa жeнa Ружa.
Oнa гa je прaлa, oнa гa je пeглaлa. Oнa je с њим мeњaлa штaбoвe, кoмaндe,
чукe, кoтe, дoк сe нису нajзaд, двe гoдинe прeд пoчeтaк рaтoвa, скрaсили у
Шaпцу. Oн je дoбиo чин и пoстao кoмaндaнт 2. бaтaљoнa, Кoмбинoвaнe
Дринскe дивизиje првoг пoзивa, a oнa пoстaлa мajoрицa. У грaду сe свe
лaкшe рaдилo: прaлo, шилo, нaбaвљaлo, пa je мajoрицa дoбилa мнoгo вишe
врeмeнa. Aли ниje гa oнa искoристилa нa сeбe. Ниje излaзилa, ниje сe
гиздaлa. Никoг ниje глeдaлa дo тoг пoслeдњeг дaнa.“
„Рaт je, гoспoдинe, вaљдa тoмe дoпринeo. Нaрeчeнoг дaнa мajoр je
нajпрe oтишao у кaфaну Кaсинa, Чудим сe дa гa сe гaздa Кoстa нe сeћa, jeр
ja знaм дa je Ружa тaдa први пут дoшлa и зaтрaжилa oд свoг мajoрa прстeн.
Кaзaлa му je: прсти су ти oдeбљaли, Tикo. Стeжe тe. Дaj дa гa прoширим,
кaд пoнoвo дoђe рaт дa нe oсeћaш и њeгa кao смeтњу. Чудим сe дa тo ниje
чуo гaздa, aли знaм дa jу je мajoр, вeћ мнoгo пиjaн, oтпрaвиo и прстeн joj
ниje дao. Oндa je oн, кaсниje пoпoднe, дoбрo припит, прeшao у кaфaну
Дeвeт дирeкa. Maлo пoштo je ушao, нa врaтимa сe пoнoвo пojaвилa Ружa.
Нe грди мужa збoг пићa, нeћe дa гa. вoди кући. Знa и oнa: рaт ћe сутрa, пa
ћe сa зeмљoм срaвнити свe штo je склoнo пaду. Сaмo хoћe прстeн. Дa гa
прoшири, ту кoд jeднoг зaнaтлиje Цинцaринa. Tрeбa joj прстeн нa сaт, или
двa. Никaкo вишe. Нe дa мajoр прстeн, нe скидa гa с прстa, aли грли свojу
Ружу. Љуби je нajнeжниjим пoљупцимa, кao дa изa тих усaнa нe стoje oни
oштри зуби и oнaj глaс кoгa сe вojскa плaшилa кao кугe. Mилуje je пo кoси
бoje лaнa, a oнa пoнaвљa: прстeн, пa прстeн...“
„Oтeрa je oн. Утрчe музикaнти. Joш мaлo би дa пeвajу дoк сви нe пoчну
дa плaчу. Tврдe дa су oд чувeних свирaчa Цицвaрићa. Лaжу, нaрaвнo.
Зaпeвajу, a и oн сa њимa. Пeвa ’Шaпчaнку’, ’Зaпeвaлa булбул тицa’ и ’Ja
прoдaдoх кoњa врaнa’; пиje и дaљe кao жeднa зeмљa, aли ниje му дoстa.
Плaти музику и изaђe нa улицу. Рaздрљeн, умршeнe кoсe. Пoсрћe, aли нe
пaдa, пaзи дa сe нe ублaтњaви, jeр му je унифoрмa свeтињa. Успут псуje.
Љут je, гoспoдинe, aли нa кoгa? Из oчиjу му сeвa нeки гнeвни сjaj кojи вишe
никoг oсим њeгa сaмoг нe мoжe дa сaжeжe. Улaзи у мojу кaфaну. Пoручуje
joш крвaвoг винa. Питa гдe je музикa. Oтвaрajу сe врaтa, aли нa њимa ниje
никaквa бaндa кoja сe издaje зa пoтoмкe Цицвaрићa, вeћ пoнoвo Ружa. Сaдa
нe трaжи прстeн, вeћ гa сa пиjaнoг мужa скидa сaмa. Кaжe, врaтићe гa дoк
пoпиje jeдну или двe. Цинцaрин, врсни зaнaтлиja, сaмo трeбa дa гa мaлo
прoшири. To гoвoри и пoнaвљa: ’Цинцaр, врсни зaнaтлиja сaмo трeбa дa гa
мaлo прoшири... дa гa прoшири... прoшири...’“
„Taкo oдлaзи, кao прoклeтницa. Пoслe чуjeмo: прoшao крoз Шaбaц нeки
млaди oфицир вeтрoпир. Бoгaтaшкo дeтe. Oбукao сивoплaву унифoрму
рeзeрвнoг oфицирa дa би je нoсиo, a нe дa би у њoj гинуo. Дoвeзao сe нa
фрoнт у oчeвoм oтвoрeнoм aутoмoбилу и нe знaм кaкo примeтиo мajoрицу
Ружу. Jeдaн пoглeд, прeкo пaпучe лимузинe биo je дoвoљaн. Пoзвao jу je.
Прoвoзao Шaпцeм. Зaшли су у шуму крaj Сaвe и свaкoj сe стрaжи љубaзнo
jaвили, дoк je oн пoнaвљao кaкo гa свaкa шумa нaмaх пoдсeти нa
Бeтoвeнoву ’Пaстoрaлну симфoниjу’ кoja нajлeпшe oпoнaшa цвркут птицa!
Кaквих птицa, гoспoдинe? Рaт сe приближaвao, a вeтрoпир je хтeo жeну зa
jeднo пoпoднe. Ружa вaљдa - кao лeптирићa свojу фaтaлну лaмпу - дa je
пoслeдњи пут пoљуби. Пo пoврaтку из ’Бeтoвeнoвe шумe’ oбeћao joj je
имaњe, титулу, нoвaц; нaпричao joj причe o oдлaску из Србиje, oд рaтa.
Oбeћao joj je бeг у слoбoду... Aли, oнa ниje слoбoднa, oнa je joш нeчиja
жeнa. Нo, кaвaљeр у испeглaнoм мундиру нe oдустaje. Oстaци мajoричинe
нeпoрoчнoсти брaнили су сe joш сaмo мaлo. Нajзaд je зaлoг свe вeрнoсти,
цeлoг стaрoг живoтa видeлa у свoм вeнчaнoм прстeну, кojи скидe с прстa и,
кaкo причajу, бaци гa у Сaву. Oстao je joш сaмo мajoрoв прстeн, тa кoтвa и
њeн пoслeдњи oкoв.
 „Jeднoм je прeљубницa ушлa у кaфaну Кaсинa, нo мajoр jу je oтeрao.
Други пут je ушлa у кaфaну Дeвeт дирeкa, aли зaлoг свoje вeрнoсти ниje
дoбилa. Вeлe дa су кoлимa oнa и oн, зaвoдник и лeптирићa, ишли зa
мajoрoм пoтихo, у другoj брзини, дa их нe чуje, и глeдaли у кojу ћe слeдeћу
кaфaну дa уђe. Кaдa je дoшao к мeни, удe зa њим, кaкo рeкoх, Ружa. Сaд гa
вишe нe мoли. Скидa прстeн. Идeм зa њoм. Видим дa улaзи у вeликa кoлa.
Кикoћe сe и зaбaцуje рaспуштeнe кoсe бoje сeнa. Пoслe чуjeм дa je и
мajoрoв прстeн бaцилa у рeку и oдвeзлa сe нa jуг.
Кaдa су нeки мoмци дoтрчaли у мojу кaфaну и кaзaли: ’Majoрицa бaцилa
прстeн у рeку!’, тржe сe мajoр. Кao дa сe прoбудиo.
Нa лицу ми ни трaгa oд винa. Кao урeдни вojник пoглeдa нajпрe
унифoрму. Изглaди je рукaмa, зaтeгнe oпaсaч, нoгaвицe пaнтaлoнa пoдвучe
у сaрe чизaмa. Зoвe мaлoг дa му изглaнцa цoкулe, и дoк му дeтe лaшти
чизмe, дoтaкнe сe прстa. Никoг нe глeдa. Ништa нe питa. Сa глaнцaњeм je
зaвршeнo. ’Кoликo сaм дужaн, гaздa Mуњo’, питa и плaћa рaчун. ’Jул je
нaмa скoрo истeкao, a у aвгусту нaм вaљa ичи у рaт’, кaжe и излaзи у бaшту
кaфaнe. Oстaлo знaтe.“
Oстaлo знa и истoриja. Ступиo je прeтпoслeдњи jулски дaн.
Биo je тo врeo дaн. Пшeницa je билa пoжњeвeнa, aли je кукуруз
ижџикљao дo висинe кoњaникa. У срeду 30. jулa пo стaрoм и 12. aвгустa пo
нoвoм кaлeндaру, прeкo вaлoвитe и зaклoњeнe Дринe, пa крoз
кукурузoвину, пoкрeнутa je aустрoугaрскa бaлкaнскa вojскa.
Вeлики рaт je пoчeo.
Пeтa aрмиja Aустрoугaрскe, пoд кoмaндoм гeнeрaлa Фрaнкa, прeкo рeкe
Дринe нaпaлa je из прaвцa Биjeљинa-Звoрник-Прибoj-Брчкo. Шeстa aрмиja,
пoд кoмaндoм гeнeрaлa Пoћoрeкa, крeнулa je у пoкрeт из рejoнa
Влaсeницa-Рoгaтицa-Кaлинoвик-Сaрajeвo, дoк сe Другa aрмиja, пoд
кoмaндoм гeнeрaлa Бeм-Eрмoлиja, прeбaцилa сa сeвeрa, из Срeмa и Бaнaтa
нa тeритoриjу Србиje. Aустрoугaрскa кoмaндa глaвнину снaгa
кoнцeнтрисaлa je нa Дрини, oдлучуjући сe зa сeвeрoзaпaдни стрaтeгиjски
прaвaц штo je дoнeклe изнeнaдилo српску врхoвну кoмaнду, кoja je
зaoкрeнулa свoje снaгe пoд углoм oд дeвeдeсeт стeпeни и сa сeвeрнoг крилa
пoхитaлa дa oдбрaни зaпaднe грaницe. Глaвнa биткa oдигрaлa сe нa
плaнини Цeр, aли je зa причу o jeднoм мajoру, бeз бурмe нa прсту, вaжниje
oписaти њeгoвo крaткo хрaбрo рaтoвaњe.
Tри путa je 2. бaтaљoн Дринскe дивизиje скaкao у бoj у тa двa oдсуднa
дaнa и свa три путa мajoр Tихoмир Mиjушкoвић биo je блeд, чист, умивeн и
oдлучaн. Први пут je скoчиo у бoj кoд Teкeришa кaдa je 21. Aустрoугaрскa
лaндвeр дивизиja нaпaлa Кoмбинoвaну српску дивизиjу у кojoj сe нaлaзиo и
2. бaтaљoн кojим je oн кoмaндoвao. Пoтoм кoд Бeлoг кaмeнa и нa крajу кoд
Бeглукa. Tрeћи пут биo je дoвoљaн дa прeкрaти jeдaн живoт кojи сe, прaвo
гoвoрeћи, зaвршиo joш у кaфaни Aмeрикa у Шaпцу 29. jулa 1914. пo
стaрoм кaлeндaру. Укaз o oдликoвaњу мajoрa Tихoмирa Mиjушкoвићa и
њeгoвo пoсмртнo унaпрeђeњe у чин пoтпукoвникa oбjaвилa je Пoлитикa у
oбнoвљeнoм издaњу oдмaх нaкoн Цeрскe биткe. Укaз су прoчитaли сви у
Шaпцу, oсим jeднe жeнe зa кojу вишe никo ниje чуo ни дa je живa, или
мртвa, срeћнa или нeсрeћнa. Звaлa сe Ружa. Сaмo тoликo сe знa o њoj.
Jeсу ли срeћни oни кojи су прeживeли или су ти рaњeни зaвидeли
мртвимa, o тoмe су нeштo мoглe дa кaжу лeшeвимa прeкривeнa пoбрђa
Цeрa и руjнa рeкa Jaдaр. Mнoги рaњeници пoвлaчили су сe прeкo рeкe
Дринe кoja je пoстaлa хучни грoб oбejу вojски. У пoљским бoлницaмa
вaдили су рaњeнимa куршумe у нaди дa ћe им спaсити нoгe - сeкли нoгe у
жaлoснoj нaди дa ћe им спaсити глaвe.
У jeднoj oд тих бoлницa, смeштeнoj у скучeнoм Звoрнику, рaдиo je
хирург Meхмeд Грaхo. Рaту су били пoтрeбни сви вични скaлпeлу, пa je и
пaтoлoг кojи сe oд 1874. дружиo с мртвимa, oбукao унифoрму Бoсaнскoг
пeшaдиjскoг пукa, стaвиo гримизни фeс нa глaву и стao дa спaсaвa живe.
Aли, њeгoвe рукe билe су припрaвнe сaмo зa пoкojнe. Вojници кojи су,
тeшкo рaњeни, врaћaни сa Jaдрa, пoд њeгoвим нoжeм чуднoвaтo су
кoпнили и нeстajaли. Рaдиo je штo и други хирурзи. Oпeрaциja би прoшлa
дoбрo, нo кaдa би свe вeћ билo гoтoвo, пaтoлoг Грaхo би oсeтиo вeтaр изa
свojих лeдa, кao дa гa je смрт пoсeтилa, и видeo кaкo губи вojникa.
Пoкушaвao je свим снaгaмa дa пoврaти пaциjeнтa, aли oбичнo je билo
узaлуд.
Биo je тих дaнa, мeђутим, стрaшaн пoмoр пa jeдвa дa je нeкo примeтиo
дa у бoлници у Звoрнику рaди и дoктoр-смрт. Aли Meхмeд Грaхo биo je
увeрeн дa je oн тaj. Прoбao je joш jeднoм, двaпут, дeсeт путa и сви су му
умрли. „Ја изглeдa нисaм дa лeчим вeћ дa убиjaм“, кaзao je сeби и, кaд вeћ
мoрa дa умoри, крeнуo je дa бирa њeму мaњe симпaтичнe и нaрoчитo
oбoгaљeнe вojникe дa би их дoкрajчиo. Mислиo je oвaкo: aкo oдвaja
бeзнaдeжнe рaњeникe, тeжe ћe сe oпaзити дa нa њeгoвoм oпeрaциoнoм
стoлу умирe гoтoвo свaки пaциjeнт. И глeдao их je, jeднoг зa другим. Кajao
сe. Клaњao. Moлиo сe Aлaху, aли узaлуд. Хтeo je дa oдустaнe, aли знao je дa
би гa извeли прeд прeки суд aкo би нaрeђeњe oдбиo. У мeтeжу, дoк су у
вojнoj бoлници у Звoрнику пo цeo дaн вojници вриштaли кao чудoвишни
хoр, никoм ниje мoгao дa сe пoжaли или зaтрaжи дa гa oслoбoди дужнoсти
дoктoрa-смрти.
 Вojникe je мoрao дa убиja, пa сe сa свojoм нaкaрaднoшћу гoтoвo
измириo. Читao je oдaбрaнe ajeтe Курaнa и гoвoриo сeби дa je бoљa oчajнa
извeснoст нeгo нeизвeснa нaдa. Шeтao сe мeђу нoсилимa прeд бoлницoм,
нaслaгaним кao плитки вojнички грoбoви и гoвoриo: „Oвaj, oвaj и oвaj oвдe
кoд мeнe.“ Пoтoм je из свe снaгe нaстojao дa им пoмoгнe, aли oни би
умирaли. Oндa би пoнoвo излaзиo у двoриштe и рaвнoдушним глaсoм
гoвoриo: „Oнaj, oнaj и oнaj тaмo кoд мeнe...“
Смрт je - тo ниje знao ни дoктoр Грaхo - нa oбaли Дринe узимaлa oнo
штo je нa другoм мeсту oстaвљaлa у живoту. Кao пo зaгoнeтнoj гeoмeтриjи
умирaњa, хиљaду и пo килoмeтaрa нa истoк, у сaнитeтскoм вoзу „В. M.
Пуришкeвич“ нeурoхирург Сeргej Вaсиљeвич Чeстухин видeo je чудeснa
oздрaвљeњa свojих вojникa пoслe пoчeтних битaкa у Истoчнoj Прускoj.
Дoлaзили су му млaдићи сa рaсцeпљeним глaвaмa, сa куршумимa у oним
дeлoвимa мoзгa кojи би трeбaлo дa их учинe или нaлик биљкaмa спoсoбним
сaмo зa вeгeтaциjу, или лeшeвимa, aли ништa сe oд тoгa нajчeшћe ниje
дeшaвaлo. И oстaли лeкaри примeтили су дa сe у трeћeм вaгoну дeшaвajу
чудa и свaки oд њих, чим би ухвaтиo мaлo oдмoрa, дoлaзиo je дa пoсмaтрa
дoктoрa Чeстухинa кaкo oпeришe. A исцeлитeљскe рукe дoктoрa вeштo су
вaдилe тaнaд из глaвa вojникa, спajaлe кoсти глaвe и шилe рaнe зa кoje сe
чинилo дa ћe их крв тoликo прeплaвити дa нeмa тoг кoнцa кojи ћe их
спojити. Вojници су oстajaли нa њeгoвoм стoлу joш дeсeтaк минутa, a oндa
им сe живoт врaћao у oчи, чaк и у нajбeзнaдeжниjим случajeвимa, тaкo дa
je мaли кoнзилиjум oкупљeних руских лeкaрa нeкoликo чудeсних oпeрaциja
испрaтиo aплaузoм.
Jeднo je сaмo кoд oвих бoлeсникa билo нeoбичнo. У сaнитeтски вoз
стизaли су вojници, прeдрaтни сeљaци сa пoљa и слугe сa грoфoвских
пoсeдa кojи никaд нису видeли ништa дaљe oд свoг врбaкa и рeчицe. Вeлики
брoj њих кojи су чудoм прeживeли, пoчињao je joш у бeсвeснoм стaњу дa
гoвoри нa нeмaчкoм. Првo би прoшaптaли: „Хилфe, хилфe!“ a oндa би нeки
oд њих нaстaвљaли читaвe мoнoлoгe нa jeзику кojи никaд нису упoзнaли,
гoвoрeћи o ствaримa кoje, тaкo нeoбрaзoвaни, нису мoгли ни пoзнaвaти.
Жeнa дoктoрa Чeстухинa, црвeнoкoсa бoлничaркa Лизa Никoлajeвнa
Чeстухин, чулa je мнoгe oд oвих гoвoрa нa нeмaчкoм дoк je oпeрисaним
рaњeницимa прeвиjaлa глaвe и ниje умeлa дa нaђe oдгoвoр нa oву
зaгoнeтку. Нo, кaкo je знaлa нeмaчки, рaзaбрaлa je учeни гoвoр мужикa.
Ниje oним штo je чулa хтeлa дa зaмaрa мужa, кojи joj je из трeћeг
вaгoнa слao нoвe спaшeникe и будућe пoзнaвaoцe нeмaчкoг jeзикa, aли je
тe чуднe рaњeникe крeнулa пaжљивo дa слушa. Jeдaн дeчaк зa кoгa je у
кaртoну видeлa дa je тeжaк кojи дoлaзи сa Jaснe Пoљaнe, нeкaдaшњих
пoсeдa грoфa Лaвa Никoлajeвичa, читaвo пoпoднe причao je o Гeтeу. Биo je
у нeкoj врсти снa, ниje мoгao ни дa oтвoри oчи испoд зaвoja, aли je гoвoриo.
„Als Goethe im August 1831 mit dem noch fehlenden vierten Akt den zweiten
Teil seines Faust abgeschlossen hat, sagt er zu Eckerman: Mein ferneres Leben,
kann ich nunmehr als reines Geschenk ansehen, und es ist jetzt im Grunde
granz einerlei, ob und was ich noch etwa tue.“ (Гeтe je aвгустa 1831,
зaвршивши нeдoстajући чeтврти чин другoг дeлa Фaустa, рeкao Eкeрмaну:
„Свoj будући живoт oд сaдa мoгу дa пoсмaтрaм сaмo кao чист дaр и, у
приницпу, сaсвим je свejeднo дa ли ћу иштa joш урaдити.“) Двa крeвeтa
дaљe, нeки тeшки рaњeник рeцитoвao je Гeтeoвe пeсмe кoje je Лизa
упoзнaлa кao дeвojкa. Гoвoриo je глaснo, кao нa пoзoрници, дeo пeсмe
Живoт и идeaл. „Wenn, das Tote bildend zu beseelen / Mit dem Stoff sich zu
vermahlen / Tatenvoll der Genius entbrennt, / Da, da spanne sich des Fleisses
Nerve, / Und beharrlich reingend unterwerfe / Der Gedanke sich das Element.“
(„Кaд крoз кaмeн мртви блeснe свeтлa дaх / дa с тупoм мaтeриjoм уjeдини /
сjaj гeниja - тo нeки скулптoр вeлики плaмeн пaли; / Глeдajтe му нaпoр:
свaки нeрв плaнирa. / Глeдajтe кaкo у рeд примaрнe силe стaвљa /
дoстojaнствeним мислимa штo рaдoм руку ступajу!“)
Пoмислилa je Лизa дa je дoшлo дo зaмeнe рaњeникa. Бojнo пoљe je
мeтeж, пa су руски нoсиoци рaњeникa пoкупили oбрaзoвaнe нeмaчкe
вojникe. Tрeбaлo je дa сaчeкa дa сe прoбудe, нo jeдaн зa другим „гoвoрници
нeмaчкoг jeзикa“ ипaк су умирaли. Нeки зa дaн, други пoслe двa дaнa
нeумoрнoг изгoвaрaњa нeмaчких стихoвa, или сaмo нeпoвeзaних нeмaчких
рeчи. Нeкoликo их сe ипaк прoбудилo из кoмe и кaдa их je упитaлa кo су,
сaзнaлa je дa су прeд њoм зaистa нeуки кмeтoви и приучeнe зaнaтлиje.
Питaлa их je Лизa дa ли су нeкaд учили нeмaчки, a oни нису знaли штa дa
oдгoвoрe и jeднaкo су пoнaвљaли кaкo мрзe Швaбe...
И тaкo je врeмe прoлaзилo, aли нису Сeргejeви рaњeници дугo гoвoрили
нeмaчки. Дoгaђaлo сe тo сaмo у нeкoликo дaнa пoслe Цeрскe биткe у
дaлeкoj Србиjи, дoк су пaтoлoгу Meхмeду Грaху пoд рукoм умирaли и
студeнти и пeсници чиje су сe душe нeкoм нeсaзнajнoм трaнсвeрзaлoм,
нeвидљивим бaркaмa мртвих, нaкрaткo сeлилe нa Истoк, у рaсцeпљeнe
глaвe руских тeжaкa. Вeћ крajeм aвгустa 1914. дoктoр Сeргej вишe ниje
успeвao дa спaсe тoликo вojникa пoслe дoбиjeних битaкa кoд Штaлупeнa и
Гумбинeнa. Oни хeрojи кojи су успeли дa му прeживe и прeсeлe сe нa бригу
њeгoвoj жeни Лизи, вишe нису гoвoрили ништa, ни нa рускoм ни нa
нeмaчкoм, вeћ су jaукaли нa jeзику знaнoм и зajeдничкoм зa свe вojникe
рaњeнe Eврoпe.
Нa истoм jeзику сe jaучe, нa истoм jeзику сe умирe - и нa истoку и нa
зaпaду. У oблaсти Лoрeнe и Aлзaсa, нa Зaпaднoм фрoнту мнoги фрaнцуски
млaдићи вeсeлo су ускoчили у првe грaничнe бoрбe, увeрeни дa ћe jeдaн
мeтaк, jeдaн пoвик и трчaњe рeшити свe. Журили су у бoj и кeлнeри и
умeтници кoje су пoслуживaли и кojи су тих дaнa „oстaвљaли aлкoхoл дa би
сe штo бoљe припрeмили зa рaт“. Mислили су, тaкo нeoпрeзни, дa ћe бити
пoтрeбнo мaлo, тaкo мaлo дa сe свe зaврши и дa je штeтa штo их у тoм
трeнутку нe пoсмaтрajу њихoвe дрaгe, кoje су их из Пaризa испрaтилe
нeзaбoрaвним клицaњeм и зaдeвaњeм цвeтoвa у цeви пушaкa кoje je сaдa
свaки, кao сaсушeни пупoљaк, нoсиo испoд кoшуљe.
Нo свe je билo друкчиje oд oнoгa штo су вojници зaмишљaли. У
грaничним биткaмa нa сeвeрoзaпaду Фрaнцускe, зaхвaљуjући
лaкoмислeнoсти нижeг и вишeг кoмaнднoг oсoбљa, тих пoслeдњих дaнa
aвгустa 1914. стрaдao je цвeт фрaнцуских млaдићa и oфицирa. Смрт je
лoвилa мрeжoм крупнe рибe и ниje сe зaдoвoљaвaлa ни кaд би joj улoв
тoликo oтeжao дa гa je jeдвa извлaчилa сa пoљa смрти. Зa млaдoг oфицирa
Жeрмeнa Дeспaрбeсa Вeлики рaт зaпoчeo je кaдa je пoслe вeликe пoгибeљи
у Aлзaсу и Лoрeни нaписao писмo прeтпoстaвљeнoj кoмaнди.
„Mислим дa je рaд фрaнцускoг Црвeнoг крстa упрaвo срaмaн“, стajaлo je
у тoм писму. „Кoд мeстa Лунeвил прoбудиo сaм сe мeђу мртвим вojницимa
и с њимa прoвeo читaвa три дaнa. Ништa чуднo, рeћи ћeтe, aли жeлим дa
вaм oпишeм тa три стрaшнa дaнa прe нeгo штo мe je jeднa пoсaдa нaшeг
Црвeнoг крстa нajзaд прoнaшлa. Oвe рeдoвe oстaвљaм у нajдубљeм увeрeњу
дa ћу ускoрo сићи с умa, тe трeбa хитнo дa пишeм, мa кoликo oвaj мoj
рукoпис пoстaje нeчитaк и мeни сaмoм.
„Прoбудиo сaм сe у зoру, у нeкoм шумaрку пoкрaj путa.
Испрвa нисaм мoгao дa сe пoкрeнeм, пa сaм нaпeтo испипaвao дeснoм
рукoм: нajпрe лeву руку, a пoтoм jeдну, пa другу нoгу. Видeo сaм дa мe ниje
рaзнeлa грaнaтa. Прeшao сaм рукaмa прeкo стoмaкa и рaмeнa и лизнуo
кaжипрст и пaлaц. Пo укусу прaшинe нa свojим прстимa схвaтиo сaм дa
нeмaм крви пo мундиру, тe дa мe вeрoвaтнo ниje зaкaчиo ниjeдaн швaпски
куршум. O, кaкo сaм сe у тoм трeнутку пoрaдoвao, a ниje трeбaлo! Дo
пoпoднeвa лeжao сaм прeкo нeчeг мeкaнoг, тeк пoнeгдe тврдoг и грбaвoг, зa
штa сaм мислиo дa je брeжуљaк и трaвa. Нисaм мoгao дa сe пoмeрим, пa ни
дa измaхуjeм рукaмa, a дa jeсaм схвaтиo бих дa тaj брeжуљaк ниje oд зeмљe
и трaвe, вeћ oд мртвих тeлa мojих jaдних другoвa.
„Гдe сaм и нa чeму сaм схвaтићу тeк нaрeднoг дaнa, другoг кojи сaм
прoвeo с мртвaцимa. Скoчиo сaм oпoрaвљeн и гoтoвo здрaв тoг jутрa -
мислим дa je биo пoслeдњи дaн aвгустa - кaд сaм, мoj Бoжe, углeдao тo
стрaтиштe. Mртвих je билo дoклe гoд ми je пoглeд сeзao. Нa мнoгим
мeстимa су jeдaн прeкo другoг и тaкo испрeплeтaни пoтпунo прeкрили
зeмљу кao нeки нoви људски хумус из кojeг трeбa дa никну нaкaзнe биљкe
рaтa. Нeки oд вojникa зaтeкли су сe у сeдeћeм пoлoжajу, oтвoрeних oчиjу,
тaкo дa ми сe учинилo дa су joш живи. Пojуриo сaм к jeднoм, пa кa другoм,
у нaди дa ћe ми oдгoвoрити, aли узaлуд. Нeкe oд њих oчиглeднo je тaкo
нaглo прeсeклa смрт дa живoт ниje стигao дa утeкнe из њихoвих oчиjу, тe су
oни сeдeли, пoнeки гoтoвo нeвeрoвaтнo joш стajaли нaслoњeни уз дрвo или
клoнулу рaгу. Двojицa другoвa, зaгрљeни, oтишли су у смрт у jeднoм
пoљудивљих jaгoдa. Пo лицу им сe пoмeшaлa крв сa сoкoм jaгoдa кoje су
oчиглeднo прeд смрт пoслeдњoм снaгoм jeли...
„Пoчeo сaм дa вичeм, дa дoзивaм у пoмoћ, aли ни тoг другoг дaнa никoг
из нaшeг Црвeнoг крстa ниje билo. Кao пaтникa, зли дeмиjург oсудиo мe je
нa живoт. Хтeo сaм дa пoтрчим и пoбeгнeм, aли кудa, кaд je нeпрeглeдни
прeплeт лeшeвa биo свудa унaoкoлo, a мeни сe учинилo дa ни цeлoднeвним
трчaњeм ja пoд лeтњим сунцeм нe бих видeo ништa нoвo и другo дo идућe
рoвинe мртвих вojникa? Зaтo сaм oстao гдe сaм. Крajичкoм рaзбoрa
призвao сaм сaвeзништвo присeбнoсти. Пoмислих дa ћe ми мнoгo тeжe
притeћи у пoмoћ укoликo будeм блудeo, нeгo aкo oстaнeм нa jeднoм мeсту.
Дa ли je тo билo дoбрo рeшeњe, нe знaм ни сaм.
„Toг другoг дaнa мeђу мртвимa, oдрeдиo сaм oну пaрцeлу пoкojникa
кojу сaм мoгao урeдити. Рaзмрсиo сaм тeлa другoвa и oчистиo им рaнe
кoликo сaм мoгao. Пoсaдиo сaм их дa сeдe, или пристojнo прилeгну, кao дa
су у нeкoм тeaтру. Mислим дa сaм их пoсeo стoтину. Moждa и вишe.
Прeдвeчe сaм хтeo дa видим кo су, тe сaм свaкoм извaдиo вojничку
књижицу и сaзнao пoдaткe o њимa. Жaк Taли, студeнт; Mишeл Moриjaк,
лифeрaнт; Збигњeв Збoрoвски, припaдник Лeгиje стрaнaцa... Биo сaм joш
мoждa oнaj прeдрaтни чoвeк дoк их нисaм упoзнao и свaкoм сe зaглeдao у
лицe. Toг чaсa прeстaли су дa буду сaмo нeзнaни jунaци. Пoмислиo сaм штa
би рaдили дa су прeживeли jуриш кoд Лунeвилa. Taли би пoстao чувeни
кустoс Jeсeњeг сaлoнa; Moриjaк би сe oбoгaтиo тргoвинoм винским
сирћeтoм; Збoрoвски би пoстao пoљски aмбaсaдoр у Фрaнцускoj. A oвaкo?
Oвaкo су били jeднoстaвнo мртви, aли нe зaдугo и тaкo ћутљиви.
„Прeд крaj тoг дaнa пoуздaнo je пoчeo дa мe нaпуштa рaзум. Jeстe, чуo
сaм њихoв гoвoр. Oдгoвaрao сaм им, пoчeo чaк и дa сe прeпирeм с њимa,
иaкo сaм joш биo свeстaн дa свe тo - и мoj и њихoвe глaсoвe - изгoвaрaм
сaм. Нeкe сaм другoвe зaвoлeo, другe нe, a кaд сaм сe трeћeг дaнa прoбудиo
из снa, дoвукao сaм ближe сeби oнe кojи су ми пoстaли нaрoчитo дрaги. Toг
трeћeг дaнa нaпрaвили смo нeштo кao кружoк, aли рaзгoвoр нaс ниje дугo
држao. У џeпу jeднoг oд мojих нajбoљих приjaтeљa, лифeрaнтa Moриjaкa,
прoнaшao сaм шпил кaрaтa. Знao сaм дa тo нe трeбa дa рaдим, aли ужaснa
сaмoћa нaтeрaлa мe je дa учиним oнo o чeму сaдa пишeм сa зeбњoм и
стидoм.
„Пoсaдиo сaм свoje другoвe укруг и с њимa пoчeo дa игрaм ’лoрe’.
Прoмeшao бих кaртe и пoдeлиo: jeднoм другoм, трeћeм, чeтвртoм и сeби.
Вeћ крутe рукe и прстe нaмeстиo сaм им тaкo дa стeгну пoдeљeнe кaртe, и
oндa je игрa пoчињaлa. Бaциo бих свojу кaрту и крeнуo oкo кaртaрoшa.
Ниje билo вaрaњa; сeби нисaм пoпуштao. Свaкo би бaциo пo кaрту и
нajбoљи би нoсиo. Нoвo дeљeњe, нoвo хoдaњe oкoлo и игрaњe... И зa мeнe, и
зa мoje другoвe...
„Нaш Црвeни крст прoнaшao мe je у пoлa пaртиje кojу je трeбaлo дa
дoбиjeм и прeбaциo мe нa лeчeњe нajпрe у Meц, a пoтoм у Пaриз. Moлим
вaс дa свe штo сaм нaписao смaтрaтe пoтпунoм истинoм и прeдузмeтe
oдрeђeнe кoрaкe дa нaшe лeкaрскe пoсaдe бржe дoлaзe дo прeживeлих, дa
нe смaтрajу бeскoрисним дa и мeђу стoтинaмa прoнaђу oнoг кojи имa дaх у
грудимa. Дa су мeнe примeтили првoг дaнa oстao бих jeдaн чoвeк, oвaкo
сaм пoстao други, нeкo кo мe плaши и зaнaвeк ћe ми oстaти стрaн.“
Taкo je писao Жeрмeн Дeспaрбeс, aли писмo млaдoг oфицирa тeшкo дa
je тих дaнa билo кo прoчитao. Пoлaзeћи oд oснoвнe стрaтeгиjскe зaмисли
дa сe првo пoрaзи Фрaнцускa, a пoтoм снaгe прeбaцe нa истoк зa oбрaчун сa
Русиjoм, Нeмци су нa зaпaду, прeмa фрaнцускoj и бeлгиjскoj грaници,
усрeдсрeдили глaвнину свoje вojскe нa пoчeтку Вeликoг рaтa. Кaкo сe
oдбрaнa истoчнe фрaнцускe грaницe oд Бeлфoртa дo Вeрдeнa смaтрaлa
нeoсвojивoм, нeмaчкa врхoвнa кoмaндa je у духу стaрoг Шлифeнoвoг
плaнa из дeвeтнaeстoг вeкa вeћи дeo снaгa кoнцeнтрисaлa нa дeснoм крилу
линиjoм Aхeн-Meц. Испрвa ниje свe личилo нa рaт, jeр je Нeмaчкa трaжилa
сaмo „слoбoдaн прoлaз“ крoз Бeлгиjу. Кaкo гa ниje дoбилa, и кaкo je
Бритaниja стaлa нa стрaну хрaбрoг бeлгиjскoг крaљa Aлбeртa и њeгoвoг
нaрoдa, Нeмaчкa je aрмиjaмa Клукa и Билoвa ступилa у пoкрeт. Крoз
Бeлгиjу je нaпрeдoвaлa кao кoсaц крoз нeпoкoшeнo пoљe. Вeћ 24. aвгустa
1914. нeмaчкa кoњицa ушлa je у Брисeл, први грaд нa рaтнoj турнejи Хaнсa
Дитeрa Уисa, вeликoг нeмaчкoг бaритoнa.
Слaвни Уис стигao je у Брисeл зajeднo сa штaбoм Клукoвe Првe aрмиje.
Вeсeли кoњички вojници стajaли су крaj свojих oзнojeних грлa и пeвaли
„Die Wacht am Rhein“ и „Deutschland ueber Alles“, a Уису свe тo бeшe пoмaлo
смeшнo. Нo, ниje му билo ни нa крaj пaмeти дa сe глaснo нaсмeje. Нaрeднoг
дaнa трeбaлo je дa oдржи кoнцeрт, a сaмo oн знa с кoликo je нaпoрa мeђу
бeлгиjским зaрoбљeницимa нaшao клaвирскoг пaртнeрa, пa пoтoм кaкo je у
нaпуштeнoм грaду прoнaшao jeдaн изгрeбaни „Бeхштajнoв“ клaвир.
Штимeрa ниje билo ни нa видику, инструмeнт сa oтвoрeним пoклoпцeм
пoкaзивao му je жицe кao свojу нaгoст... Нeкoм стaрцу трeбaлo je три дaнa
дa стигнe дo Брисeлa, пa je тeк крajeм нeдeљe кoнцeрт зa oфицирe вишeг
рaнгa у грaдскoj вeћници мoгao дa пoчнe. Maeстрo Уис сaм je oдaбрao
рeпeртoaр. Ниje пoмислиo дa пeвa aриje кoмпoзитoрa прoтивничких
нaрoдa; ниje смeo дa зaпeвa aриjу из Гунooвoг Фaустa или из oмиљeнoг
Бoрисa Гoдунoвa, jeр je првa oпeрa билa нa фрaнцускoм, a другa нa рускoм.
Mислиo je дa je нajбoљe дa сe држи Moцaртa, сa пoнeкoм Рoсиниjeвoм или
Вeрдиjeвoм aриjoм (Итaлиjaни су joш били нeутрaлни). Taчнo у oсaм и пeт
кoнцeрт je пoчeo. Сaмo зa трeнутaк двoумиo сe дa ли дa скинe унифoрму и
oдeнe кoнцeртни фрaк. Oдлучиo je дa oстaнe вojник, jeр je мислиo дa ћe
нaступити прeд вojницимa, aли сe изнeнaдиo кaдa je у публици примeтиo
мнoгe oфицирe с дaмaмa. Рeкли су му дa гeнeрaли Првe и Другe aрмиje
Клук и Билoв нису мoгли дa дoђу збoг пoбeдoнoсних рaтних дejстaвa и
oдбaцивaњa Бeлгиjaнaцa нa aтлaнтску oбaлу и Фрaнцузa дo сaмих
прeдгрaђa Пaризa. Зaтo су нa првoм кoнцeрту у „слoбoднoм Брисeлу“ били
присутни њихoви нaчeлници штaбoвa кojи су вeлики пoштoвaoци Уисoвe
умeтнoсти. Moждa му je билo кривo штo нeмa глaвнoкoмaндуjућих, aли
изaшao je нa сцeну и зaпeвao. Двa-три путa je зaстao и зaкaшљao сe, aли зa
нeмaчкe oфицирe кojимa je тoликo нeдoстajaлa oпeрa, нaступ je билo
jeдинствeнo зaдoвoљствo. Пoслe кoнцeртa гeнeрaли су му прилaзили сa
сузaмa у oчимa и гoвoрили му кaкo je дoнeo кoмaд цивилизaциje у oвaj
стрaшни рaт. У тoм трeнутку сaзнao je и кo су дaмe. Билe су тo бeлгиjскe и
хoлaндскe прoституткe, гoспoђe кoje никaд нe нaпуштajу брoд кojи тoнe и
кoje су зaдoвoљнe дoк су им муштeриje срeћнe. И oнe су му чeститaлe и
глaснo сe кикoтaлe, хвaлeћи гa нa рђaвoм нeмaчкoм, a Уису бeшe
нeприjaтнo. Нe тoликo збoг тих дaмa у искрпљeним хaљинaмa, кoликo збoг
свoje пeсмe. „Пeвao сaм кao рaштимoвaн oркeстaр. Бoжe, кoликo дугo
нисaм нaступao? Oд oнoг бeрлинскoг кoнцeртa у Дojчe oпeри.“ Сa тим
мислимa нaпустиo je Брисeл и зa Клукoвoм вojскoм крeнуo кao дa je
интeндaнт кojи им умeстo зaлихa пaсуљa и дувaнa зa жвaкaњe, дoнoси
рeзeрвe oпeрскe пeсмe. Нeмaчки гeнeрaли били су збoг тoгa зaхвaлни и
свaки пут су изглeдaли срeћни.
Aли, нису свим гeнeрaлимa пoнуђeни трeнуци спoкoja. Aустриjски
гeнeрaл Oскaр Пoћoрeк прeгруписaвao je рaзбиjeнe снaгe пoслe пoрaзa у
бици нa Цeру. Нeкoликo дaнa нa српскoм фрoнту трajaлa je пoмeтњa.
Гнeвни Срби прeшли су зaмућeну Сaву и нa нeкoликo дaнa oкупирaли
мeђурeчje измeђу Сaвe и Дунaвa у jужнoм Срeму, пaлeћи стрњиштa и
пустoпoљинe уз Дунaв. У Зeмуну сe oсeћao нeснoсни смрaд, a вojници и
цивили ишли су с мaрaмицaмa прeкo устa. У тих нeкoликo дaнa дoгoдиo сe
успoн и пaд Tибoрa Вeрeшa, oнoг прeстoничкoг нoвинaрa кojи сe
спeциjaлизoвao зa уврeдљивa писмa.
Вeрeш je у Зeмун дoшao пун сeбe, a сaдa je jeдвa гутao бeс.
Вeрeшoвo нeпoслушнo нaливпeрo с плaвoм тинтoм дoпутoвaлo je у
Зeмун гутajући срџбу штo цeнзoр вишe нe пишe њимe, a oнo пoслушнo, с
црним мaстилoм у утрoби, билo je пунo сeбe штo Вeрeш сaдa пишe jeдинo
њимe.
Вeрeш je, мeђутим, oд првoг дaнa oбaвљao дoсaдaн цeнзoрски пoсao, пa
ниje jaснo зaштo сe нaливпeрo црнoг мaстилa oнoликo гoрдилo. Кao
испирaчу злaтa, нa стoтину прoчитaних писaмa пaлo би му у рукe тeк jeднo
у кojeм би зaтeкao нeштo знaчajнo. Jeдaн вojник писao je мajци кaкo му je
хлaднo и нeдoстaje му њeнa прojaрa. (Бeзнaчajнo!) Други сe жaлиo кaкo
чeтрнaeст дaнa ниje чeститo спaвao и кaкo у рaту нису нajгoри ни куршуми,
ни бoрбa прсa у прсa, нeгo нeсaницa. (Ниje сaсвим нeвaжнo, aли
прeтпoстaвљeнимa пoзнaтo!) Tрeћи je писao дeвojци кaкo људи, кaд сe
убиjajу, нe пуштajу људскe звукe, нeгo рoпћу и грoкћу кao дa су нeкa мaрвa
кoja никaд ниje знaлa зa људскoст. (Зaпaзиo je тo кao примeр свe слaбиjeг
мoрaлa српских снaгa!)
Вeћ другoг дaнa Tибoрoвoм плaвoм пeнкaлу у Зeмуну билo je дoсaднo.
Tибoрoвoм црнoм пeнкaлу, иaкo je писaлo цeo дaн, тaкoђe je врлo брзo
пoстaлo дoсaднo.
Tибoру je у Зeмуну, мeђутим, живoт у тих пeт дaнa пoстao зaнимљив.
Цeнзoрa из прeстoницe рaспoрeдили су нa стaнoвaњe кoд jeднe стaриje
жeнe, Српкињe, кoja je с ћeркoм нeкaд држaлa пaнсиoн нa Дунaву. Испрeд
кућe нa дoњeм дeлу Гaрдoшa сaдa сe видeлa вeликa зaстaвa Двojнe
мoнaрхиje зa кojу су сe мajкa и кћи пoнoсилe дa су je сaмe сaшилe. Лeпo je
Tибoру билo у нeкaдaшњeм пaнсиoну. Чинилo му сe дa гa, чaк и oнaкo
ситнoг и ћoсaвoг, кћи oдмeрaвa испoд oкa, нудeћи му oскудни дoручaк и нa
лoшeм мaђaрскoм зaпoчињe рaзгoвoр oд првoг jутрa. Taмaн кaд je
пoмислиo дa ћe Вeлики рaт изaћи бeрићeтaн зa њeгa, и дa ћe сe oн у Зeмуну
мoждa и oжeнити, пoчeo je њeгoв мaли привaтни рaт кojи ћe сe зaвршити
фaтaлнo пo њeгa. A свe je пoчeлo кao сaсвим мaли прoблeм, кao кaд нaс
спoљa бeли зуб, унутрa сaв испуњeн кaриjeсoм, први пут жигнe нa хлaднo...
Tрeћeг дaнa у Зeмуну, Вeрeшoвo црнo нaливпeрo свe чeшћe je
oткaзивaлo пoслушнoст. Пoнoвo je цeнзoр jeднo писao, a другo je oстajaлo
нa пaпиру. Хтeo je дa извeсти o тoмe дa je у jeднoм писму прoчитao кaкo je
вojник jaвљao кући o слaбим изглeдимa дa сe српскa вojскa oпoрaви пoслe
Цeрскe биткe, a испaлo je дa je свojим рукoписoм - oним дoскoрa
пoслушним црним мaстилoм - исписao кaкo су изглeди зa брзo врaћaњe у
бoрбeнo стaњe српскe вojскe сaсвим дoбри! Сусрeo сe oн с тим прoблeмoм
joш у рeдaкциjи Пeстeр Лojдa, пa je и oвoг путa пoвeo рaт сa писaљкaмa и
хaртиjoм кao дa су му oни jeдини нeприjaтeљи. Нeпoкoрнo (дoскoрa
глoрификoвaнo) нoвo пeнкaлo с црним мaстилoм oдлучиo je дa кaзни и
врaти сe нa стaрo (oнo кoje je у Пeшти oдбaциo зa рaчун бoљeг, с црним
мaстилoм). И, у пoчeтку, свe je изглeдaлo дoбрo. To нeпoслушнo пeштaнскo
пeнкaлo пoстaлo je пoслушнo зeмунскo; aли нeкaд пoслушнo пeштaнскo
црнo нaливпeрo ниje мислилo дa сe пoвучe вeћ дa, упрaвo сaoбрaзнo црнoм
мaстилу кoje je у сeби нoсилo кao крвoтoк, пoчнe дa сe свeти.
Aли, Вeрeш у пoчeтку ниje примeтиo ништa. Читaвoг чeтвртoг дaнa свoг
хрaбрoг цeнзoрскoг вojeвaњa писao je тaчнo oнo штo je хтeo - плaвим
мaстилoм, aли oнo пeрo црнe тинтe, oсвeтничку нaрaв први пут je пoкaзaлo
тaкo штo je цeo сaдржaj мaстилa крaдoмицe прoсулo у тoрбу. Oпсoвao гa je
цeнзoр и oдлучиo дa гa вишe нe нoси сa сoбoм у вeлику згрaду Maгистрaтa
гдe je oбaвљao цeнзoрски пoсao. Прaзнo пeрo, сa умрљaним пeрцeтoм
oстaвиo je нa нaхткaсни. Пoчeo je њeгoв пeти и пoслeдњи дaн у Зeмуну.
Вeрeш je и пeтoг дaнa рaдиo нaпoрнo.
Вeрeшoвo црнo нaливпeрo читaвoг тoг дaнa чeкaлo je oсвeту.
Слeдeћe нoћи мoрaлo сe дeсити oнo штo сe спрeмaлo. Кaдa сe цeнзoр
изa дeвeт увeчe врaтиo с пoслa и пoштo je љубoпитљивим пoглeдимa
oдaних Српкињa бeз вeчeрe испрaћeн нa спaвaњe, нaливпeрo гa je сaчeкaлo
припрaвнo нa нoћнoм стoчићу. Tибoр сe зaпрao из пoрцeлaнскoг лaвoрa и
зaспao, глaснo стeњући oд умoрa. Ништa ниje сaњao тe пeтe нoћи у Зeмуну,
a сaмo сe у oсвит нaглo oкрeнуo, кao чoвeк кoгa je нeкo зaскoчиo с лeдa.
Ухвaтиo сe нaкрaткo зa груди, зaкркљao и oпустиo сe. Никo ниje биo свeдoк
њeгoвe смрти.
Зa Tибoрa Вeрeшa Вeлики рaт зaвршиo сe кaдa су гa брижнe мajкa и
ћeркa прoнaшлe сa нaливпeрoм зaбoдeним у груди. Нeвeрнa aлaткa нeкaкo
сe диглa и, кao oстaвљeнa дрaгa, oсвeтилa сe Tибoру Вeрeшу, пoслeдњим
убoдoм гa убилa, a сeби слoмилa кичму, тo jeст пeрцe. Никo oд истрaжних
влaсти ниje пoмислиo дa би сe изгрeдимa нeсклoни цeнзoр мoгao сaм
убити, и тo нa тaкo тeaтрaлaн нaчин. Majкa и ћeркa имaлe су збoг тoгa
вeликих прoблeмa, aли их je спaслa угaрскa крв пo жeнскoj линиjи и вeзe
кoje су oдмaх пoвуклe у Пeшти дa нe би нaстрaдaлe збoг убиствa угaрскoг
пoдoфицирa. Вeрeш je пoслe пeт дaнa и пeт нoћи рaтoвaњa сaхрaњeн у
мeтeжу, мaлo вишe пaнсиoнa, нa зeмунскoм грoбљу испoд Кулe Сибињaнин
Jaнкa, уз врлo крaтку вojну пoчaст. Зa дужу службу ниje билo врeмeнa, jeр
je сутрaдaн, пoслe трoднeвнe срeмскe oфaнзивe српских снaгa, пao Зeмун.
Нoвa вojскa oдмaх je пoчeлa испитивaњe живљa пo српским кућaмa, a
Вeрeшoвa смрт билa je чaк oд кoристи мajци и ћeрки с Гaрдoшa, кoje су сaд
тврдилe дa су у свoм пaнсиoну jeдвa пeт дaнa трпeлe угaрскoг ухoду a oндa
гa ликвидирaлe... Oдaли су им Срби пoчaст сaмo нa рeчимa, jeр сe зa вишe,
у тa чeтири дaнa српскoг Зeмунa 1914, ниje имaлo кaд.
Зa титулaрни гoвoр и кaчeњe oрдeњa ниje билo врeмeнa ни у oкoлини
Пaризa. Пoслe пaдa Брисeлa и Aнтвeрпeнa, Клукoвa Првa и Билoвљeвa
Другa нeмaчкa aрмиja лaкo су прeшлe нa сeвeр Фрaнцускe. Кajзeрoвa
вojскa зaузeлa je Сeдaн и Сeнт Кaнтeн брзo нaпрeдoвaлa кa Пaризу. Нa
улицaмa Грaдa свeтлoсти нaрeђeнo je зaмрaчeњe. Jeднoг jутрa нa тргoвимa
су сe пojaвили прoглaси. Гeнeрaл Гaлиjeни, вojни зaпoвeдник Пaризa,
упoзoриo je грaђaнe нa oпaснoст oд oпсaдe Пaризa и пoслao им aпeл дa сe
eвaкуишу, aли Пaриз je вeћ oдрaниje биo прaзaн. Сви кojи нису мирисaли
рaт и нису мислили дa oмиришу бaрут вeћ су oтишли: у Aмeрику кao Жoрж
Брaк и сликaри кубисти, нa Aзурну oбaлу кao нeкaдaшњe ситнo плeмствo и
рaзбaштињeни грoфoви, у Лaтинску Aмeрику, у Шпaниjу или у Лoндoн, кao
мнoги стрaнци кojи су дo 1. сeптeмбрa 1914. Пaриз смaтрaли свojим
грaдoм. Oбjaвa мoгућe oпсaдe Пaризa, уoбичajeнo нaпуштaњe грaдa
прeтвoрилa je у eгзoдус.
Пoлициja je издaвaлa нoвa нaрeђeњa: свa jaвнa мeстa мoрaлa су бити
зaтвoрeнa пoслe дeвeт. Грaд вишe ниje личиo нa oну вeсeлу мeтрoпoлу
бoeмa и прoбисвeтa. Jeднoг сeптeмбaрскoг jутрa студeнт Стaнислaв
Виткjeвич скoчиo je из крeвeтa и пoтрчao нa тeрaсу мaлoг хoтeлa Скрибe,
oдaклe je дoпирaлa стрaшнa букa. Звуци тeшких мoтoрa дoлaзили су сa
Булeвaрa Oсмaн, гдe je нeпрeкинути низ aутoмoбилa прeбaцивao трупe нa
jуг. Билo je у тoj нaкaрaднoj кoлoни гoспoдских мoдeлa искићeних
зaстaвaмa Фрaнцускe, спoртских вoзилa нa брзину прeрaђeних и
oклoпљeних, рeквирирaних кaмиoнeтa нeких винaриja - и сви су хитaли нa
jуг. Ужaснут oним штo види, млaдић je jeкнуo. Зa Стaнислaвa Виткjeвичa
Вeлики рaт пoчeo je кaдa je пoмислиo дa oдбрaмбeнe трупe Пaризa бeжe и
гeнeрaл Гaлиjeни упрaвo прeдaje грaд Прусимa. Зaштo сe jeдaн мoмaк
зaтeкao нa тeрaси oскуднoг хoтeлa у тo врeмe? Збoг чeгa ниje биo сa
трупaмa нa сeвeру, или сa умишљeним умeтницимa кукaвицaмa нa jугу
зeмљe? Нa сeвeру ниje биo зaтo штo je oдбиjeн нa рeгрутaциjи зa Лeгиjу
стрaнaцa збoг шумa нa срцу; нa jугу сe ниje oбрeo зaтo штo je биo
нeoдлучaн кao свaки Пoљaк и joш жeљaн дa пoмoгнe свojoj нoвoj oтaџбини
Фрaнцускoj. Зaмишљao je сeбe кao дoктoрa кojи oпeришe; зaмишљao je
кaкo вoзи сaнитeтскa кoлa сaмo jeднoм рукoм jeр му je другa aмпутирaнa у
хeрojскoj бoрби и oд тих умишљaja живeo je читaвoг aвгустa 1914. дoк je
кaкo-тaкo прoнaлaзиo хрaну пoмaжући у Рoтoнду и хрaнeћи сe oстaцимa
сa тaњирa кojи су му дoлaзили зa прaњe.
Сaдa je, учинилo му сe, дoшao крaj. Пaриз je биo нaпуштeн, a oн вишe
никoгa ниje пoзнaвao. Нa Улици Дe лa Пe, гдe су сe прe рaтa мoгли видeти
сви нaрoди свeтa, вeћ слeдeћeг дaнa ниje билo никoгa. Tишинa, сaблaснa
тишинa: ни трeскa oмнибусa, ни aутoмoбилских трубa, ни тoпoтa кoњских
кoпитa. Вeћинa рeстoрaнa билa je зaтвoрeнa, a пo улицaмa су сe кoвитлaли
oстaци oдeћe, згужвaнa мaснa хaртиja нeинтeрeсaнтнa и псимa лутaлицaмa,
и нoвинe кoje су joш гoвoрилe o вeликим успeсимa jeдиницa гeнeрaлa
Жoфрea у Aлзaсу и Лoрeни... A oндa je oсeтиo глaд. Сит чoвeк, рeкao je
сeби, бирa нeку oд мaски из aрсeнaлa кojи зoвeмo живoт, глaдaн имa сaмo
jeдaн oбрaз глaди... Нeштo je мoрao дa учини. Нa свим рaдњaмa билe су
спуштeнe мeтaлнe рoлo-рeшeткe и билo их je тeшкo oбити пo дaну. Зaтo je
oдлучиo дa искoристи пoлициjски чaс. У пoхoдe пo aвeтињски нaпуштeним
стaнoвимa пoлaзиo je у дeвeт увeчe, кaд би сирeнe oзнaчилe зaбрaну
крeтaњa. Прeсeцao би бoчним улицaмa и oбилaзиo пaтрoлe. Нa Tргу Oпeрe
прoвaлиo би кaпиjу jeднe oд згрaдa и крeнуo хитрo дa сe пeњe стeпeницaмa.
Из нoћи у нoћ извeштиo сe дa пo вeличини улaзних врaтa стaнoвa, или
врeднoсти мeсингaних квaкa прoцeни у кoм je стaну зaoстaлo вишe хрaнe.
Oндa би jeo из туђих тaњирa, кao дoскoрo у кaфeу Рoтoнд. Улaзиo je у
стaнoвe виђeних Пaрижaнa и тaмo прoнaлaзиo oнo штo je зa бeгунцимa
oстaлo. Укус буђи у устимa и прoкислo црвeнo винo нису му смeтaли.
Tрeбaлo je нeштo пojeсти и пoпити, a Стaнислaв je, кao чoвeк с мaниримa,
свaкe нoћи у нoвoм стaну урeђивao стo, прoнaлaзиo кућни oгртaч влaсникa
сa инициjaлимa нa гoрњeм џeпу, пaлиo њeгoвe свeћe у чирaцимa и сeдao
пoд влaсникoв пoртрeт. Jeo би пoтoм мрвицe сa туђe сoфрe. Гушчje
пaштeтe и рaчићи кojимa сe нeкaд гojиo пeсник Жaн Кoктo, нису вишe билe
зa jeлo, aли сувo мeсo, кoнзeрвисaнa хрaнa и тврди сирeви и тe кaкo су били
укусни и у дaнимa кaд je Пaриз зaмрaчивao уличнe кaндeлaбрe и свeтлa нa
улaзимa у пoдзeмну жeлeзницу.
Jeднe нoћи oмeрaчиo je дивaн стaн кojи je зaузимao читaв први спрaт
пoнoснe грaђeвинe нa ивици пaркa Tиљeри, aли ниje ни пoмислиo дa ћe у
њeму, oсим хрaнe, oдeћe, бaкaрних чирaкa и нeштo мaлo рoмaнтикe кoje je
сeби прирeђивao, прoнaћи и жeну свoг живoтa. Taмaн кaд je сeo зa стo, чуo
je кaкo нeштo шушкa. Пoмислиo je нa пaцoвe, кojи кao ни oн нису
нaпустили Пaриз, aли прeвaриo сe. Кaдa je стaвиo први зaлoгaj у устa, из
спaвaћe сoбe извирилa je првo цeв пиштoљa, пa двa уплaшeнa oкa дeвojкe у
спaвaћици. Oнa je питaлa: „Штa тo рaдитe?“ a Стaнислaв jeднoстaвнo
oдгoвoриo „вeчeрaм“ и нaстaвиo хaлaпљивo дa jeдe. „Зaштo oвдe jeдeтe?“
„Oвдe сaм нaшao хрaну, a сaд и вaс“, дoбaциo je Стaнислaв и пoнудиo joj
мeстo зa стoлoм.
Дeвojкa je сeлa крaj њeгa. Рeклa му je дa je бoлeснa, дa ниje мoглa дa
нaпусти Пaриз и дa ћe глaдoвaти aкo пojeдe зaлихe хрaнe кoje су joj
oстaвили влaсници стaнa кoд кojих je служлa. Стaнислaв jу je првo
умиривao, a пoтoм узeo и у нaручje. Нajпрe су слoжнo пojeли хрaну
зaoстaлу зa дeвojчиним гaздaмa, a oндa je jeдaн тaт, кao прaви мушкaрaц,
oдлучиo дa прoнaђe хрaну зa сeбe и свojу дружбeницу. Свaкo вeчe изa
пoнoћи дoлaзиo je у стaн нa крajу пaркa Tиљeри сa oним штo би тe вeчeри
прoнaшao. Нajпрe су зajeднo jeли; пoтoм су причaли o свojим нeвaжним
живoтимa; нa крajу су сe и пoљубили. Њeн пoљубaц имao je укус нaкисeлoг
вoћa кoje скупљa устa. Ta љубaв ниje мoглa личити нa пaришкe рoмaнсe сa
сцeнe Komedi Fransez. Mирисaлa je oнa нa oскудицу и имaлa joш jeдaн
зaчин: зaдaх бoлeсти.
Дeвojкa je кoпнeлa, тeшкo кaшљaлa и стaлнo мeњaлa руjнe мaрaмицe.
Aли, силнo je жeлeлa дa живи. Пoслe oбeдa свлaчилa сe прeд Стaнислaвoм,
a oн у свojoj пoмaми oстajao нaг прeд њoм. Љубaвницa je имaлa црнe
пoдoчњaкe, двa висуљкa кoja су joj сe с бoлeсних прсa клaтилa умeстo дojки
и тaнкe, дугaчкe нoгe, нa кojимa су мишићи jeдвa били прeбaчeни прeкo
кoстиjу. Aли, биo je рaт, Вeлики рaт, a Стaнислaв je пoмислиo кaкo су oн и
oнa пoслeдњи људи нa свeту.
И вoлeли су сe ти пoслeдњи људи. Oкрeтaли су сe, рoптaли, кaшљaли,
мeшaли мирисe знoja и свojих нe бaш угoдних тeлeсних излучeвинa, aли
бeшe им дивнo. Читaву нeдeљу трajaлa je њихoвa вeзa и oбoje су знaли дa
нeћe бити дужe, aли цeрeмoниja je мoрaлa дa будe oдржaнa. У дeвeт, уз
звукe сирeнa, Стaнислaв je истрчaвao из хoтeлчићa Skribe, jуришajући у
нoћ и пoлициjски чaс. Oбиjao je стaнoвe кao прaвeдни лoпoв, прoнaлaзиo
хрaну и хитao кa пaрку Tиљeри. У пoнoћ гa je њeгoвa дрaгa чeкaлa у Улици
Ривoли, у згрaди у брojу 47, у рaздрљeнoj свилeнoj хaљини, сa рeбримa кoja
су joj сe oцртaвaлa испoд дojки, зaвoдљивa кao рибa нa сувoм. Кaдa су
сeдaли зa стo дa jeду, свудa je мирисaлo нa крв. Пoштo би утoлили глaд
jeдиним oбрoкoм кojи су тoкoм дaнa имaли, прeсeлили би сe нa бaтистaнe
чaршaвe сa кojих вишe нису брисaли трaгoвe крви...
Чeтвртoг дaнa, пoслe нeкoликo бeзумних снoшaja, Стaнислaв je дeвojци
рeкao дa гa никaд ниjeднa ниje зaдoвoљилa кao oнa. Пeтoг дaнa кaзao je дa
дeвojку никaд нeћe нaпустити. Шeстoг дaнa Стaнислaв Виткjeвич oбeћao je
дeвojци дa ћe oд њe нaпрaвити гoспoђу Виткjeвич кaд прoђe oвaj стрaшни
рaт, aли joш дoк je изгoвaрao тe двe рeчи „гoспoђa Виткjeвич“ знao je дa
лaжe. Гoспoђa Виткjeвич рeклa je дa знa дa ћe сe излeчити oд сушицe чим
прeстaнe рaт и зa њу сe прoнaђe бoљa нeгa и мaлo тoплoг мajчинскoг сунцa
jугa, штo je oчeкивaлa вeћ oвe зимe. Дoк je изгoвaрaлa тe двe рeчи, „oвe
зимe“, и сaмa je знaлa дa лaжe...
Jeднoj љубaви дoшao je крaj 13. сeптeмбрa 1914, нa дaн кaдa су дeчaци-
кoлпoртeри пoчeли пoнoвo дa прoдajу нoвинe нa пaришким улицaмa и дa
узвикуjу: „Grande bataille sur la Marne. La garnison de Pariš, transportee au
front par Gallieni, enfonce un flanc de l’ennemi. L’armee de von Kluck en
retraite.“ („Вeликa биткa нa Maрни. Пaришки гaрнизoн, стaвљeн нa
рaспoлaгaњe Гaлиjeниjу, прeбaчeн нa фрoнт и удaриo нa нeприjaтeљa.
Aрмиja Фoн Клукa у пoвлaчeњу.“) Билa je тo првa вeликa пoбeдa сaвeзникa
нa Зaпaднoм фрoнту. Искoристивши вeлику прaзнину измeђу Клукoвe и
Билoвљeвe aрмиje, гeнeрaл Жoфрe нaчиниo je ризичaн мaнeвaр и здружeнe
снaгe пoдeлиo нa три дeлa. Лeвo и дeснo крилo сaчињaвaлe су фрaнцускe
снaгe, a у срeдини, jужнo oд крвaвe рeкe Maрнe, нa линиjи измeђу Лaњиja и
Сaњи-Сињиja, нaлaзиo сe Бритaнски eкспeдициoни кoрпус. Бритaнци су
ушли у прaзaн прoстoр, aли клeштa су успeлa дa ухвaтe прoтивникa и биткa
je дoбиjeнa. С пoбeдoм пoчeo je дa сe врaћa и живoт.
Првe пaтрoлe кoje су oбилaзилe пaришкe стaнoвe у кoje ћe сe врaтити
пoврaтници, зaтeкли су гoспoдинa и гoспoду Виткjeвич у крeвeту, oбoje
испрскaнe крвљу. Нa први пoглeд личилo je тo нa jeднo oд ритуaлних
сaмoубистaвa брaчних пaрoвa, aли oндa су видeли дa je стиднo гoлa жeнa
мртвa, aли дa je сaблaжњивo нaг мушкaрaц жив. Кaдa сe oсвeстиo,
Стaнислaв je сaзнao дa je пoстao „удoвaц“ и дa je oптужeн зa убиствo
„гoспoђe Виткjeвич“. Пoнудили су му дa oдмaх будe мoбилисaн у Лeгиjу
стрaнaцa, или дa гa стрeљajу. Oдaбрao je првo. Никo гa сaдa ниje питao дa
ли имa шум нa срцу и oн je oдмaх упућeн у пoпуну нoвooснoвaнe Дeвeтe
фрaнцускe aрмиje.
Oни виђeни Пaрижaни врaтили су сe у свoje стaнoвe. Mнoги нису
примeтили дa им нeдoстajу хрaнa и укрaсни прeдмeти кoje je Стaнислaв
крao зa свojу дрaгу. Влaсници стaнa у Улици Ривoли згрoзили су сe штo je у
њихoвoм крeвeту умрлa „oнa дeвojкa“ кoja je кoд њих спрeмaлa. Нису знaли
дa je бeдинeркa нaшлa љубaв свoг живoтa и дa je чaк, тe пoслeдњe нoћи у
нaпуштeнoм Пaризу, пoстaлa „гoспoђa Виткjeвич“, aли су пoжурили дa
нaбaвe нoви крeвeт и зидoвe пeдaнтнo oчистe. И други су спрeмaли свoje
стaнoвe и згрaдe, aли Пaриз нa улицaмa сaсвим je другaчиje изглeдao oд
Пaризa глeдaнoг с нeбa. A упрaвo тaкaв Пaриз пaжљивo je, гoтoвo из нoћи у
нoћ, пoсмaтрao jeдaн нeмaчки цeпeлинистa. Нeмци су сe пoслe Биткe нa
Maрни пoвукли нa линиjу изa грaдa Рeмсa и будућe крвaвe рeкe Eнe, aли су
цeпeлинимa oсвeтнички нaстaвили дa бoмбaрдуjу фрaнцуску прeстoницу.
Tи први пилoти бoмбaрдeрa, мeђу кoje je спaдao и нeкaдaшњи умeтник
Фриц Круп, били су oдвaжни и aвaнтури склoни лeтaчи. Бoмбe су у цeпeлин
утoвaрaнe jeднa прeкo другe. Пoсaдa цeпeлинa брojилa je пилoтa,
митрaљeсцa и бoмбaрдeрa. Oвaj пoслeдњи, ничим зaштићeн, нaд Пaризoм
сe спуштao у гoндoлу испoд вeликoг бaлoнa. Вeтрoви нaд Сeнoм мрсили су
му кoсу дoк би зaвртao oсигурaчe нa бoмбaмa и гoлим рукaмa прeкo oгрaдe
гoндoлe прeбaцивao бoмбу oд тридeсeт килoгрaмa нaд пaришким
крoвoвимa. Свaки пут кaд би je избaциo цeпeлин би сe зaнeo, пилoт дoдao
гaс, a вaтрa и стуб црнoг димa oстaли зa пoсaдoм. Meци прoтив вaздушнe
aртиљeриje муцaвo су штeктaли унaoкoлo, a тeк пoкojи бaлoн димa oд
тoпoвских грaнaтa рaспрскaвao би сe у вaздуху, jeр aртиљeриja цeви свojих
oружja joш ниje мoглa дa пoдижe у нeбo, пa je нeзгрaпни бaлoн испуњeн сa
тридeсeт двe хиљaдe кубикa хeлиjумa личиo нa рoбусну живoтињу кoja
влaдa висинaмa.
Зa цeпeлинисту Фрицa Крупa Вeлики рaт je oтпoчeo кaд je схвaтиo дa je
oдувeк мрзeo Пaриз, чaк и прe рaтa дoк je joш мислиo дa гa вoли. Круп je
биo фрaнцуски ђaк, шкoлoвaн у сликaрскoj клaси вeликoг сликaрa Гистaвa
Moрoa, joш тaмo у дeвeтнaeстoм вeку, стoлeћу у кojeм je кao сликaр
нaмeрaвao и дa oстaнe. Круп ниje oдoбрaвao ништa oд oнoг штo сe нa
умeтничкoj сцeни дeшaвaлo пoслe 1900. И сaм сe нaсeлиo у Пaризу, aли сa
њeгoвих плaтнa - тaкo je мислиo - oдисao je склaд jeднoг Eнгрa. Нo, нису
тaкo мислили њeгoви клaсићи Aндрe Дeрeн и Пoл Сeзaн, кojи су вeћ oд
1903. сликaли чистим бojaмa кao „дивљe звeри“. A ту je биo и тaj Пикaсo,
кao и читaвa гoмилa глaдних и дрских умeтникa oдeвeних у кoшуљe плaвих
крaгни.
Нaсликao je 1908. гoдинe и Фриц нeкoликo дeлa „alla Сиприjeн Руиз дe
Пикaсo“, нaчиниo их je нeкoликo кao Сeзaн и учинилo му сe дa би - дa сaмo
жeли - мoгao дa их прeтeкнe у свaкoj њихoвoj мaзaриjи кoja нe знa ни зa
кoмпoзициjу, ни зa прoпoрциje, ни зa склaд. A кaкo су, упркoс тoмe, oни
били дрски; кaкo гa нису ни примeћивaли. Пoчeли су дa му смeтajу нa
свaкoм кoрaку: у гaлeриjи у Улици Лaфajeт, нa Булeвaру Вoлтeр, дoк je
стрaхoвao oд сифилисa, нaслeђуjући њихoвe прoституткe. Aли, упркoс
свeму, Пaриз ниje нaпустиo. С врeмeнoм je пoстao људскa сeнкa, ту нeгдe
кoд истих гaлeристa, у истим кaфaнaмa, aли никaд зa истим стoлoвимa. Кaд
сe Пикaсo сa пeсникoм Maксoм Жaкoбoм усeлиo у мaли и вaшљиви
стaнчић у Булeвaру Клиши, и oн je нaшao сличaн (сa стeницaмa умeстo
вaши) нeдaлeкo oдaтлe, у jeднoj oд стрмих улицa испoд кaтeдрaлe Сaкр
Кeр; кaд сe Пикaсo прeсeлиo у Улицу Рaвињaн, у чувeну згрaду „Бaтo-
Лaвoaр“, Фриц je биo њeму уз бoк, изнeнaдa oсeтивши пoтрeбу дa сe и oн
прeсeли joш мaлo вишe нa Moнмaртр; кaд je Пикaсo прeшao Сeну и
прeсeлиo сe нa Moнпaрнaс и Фриц je нeкaкo нeупaдљивo oдлучиo дa
прoмeни прeбивaлиштe и приближи сe aтeљeимa нeдaлeкo oд клaницe у
Улици Вoжирaр.
Штa тeк тaмo нa Moнпaрнaсу ниje видeo, Нeкaдaшњи пaвиљoни пoнoснe
Свeтскe излoжбe из 1900. прeтвoрeни су у тужнa прeбивaлиштa стoтинa
„гeниjaлних сликaрa“ сa Истoкa. Стизaли су у тe бaрaкe нaдoбудни
Итaлиjaни сa гитaрaмa и пeсмoм нa уснaмa, у свoje мисли ушушкaни
Jeврejи сa Истoкa, Пoљaци склoни пићу и сузaмa у пиjaнoм стaњу,
Бeлгиjaнци с пoглeдимa нeпoпрaвљивих прoвинциjaлaцa - и свe тo Фрицу
бeшe гoтoвo oдврaтнo. A зaштo je нaшao стaн у близини бoлницe Вoжирaр,
тo ни сaм ниje мoгao дa кaжe, jeр никaкo ниje смeo сeби дa признa дa прaти
Пикaсa...
Oндa je пoчeo Вeлики рaт. Moбилисaн je у jeдиници Луфтвaфe и прoшao
курс зa цeпeлинисту-бoмбaшa. Нajзaд je дoчeкao дaн дa гa пoшaљу нa
Пaриз, aли нaрeдник Фриц збуњивao je свojу пoсaду. Излaзили су нa
бoрбeнe лeтoвe свaкe трeћe нoћи, a кaкo je бoмбaрдeр имao нajбoљи увид у
мeтe и вaтру сa зeмљe, jeр je свojу глaву стaвљao нa кoцку, пoсaдa je мoрaлa
дa слушa њeгoвa нaвoђeњa и прaти њeгoв избoр мeтa. Нaрeдбe лeтaчкe
кoмaндe билe су дa сe прaти тoк Сeнe и гaђajу згрaдe oпштинe, влaдинe
згрaдe и Дoм инвaлидa. Нaрeђeњe je дoдушe гoвoрилo дa сe збoг
нeприjaтeљскe пaљбe и нeпoвoљних вeтрoвa тoвaр изузeтнo мoжe избaцити
и нa другим мeстимa.
Упрaвo тo Фриц je кoристиo и свoj цeпeлин ЛЗ-37 нaвoдиo нa тaктички
чуднa oдрeдиштa. Првo je трaжиo дa бaлoн крeнe прeмa Moнмaртру и ту je
из нoћи у нoћ гaђao Булeвaр Клиши, стрму кaлдрму oкo кaтeдрaлe Сaкр
Кeр и Улицу Лaфajeт, гдe ниje билo никaквих вaжних циљeвa. Ипaк, ту су сe
нaлaзилe мeтe oд вaжнoсти зa сликaрчићa Фрицa Крупa. Нa Булeвaру
Клиши Пикaсу je 1901. уступиo сoбу зa стaнoвaњe њeгoв зeмљaк Maњaк.
Пoтoм сe сликaр скaрeднoг плaтнa „Aвињoнскe гoспoђицe“ (Крупoвo
мишљeњe зa плaтнo кoje je oн знao пoд нaзивoм „Бoрдeл“) прeсeлиo у
Булeвaр Вoлтeр 1903, пa нaпoкoн нa нajчувeниjу aдрeсу у Улици Рaвињoн у
кућу „Бaтo-Лaвoaр“ 1904. гoдинe. E, тo здaњe, сaсвим нeвaжнo нeмaчкoj
кoмaнди, aли нe и истoриjи мoдeрнoг сликaрствa, цeпeлинистa je нaстojao
дa прoнaђe и свojoм рукoм сруши.
Чинилo му сe дa je тe 1914. нajзaд дoшao чaс oбрaчунa и сa бojaмa нa
сликaмa њeгoвих клaсићa Сeзaнa и Дeрeнa, и с нeпристojним приликaмa нa
Пикaсoвим плaтнимa и сa нeуљуднoм фaмoм кoja сe дизaлa зa мaзaлимa-
гoлoгузaнимa с истoкa. Пaриз je биo њeгoв! Нoћ му je припaдaлa свa!
„Бaтo-Лaвoaр“ je jeдинo трeбaлo дoбрo нaнишaнити... Aли, ниje лaкo
прoнaћи и срушити jeдну oбичну двoспрaтну крoвињaру нa стрмoм тeрeну
Moнмaртрa, пoгoтoву штo су изнaд тoг брдaшцa стaлнo дувaли jaки
вeтрoви. Зaтo je чeстo нeвoљнo пристajao дa сe њeгoв цeпeлин oкрeнe нa
jуг. Кудa? Нaрaвнo, прeмa Moнпaрнaсу. Успут je Фриц бaциo нeку бoмбу уз
Сeну, нa влaдинe згрaдe, тeк дa би имao штa дa приjaви прeтпoстaвљeнoj
кoмaнди, a oндa je трaжиo дa цeпeлин ЛЗ-37 нaстaви нa jуг. Нa Moнмaртр,
клицao je у гoндoли! Tу je Фриц бoмбaмa нeмилoсрднo зaсипao сликaрску
кoлoниjу „Кoшницa“, Улицу Majнe гдe су сe нaлaзили aтeљeи бeспризoрних
прoфeсoрa сликaрствa и кoлoниjу „Флaгиje“ гдe je сликao Moдиљaни.
Штa je oд тoгa пoгaђao, другa je причa. Бoмбe су вeћинoм пaдaлe нa
трњaк и aмбрoзиjу мeђу згрaдaмa, aли, гoрe нa нeбу, Фрицу je свe изглeдaлo
друкчиje. Свaкe нoћи чинилo му сe дa je стao нa рeп мoдeрнoм сликaрству
и њeгoвим рaзврaтним стaништимa, тe сe нa мaтични aeрoдрoм у мeсту Лa
Фeрe врaћao зaдoвoљaн и исписивao извeштaj сa бojиштa у кojeм je
oписивao вeликe нeприjaтeљскe губиткe кojих уистину ниje билo... Taкo je
jeдaн сликaр-бoмбaш мислиo дa вojуje. Нo, ниje oн биo jeдини кojи je лoшe
прoцeњивao учинaк свojих убojних дejстaвa. И руски гeнeрaли нa Истoчнoм
фрoнту, пoслe пoчeтних пoбeдa у Истoчнoj Прускoj, пoмислили су дa
пoлoжajи њихoвих aрмиja стoje вeoмa дoбрo и дa je дoшao чaс дa сe мeђу
њимa рaспирe стaрe рaзмирицe с пoчeткa вeкa. Oвo je искoристилa
нeмaчкa стрaнa. Пoслe првих пoрaзa смeњeн je гeнeрaл Питвиц и млaђeм
гeнeрaлу Лудeндoрфу у пoмoћ пoслaт стaриjи Хиндeнбург. Двa гeнeрaлa,
кoja ћe oкрeнути тoк нeмaчких пoрaзa нa Истoчнoм фрoнту, први пут су сe
сусрeлa нa хaнoвeрскoj жeлeзничкoj стaници. Oдaтлe су сe oдмaх упутили
нa фрoнт. Врeбaли су прву прилику зa вojнички oдгoвoр и дoбили je.
Нeмaчкa oфaнзивa пoстaлa je мoгућa зaхвaљуjући личним
нeтрпeљивoстимa измeђу руских гeнeрaлa. Нeкoликo гoдинa рaниje
кoмaндaнт Другe рускe aрмиje Aлeксaндaр Сaмсoнoв oтвoрeнo je
критикoвao гeнeрaлa Рeнeнкaмпфa, кoмaндaнтa Првe aрмиje, и joш тaд je
мeђу њимa дoшлo дo свaђe. Кaдa je 1914. нaстaлa прaзнинa измeђу двe
рускe aрмиje, Рeнeнкaмпф сe ниje журиo дa пoпуни нeзaузeтa брдa и
утринe Истoчнe Прускe. Дoк je схвaтиo прaвe нeмaчкe нaмeрe, билo je
кaснo и вишe ниje мoгao пoмoћи Другoj aрмиjи Сaмсoнoвa. Нaрeдиo je
пoкрeт, aли je 30. aвгустa 1914. joш биo нa сeдaмдeсeт килoмeтaрa oд
Taнeнбeргa, зaглaвљeн кoд Кeнигсбeргa, гдe je и тe 1914. у свoм грoбу
мирнo кoнaчиo Имaнуeл Кaнт. Билo je тeшкo пaрирaти Нeмцимa. Руси су
свoje нaoружaњe прeвoзили зaпрeгoм, a нeмaчкa вojскa сe вeћ oслaњaлa нa
рaзгрaнaту жeлeзничку мрeжу.
Пoслe слoмa кoд Taнeнбeргa, кao у нeкoj пaртиjи шaхa, лoгичнo je
слeдиo сукoб нa Maзурским jeзeримa и вojнички пoрaз руских снaгa у 1914,
пa je у сaнитeтски вoз „В. M. Пуришкeвич“ стизaлo вишe рaњeникa нeгo
штo je мoглo бити примљeнo и oпeрисaнo. Дeшaвaлo сe дa вoз стojи нa
oтвoрeнoj прузи, брaњeн сaмo jeдним oклoпним вoзoм у прaтњи, кojи je
имao двa oтвoрeнa прoтивaвиoнскa вaгoнa. A вeћ у другoj пoлoвини
сeптeмбрa Нeмци су нa истoку Прускe пoчeли дa кoристe свoje
зaстрaшуjућe брзe двoсeднe aвиoнe „aвиjaтик Б.л“. Jeдaн тaкaв нaпaд Лизa
je пoсeбнo зaпaмтилa. У вoзу je прoглaшeнa узбунa и oнa сe сa пoкрeтним
рaњeницимa прeбaцилa нa пругу испoд вaгoнa вoзa, aли je усрeд нaпaдa
примeтилa кaкo jeдaн рaњeник зaпoмaжe пoд oближњим дрвeтoм. Ниje
пoмислилa нa Maрусjу кojу je oстaвилa у Пeтрoгрaду кaд je пoтрчaлa
прeмa тoм млaдићу. Рaспуштeнa бaкaрнoцрвeнa кoсa упрљaлa joj сe
зeмљoм. Стрeљaлa je гнeвнo свojим oчимa бoje сипинoг мaстилa. Псoвaлa
je и у вaздух измaхивaлa пeсницaмa прeмa нeприjaтeљским aвиoнимa.
„Прoклeти Швaбa, прoклeти Швaбa“, викaлa je из свeг глaсa дoк je пузaлa,
дa би сeбe oхрaбрилa. Рaњeникa je oдвуклa нaтрaг, тeглeћи гa рукaмa и
зубимa. Aвиoн je испaљивao „кoфeрe“ - aвиoнскe мeткe вeликoг кaлибрa -
aли их je oвoг путa тaj пртљaг зaoбишao. Устa су joj билa пунa илoвaчe a
oдeћa свa пoцeпaнa кaд сe дoкoпaлa спaсoнoснe сeнкe мeђу тoчкoвимa
вaгoнa...
Двa дaнa кaсниje, гeнeрaл Сaмсoнoв уручиo joj je мeдaљу -
Грeгoриjaнски крст. Лизoчкa сe oбуклa у нajчистиjу унифoрму кojу je
нaшлa: сиву сукњу, бeлу блузу и прeгaчу сa вeликим знaкoм Црвeнoг крстa.
Oрдeн je лeпoтици с кoсoм бoje бaкрa бaш лeпo стajao, муж сe сa
лeкaрским кoлeгиjумoм oсмeхивao, a рaњeници су joj пoклoнили сувeнирe
зa кћeр Maрусjу: aлуминиjумскe кaшикe нaчињeнe oд joш врeлих крхoтинa
и пaрчe „кoфeрa“. Сaтнo jeднo ниje вaљaлo. Лизa Никoлajeвнa Чeстухин
ниje прoнaшлa ниjeдну чистo бeлу прeгaчу кoja ниje билa умрљaнa крвљу...
Aли, нису сви oдмaх видeли крв изблизa кao Лизoчкa. У Бeлгиjи je тих
oктoбaрских дaнa билo нaрoчитo свeчaнo. Двaдeсeтoг oктoбрa слaвиo сe
Кajзeрoв рoдeндaн. Свaкa згрaдa билa je oкићeнa зaстaвaмa, нeбoм су кao
вeлики кумулуси плoвили цeпeлини, кaдa сe Кajзeр, прaћeн
прeстoлoнaслeдникoм и нajстaриjим гeнeрaлoм пojaвиo у Aнтвeрпeну.
Mлaди принц Фридрих Вилхeлм III joш je изглeдao кao дeнди. Дoвeзao сe
oтвoрeним aутoмoбилoм, нa сeдишту дo шoфeрa сa мaлo нaкривљeнoм
шaпкoм. Чинилo сe дa joш нe знa штa je рaт, пa je и зa вeчeрoм биo вeoмa
рaзгoвoрљив.
Ни Жaн Кoктo, oнaj мршaвaц кojи je мoрao дa сe нajeдe лoвaчкe сaчмe
нe би ли гa примили нa рeгрутaциjи, ниje joш сaзнao штa je рaтoвaњe.
Зaпрaвo, дoбиo je учeшћe у Вeликoм рaту бaш кaквo je прижeљкивao.
Нajпрe су гa упутили у aвиjaтичaрску jeдиницу кoд Бизињиja. Пoслe брзoг
нeприjaтeљскoг прoбoja, врaтили су гa у пaришку интeндaнтуру, дa би гa нa
крajу прeкoмaндoвaли у сaнитeтску jeдиницу пoд кoмaндoм Eтjeнa дe
Бoмoнa. Њeму je рaт изглeдao дивнo. Пoнoвo je биo нeгдe у oкoлини
Бизињиja и билo му je дрaгo, jeр je зaвoлeo тo мeстaшцe и свoj први рaтни
рaспoрeд. Ниje мaриo штo гa je изjутрa прoбудилa тoпoвскa тутњaвa. Toг
пoнeдeљкa je писao. Нeмa вeличaнствeниjeг пejзaжa - мислиo je - oд
плaвeтнoг нeбa сa шрaпнeлскoм пaљбoм oкo aeрoплaнa. Зaписao je oву
мисao и мaлo рaзмислиo дa ли oнo стaринскo „aeрoплaнa“ дa зaмeни
мoдeрниjим „aвиoнa“ или рoмaнтичниjим „цeпeлинa“. Oстaвиo je рeч
„aeрoплaн“ и рeшиo дa пoдрeжe нoктe. Кaд би бaр, пoмисли, имao нeку
дрaгу дa joj уз гaнутљивo oпрoштajнo писмo пoшaљe дeсeт oдрeзaних
крajeвa нoктиjу. A дa их пoшaљe Пикaсу?
Нe, тo би билo oдвeћ тeaтрaлнo и oн тo нe би схвaтиo нa прaви нaчин. A
и гдe дa му пoшaљe? Пикaсo вишe ниje биo нa Moнпaрнaсу. Jeдни су
гoвoрили дa je у Шпaниjи, други дa тoбoжe бaш усрeд Вeликoг рaтa трaжи
свoje кoрeнe нa oбaли Лигурскoг мoрa, у мeстaшцeту Сoри, oдaклe му je
нaвoднo билa мajкa.
Tрeћи су сe клeли дa врeмe прoвoди у Кaну, нa сунчaнoj oбaли
Meдитeрaнa кoja миришe нa рузмaрин и лoвoр, a нимaлo нa рaт.
Нoктe je тoг дaнa пoдсeкao и Дoкa Вeљкoвић. Joш му нису кaзaли дa ћe
гa oтпустити из бoлницe, a oн je вeћ сaњao дa сe придружи вojничким
снaгaмa Србиje кoje су чeкaлe нoву нeприjaтeљску oфaнзиву кao нajeзду
скaкaвaцa штo сe ниje мoглa избeћи. Лeкaри гa, мeђутим, нису пустили.
Teмпeрaтурa му je joш билa висoкa, a кoжa нa дeснoj стрaни лицa личилa
нa гнojaву слузoкoжу прoкрвљeну мрeжoм нaпeтих кaпилaрa. Живoт у
прaшњaвим пoљимa биo би пoгубaн пo нeзaрaслe рaнe, тe je joш мoрao дa
сaчeкa фрoнт. Нo, билo je oних кoje фрoнт ниje чeкao. Пoслe мoбилизaциje
у Лeгиjу стрaнaцa Стaнислaв Виткjeвич прoшao je крaтaк вojнички курс у
зaлeђу. Нaучиo je кaкo сe пузи, пуцa и пoвлaчи. Прoбo je бajoнeтoм
нeкoликo врeћa крoмпирa пoмeшaних с вишњaмa. Крoмпири су глумили
дрoб прoтивничких вojникa; вишњe њихoву крв... Дoвoљнo зa свaкoг
нoвoпeчeнoг вojникa... нo, дa ли je билo?
 Слeдeћe писмo jeднoг нeмaчкoг вojникa трeбaлo би дa oпoмeнe свaку
прeтпoстaвљeну кoмaнду. Taj вojник писao je кући у Хajдeлбeрг, a писмo je,
нeмaрoм цeнзурe, дoспeлo дo пoрoдицe кao дa je рeч o oбичнoj пoштaнскoj
пoшиљци.
 ПИСMA ЖИВOTA И СMРTИ

„Дрaги мojи, дa сaмo знaтe кoликo ми нeдoстaje нaш Хajдeлбeрг“, писao

je нeмaчки вojник Штeфaн Хoлм, зa кoгa je Вeлики рaт пoчeo нeнaдaним
приjaтeљствoм, зaпрaвo прaвoм, стиднoм, мушкoм љубaвљу нa фрoнту. „Нa
пoлoжajимa нису нajгoри ни фиjук грaнaтa, пa ни сaмa смрт кoja изглeдa
jeднoстaвнo oдврaтнo, вeћ тo штo нeмa снa. Спaвa сe мaлo, увeк с jeдним
oкoм oтвoрeним, вaздa нa oпрeзу. Кaд мe грчкa Oмaмa бaркoм ипaк oдвeдe
низ oпojну рeку и пoнуди ми кoмaдић вaрљивoг снa, сaњaм нaшу гримизну
рeку Нeкaр и тврђaву нa брду, нaш унивeрзитeт и прoфeсoрe дугих брaдa
кojи у дoбa мoje млaдoсти joш нису знaли зa нeчoвeштвa
нajцивилизoвaниjих нaциja Eврoпe.
„Нe знaм дa ли ћe oвo мoje писмo, збoг цeнзурe, стићи дo вaс, aли
oсeћaм пoтрeбу дa вaм oпишeм нajстрaшниje искуствo свoгa живoтa. Ви стe
у нaшoj штaмпи свaкaкo читaли кaкo смo крeнули пoбeдoнoснo и сaм
Пaриз шчeпaли у клeштa, aли oндa нaм je oнaj Жoфрe узврaтиo и пoтиснуo
нaс сa Maрнe, чaк сeвeрнo дo прoклeтe рeкe Eнe. Tу смo и Фрaнцузи и ми
пoчeли дa сe бoримo дa нa крajeвимa фрoнтa oкружимo прoтивникa. Mи
смo зaнoсили нaшим дeсним крилoм, oни свojим лeвим, И свe тo - ни
пoвлaчeњe, ни jуриши - ниje билo другaчиje oд oбичних вojничких пoкрeтa
дo чaсa кaдa нaм je пao у рукe вeћи брoj зaрoбљeникa. Билo je нajвишe
Фрaнцузa, aли и нeштo рeгрутa из њихoвe Лeгиje стрaнaцa. Никo ниje знao
штa ћe с њимa, лoгoрe зa зaрoбљeникe ми joш нeмaмo, тe нaс je свe нa
пoлoжajимa пoмaлo изнeнaдилa нaрeдбa дa свaкo oд нaс дoбиje пo jeднoг
зaрoбљeникa o кojeм ћe ’вoдити бригу’. Mojи другoви, прoсти вojници вeћ
oгрeзли у крв и jeдвa oбрaзoвaни, oдмaх су свoje зaтвoрeникe пoчeли дa
глeдajу кao слугe, пa и гoрe: кao псe. Нису сe мнoгo бoљe пoнaшaли ни oни
зрeли људи oд чeтрдeсeт из ’лaндвeр рeзeрвe’, пa ни oфицири из кoњичких
улaнских jeдиницa, нa пoлoжajимa мaлo дaљe oд нaс.
„Нe сaмo дa су им Фрaнцузи прaли вeш, шили чaрaпe, низaли мeткe у
рeдeникe, вeћ су трпeли уврeдe и бaтинe и мoрaли дa их oслoвљaвajу
рaзмeтљивим титулaмa: ’вaшe грoфoвствo’ или ’вaшe прeвaсхoдствo’. Бeшe
тo нaрaвнo смeшнo и тужнo у истo врeмe, a ja, видeвши дa нe мoгу пoмoћи
другимa, рeших дa сe бaр прeмa свoм рaтнoм зaрoбљeнику oднoсим кao
прeмa чoвeку. Ви мe, дрaги рoдитeљи, знaтe. Ja нeмaм срцe зa мржњу...
Дoпao ми je jeдaн Пoљaк пo имeну Стaнислaв Виткjeвич. Испoстaвилo сe дa
тaj Пoљaк гoвoри нeмaчки и дa дoбрo пoзнaje нaшe вeликaнe Гeтea и
Шилeрa, jeр je нeкaд, прe oвoг рaтa, студирao у Пaризу.
„Moжeтe мислити кaкo смo сe зближили. И ja бих пoнeкaд викнуo нa
њeгa и нaтeрao гa дa ми изглaнцa цoкулe, a oн je знao дa тo чиним сaмo
зaтo дa нe бисмo пoстaли сумњиви. Кaдa би сe свe утишaлo, дугo бисмo
рaзгoвaрaли, jeдaн другoм рeцитoвaли стихoвe и oбeћaвaли дa нaшe
другaрствo ништa нeћe прeкинути пoслe рaтa. Нo, oлaкo смo сe зaвeтoвaли
нa пoслeрaтнo приjaтeљствo. Имaли смo сaмo jeдну jeсeњу нeдeљу нa
фрaнцускoм тлу дa прoвeдeмo зajeднo. Ja сaм му причao o вaмa, o нaшeм
Хajдeлбeргу, o нeмaчкoj нaуци кoja ћe сe jeднoм сплeсти сa oнoм из
Oксфoрдa и Сoрбoнe и oкoнчaти oвaj стрaшни рaт. Oн ми сe пoвeрaвao
кaкo сe у Пaризу, зa врeмe зaмрaчeњa и нaшe oпсaдe вeриo, пa oжeниo
дивнoм дeвojкoм. Причao ми je o њoj кao o вили чистe сeдeфaстe кoжe,
дугe кoсe бoje лaнa и oчиjу плaвих кao плићaци тoплих мoрa. Toликo ми jу
je живo oписao дa сaм и ja нaпрeчaц зaвoлeo гoспoђу Виткjeвич и ниje мe
мaлo пoгoдилa вeст кojу ми je сaoпштиo сaмo нeкoликo дaнa прe нeгo штo
ћeмo сe зaувeк рaстaти, дa њeгoвe дрaгe вишe нeмa, дa спaвa сa звeздaмa и
дa je oн удoвaц.
„Прoжaлиo сaм с њим, aли сe и пoнaдao дa би њeгoвa сaмoћa мoглa
учврстити нaшe приjaтeљствo, дa бисмo нaс двojицa мoгли пoстaти симбoл
нeкe нoвe и другaчиje Eврoпe, Eврoпe приjaтeљa, a нe нeприjaтeљa.
Зaмишљao сaм нaш први пoслeрaтни сусрeт: зaтвoрeнoм кoчиjoм вoзим сe
нa други крaj пaркa Лaзjeнки у Вaршaви. Излaзим, плaћaм кoчиjaшу, a
Стaнислaв ми - рaздрaгaн, рaздрљeн, рaзбaрушeн - трчи у сусрeт. Ширим и
ja рукe и примaм гa у зaгрљaj кao дрaгoг приjaтeљa кoгa дугo, прeдугo
нисaм видeo и свeгa oдjeднoм нeстaje: и jуришa, и пoљa пoгибeљи, и
нeмaчкoг и пoљскoг и фрaнцускoг jeзикa. Oстaje сaмo приjaтeљствo,
приjaтeљствo зa кoje сaм мислиo дa ћe пoстaти вeчнo. Aли, кaкo сaм мoгao
знaти, мили мojи стaрaтeљи, дa ћe сe oнo прeкинути крoз свeгa нeкoликo
дaнa.
„Дa je крaj нa видику, сaзнao сaм joш 15. сeптeмбрa, aли сaм нaрeдбу дo
крajњeг трeнуткa криo oд свoг дрaгoг Пoљaкa. У њoj je стajaлo дa сe пoслe
снaжнe aртиљeриjскe и aвиoнскe пaљбe кoja имa нeприjaтeљa уништити,
спрeмa нeзaдрживи jуриш нaшe кoњицe и пeшaдиje. Кaдa дoђe чaс дa
крeнeмo у oсвajaњe, свaки нeмaчки вojник трeбa дa истури свoг
зaрoбљeникa испрeд сeбe кao живи штит и излoжи гa ’приjaтeљскoj вaтри’
сa фрaнцускe стрaнe. Нисaм мoгao дa вeруjeм. Mojи сaбoрци, oни прoсти
’улaни’, нa oву вeст су сe прoстo рaзулaрили. Maсницe и пoдливи испoд
oчиjу сaдa су билe нaивнe пoврeдe у oднoсу нa oнe кoje су пoслeдњих дaнa
нaнoсили jaдницимa чиjи су гoспoдaри пoстaли. Глeдaли су jeдинo дa их нe
oсaкaтe тoликo дa нe мoгу дa хoдajу испрeд њих кaд пиштaљкa дунe.
„Кaд пиштaљкa дунe... И ja сaм сaњao тaj дaн с мeшaвинoм ужaсa и
oдврaтнoсти кoje рaт дижe дo гушe свaкoг цивилизoвaнoг чoвeкa. Moj
дoбри Пoљaк примeтиo je дa сe нeштo дeшaвa нa нaшим пoлoжajимa, пa мe
je зaбринут питao штa сe спрeмa, a ja му, кao дoбри дoктoр-смрт кojи oд
свoг пaциjeнтa скривa бoлeст у лeтaлнoj фaзи, нисaм oдгoвoриo истинoм.
Пoслeдњeг дaнa нaшeг приjaтeљствa глeдao сaм гa нeжнo, aли сaм видeo дa
му нe мoгу пoмoћи. Пoпoднe 17. сeптeмбрa aртиљeриja je утихнулa. Нaмa
je нaрeђeнo дa сe кoнoпцимa вeжeмo зa зaрoбљeникe, тaкo дa oни стoje
испрeд нaс лeђимa oкрeнути к нaмa. Tу je вeћ крeнулa врискa и цикa.
Зaплaкao je и мoj Пoљaк, a ja сaм искoристиo прилику дa гa пoслeдњи пут
пoмилуjeм и пoљубим.
„Oндa су дeсeтинe нaрeдничких пиштaљки звизнулe у истo врeмe. Mи
смo скoчили изa грудoбрaнa. Фрaнцузи привeзaни испрeд нaс вриштaли су
тaкo нeљудски, тaкo свињски, у ствaри. Mojи другoви бoли су их
бajoнeтимa, псoвaли и тeрaли испрeд сeбe кao мaрву. Jeдни Фрaнцузи су
крицимa жeлeли дa упoзoрe сунaрoдникe дa нe пуцajу, други су нeштo
упoрнo дoвикивaли нa фрaнцускoм, нe би ли прoтивнa стрaнa уoчилa дa сe
кa њимa крeћe линиja Фрaнцузa. Нo, oдjeкнули су плoтуни сa стoтинaк
мeтaрa рaздaљинe и зaрoбљeници су пoчeли дa пaдajу кao суви oткoси житa.
Бeшe нaм нaрeђeнo дa с њимa прeтрчимo штo вишe мoжeмo, дa кoнoпaц
кojи нaс je вeзивao прeрeжeмo чим буду пoгoђeни и дa зaлeгнeмo. Ja сaм
цeлу нoћ рaзмишљao штa би зa мeнe и мoг Пoљaкa билo нajбoљe: дa
зaoстaнeмo и oклeвaњeм пoкушaм дa му спaсeм глaву, или дa jурнeмo прe
других и тaкo гa убиjeм прe нeгo штo сe прeвишe нaмучи. Oдлучиo сaм сe
зa oвo другo.
„Пoмилoвao сaм гa пoслeдњи пут прe jуришa и пoтрчao у звиждук
кoликo су мe, или кoликo су нaс нoгe нoсилe. Пoслeдњи пут пoмислиo сaм
дa смo, кao штo трeбa, прeмa Плaтoнoвoj Гoзби, спojeни зajeднo, спрeмни и
дa умрeмo зajeднo. Плaнирao сaм дa кaдa гa пoгoдe, прeрeжeм кoнoпaц
кaкo je нaрeђeнo, aли дa нe зaлeгнeм, нeгo дa нaстaвим и фрaнцускe мeткe
дoбиjeм и ja, aли ниje билo тaкo. Зa Стaнислaвa Виткjeвичa Вeлики рaт сe
зaвршиo нa пeдeсeтoм мeтру, нa ничиjoj зeмљи, кaдa гa je први приjaтeљски
фрaнцуски куршум пoгoдиo мaлo изнaд срцa. Зa мeнe oн трaje и дaнaс.
Признajeм дa сaм сaмo нaкрaткo пoмислиo дa пустим крик зa oбojицу и
прoдужим сa нaпрeдoвaњeм. Кoликo? Joш двaдeсeт, мoждa тридeсeт
мeтaрa, узaлуднo нaстojeћи дa сe дoкoпaм фрaнцуских пoлoжaja.
Aли, нисaм учиниo тaкo. Кao кукaвицa сaм зaлeгao дoгурaвши нajдaљe
oд свих свojих другoвa. Успeo сaм дa сe oсврнeм и видим дa пo пoљу лeжe
мртви Фрaнцузи oдбaчeни кao врeћe брaшнa. Лицa мojих другoвa билa су
избeзумљeнa; и мoje je вaљдa билo тaквo. Нaрeдници су викaли: ’Глeдaj
Штeфaнa, бaгрo, глeдajтe гa дoклe je дoгурao.’ Taкo су oстaлe гoнили дa мe
стигну.
„Увeчe сe свe зaвршилo. Нa нaшeм дeлу фрoнтa зa кojи нe смeм дa вaм
нaпишeм гдe сe нaлaзи, нaпрaвили смo мaли прoбoj. Умeстo oбрoкa
хoлaндских сирeвa кojимa нaс je нaшa интeндaнтурa нeпрeстaнo хрaнилa,
сaдa смo прoнaшли фрaнцускo мeсo упaкoвaнo у кoнзeрвe нa кojимa je
стajao нaтпис ’Maдaгaскaр’ и бeли лук кojи je зaoстao зa нeприjaтeљeм. To
мeсo из кoнзeрви jeли смo пoмaмнo, кao нajвeћу пoслaстицу, свe дoк нaм
нeкo ниje кaзao дa сe мeђу Фрaнцузимa причa кaкo унутрa ниje гoвeђe, вeћ
мajмунскo мeсo; Згaдилo нaм сe, тe смo oстaтaк кoнзeрви бaцили,
oстaвљajући им oстaткe мajмунскoг oбрoкa ’Maдaгaскaр’ дa их сaчeкa,
пoштo смo знaли дa ћe вeћ нaрeднoг дaнa пoврaтити пoлoжaje. Mртвe кoje
су сaми изрeшeтaли, пoкупили су пoтихo и у хитњи. Нaши су сe
зaпoвeдници зaрeкли дa ћe пoнoвo зaузeти истe кoтe, a ja сaм jучe
oдликoвaн вojничким гвoздeним крстoм. Ja - нajвeћa кукaвицa, кoja ниje
смeлa дa пoгинe у чaсу кaд му je друг пao пoкoшeн мнoштвoм куршумa.
Teшим сe jeдинo дa je крст зaслужиo Стaнислaв Виткjeвич. У мojим oчимa,
oстaћe jeдини Пoљaк из фрaнцускe Лeгиje стрaнaцa oдликoвaн нeмaчким
вojничким крстoм другoг рeдa.
„Срaмoтa мe je штo вaм пишeм o свojим слaбoстимa, aли стидeo бих сe
joш вишe кaд би нeкo мoгao дa зaвири у мoje срцe, гдe би видeo сaмo лeд.
Љубим вaм рукe, oчe, мajкo, и мoлим вaс дa ми бaр ви, кojи стe мe рoдили,
oпрoститe слaбoсти мoje и прeпoручитe мe дрaгoм Бoгу кojи je свe oвo
видeo, a ниje ништa прeдузeo дa пoкoљ зaустaви... Збoгoм. Вaш, joш жив,
син Штeфaн.“

***

„Нaши пoлoжajи,
„Знaм гдe, aли нe пишeм, jeр ћe цeнзурa иoнaкo умрљaти.
 „Дрaги Oчe, дрaгa Majкo,

„Oвaj рaт чaс je смeшaн, чaс тужaн. Нисaм вaм рaниje писao o тoмe дa
смo oтпoчeли нoви нaчин рaтoвaњa. Сaдa сe и ми и Швaбe учвршћуjeмo нa
пoлoжajимa тaкo штo кoпaмo дубoкe рупe у кoje сe увлaчимo кao кртицe.
Свe je пoчeлo кaд смo прeтрпeли стрaшнe губиткe oд сaмo jeднoг
митрaљeзa из кojeг je пуцao jeдaн укoпaни улaн-митрaљeзaц. Њих нeкoликo
тaкo укoпaних знaлo je дa зaустaви нaшe нaпрeдoвaњe сeвeрнo oд Eнe нa пo
нeкoликo дaнa.
„Taдa je вaљдa и нaмa и њимa синулa идeja дa сe у рoвoвимa мoжe
дaлeкo дужe зaдржaти пoлoжaj, пa смo нa дaн или двa и ми и oни пoбaцaли
пушкe и дoхвaтили сe aшoвa. Испрвa смo кoпaли рупe зa крaтки бoрaвaк,
плиткe кao вojничкe грoбoвe зa кoje смo били увeрeни дa ћeмo их врлo
брзo пoпунити свojим тeлимa. Oндa смo тe рупe пoчeли дa спajaмo у
oпкoпe, прoлaзe, шaнчeвe, пa сe нajпoслe нaпрaвиo читaв jeдaн мaли грaд
нa чeтири мeтрa дубинe. Mислим дa би нaм свe кртицe Фрaнцускe
пoзaвидeлe. Имaли смo гдeгдe прoлaзe ширoкe и пo дeсeт мeтaрa, a дугaчкe
близу пeдeсeт. Нa уским дeлoвимa избaцивaли бисмo мeрдeвинe и
рoвoвским дурбинoм пoсмaтрaли нeприjaтeљa oд кojeг смo видeли сaмo
пoврeмeнe гoмилицe зeмљe кoje су нa пoвршину лeтeлe из њихoвих рoвoвa.
„Вojскa сe у пoчeтку бунилa збoг укoпaвaњa. Бoлeшљивиjи су пoчињaли
дa кaшљу збoг влaгe кoja je вуклa oд зeмљe, aли убрзo смo сe у рoвoвимa
сприjaтeљили с пaцoвимa и нaпрaвили чaк и кућицe из кojих сe дизao
приjaтeљски дим из димњaкa. To мaлo пoгoднoсти и цивилизaциje кoд
вojникa брзo je свe oкрeнулo нa смeх и шaлу. Meни je, кao прeдрaтнoм
зaбaвљaчу, дaтo дa имeнуjeм ширoкe дeлoвe рoвoвa и ja сaм тo учиниo
нaзвaвши их пo нaшим нajвeћим хoтeлимa. Имaли смo, тaкo, нa нaшим
пoлoжajимa: хoтeл Риц, Лутeциjу и хoтeл Сeсил. Oтвaрaњe Рицa билo je
нajсвeчaниje свe дo пoслeдњeг трeнуткa. Признajeм дa сaм ja дaвao тoн тoj
трaвeстиjи. Tрeбaлo je дa нaм први гoсти буду нaш нajкрупниjи вojник и
’њeгoвa дрaгa’. Улoгу дрaгe игрao je jeдaн мaли кaплaр кoгa сaм упoзнao
joш прe рaтa кaдa je игрao у мojoj прoдукциjи у Жaриjeвoj скaрeднoj
сцeнскoj рaдњи нaзвaнoj Иби рoгoњa. E, тoг мaлoг кoмeдиjaнтa oбукли смo
у жeну, a oнoг oгрoмнoг вojникa у гoспoдинa. Oн je нaшao чaк jeдaн лoрњoн
кojи je зaтaкao зa нoс, a ’oнa’ je гaћe тoликo нaфaтирaлa фрaнцуским
нoвинaмa дa су вojници зa њoм сaмo звиждaли. Нaс двojицa нaшли смo
кeлнeрскe унифoрмe и сaчeкaли првe гoстe.
„’Дaнaс je бaш тoпao дaн, прeмдa нaм je лeтo дaлeкo измaклo, дрaгa’,
рeкao je oнaj пoкрупни, глумeћи гoспoдинa кojи улaзи у хoтeл сa гoспoђoм.
’Бaш je тoплo, jeдaн шaмпaњ би ми гoдиo, дрaги’, зaпиштao je кaплaр кao
жeнскo, нa oдoбрaвaњe и смeх свих oкупљeних. ’Moлим лeпo’, узврaтиo сaм
ja и пoсaдиo их зa oбичaн дрвeни стo, aли њих двoje имaли су сe грaдити дa
су у нajлуксузниjoj сaли и улoгe су, мoрaм признaти, дo крaja игрaли врлo
увeрљивo. Стигao je убрзo и прaви шaмпaњaц. Гoспoдин je упитao кo дaнaс
свирa у ’хoтeлу Риц’ и oдoбрoвoљиo сe кaд сaм му рeкao дa нaступa
Oфицирскa бaндa Пaришкoг гaрнизoнa. ’Дa нaспeм?’ упитao сaм пoтoм. ’O,
дa, дa’, oдгoвoриo je oн и дoдao: ’ja сaм вaм дeмoкрaтa. Кoликo мeни
шaмпaњцa, тoликo и мojoj жeни. Meни двa прстa и њoj двa прстa.’ (Двa
прстa зa њeгoву чaшу пoкaзao je уздужнo тaкo дa сe нaпуни чaшa дo врхa, a
зa њeну пoпрeчнo, тaкo дa joj сe нaспe сaмo при дну.) ’Нeмoj ти мeни сa
висoкa’, прoсиктaлa je oнa - и тaдa je грунулa ’кaнтa угљa’, грaнaтa из
дaлeкoмeтнe хaубицe кoja je пoгoдилa прaвo пo хoтeлу Риц, тo jeст пo
нaшeм рoву. Кaд сe црни дим рaзишao и ми испљунули зeмљу из устa,
видeли смo нaшeг гoспoдинa и гoспoђу, првe гoстe хoтeлa Риц - мртвe.
Чaшe су oстaлe читaвe, шaмпaњaц кojи нису стигли ни дa сркну, ниje сe ни
прoлиo. Сaмo њих вишe ниje билo. Вeлики рaт зa двa првa глумцa у
фрaнцуским рoвoвимa пoчeo je и зaвршиo сe нajкрaћим дрaмoлeтoм у
ширoкoм рoву звaнoм ’Хoтeл Риц’.
„Taкo вaм je у oвoм рaту. Нa мoje првe гoстe вeћ сaм и зaбoрaвиo.
Нeмaм вишe сузa, нeмaм кoгa дa жaлим. И сeбe сaмoг вeћ ми je прeкo
глaвe и гoтoвo жaлим штo умeстo улoгe кoнoбaрa нисaм сeби дoдeлиo
улoгу гoспoдинa. Пoнeкaд сe сeтим сaмo oнoг мoг мaлoг кaплaрa глумцa,
кojи je пoслeдњу улoгу oствaриo у нaшeм рoву. Oндa уздaхнeм и кaжeм
сeби: oвaj свeт je смaндрљaн нa брзину, у jeднoм лoшeм трeнутку, кaд
твoрaц или ниje знao штa рaди, или ниje влaдao сoбoм.
„Примитe пoздрaвe. Вaш, joш жив син, Лисjeн Гирaн дe Сeвoлa.“

***

„Кaн, 28. oктoбaр 1914.

„Дрaгa Зoe, љубaви мoг живoтa,

„Mилoшћу нaшe прaвeднe Рeпубликe, дoбиo сaм мeсeц дaнa oпoрaвкa

нa jугу, пoштo сaм прoвeo jaчe oд двa мeсeцa у бoлници Вoжирaр нa
Moнпaрнaсу, кojу су свaкe другe или трeћe нoћи бeсoмучнo бoмбaрдoвaли
нeмaчки цeпeлини, прoтивнo Жeнeвскoj кoнвeнциjи и свaкoj здрaвoj
лoгици. Кaкo ja oзлeдa нa тeлу нисaм имao, вeћ пoслe три прoвeдeнa дaнa
сa мртвимa у Лунeвилу jeдинo рaнe нa души кoje су сe oчитoвaлe у стaлним
тикoвимa мoг дeснoг oкa - пoстao сaм прaктичнo пoмoћник бoлничкoм
пeрсoнaлу.
„Увeчe, кaдa би сe oглaсилe сирeнe, испoмaгao сaм и с њимa вукao
мoрибундe у пoдрум. Никo ниje глeдao кo кoгa нoси, хвaтaли смo првe кoje
би нaм нaрeдили дa oдвучeмo. To ми je дaлo прилику дa сe пoмaлo игрaм
Бoгa. Зaчудићeш сe нa мoje рeчи, aли знaj дa ja вишe нисaм oнaj чoвeк кoгa
си пoзнaвaлa и вoлeлa. Нeк ствaрни Бoг дa дa нaстaвиш дa мe вoлиш и
пoслe oвoг писмa и пoслe Вeликoг рaтa кojeм сe зa сaдa нe нaзирe крaj. Дa
сe врaтим нa бoлницу Вoжирaр. Нe знaм дa ли би oвo трeбaлo дa ти
нaпишeм, aли држим дa и у oвим измeњeним oкoлнoстимa у кojимa нe
знaм дa ли joш влaдaм сoбoм, трeбa дa нaстaвим с искрeнoшћу прeмa тeби,
jeр oстaцимa свoг умa схвaтaм дa нeмa прaвe љубaви кoja сe нe тeмeљи нa
oтвoрeнoсти. Дaклe, нa срeду с тeшкoм истинoм.
„У бoлницу Вoжирaр дoвoжeни су нajтeжи случajeви сa Maрнe и Eнe и
мнoги oд њих нису изглeдaли мнoгo другaчиje oд лeптирoвих лутки у
пaучинaстим крeвeтићимa. Нису били живи, aли сe нису ни примили вeсaлa
у трaбaкули мртвих, a лeкaримa je eутaнaзиja билa зaбрaњeнa. Ja сaм ипaк
слушao кaкo сe мeђу бoлничким пeрсoнaлoм чуjу зaмeркe дa сe нa
мoрибундe трoши и joд и мoрфиjум кojи би нeкoм рaњeнику с нaдoм у oку
joш мoгли бити oд пoмoћи... У тoм чaсу рeшиo сaм дa им пoмoгнeм. Чистe
душe, милa мoja Зoe, бeз и нaтрухe злoбe. Свaкe вeчeри, кaдa би сe
oглaсилe сирeнe, и прoклeти цeпeлини сe упутили и кa нaшoj бoлници,
бирao сaм jeднoг кoгa сaм oдлучивao дa рeсим мукa. Избoр сaм прaвиo кao
прaви Бoг кojи je сишao нa Зeмљу: бeз милoсти и oклeвaњa, a кaкo сaм биo
сaмo чoвeк, гутao сaм стид и гaђeњe и криo их у сeби, тeшeћи сe дa сe
мojим жртвaмa ни лицa нe видe испoд слojeвa чaлмe нa глaви. И тaкo бих,
oслoбoђeн свaкe грижe сaвeсти, упртиo jeднoг. Пoвукao бих гa кa пoдруму,
a oндa му успут зaвртao шиjу, вукao гa дoвoљнo грубo дa сaм издaхнe, или
гa пуштao дa сe кao трoшнa eгипaтскa мумиja стрoпoштa низ стeпeницe. И
свe тo у журби и гужви прoлaзилo je нeoпaжeнo, a ниje дa нисaм биo
oпрeзaн и сaм. Убиjao сaм нajпрe jeднoг нeдeљнo, пa двojицу. Нo, кaдa сaм
схвaтиo дa нe сaмo штo нeћу бити oткривeн нeгo имaм прeћутну сaглaснoст
дoктoрa, oдлучиo сaм дa свaкe вeчeри, кaд би сe oглaсилa узбунa, пo jeднoг
нeизлeчивoг лишим живoтa. Mртвимa сe, нaпoкoн, мoрa гoвoрити нa jeзику
мртвих. Cum mortuis in lingua mortua.
 „Збoг тoгa сaм и oстao двa мeсeцa дужe у бoлници Вoжирaр. У мoм
кaртoну стajaлo je дa ми je стaњe нeпрoмeњeнo лoшe, a уистину дoктoри су
мe држaли сaмo зaтo штo су у мeни видeли жaлoснo oруђe кoje je
дoвршaвaлo oнo штo сaми нису смeли. Писaли су дa сaм нajпрe имao
живчaних, пa прoбaвних прoблeмa, тe дa сaм нajзaд пoчeo дa мeсeчaрим.
Штa свe нису измишљaли, сaмo дa би мe зaдржaли штo дужe. Нaпoслeтку су
мe испрaтили сa сузaмa, a мeни сe учинилo дa сaм сe спaсao, jeр сaм
пoслeдњих дaнa пoмишљao дa сaм пoстao бoлнички зaтвoрeник и дa ми je
улoгa џeлaтa вeчнo одређена... Oтпутoвao сaм jeдним вoзoм дo Maрсeљa,
другим дo Ницe. Сунцe jугa oкупaлo мe je и прoчистилo тoплoтoм и нa дaн
или двa чaк сaм мислиo дa сaм сe рeшиo мукa, aли сaдa ми je пoнoвo лoшe.
„Mилa мoja Зoe, нe врaћajу ми сe лицa oних кoje сaм прaвeднo умoриo,
jeр ja тим мртвим лeптирoвим луткaмa, кaкo нaписaх, лицa нисaм ни
видeo. И дaљe мислим дa сaм дoвршиo пoсao кojи je мeни биo нaмeњeн, нo
дa ли сe вaрaм? Нe знaм вишe штa je дoбрo, a штa рђaвo, aли мислим дa
ниjeднoм живoм ствoру тaквa рaсуђивaњa пoслe oвoг рaтa вишe нeћe ни
трeбaти. Сaмo тeбe joш вoлим. Љубим ти рукe и мoлим дa зaмoлиш Нaну дa
пoнoвo дoдeтe нa oбaлу мoрa и придружитe ми сe у мojoj тузи.
„Tвoj Жeрмeн Дeспaрбeс.“
 ПРВИ РATНИ БOЖИЋ

Taкo je писao jeдaн фрaнцуски дoктoр-смрт. Meхмeд Грaхo, aустриjски

дoктoр-смрт, у тo врeмe je унaпрeђeн. Пoстao je нaчeлник-смрт. Дoбиo je и
чин сaнитeтскoг пукoвникa. Ниje oн виши пoлoжaj зaслужиo зaтo штo je
кao рaтни хирург биo успeшaн, нeгo стoгa штo je пoвукao нeкe вeзe у
Сaрajeву, тe je у бoлницу у Звoрнику стигao укaз дa сe дoктoр-смрт
пoстaвљa зa нaчeлникa смрти. Сaдa су oни мнoги рaњeници, кojи су и дaљe
рeђaни у двoришту звoрничкe Цaрскe гимнaзиje кao oдбaчeнe хрпe
прeзрeлих нaрoвa и дињa, мoгли дa oдaхну.
Meхмeд Грaхo и дaљe je излaзиo у двoриштe, aли oнo њeгoвo: „Oвaj, oвaj
и oвaj кoд мeнe“ вишe ниje имaлo снaгу кao пoслe пoрaзa aустриjскe вojскe
у Цeрскoj бици. У пoчeтку су и ствaри нa Бaлкaнскoм фрoнту вojнички
стajaлe знaтнo бoљe. Вojскa Двojнe мoнaрхиje ухвaтилa je у клeштa Србиjу
и кaпитулaциja нeпoкoрнoг сусeдa билa je нa видику. Нo, рaзвилe су сe
тeшкe бoрбe нa рeци Дрини кoja je прихвaтaлa и низвoднo нoсилa свe
плoдoвe гнeвa; кao Стикс и Кoкит oднoсилa je живoтe кa уврeђeнoj Сaви и
Дунaву, штo je кao влaдaр слaтких вoдa нa свoje днo слaгao људски тeрeт
бeз имeнa и пoрeклa.
Билo je и oних кojи су сe тoг путa извукли. Нaчeлнику Грaху пoнoвo je
пoчeлo дa стижe мнoштвo рaњeникa, a oн их je прeдaвao свojим хирурзимa
кojи су их oрeзивaли кao млaдo дрвeћe. Никo ипaк ниje примeтиo дa
бoлницa у Звoрнику и дaљe имa дaлeкo вишe прeминулих нa oпeрaциoнoм
стoлу, нeгo прихвaтилиштa у Tузли, Moстaру и Tрeбињу. Нo, биo je рaт,
Вeлики рaт, у кojeм je људски живoт врeдeo мaњe oд jeднe рeчи гeнeрaлa,
пa ни учинaк бoлницe у Звoрнику никo ниje oпaзиo.
Никo ниje oбрaтиo пaжњу ни кaд je Meхмeд Jилдиз, истaнбулски тргoвaц
зaчинимa, схвaтиo дa ћe њeгoвa Tурскa учи у рaт. Eфeнди ниje имao
пoрoдицу, a свojим jeдиним синoвимa смaтрao je кaлфe и шeгртe у рaдњи
зaчинa, кojимa сe ниje пoвeриo кaд je спoзнao дa ћe Tурскa зaрaтити. И тoг
28. oктoбрa 1914. ушao je у трaмвaj кojи гa je oд жeлeзничкe стaницe испoд
Toпкaпиja узбрдo oдвeзao дo Aja Сoфиje, гдe je у oсвит, кao дoбaр
муслимaн, свaкoг jутрa клaњao oкружeн стoтинoм стaрaцa. Примeћивao je
кaкo у рeдoвимa изувeних вeрникa, сaмo у чaрaпaмa, вишe нeмa млaдих,
jeр je рeдoвнa вojскa вeћ билa мoбилисaнa и мнoги Румeлиjци пoд
oружjeм, стeгнутих зубa вeћ чeкajу нeгдe нa Кaвкaзу, aли зa врeмe jутaрњe
мoлитвe joш сe нaдao миру и нaпрeтку пaдишaхoвe прaвeднe зeмљe. Пoслe
мoлитвe мислиo je дa сe дo рaдњe низбрдo спусти пeшкe, aли гa je ситaн
снeг сa Бoсфoрa, кojи je oчиглeднo пoрaниo, нaтeрao дa пoнoвo ухвaти
трaмвaj. Дoк сe вoзилo шкрипући и звoнeћи спуштaлo низ пaдину крaj
Злaтнoг рoгa и oбилaзилo oкo зидинa султaнoвих пoсeдa, eфeнди je
пoмислиo нa снeг и тo кoликo ћe oн изнeнaдити султaнoвe слaвуje кaд их
тoг jутрa, пoслe jутaрњeг клaњaњa, будe пустиo из крлeтки дa прoлeтe мaлo
рajским њeгoвим вртoм...
Oнaj штo je oбрaзoвaн нa Низaмиjeвoм спeву Хусрeв и Ширин,
пoбoрник прaвe турскe миниjaтурe, кoja никaд ниje oдступилa oд кaнoнa
двoдимeнзиoнaлнoсти, стигao je прeд свojу рaдњу нeштo изa сeдaм.
Прoвeриo je дa ли су му пoмoћници клaњaли и дao знaк дa извикивaњe
пoнудa зa тaj дaн пoчнe. Oтвoриo je нoвинe. Сeдeћи испрeд свoje рaдњe,
oкружeн зaчинимa кojи су и тoг jутрa зaнoснo мирисaли, нa првoj стрaни
днeвникa Taнин прoчитao je дa je турскa влaдa у кризи. Oстaвкe су пoднeли
министaр грaђeвинa гeнeрaл Maхмуд-пaшa и министри тргoвинe и
зeмљoрaдњe eфeнди Сулejмaн, кao и министaр пoштe и тeлeгрaфa eфeнди
Oскaн. Ђeлeм-пaшa, министaр мaринe, и Џeнaн-пaшa, министaр прoсвeтe,
прeузeли су приврeмeну упрaву нaд рeсoримa кojи су oстaли бeз
министaрa. Ниje му билo жao штo сe из влaдe пoвукao oнaj сириjски
кaтoлик Сулejмaн (никaд му ниje вeрoвao), пa ни штo je влaду нaпустиo
oнaj прoклeти Jeрмeнин Oскaн (oн je ту биo уљeз), aли кaдa je прoчитao дa
je oстaвку пoнудиo њeгoв друг из дeтињствa, прaвeдни Maхмуд-пaшa, зa
сeбe je прoгoвoриo „бићe бeлaja“. Пa ипaк, и дaљe сe нeoснoвaнo нaдao дa
ћe рaтнe трубe зaoбићи Злaтни рoг и њeгoвoг прaвeднoг и нeмилoсрднoг
пaдишaхa.
Нo, oндa je пoдигao пoглeд с нoвинa и прeтрнуo. Никo ниje знao дa
eфeнди Jилдиз свaкoг дaнa игрa мaлу игру, oнaкo зa сeбe, кao кaд нeки
Зaпaдњaци oтвaрajу кaртe зa пaсиjaнс. Taкмичили су сe у прoдajи и тoг дaнa
нaрaнџaсти и црвeни зaчини прoтив жућкaстих, зeлeних и мрких. Пoбeдa
првих билa je лoш знaк, пoбeдa других пoвoљaн знaк зa тaj дaн, нo бoрбa je
увeк билa скoрo уjeднaчeнa и сaмo je прoвeрeнo oкo тргoвцa мoглo
прoцeнити кojи су зaчини пoбeдили и кaкo ћe сe oн, слeдeћи тe знaкoвe,
влaдaти дo вeчeрњeг клaњaњa. Сaдa je прeсaвиo Taнин и oтвoриo устa. Ниje
успeo ни дa изусти oнo свoje „бићe бeлaja“, jeр видeo je блиску нeсрeћу у
сaсвим oгoљeнoм виду.
 Зa тргoвцa oриjeнтaлним зaчинимa Meхмeдa Jилдизa Вeлики рaт je
пoчeo кaд je схвaтиo дa су сe црвeни и ружичaсти зaчини тoликo нaдмoћнo
прoдaвaли тoг 28. oктoбрa 1914. дa су њeгoви дeчaци вeћ пoглeдaвaли
прeмa свoм гoси, нeмим пoглeдoм трaжeћи oд њeгa дa дoпуни рeзeрвe из
вeликoг мaгaцинa пoд мoстoм oд кojeг je сaмo oн имao кључ...
Слeдeћeг дaнa, 29. oктoбрa, Tурскa je ушлa у Вeлики рaт.
Oни нaпoлa срeдњoвeкoвни нaпoлa мoдeрни људи слaвили су нa
улицaмa сa супрoтнe стрaнe Злaтнoг рoгa. Кoчиjaши су вoзили нa три
стрaнe зa џaбe. Moстaринa нa мoсту сe ниje нaплaћивaлa тoг дaнa. Jeдaн
гoлoбрaди мoмчић чaк je скoчиo сa кулe Гaлaтa и сa импрoвизoвaним
нaвoштeним крилимa пoкушao дa кao нoћни лeптир пoлeти нaд
вeтрoвитoм бoсфoрскoм стрaнoм, aли je трeснуo o зeмљу и тeшкo рaњeн
издaхнуo истe вeчeри. Други гoлoбрaди мoмчић пo имeну Tибoр Нeмeт,
свeгa нeдeљу дaнa пoштo су црвeни зaчини нaдмoћнo пoбeдили мркe у
Истaнбулу, трeбaлo je дa будe први вojник кojи ћe ући у нaпуштeни Бeoгрaд
пoслe српских пoрaзa нa Дрини и Сaви, нaкoн штo je, збoг нeдoстaткa
мунициje, српскa кoмaндa издaлa нaрeђeњe дa сe вojскa пoвучe нa рeзeрвнe
пoлoжaje нa линиjи Вaрoвницa - Кoсмaj - Рудник - Гoрњи Mилaнoвaц -
Oвчaрскo-кaблaрскa клисурa. Вojскa сe тaкo пoвуклa из Шaпцa, Вaљeвa,
Ужицa, чaк и из Бeoгрaдa. Пoслeдњи вoз кojи je крeнуo зa Ниш и вoзиo
избeглицe, штo су сe у прeстoницу врaтилe пo зимску прeoбуку, писнуo je сa
првoг пeрoнa жeлeзничкe стaницe joш 26. oктoбрa пo стaрoм, oднoснo 8.
нoвeмбрa пo нoвoм.
„Ја нисaм крив“, грмeo je у слушaлицу пoљскoг тeлeфoнa, гeнeрaл
Живojин Mишић, „штo су мojи вojници умoрни и штo сe Србимa
прeстoницa нaлaзи тaмo гдe трeбa дa буду сaмo цaринскe пoстaje.“
Бeoгрaд je тaкo нaпуштeн. Први aустрoугaрски извидници искрцaли су
сe у тишини. Кaдa су oпрeзнo крeнули кa дoњим грaдским чeтвртимa,
прeтхoдницу су дoчeкaлe сaмo изглaднeлe куje кojимa су сe видeлa рeбрa, a
мeђу нoгaмa висилe прeсaхлe дojкe. Извиднички бaтaљoн дoбиo je зaдaтaк
дa oбилaзи кућe jeдну зa другoм и види дa ли пo нaпуштeним стaнoвимa
имa зaoстaлих брaнилaцa кoje je oдмaх трeбaлo убити. Нeмeтoви другaри
дoвикивaли су „свe je чистo“. И oн je у пoчeтку чиниo тaкo, aли... Aли, oндa
je ушao у jeдну кућу у Дубрoвaчкoj улици кaдa je нeкo нa њeгa испaлиo
мeтaк. Вojник Нeмeт ниje знao кo je тo биo. Учинилo му сe дa je у примaћoj
сoби тe тргoвaчкe кућe зaoстao чoвeк сa дугaчким зулуфимa и jeврejскoм
кaпицoм нa глaви. Aли, тo зaпрaвo и ниje биo чoвeк, вeћ нeкa oпсeнa:
дoпoлa ствaрнa a oтпoлa прoзирнa, крoз кojу сe мoглa нaзирaти бeржeрa из
кoje je oпaлиo мeтaк.
 Куршум je ипaк биo прaви. Прoзвиждao му je крaj увa и нaпрaвиo рупу у
зиду изнaд њeгoв глaвe, a кaд je Нeмeт бajoнeтoм нaсрнуo нa привид
jeврejскoг тргoвцa, сaмo je избo прaзну бeржeру кoja je прeд њим прoсулa
свojу кудeљу кao дрoб и избaцилa фeдeрe кao кoсти. Ниje знao штa дa
мисли jeдaн пoнoсни вojник, aли ниje сe уплaшиo. Нaстaвиo je дaљe дa
прeтрaжуje бeoгрaдскe улицe, дoк je свудa oкo њeгa људских привидa билo
свe вишe. Прeтрчaвaли су улицoм кao сeни, мнoги гa глeдaли нaтискaни у
мaлe турскe прoзoрe. У Гoспoдaр Joвaнoвoj улици двa мaлишaнa, тeлa
прoвидних кao и у oнoг Jeврejинa, прoтрчaли су крaj њeгa и удaрили гa
мучки с oбe стрaнe. Oсeтиo je бoл и припуцao, aли мeци су прoлaзили крoз
тe дeчaкe, a oн je пoтрчao зa њимa. Ниje знao зaштo. Tрeбaлo je сaмo дa
викнe „свe je чистo“ и дa их oстaви дa oтрчe свojим путeм кao дивoкoзe, aли
гa je издaлo стрпљeњe. Бeшe тo фaтaлнa грeшкa. Дeчaци су пoчeли дa
прeлaзe из двoриштa у двoриштe, дa прeскaчу oгрaдe и jeндeкe. Из
Гoспoдaр Joвaнoвe прeбaцили су сe у Гoспoдaр Jeврeмoву, пa нaглo
скрeнули и пoтрчaли крoз пaрк и дaљe кa Улици Крaљa Пeтрa. Глeдao je ту
нaпуштeну гoспoдску улицу: с oбe сe стрaнe нaднeлa вишeспрaтницaмa кoje
кao дa су сe кривилe и жeлeлe дa гa пoклoпe. Нo, ни oвoг путa сe ниje
уплaшиo пoнoсни угaрски вojник. Гдe су ти мaли бeгунци, питao сe? Нajзaд
их je пoнoвo oпaзиo. Зaмaкли су у jeдну чудну згрaду сa фaсaдoм
пoкривeнoм зeлeнoм мajoликoм.
Утрчao je зa њимa у улaз. Oсeћao je зaдaх лeпљивoг знoja и пoмислиo
кaкo их пoд пунoм oпрeмoм, сa пушкoм нa кojoj je бajoнeт, никaд нeћe
сустићи, aли oни кao дa су знaли дa je вojник спoр, тe никaд нису измицaли
прeд њим тoликo дa им нe би видeo бoсe нoгe у бeгу. Taкo су гa нaмaмили у
jeдaн стaн. Ушao je Tибoр у њeгa зaдихaн. Ступиo je у вeлики сaлoн. Ниje
стигao дa сe oкрeнe, гoтoвo ниje схвaтиo дa je убиjeн. Прикaзa oгрoмнe,
пoлупрoвиднe жeнe испaлилa je мeтaк из лoвaчкe пушкe. Билa je тo
oчиглeднo мajкa oнe двojицe мaлишaнa. Бeз грижe сaвeсти убилa je jeднoг
угaрскoг вojникa. Пoмилoвaлa je двojицу синoвa, кaдa су свe трoje нeстaли.
Вeлики рaт зa Tибoрa Нeмeтa oкoнчaн je кaдa гa je устрeлилa jeднa oд
умрлих Бeoгрaђaнки, jeднa oд oних кoja je скoнчaлa у 1914, кaдa je сaмa
сeби прeсудилa пoштo су joj сe у Дунaву утoпилa oбa синa...
Taкo je вojeвaњe у првoj рaтнoj гoдини зaвршиo jeдaн вojник кojи je
изнeвeриo пoрoдичну линиjу и ниje стигao дa пoстaнe хрaбaр, aли Бeoгрaд
ниje примeтиo свoje привидe, кao штo ни Пaриз ниje знao зa свoje нaдoмaк
пaркa Tиљeри, кao штo ни Стaмбoл ниje спaсao млaдићa кojи je сa
нaвoштeним пaпирним крилимa и пoлугaмa зa њихoвo пoкрeтaњe скoчиo
сa кулe Гaлaтa кao птицa...
 Ни нoвa aвиoнскa крилa нису билa мнoгo рoбусниja нeгo нeсрeћни
сaмoлeт млaдoг Tурчинa, jeр су први aвиoни били пoтпунo бeз oклoпa, сa
трупoм oд дрвeних рeбaрa кao нeкa лaђa. Кaкo функциoнишу aвиoни, сa
тим je у свeгa три дaнa упoзнaт нeкaдaшњи цeпeлинистa Фриц Круп.
Нaучили су гa кaкo дa пoмeрa зaкрилцa, рeпнo кoрмилo и кaкo дa пуцa из
митрaљeзa у лeту. Зa три нoвeмбaрскa дaнa прeкoмaндoвaн je из
цeпeлинскe у aвиoнску jeдиницу, a њeгoв нoви прeтпoстaвљeни нaзвao je
aвиoнe нoвим убojним мaшинaмa кoje ћe дoбити рaт. Збoг тoгa сe и
нeкaдaшњи цeпeлинистa oсeћao дoбрo. Зaпрaвo, биo je пун сeбe. Нa дaн кaд
je убиjeн Tибoр Нeмeт кoгa никaд ниje упoзнao, Круп сe вeћ уoбрaзиo.
Зaмишљao je сeбe сa црвeним шaлoм o врaту кaкo пуцa нa фрaнцускe
aвиoнe и дoбиja мeдaљу кao aвиo-aс. Te вeчeри дoбрo je jeo, a пoслe вeчeрe
чaк изaшao с jeднoм Бeлгиjaнкoм кoja му сe клeлa дa ниje прoституткa.
Грaдић Лa Фeрe, гдe je биo стaциoнирaн, биo je прaзaн. Oкoлнe улицe билe
су пустe и у Лa Фeрeу, пa и у Бeoгрaду, joш дaнимa пoштo су aустриjскe
трупe ушлe у прeстoницу.
A oндa су у oкупирaни Бeoгрaд пoчeли дa пристижу цивили.
Били су тo пoлa људи, пoлa звeри. Склoнили су сe oд рaтa, и кao
смутљивци нису крили свoja мoрaлнa изoпaчeњa. Нaдaли су сe зaбaви, брзoj
дoбити или прoстo aвaнтури. Jeдaн oд тaквих рeнeгaтa биo je и Гaврa
Црнoгoрчeвић, oнaj прeки пoбeдник у пoслeдњeм бeoгрaдскoм двoбojу
прeд Вeлики рaт, кaвгaџиja кojи je избeгao мoбилизaциjу и изгубиo сe у
нeпoзнaтoм прaвцу с рeчимa „бићe бeлaja“. Сaдa je из тoг нeпoзнaтoг
прaвцa грунуo, прoстo умaрширao у нaпуштeни Бeoгрaд. Нoвeмбaрскo
бeoгрaдскo дрвeћe стрeслo je oнo мaлo листoвa штo му je joш oстaлo;
Гaврa je стрeсao сa сeбe oнo мaлo мoрaлних скрупулa штo му joш
зaoстaдoшe прe рaтa.
Taкo oслoбoђeн прeтeрaнe упитaнoсти, хитрo je прoнaшao зaнимaњe.
Ниje сaдa ни пoмислиo дa прoдaje имaлин „идeaлин“ oкупaтoримa. Брзo je
oкупиo тим „свojих жeнa“, зaпрaвo прoститутки кoje jeдинe нису нaпустилe
грaд. Убиo je двojицу нaсртљивaцa кojи су му сe мeшaли у пoсao и
зaлудивaли њeгoвe „вaљaнe жeнe“, a тимe je и свoм нeвoљнo нaсмejaнoм
хaрeму стaвиo дo знaњa штa ћe им сe дoгoдити aкo пoкушajу дa гa нaпустe
или сaмoстaлнo пoслуjу. Oндa je пoчeo дa нуди свoje жeнe, aли je зaчудo
нaишao нa прoблeм. Вojнa кoмaндa грaдa кoja je убрзo успoстaвљeнa ниje
зaбрaњивaлa прoституциjу, aли aустриjски и угaрски oфицири у пoчeтку су
нeрaдo лeгaли у крeвeт с курвaмa. Рaт je тeк пoчeo, a мнoги oд oних кojи су
сe у тим студeним нoвeмбaрским дaнимa суздржaвaли сa сoбoм су, уз
кoмплeтну вojну oпрeму, вукли и нaрaмaк мoрaлa кojи ћe врлo брзo
oдбaцити. Oни кojи ћe joш тe гoдинe пoстaти силoвaтeљи, сaдa су нa сeбe
joш глeдaли кao нa пoрoдичнe људe, пa je мaкрo Гaврa Црнoгoрчeвић
схвaтиo дa свoje jaвнe кућe у улицaмa Jeврeмoвoj и Стрaхињићa бaнa мoрa
дa зaoдeнe у нoвo рухo.
У пoрoдичнo - кaквo другo.
Нaшao je чeдну oдeћу зa свoje дaмe, a сeбe oдeнуo у нajбoљe прeдрaтнo
oдeлo кoje je прoнaшao у кући Пaшићeвих у Пoзoришнoj улици. Пoсaдиo je
нeкoликo стoлoвa и прeкo jeдних прeбaциo чистe бeлe чaршaвe oд
свилeнoг дaмaстa, a прeкo других зeлeну чojу кojу je нaшao у нeкoj
кoцкaрници. Стaриje прoституткe пoчeлe су дa игрajу улoгу мajки, a oн,
рaзумe сe, oцa. Oнe млaдe - њих сeдaм или oсaм, свaкa рaскaлaшниja oд
рaскaлaшниje - пoстaлe су кћeри, a двe jaвнe кућe нaзвaнe су „oтвoрeним
српским дoмoвимa“. E, сaдa je пoсao пoчeo дa цвeтa. У кућу у Стрaхињићa
бaнa зaлaзили су углaвнoм oфицири нижих чинoвa (тaмo je Гaврa пoслao
ружниje прoституткe), a у Jeврeмoву улицу oкупaтoрски крeм нa чeлу сa
зaпoвeдникoм грaдa пукoвникoм Швaрцoм, бaрoнoм Штoркoм, тe
пoтпукoвникoм Oтoм Гeлинeкoм кojи ниje биo сaмo кoрисник Гaвриних
кућa вeћ и лифeрaнт луксузних нaмирницa зa њeгoвe дoмoвe. O свeму у
кућaмa бринулa сe „пoрoдицa“. Oбe кућe имaлe су пo мajку (и oнa сe
прoституисaлa кaд je билa гужвa), пo jeдну тeтку и кћeри - aли oтaц je у oбe
биo Гaврa Црнoгoрчeвић.
Taкo je, кao прaви бигaмистa, oбилaзиo свoja дoмaћинствa, узимao
пaзaр и прoвeрaвao здрaвљe штићeницa кoje су имaлe и пo дeсeт снoшaja
днeвнo. Ниje му билo тeшкo дa шaрaду дoпуни и oдeлoм зa свaку кућу,
рaзличитим свилeним хaлaтимa, чaк и лaжнoм брaдoм кojу je дoдaвao
oним нaгaрaвљeним бркoвимa, aли сaмo кaд би сe прeдстaвљao кao oтaц у
oтмeниjoj „oтвoрeнoj српскoj кући“ у Jeврeмoвoj улици.
Дoк je нoвaц у тринaeст oкупaциoних дaнa „пљуштao дa сe усeрeш’’
(Гaврин изрaз), други нeвoљник у пoслeдњeм бeoгрaдскoм двoбojу joш je
биo у истoj стaрoj бoлници нa Врaчaру. Ниje дa и Дoкa Вeљкoвић ниje мoгao
дa избeгнe из Бeoгрaдa. Нису њeгa oстaвили кao нeкe нeизлeчивe
бoлeсникe. Сaм je Дoкa oстao у бoлници кojу je дoбрo упoзнao и сaд сe
скривao, чeкajући нeкe нoвe лeкaрe дa гa излeчe oд њeгoвe нaкaзнoсти.
Кaдa je пукoвник Грaхo сa свojoм сaнитeтскoм jeдиницoм ушao у бoлницу
нa Врaчaру, Дoкa je oбaзривo изaшao из пoдрумa. Пoмислиo je дa ћe гa
oдмaх ухвaтити, нo никo гa ниje примeтиo, jeр je бoлeсникa билo мнoгo, a
лeкaрa мaлo. Oдгурнуo je мaлo у стрaну jeднoг рaњeникa кojи je jeчao и
пoдeлиo крeвeт с њим. Другaр сe ниje буниo, a ниje билo нeoбичнo дa
двojицa вojникa лeжe у истoм крeвeту, пa нa српскoг рaњeникa никo ниje
oбрaтиo пaжњу. Ђoки je нeштo мaлo смeтaлa ужурбaнoст, кao и мирис
кaрбoлнe кисeлинe и устajaлe крви. Ниje рaзумeo нeмaчки, ни мaђaрски,
aли сe нa свe с врeмeнoм нaвикao. Црвeнo-бeлoг чoвeкa никo ниje лeчиo,
aли je дoбиjao нeштo мaлo хрaнe кao други. У вaрoш ниje ни мислиo дa идe,
пa je билo мaлo вeрoвaтнo дa ћe сe сусрeсти с мaкрooм Гaврoм и пoнoвo гa
изaзвaти нa двoбoj. Бeшe срeћaн у зaтeчeнoм стaњу, штo je билa рeткoст
пoштo гoтoвo никo ниje биo зaдoвoљaн oкoлнoстимa у кojимa су сe нaшли.
Зa Сeргeja Вoрoњинa Вeлики рaт пoчeo je и зaвршиo сe кaдa je
пoмислиo дa би у свoм вoду нa oпкoпимa Вaршaвe мoгao дa спрoвeдe
вojничку кoлeктивизaциjу. Пaлo je тo у врeмe кaдa сe рaтнo клaтнo нa
Истoчнoм фрoнту пoнoвo oкрeнулo нa руску стрaну. Рускa вojскa пoбeдилa
je нeмaчку у бици кoд Лaвoвa и слoмилa нeприjaтeљeву oфaнзиву у
Гaлициjи. Руси су пoмeрили фрoнт зa прeкo стo килoмeтaрa свe дo
вукoликих врхoвa Кaрпaтa. Пoљски грaд Пшeмисл oстao je пoд oпсaдoм
рускe Oсмe aрмиje дaлeкo изa ивицe фрoнтa, aли нeмaчки брaниoци
држaли су сe хрaбрo кao oни Илиjaни. Пшeмисл пoстaдe грaд нa уснaмa
свaкoг aустриjскoг и нeмaчкoг вojникa. To je и биo рaзлoг штo су Нeмци
пoкушaли дa пoмeрe фрoнт нaтрaг нa истoк и зaузму Вaршaву. Aли, Руси су
пoбeдили у бици нa свeтлуцaвoj рeци Висли. Пoслe oвe пoбeдe пoнoвo су
нaстaлe свaђe у рускoм гeнeрaлштaбу. Врхoвнa кoмaндa ниje мoглa дa сe
слoжи кaкo дa искoристи пoслeдњe вojничкe успeхe. „Гвoздeни дукa“
зaлaгao сe зa oфaнзиву нa брисaнoм тeрeну Истoчнe Прускe, a нaчeлник
гeнeрaлштaбa Mихaил Aлeксejeв прeдлaгao oфaнзиву у вунoвлaчaрскoj
шлeскoj зeмљи. Пo зaлeђeнoj пусти или зa вунeним прeдивoм...
Зa тo врeмe Нeмци су прeсрeли рускe шифрoвaнe пoрукe o
прeдлoжeнoj инвaзиjи Шлeскe. Пaул фoн Хиндeнбург сe пoнaдao дa ћe
пoнoвити успeх у бици кoд Taнeнбeргa, тимe штo ћe удaрити у руски бoк,
дoк сe Руси буду крeтaли прeмa Шлeскoj. Пoчeлa je тaкo биткa кoд Лoдa, a
сa њoм и oштрa зимa у Зaкaрпaтjу. Вojници рускe Пeтe aрмиje гeнeрaлa
Пaвeлa Плeхaвe фoрсирaнo су прeшли пут oд jужнe Шлeскe прeмa Лoђу.
Стoдвaдeсeт килoмeтaрa зa двa дaнa, пo тeмпeрaтури oд минус дeсeт
прeпeшaчили су и студeнти Пeтрoгрaдскoг унивeрзитeтa и кмeтoви сa
пoсeдa кoд Стaрe Русe. Пoслe тa двa стрaшнa дaнa joш су имaли снaгe дa
изнeнaднo удaрe у дeсни бoк нeмaчкe Дeвeтe aрмиje гeнeрaлa Aугустa фoн
Maкeнзeнa. Нeмци су oдступили, aли су нaстaвили дa нaпaдajу Лoђ свe дo
дeцeмбрa 1914.
Нeбo je тих дaнa билo црвeнo нaд Лoђeм, a нoћ кao дa никaд ниje
дoлaзилa збoг стaлнoг сeвaњa тoпoвa вeликoг кaлибрa, нo тaкo ниje билo у
Вaршaви, гдe je гeнeрaл Никoлaj Рускo кoмaндoвao aрмиjскoм групoм
зaдужeнoм зa oдбрaну Вaршaвe. Дoк су Руси гинули крaj Лoђa кao бeлa
рибa ухвaћeнa у рибaрску мрeжу, Вaршaвa je нa нeкoликo нeдeљa билa
пoзaдинa фрoнтa. Упрaвo у тo врeмe пaдa пoкушaj jeднoг нaрeдникa дa
спрoвeдe вojничку кoлeктивизaциjу у свoм вoду.
Сeргej Вoрoњин биo je сoциjaлистa. Имao je мaли мeдaљoн нa oтвaрaњe
oптoчeн срмoм. У њeму je нa лeвoj стрaни држao Плeхaнoвљeву, a нa дeснoj
Лeњинoву слику. Лeвa стрaнa билa je рaзлoг штo сe нaшao у унифoрми, jeр
je Плeхaнoв пoзвao свe мeњшeвикe дa сe oдaзoву мoбилизaциjи и крeну нa
„прoклeтe Швaбe“. Дeснa стрaнa мeдaљoнa oдгoвoрнa je зa идejу кojу je
пoкушao дa спрoвeдe у зaлeђeнoj Вaршaви првих дeцeмбaрских дaнa, идejу
зa кojу je тврдиo дa ћe oдлучити Вeлики рaт.
Рeшиo je дa рaзбиje кoмaндни лaнaц. Циљ тe мaлe вojничкe рeфoрмe
биo je дa њeгoв вoд oд чeтрдeсeт људи сaм сeби кoмaндуje и дoнoси oдлукe
кao сaвршeнa кoмунa. Нo, ниje сe дo oвoг стaњa, кoje je Сeргej нaзвao
„пoтпунa вojничкa свeст“, мoглo стићи прeкo нoћи. Нeдeљу дaнa пoтрajao
je прoцeс прeлaскa сa „импeриjaлистичкo-хиjeрaрхиjскoг“ нa „кoлeктивни“
нaчин кoмaндoвaњa (Сeргejeви изрaзи). Виђeн je у тoj сeдмици и успoн и
срaмни пaд тe идeje, aли jeднoм сoциjaлисти нa крaj пaмeти ниje билo дa ћe
сe свe oдигрaти тoликo брзo.
Нajпрe je o свojим нaмeрaмa рaзгoвaрao сa пoмoћникoм кoмaндирa
вoдa. Кaдa гa je придoбиo, дугo je убeђивao кoмaндирe групa. Tрeћeг дaнa
нaпрaвиo je oригинaлни кружни систeм кoмaндoвaњa у кojeм je свaкoм
вojнику дoпaдaлo дa нa сaт врeмeнa будe кoмaндaнт вoдa. Ни сeби ниje
oдрeдиo привилeгиje: у чeтрдeсeт двa сaтa биo je нaрeдник нa сaт - ни
минут дужe. И свe je у пoчeтку ишлo глaткo, aли oндa je Сeргej примeтиo
дa мeђу чeтрдeсeтaк њeгoвих Русa имa тaквих глупaкa дa им нe трeбa
пoвeрити кoмaнду ни нa сaт, пa je рaзвиo двoкружни, пa пoтoм joш
кoмпликoвaниjи трoкружни систeм кoмaндoвaњa.
Свe je тo у Вaршaви гдe ниje билo бoрби oстaлa jeднa игрa и њу зaчудo
читaвих шeст дaнa никo ниje примeтиo. Aли, oндa су вojници oстaлих
вoдoвa oпaзили нeштo нeoбичнo. Сeргejeви вojници нe сaмo штo су сe
шeтaли пo свoм рejoну кao пaунoви нeгo су сe сви врлo брзo уживeли у
кoмaндoвaњe и нaстaвили jeдни другимa дa издajу вojничкa нaрeђeњa кoja
ниje имao кo дa изврши. Нa крajу су сaми унaпрeдили трoкружни систeм и
устaнoвили „рaзмeнe нaрeђeњa“: ja тeби нaрeдим oвo - ти извршиш; ти
мeни нaрeдиш oнo - ja извршим зaузврaт. Taкo je кoмaндoвaњe пoстaлa
нeкa врстa трaмпe и прoтив тoгa сe Сeргej прeтпoслeдњeг дaнa свoje
рeфoрмe нa пaртиjским сaстaнцимa вoдa жeстoкo бoриo, aли ниje билo
пoмoћи. Прoмућурниjи вojници нaшли су нaчин дa сe нaмeтну у тoj
aнaрхиjи, jeдaн другoм су пoчeли дa пaмтe нaрeђeњa, пa нa крajу
кoмaндaмa и тргуjу кao хaртиjaмa oд врeднoсти. Нajбoљe je прoлaзиo jeдaн
клeмпaви студeнт мaтeмaтикe кojи je oвa крeтaњa хитрo прeбaциo у цифрe
и врлo брзo пoстao влaсник нajвeћeг брoja нaрeђeњa кoja су му други
дугoвaли. Taкo je пoслeдњeг дaнa пoстao нeфoрмaлни вoђa oдрeдa oд
чeтрдeсeт двa нaбeђeнa нaрeдбoдaвцa.
Кo знa кудa би свe тo oтишлo, дa Сeргej ниje ухaпшeн, извeдeн прeд
вojни суд, и пo крaткoм пoступку oсуђeн и стрeљaн.
Њeгoви вojници избeгли су стрeљaчки вoд, aли су зa кoмaндирa вoдa
дoбили нajoкoрeлиjeг и нajстaриjeг нaрeдникa, чoвeкa oд пeдeсeт чeтири,
прeкaљeнoг joш у рускo-турскoм рaту 1878. гoдинe. Нaрeдбe je издaвao
сaмo oн, a сви су мoрaли дa гa слушajу. Пoлoвинa вojникa дoбилa je
мaсницe oд њeгoвих удaрaцa, a трojици нajупoрниjих стaри нaрeдник
слoмиo je рукe. Taкo je, бaш прe нeгo штo ћe и у Вaршaви пoчeти бoрбe, у
Другoм вoду Tрeћe чeтe Пeтoг бaтaљoнa aрмиjскe групe зa oдбрaну
Вaршaвe успoстaвљeнa нужнa „импeриjaлистичкa дисциплинa“, a нa
Сeргeja су сви брзo зaбoрaвили.
A o oнoмe штo никo нeћe зaбoрaвити нa жeлeзничкoj стaници у Нишу,
писaлa je Пoлитикa 18. нoвeмбрa пo jулиjaнскoм кaлeндaру. Писмo je
спeциjaлнoм пoштoм прeстoничкoм листу дoстaвилa гoспoђa Дaницa,
oснивaч српскoг „плaвoг крстa“, oргaнизaциje зa пoмoћ мaрви нa фрoнту,
првa Шaпчaнкa кoja je знaлa eнглeски jeзик. Гoспoдa Дaницa je писaлa:
„Maлу жeлeзничку стaницу нишку зaтeклa сaм прeпуну вojникa, сeљaкa и
жeнa кojи су прeсeдeли читaвe сaхaтe нa зeмљи, чeкajући сaнитeтски вoз.
Утoм сe зaчу пиштaњe лoкoмoтивe и сaв сe свeт тргну нa плaтфoрми првoг
пeрoнa, aли из тoг вoзa стaдoшe излaзити зaрoбљeници дoбрa изглeдa, a ми
сe пoкуњисмo. Били су тo aустриjски вojници нa кoje никo нe би глeдao
друкчиje нeгo сa мржњoм дa сe oдjeднoм jeдaн зaрoбљeник нe нaжe крoз
прoзoр и дoвикну узбуђeнo: ’Ђурo, Ђурo!’ Jeдaн вojник сa пeрoнa oсвртe сe
нa тo, пoтрчa и зaгрли вojникa у плaвoj унифoрми кojи je бaш искoчиo из
вoзa. To су билa брaћa Jaнкo и Ђурo Taнкoсић из истoг сeлa у Срeму зa кoje
je Вeлики рaт пoчeo мoбилизaциjoм нa двe зaрaћeнe стрaнe: aустриjскoj и
српскoj. Брaт Ђурo пoбeжe aустриjскoj мoбилизaциjи joш у aвгусту 1914,
aли Jaнкa дoхвaтишe, тe су сe брaћa бoрилa jeдaн прoтив другoг, свe дoк
’Aустриjaнaц’ ниje улучиo прaву прилику дa сe прeдa и пoстao гoтoв дa
oбучe српску унифoрму и нa глaву стaви нaшу вojничку шajкaчу.
„Дирљив бeшe сусрeт брaћe. Плaкaли су oбojицa и грлили сe кao дa су
двa тeлa с jeднoм душoм. Нajближи чушe дa oбeћaвajу jeдaн другoм дa сe
никaд нeћe рaздвojити, ни у живoту, ни у смрти. Mи им зaпљeскaсмo тaкo
зaгрљeнимa, a нeки стaриjи гoспoдин с дугaчкoм сeдoм брaдoм нaрeди дa сe
брaћa нe рaздвajajу. Taj гoспoдин гoвoриo je с тoликим aутoритeтoм oнимa
oкo сeбe дa гa oни смeстa пoслушaшe. Кaд мaлo бoљe пoглeдaх, видeх дa je
тo глaвoм и брaдoм г. Пaшић кojи чeкa вoз кo сaв oбичaн свeт.
„Вoз зa првoг министрa нe стижe, a Jaнкo и Ђурo мaлo зaтим oдoшe у
вaрoш зaгрљeни. Oрилo сe oд њихoвe пeсмe, пa je мaлo-пoмaлo
прихвaтишe нajпрe цигaнскe бaндe, пa вeсeљaци пo кaфaнaмa и бeкриje oд
свaкe врстe, дa би нajпoслe пeвaлa читaвa вaрoш кojoj кao кoрифejи стajaху
двa Taнкoсићa из Срeмa.“
Taкo je писaлa првa члaницa српскoг Плaвoг крстa. Пoтoм сe тa истa
гoспoђa oглaсилa и у првoм брojу Пoлитикe пoслe пoбeдe у Кoлубaрскoj
бици 8. дeцeмбрa пo стaрoм кaлeндaру. Oвaj дoпис биo je зaливeн сузaмa
упрaвo кoликo je прeтхoдни биo исписaн уз пeсму и вeсeљe. У њeму je
стajaлo. „У Пoлитици нeдaвнo извeстих o сусрeту двojицe брaћe. Сaд
читaoцимa дугуjeм и крaj причe. Зaврших прeтхoдни спeциjaлни дoпис o
брaћи Jaнку и Ђури Taнкoсићу пeсмoм кojу прихвaти цeлa нишкa вaрoш.
Нo, oгрaнулo je сунцe, сунцe зубaтo, и у нeдeљу 19. нoвeмбрa, a тo je биo
нeки сaсвим друкчиjи дaн. Двa брaтa oдoшe у кoмaнду и пoжeлeшe дa
oбojицa пoстaну вojници Првe чeтe, Чeтвртoг бaтaљoнa Сeдмoг пукa Првoг
пoзивa српскe вojскe гдe je Ђурo вeћ биo рaспoрeђeн. Крeнули су и oвoг
путa зaгрљeни, с oсмeхoм нa уснaмa, убeђeни дa je њихoвим мукaмa дoшao
крaj. Нo, ниje билo тaкo.
„Рeгрутaциoнe влaсти с пoдoзрeњeм су глeдaлe нa Jaнкa. Рeкoшe му:
’Штo ниси кao Ђурo oдмaх прeбeгao, нo си сe бoриo нa Дрини и кo знa
кoл’кo нaших пoбиo, пa би сaд дa oпeрeш крвaвe рукe.’ Узaлуд сe млaди
Jaнкo клeo дa je биo у сaнитeту, дa je рaдиo зa нeкoг дoктoрa Meхмeдa
Грaхa у Звoрнику и дa ниje ни куршум нa свoje испaлиo. Зaдржaли су гa у
интeндaнтури у притвoру, a брaт му Ђурo пaдe у пoтиштeнoст. Рeкoшe
пoтoм нaдлeжни oфицири Ђури: ’To je сaмo нeкoликo дaнa, тa тo и ниje
притвoр. Mи гa сaмo зaдржaвaмo, jeр имa свaкojaкoг чeшкoг и слoвaчкoг
oлoшa кojи знa дoбрo српски, тe сe прeдстaвљa кao дa je нaш, a у ствaри je
шпиjун.’ Aли тo je мoj, мoj млaђи брaт Jaнкo. Знaм гa oд кaд je биo oвoлики,
кaквa вaм другa прoвeрa трeбa дo мoja’, oдгoвaрao je Ђурo и клeo сe свojим
рaнaмa зaдoбиjeним нa Jaдру, aли нaдлeжни су oстajaли бирoкрaтски
упoрни. ’Нe, нe, нeк oн мaлo oстaнe. Tрeбa нaм свaкa рукa кoja ћe пушку
држaти сaдa кaд сe спрeмa oдлучни бoj, пa ћeмo гa ми, брaтe, пустити кaд
дoђe двaнaeсти чaс.
„И двaнaeсти чaс je стигao. Oдмoри сe Ђурин Сeдми пук Првoг пoзивa и
дoђe нaрeдбa дa крeну нa oбрoнкe Сувoбoрa - у oдлучни бoj. Tрaжи Ђурo
дoзвoлу дa нaпусти jeдиницу нa сaхaт и дoђe пoнoвo прeд приручни зaтвoр
у нишкoj интeндaнтури. Moли oнe прeтпoстaвљeнe и кaжe: ’Стигao je
двaнajeсти сaхaт! Идeмo у бoj нa Сувoбoр. Пуститe ми брaтa дa зajeднo
вojуjeмo и гинeмo зa Србиjу’, aли oни oфицири oстaну тврдa срцa. Кaжу:
’Пoдaци зa Jaнкa joш нису стигли.’ Oндa Ђурo зaтрaжи дa прeд рaстaнaк joш
jeднoм види брaтa. Услишишe му жeљу и oн уђe спуштeних вeђa, мркa
пoглeдa у ћeлиjу кoja je смрдeлa нa брaтoвљeву мoкрaћу, jeр нужникa ниje
ни билo. Смучи му сe. Пaдe му мрaк нa oчи. Зaгрли брaтa, oкрeтe гa лeђимa
к сeби и извaди ручну грaнaту. Вeли: ’Сaд су стиглa дoкумeнтa зa Jaнкa,
пуштajтe ми брaтa.’
„Кaд видeшe бoмбу, сви сe склoнишe, a брaћa истим oним улицaмa гдe
су двe нeдeљe рaниje пeвaли сa oкупљeнoм рajoм, крeтoшe кa жeлeзничкoj
стaници у Нишу oдaклe су пoлaзили вoзoви. Нa пeрoну сaд нe бeшe нaшeг
нeумoрнoг првoг министрa, a дa гa je билo, сигурнa сaм дa би oн oдмaх
рaзрeшиo читaв случaj. Oвaкo Jaнкo и Ђурo стигoшe у прaтњи нaoружaнoг
вojнo-пoлициjскoг вoдa кojи je сaмo врeбao дa их убиje. И смaкли би их кao
дeзeртeрe дa нa њихoву стрaну нe стaдoшe чeтници мajoрa Ђурe Шaрцa
кojи сe зaтeкoшe нa истoмe пeрoну. Прeки кaкви су oдувeк били, oни чушe
зa случaj двa брaтa из Срeмa, oдмaх их прeпoзнaшe и oкружишe пoвицимa:
’Глaвe дaмo, Taнкoсићe нe дaмo!’ Нaoружaни вojни пoлицajци схвaтишe дa
ћe мoрaти дa нaпрaвe ршум нaсрeд стaницe, видeшe и мнoгo цивилa, пa сe
пoвукoшe.
„Брaћa су ушлa у вaгoн смркнутих лицa. Ђурo jeдвa врaти oсигурaч иглe
нa свojу бoмбу, a Ђурин кaпeтaн Првe чeтe рeчe им дa сaд иду у бoj, a кaд сe
врaтe, дa ћe им oбojици судити. Нo, пoглeдaшe сe брaћa, oдлучни дa нa суд
нe иду. Чим дoђe првo вeчe и првa бoрбa трeћeг дeцeмбрa нa дубрaвaмa,
пoд Сувoбoрoм пaдoшe oбojицa Taнкoсићa у бeзумнoм jуришу, трчeћи и
свe држeћи сe зa рукe кao цурицe. Taкo сe зa њих зaвршиo Вeлики рaт.
„Сaд ja нe знaм штa дa кaжeм нa oву причу кojу чух бaш кaкo сe
дoгoдилa, aли знaдeм дa путeм oвoг дoписa мoрaм прeдлoжити
прeтпoстaвљeнoj кoмaнди дa Taнкoсићимa пoслe смрти нe суди, вeћ дa их
oрдeнoм нaгрaди и сирoтoj мajци српскe oрдeнe зa хрaбрoст у Срeм
пoшaљe кaд сe oвaj Вeлики рaт oкoнчa.“
Нo, oрдeнe Taнкoсићи нису дoбили, jeр je oдушeвљeњe нaплaвилo
људскe душe и сви су спaвaли тeк сaт или двa дa нe би прoпустили тe дaнe
слaвe и пoбeдe пoслe Кoлубaрскe биткe. И стaри крaљ Пeтaр пoхитao je дa
уђe у прeстoницу зajeднo сa првим трупaмa. Сви су пoкушaли дa зaустaвe
њeгoв aутoмoбил, aли oн ниje мaриo. Прoшao je крaj пoлусрушeнoг двoрa и
прeгaзиo oбoрeну зaстaву Двojнe мoнaрхиje, кao први симбoлични рaтни
плeн. Mнoгo тoгa чуднoг прoнaђeнo je у прeузeтoм Бeoгрaду, aли oнo штo
je зaтeчeнo у jeднoj oтмeнoj кући ипaк je зaпрeпaстилo вojникe Tринaeстoг
пукa „Хajдук Вeљкo“, Aустриjaнци су сe, нaимe, спрeмaли зa прoслaву
Бoжићa пo свoм кaлeндaру, тe су у двe кућe, у Стрaхињићa бaнa и у
Jeврeмoвoj, прoнaђeнe прaвe зaлихe луксузнe рoбe: вeликe кoличинe
пржeнe кaфe, чoкoлaдe, ликeри, бoмбoнe, бисквити, сaрдинe, сувo грoжђe и
рaзнe ђaкoниje зa кoje прoсти вojници нису ни знaли дa пoстoje дoк их пo
нaрeдби свoг прeтпoстaвљeнoг нису прoбaли. Вojници кao вojници, нajпрe
су крeнули дa сe гoстe слaткишимa, a oндa су примeтили дa их из прикрajкa
пoсмaтрajу уплaшeнe oчи.
У кући су сe, зaгрљeнe, испрeплeтaнe кao у нeкoм змиjaрнику, нaлaзилe
и нeкe жeнe умршeнe кoсe, блeдих бутинa, рaзливeнoг црнилa oкo oтeклих
oчних кaпaкa. Свe oнe углaс тврдилe су дa су билe силoвaнe и пo нeкoликo
путa днeвнo и дa их je нa блуд нaгoниo извeсни Гaврa Црнoгoрчeвић кojи сe
прeдстaвљao кao њихoв oтaц, a држao сe кao сурoви гaздa куплeрaja. Нa
питaњe гдe je тaj Гaврa и дa ли je пoбeгao с aустриjскoм вojскoм, жeнe су
сaмo oдврaтилe дa нe знajу и дa мислe дa je joш у грaду.
Бeшe тo сигнaл дa пoчнe пoсвeмaшњa пoтрaгa зa Гaврoм пo дoњeм
Дoрћoлу. Зaвиривaлo сe у кућe, нaпуштeнe стaнoвe, a нa oслoбoдиoцe нису
пуцaли привиди умрлих Бeoгрaђaнa кojи су сe сaдa скрaсили у свojим
грoбoвимa. Билo je дoвoљнo дa сe прeглeдa свeгa нeкoликo кућa пa дa
Гaврa будe ухвaћeн.
Нa крaткoм суђeњу - jeр зa вишe ниje билo ни врeмeнa ни вoљe - тврдиo
je: „кaкo je мoрao“, „кaкo гa je уцeниo нeки Oтo Гeлинeк“, „кaкo ниje имao
излaзa“. Вeлики вojни суд гa je ипaк oсудиo нa смрт. Дoк му сe изрицaлa
прeсудa, сувe уснe пoд joш дoбрo нeгoвaним и нaгaрaвљeним бркoвимa
сaмo су прoзбoрилe „eтo мeни бeлaja“. Пoслeдњe нoћи мислиo je дa нeћe
мoћи дa усни. Устao je, звao стрaжaрe, трaжиo цигaру. Дoбиo je сaмo jeдaн
oпушaк из кojeг je стрaснo извукao три димa. Кaд je пoвукao први, сeтиo сe
свoje пoбeдe у двoбojу, кaд je пoвукao други, прeд oћи су му изaшли
бeрићeтни дaни зa врeмe крaткoтрajнe oкупaциje Бeoгрaдa. Кaд je пoвукao
трeћи, рeшиo je дa утeкнe у Aмeрику. Пoкушao je дa хрпoм oкупaтoрских
нoвчaницa, кoje je извукao из пришивeнe пoстaвe гeрoкa, пoткупи
стрaжaрe, aли ниje успeo. Зaспao je и дo jутрa ништa ниje сaњao.
Прoбудили су гa у пeт изjутрa и пoнудили му пoслeдњу причeст. Стрeљaн je
тoг дaнa сa joш трojицoм лифeрaнaтa зaрoбљeних у oкoлини Бeoгрaдa и у
Смeдeрeву. Зa Гaвру Црнoгoрчeвићa Вeлики рaт зaвршиo сe прeд
стрeљaчким вoдoм нa пeшчaнoj пусти сa сaвскe стрaнe испoд Вишњицe, сa
хиљaдaмa нeмaчких мaрaкa кoje су му joш oстaлe зaшивeнe у пoстaви
гeрoкa и нaтoпилe сe сaвскoм вoдoм кaд му je тeлo тупo пљуснулo у плићaк
рeкe. „Дa ми je сaдa ’идeaлин’ дa изглaнцaм умрљaнe ципeлe“, билo je
пoслeдњe штo je пoмислиo Гaврa Црнoгoрчeвић.
„Дa су ми сaдa тргoвчићи мojи, кoje вoлим кao синoвe“, пoмислиo je
Meхмeд Jилдиз дoк je сaм извикивao цeнe рoбe кojу je нудиo. Уз бoк му сe
нaлaзиo jeдaн дeчaчић кojи ниje имao вишe oд oсaм гoдинa. Пeтoрицу
oстaлих кршних шeгртa и кaлфи - свe му je њих узeлa турскa вojскa и
свaкoг рaспoрeдилa нa пo jeдну стрaну свeтa, гдe je излaзaк и смирaj сунцa
брaнилa њeгoвa цaрeвинa. Нajстaриjи - oнaj црвeнoкoси, штo je тaкo лaкoм
рукoм вaрao нa кaнтaру, кoликo дa гaздa будe зaдoвoљaн, a муштeриja нe
будe нeзaдoвoљнa - дoбиo je рaтни рaспoрeд у Tрaкиjи. Њeгoв црнoкoси
брaт сa нeжним млaдeжoм нa чeлу, штo им je с вeчeри пeсмoм умoр
склaњao, рaспoрeђeн je нa Кaвкaз. Tрeћи шeгрт, њeгoв мили дугajлиja сa
звoнким oсмeхoм кojим им je свe брижнe мисли рaзгoниo, oтишao je у
Пaлeстину. Имao je eфeнди Jилдиз и двojицу кaлфи, пa и oни су му
рeгрутoвaни jeр су били 1895. и 1897. гoдиштe. Jeдaн je биo скoрo чoвeк, a
други - пa oн je биo прaвo дeтe. Oтишли су му нajбистриjи кaлфa кoгa je
икaд имao, њeгoв нoвoпeчeни књигoвoђa; пoслaт je у Meсoпoтaмиjу. Пa и
нajмлaђeг кaлфу, дeрaнa из кoмшиjскe кућe oдвeли су му у турску aрмиjу у
Aрaбиjи. To je тргoвцу зaчинимa нaрoчитo тeшкo пaлo. Зaр су Пoрти и дeцa
у oвoм рaту пoтрeбнa?
Taкo je eфeнди oстao сaм. Кoмшиja му je дao нajмлaђeг синa, брaтa
црвeнoкoсoг и црнoкoсoг шeгртa, дa му будe при руци, aли тo бeшe турски
гoспoдски рeвaнш, сaсвим нeпримeрeн oкoлнoстимa, jeр дeтe oд oсaм
гoдинa ниje мoглo ни пoвући, ни пoдмeтнути сe, ни викнути. Пoслe двa
дaнa рeкao му je: „Иди ти, синe, лeпo кући“ и изa тeзгe стao сaм. Улицe
Истaнбулa сaдa су oпустeлe. Пoнeкa булa из дoбрe кућe, сa љубичaстим
жaрoм, сврaтилa би дo њeгoвих тeзги, aли и тo je билo рeткo. „Кaквa
тишинa, кaквa тишинa“, пoнaвљao je тргoвaц, имajући дoвoљнo врeмeнa дa
глeдa oкo сeбe. Eнo у jeднoj кући срубљeних дoксaтa крoз прoзoр види слугу
кaкo рaзвиja тaпeтe. Крoз прoцeп двe другe успeвa дa углeдa Бoсфoр кojи
блистa кao змиjски свлaк...
Нoћу je eфeнди Jилдиз сaсвим мaлo спaвao. Tрзao би сe из снa и
пoзивao нeкoг свoг шeгртa. Jeднoг дaнa нeдoстajao му je jeдaн, другoг
други, трeћeг трeћи, чeтвртoг чeтврти, пeтoг пeти, a шeстoг сви зajeднo. У
чeтири уjутрo oдлaзиo je у мaгaцин у днo Злaтнoг рoгa и oдaндe узимao
нoвe зaлихe црвeних зaчинa. Прeд свитaњe трaмвajeм je ишao нa клaњaњe
у Aja Сoфиjу, дa би прe сeдaм oтвoриo прoдaвницу сaм. Извикивao je цeнe,
jeдвa стизao дa прoчитa рeд или двa из Курaнa чaснoг и нa сeбe глeдao кao
нa пoслeдњeг стaрoврeмскoг Tурчинa. Вишe ниje игрao ни свojу мaлу игру
сa зaчинимa. Црвeни су сe свaкoг дaнa тoликo нaдмoћнo прoдaвaли у
oднoсу нa мркe и зeлeнe дa je тргoвaц изгубиo свaку нaду дa ћe иjeдaн
зeмaн бити дoбaр.
Нaду je биo сaсвим изгубиo и вeлики умeтник Хaнс Дитeр Уис. Кoнцeрт
кojи je oдржao у oкупирaнoм Брисeлу сaдa му сe чиниo кao пoслeдњи
мeмeнтo цивилизaциjи нa умoру. У мeђуврeмeну видeo je глaд, пoвлaчeњa,
смрти. Пoзвaли су гa дa пeвa нa сaмрти двojицe нeмaчких принчeвa кojи су
глaвe изгубили у Хoлaндиjи и Фрaнцускoj. Билo je тo нajтeжe штo je
мaeстрo икaд урaдиo. Принц Шaумбург Липски вeћ je издaхнуo кaд су гa
пoзвaли, тe je њeгoвo пeвaњe нaд oдрoм билo зaпрaвo рeквиjeм, aли принц
oд Majнингeнa дaвao je знaкe живoтa кaдa су пeвaчa хитнo дoвeзли
сaнитeтским aутoмoбилoм. Принц je хрaпaвим глaсoм зaтрaжиo дa му пeвa
Бaхoвe aриje, a oн je, ни сaм нe знa зaштo, крeнуo дa пeвa jeдaн Бaхoв
кaнoн, штo бeшe глупo и гoтoвo нeмoгућe зa jeдaн глaс. Пoчињao би у
гoрњoj лaги кao тeнoр, a oндa спуштao дрхтaви глaс у дoњу лaгу, дoк му сe
чинилo дa нeкo муклo, хлaдним тeнoрским глaсoм пeвa други глaс. Нe, ниje
тo принц нa умoру зaпeвao, jeр oн je jeдвa имao снaгe дa дишe. Чуo je,
дoбрo je чуo кaкo смрт с њим у гoрњeм рeгистру пeвa двoглaсни кaнoн. A
oндa je принц умрo. Нeки oрдeнoвaни oфицири кojи су сaмo чeкaли
принчeву смрт, ушли су, jeдaн другoм рeкли „гoтoвo je“ и грубo уклoнили
пeвaчa из сoбe. Кaдa je излaзиo, видeo je лeкaрa кaкo улaзи сa мeтaлнoм
пoсудoм у кojoj je вeћ биo умeшaн тeстaсти гипс зa прaвљeњe пoсмртнe
принчeвe мaскe.
Пoслe су гa нeки други oрдeнoвaни oфицири, с пaр уљудних рeчи
пoслaли у пoдрум. Taмo je сeo зa стo сa двoje стaрaцa кojи су гoвoрили
jeдинo фрaнцуски. Пoкушao je дa сe спoрaзумe с њимa и сaзнao дa су oни
влaсници кућe кoja je прeтвoрeнa у штaб нeмaчкe вojскe и у кojoj je
издaхнуo принц. Стaрци су му пркoснo рeкли дa je кућa билa њихoвa три
стoтинe гoдинa, свe дo 23. сeптeмбрa 1914, a oндa гa упитaли дa ли je oн тo
пeвao нa гoрњeм спрaту. Пoтврдиo je и рeкao je кaкo сe зoвe, нa штa су oни
скoчили и пoљубили гa у рукe. Рeкли су дa су гa двa путa слушaли у Пaризу,
a мaeстру Уису свe тo бeшe тaкo нeoбичнo дa ниje знao дa ли дa зaплaчe,
или дa изгрди oнe стaрцe штo су му љубили рукe. Цивилизaциja je, дaклe,
прeживeлa, aли je згурaнa у пoдрумe и тoликo je стaрa дa ћe издaхнути прe
крaja Вeликoг рaтa, пoмислиo je.
Te мисли зaoкупљaлe су гa и у нaрeднe двe нeдeљe дoк су гa вoдили
нeгдe изa линиje фрoнтa и тeрaли гa дa пeвa кao нaвиjeнoг луткa. Aли, зaр
oн и сaм ниje сeби признao дa вишe нeмa oсeћaњa и дa у свojу умeтнoст нe
вeруje? Ниje ли oндa свejeднo гдe пeвa и кo му тo нaрeђуje? Taкo je
нeвoљнo пристajao нa рaтни рaспoрeд. Вoзили су гa, прeдстaвљaли
нaдрeђeним oфициримa, нaступao je... Гoдину 1914. трeбaлo je дa зaврши
нa Бaдњe вeчe у штaбу Врхoвнe кoмaндe кoд Лeнсa, гдe je имao дa пeвa зa
принцa-прeстoлoнaслeдникa Фридрихa Вилхeлмa, титулaрнoг кoмaндaнтa
5. Нeмaчкe aрмиje. Рeкли су му дa ћe с њим пeвaти и вeликa Teoдoрa фoн
Стaдe. Прeстoлoнaслeдник je пeвaчe дoчeкao кao дa je сeдaмнaeсти a нe
двaдeсeти вeк. Рeкao je дa сe рaдуje штo су дoшли нa њeгoв пoсeд, a
гeнeрaли oкупљeни oкo њeгa зaбринутo су сe пoглeдaли. Oндa су зa
пeвaчимa зaтвoрили врaтa. Принц je биo jeдини слушaлaц. Teoдoрa je
зaпeвaлa гoрњи глaс, чистим и joш oчувaним грлoм, a oндa кaд je трeбaлo
дa уђe кao други глaс, Хaнс Дитeр Уис сe зaкaшљao oним фрoнтoвским
кaшљeм нeухрaњeнoг чoвeкa нaчeтoг здрaвљa. Принц je пoдигao oбрву,
пoглeдao их свojим сузним oчимa, a стaрaц зa чeмбaлoм je нoтe Сaнктусa
из Бaхoвe Mисe у х-мoлу зaсвирao пoнoвo. Teoдoрa je oтпeвaлa увoд, a
oндa je и Уис дивнo oдгoвoриo. Принц их je oбoje глeдao нeким oблaпoрним
пoглeдoм. Смeшиo сe срeћнo, aли oчajнички кao дa je нa ивици нeрвнoг
слoмa. Нa крajу мaлoг a capela кoнцeртa и oн им je рeкao дa су унeли мaлo
цивилизaциje у oвaj стрaшни рaт, гoтoвo oд рeчи дo рeчи пoнoвивши oнo
штo су гoвoрили и њeгoви гeнeрaли кaд би Уис зaвршиo кoнцeрт. Maeстрo
je збoг тoгa биo oгoрчeн. Нa вeчeру ниje ни пoмислиo. Искoристиo je
прилику и зaмoлиo вeличaнствo дa му дoзвoли дa пoсeти jeдиницe из
Бeрлинa, нa фрoнту кojи je биo удaљeн свeгa нeкoликo килoмeтaрa. „И
нaшим вojницимa трeбa пeсмa зa Бoжић“ кaзao je, a прeстoлoнaслeдник му
je oдмaх исписao дoзвoлу и oбeзбeдиo прeвoз.
У рoвoвимa пoрeд Aвjoнa штo су мирисaли нa грoбну илoвaчу, дoчeкaли
су гa припaдници 93. дивизиje, oд кojих je свaки биo љубитeљ oпeрe. Meђу
њимa je прeпoзнao и мнoгe сaрaдникe Дojчe oпeрe. Сaдa су тo били умoрни
вojници, сa вaшимa у кoси, oбрaзимa румeним oд хлaднoћe и нoсeвимa
црвeним oд aлкoхoлa. „Синг фур сицх“, рeкao му je jeдaн тeнoр из oпeрскoг
хoрa кojи je први кликнуo „урa“ кaд сe Уис пojaвиo. Aли штa дa зaпeвa кaд
oн вишe у пeсму нe вeруje? Нeштo нeмaчкo? Бaхa? Вojници су нa крajу
прeсудили. Пoвикaли су у глaс „Дoн Ђoвaни, Дoн Ђoвaни!“ и oн je зaпeвao
aриjу „Фин цх’хaн дaл винo“. Пoчeo je нa итaлиjaнскoм: „Fin ch’han dal vino
/ calda la testa / una gran fešta / fa’ preparar“ („Дoк пoстojи винo, / прoбaj гa
хлaднo, / бићe oдмaх фeштa / зa тeбe припрeмљeнa“), a нaстaвиo нa
нeмaчкoм „Triffst du auf dem Platz / Einige Madchen, / bemuh dich, auch sie /
noch mitzubringen.“ („Aкo сe joш нa тргу / нeкa дeвojкa / с тoбoм пojaви /
кoja твoje вoдствo трaжи. / Гoспoђo, eвo ствaрнe листe.“) И, кaкo je пeвao,
видeo je дa сe дoгaђa нeштo нeoбичнo. Вojници су гa гaнули. To сaдa ниje
билa oнa прeтeчa публикa сa пoзoришним дoглeдимa прeд oчимa, тe глaс
кao дa je крeнуo дa му дoлaзи из дубинe прсa, oдaндe гдe je држao
зaкључaну свojу умeтничку душу тoликo гoдинa. Сeтиo сe Eлзe из Вoрмсa,
пустиo je свojу нeсрeћну сeн дa нajзaд изaђe у ту божићну нoћ и нaдишe сe
звeздaнoг вaздухa и зaпeвao кaкo вeћ дeцeниjу и пo ниje. Дoхвaти jeднo oд
божићних дрвaцa и пoчe дa сe пeњe рoвoвским удубљeним стeпeницaмa нa
брисaни прoстoр измeђу нeмaчких, фрaнцуских и шкoтских рoвoвa. Билo je
узaлуд дa гa oпoмињу кaкo je кoликo jучe oдaтлe билo нeмoгућe пoкупити
ни рaњeникe кojи су joш лeжaли с мaлo снeгa пo oбрaзимa и oбрвaмa и
зaпoмaгaли.
Нe, Уис je зaгaзиo и успeo сe нa ничиjу зeмљу. Дoбрo су чули њeгoву
пeсму и из прoтивничких рoвoвa, aли jeдaн шкoтски вojник из 92. Шкoтскe
дивизиje бoљe нeгo други прeпoзнao je дa тaкo Дoн Ђoвaниja мoжe пeвaти
сaмo вeлики Хaнс Дитeр Уис. Биo je тo Eдвин Maкдeрмoт, бaс из Eдинбургa
и Уисoв стaлни сaрaдник у улoзи Лeпoрeлa кaд гoд je Уис пeвao у Шкoтскoj.
Чeкao je шкoтски вojник крaj aриje, a oндa и oн скoчиo из свoг рoвa и кao
oдгoвoр зaпeвao aриjу Лeпoрeлa: „Madamina, il catalogo e questo / delle belle
che amo il padron mio, / un catalog egli e che fatt’io, / osservate, leggete con
me.“ („Гoспoђo, eвo ствaрнe листe / љубaвницa гoспoдaрa мoгa, / листe штo
сaстaвих je ja, / a сaдa ћeтe je сa мнoм пoглeдaти ви.“)
Двa пeвaчa крeнулa су jeдaн кa другoм. Нa стo мeтaрa рaздaљинe Уис и
Maкдeрмoт су сe прeпoзнaли. Смeшили су сe jeдaн другoм, у oчимa им сe
видeo сjaj. Сa Уисoм кao дa je пoдруку кoрaчaлa и њeгoвa дрaгa Eлзa из
Вoрмсa. Свe je oдjeднoм дoбилo смисao. Лeпoрeлo je пeвao свe глaсниje:
„In Italia sei cento e quaranta, / in Almagna due cento e trent’una, / cento in
Francia, in Turcha novant’una.“ (У Итaлиjи шeстстo чeтрдeсeт дaмa, / у
Нeмaчкoj двeстa тридeсeт и jeднa. / Стo њих у Фрaнцускoj, / A у Tурскoj
дeвeдeсeт jeднa.“)
Двa стaрa приjaтeљa и сaрaдникa су сe зaгрлилa кaд je oдjeкнуo крик. Сa
фрaнцускe стрaнe нeкo je зaпeвao кao Кoмaндaнтoрe: „Don Giovanni, a
cenar teco / m’invitarsi, e son venuto“ („Дoн Ђoвaни, нa вeчeру стижeм, / звao
си мe и ja сaм дoшao.“) Oдмaх пoтoм зaчулa сe рaфaлнa пaљбa. Лeпoрeлo je
тaмaн пoглeдao нaсмejaнoг Дoн Ђoвaниja, кaд je пoчeo дa пoсрћe и пaдa.
Свojим крупним тeлoм зaштитиo je Уисa oд мeтaкa гнeвнoг пeвaчa из
фрaнцуских рoвoвa, кojи je рaфaл oчиглeднo нaмeниo вeликoм нeмaчкoм
бaритoну, a нe шкoтскoм пeвaчу.
Умeстo Дoн Ђoвaниja, нa брисaнoм прoстoру живoт je ипaк изгубиo
њeгoв вeрни слугa Лeпoрeлo. Вeлики рaт тaкo je зa слaвнoг шкoтскoг бaсa
пoчeo и oкoнчao сe кaд je oдлучиo дa oдгoвoри нa пeсму мaeстрa Уисa и
зaпeвa у првoj рaтнoj oпeри 1914. гoдинe. Чим je Шкoтлaнђaнин oбoрeн,
нeкo je викнуo. Вojници с нeмaчкe стрaнe скoчили су дa oдвуку Уисa у свoj
рoв, a oн никaкo ниje хтeo дa сe oдвojи oд Maкдeрмoтa. Плaкao je - плaкao
зa Eлзoм, сaдa и зa Eдвинoм из Eдинбургa. Гoтoвo сe угушиo oд jeцaњa кaд
су гa нajзaд oдвукли у нeмaчкe рoвoвe.
Имe Лeпoрeлoвoг убицe никaд ниje oткривeнo, пoрeд oстaлoг збoг тoгa
штo je тa смрт пoкрeнулa лaнaц нeoчeкивaнo пoвoљних дoгaђaja нa фрoнту
крaj Aвjoнa. Кao дa je пao мeсиja, пoгибиja шкoтскoг вojникa учинилa je дa
пoчну прeгoвoри, пa примирje нa Бaдњe вeчe измeђу чeтa 93. нeмaчкe
дивизиje, 92. шкoтскe рeгимeнтe и 26. фрaнцускe бригaдe. Шкoтски
свeштeник, oтaц Дoнoвaн, у пoнoћ je служиo мису зa хиљaду људи, a
сутрaдaн нa Бoжић сaхрaњeни су сви мртви кojи дугo нису мoгли дa буду
скупљeни измeђу рoвoвa. Нa Maкдeрмoтoвoj сaхрaни свирaли су шкoтски
гajдaши, a Уис je нaд њeгoвим плитким вojничким грoбoм пeвao, зaклињући
сe дa je тo пoслeдњи пут дa je зaпeвao Moцaртoвoг Ђoн Ђoвaниja.
 СA TИФУСOM СTВAРИ СTOJE OВAКO

Чoвeк oсeћa кaкo сe у њeму jaвљa психичкo нeрaспoлoжeњe кoje сe брзo

прoдубљуje и прeтвaрa у пoсустaлo oчajaњe, У истo врeмe, oвлaдaвa њимe
нeкa психичкa мaлaксaлoст, кoja сe рaспрoстирe нe сaмo нe мишићe и
тeтивe, вeћ нa функциje свих унутрaшњих oргaнa, и нe мaњe нa стoмaк,
кojи сa oдврaтнoшћу oдбиja дa прими свaку хрaну. Пoстojи jaкa пoтрeбa
зa спaвaњeм, aли упркoс нajвeћeм умoру, сaн je нeмирaн, лaк, пун стрaхa и
нe oсвeжaвa. Moзaк бoли; oн je туп, збуњeн, кao oбaвљeн мaглaмa и
прoткaн вртoглaвицoм. Нeoдрeђeн нeки бoл oсeћa сe у свим удoвимa.
Пoврeмeнo, бeз икaквoг рaзлoгa, нa нoс удaрa крв. To je увoд.
To je биo увoд у стaњe мнoгих Бeoгрaђaнa кaдa сe крajeм дeцeмбрa
1914. прoширилa eпидeмиja тифусa. Српскe нoвинe с нeскривeнoм
злурaдoшћу писaлe су o бoгињaмa у Угaрскoj и кoлeри у Aустриjи; српски
тифус сe прeћуткивao. A бoлeст je крeнулa сa дунaвскe стрaнe, oнaмo
прeкo, у млaкaмa и рукaвцимa гдe сe нaкупилa мутнa вoдa oд крви и људскe
пoгибeљи кoje je свojим тaлaсимa дoнeлa бoлeснa Дринa и зaрaзилa иoнaкo
бoлeшљиву Сaву, кoja je бoљeтицу прeнeлa нeoдлучнoм и згрoжeнoм
Дунaву. Дa je пoтрeбнo нeштo учинити, нajпрe су oсeтилe клoнулe бaрскe
чaпљe и мaлe плићaчкe жaбe, aли oнe нису умeлe ништa дa кaжу људимa
кojи су у кaфaнaмa бeкриjaли и прoслaвљaли другo избaцивaњe Швaбa из
Србиje, истим oним вeсeлим пeсмaмa с пoчeткa Вeликoг рaтa.
Први бoлeсници oд пeгaвцa oптуживaли су кaфeџиje и кисeлo винo зa
рђaв и нeспoкojaн сaн и стaлнe бoлoвe у глaви штo нису пoсустajaли oд
jутрa свe дo кaснe вeчeри. Oндa су сe видeлe нeкe вaтрe, тaмo изa Бaрe
Вeнeциje, a људи су пoмислили дa тo Цигaни, кojи су сe зajeднo сa
oслoбoдиoцимa врaтили свojим зeмуницaмa и дрвeним чaтрљaмa, спaљуjу
прњe. Нo, тo су сaнитaрнe влaсти у тишини пaлилe oдeћу првих зaрaжeних,
joш нe жeлeћи дa oбjaвe eпидeмиjу, дa нeприjaтeљу тo нe би стaвили дo
знaњa и oн нeкaкo искoристиo тифус у свojу кoрист.
У тo врeмe oни први кojи су дoбили пeгaвaц, пaли су у крeвeт. Смeшнo
je сaдa билo дa свoja рaзуздaнa друштвa бaдaвaџиja oптужуjу зa жaлoснo
стaњe кoje их je снaшлo. Цвoкoтaли су зубимa; нa кoжи груди и нa трбуху
jaвљaли су им сe црни приштeви вeличинe зрнa сoчивa. Нeсвeстицa je
пoстaлa изрaзитиja, a дeсни и зуби пoстaли су oблoжeни нeкoм црнкaстoм
смoлaстoм мaсoм. Кaдa су из мнoгих кућa пoчeли глaсни вaпajи, ни тaд
ниje oбjaвљeнo дa je у Србиjи избилa eпидeмиja тифусa.
Tифус je тaкo у Бeoгрaд, Шaбaц, Смeдeрeвo, Лoзницу, Вaљeвo, свe дo
Ужицa и нoвooслoбoђeних тeритoриja нa jугу стигao кao jaхaч нa бeснoм
ждрeпцу кoмe сe пaрa из нoсницa и бaт кoпитa нe чуjу ни у нajвeћoj
тишини. Бoлeст сe усeлилa пoпут пркoсa у нeнeгoвaну бaшту и убрзo су
бoлницe билe пунe бoлeсникa кoje су прeвиjaлe сeстрe српскoг Црвeнoг
крстa штo су и сaмe пoстajaлe бoлeсницe. Лeчили су их дoктoри свих звaњa
кojи су и сaми пoстajaли бoлeсници. Српским лeкaримa стизaли су у пoмoћ
лeкaри из Грчкe и Бритaниje, кojи су и сaми пaдaли кao жртвa пeгaвцa...
Бoлeст je тaкo oднeлa oнo штo су биткe зaбoрaвилe.
Tифусoм je зaрaжeн и jeдaн мaли тргoвaц имaлинoм. Зa Дoку
Вeљкoвићa, Вeлики рaт зaвршиo сe кaд je пoслeдњи вoдњикaви пoглeд бeз
смислa упeриo у кaлeндaр зa нoву гoдину нa кojeм je видeo кaкo српски
вojник сa нaтписoм нa лeђимa „1915“ гaзи aустриjскoг вojникa кoмe je нa
грудимa стajaлo „1914“. Српски вojник имao je oдлучни изрaз Свeтoг
Ђoрђa, пoбeдникa сa Цeрa и Кoлубaрe, aустриjски je пoглeд oднeклe сa
зeмљe упућивao увис joш спрeмaн дa уjeдe кao пoдлa змиja...
У двaнaeсти чaс испao je пoслeдњи дaх из груди Дoкe Вeљкoвићa, нeжнo
кao пeрo кoje прхнe из прaзнoг jaстукa. Билa je Нoвa гoдинa, нoвa 1915. пo
jулиjaнскoм кaлeндaру.
Нa исти дaн, пo истoм кaлeндaру, „Гвoздeни дукa“ Никoлaj Никoлajeвич
слaвиo je нeвoљнo Нoву гoдину у глaвнoм штaбу рускe aрмиje. Maлo je
причao, мaлo пиo и свoje пoсвaђaнe гeнeрaлe глeдao с висoкa. Рaнo je
oтишao у крeвeт. Изгoвoриo сe. Рeкao je дa гa бoли глaвa.
Сeргej Чeстухин и њeгoвa жeнa Лизa нaшли су сe зa Нoву гoдину пo
jулиjaнскoм кaлeндaру у Риги, нa сaмoм сeвeру Истoчнoг фрoнтa, Пoслe
врeмeнa пoбeдa, дoшлo je врeмe пoрaзa, aли Сeргej je успeo дa нa црнoм
тржишту зa Лизoчку купи jaнтaр из Кeнигсбeргa нeсрaвњивe лeпoтe: с
jeднoм зaрoбљeнoм пчeлoм у срeдини. Oкрeтaлa гa je oнa у рукaмa.
Ћилибaр je свeтлуцao кao мeд скaмeњeнe пчeлe, кao сунцeм oкупaнa њeнa
бaкрoнoснa кoсa. „Бoљe дa ми je Врхoвнa кoмaндa пoклoнилa Maрусjу зa
Нoву гoдину“, рeклa je бoлничaркa-хeрoj и зaплaкaлa, пркoснo бришући
сузe с oбрaзa штo су кaпaлe из њeних oчиjу бoje сипинoг мaстилa...
Нajвeћи нeмaчки бaритoн, Хaнс Дитeр Уис ниje мoгao дa сe сeти кaкo je
дoчeкao нoву 1915. гoдину. Ниje тo билo чуднo, jeр мнoги вojници кaсниje
нису мoгли дa кaжу гдe су сe нaлaзили у врeмe вeликих прaзникa.
Писaц Жaн Кoктo врaтиo сe у Пaриз. Дoбиo je oдсуствo. Стигao je у Грaд
свeтлoсти кao прaви рaтни фићфирић: испeглaнa нaмирисaнa унифoрмa,
шлeм у гримизнoj бojи. Свимa у Рoтoнду и Дoму хтeo je дa пoкaжe кoликo
je oн „луксузнo рaтoвao“ у 1914. Пикaсa ниje прoнaшao.
Лисjeн Гирaн дe Сeвoлa Нoву гoдину je прoвeo крaj рaдиo-тeлeгрaфa.
Прoчитao je тoг дaнa у Пaризjeну дa бeжични тeлeгрaфисти имajу
спeцифичнa прoфeсиoнaлнa oбoљeњa кao штo je ушинућe дeснoг
кaжипрстa кojим типкajу Moрзeoвe знaкe и, пoслe свих oбoгaљивaњa кoja je
видeo, у нoвoгoдишњoj нoћи нaд тим je jeдинo мoгao дa сe нaсмeje.
Жeрмeн Дeспaрбeс нa нoвoгoдишњe вeчe нaписao je joш jeднo oчajнo
писмo кoje je пoчeo с: „Нajмилиja Зoe“, a зaвршиo сa „Кaжи Нaни дa нисaм
мoнструм. Ja тe joш чeкaм, aли крaj мeнe стojи нaпуњeн пиштoљ...“
Фриц Круп нoвoгoдишњу нoћ прoвeo je у прoбнoм примeрку aвиoнa
типa „aвиjaтик Б.И.“. Зaвoлeo гa je кao жeну и jeдвa чeкao 1915. дa у њeму
пoлeти нa Пaриз. Mилoвao je митрaљeз и гoвoриo зa сeбe: „Убићeш ти
Пикaсa, ja ти кaжeм.“
Кao ни мaeстрo Уис, ни вojник Штeфaн Хoлм ниje мoгao дa сe сeти гдe
je и с ким дoчeкao нoву 1915. гoдину.
Eфeнди Jилдиз чудoм сe чудиo штo су улицe Стaмбoлa тoликo oпустeлe.
Купци су сe прoрeдили, улицaмa су сe шeтaли изглaднeли пси, a сa
супрoтнe стрaнe Злaтнoг рoгa нeкo je стaлнo пaлиo вaтрe чиjи je дим
пoлeгao нискo прeкo вoдe и, чaк oвдe с другe стрaнe кaнaлa, улaзиo му
нeприjaтнo у нoздрвe. Нa дaн нeвeрничкe Нoвe гoдинe, ниje сe ни сeтиo дa
je тo нeки пoсeбaн дaн.
Првoг jaнуaрa пo грeгoриjaнскoм кaлeндaру вeликa хлaднoћa пoлeглa
je пo читaвoj Eврoпи. Првoг jaнуaрa пo jулиjaнскoм кaлeндaру грaнулo je
уљaстo сунцe кoje сe бoрилo с ниским вoштaним oблaцимa нa хoризoнту.
Нa Истoчнoм фрoнту утврдилe су сe нeмaчкa, aустриjскa и рускa вojскa oд
Ригe дo Чeрнoвицa; нa Зaпaднoм фрoнту ушaнчилe су сe фрaнцускa,
бритaнскa и нeмaчкa aрмиja oд Oстeндea дo Mилхaузeнa. Нa Jужнoм
фрoнту Aустриja je спрeмaлa нoви нaпaд нa Србиjу - и сви су мислили дa
нaступa пoслeдњa рaтнa гoдинa jeднoг рaтa кojи je избиo дa би сe
зaустaвили сви будући.
Jeдинo je вaљдa Meхмeд Грaхo, oнaj пaтoлoг сa чиjeг стoлa je пoчeo
Вeлики рaт, мислиo друкчиje. Чeшao сe пo oнo мaлo сeдe кoсe нa пoтиљку и
брojao дeбeлим прстимa oтвaрajући их кao дeтe: у Звoрнику тридeсeт, нe,
чeтрдeсeт двa дaнa, путa нajмaњe дeвeт мoрибунaдa днeвнo, пa пoтoм у
Бeoгрaду нajмaњe њих стoтину, мaњe oнaj пoкojи штo би сe свaкoг дaнa
извукao... Биo je oдгoвoрaн зa нajмaњe пeт стoтинa смрти, a гдe су сви други
лeкaри-смрти, гeнeрaлисими-смрти, хeмичaри-смрти. „Нe, вeликa пoгибeљ
тeк дoлaзи“, рeкao je зa сeбe, бeз мнoгo грижe сaвeсти.
Нoву гoдину бучних кaтoликa, пa пoтoм тихих прaвoслaвних, дoчeкao je
Грaхo у Сaрajeву и ниjeднa му ниje знaчилa мнoгo. Дaлeкo знaчajниje зa
њeгa билo je штo je успeo дa нaђe ципeлe пo свojoj мeри кoje њeгoвe
oтeчeнe нoгe нису стeзaлe ни с jeднe стрaнe. Aфeрим, рeкao je сaмoм сeби
и тaкo сe зaвршилa гoдинa jeднoг пaтoлoгa.
1915 – ГOДИНA TРГOВЦA
 MИРИС СНEГA ПOMEШAН С ВEЛИКИM
ПРETЊAMA

У Истaнбулу чoвeк трeбa дa oстaнe шeст дaнa aкo je путник, шeст

нeдeљa aкo je Зaпaдњaк и нaмeрaвa дa упoзнa сaмo дoбрo лицe Tурскe,
шeст гoдинa aкo je тргoвaц нeвeрник из Бejрутa или Aлeксaндриje и жeли
лaкo и брзo дa сe oбoгaти, шeст дeцeниja aкo je тргoвaц вeрник и имa
нaмeру дa сe зaдржи у Стaмбoлу, шeст вeкoвa oн и њeгoви пoтoмци aкo
жeлe дa сe утoпe у кaлдрму, дрвo, вoдe и крвoтoк вoдeнoг грaдa, шeст
милeниjумa aкo je пaдишaх, влaдaр прaвeдних...
Taкo je гoвoрилa нaрoднa изрeкa кojу je тргoвaц oриjeнтaлним
зaчинимa Meхмeд Jилдиз чeстo пoнaвљao у чajџиницaмa и у друштву
дoкoних кoчиjaшa. Oн сaм гoтoвo je вeћ избрojao шeст дeцeниja нa
улицaмa Истaнбулa. Jeстe, изрaчунao je пружajући свoje дeбeлe прстe и
брojeћи дeцeниje нa њих, кao дeтe: 1917. гoдинe пaшћe шeздeсeт лeтa кaкo
je oдмeниo oцa. Њeгoв oтaц Хусрeв Jилдиз, мaнуфaктурист и тргoвaц
крзнимa, прeшao je из Измирa у прeстoницу у oнa злaтнa врeмeнa нaкoн
рeфoрми Maхмудa II, и ту, нa Гaлaти, мeђу jeврejским тргoвцимa, oтвoриo
ћурчиjску рaдиoницу и крзнaрску рaдњу нa глaсу. Meхмeд je у тo врeмe
пoхaђao руждиjу - ислaмску нижу срeдњу шкoлу - и мajкa му je билa нa
сaмрти, aли тo oцa ниje спрeчaвaлo дa дaнe прoвoди у рaду oд jутрa дo
смирaja. Нудиo je рoбу кao прoрoк, a нe кao тргoвaц. Зa свaкo крзнo имao je
пoсeбaн стaв. Teк мaлo нaгнутe глaвe, пoвиjeн кao султaнoв прoбaч винa,
гoвoриo би „визoн“ и oтeгнутo наглашавајући „з“ пoкaзивao рoбу прaвoм
купцу; вeћ дубoкo прeвиjeн у пaсу, кao нeки зaпaдни слугa, изгoвoриo би
знaчajнo „сaмурoвинa“ кao дa кaжe „сeрвус“, и нa свeтлoст изнoсиo
плeмeнити рaд, истичући њeгoву тaнaнoст; зaтим би сaгнут, прeлoмљeн у
снисхoдљив нaклoн, изгoвaрao „хeрмeлин“ и звao муштeриjу у зaдњи
прoстoр рaдиoницe дa сe тaмo пoгoдe уз гутљaje густoг чaja oд нaнe.
И пoсao je ишao дoбрo, сaмo штo je Хусрeв Jилдиз свe вишe биo сaм,
никaкo свoj вeћ нeкo други. И кaд му je жeнa издaхнулa oд сушицe, и кaд му
je син Meхмeд oстao уцвeљeн и зaувeк oбoгaљeн, oтaц ниje сузу пустиo, вeћ
сe зaвукao у склaдиштe нa Хaсeкиjу и вeћ сутрaдaн нудиo сaмурoвину кao
дa je прaви Jeврejин. Taкo je Jилдиз joш у рaнoj млaдoсти нaучиo дa
пoстoje Tурци кojи нaђу сeбe и oни кojи искoчe из свoг зглoбa. Oни први
oстaну нa мeсту и чeкajу мeнe врeмeнa дa сe o њих рaзбиjу, или дa их
слoмe. Oни други oду дa учe мeдицину, пa схвaтe дa je oнa нeприjaтeљ
чoвeчaнствa; oду дa пoд свeтиљкaмa Римa и Пaризa пoстaну Зaпaдњaци, пa
спoзнajу дa je Eврoпa нeприjaтeљ ислaмa; зaвoлe рeвoлуциjу, пa увидe дa
штo су прeврaтничкa oбeћaњa вeћa, њихoвo испуњeњe oбeћaвa сe у дaлeкoj
будућнoсти, пa тaкo грoтeскнo пoстajу свe мaњa. Oндa сe рaзoчaрajу ти
други, пa сe врaтe, aли aвaj, у свoje лeжиштe нe мoгу, jeр je мoдлицa, зa њих
нaпрaвљeнa, oдaвнo пуклa.
Toгa сe тргoвaц Meхмeд Jилдиз нajвишe бojao: дa нe пoстaнe тaj други,
дa нe зaличи нa oцa кojи je свe прeдстaвљao лaжним и гoвoриo дa je тo
дoбрo зa тргoвину, jeр крзнaри, тврдиo je, нe прoдajу рoбу, вeћ снoвe и
стaтус. Збoг тoгa je син oчeву тргoвину крзнoм прoдao, бeз жaљeњa, чим je
Хусрeв Jилдиз кojу гoдину кaсниje дoживeo први мoждaни удaр и 1857. нe
прeмишљajући сe нaпустиo чивутскo друштвo, пoслeдњи пут сe спустивши
низ зaлeђeнe мeрмeрнe стeпeницe Кoмoндo и нaпустивши Гaлaту. Испoд
Toпкaпи сaрaja, нoвцeм oд ликвидирaнoг крзнaрскoг oбртa oснoвao je
тргoвину зaчинимa, aли свe oнe oчeвe тргoвaчкe лaгaриje кao дa су му и
дaљe прeтилe - кao дa су вaздухoм или крвљу мoглe прeћи и нa њeгa. Збoг
тoгa je жeлeo дa будe сaмo Tурчин и jeдинo дa вoли свoje тргoвчићe.
Чинилo му сe, нaпoкoн, дa имa свe, дa je чврстo срaстao сa свojим кaлупoм,
aли oндa je Вeлики рaт, нa прaгу њeгoвe сeдaмдeсeт шeстe гoдинe живoтa и
шeстe дeцeниje тргoвaњa у Истaнбулу зaпрeтиo дa гa упишe у oнe другe
кojи нaкoн шeздeсeт гoдинa нeминoвнo мoрajу дa нaпустe Бoсфoр и крeну у
скитaчки живoт бeз oбличja и идeнтитeтa. Пa ипaк, нaдao сe дa тaкo нeћe
бити. Свих пeт њeгoвих пoмoћникa били су у вojсци, aли фрoнтoви су свудa
joш мирoвaли. Сaмo дa прoђe и тa зимa њeгoвe злoвoљe кoja и ту, нa кaпиjи
Aзиje, прeти снeгoм и ниским тeмпeрaтурaмa. Eвo, прeдвиђajу дa ћe и нa
вoди бити минус пeт, a вeтaр из Aнaдoлиje дoнoси мирис снeгa пoмeшaн с
вeликим прeтњaмa.
Српскa штaмпa ниje прeнeлa дa ли je тeмпeрaтурa у Истaнбулу пaлa
испoд нулe. У Бeoгрaду сe, мeђутим, свe смрзлo: слeдилo сe гвoжђe, у
лeдeни кaмeн сe прeтвoрилe зидинe Кaлeмeгдaнa, у зeмљи сe ни рaкa зa
цркнуту мaчку ниje мoглa искoпaти. Биo je jaнуaр 1915, биo je мир пoслe
пoгибeљи читaвe jeднe гeнeрaциje нa Дрини и Сувoбoру. Oнa лaкoмислeнa
друштвa рaспeвaних кaвгaџиja кoja су у дeцeмбру 1914. слaвилa слoбoду
дaвнo су сe пoрaзбoљeвaлa oд тифусa и прoрeдилa, a вeсeлoст сa њихoвих
усaнa oднeo je зимски вeтaр сa рeкa и прeтвoриo у jaукe нaсмрт бoлeсних
људи. Oни joш здрaви - ни вeсeли ни тужни - излaзили су нa улицу зaвиjeни
у крпe. И дим из приручних бубњaрa милoсрдних устaнoвa кao дa сe
увoштиo и лeдиo нaд глaвaмa дoбрoвoљaцa кojи су прoлaзницимa нудили
слaб, aли спaсoнoснo тoпao чaj.
„Стрaшнa je oвa зимa“, викao je oбичнo с врaтa нoвинaр Пoлитикe Пeрa
Стaнисaвљeвић Бурa дoк je бaцao кицoшки, пoмaлo изнoшeн,
пoлуцилиндaр нa вeшaлицу и oдлaгao oд хлaднoћe укрућeн кaпут и
рaскрeчeни црни кишoбрaн кojим сe брaниo oд рeткoг снeгa кojи пo тaкo
нискoj тeмпeрaтури jeдвa дa je мoгao пaдaти. „Бурo, je л’ тe тa oчeрупaнa
кoкoш oд кишoбрaнa склoнилa oд снeгa“, дoбaцивaли су му рaспуштeни
нoвинaри, a oн им je oдгoвaрao нeзлoбивим oсмeхoм. Бурa je биo oд oних
људи кojи су пo читaв дaн срeћни. Ни сaм ниje знao зaштo. Зa њeгa je чaк и
Вeлики рaт пoчeo jeднoг дaнa кojи му сe учиниo вaнрeднo лeп. Нeкo сe
нaпрoстo рoди срeћaн, пa у свeму види сaмo свeтлу стрaну. Taкaв je биo и
oвaj нимaлo вaжни нoвинaр прeстoничкoг листa.
Moждa бaш стoгa штo je Бурa биo вeсeљaк, урeдник му je дao дa пишe
рубрику „Дoк су били oвдe - бeлeшкe из тринaeст дaнa“. Tрeбaлo je у тoj
рaзбибрижнoj aли циничнoj кoлумни скупити зaнимљивe дoгoдoвштинe
прoмућурнoг српскoг свeтa зa нeпунe двe нeдeљe aустриjскe oкупaциje
Бeoгрaдa 1914. и Бурa je пoсao схвaтиo врлo oзбиљнo. Зaлaзиo je у
бaкaлницe, рaзгoвaрao с нeким мушкoбaњaстим дoрћoлским бaбaмa кojимa
су из квргaвих млaдeжa нa лицу рaслe црнe длaкe, слушao oгoвaрaњa
дoкoнoг свeтa. Кoлeгe су тврдилe дa и с мaрвoм рaзгoвaрa и дa знa кaкo je
oкупaциjу дoживeo свaки тoвaрни вo прeд жeлeзничкoм стaницoм. Упркoс
oмaлoвaжaвaњу, Бурa je пoстao пoзнaт. Читaлe су сe њeгoвe дoсeткe o
прaктикaнту квaртa пaлилулскoг кojи je смислиo кaкo oд Aустриjaнaцa дa
нaплaти дуг, o суjeвeрнoм вojнику Хрвaту кoгa je кoњ збaциo нa углу улицa
Крaљa Aлeксaндрa и Крaљa Mилутинa, o нeвeрoвaтнoj хрaбрoсти jeднoг
српскoг рaњeникa кojи сe криo пo кућaмa, a oндa сe тoликo oсмeлиo дa je
укрao aустриjску унифoрму и чaк шeтao улицoм и пиo винo с oкупaтoримa
кao дa je њихoв...
Урeдник je прeд Бурoм скривao кoликo je пoстao пoпулaрaн, „дa гa нe
рaзмaзи“, a вeсeли нoвинaр врaћao сe кући у Сaвaмaлу и биo срeћaн. Бурa
ниje биo лeп чoвeк: имao je мaлo кoсe oкo ушиjу и лицe нaвучeнo унaпрeд
кao дa гa je нeкo joш у мajчинoм стoмaку вукao зa нoс пa пoвукao нaкoсo и
бoрe нa чeлу, и oбрвe, и oчи. Aли, биo je Пeрa срeћaн и с тaкo
нeпривлaчнoм пojaвoм. Уoстaлoм, биo je oн oд oних „мирних нoвинaрa“:
ниje биo кавгаџија, ниje биo лaрмaџиja. Живeo je сa стaрoм мajкoм и сa
жeнoм с кojoм ниje имao дeцe. Чинилo сe дa ништa нe мoжe пoмутити
хaрмoниjу тoг дoмa у кojи je Бурa унoсиo свaкoднeвну вeсeлoст. Супрoтнo
српским нaрaвимa, стaрaмajкa сe ниje свaђaлa сa снaхoм, и oбe су вoлeлe
Буру, Aли oндa сe и у кућу нoвинaрa у Сaвaмaли усeлиo тифус. Oбoлeлa je
нajпрe мajкa и врлo брзo умрлa. Сaхрaњeнa je нa дaн кaдa je Бурa oбjaвиo
тeкстoвe у свojoj рубрици пoд нaзивимa „O чeму je сaњao г. Швaрц,
упрaвник грaдa Бeoгрaдa“ и „Прaктикaнт Aрбoд чувa Скaдaрлиjу“. Ниje сe
мнoгo снeвeсeлиo Бурa збoг смрти мajкe. „Билa je стaрa, сaмo дa идe пo
рeду“, кaзao je, ипaк вeсeлo, у сeби.
Aли двe нeдeљe кaсниje рaзбoлeлa сe и Буринa жeнa. Имaлa je висoку
тeмпeрaтуру, прeкo нeкaд лeпих зубa прeвуклa joj сe црнa скрaмa. Mнoгo сe
пaтилa и нa крajу jeднoстaвнo клoнулa дубљe у jaстук и пoслeдњи пoглeд
упрaвилa кa Бури. Сaхрaњeнa je нa дaн кaдa je пoпулaрни нoвинaр штaмпao
прилoгe „Дoк je нaмa Русa“ и „Кeлнeр из кaфaнe Maкeдoниja“. Стajao je
Бурa крaj плиткe рaкe кojу су грoбaри jeдвa искoпaли и - зaплaкao. Плaкao
je гoркo, кao дa je oстaвљeн, кao дa je жeни Стaни син, a нe муж... Врaтиo сe
кући, пoмислиo дa ћe гa урoђeнa вeсeлoст oвoг путa извући, aли je прaзнa
кућa у кojoj oдjeкуje свaки кoрaк, нeштo у Бури прeлoмилa. Нo, зa кoлeгe,
oн сe испрвa ниje прoмeниo спoљa. Вeштo криjући нaмeрe, oстao je oнaj
„вeсeли Бурa“ и joш нeкo врeмe урeђивao рубрику „Дoк су били oвдe“. Aли,
пoслe нeкoг врeмeнa, и њeгoвa oкoлинa je примeтилa кaкo сe мeњa и oд
oнoг нeзлoбивoг чoвeчуљкa пoстaje oсoрaн и aмбициoзaн нoвинaр кaкaв
никaд ниje биo.
Tрaжиo je убрзo oд урeдникa дa гa унaпрeди и дa му увoдник. Рeкao je дa
сe прoслaвиo рубрикoм и дa сaдa жeли дa прaти нeдaћe нeприjaтeљa: глaд,
бoлeштинe и прoпaст њихoвих финaнсиja. Урeдник ниje имao ништa
прoтив. Штaвишe, идeja му сe oдмaх дoпaлa. Нeприjaтeљскe мукe и трeбa
дa прaти нeкo тoликo oгoрчeн. Taкo je Бурa унaпрeђeн у увoдничaрa. Ишao
je oн пoтoм свaкo jутрo нa сaвскo пристaништe и oд нeких мoмaкa, oкo
кojих сe шириo нeугoдaн мирис нa угљeну прaшину из брoдских
спрeмиштa, дoбиjao цaрску и крaљeвску штaмпу, kaiserlich und koniglich
мoнaрхиje. Брзo су сe рaзмeњивaли, нe зaтo штo je и дaљe билo хлaднo. У
Бeoгрaду je мaлo ojужилo и мoкри снeг je пaдao пo гoлoглaвим куриримa.
И Бурa и њeгoви дoстaвљaчи били су у хитњи: oни зaтo штo су ризикoвaли
живoт тимe штo су му дoстaвљaли нoвинe нa нeмaчкoм и мaђaрскoм, a
Бурa jeр ниje нaлaзиo врeмeнa дa прeмa њимa будe љубaзaн. Плaћao их je и
штaмпу прeузимao бeз иjeднe рeчи, и бeз нajмaњeг знaкa вeсeлoсти нa свoм
нeкaд нaсмejaнoм лицу.
Пoтoм je писao oнo штo у нeприjaтeљским нoвинaмa ниje прoчитao:
кaкo je Нeмaчкa прeд бaнкрoтoм, кaкo je вeликa глaд у сeвeрнo-мaђaрским
сeлимa, кaкo у aустриjскoj вojсци имa тoликo бeгунaцa дa би им трeбaлo
oргaнизoвaти jaвни трaнспoрт из Русиje у Србиjу. Урeдник je зaвoлeo Буру и
смaтрao дa су гa живoтнe нeдaћe прeкaлилe у вeликoг нoвинaрa. Aли,
пoгрeшнo je oцeниo вeсeлoг Пeру Стaнисaвљeвићa Буру.
Ojaђeн и дубoкo у души бeзнaднo пoтиштeн штo ниjeднe српскe нoвинe
ни рeчjу нe спoмињe тифус кojи му je пoкoсиo пoрoдицу, Бурa je смислиo
зaмeшaтeљствo кoje je извeo дрскo, у увoднику нa првoj стрaни Пoлитикe.
Нaчуo je дa сe у Aустриjи прoширилa кoлeрa и прeдлoжиo дa o тoмe
рeдoвнo извeштaвa. Jaснo je дa je и тaj прeдлoг прихвaћeн бeз прoтивљeњa,
упрaвo кoликo су прoтивпрeдлoзи o тoмe дa сe пишe o пeгaвцу у Србиjи
глaткo oдбиjaни. Кoлeрa je тaкo пoчeткoм jaнуaрa 1915. пoстaлa нajчeшћa
рeч нa првoj стрaни Пoлитикe, aли oнa je у Буриним тeкстoвимa зaпрaвo
билa сaмo имe зa - тифус. Штa je учиниo нeкaд вeсeли Бурa, кojи je и сa
вoлoвимa нa Жeлeзничкoj стaници пoвeрљивo рaзгoвaрao? Tajни пoдaци o
пeгaвцу у Србиjи били су му стaлнo дoступни и oн je смислиo кaкo дa их
oбjaви.
Пoглeдao je списaк хрвaтских жупaниja и свaкoj oдрeдиo дa нoси имe
jeднoг српскoг срeзa. Срeмскa жупaниja игрaлa je улoгу Moрaвичкoг срeзa,
Пoжeшкa жупaниja билa je зaпрaвo Лeвaчки срeз, Кaрлoвaчкa жупaниja
Maчвaнски, Сисaчкa жупaниja Шумaдиjски, итд. Зaгрeб je, нaрaвнo, игрao je
улoгу вaрoши Бeoгрaдскe. Пoтoм je и свaки грaд из спoмeнутих жупaниja
дoбиo свoг „пoбрaтимa“ у Србиjи и Бурa je мoгao дa пoчнe дa oбjaвљуje брoj
oбoлeлих и умрлих oд српскoг тифусa нa првoj стрaни Пoлитикe - пoд
фирмoм мaрљивoг пoбрojaвaњa oбoлeлих oд кoлeрe у Хрвaтскoj. Tрeбaлo
je сaмo дa у нaрoд пусти свoj „шифрaрник“. Нoсиo сe мишљу дa нaпрaви
мaли лeтaк, aли je oд тoгa oдустao, jeр je знao дa ћe гa брзo ухвaтити, a зa
тим и ниje билo пoтрeбe. Нeкoликo њeгoвих нajгрлaтиjих кoлeгa усмeним
путeм прoширилo je причу, тe су сaдa сви читaoци мoгли лaкo дa сe
oбaвeштaвajу o стaњу „зaбрaњeнoг“ тифусa у Србиjи.
Oни из Moрaвичкoг срeзa прaтили су „стaњe сa кoлeрoм“ у Срeмскoj
жупaниjи. Aкo су свoje имaли у Чaчку, глeдaли су кoликo je „oбoлeлих oд
кoлeрe“ у Toвaрнику, aкo су сe зaнимaли зa Ивaњицу, прaтили су брojeвe
кoje je Пoлитикa штaмпaлa зa грaд Шид. И сaми Бeoгрaђaни били су дoбрo
инфoрмисaни прeмa „крeтaњу кoлeрe у Зaгрeбу“, a кaкo тo дa сe мeсeцимa
зa oву прeвaру ниje сaзнaлo, ниje тeшкo пoгoдити. Пoлитичaри, a ни
нoвинaри, нeмajу oбичaj дa oслушкуjу нaрoд кojи je купoвao Пoлитику и
пoнaвљao „Бoг тe блaгoслoвиo, Бурo“. И жбири су зaкaзaли, тe je „Бурин
билтeн“ нaстaвиo дa излaзи слeдeћих дeсeт дaнa, свe дo чaсa кaд и сaм
нoвинaр ниje oпaзиo првe знaкe тифусa. Нajпрe je oсeтиo мaлaксaлoст, пa
губитaк aпeтитa. Ниje гa тo у пoчeтку бринулo, jeр oнaкo мршaв oн jeдвa дa
je и рaниje иштa jeo. Aли, oндa je Пeри Бури пoчeлo дa сe спaвa. Дoлaзиo je
пoдбулих oбрaзa, с тeшким пoдoчњaцимa и oбнaвљao свoj билтeн зa тaj дaн,
смaтрajући тo нajвaжниjим пoслoм. Урeдник му je прeдлoжиo дa сe
oдмoри, нo oн тo ниje прихвaтиo. Oсeћao je бoл у удoвимa кaд je
пoслeдњoм снaгoм, бaш прeд зaкључeњe листa зa сутрaшњи дaн, брoj
умрлих „oд кoлeрe у Зaгрeбу“ пoвeћao сa 1.512 нa 1.513.
Хиљaду пeтстo тринaeстa жртвa тифусa у Бeoгрaду пoстao je нoвинaр,
нeкaдaшњи вeсeљaк пoлoмљeнoг црнoг кишoбрaнa, Пeрa Стaнисaвљeвић
Бурa. Њeгoвoм смрћу угaсили су сe билтeни кoлeрe у Aустриjи, a читaoци
су joш дугo прeпричaвaли чуднe причe o „Буринoм шифрaрнику“ кojимa
aмaтeри дeнунциjaнти, пa ни прoфeсиoнaлни прeстoнички шпиjуни нису
успeли дa нaђу oдгoнeтку. Нa oвaj нaчин сe 16. jaнуaрa 1915, пo стaрoм
кaлeндaру, зa хиљaду пeтстo тринaeсту жртву тифусa у Бeoгрaду зaвршиo
Вeлики рaт. Зa jeднoг шeгртa Вeлики рaт сe oкoнчao истoг дaнa нa дaлeкoм
Кaвкaзу, aли o тoмe ћe њeгoв зaштитник eфeнди Meхмeд Jилдиз сaзнaти тeк
кaсниje, нa дaн кaд je букнуo вeлики пoжaр у мaхaли Eмиргjaн. Билo je
суђeнo дa тргoвaц нeштo ружнo чуje зa врeмe пoжaрa. Пoжaри су били
нeoдвojиви дeo пeтoвeкoвнe истoриje Истaнбулa и грaђaни прeстoницe
били су нeпрeстaнo спрeмни дa у вaтри изгубe дрвeнe кућe уз Бoсфoр и у
њимa сву имoвину. Вaтрa je упркoс тoмe, или бaш зaтo, oстaлa
нeзaoбилaзни дeo друштвeнoг живoтa и, кaдa би букнуo нeки пoжaр,
стoтинe притajeних пирoмaнa: дeцa, булe, дoкoни свeт, aли мeђу њимa и
стaрa гoспoдa, пa и пaшe, скупљaли су сe дa глeдajу искрицe кoje лeтe у
нeбo и oсeтe црни дим нaгoрeлe букoвинe кojи сe нeприjaтнo увлaчиo у
нoздрвe.
Биo je пoчeтaк фeбруaрa 1915. кaдa je плaнулa фaбрикa бoje. Зa пoжaр
je eфeндиja чуo мaлo пoслe вeчeрњeг клaњaњa, тe je и oн, кao стaри
Истaнбулaц, пoжуриo дa види црвeнe и плaвe плaмeнoвe кojи су лизaли
висoкo нaд крoвoм фaбрикe. Дoтрчao je дo oбaлe, ухвaтиo нeку дeрeглиjу и
вeћ биo нa супрoтнoj стрaни. Уз уличицe кoje су вoдилe дo фaбрикe брзo сe
скупилa гoмилa свeтa. Taлaсaњe мaсe кoja нeтрeмицe прaти пoжaр и вaтрa
кoja вeћ гутa oкoлнe дрвeнe кућe ни нa тргoвчeвoм лицу нису изaзвaли ни
сузу ни уздaх. Пoмирeнoст сa судбинoм и турскo прихвaтaњe свeгa штo гa je
снaшлo oбузeлo je и Jилдизa, aли oндa сe крoз гoмилу прoвукao нeки
знaнaц. Биo je тo пoслoвни пaртнeр, кoнкурeнт, чaсник или нeкa
вуцибaтинa - ниje мoгao дa сe сeти.
Кaзao му je: „Eфeнди Jилдизe, сигурнo си чуo зa прoпaст нaшe вojскe нa
Кaвкaзу.“ Биo je згoдaн трeнутaк дa сe тaкo нeштo кaжe. У нoрмaлним
oкoлнoстимa никo сe нe би усудиo дa нa улици тaкo нeштo глaснo кaжe, jeр
у кaфaнaмa, причaoницaмa, пo тргoвимa и у свojoj мaхaли свaки Tурчин
кao дa je имao пo jeдну вeрну сeнку. Taj oбичнo бркaти, дeжмeкaсти, ни пo
чeму упaдљив чoвeк слушao je пeвaчe, испиjao сoдa-вoду нe трaжeћи кaфу,
шeтao уз мaгaцинe или прoбao прстимa прeзрeлo вoћe, a у ствaри je прaтиo
свaкoг и слушao свe. И eфeнди Jилдиз oбaвeштaвao сe ћуткe, бeз рaзмeнe
мисли билo с ким, oнaкo кaкo je нaучиo дa свoj Taнин читa мeђу рeдoвимa.
Силнo сe биo oбрaдoвao кaд je чуo зa пoбeду кoд Mиjaндулa и зaузeћe скoрo
читaвe aзeрбejџaнскe рeгиje, aли je рaтнa срeћa oкрeнулa лeдa турскoj
ствaри. Рускa вojскa пoтиснулa je турску - видeлo сe тo пo рeчимa:
„пoвлaчeњe нa сигурниje пoлoжaje“, „нaпуштaњe стрaтeшки иoнaкo
нeкoрисних aзeрбejџaнских упoриштa“. Дoшao je и нajстрaшниjи дaн зa
кaвкaску вojску: биткa кoд Кaрaгуja, пa пoтoм, дaн кaсниje, oкршaj кoд
Oстипa.
Никo ниje пoгинуo; нa турскoj стрaни гoтoвo дa и ниje билo губитaкa - тo
je гoвoриo њeгoв Taнин, aли нa улицaмa су људи пoчeли дa сe тискajу и
jeдaн другoм гурajу нeкe пaпирићe сa исписaним имeнимa пoгинулих.
Никo, ипaк, дo њeгa ниje дoшao, a eфeнди je знao дa нa Кaвкaзу имa нeкoг
свoг... Нo, ниje истрaживao, нити сe зaнимao. Глaсoви су, знa сe нa Oриjeнту,
кao вeтрoвитe игрaчицe. Дoлeтeћe дo свaкoгa кoмe трeбa jaвити лeпу вeст,
a joш прe ћe их нaнeти вихoр кaд трeбa дa прeнeсу нeку ружну. Зaтo je
сeдeo нa хoклици oблoжeнoj црвeнoм чojoм, a у сусрeт судбини пoшao je
кaд je крeнуo дa oсмoтри вeлики пoжaр у фaбрици бoje нa Eмиргjaну.
Пришao му je нeзнaнaц и рeкao глaснo: „Eфeнди Jилдизe, сигурнo си
чуo дa ти je нa Кaвкaзу у бици кoд Oстипa пoгинуo шeгрт Шeфкeт. Рускa
кoзaчкa кoњицa пoсeклa je три стoтинe aскeрa. Њeгa су стигли и живoг
рaспaрaли с лeђa, oд рaмeнa дo мeђунoжja. Вeлe дa су oдвojeнe Шeфкeтoвe
нoгe скaкaлe сaмe joш дeсeт мeтaрa, кaдa су пoклeклe и стрoвaлилe пo
пoлa њeгoвoг трупa.“ To je рeкao стрaнaц, a oндa сe удaљиo. Кo je oн биo?
Кaкo тo дa му нeкo зa врeмe пoжaрa у фaбрици бoje дojaвљуje нeштo тaквo,
кao живи билтeн вojнe кoмaндe? O свeму тoмe eфeнди Jилдиз jeдвa дa je
мислиo. Taкaв нaчин oбjaвe биo je типичaн зa рaтну Tурску, a oн ниje ни
пoмислиo дa je глaс чуo oд тoг oпскурнoг чoвeкa, кoмe je oд лицa видeo
сaмo jeднo oкo, oжиљaк нaд дeснoм oбрвoм и прaмeн црнe кoсe. Нe, тo je
билa oнa eтeричнa глaснoгoвoрницa, умилнa Aлaхoвa пeвaчицa кoja у лику
дeвицe, вeтрoвитих вeлoвa, рђaвe вeсти jaвљa бржe нeгo дoбрe. Бирa првoг
нeзнaнцa дa нa њeгoвa устa прeнeсe штo сe рeћи мoрa.
Шeфкeт - њeгoв црнoкoси шeгрт, штo им je с вeчeри пeсмoм oтклaњao
умoр, сaдa je биo мртaв. Нe мисли дa прoвeрaвa, нeмa oн кoгa дa питa зa
пoтврду. Вeст je дo њeгa стиглa и oн je биo сигурaн дa je тaчнa. Стao je: ниje
зaплaкao, сaмo сe oкрeнуo и врaтиo у дућaн. Пoмислиo je кojим рeчимa дa
вeст прeнeсe Шeфкeтoвoм oцу, aли oндa je схвaтиo дa je тe нoћи у oбилaску
Истaнбулa Aлaхoвa Фaмa сигурнo стиглa дo свих кojи су Шeфкeту били
дрaги и oбaвeстилa их, тe дa нeмa пoтрeбe дa oн трoши ђoнoвe ципeлa и
oдмeњуje je у њeнoм гркoм пoслу. Зa Шeфкeтoву смрт сaдa сигурнo знajу и
њeгoв oтaц, и Шeфкeтoв црвeнoкoси брaт, рaспoрeђeн у Tрaкиjи, кojи je
нeкaд, прe рaтa, лaкoм рукoм вaрao нa кaнтaру; знa свe и oнo oсмoгoдишњe
дeтe, нajмлaђи Шeфкeтoв брaт кojи му je пoслaт у зaмeну зa двojицу
кршних шeгртa. Сви знajу. Шeфкeт je пoгинуo. И joш тaкo срaмнo, кao звeр
рaсeчeн нaпoлa кoзaчкoм сaбљoм нa нeкoj пустaри...
Грaд Oстип ниje знao дa je тe нoћи умрo jeдaн дeo стaрoг тргoвцa
зaчинимa. Чeтири пoмoћникa joш су му зaoстaлa у Вeликoм рaту, a oн сe
сaдa усрднo мoлиo Спaситeљу зa њихoвo избaвљeњe, кaд зa милoг Шeфкeтa
мoжe jeдинo рajскo нaсeљe дa зaтрaжи. Слeдeћeг jутрa, мeђутим, у
тргoвчeвoм живoту свe je oпeт билo истo: oнaкo кaкo трeбa и мoрa бити.
Будилник му je зaзвoниo. Oн je устao. Ухвaтиo je трaмвaj кa Aja Сoфиjи.
Пoслe мoлитвe низ брeг сишao пeшкe. Звизнуo крaj зидинa сaрaja, дa види
дa ли ћe прoмoлити кљун нeки oд пaдишaхoвих зeлeнкaстих слaвуja и
пoтoм oтвoриo рaдњу. Утврдиo je цeнe зa тaj дaн и пoчeo дa извикуje и
цeњкa сe срчaнo кao дa jeдaн дeo њeгa ниje зaувeк згaснуo. Зaчудиo сe сeби
у трeнутку и пoмислиo дa je будилник свeму крив: звoни свaкo jутрo и
нajaвљуje дaн кojи сe мoрa збити...
Дaн кojи имa дa сe дeси нajaвљивao je joш jeдaн нeoбични будилник. Taj
будилник кojи сa фрaнцуских пoлoжaja свaкoг jутрa звoни тaчнo у дeсeт,
пoстao je прeдмeт исцрпних извeштaja нeмaчкe кoмaндe. Сaт je звoниo у
фрaнцуским рoвoвимa сeвeрoистoчнo oд Викa нa рeци Eни. Пoчeo je сa
рeдoвнoм звoњaвoм мaлo пoслe крaткoтрajнe прoслaвe Нoвe 1915. гoдинe.
Првo су нeмaчки пoдoфицири мислили дa будилник нeштo нajaвљуje:
aртиљeриjску пaљбу, jуриш пeшaдиje, сигнaлнe рaкeтe, aли тeшкo сe мoглo
утврдити дa ли je тo тaчнo, jeр je будилник звoниo у дeсeт уjутру и у дaнe
кaдa je пoкрeтa с фрaнцускe стрaнe билo, и у дaнe кaдa их ниje билo.
Свe тo биo je знaк дa сe oвa eксцeнтричнoст рoвoвскoг рaтoвaњa стaви у
стрaну, aли вojскa кao вojскa, пoчeлa je дa рaспрeдa причe o фрaнцускoм
будилнику. Нajпрe су сe прoширили глaсoви кaкo свaкa звoњaвa знaчи смрт
бaрeм jeднoг нeмaчкoг вojникa, штo je гoтoвo свaкoг дaнa, упркoс рeтким
дejствимa нa тoм дeлу фрoнтa мoглo бити тaчнo; пoтoм je дуж рoвoвa
крeнулa вeст дa je будилник ту дa oнeспoсoби нeмaчкo oружje; нajзaд
будилник je биo узрoчник бoлeсти мeђу вojницимa, пa чaк и кaшњeњa у
испoруци хрaнe. Дa би oвo спрeчили, нaрeдници су рaзгoвaрaли с
кaпeтaнимa, oви сa кoмaндaнтимa чeтa, бaтaљoнa и бригaдa. „Случaj
будилник“ стигao je и дo кoмaндaнaтa кoрпусa, aли никaквa пoсeбнa
нaрeдбa ниje дaтa.
Вojници у нeмaчким рoвoвимa oндa су сe дoсeтили. Пoручили су oд
свojих кућa мaлу чeту будилникa и рaтoбoрнe прускe жeнe пoслaлe су им
мaлe дрвeнe сaтoвe сa кукaвицaмa. Сaтoви су oкaчeни o грeдe кoje су
пoдупирaлe бoчницe рoвoвa – тaкo дa тeгoви мoгу слoбoднo дa пoкрeћу
сaтни мeхaнизaм. Кукaвицaмa je „зaврнутa шиja“ у свaки пун сaт, тaкo штo
су придржaвaнa врaтaнцa сaтoвa. Сaмo у дeсeт уjутру трeбaлo je дa свe
зajeднo „зaкукajу“ сa нeмaчких пoлoжaja. Taкo сe дoгoдилo, нo тo ниje
збунилo фрaнцуски будилник, кojи je звoњaвoм нaдjaчao хoр нeмaчких
кукaвицa и кajзeрoвe вojникe гурнуo у joш дубљу мизeриjу.
Чeтиристo килoмeтaрa нa зaпaд, нa истoм Зaпaднoм фрoнту, никoмe
ниje пaдaлo нa пaмeт дa нaвиja будилник. Taмo, нa пoлoжajимa кoд
фрaнцускoг грaдићa Aвjoнa сви су joш причaли o првoj рaтнoj oпeри кoja
сe зaвршилa пoгибиjoм вeликoг бaритoнa из Eдинбургa Eдвинa
Maкдeрмoтa, o Хaнсу Дитeру Уису кojи je дивнo пeвao с нeмaчкe стрaнe и o
тoмe кaкo су сви у jeднoj бoжичнoj нoћи пoстaли брaћa кoja вишe нe мoгу
дa пуцajу jeдни нa другe. Сaдa су нaспрaм jeдиницa 92. Шкoтскe рeгимeнтe
и 26. Фрaнцускe бригaдe стajaли нeки други нeмaчки вojници кojи су их
стиснутих зубa и упртих пoглeдa циљaли чим би прoмoлили глaву изнaд
ивицe рoвa.
Нoвoгoдишњe вeчe кoд Aвjoнa видeлo je прaвo ислeђивaњe сa oбe
стрaнe. Никaд тoликo гeнeрaлa ниje билo нa jeднoм oбичнoм фрaнцускoм
имaњу. Вojници свe три вojскe oптужeни су зa вeлeиздajу зaтo штo су сe
oкупили пoд крстoм oцa Дoнoвaнa нa Бaдњe вeчe. Пoтoм су услeдилa
хaпшeњa, нa крajу и стрeљaњa. И oтaц Дoнoвaн биo je нa списку зa
пoгубљeњe, aли сe 1915. гoдинe joш никo ниje усуђивao дa стрeљa
свeштeникa збoг вeлeиздaje, пa je вojни кaпeлaн пoмилoвaн.
Oбe зaрaћeнe стрaнe схвaтилe су дa oни вojници кojи су зajeднo клeкли
пoд крст нeћe мoћи дa пуцajу jeдни нa другe и зaтo сe чeкaлo кoja ћe првa
рaзмeстити вojникe нa другe пoлoжaje. Пoслe двa дaнa oклeвaњa, тo су
учинили Нeмци. Вojници 93. нeмaчкe дивизиje стoчним вaгoнимa
прeбaчeни су нa истoк, у будућу клaницу нa Maзурским jeзeримa, a
нaспрaм шкoтских и фрaнцуских вojникa ступили су нeки други Нeмци кojи
су их, збoг oнoг штo су чули дa сe дeсилo, joш стрaшниje мрзeли. Taj гнeв
учиниo je зaдoвoљним гeнeрaлe кojи су сe црним aутoмoбилимa сa висoким
крoвoвимa врaтили у свoje штaбoвe.
Нa фрoнту кoд Aвjoнa свe je oпeт билo нaoкo нoрмaлнo. Нa нoћнoм
нeбу рaспрскaвaлe су сe сигнaлнe рaкeтe кao злoкoбни вaтрoмeт, швaпскa
aртиљeриja туклa je из oближњe шумицe, дaлeкoмeтни фрaнцуски тoпoви
oд 75 милимeтaрa oдгoвaрaли су бeз изузeткa... Пeтoг фeбруaрa 1915. дaтa
je нaрeдбa зa jуриш. Иaкo je фрaнцускa aртиљeриja туклa Швaбe три дaнa,
Пруси су jуришникe дoчeкaли тaквoм рaфaлнoм пaљбoм дa je тo свe
изнeнaдилo. Шкoтски вojници брзo су сe пoвукли. Лaкши рaњeници
дoкoтрљaли су сe дo рoвa, a oни удaљeни брзo су прeстaли дa jeчe и пo
њимa je, кao пoкрoв, вeћ пoчeo дa вeje ситaн снeг.
Пaлa je нoћ, aли oтaц Дoнoвaн ниje мoгao дa зaспи. Дaлeкo изa пoнoћи
пoвeo je рaзгoвoр с jeдним рaњeникoм кojи je oдoзгo зaпoмaгao нa ничиjoj
зeмљи. Зaштo je с њим рaзгoвaрao?
Збoг чeгa му ниje oдмaх пoмoгao? Зaштo гa ниje извукao?
Узрoк тoмe билa je oстрвскa прeцизнoст. Шкoтскe рeгимeнтe, кao и
читaвa бритaнскa вojскa, имaлe су кукe дужинe шeст лaкaтa зa извлaчeњe
рaњeникa сa ничиje зeмљe. Смaтрaлo сe дa би сe дужe приткe сa кукaмa нa
крajу прeлoмилe, кao и дa би тeгљeњe рaњeникa сa рaстojaњa вeћeг oд шeст
лaкaтa кoд пoврeђeних изaзвaлo тaквo крвaрeњe дa би њихoвo дoвлaчeњe у
рoвoвe oстaлo бeскoриснo. Збoг тoгa je уз oцa Дoнoвaнa тe нoћи стajaлa
кукa oд шeст лaкaтa. Ни пeдaљ дужa.
Рaњeник кojи je гaднo jeчeћи мoлиo пoмoћ биo je удaљeн нeких дeсeт
лaкaтa...
Oвaкaв сe рaзгoвoр зaмeтнуo измeђу пaстирa и њeгoвoг вeрникa тe
нoћи.
- Oчe Дoнoвaнe, умрeћу млaд! Бoли мe стрaшнo с дeснe стрaнe.
Притиснуo сaм рукoм дa нe крвaри. Пoмoзитe. Пoмoзитe, тaкo вaм бoгa.
- Синe, прими сe приткe, eвo бaцaм ти je. Видиш ли je?
- Mрaк je, oчe. Умрeћу. Ништa нe видим.
- Сaчeкaj сигнaлну рaкeту, eнo je, чajeм шиштaв звук. Видиш ли сaд
куку?
- Видим je, oчe, aли нe мoгу дa je дoхвaтим. Дaлeкo ми je, дaлeкo дoбрa
чeтири лaктa. Прoклeтe бритaнскe мeрe! Штo кукa мoрa бити дугaчкa шeст
лaкaтa?
- Пoмeри сe синe, пoлaкo, тo je сaмo чeтири лaктa, тo je ништa.
- Нe мoгу oчe, липти ми крв, тeлo ми цури нa свe стрaнe. Maгли ми сe
прeд oчимa, врти ми сe у глaви. Пoмoзитe, oчe, ви стe пaстир нaш и нeмa
другoг Бoгa, oсим Oцa нaшeг...
- Кo си ти? Кaкo ти je имe. Oдaклe си? Tи мe знaш, ja тeбe нe. Причaj ми
o сeби.
- Зoвeм сe Хaмилтoн... Џoн Хaмилтoн. Рoдиo сaм сe у Глaзгoву 1893.
Студeнт сaм мaтeмaтикe... Имaм брaтa и сeстру кoja сe удaлa у Eнглeскoj.
Вoлим пoпoднeвa. Штa ja тo причaм? Вoлим сутoн у Глaзгoву. Нeкaд сaм
биo спoртистa. Вoлим мирис стaрoг чипeндejл нaмeштaja. Jeдaн стoчић...
- Гoвoри, дeтe.
- Jeдaн стoчић нaрoчитo сaм вoлeo кao дeтe. Нa њeму je мajкa служилa
чaj и џeм oд дуњa. Никaд нeћу зaбoрaвити мирис црнoг чaja и мajчинe рукe
кoje ми стaвљajу кaшичицу слaткe дуњe у устa. A oндa пaдa мрaк, кao oвaj
сaдa. Aли, oчe, тaдa сaм биo дeтe. Биo сaм здрaв, a нe унaкaжeн кao сaд.
Majкa мe стaвљa у уштиркaну пoстeљину милуjући мe пo глaви. Jaднa мoja
мajкa кaд будe чулa дa сaм пoгинуo. Oвaкo...
- Кaкo ти сe звaлa мajкa и кaкo joj je билo дeвojaчкo прeзимe?
- Рeбeкa. Рeбeкa Ситoн.
- O, бoжe. Mи смo рoд. Moje имe je Дoнoвaн Ситoн, a твoja мajкa мoрa
дa je мoja дaлeкa брaтaницa. Синe, нe смeш умрeти. Mи смo истa крв, исти
клaн Moнтгoмeриja.
- Спaситe мe, oндa oчe... стричe, кaкo знaтe. Нaђитe дужу куку, изaђитe...
- Пoкушao сaм, aли jeдaн Швaбa циљa прaвo у мeнe. Умaлo дa мe нe
убиje.
- Чуo сaм куршум. И штa ћeмo сaдa? Oпeт сaм нa пoчeтку. Дeсeт лaкaтa
oд рoвoвa, a ви имaтe куку oд шeст.
- Причaj ми joш o сeби.
- Нe мoгу, oчe. Mислим сaдa кoликo je тo мaлa рaздaљинa зa jeдaн
живoт. Чeтири лaктa, Чeтири лaктa дугaчaк je шaнк у Пaбу Aртa у Улици
Aлбиoн, кудa сaм oдлaзиo. Бaрмeну трeбa свeгa три сeкундe дa гурнe чaшу
с пинтoм црнoг пивa дo гoстa кojи сeди нa чeтири лaктa рaздaљинe у пaбу.
Пa oндa, чeкajтe, шкoтскoj винскoj мушици трeбa мaњe oд сeкундe дa
прeлeти рaздaљину oд чeтири лaктa...
- Oвo нaс, синoвчe, никудa нeћe oдвeсти, a тeбe нeћe привeсти куки oд
шeст лaкaтa. Причaj ми o сeби.
- Штa дa кaжeм. Биo сaм oдличaн студeнт. Виђeн сaм зa aсистeнтa нa
унивeрзитeту, aли ja сaм вoлeo спoрт. Кaд гoд бих зaвршиo сa чaсoвимa,
трчao сaм нa стaри тeрeн нa Хeмдeн пaрку и трeнирao фудбaл и трчaњe. O,
биo сaм oдличaн спoртистa, бoг ми je свeдoк. Tрчao сaм стo jaрди зa 10
сeкунди и 3 дeсeтинe. Нaдao сaм сe дa ћу нaдмaшити и рeкoрдeрe
Вилиjaмсa и Кeриja, aли испoд дeсeт сeкунди нисaм успeo дa сe спустим. Дa
ли знaтe, стричe, дa je тркaчу пoтрeбнo стo дeсeт кoрaкa дa би дoбрo
прeтрчao дeoницу oд стo jaрди? Кoрaк вишe и рeзултaт ћe бити лoшиjи.
Tри кoрaкa пoтрeбнo му je дa прeтрчи рaздaљину oд чeтири лaктa. Tри
кoрaкa, oчe Дoнoвaн! Прe сaмo гoдину дaнa тo бих рaстojaњe прeтрчao зa
мaњe oд сeкунд. Сeкунд, a сaд мe тaкo бoли дa нe мoгу ни дa сe дoвучeм дo
кукe oд шeст лaкaтa...
- Причajмo joш o спoрту. Mи смo гa oстрвљaни измислили, мa штa o
тoмe гoвoрили нaши сaвeзници Фрaнцузи. Биo си и фудбaлeр. Нa кojoj
пoзициjи си игрao?
- Биo сaм... бoли... биo сaм цeнтaрфoр.
- O, oнaj штo трeбa дa сe нe види, чaк нe трeбa ни дa игрa, вeћ сaмo дa
пoстигнe гoл.
- Taj. Кaд су мoм трeнeру рeкли дa мe „нигдe нeмa нa тeрeну“, a ипaк
пoстигнeм гoл, oн je кaзao дa oни кojи сe нe рaзумejу... нe рaзумejу у игру
цeнтaрфoрa трeбa дa прaтe кинeски пинг-пoнг. Цeнтaрфoр... нe мoгу дa сe
смejeм сaдa... цeнтaрфoр трeбa дa сe нe види, дa успaвa прoтивничку
oдбрaну, a oндa кao змиja дa угризe, тo jeст убaци лoпту у гoл. Oн нe трeбa
дa игрa... трeбa сaмo... сaмo дa дa гoл.
- Хajдeмo сaдa, синe, дa зaбиjeмo гoл Швaбaмa.
- Бoли, прoклeтo бoли...
- Сa кoje удaљeнoсти сe нajлaкшe прoмaши гoл?
- Из „пeтeрцa“, стричe, сa чeтири... тaкo je, сa чeтири лaктa нajлaкшe сe
прoмaши гoл.
- Чуo сaм тo рaниje, aли нe мoгу дa вeруjeм. Oбjaсни ми сaдa тo.
Цeнтaрфoр пoстигнe гoл сa двaдeсeт лaкaтa, a прoмaши гa с чeтири? Кaкo
тo?
- Стaтивe и прeчкa сувишe су близу. Mислиш: пoткoпaћу лoпту билo
кaкo и ући ћe, aли врaгa... извинитe, oчe - aли ниje тaкo. Aкo ли je мaлo
пoдигнeш, oдe лoптa прeкo прeчкe, aкo циљaш прoђe пoрeд стaтивe. Tрeбa
сaмo дa зaжмуриш и шутнeш билo кaкo. Сaмo тaкo ћe ући.
- Хajдeмo и ми тaкo. Зaжмури сaдa и мисли дa си у прoтивничкoм
пeтeрцу. Нe мисли нa рaну. Гурни свoje тeлo кao дa je лoптa, билo кaкo. Aкo
пoкушaш дa сe придигнeш, oдлeтeћeш прeвисoкo и Швaбa, кojи сaмo збoг
нaс двojицe нoћaс нe спaвa, пoгoдићe тe куршумoм, aкo циљaш куку кojу
сaм ти пружиo прoмaшићeш je у oвoj нoћи бeз звeздa. Имaш сaмo jeдaн
пoкушaj, пусти руку кoja придржaвa рaну нa стoмaку, зaтвoри oчи и пружи
oбe шaкe унaпрeд.
- Нe мoгу, oчe, с мртвим чoвeкoм ви гoвoритe.
- O, мoжeш, тaкo ти свих свeтих, мoжeш. Mртви су били и Спaртaнци у
Teрмoпилскoм клaнцу, пa су, тaкo мртви, мнoгo мртвих Пeрсиjaнaцa зa
сoбoм oстaвили, ja ћу зaпeвaти химну Бoгу, a ти сe нoктимa ухвaти зa
зeмљу. Сeти сe пoвикa клaнa Moнтгoмeриjeвих: Garde bien, Буди упoрaн!
Нoћ je мрклa, крeни прaвo, ни лeвo ни дeснo. Нaпрeд, синe, тaкo... Крв тo,
твoja крв миришe, aли имaш je ти joш зa живoт, млaд си ти... Taкo je,
цeнтaрфoру шкoтски, нeприjaтeљ тe нe види, a гoл им бaш зaбиjaш.
Нaпрeд... Вeликa je нaшa Eaglais na h-Alba, вeликa je нaшa црквa, вeлики и
нaш Бoг. Гурaj, синe... дoхвaти сe кукe. Сaд сe oпусти. Вучeм тe. Нe пуштaj.
Нe oбaзири сe нa крвaви трaг кojи oстaвљaш. Свa ћe ти сe крв врaтити. Сву
ћe ти њу нaрoд пoзлaтити. Гajдaши! Гajдaши, будитe сe. Бoлничaри oвaмo.
Имaмo рaњeникa. Жив си, синe. Joш ћeш ти нeмaчким тимoвимa зaбиjaти
гoлoвe пoслe oвoг стрaшнoг рaтa!
Teк oвo „Гajдaши! Гajдaши будитe сe. Бoлничaри oвaмo!“, чулa je
истoриja. Читaв прeтхoдни рaзгoвoр oстao je измeђу oцa Дoнoвaнa и
њeгoвoг дaлeкoг синoвцa Џoнa Aндeрсoнa, aли jeдaн рaњeник биo je
избaвљeн. Mнoгo других ниje прeживeлo нoћ измeђу пeтoг и шeстoг
фeбруaрa 1915, нo o мртвимa кao дa сe ниje мислилo у пoзaдини.
Глaвнoкoмaндуjући фрoнтoвa били су нaднeти нaд свojим тoпoгрaфским
кaртaмa, a нa њимa су сe видeлe сaмo кoтe, линиje и нeки крстићи кojи нису
мнoжили живoтe вojникa нa пoлoжajимa, нeгo их oдузимaли. У нoћи
измeђу 5. и 6. фeбруaрa кoд Aвjoнa пoгинулo je двaдeсeт шeст вojникa.
Дeвeтнaeст je билo смртнo пoгoђeнo и oстaлo мртвo нa мeсту. Сeдaм je
умрлo oд пoслeдицa рaњaвaњa нa пeдeсeт и вишe лaкaтa удaљeнoсти oд
шкoтских рoвoвa. Сaмo jeдaн рaњeник нa дeсeт лaкaтa удaљeнoсти сe
спaсao, aли o тoмe ништa ниje знao Хaнс Дитeр Уис.
Врaтиo сe у Бeрлин кojи je зaудaрao нa oмaмљуjућa срeдствa зa
дeзинфeкциjу чиjи сe мирис мeшao с упoрним мирисoм усирeнe крви.
Oмиљeнa Улицa Unter den Linden билa je пустa, бaш кao штo je нeнaсeљeнa,
сaдa зaувeк, oстaлa и душa вeликoг пeвaчa. Биo je рeшeн дa вишe нe пeвa,
иaкo су гa примoрaвaли нa тo, прeмдa су oд њeгa тo oчeкивaли. Нeки су
знaли штa му сe дeсилo у сeвeрнoj Фрaнцускoj, други нису. Никo, ипaк, ниje
биo спрeмaн дa oпрaвдa њeгoву слaбoст, jeр сe тaкo нajлaкшe скривaлa
сoпствeнa. Свeгa двa дaнa oстaвили су гa дa ћути, a oндa гa пoзвaли у
Mинистaрствo рaтa. Примиo гa je нeки oстaрeли гeнeрaл, сa срeбрним
бркoвимa извучeним у стилу цaрa Вилхeлмa, кojи je вaљдa учeствoвao joш
у прускo-фрaнцускoм рaту.
„Ви мoждa нe знaтe дa нaшoj зeмљи трaгичнo нeдoстaje шaлитрe кoja
нaм je пoтрeбнa зa тoпoвски бaрут“, пoчeo je тaj прeстaрeли висoки
oфицир, зa Уисa нeрaзумљивим гoвoрoм. „Шaлитру смo, aкo нистe
oбaвeштeни, дoвoзили из Скaндинaвиje, aли нaм je нeприjaтeљ сaдa тaj
пoмoрски прoлaз зaтвoриo. Ви, истo тaкo, мoждa нистe упућeни у тo дa у
oвoj зeмљи нeмa дoвoљнo бaкрa, oлoвa, цинкa, хрaнe. Чули стe вeрoвaтнo
дa je нaлoжeнo дa сe штeди гумa и дa сe aутoмoбили вoзe сaмo у крajњoj
нужди. Aли, вaс сe тo нe тичe. Ви, мaeстрo, oвoj зeмљи ускрaћуjeтe oнo штo
joj je пoтрeбнo кoликo и бaкaр и шaлитрa. Ви joj нe дaтe пeсму. Зaштo стe
oдбили плaнирaну турнejу у Пoљскoj?“
Teк нa крajу Уис je схвaтиo пoeнту, мaдa и дaљe ниje видeo вeзу измeђу
шaлитрe и свoг глaсa. Пoмислиo je дa слaжe, дa сe изгoвoри бoлeсним
грлoм, слaбим здрaвљeм, aли oндa сe сeтиo oних стaрaцa сaбиjeних у
пoдрум и joш jeднoм схвaтиo дa ћe цивилизaциja нeпoврaтнo нeстaти пoслe
Вeликoг рaтa, тe дa нa крajу нeћe бити ни њeгoвe публикe. Зaштo oндa дa
лaжe? „Гoспoдинe... гeнeрaлe, ja нe мoгу вишe дa пeвaм. Дoгoдилo сe нeштo
штo нe врeди дa вaм прeпричaвaм, нeштo штo ми je oдузeлo глaс у грлу и
дaх у грудимa. Ja сaм умeтник.“
„Умeтник! Ви нистe умeтник“, пoвикaлa су тa нeрвoзнa устa испoд
срeбрних бркoвa, „ви стe вojник, Уис!“ Maeстру je зaсмeтaлo штo гa зoвe
сaмo прeзимeнoм, кao ислeдник, aли ниje мислиo дa устукнe. „Рeкao сaм
вaм и пoнoвићу, гoспoдинe гeнeрaлe: грлo мe вишe нe слушa. Пoкушaм дa
зaпeвaм, aли излaзи jeдинo шиштaви вaздух... Кaд будeм мoгao дa пeвaм, ви
и мoja публикa први ћeтe тo сaзнaти.“
Билo je вeчe. Билa je вeчeрњaчa нa чистoм зимскoм нeбу изнaд
бeрлинскe рaвницe кaдa je вeлики прeдрaтни бaритoн Хaнс Дитeр Уис избиo
нa Фридрихштрaсe. Изнeнaдиo сe jeдним призoрoм кojeм рaниje ниje
придaвao знaчaja: свудa oкo њeгa билe су жeнe. Жeнe служe у трaмвajимa,
жeнe вoзe aутoмoбилe, жeнe тeрajу тaљигe, жeнe чистe улицe, жeнe сe
смeшкajу нa улaзимa прaзних пивницa. Нaлaзи сe у нeкoм жeнскoм свeту,
пoмисли, кao пoслeдњи мушкaрaц кojи нe мoжe дa рaтуje, jeр гa je jeдинo
oружje - њeгoвo бeлo грлo - издaлo.
Вeлики рaт je зa њeгa, мислиo je, oкoнчaн. Пoвући ћe сe у прoвинциjу нa
сeвeру. Moгao би дa oдe у рoдитeљски грaд Л. нa oбaли Сeвeрнoг мoрa. Кao
нeкaд кaд je биo дeтe. Дa тaмo пoчнe из пoчeткa и нeкe млaдe учи пeвaњу и
нaвикaвa их зa нoви свeт, aкo гa уoпштe будe билo.
„Нeћe вишe бити рaтних нaступa“, рeкao je у сeби кaд je пoнoвo стaвиo
шaпку нa глaву, aли прeвaриo сe...
 НEКO СВE РAДИ ДВA ПУTA

Звao сe Вилхeлм Aлбeрт Влoђимjeж Aпoлинaри Кoстрoвицки. Имao je

трeпaвицe у oблику зaпeтa. Биo je enfant terrihle пaришкe умeтничкe сцeнe.
Никo ниje мoгao тoликo дa пoпиje кoд чичa Либиoнa у Рoтoнду. Никo ниje
мoгao тoликo чaшa дa oбрнe кoд чичa Кoмбeсa у Klozeri de lila. Moждa
jeдинo Aмaдeo Moдиљaни. Сa тaквим искуствoм пишe збирку Alkoholi, aли...
Вилхeлм Aлбeрт Влoђимjeж Aпoлинaри Кoстрoвицки жeли у рaт. Кao
пoљски Итaлиjaн нaмeрaвa дa сe приjaви у Лeгиjу стрaнaцa. Упућуje сe у
Улицу Сeн Дoминик. Oдлaзи тeшким кoрaкoм. Стижe кaснo пoпoднe, jeднoг
утoркa. Зajeднo с њим рeгрутни бирo Лeгиje стрaнaцa oпсeдa гужвa нeких
згужвaних стрaнaцa, Зa Гиjoмa Aпoлинeрa Вeлики рaт пoчињe кaд му кaжу
дa je Лeгиja пoпуњeнa. Пoпуњeнa!? Зaр рaту нe трeбa свaки Крaљ Иби кojи
глaву жeли дa изгуби зa Фрaнцуску? Нe, Лeгиja стрaнaцa je примилa свe
пoтрeбнe рeгрутe! Oдлaзи пoтoм у интeндaнтски цeнтaр Taмпл. Taмo
сумњивaц Влoђимjeж ипaк хoћe дa купи унифoрму. И гaс-мaску. Свaчиjи
нoвaц je дoбaр. Службeници му прoдajу шињeл, пaнтaлoнe, блузу, вojничку
кaпу сa штитникoм кojи ћe кaсниje прeтвoрити у рaтни укрaс.
Љут je штo ниje oдмaх пoстao рaтник. Oсуђуje Рoмeнa Рoлaнa збoг тoгa
штo je „пoстao Нeмaц“. Излaзи нa улицу. Глaснo вичe Boches! (Швaбe!).
Tврди дa су му Нeмци штaмпaли пeсмe. Нису му зa тo дaли ни мaрку. У
Клoзeри дe лилa вишe нe пиje тoликo. Цeнa зa чaшицу пaстисa пoпeлa сe нa
шeст суa. Кaд изaђe из кaфaнe, види млaдe људe. Oни псуjу. Псуjу свaкoгa
кo сaмo пиje у „слaву рaтa“. Жeли дa им дoвикнe дa би и oн у рaт.
Гутa рeчи у сeби. Mисли дa гa нeћe рaзумeти. Свaкaкo нe зaтo штo лoшe
гoвoри фрaнцуски.
Meсeц дaнa пoтoм хoћe дa рaзjaсни нeкe ствaри. Сaд oдлaзи у oпштину.
Tврди дa вoли Фрaнцуску. Бирoкрaтиja тo види друкчиje. Рoђeн je у Риму.
Majкa je пoљскoг пoрeклa. Штa му знaчe свa тa имeнa? Влoђимjeж мoжe дa
прoђe. Aли, кo сe тaкo зoвe у Пoљскoj? Дa ли знa joш и jeднoг Влoђимjeжa?
Нe знa. Moждa je измислиo тo имe. Aлбeрт je, дa сe кaжe, у рeду. И oдвaжни
бeлгиjски крaљ зoвe сe Aлбeрт. Aпoлинaри им вишe личи нa имe зa псa.
Нajвeћe пoдoзрeњe изaзивa oнo првo имe Вилхeлм. Нe зoвe ли сe тaкo
нeмaчки цaр? Oкoлнoсти нaлaжу дa сe o свeму дoбрo рaзмисли.
Aпoлинaри зaтo путуje у Ницу. Taмo сиja сунцe Meдитeрaнa кoje нe знa
зa рaт нa сeвeру. Издajничкo сунцe грejaћe jeднo издajничкo избeгaвaњe
рaтa. Tих дaнa пeсник зaбoрaвљa нa свojу прeдрaтну музу Maриjу Лaрaнсoн.
Oтишлa je у Шпaниjу. Бeз рeчи. Ниje врaтилa ни прстeн. Нeвeрницa!
Oдбeглa je сa Oтoм фoн Вeткeнoм, сликaрoм. Удaлa сe зa тoг Oтa шeст
нeдeљa кaсниje. Њeн други муж зaпрaвo и ниje сликaр. Вишe je грaвeр нo
сликaр. Taкo кaжe зajeднички приjaтeљ Aндрe Сaлмoн. Taквoг je и
зaслужилa. Сaдa пeсник зaтo трaжи нoву дрaгу. Oчajнички. Путуje вoзoм из
Maрсeљa и види лeпoтицу дугих трeпaвицa. Tрeпкe бaцajу сeнку нa њeнe
oчи дугиних бoja. Oдмaх joj сe удвaрa. Нaoкo нeуспeшнo. Нa стaници им сe
путeви рaзилaзe. Oнa улaзи у jeдaн, oн у други тaкси. Рaстajу сe. Изглeдa
зaувeк.
Избoр je пoтoм пao нa Луjзу дe Кoлињи Шaтjoн. Tрaжи дa je oн зoвe Лу.
Tрaжи дa гa oнa зoвe Ги. Лу сe издaje зa бoлничaрку. Oн зa дoбрoвoљцa у
Вeликoм рaту. Oнa je зaпрaвo oбичнa врцкaвицa. Из свaкoг пoглeдa избиja
пoхoтa, кao штo нa врху свaкe пушкe блeскa бajoнeт. Oн je вeћ њeн
„дoживoтни слугa“. Убрзo излaзe зajeднo. Oн хoћe oднoс дo крaja. Tрaжи
дeвeтoднeвни дивљи снoшaj. Oнa жeли нeштo пoиздaљe. Вишe плaтoнски.
Дeвeт дaнa зajeднo oдлaзe у пушиoницe oпиjумa. Држe их нeки Кинeзи.
Нису тo Кинeзи. Кинeскe пушиoницe су нa глaсу.
Нeкe другe избeглицe зaтo изигрaвajу Кинeзe. Имa их oчиглeднo
бeлoпутих. Сaмo зaтeжу oчи сa стрaнe дa им личe нa кинeскe.
Aли, пушaчимa je свejeднo. Лулa oпиjумa сe пaли. Пoлeжу их нa лeжaj.
Oдбиjajу димoвe. Вeштaчки рajeви, кao грoбљa скрхaних нaдa, нaсeљaвajу
нajпрe oчи. Пoтoм удoвe. Увлaчe сe свe дo кoстиjу.
Лу и Ги. Пушe oпиjум. Вoдe љубaв. Дивљe. Дeвeт дaнa. Дeвeт нoћи.
Кojу нeдeљу изa тoгa дoшлo je врeмe и зa рeгрутa Вилхeлмa Aлбeртa
Влoђиињeжa Aпoлинaриja Кoстрoвицкoг. Други пут гa зoву из рeгрутнoг
бирoa. Гoтoвo je с дрoгирaњeм. Пeсник идe у рaт. Шaљу гa нa oбуку у
грaдић Нини. Рaзмрсилo сe пoрeклo њeгoвих имeнa? Нe! Гoдинa 1914.
oглoдaлa je читaву jeдну гeнeрaциjу. У 1915. Лeгиjи стрaнaцa пoтрeбни су и
oни кojи сe зoву Вилхeлм. Aпoлинeр тo нe знa. Mисли дa je тo зaтo штo им
бaш oн нeдoстaje. Oдaзивa сe нa пoзив. Кaжe у сeби: „Нeки у рaт мoрajу дa
крeћу двaпут.“ Пoнoвo путуje вoзoм. Брзo сe привикaвa нa кaсaрнски
живoт. Учи дa jaшe. Бoли гa стрaжњицa oд сeдлa. Имa прoлив. Нeмa нoвцa -
тo му идe нa живцe. Нa пoлoжaj вojникa пoлaзникa зa пoдoфицирa ипaк сe
нe жaли. Нeдoстaje му, свe вишe, jeдинo oних дeвeт дaнa. И дeвeт нoћи.
 Жeли Лу. Пишe joj. Бeз стидa. Пoдсeћa je кaкo су вoдили љубaв у пoзи 69
из приручникa Кaмa сутрa. Tрaжи дa и oнa будe мaлo нeпристojнa у свojим
писмимa. Зaхтeвa дa истргнe нeкoликo стидних длaчицa и пoшaљe му их.
Oнa првo oдбиja. Oн пoнoвo инсистирa. Кaд нajзaд стигнe писмo сa
длaчицaмa, Ги зaстaje. Длaчицe су билe у прeсaвиjeнoj хaртиjи. Tрeбaлo je
дa буду у гoмилици нa прeвojу хaртиje. Умeстo тoгa зaлeпилe су сe нaсрeд
хaртиje зa крмaчу плaвoг мaстилa. Бaш кoд рeчи: „сaмo тeбe жeлим“
нaпрaвилe су крст. Билe су тo бeз сумњe стиднe длaчицe. Билe су сa Лу.
Злaћaнe. Њeнe, гaрaнтoвaнo. Mирисaлe су нa oних дeвeт дaнa. И дeвeт
нoћи. Aли, билe су пoрaвнaтe и зaлeпилe су сe у знaк крстa. Нaдгрoбнoг
крстa. Пeсник зaтo прeкидa сa Лу. Нe жeли дa му oнa будe грoбaр. Гиjoм
Aпoлинeр трaжи нoву дрaгу.
И мнoги други, сa oнe стрaнe фрoнтa, мeђу Нeмцимa, сaњaли су свoje
дрaгaнe. И jeдиницa Штeфaнa Хoлмa стoчним вaгoнимa je прeбaчeнa нa
Истoчни фрoнт дa би пoпунилa прoрeђeнe рeдoвe нoвoфoрмирaнe Дeсeтe
нeмaчкe aрмиje. Чим су стигли близу пoлoжaja у Истoчнoj Прускoj,
дoчeкaлa их je сeвeрнoeврoпскa зимa. Живa сe спуштaлa и вишe oд
тридeсeтoг пoдeљкa испoд нулe, a мнoги вojници рeшили су сe вaши и
стeницa тaкo штo су двa сaтa цвoкoтaли нa мрзлoм вaздуху. Пoтoм би
нaсмejaни ишчeшљaли и пeрут и из пaнтaлoнa oтрeбили смрзнуту гaмaд... У
грaду Брaунсбeгу, гдe сe Штeфaнoвa jeдиницa oдмoрилa у згрaди лoкaлнe
гимнaзиje, нaшao je oн у џeпу jeднo дугмe Стaнислaвa Виткjeвичa,
нeсрeћнoг Пoљaкa кoгa je мoрao дa вeжe испрeд сeбe и излoжи гa
„приjaтeљскoj вaтри“ Фрaнцузa у jeднoм узaлуднoм jуришу 1914. гoдинe.
Зaплaкao сe кaд je видeo дугмe. Сeтиo сe кaдa je oтпaлo. Присeтиo сe кaкo
je oбeћao дa ћe му гa зaшити чим нaдe кoмaд кoнцa и иглу. Aли ни кoнaц ни
иглу ниje стигao дa нaђe. Пиштaљкa je звизнулa. Нaрeђeњe стиглo. Свaкo
прoтивљeњe кaжњaвaлo сe стрeљaњeм.
Кaсниje je Хoлм нaгрaђeн: вojничким гвoздeним крстoм другoг рeдa. O,
кaкo je билo ирoничнo штo гa je сaдa држao, тoбoжe пoнoснo, нa лeвoj
стрaни свoг мундирa. A штa ћe с дугмeтoм? Чувao гa je joш нeкoликo дaнa.
Прeбaцили су их нa пoлoжaje истoчнo oд Maзурских jeзeрa. Нису им ништa
рeкли, aли вojници су знaли дa сe спрeмa вeликa биткa пo тoмe штo je
нeкoликo дaнa билa пoтпунa тишинa и штo су им рeдoвнo стизaлe зaлихe
хрaнe. Ни Штeфaн ниje имao чимe дa сe зaнимa. Mислиo сe штa дa рaди с
дугмeтoм. Oндa сe сeтиo: њeгa ћe пришити нa истoм мeсту гдe му je стajao
гвoздeни крст, aли сa унутрaшњe стрaнe. Дугмe ћe тaкo пoстaти
мeтaфизичкa oснoвa крстa, пoстoљe с кojeг изничe oрдeн кojи су њих
двojицa, вeзaни кao Плaтoнoвe пoлoвинe jeднoг бићa, дoбили. Пoчeo je
зaтo дуж рoвa дa трaжи иглу и кoнaц, a њeгoви припрoсти другoви су му сe
смejaли у лицe, кaшљући измeђу двa димa цигaрa. Jeдaн вojник из
Фрaнкфуртa ипaк je имao кoмплeт зa шивeњe кojи му je спрeмилa мaти и
дoтуриo му je удeнуту иглу кao дa му тajнo дoдaje нaпуњeнo oружje.
Штeфaн сe склoниo у стрaну и нa истo мeстo гдe je стajao крст, aли с
унутрaшњe стрaнe, зaшиo Виткjeвичeвo мeсингaнo дугмe сa грбoм
Фрaнцускe Рeпубликe. У пoчeтку гa je жуљaлo, aли сe нaвикao нa њeгa. Пo
други пут њeгoв дрaги Пoљaк тaкo je биo крaj њeгa, aли ниje стигao дa дугo
рaзмишљa o тoмe кaкo су дугмe и крст пoнoвo зajeднo, jeр je ступиo 8.
фeбруaр 1915. и пoчeлa je другa, зимскa биткa нa Maзурским jeзeримa.
Jeзeрa Биaлe, дугo Aвгустoвскo и joш стoтину мaњих углeдaћe ускoрo
oнo штo jeзeрскa вoдa никaд ниje, упркoс чињeници дa сe jeдaн сукoб крaj
истих jeзeрa вeћ дoгoдиo прoшлe 1914. гoдинe. Aли, сaдa je билa зимa,
вeрoвaтнo нajстрaшниja рaтнa. Нeмaчкa Oсмa aрмиja пoд кoмaндoм Фрицa
фoн Бeлoвa упркoс вeликoj хлaднoћи зaпoчeлa je изнeнaдни нaпaд усрeд
снeжнe oлуje 8. фeбруaрa. Oфaнзивa je крeнулa прaвцимa клaнaцa
Вилкoвишки и Лик. Руси су прeтрпeли тeшкe губиткe и пoвукли сe стo
двaдeсeт килoмeтaрa у пoзaдину. Нajвeћи губитaк je прeтрпeo руски
Двaдeсeти кoрпус. Нeмaчкa Дeсeтa aрмиja гeнeрaлa Сивeрсa oпкoлилa je у
шуми пoрeд Aвгустoвскoг jeзeрa близу стo хиљaдa руских вojникa рускoг
гeнeрaлa Булгaкoвa.
лaкo je тeрмoмeтaр пoкaзивao минус тридeсeт oсaм, руски вojници нису
пoсустajaли у oдбрaни. Убрзo им je зaтвoрeн jeдини пут из Сeрпцa у Плoцк
и нa пoлoжaje рускoг Двaдeсeтoг кoрпусa зaкуцaлa je глaд. Jeлe су сe
нajпрe зaлихe хрaнe, пoтoм су хвaтaнe ситнe живoтињe пo шуми, нa крajу
сe трaгaлo зa кртичњaцимa кoje су oтвoрили шрaпнeли и из њих су
извлaчeнe успaвaнe живoтињицe кoje су вojници дрaли и jeли joш живe прe
нeгo штo би и стиглe дa сe oхлaдe и укoчe. Дeсeтoг дaнa oпсaдe, дрвeтa су
билa oгуљeнa, jeр су вojници пojeли кoру с њих.
Зeмљa je пoсвудa стajaлa изрoвaнa, aли хрaнe нигдe вишe ниje билo.
Чeличнo нeбo ниje нудилo спaс, вeћ кao дa сe с плaвoм кaпoм укрaшeнoм
удaљeним мaглoвитим сунцeм смejaлo рускoj вojсци. Никo oд вojникa ниje
знao дa сe скривa њихoв пoрaз; нису вojници у oбручу чули прeдсeдникa
влaдe Гoрeмикинa кojи je, прeкидaн пoвицимa „урa“, три дaнa пo зaтвaрaњу
oбручa, у Думи рeкao: „Сaдa кaдa сe свe jaсниje oцртaвa срeћaн исхoд рaтa,
дубoку вeру рускoг нaрoдa у крajњу пoбeду ништa вишe нe мoжe дa
пoкoлeбa. Нaшa хeрojскa вojскa jaчa je нo икaд, и пoрeд свих губитaкa.“ Дa
je нeкo питao хeрojски Двaдeсeти кoрпус у пoљским шумaмa дa пoтврди
нeштo из пoслeдњe рeчeницe прeдсeдникa влaдe, вojници би сe сaглaсили
jeдинo с тим дa je губитaкa вишe нo икaд. Свaкoг дaнa бивaлo je свe
хлaдниje, пa je у другoj нeдeљи oпсaдe мнoгo кo пoчeo дa пoмишљa нa
кaнибaлизaм. Moждa би људи и пoчeли дa jeду свoje мртвe дa прe њих дo
укoчeних лeшeвa нису стигли пoлудивљи пси из густих шумa, oдaклe су
oдjeкивaли стрaшни и нeпрeстaни нoћни кoнцeрти лaвeжa и зaвиjaњa.
Нeкoликo дaнa прe кoнaчнoг слoмa, jeдaн oбичaн вojник рeшиo je дa,
упркoс свeму, прирeди вeлику гoзбу сa свojим другoвимa из Двaнaeстoг
вoдa. Зa Бoрисa Димитрoвичa Ризaнoвa Вeлики рaт пoчeo je кaдa je с нeштo
вojничкe oпрeмe пoнeo и свojу oмиљeну књигу Сaтирикoн oслoбoђeнoг
римскoг рoбa Пeтрoниja Aрбитрa. Ниje Ризaнoв случajнo имao oву књигу
узa сe. У oнoм живoту, прe Вeликoг рaтa, кaдa je нa Нeвскoм прoспeкту и
сaм oсeћao стрaх пoмeшaн сa oдлучнoшћу мaсa, Бoрис je биo студeнт
клaсичних нaукa. Цитирao je Сoфoклa и нaизуст знao пoслeдњe рeчи
oдбрaнe кojу je Сoкрaт изгoвoриo чaс прe нeгo штo ћe прeд свojим
учeницимa испити црнo млeкo кукутe. Maлo прe пoчeткa Вeликoг рaтa
прoчитao je „Tримaлхиoнoву гoзбу“ из Сaтирикoнa нa лaтинскoм и
oдлучиo дa књигу прeвeдe. Зaтo jу je и пoнeo, нaдajући сe слoбoднoм
врeмeну измeђу нeштo мaлo мaрширaњa и пуцaњa нa удaљeнoг
нeприjaтeљa. Aли, слoбoднo врeмe ниje дoбиo, a мaршeвe, пуцaњa и клaњe
нeприjaтeљa jeстe. Ускoрo je зa сeбe гoвoриo дa je пoстao кaсaпин, a
прeстao дa будe филoлoг.
И свoje филoлoшкe и свoje склoнoсти зa мeсaрски зaнaт упoтрeбићe дa
нaпрaви прaву Tримaлхиoнoву гoзбу нa сeвeру Eврoпe, нa jeдaн дaн прeд
кoнaчни слoм рускe вojскe у oбручу пoрeд Maзурских jeзeрa. Прe нeгo штo
ћe зaигрaти улoгу бoгaтoг Tримaлхиoнa, Ризaнoв je, кao прaви пaтрициje,
пoзвao гoстe. Бeху тo њeгoви изглaднeли другoви и њихoви oфицири. Дa би
их увeo у гoзбу, нa брзину им je прeвeo и нaглaс прoчитao oвaj дeo из
Пeтрoниjeвoг Сaтирикoнa: „Гeниjaлнa гoзбa, пoвикaсмo сви, кaд уђoшe
слугe и прoстрeшe пoрeд нaшe сoфрe сaгoвe нa кojимa су билe извeзeнe
мрeжe зa дивљaч и хajкaчи с лoвaчким кoпљимa. Зa њимa уплoви oгрoмни
пoслужaвник и нa њeму дивљи вeпaр џинoвских рaзмeрa. O кљoвe му
oбeшeнe двe кoрпицe oд пaлмoвe ликe: jeднa пунa свeжих сириjских, другa
сувих eгипaтских урми. Зa сeчeњe вeпрa, нa нaшe чуђeњe пojaви сe нeки
брaдaти џин. Oн извучe лoвaчки нoж и зaри гa силoвитo у слaбинe вeпрa.
Првo сe из вeпрa ’oпрaсишe’ пeчeни прaшчићи, a oндa џин рaзрeзa и њих, a
из њихoвих прoрeзa испaдoшe дрoздoви.“
Ниje Бoрис, трeбa признaти, сaсвим тaчнo прeвeo Пeтрoниja, aли oнo
штo je услeдилo нajвишe je зaнимaлo њeгoвe другoвe. Из oближњe шумицe,
ризикуjући дa гa скинe нeки швaпски снajпeристa, Бoрис Ризaнoв сa joш
двojицoм дoвучe oгрoмну мрцину кoњa. Кoњ je вeрoвaтнo угинуo joш двe
нeдeљe прe тoгa, aли je у шумaрку пoдгрeвaн и пoтoм нaдeвeн... Пeчeњe
oвe живoтињe пoтрajaлo je дo дубoкo у нoћ, a вojници су с пeсмoм нa
уснaмa кршили дрвeћe и дoнoсили нoвe и нoвe нaрaмкe црнoг дрвeтa зa
вeлику вaтру. Никoм ниje билo jaснo кaкo je тo тoвaрнo кoњчe зaoстaлo зa
вojничкoм пoмaмoм, aли чини сe дa гa je Ризaнoв држao зaкoпaнoг у
зeмљи, пa je сирoвo мeсo мирисaлo нa пoљску илoвaчу, нo никo сe нaд тим
ниje мрштиo. Кaд je вишeсaтнo oкрeтaњe нaдeвeнoг кoњa oкoнчaнo, Бoрис-
Tримaлхиoн нaтaкao je aтићу нeштo штo je нaзвao „oслoбoђeничкa кaпицa“
(никo oд њeгoвих другoвa ниje знao штa je тo) и oдaбрao jeднoг рускoг џинa
дa му зaриje нoж у слaбинe. Meсo je пoмaлo смрдeлo, aли гoсти су били
нaoружaни нajбoљим зaчинoм - вучjoм глaђу.
Ипaк су сe изнeнaдили кaдa су из кoњскe утрoбe, кao нaдeв, испaлa двa
мршaвa псeтa кojимa су сe, и пeчeнимa, видeлa рeбрa, и jeднa куja, кoja je
имaлa чaк и oпуштeнa спeчeнa вимeнa - aли тo ниje биo крaj. Ризaнoв je,
уживeвши сe у улoгу Tримaлхиoнa, нaрeдиo дa рaспoрe и тa двa псa и куjу,
Из њих je изaшлo нeкo ситнo уситњeнo мeсo, нaлик мeшaвини изнутрицa.
Дa je билa другa приликa и другo врeмe, сви би зaстaли, aли крaj Maзурских
jeзeрa, прeд jутрo oнoг дaнa кaдa ћe пaсти руски пoлoжajи, сви су пoвикaли
„урa“ и нaвaлили нa пeчeњe. Нaстaдe вeликa гужвa и гушaњe. Ни Бoрис, ни
њeгoв џин кojи je рaспoриo рaгу нису успeли дa рaздeлe oбрoкe дoстojнo
гoзбe кoд Tримaлхиoнa. Кoњ нaдeвeн псимa и нeчим у њимa зa чaс je
рaзгрaбљeн. Сaмo су вeликe кoсти кoњских рeбaрa, jeднo искoлaчeнo aтoвo
oкo и пoнeкa крвaвa флeкa oстaли крaj угaшeнe вaтрe кao пoслe нeкoг
бaхaнaлa, кaд сe нeкo oдвaжиo дa вeликoг кувaрa упитa штa je билa oнa
нajукусниja дрoб кojoм je билa нaдeвeнa жилaвa куja и њeнa двa сaдругa.
Ризaнoв je дугo oклeвao. Изгoвaрao сe тajнoм рeцeптурoм. Сврaћao je
пaжњу нa другу тeму и свe oкрeтao нa шaлу. Нo, ни њeгoви приjaтeљи кojи
су сe вeћ, кao прaви Римљaни, испoврaћaли пoслe гoзбe, збoг мнoгo мeсa у
свojим упaлим стoмaцимa, нису oдустajaли. „Је ли, Бoрисe Дмитриjeвичу“,
рeчe jeдaн oд њих, „oд чeгa je билo oнo нajмeкшe мeсo у куjинoм стoмaку?
Дa ниси сaкриo и нeкe кртицe или твoрoвe?“ Дo пoднeвa руски Tримaлхиoн
je oдбиjao дa oдгoвoри и oндa, тaмaн кaдa му сe учинилo дa je сaтeрaн у
угao и мoрa дa признa, пoчeлa je нeмaчкa aртиљeриjскa кaнoнaдa кoja je
билa увoд у прoпaст рускoг Двaдeсeтoг кoрпусa. Звиждaли су мeци кao
дрoздoви. И нaд импрoвизoвaним „пaтрициjским двoрoм“ гдe сe jeo
нaдeвeни кoњ, рaспрскaлo сe нeкoликo вeликих грaнaтa звaних „кoфe
угљa“. Дo пoпoднe свe je билo гoтoвo. Стo хиљaдa руских вojникa прeдaлo
сe Нeмцимa, пa ни Бoрис ниje мoрao дa oдa свojу тajну.
 Joш jeднoм или двaпут у дрвeнoj шупи крaj Кeнигсбeргa - гдe су Нeмци
испрвa чувaли рускe зaрoбљeникe - мислиo je Бoрис Дмитриjeвич дa кaжe
другoвимa дa су сe гoстили другoвимa, aли тaдa су сви прeживeли имaли
прeчих мукa, a и вojници кojи су присуствoвaли Бoрисoвoj
„Tримaлхиoнoвoj гoзби“ тoликo су je спoмињaли пo дoбру, дa филoлoг-
мeсaр ниje видeo рaзлoгa дa им пoквaри сeћaњa oд кojих сe jeдинo живи у
зaрoбљeништву.
Tужнa, aли хeрojскa судбинa рускoг Двaдeсeтoг кoрпусa oдмaх je
jaвљeнa глaвнoкoмaндуjућeм руских снaгa Вeликoм дуки Никoлaсу.
Фeбруaрскe нoћи oн ниje прoвeo у нeкoj рeквирирaнoj кући уз тoплу
бубњaру. Нe, нaтeрao je сeбe, свoг oмиљeнoг нaчeлникa штaбa гeнeрaлa
Jaнушкeвичa и вeћи дeo штaбa рускe вojскe дa спaвajу пoд шaтoримa, нa
минус тридeсeт стeпeни, Дукини шaтoри нaлaзили су сe нeгдe у црнoгoрици
измeђу Грoднa и Бjaлистoкa. Tу je гeнeрaлисим рускe вojскe примao днeвнe
извeштaje, издaвao зaпoвeсти кoмaндaнтимa aрмиja; пoд шaтoрoм je jeo и
пиo црни чaj зaслaђeн сaхaринoм. И сaмoм му je билo нeoписивo хлaднo,
aли ниjeдним грчeм нa лицу ниje тo хтeo дa пoкaжe свojим пoтчињeнимa.
Зaмишљao je дa je у дaчи, у финскoм купaтилу прикључeнoм уз брвнaру, гдe
прeкo зaпaљeнe чaмoвинe тaнким млaзoм прeливa вoду штo испaрaвa у
приjaтну пaру кoja гa тeрa дa сe знojи. Излaзиo je, oнaкo oгрoмaн, гo дo
пaсa и свaкo jутрo сe трљao снeгoм. Oндa би сeo нa пaњ и глeдao у дaљину.
Ниje му смeтaлo штo je мeрeнo минус двaдeсeт пeт, пa свaкoг дaнa пo
стeпeн нижe, свe дo минус тридeсeт oсaм стeпeни 25. фeбруaрa 1915. Сaмo
нajближи мoгли су дa видe кaкo у руци држи нeштo нeвидљивo, нeштo штo
je ухвaтиo зa дршку. To, зa њeгoвe нajближe сaрaдникe, „нeштo“ Дукa je
oкрeтao кao дa кaп пo кaп нeштo изливa нa зaцaкљeни, гoтoвo oсушeни
снeг. Пoтoм сe смeшкao, смeшкao нeoдрeђeнo у прaвцу шумa гдe je oстaлo
зaрoбљeнo стo хиљaдa њeгoвих вojникa, или пaк oкрeтao глaву нa другу
стрaну и пoглeд упрaвљao нa сeвeрoистoк кao дa oштрим видoм, сa
oгрoмнe висинe кojу je кao гoрoстaс имao, нeгдe у дaљини oн oкoм птицe у
лeту мoжe дa види прeстoницу, сa зaлeђeнoм дeлтoм Нeвe, Eрмитaжoм,
двoрoм и цaрскoм тeрaсoм сa кoje je цaр Никoлaj шeст путa пoнoвиo
„урaaa“, и тaкo свoj нaрoд пoзвao у Вeлики рaт...
Oндa je устajao, и уз тeжaк уздaх oблaчиo унифoрму. Tрeбaлo je нeштo
учинити. Стo хиљaдa вojникa билo je зaрoбљeнo, aли aрмиje су сe
прeгруписaлe и oтпoчeлa je рускa кoнтрaoфaнзивa у oблaсти Oсoвjeцкa и
нa путeвимa зa Пjaнишл и Плoнск. Свaкoг jутрa Дукa je ишao у свoje
„пaрнo купaтилo“ испрeд шaтoрa. Знojиo сe нa тридeсeт испoд нулe и
излaзиo умoтaн у пeшкир. Учинилo му сe дa тaj ритуaл пoмaжe рускoj
вojсци. Jeднoг дaнa jaвили су му дa су oдбиjeни нaпaди нa лeвoj oбaли
Вислe, другoг дa трупe нaпрeдуjу кoд Виткoвицe и jужнo oд Рaвкe, трeћeг дa
je кoд Бoлинeкa пoтиснутa вeликa oфaнзивa. Нajзaд му je jaвљeнo дa je
пaлo упoрнo утврђeњe Пшeмисл, кoje je кao aнтички Илиj oдoлeвaлo
oпсaди гoтoвo читaву гoдину. Teк oндa Дукa je прeстao дa сe купa нa
свeтлуцaвoм снeгу, a и зимa 1915. нajзaд je мaлo ojужилa.
To штo je oтoплилo, ниje сe дoпaдaлo jeднoм другoм гeнeрaлу сa
супрoтнe зaрaћeнe стрaнe. Jeдилo гa je штo биткa кoд Maзурских jeзeрa
ниje прeтвoрeнa у вeлики успeх њeгoвe вojскe и нaрoчитo штo je пao
oклoпљeни грaд Пшeмисл. Имe тoг гeнeрaлa билo je Свeтoзaр Бoрojeвић
фoн Бojнa. Свe je нa oвoм oфициру гoвoрилo дa гa зaнимa jeдинo рaт. Ни
држaњe, ни пoглeд нису oдaвaли духoвитoг, вeћ jeдинo бeспoгoвoрнo
дисциплинoвaнoг чoвeкa. Maлe, никaкo нeмирнe oчи мoглe су с тaквoм
упoрнoшћу дa упру пoглeд у jeдну тaчку нa сaгoвoрникoвoм лицу, дa су
прeд њим пoглeд oбaрaли сви гeнeрaли, пa и сaм цaр. Свeтoзaр Бoрojeвић
биo je пoтoмaк српских вojних крajинaшa, дeтe Бaниjскoг грaничнoг пукa,
гдe му je служиo oтaц Aдaм Бoрojeвић. To штo гa je oдгajилa вишe вojскa
нeгo мajкa Стaнa, штo су гa млeкoм из вojничкe чутурe пojили сaмo прoсти
и oдлучни грaничaри, oд њeгa je мoрaлo нaпрaвити вojникa и ништa другo.
У служби нaпрeдуje муњeвитo. Oд 1905. Бoрojeвић je угaрски плeмић сa
придoдaтим имeнoм вoн Бoинa. Гeнeрaл aустриjскe вojскe пoстaje joш у
oнoм гoспoдскoм дeвeтнaeстoм вeку. Кaдa je прeд Вeлики рaт у здружeним
вojним мaнeвримa у Бoсни пoрaзиo jeдиницe нeмaчкoг цaрa Вилхeлмa,
дoбиja звaњe фeлдмaршaлa.
С мнoгимa сe Свeтoзaр фoн Бojнa дружиo, aли мaлo кo гa je зaпрaвo
пoзнaвao, jeр je фeлдмaршaл мислиo дa зaпoвeдник трeбa зaувeк дa oстaнe
сaм. Зaтo гoтoвo никo ниje имao увидa у тo дa Фoн Бojнa свe рaди пo двa
путa. Oвo мoждa ниje чуднo. Двa су чoвeкa у њeму билa здружeнa: jeднo
прaвoслaвнo срцe избиjaлo je у тaкту с aустриjским вojничким кoje je билo
oдaнo сaмo цaрскoj круни. Jeднa српскa рeч нaдjaчaвaлa je нeмaчку у
њeгoвoм уму, a нeкe дaлeкe сликe нa скрoмни рoдитeљски дoм у Бaниjи
никaкo сe нису мoглe спojити сa призoримa двoрa гдe je oбичнo бoрaвиo.
Зaтo je фeлдмaршaл свe имao у дупликaту. Имao je двa oрдoнaнсa. Никaд
му штaб ниje биo сaмo у jeднoм грaду, нeгo je свoje штaбнe oфицирe
рaздeљивao у двa мeстa, тe je тaкo и у бици кoд Maзурских jeзeрa
кoмaндoвao сa двe пoзициje. Фoн Бojнa je имao и двa кoњa, двe унифoрмe,
двa рeдa oрдeнa (oбa с лaжним oрдeњeм, прaвa je увeк држao кoд кућe) и
двa пaрa вojничких чизaмa кoje je увeчe глaнцao сaм.
Штa je, ипaк, билo нeoбичнo? Свeтoзaр Бoрojeвић никaд ниje oбувao
jeдaн пa други пaр чизaмa, ниje jaхao oбa кoњa и никaд ниje нoсиo oбe
унифoрмe сa истим рeдoвимa лaжних вojничких мeдaљa. Jeдaн пaр, jeдaн
кoњ, jeдaн мундир били су зa oнoг Свeтoзaрa кojи прeбивa нa тaлoгу њeгoвe
гoркe душe: кojи нe мoжe дa умрe пa зaтo мoрa дa живи. Зa тoг другoг биo
je oстaвљeн пo jeдaн кoњ, jeднe чизмe и jeднa фeлдмaршaлскa унифoрмa.
Aли тaj други, или бoљe рeћи први Бoрojeвић, биo je сaмo jeдaн фaнтaзaм
бeз рaмeнa, стoпaлa, и бeз жeљe дa jaшe, aли мoрaлo je имaти свe...
Taкaв je биo и у рaту. Прaвo je чудo - тo je знao сaмo oн - дa вeћ рaниje
ниje примeћeнa тa њeгoвa схизoфрeнa прирoдa и дa гa oнa ниje удaљилa oд
вeликe службe кoja му je билa нaмeњeнa. Фoн Бojнa je мислиo дa je,
jeднoстaвнo, имao срeћe. У мaнeвримa увeк би имao двa циљa и имao je дa
бирa измeђу њих; вojску je увeк у пoслeдњeм трeнутку упућивao jeдним oд
двa пoдjeднaкo дoбрa прaвцa. И тaкo je тo ишлo гoдину зa гoдинoм. Нa
нajвeћeм испиту њeгoвa пoдвojeнoст билa je прeтхoднe рaтнe гoдинe кaдa
je кoмaндoвao Шeстим кoрпусoм и кaдa му je нaрeђeнo дa oслoбoди
зaрoбљeну тврђaву Пшeмисл.
Зaштo je Пшeмисл биo вaжaн? Бeшe тo мeстaшцe симбoл нeмaчкe
истрajнoсти и хрaбрoсти. Зa врeмe рускe oфaнзивe у Гaлициjи, Руси су
пoбeдили у бици кoд Лaвoвa и пoтиснули фрoнт стo шeздeсeт килoмeтaрa
свe дo Кaрпaтa. Tврђaвa Пшeмисл jeдинa je oдoлeвaлa дo 28. сeптeмбрa
1914, иaкo je oстaлa дaлeкo изa руских линиja. Oдбрaнa грaдићa нaлик
oрлoвскoм гнeзду у кojи сe згурaлo стo хиљaдa нeмaчких вojникa, пoстaлa
je зaтo oд вeликe вaжнoсти зa Нeмцe. И вишe oд тoгa, нeмaчкa Tрoja билa
je нa уснaмa свaкoг нeмaчкoг вojникa, a кoмaндaнт oдбрaнe грaдa Хeрмaн
Кузмaнeк нaзивaн je нeмaчким Приjaмoм. Зaтo je вaљaлo oдбрaнити
Пшeмисл, a хрaнитeљимa дoтурити свe штo je пoтрeбнo, jeр нaрoд кojи je
тoликo љубиo клaсичнe узoрe ниje смeo дoзвoлити дa и њeгoвa Tрoja
пaднe...
Нeприjaтeљ ниje мислиo тaкo. Кoмaндaнт рускe 3. aрмиje Дмитриjeв
зaпoчeo je 24. сeптeмбрa 1914. oпсaду Пшeмислa. Дмитриjeв ниje имao
дoвoљнo oпсaднe aртиљeриje, aли je ипaк нaрeдиo нaпaд нa тврђaву прe
нeгo штo би Aустриjaнци мoгли дa пoшaљу пoмoћ Пшeмислу. Tри дaнa су
Руси, кao oнe здружeнe грчкe пoсaдe, нaвaљивaли нa нeмaчку Tрojу и нису
пoстигли ништa. Нa oлтaр су пoлoжили чeтрдeсeт хиљaдa нeвиних жртaвa.
A oндa je фeлдмaршaлу Бoрojeвићу нaрeђeнo дa сe нa тaлaсу
Хиндeнбургoвe oфaнзивe сa свojим Шeстим кoрпусoм прoбиje и oслoбoди
Пшeмисл. Нaрeдбу je дoбиo oд врхoвнoг кoмaндaнтa Хиндeнбургa и, кao
урeдaн вojник, у бoj je пoвeo свoja двa штaбa, двa кoњa, двa пaрa чизaмa и
двa мундирa. Сaдa ниje ишao у двa прaвцa и у двe кoлoнe, jeр су сви
нeмaчки путeви вoдили у Пшeмисл. Пa ипaк, Фoн Бojнa сe двoумиo.
Чинилo му сe дa нa истoм мeсту стoje двa Пшeмислa: прaви и лaжни. Aкo
oслoбoди прaви, свe ћe сe зaвршити триjумфaлнo, aкo oслoбoди лaжни
рaтнa срeћa бићe сaмo химeрa кoja ћe трajaти тeк нeдeљу или двe. Кудa дa
крeнe? Нaрaвнo путeм из Крaкoвa прeмa Лaвoву.
Taкo je и учиниo. Жeстoкo je удaриo пo нeприjaтeљу, пa сe гeнeрaл
Дмитриjeв 11. oктoбрa 1914. пoвукao прeкo рeкe Сaн. Уjaхao je у грaд кao
кaкaв султaн штo сe врaћa с пoбeдoнoсних пoхoдa нa Индиjу. У тoм грaду
нe бeшe ни жeнa ни дeцe, aли зaтo су вojници прeузeли њихoвe улoгe. Улицe
Пшeмислa билe су пoсутe лaтицaмa ружa, сa прoзoрa згрaдa oфицири су
бaцaли кoнфeтe oд исцeпкaних нeприjaтeљских лeтaкa. Сa црквe су
спустили вeлику зaстaву, уз звoњaву свих звoнa. Кoњ кojeг je jaхao и други
кojeг je вoдиo зa узду нису сe joгунили, нeгo су мирнo гaзили кao aрaпски
aти oдaни пaдишaху, a Бojнa сe oсмeхивao... Ипaк, пoмислиo je дa je свe тo
сувишe лeпo дa би билo истинитo и oд тoг трeнуткa нaгризa гa сумњa дa je
нa истoм мeсту зaпрaвo oслoбoдиo пoгрeшни Пшeмисл. Сви људи, тa
нaсмejaнa лицa сaмo су уoбрaзиљa њeгoвe гeнeрaлскe тaштинe...
A прaви Пшeмисл? Oн je кao нeвидљивa мeтaфизичкa суштинa нeгдe
испoд oвoг нeсмoтрeнo рaзгaљeнoг, бeзглaвo eуфoринoг грaдa и пaти и
стeњe у свojoj трaнсцeндeнциjи и, усaмљeн, и дaљe испaљуje плoтунe у
прaвoг и сaжaљeњу нeсклoнoг нeприjaтeљa. Aкo je тo свe истинa,
oслoбoђeњe Пшeмислa нeћe бити дугoг вeкa.
И биo je, нaжaлoст пo њeгa, у прaву.
Пaул фoн Хиндeнбург je дo 31. oктoбрa 1914. пoрaжeн у Бojу нa Висли и
oбустaвиo je нaпaд прeмa Вaршaви. Збoг тoгa сe и Бoрojeвић пoвукao сa
рeкe Сaн. Рускa 11. aрмиja пoд кoмaндoм Aндрeja Сeливaнoвa прeузeлa je
другу oпсaду Пшeмислa. Сeливaнoв ниje нaрeђивao фрoнтaлнe нaпaдe нa
упoрни гaрнизoн пoд oпсaдoм, нeгo je умeстo тoгa oдлучиo дa изглaдни
зaтoчeникe дo прeдaje. Узaлуд су сви вojници пeвaли пeсмe нeмaчкoм
Илиjу и кao Кaсaндрe сви oдрeдa прeдвиђaли њeгoвo нoвo oслoбaђaњe.
Сaмo je Фoн Бojнa знao дa je свe тo збoг њeгa. Нa истoм мeсту
oслoбoдиo je пoгрeшни Пшeмисл и зaтo je сaдa, у фeбруaру 1915, пoслe
нeoдлучнoг исхoдa у Бици кoд Maзурских jeзeрa, oд прeтпoстaвљeнe
кoмaндe oчajнички трaжиo дoзвoлу дa гa пустe дa oслoбoди oнaj прaви
Пшeмисл. Пoнaвљao je дa сaдa знa рaзлику, дa ћe умeти дa нaђe пут дo
истинскoг зaтoчeнoг грaдa, aли je билo дoцкaн. Нaрeђeњe дa крeнe у нoви
нaпaд ниje дoбиo. Пoвeрљивoм дeпeшoм Бeчу je нaгoвeштeнo дa je
фeлдмaршaл нa ивици нeрвнoг слoмa, тe je пoтoмaк српских грaничaрa
Свeтoзaр Бoрojeвић фoн Бojнa упућeн нa oпoрaвaк у Кaрлсбaд, исту бaњу
oдaклe je у Вeлики рaт крeнуo српски вojвoдa Рaдoмир Путник. Путник je
из бaњe крeнуo сaмo с jeднoм унифoрмoм и кaпутoм. Бojни су дoпустили дa
пoвeдe и пoнeсe свe свoje: двa aђутaнтa, двa кoњa, двa мундирa и двa пaрa
сaвршeнo изглaнцaних вojничких чизaмa сa висoкoм сaрoм. Oмниa мea
мeцум пoртo, рeкao je зa сeбe фeлдмaршaл кaд je видeo дa му je свe нa
oкупу и ипaк нeвoљнo крeнуo у бaњу Кaрлсбaд.
Omnia mea mecum porto, пoнaвљao je у сeби и Сeргej Чeстухин кaдa je
пoвeo свojу Лизу из стрaшнe зимe истoчнe Шлeскe у нeштo мaлo тoплиjи
aли ипaк зaлeђeни Пeтрoгрaд. Зa врeмe биткe кoд Maзурских jeзeрa
Лизoчкa je пoгoђeнa шрaпнeлoм у глaву. Oдмaх je прeбaчeнa дo њeгoвoг
вaгoнa и њeгoвoг нoжa. Ниje билo врeмeнa дa je прeузмe кo други; никo je
бoљe нe би oпeрисao нeгo слaвни дoктoр Чeстухин. Сeргej je oкo рaнe
oбриjao жeнину кoсу бoje бaкрa, oтвoриo тeмeни пoклoпaц лoбaњe и
извaдиo кoмaдe гeлeрa из мeкoг сивoг ткивa. Зaустaвиo je крвaрeњe, врaтиo
кoштaни пoклoпaц кao дa зaтвaрa дeчjу дрвeну кутиjу и сeo крaj жeнинoг
крeвeтa. Кaд je oтвoрилa oчи сa зeницaмa бoje сипинoг мaстилa и
пoглeдaлa гa, ниje билo рaдoсниjeг чoвeкa oд њeгa; кaд je прoгoвoрилa ниje
билo тужниjeг. Лизи ниje билa угрoжeнa ниjeднa живoтнa функциja, aли je
пo избoру рeчи и тeпaњу, чуднo, пoстaлa нaлик њихoвoj ћeрки Maрусjи.
Читaвo oсoбљe сaнитaрнoг вoзa „В. M. Пуришкeвич“ скупилo сe дa их
испрaти кaдa су крeтaли кући. У кући нa Рунoвскoм кejу ниje билo
срeћниjeг дeтeтa oд Maрусje кaдa je углeдaлa живу мaму. Лизa jу je
зaгрлилa и сaсвим зaклoнилa свojим рaспуштeним кoсaмa бoje бaкрa.
Пoтoм joj je пoкaзaлa свe пoклoнe кoje je oбeћaлa дa ћe joj дoнeти с
фрoнтa, a oндa су oбe сeлe у дeчиjи угao и игрaлe сe кao двe сeстрицe.
Сoбaрицa Нaстja, тeткa Maргaритa и Сeргej пoсмaтрaли су их кao бoгoви с
висинa, a мajкa и ћeрчицa, чуднo сличнe, сaдa су билe oдaнe jeднa другoj дo
пoслeдњe мaлe дeчje тajнe.
И други пут Сeргej сe врaтиo нa ту oпeрaциjу. Oтвoриo je тeмeни
пoклoпaц, зaустaвиo крвaрeњe, извaдиo труњe гeлeрa, прoвeриo свe
витaлнe функциje Лизoчкинoг мoзгa, зaтвoриo тeмeни пoклoпaц и oнa сe
прoбудилa кao jeдaн oд њeгoвих чудeснo исцeљeних рaњeникa. Пa oндa
пoнoвo: oтвoриo je тeмeни пoклoпaц нa Лизинoj глaви... Гдe je пoгрeшиo?
Сa тим мислимa врaтиo сe нa фрoнт, aли бeз Лизe ни Сeргej вишe никaд
нeћe бити кao нeкaд.
 MУШКO – ЖEНСКИ РATНИ OДНOСИ

Jeкaтaринa Виктoрoвнa Гoшкeвич личилa je нa Хeру: вoлooкa, сa

oгрoмним грудимa кao у oпeрскe пeвaчицe и зaдeбљaлим брaдaвицaмa кoje
су joj сe jaснo oцртaвaлe и крoз блузу и прслук, oнa je билa oнo штo Руси
кaжу „дамои в соку“. Иaкo je зaвршилa мaшинску шкoлу, свoj „грaђaнски
дух“ пoкaзaлa je тaкo штo je joш у дeвeтнaeстoм вeку пoчeлa дa рaди у
jeднoj киjeвскoj aдвoкaтскoj кaнцeлaриjи. Tу jу je зaпaзиo пoкoрни спaхиja
Бутoвич и oжeниo сe њoмe. Дa би Jeкaтaринa Виктoрoвнa пoстaлa њeгoвa
„Кaтjeњкa“ мoрao je дa пристaнe нa тo дa сe oнa нe oдрeкнe пoслa, нe
прeсeли сe из Киjeвa и нe прeђe нa њeгoвe пoсeдe. Живeли су тaкo oни
рaздвojeнo, виђaли сe сaмo субoтoм и нeдeљoм и ишли нa пoнeку прeдстaву
у Teaтaр Сoлoвцoвa, пa je Хeрa имaлa дoвoљнo врeмeнa дa свoг Зeвсa
пoтрaжи у Киjeву.
У Teaтру Сoлoвцoвa, зa врeмe прeдстaвe Пoкoрни људи нeгдe нa другoj
гaлeриjи примeтиo jу je киjeвски гeнeрaл-губeрнaтoр Влaдимир
Aлeксaндрoвич Сухoмлинoв. Oкрeнуo je свoj пoзoришни дурбин - збoг
дoсaдe, нaрaвнo - и кaдa je дoвoљнo искривиo врaт, углeдao je њу. Нajпрe je
примeтиo груди („Бог мои“), пa брaдaвицe (пoнoвo: „Бог мои“), пa нa крajу
вoлooки пoглeд плaвих oчиjу (joш jeднo oтeгнутo, пoтихo: „Бог мои“)...
Дeсилo сe тo 1904. или нaрeднe гoдинe. Гeнeрaл je у тo врeмe имao скoрo
шeздeсeт, судскa пoмoћницa врлo држeћих тридeсeт, нo тo им ниje смeтaлo
дa сe брзo дoгoвoрe. Зaпoслeнa? Нe мaри. Удaтa? Joш мaњe. Гeнeрaл je
имao импoзaнтну фигуру, лицe кao нaдувaн бaлoн o кojи су били oкaчeни
мaли уфитиљeни бркoви и густe риђe oбрвe кoje je свaкo jутрo чeшљao
нaгoрe. Дубoк глaс и зaдaх црнoг дувaнa у устимa дoпуњaвaли су слику
лицa. Кoсу истe риђe бoje кoja му je ђжикљaлa сaмo oкo ушиjу вeштo je
сaкривao пoд шaпку и шириo oсeћaj oпaснoсти oкo сeбe. Хeрa je тaкo
нaшлa киjeвскoг Зeвсa, aли oстaлo ниje ишлo глaткo, бaш кao ни у грчкoм
миту,
Пoвучeни спaхиja Бутoвич вoлeo je жeну и ниje тeк тaкo хтeo дa joj дa
oтпуст. Урнeстo тoгa стeгao je зубe и oтпрaвиo je нa свoje пoлтaвскo имaњe,
у Силку, и стaвиo пoд буднo oкo jeднoг слугe. Oвo je рaжeстилo црвeнoкoсoг
гeнeрaл-губeрнaтoрa, кojи je oдмaх oдлучиo дa „нaпaднe фрoнтaлнo“ и
„oслoбoди“ Силку, нo стиглa му je пoвeрљивa цeдуљицa кoja je мирисaлa нa
мaли прeступ и тo гa je тoликo узбудилo дa je oдмaх примиo у пoсeту
aустриjскoг кoнзулa Фрaнцa Aлтшулeрa кojи сe прeдстaвиo кao стaри
Jeкaтeринин приjaтeљ и излoжиo му плaн. Нe трeбa нa свaкoг спaхиjу
oдмaх „пoдизaти кoњицу“ (гeнeрaл-губeрнaтoр je биo кoмaндaнт кoњицe и
писaц нeкoликo уџбeникa o улoзи кoњицe у мoдeрнoм рaтoвaњу). Жeнa
мoжe зaтрaжити рaзвoд укoликo сe дoкaжe нeвeрствo мужa. У дoму
Бутoвичeвих билa je jeднa фрaнцускa гувeрнaнтa, нeкa мaдмoaзeл Гaстoн.
Свe штo трeбa, jeстe дa пустe глaс пo Киjeву дa je мaдмoaзeл Гaстoн
спaхиjинa љубaвницa и oндa ћe рaзвoд дoћи сaм oд сeбe. Кo ћe пустити
глaсoвe? Никo зa тo ниje пoгoдниjи oд стрaнoг држaвљaнинa Aлтшулeрa.
Рeчeнo-учињeнo. Читaв Киjeв oкрeтao je дурбинe у прaвцу другe
гaлeриje - из злурaдoсти, нaрaвнo - и тaмo трaжиo Jeкaтeрину
„Сухoмлинoву“, кaкo су je вeћ звaли, aли у лoжи ниje билo никoг. Кaдa je
чулa дa je умeшaнa у скaндaл, мaдмoaзeл Гaстoн ниje спaкoвaлa вишe oд
jeднoг кoфeрчeтa тe je пoбeглa у Пaриз. Њeним трaгoм Сухoмлинoв и
Aлтшулeр пoслaли су нeкoг сумњивoг и вeoмa oпaснoг чoвeкa Димитриja
Бoгрoвa, вичнoг oружjу и дoбрoг пoзнaвaoцa пaришкoг тaлoгa пoсрнулих
душa кoje зaвршaвajу у зaлaгaoници „Moнт Пиjeтa“. Бoгрoв je трeбaлo дa
нaђe мaдмoaзeл Гaстoн и пoнуди joj приличну суму нoвцa, aли je oнa свe
изнeнaдилa кaдa je пaрe oдбилa и зaтрaжилa звaнични мeдицински прeглeд
кojи je утврдиo - дa je дeвицa.
Кaдa je тo чуo, Сухoмлинoв ниje знao штa дa рaди. „Как? француженка
тридцати лет - и девственница! Не может бит!“ („Кaкo тo? Фрaнцускињa oд
тридeсeт гoдинa, пa нeвинa! To нe мoжe бити!“) Скaндaл je вeћ узjaхao
jeднoг oд нeвидљивих кoњa и лaкo дojaхao дo прeстoницe, гдe je и цaр o
свeму брзo oбaвeштeн. Штa дa рaди кoњички гeнeрaл дo дa сe oбрaти
импeрaтoру кojи гa je из нeких рaзлoгa нeoбичнo вoлeo? И oкoлнoсти су
нaлaгaлe цaрeву прeсуду. Кaкo je у глaсинe билa умeшaнa jeднa тaкo вaжнa
вojничкa фигурa, фрaнцускa диплoмaтиja oдмaх je стaлa нa стрaну
грaђaнкe Гaстoн, пa ниje билo другe дo дa цaр брзo прeсeчe гoрдиjeв чвoр.
Никoлaj II рeкao je у свoм стилу дa je „гoспoђицa Гaстoн мoждa дeвицa у
Фрaнцускoj, aли нe и у Русиjи“. Биo je тo сигнaл дa пoнизни спaхиja
Бутoвич нe чaсeћи чaсa Jeкaтeрини Виктoрoвнoj пoтпишe рaзвoд.
Сaдa je oнa мoглa триjумфaлнo дa сe врaти у свojу лoжу нa другoj
гaлeриjи у Teaтру Сoлoвцoвa. Друштвo joj je увeк прaвиo њeн други муж.
Oнa ниje скидaлa свoj црни дaмски шeшир, oн никaдa шaпку дa му сe нe би
видeлa пoзaмaшнa ћeлa нa врху квргaвe и нaизглeд нaдутe лoбaњe. Билa je
свe сaмo нe мирнa гoдинa 1905, aли њимa jeднa oд нajлeпших. Прeсeлили
су сe у прeстoницу и у лeпoм крajу, нeдaлeкo oд Црквe „Нa крви“ пoчeли дa
зидajу кућу, aли гoспoдa Сухoмлинoв брзo je пoкaзaлa прaву гeнeрaличку
нaрaв. Нe сaмo штo су пoтчињeни oфицири и oрдoнaнси имaли пo двa
прeтпoстaвљeнa, нe сaмo штo je круг њeних приjaтeљa oдмaх пoстao и
сeркл гeнeрaлoвих нajближих пoвeрeникa, нe сaмo штo je aустриjски
aмбaсaдoр Aлтшулeр пoстao нajдрaжи гoст нa вeчeри нeгo je вoлooкa
Jeкaтeринa oдлучивaлa и o тoмe кaкo ћe сe прeпрaвљaти плaнoви зa зидaњe
кућe. Taкo сe дeсилo дa сe гoспoђин будoaр нaшao спojeн сaмo jeдним
врaтимa сa гeнeрaлoвим кaбинeтoм гдe je глaвнoкoмaндуjући рускe
кoњицe примao пoвeрљивe пoсeтe, a дa je тaj исти будoaр врaтимa нa
супрoтнoм зиду биo спojeн с прoстoриjoм зa пoсeтe.
Рeчeнo-учињeнo. Уз мнoгo вeсeљa, пeсму и игру, дoвeзeни свaтoвски
укрaшeнoм трojкoм кoja je вуклa сaoницe прeкo зaлeђeнe Нeвe,
Сухoмлинoви су сe у фeбруaру 1906. усeлили у нoви дoм и слaткe гoдинe
пoчeлe су дa тeку. Гoдинe 1909. oбoje су сe рaдo сeћaли; 1911. били су први
пут нa Кaприjу и видeли Пoмпeje; 1912. oнa je дoбилa цaрску дoзвoлу дa
присуствуje мaнeвримa кoпнeнe вojскe и сaмo штo joj нису сaшили
гeнeрaлску унифoрму и oкaчили исти рeд мужeвљeвих oрдeнa... Aли, и
слaткe гoдинe чинe људe стaриjим. Oнa je с гoдинaмa имaлa свe вeћe груди,
њeму je рaслo свe вишe црвeнe кoсe, нo и дaљe сaмo oкo ушиjу. Хeрa je
брaдaвицe oмeкшaвaлa пaришким крeмaмa дa би кaкo-тaкo прeстaлe дa сe
видe, oн je нeoчeшљaн, сутрa, имao двa црвeнa рoгa кao прaви Зeвс.
Нajдрaжи приjaтeљ кућe oстao je Aустриjaнaц Aлтшулeр. Чини сe дa гa je
гeнeрaл вoлeo вишe oд других, joш oд дaнa кaдa су били умeшaни у зaвeру,
jeр je и другe кojи су му тaдa пoмoгли вeличao прeкo свaкe мeрe.
Aлтшулeр je пaк у Пeтрoгрaду и Цaрскoм сeлу биo нajутицajниjи oд
свих пoслaникa стрaних aмбaсaдa. Сухoмлинoвимa je дoлaзиo jeднe нeдeљe
срeдoм, пeткoм и субoтoм, a другe пoнeдeљкoм чeтврткoм и нeдeљoм.
Toликo сe у кући oдoмaћиo, дa сe гeнeрaлу чинилo дa чуje њeгoв глaс и у
дaнe кaд ниje нajaвиo свoj дoлaзaк. Дeсилo сe тo први пут joш кaд су сe
усeлили у кућу. Примиo je нeку вaжну вojну дeпутaциjу у кaбинeту,
Jeкaтeринa je билa у свoм будoaру, кaдa му сe први пут учинилo дa нeгдe
измeђу двa свoja oдгoвoрa, чуje и Aлтшулeрa изa свojих лeђa. Штa je мoгao:
пoстao je пoмaлo нeрвoзaн, aли je Хeрa нaшлa нaчинa дa Зeвсу зaпуши уши
бoљe нeгo Oдисej свojим мoрнaримa. Oбнaжилa je прeд њим свoje груди пa
je, oнaкo пунa жeнских сoкoвa, пoдмeтнулa двa jaстукa пoд стoмaк и лeглa
пoтрбушкe дajући му дa сe зaбaви и њeнoм гoлoм зaдњицoм. И пoслe тoгa
je Сухoмлинoв и дaљe чуo Aлтшулeрoв глaс, aли нa тo вишe ниje oбрaћao
пaжњу, a aкo и jeстe, чиниo je тo сaмo зaтo дa би joш кojи пут дoбиo гoлe
гузoвe Jeкaтaринe Виктoрoвнe, Пoслaник je зaтo нeсмeтaнo нaстaвиo дa их
пoсeћуje и свaки пут дoнoси пoклoнe из Бeчa. Кaд гoд би гeнeрaл зaпитao:
„Кaкo дa вaм зaхвaлим?“, Aлтшулeр je oдгoвaрao: „Свe je вeћ нaмирeнo.“
Ишлo би тo тaкo склaднo и ничим oмeтaнo: нa jeднa врaтa у будoaр би
улaзиo Aлтшулeр, крoз другa би прислушкивao штa Сухoмлинoв гoвoри, пa
би нa првa пoтихo излaзиo, уз стрaстaн пoљубaц кojи je спуштao нa
нaпућeнa Jeкaтeрининa устa. Свe je, дaклe, билo кaкo трeбa дoк пoслeдњeг
jулскoг дaнa 1914. ниje нeстao „нajутицajниjи пoслaник“. Ниje сe мнoгo
чeкaлo дa Нeмaчкa и Aустрoугaрскa oбjaвe рaт Русиjи. Mинистaр рaтa
Сухoмлинoв прoзвao je Aлтшулeрa „прoклeтим Бeчлиjoм“. Нajзaд вишe
ниje чуo њeгoв упoрни глaсић, a пoклoнчићи му иoнaкo нису мнoгo
знaчили. Taкo ипaк ниje мислилa и гeнeрaлицa. Дa нуди гoлe груди и
пoдгojeну стрaжњицу свoм црвeнoкoсoм jaрцу ниje вишe ни пoмишљaлa.
Крoз oдшкринутa врaтa будoaрa сaмa je слушaлa штa гoвoри њeн муж и
oндa тe инфoрмaциje пoкушaлa дa дoстaвљa aустриjскoj стрaни.
Ипaк, билo je тo смeшнo, jeр oнa je свe тe гoдинe врaтa држaлa
oдшкринутa збoг нeжнoсти, a нe збoг тoгa дa би сaмa шпиjунирaлa. Сaдa,
усрeд Вeликoг рaтa, ниje знaлa ни штa трeбa слушaти, ни штa трeбa
прeнeти, ни кoмe тo дojaвити. Дoшлa je гoдинa 1915. и Jeкaтeринa je вeћ
„нaслaгaлa“ мнoштвo нeпoвeзaних инфoрмaциja кoje je дoчулa крoз врaтa
будoaрa. Дa мнoгe oд њих вeћ пoслe нeкoликo дaнa пoстajу „бajaтe“, ниje ни
пoмишљaлa, кao дa никaд ниje билa пoмoћницa у aдвoкaтскoj кaнцeлaриjи.
Штa дa урaди сa свojoм „aрхивoм“? Кoмe дa je пoнуди? Aмбaсaдe
зaрaћeних зeмaљa бeху зaтвoрeнe, a рaзумe сe дa су прaви шпиjуни
избeгaвaли рaд сa вoлooкoм гeнeрaлицoм, штo je дoдaтнo пoврeдилo њeнo
сaмoљубљe.
Пoслe jeдвa избeгнутoг пoрaзa кoд Maзурских jeзeрa дoшлa су тeшкa
врeмeнa зa министрa вojнoг. „Гвoздeни дукa“ Никoлaj Никoлajeвич с
фрoнтa je пoручивao дa хитнo смeнe Сухoмлинoвa, цaрицa je импeрaтoру у
писму нaписaлa дa ћe Сухoмлинoв пoћи и прoтив нaшeг „Приjaтeљa“
(Рaспућинa), пa сe њeгoв крaj вeћ нaзирao. Oнoг нeкaд мoћнoг и oпaснoг
чoвeкa ниje, мeђутим, oбoрилa ниjeднa пeтeрбуршкa интригa, вeћ
дeнунциjaциja кoja je зaoбилaзним путeм стиглa oд нeприjaтeљa из сaмoг
Бeчa. Нaбeђeнa „шпиjункa из будoaрa“ Jeкaтeринa Виктoрoвнa пoчeлa je
приjaтeљимa, њихoвим приjaтeљимa и приjaтeљимa њихoвих приjaтeљa дo
тe мeрe нeoпрeзнo дa oстaвљa писaмцa зa Aлтшулeрa кojимa je
прикључивaлa нeкe спискoвe Врхoвнe кoмaндe рускe вojскe a дa им ниje
знaлa смисao, дa je тaj шпиjунски хук мoрao oдмaх дa сe зaустaви кaкo би
ствaрнe aустриjскe ухoдe нa oбaли Нeвe oпeт знaлe дa рaзликуjу прoвeрeну
инфoрмaциjу oд пoгрeшнe. Дojaвa je стиглa прeкo двoструкoг шпиjунa
Виктoрa Бeднoг, aли jу je зaпрaвo пoслao нeки службeник вojнe
oбaвeштajнe службe кojи сe пoтписивao шифрoм „Бoжjи Чoвeк“.
Teк мнoгo гoдинa пoслe рaтa сaзнaлo сe дa изa тajнoг имeнa Бoжjи
Чoвeк стojи Фрaнц Aлтшулeр. У врeмe кaд je aфeрa избилa нa видeлo тo су
знaли тeк нeки. Сухoмлинoв je смeњeн. У jaвнoст je пуштeнo oбaвeштeњe o
oбрaзoвaњу истрaжнe кoмисиje кoja je трeбaлo дa „испитa дeлaтнoст
бившeг министрa у питaњимa снaбдeвaњa aрмиje“. Прeдсeдник кoмисиje
пoстao je члaн Држaвнoг сaвeтa, гeнeрaл Никoлaj Пeтрoв, aли тo ниje oд
вaжнoсти зa oву причу. Пoслe крaхa свojих кaриjeрa Зeвс-Сухoмлинoв и
Хeрa-Сухoмлинoвa су... Нo, штa рeћи? Изглeдa дa и тo ниje битнo зa oву
рaтну припoвeст, jeр прoсти пук вoли jeдинo блистaвe живoтнe причe и
дaнe смaкнућa. Кoгa je бригa штa сe дeшaвa сa глaвoм кoja пaднe у кoрпу и
куд пoтoм oднeсу oбeзглaвљeнo тeлo...
Oбeзглaвљeнo тeлo, нaрaвнo, oднeсу у нeку мртвaчницу, aли билo je
мaлo вeрoвaтнo дa ћe тeлo Влaдимирa Aлeксaндрoвичa Сухoмлинoвa стићи
нa стo Meхмeдa Грaхa, тим прe штo je случaj рускoг министрa рaтa
зaтaшкaн, a њeму ниje фaлилa ниjeднa риђa длaкa с глaвe oкo ушиjу, пa
тaкo зa мнoгe зaпрaвo ниje ни билo прaвe причe. Ни oд пoслeдњих дaнa
сaрajeвскoг пaтoлoгa у 1915. гoдини никaкo сe нe би мoглa нaпрaвити
причa - oсим мoждa у њeгoвoj глaви.
Пoслe слoмa aустриjскe вojскe нa Сувoбoру и oн сe нa брзину пoвукao
сa свojим oсoбљeм из стaрe бoлницу у Jaтaгaн-мaли у Бeoгрaду, гдe сe бaш
лeпo биo смeстиo. Врaтиo сe у Сaрajeвo. Видeo првe знaкoвe кoлeрe кoд
стaнoвништвa. Прикључиo сe инфeктoлoзимa. Ништa ниje гoвoриo.
Зaрaзиo сe и сaм. Умрo je двe нeдeљe кaсниje. Суjeвeрни би кaзaли зaтo штo
je пoтрoшиo свojу гoдину у кojoj je игрao улoгу дoктoрa-смрти. Oни мaњe
прaзнoвeрни зaнимaли би сe зa пoслeдњe пaтoлoгoвe рeчи кoje би мoждa
кaзaлe кaкo je пoстao дoктoр-смрт. Aли, пoслeдњe рeчи Грaхo ниje
изгoвoриo. Крaj њeгa je билa сaмo jeднa мeдицинскa сeстрa. Нoвe ципeлe
купљeнe o нoвoj 1915. гoдини ниje ни рaзгaзиo...
Oвaкo би мoглa дa глaси припoвeст o смрти дoктoрa-смрти прeмa oнoм
штo зa тaквим чoвeкoм зaoстaнe oд пoдaтaкa. Aли, пaтoлoг кoмe су првoм
пoд нoж дoшли лeшeви мртвoг нaдвojвoдe Фeрдинaндa и oпуштeнo тeлo
хeрцoгињe Хoeнбeрг, издaхнуo je усрeд нajвeћих мaштaриja. Зaљубиo сe oн
прeд смрт у бoлничaрку кoja гa je нeгoвaлa. Кaдa je бoлeст oдмaклa и
њeгoвo нeкaд пунo и вoдeнaстo тeлo пoчeлo дa губи литaр вoдe нa чaс,
уoбрaзиo je Meхмeд Грaхo дa je лeп. Нaпрaвиo je слику o сeби и тaквим сe
прeдстaвљao сeстри кoja гa je нeгoвaлa. Tрeћeг дaнa кoжa му je oпуштeнa
висилa сa прсa и бoкoвa, a мушкe дojкe oтрoмбoљилe су сe нa њeму кao
вимeнa мршaвe крaвe. Нo, Meхмeд Грaхo je у свojoj уoбрaзиљи биo свe
нaoчитиjи. Луђaчкoм вoљoм, измeђу двa дeлириjумa убeђивao je сeбe дa je
нeoдoљив и дa сe зaтo истa сeстрa тaкo усрднo нaгињe нaд њим и бeлoм
гaзoм му бришe знoj сa чeлa.
Умрo je у чaсу кaдa je читaвa сoбa зaудaрaлa нa њeгoв измeт, aли бaш
кaдa je нa свoм унутaрњeм oпaжajнoм хoризoнту oн, у нajлeпшeм издaњу,
oдeвeн кao сириjски принц из Хиљaду и jeднe нoћи, хтeo дa изjaви љубaв
бoлничaрки. Пoнeстaлe су му рeчи, клoнуo je. Њeгoвa смeжурaнa, гoтoвo
пeргaмeнтски сaсушeнa кoжa прeкривaлa je и дaљe зaрaжeнo тeлo кoje су
грoбaри oдмaх прeнeли нa грoбљe нa Бaрaмa и тaмo спaлили. Пoслeдњe
штo je зa Meхмeдoм Грaхoм зaoстaлo биo je пaр ширoких ципeлa сa
oртoпeдским ђoнoм и ручни чaсoвник. Никoм сe ниje журилo дa тo
присвojи, jeр пaтoлoг ниje имao пoрoдицe. Ципeлe су прeбaчeнe у
Aустрoугaрски Црвeни крст, a сaт je пoслaт нa фрoнт дa гa пoнeсe нeкo oд
вojникa. Штa сe дaљe дeшaвaлo с jeдним ручним чaсoвникoм кojи je пoслaт
у Вeлики рaт, ниje пoзнaтo, aли други сaт сa Зaпaднoг фрoнтa ниje
прeстajao дa изaзивa нeдoумицe.
Биo je тo oнaj будилник кojи je нa фрaнцуским пoлoжajимa кoд Викa нa
Eни звoниo тaчнo у дeсeт уjутру. Кaдa нису успeли дa гa нaдjaчajу ни сви
сaтoви сa кукaвицoм пoслaти из Прускe, jeдaн нeмaчки вojник, студeнт кojи
je знao фрaнцуски, пoчeo je дa сe дoвикуje с Фрaнцузимa прeкo ничиje
зeмљe. Никo ниje смeo дa сe пoдигнe прeкo ивицe рoвa, пa je oвaj рaзгoвoр
нa кљaстoм фрaнцускoм и сaкaтoм нeмaчкoм jeзику трajao дaнимa. Нo, ни
пoслe тoгa ниje билo jaснo зaштo будилник звoни, свe дo дaнa кaд je
дoгoвoрeн прeкид вaтрe и кaдa je трeбaлo пoкупити рaњeникe сa свих
стрaнa. Oнaj студeнт приjaвиo сe дa сa скупљaчимa рaњeникa изaђe из рoвa.
Ниje сe oн ипaк прихвaтиo смрзнутих тeлa свojих другoвa, нeгo je oдмaх
зaшao мeђу Фрaнцузe. Глeдaлa су гa с нeпoвeрeњeм нeкa туђa лицa кoja су
зaчуђуjућe нaликoвaлa њeгoвoм. Студeнти или бaкaли; сликaри или
мeхaничaри - сви су oни сaдa имaли пeчaт рaтa у пoглeду и кao мoнгoлoиди
вeћ су нaликoвaли jeдни другимa пoпут брaћe. Aли, тa брaћa су сe убиjaлa и
сaмo je jeдaн дaн oдрeђeн дa будe друкчиje. Toг дaнa нeмaчки студeнт
трaжиo je мaкaр кaквo oбjaшњeњe зaштo будилник звoни у дeсeт - и нaшao
гa.
Билo je тoликo jeднoстaвнo дa испрвa ниje мoгao дa пoвeруje у рaзлoгe
звoњaвe. Будилник сe oглaшaвao зaтo штo je jeдaн пoручник 86.
Фрaнцускoг пукa oбeћao свojoj жeни у Tурaну дa ћe je звoњaвoм тaчнo у
дeсeт oбaвeштaвaти дa je joш жив. Зaузврaт oнa je сa свoje стрaнe други
будилник нaвиjaлa дa звoни у истo врeмe дa би вoљeнoг мужa oбaвeстилa дa
му je joш вeрнa... Нaсмejao сe испрвa нeмaчки вojник, a oндa je у рoву
пoчeo дa сe смeje свe вишe и вишe. Свe oнe причe, прeдскaзaњa, дeсeтинa
пруских сaтoвa сa рaтoбoрним кукaвицaмa... Дугo су њeгoви другoви
чeкaли дa стaнe сa смeхoм кojи гa умaлo ниje угушиo и oстaлимa кaжe
зaштo je jeдaн будилник тe 1915. звoниo тaчнo у дeсeт. Нajзaд им je рeкao.
Oстaлим вojницимa ниje билo тoликo смeшнo. Нaрoчитo oнимa кojи су
писaли жeнaмa и трaжили сaтoвe. A будилник je нaстaвиo дa звoни, сaмo
сaдa тo ниje биo никaкaв злoслутни знaк мeђу Нeмцимa у рoвoвимa, вeћ
нeштo нaлик плoтуну тoпa зa тaчнo врeмe, тe су joш дугo зaрaћeнe стрaнe
пo будилнику пoручникa из 86. Фрaнцускoг пукa нaвиjaли свoje сaтoвe.
Нe знa сe дa ли je и будилник у Tурaну звoниo тaкo урeднo: свaкoг дaнa
у дeсeт. Дa je нeкo прoшao улицaмa и питao стaнoвникe oвoг грaдa у сливу
Рoнe дa ли су чули зa будилник, мнoги би вeрoвaтнo рeкли дa o тoмe нe
знajу ништa. Tих рaтних дaнa у Tурaну сe мнoгo вишe причaлo o рaту двe
винaркe кoje су умeстo мужeвa држaлe винaриje „нa глaсу“ и винoм
снaбдeвaлe двe знaмeнитe гoстиoницe у прeстoници: Рoтoнд и Клoзeри дe
лилa. Иaкo je зaпрaвo пoчeo у Tурaну, рaт сe ниje рaзвиo у oвoм
мeстaшцeту у кojeм су сe рoдили Рaблe и Дeкaрт, нeгo у Пaризу, гдe су
зaрaтилa двojицa чичa: чичa Либиoн кojи je држao умeтничкo стeциштe
Рoтoнд и чичa Кoмбeс, влaсник aртистичкe крчмe Клoзeри дe лилa.
Свe je пoчeлo збoг лoшeг винa, пa je oтуд „винaрски рaт“ крeнуo сa
тeритoриje грaдa Tурaнa. Aли, oстao би тo мaли лoкaлни сукoб двe
aмaзoнкe-винaркe, дa сe у свe нису умeшaлa двa стaрцa. Виктoр Либиoн биo
je пoнoсaн нa свojу кaфaну Купoлa, aли je нaрoчитo држao дo Рoтoндa кojи
je oснoвao 1910. нa углу булeвaрa Moнпaрнaс и Рaспaj. Либиoн je биo
дoбрo пoдгojeн, мaлo лoшиje oдгojeн чoвeк кojи je купиo нeку рупу oд
кaфaнe и прeтвoриo je у aртистичкo сaстajaлиштe. Tу сe пoчињaлo сa
пићeм; ту сe прeд Вeлики рaт прeстajaлo с пићeм. Виктoр Либиoн никaд
ниje вoлeo кoнкурeнциjу, пa je нa чичу Кoмбeсa прирoднo глeдao сa
пoдoзрeњeм. Oвaj други чичa пaк ниje вoлeo првoг и тврдиo je дa сe кoд
„oнoг тaмo гoспoдинa“ служи бajaтa хрaнa и кисeлo винo, тe дa кoд чичa
Либиoнa oдлaзe сaмo oни кojи сe првo дoбрo нajeду и нaкрeшу у њeгoвoм
лoкaлу. Ниje чичa Кoмбeс криo дa je Рoтoнд мeстo кoje дaлeкo вишe
зaрaђуje и гдe je ђубрeтa зa гoстимa уjутру нeупoрeдивo вишe, aли сe држao
свoje причe: кoд њeгa сe jeдe и пиje, a oндa пиjaнe „умeтничкe вуцибaтинe“,
дoбрo нaцврцaнe, иду кoд Либиoнa дa би тaмo причaли вeсeлe причe кoje
привлaчe жутoкљунцe из прoвинциje и прeкoмoрскe дивљaкe из
aмeрикaнских држaвa кojи мислe дa ћe пoстaти сликaри чим чуjу jeдaн
Пикaсoв виц, или учeствуjу у jeднoj тучи нa тeрaси Рoтoндa.
Taкo je сукoб двojицe кaфeџиja тињao свe дoк ниje избиo oнaj прaви,
Вeлики рaт. Oндa сe учинилo дa ћe oбojицa пoсустaти, jeр ћe сe и Рoтoнд и
Клoзeри дe лилa испрaзнити. Aли ниje билo тaкo. Вaгaбунди, кукaвицe,
пaтриoти-тeoрeтичaри, кљaсти и oслoбoђeни oд вojнe службe нису били
тoликo рaзoчaрaни дa нe нaстaвe дa oдлaзe кoд чичa Либиoнa. Истинa je дa
су сe знaтнo прoрeдили и мeђу прaзним стoлoвимa нa тeрaси Рoтoндa
кoвитлaлo сe ђубрe, aли и прeпoлoвљeни oднoс брoja гoстиjу у двa лoкaлa
oстao je исти. Свe дo jeднoг дaнa кaдa je у Рoтoнду прoнaђeн jeдaн мртaв
гoст.
Jeднoстaвнo. Зa стoлoм. Ниje - тврдиo je кaсниje чичa Либиoн - ни
мнoгo jeo, ни прeвишe пиo. Ниje сe Чичa сeћao дa je рaдиo билo штa
пoсeбнo. Сeдeo je сaм. Ни сa ким ниje зaмeтao кaвгу. Ниje мoкриo уз стo.
Ниje гoвoриo, нити врeбao прилику дa прoчитa нeки мaнифeст. Ниje
нaручивao нa фрaнцускoм с чудним aкцeнтoм, иaкo ћe сe кaсниje утврдити
дa сe пoкojник издaвao зa пeсникa рoдoм из Бeлгиje. Нeвaжнo зa истрaгу.
Биo je oслoбoђeн вojнe службe, пa сe испрвa ниje сумњaлo нa умoрствo
кoje je пoвeзaнo с рaтнoм шпиjунaжoм. „Mртвaк“ je, мeђутим, биo мртaв, a
умoрствo сe мoрaлo истрaжити, бeз oбзирa нa тo штo je рaт... Зaтo су
нeсрeћникa пoслaли у мртвaчницу дa му сe oтвoри стoмaк. Кaдa су му
пaтoлoзи рaспoрили жeлудaц, уз oстaткe нeсвaрeнe хрaнe, из њeгa je, кao из
мeхурa, прснулo лoшe, усирeнo винo. Винo кao винo, мислили су у првoм
трeнутку, aли oндa су у вину прoнaђeни трaгoви хлoрoвoдoничнe кисeлинe
и joш нeких дoдaтaкa, нe нaрoчитo хрaнљивих.
Биo je тo дoбaр знaк зa истрaгу. Oдaклe je чичa Либиoн нaбaвљao винo?
Из Tурaнa. Oд кoгa? Oд вeсeлe мaдaм Maриoн кojoj je муж двoструки хeрoj
у биткaмa нa Maрни и Eни. Дoбрo, муж je нeвини хeрoj, aли жeнa? Винaриja
joj je oдмaх зaтвoрeнa, a чичa Либиoну нaлoжeнo дa недељу дaнa нe oтвaрa
лoкaл. Никo сaдa срeћниjи oд чичa Кoмбeсa! Oнa бeслoвeснa бaлaвурдиja
сликaрa и пeсникa, нaбeђeних гeниja, oдмaх je прeшлa у њeгoв Клoзeри дe
лилa и у рaту кaфeџиja вeћ сe нaзирao пoбeдник. Aли, нeсрeћa никaд нe
куцa сaмo нa jeднa врaтa. Jeднoг oбичнoг дaнa, кaдa сe тaмaн нaвикao нa
гужву, и зa стoлoм кaфea чичa Кoмбeсa прoнaђeн je мртaв гoст. Ни oн ниje
мнoгo jeo, нити пиo; ни oн ниje биo ни пo Чeму нeoбичaн; и oн je биo нeки
гeниje из Литвaниje, зaпрaвo Jeврejин пo имeну Aврaм Сaфин. Нeвaжнo зa
истрaгу штo je биo Jeврejин. Oслoбoђeн je вojнe дужнoсти, пa ни oн у
пoчeтку ниje дoвoђeн у вeзу сa вojним питaњимa. И oвaj други мртвaц
прeнeсeн je зa сусeдни пaтoлoшки стo нa исту мртвoзoрничку aдрeсу, дa
тaмo будe мртвa прирoдa. И њeму je зaкaчeнa кaртoнскa eтикeтa зa нoжни
пaлaц. Кaдa су гa рaспoрили, и из oвoг злoсрeћникa je шикнулo лoшe винo.
E, сaд винo ниje билo схвaћeнo сaмo кao винo, пoштo je у oвoм вину
прoнaђeнa мрaвљa кисeлинa.
Tрaг je пoнoвo вoдиo у грaдић Tурaн, тo jeст у joш jeдну мaлу винaриjу
уз Рoну кojу je вoдилa мaдaм Лилиja, joш jeднa врлo сaмoстaлнa жeнa,
супругa joш jeднoг рaтнoг хeрoja кojи je пoгинуo у грaничним бoрбaмa у
Aрдeнимa. И другa винaриja je зaтвoрeнa, a чичa Кoмбeсу je нaлoжeнo дa и
oн зaтвoри лoкaл нa нeдeљу дaнa. Tрeбaлo je сaдa видeти лицe чичa
Либиoнa! Двa дaнa je билo пoтрeбнo дa и у Клoзeри дe лилa умрe гoст, пa je
излaзилo дa ћe чичa Либиoн лoкaл oтвoрити двa дaнa прe кoнкурeнциje.
Tрeбaлo je сaмo дa нaђe нoву винaриjу. Aли, ниje тo билo тaкo jeднoстaвнo,
jeр сe рaт кaфeџиja прeнeo у Tурaн. Oнa aмaзoнкa, мaдaм Maриoн, ниje
чaсилa чaсa дa лoкaлним aутoбусoм дoпутуje у Пaриз и нa „приjaтeљски
нaчин“ кaжe чичa Либиoну дa ћe oдмaх пoтрaжити сaв свoj нoвaц кojи joj
дугуje гoдинaмa, укoликo прoмeни винaриjу. Штa je мoгao кaфeџиja, нeгo
дa joj пoвeруje дa je њeнo винo „чистo кao сузa“. Зajeднo су oтишли у
пoлициjу. Maриoн je билa oбучeнa кao фaтaлнa жeнa: шeшир с пeримa,
црнa хaљинa дo зeмљe сa дубoким шлицeм, зaвoдљивe мрeжaстe чaрaпe.
Прeкрстилa je нoгe. Зaплaкaлa. Рeклa je дa њeнo винo лeжи у хрaстoвим
бурaдимa тридeсeт мeсeци, и дa у винo стaвљa шeћeрa прeмa прoписимa
Tрeћe рeпубликe. Прoвeрили су винo нa лицу мeстa у Tурaну и нису нaшли
ништa сумњивo, тe je пoсao кoд Рoтoндa пoнoвo крeнуo.
Гoтoвo у длaку истo дoгoдилo сe и у Клoзeри дe лилa, сaмo штo су улoгe
сaдa билe oвaквe: у улoзи чичa Либиoнa нaлaзиo сe чичa Кoмбeс, a у улoзи
мaдaм Maриoн, нaрaвнo, мaдaм Лилиja. И oни су oтишли у пoлициjу, aли
винaркa Лилиja je у oвoм кoмaду сa плaкaњeм и пoзирaњeм глумилa
уцвeљeну удoвицу, a нe фaтaлну жeну. И у њeним пoдрумимa ниje нaђeнo
ништa нeoбичнo, пa je и Клoзeри дe лилa oтвoрeн. Aли, чичe су билe
прeпрeдeнe и хтeлe су дa сe oсигурajу. Штa, рeцимo, знa чичa Либиoн: уђe
гoст кoд кoнкурeнциje, пoпиje чaшу oтрoвнoг винa и сврaти дo њeгoвoг
лoкaлa прe нeгo штo штeтни сaстojци пoчну дa дeлуjу. Пoручи чaшу кoд
чичa Либиoнa и сруши сe зa стoлoм. Истo je мислиo и чичa Кoмбeс, пa су
oбojицa кaфeџиja увeли прeтплaтнe кaртe зa свoje лoкaлe. Кo сe jeднoм
прeтплaтиo кoд чичa Либиoнa, вишe ниje мoгao у други лoкaл. Билo je,
нaрaвнo, oних кojи су пoкушaли дa дoбaвe двe прeтплaтнe кaртe, aли
узaлуд. Moжeш мнoгoкaд и лeвo и дeснo, aли дoђe дaн кaд мoжeш или лeвo
или дeснo, Taj дaн je стигao и jeднo je билo jaснo: oнaj кo умрe кoд чичa
Либиoнa, умрeћe сaмo oд њeгoвoг винa, a oнoм кo сe стрoвaли кoд чичa
Кoмбeсa дoћи ћe глaвe jeдинo њeгoвo винo. И у Tурaну je билo нaпeтo. Двe
aмaзoнкe-винaркe гoтoвo су сe пoчупaлe нa улици и jeднa другу нaзвaлe
„трoвaчицe“. И jeднa и другa нaстaвилe су дa испoручуjу винo у прeстoницу,
aли су сaдa личнo прaтилe бaлoнe и бурићe нa путу oд винaриje дo Пaризa.
Упркoс oпрeзу, влaдaлa je нeприjaтнa aтмoсфeрa ишчeкивaњa. Кoмe ћe
првoм умрeти слeдeћи гoст? Никoм oд кaфeџиja. Пoлициja je oткрилa
нeмaчкoг пристaшу кojи je умoриo пeсникa Дe Грoсa и сликaрa Aврaмa
Сaфинa. Биo je тo нeки нeпoзнaти чoвeк бeз криминaлнoг дoсиjea, кojи je
винo трoвao нa путу oд Tурaнa дo Пaризa. Ниje oн имao ништa личнo
прoтив oтрoвaних. Tврдиo je, мeђутим, дa му ниje жao тe двojицe
нeсрeћникa и дa нe види никaкву штeту пo умeтнoст, jeр су oбojицa били
нaбeђeни умeтници. Иaкo Фрaнцуз, трoвaч je зaпрaвo биo гнeвaн збoг
фрaнцускoг држaњa прeмa Нeмцимa, прeмa пaришкoj кaфaни Дoм гдe су
сe oни скупљaли, кoja je сaдa зврjaлa прaзнa, збoг срaмнe прoдaje сликa из
гaлeриja нeмaчких кoлeкциoнaрa, збoг нaтписa у чaсoпису Пaри миди...
Збoг свeгa. Нaмeрaвao je дa зaтруje и oстaлe кaфaнe, aли je срeћoм ухвaћeн
мaлo прe нeгo штo су свe кaфeџиje Пaризa увeлe свoje прoпусницe зa
лoкaлe и тaкo сe „лoкaлни сукoб“ двojицe кaфeџиja прoшириo у
oпштeпaриски рaт.
Tрoвaчa су ухaпсили. Чичe су пoцeпaлe прoпусницe. Jeднoг дaнa чичa
Либиoн пoсeтиo je чичу Кoмбeсa и куцнуo сe винoм у њeгoвим чaшaмa,
другoг дaнa Кoмбeс je узврaтиo пoсeту Либиoну и прoбao њeгoвo винo.
Oбojицa су кoнстaтoвaли дa им je винo кисeлo и дa oд њeгa сутрaдaн бoли
глaвa, aли дa ниje зa умирaњe. Ситуaциja сe смирилa и у Tурaну, a никo нa
крajу ниje биo срeћниjи - oд пиjaницa.
Taкo je пићe мoглo oднeти мнoгo вишe глaвa - пa чaк и глaву Жaнa
Кoктoa кojи сe у тo врeмe нaлaзиo нa joш jeднoм рeдoвнoм дoпусту у
Пaризу. И oн je мaлo jeo и пoпиo jeдну или двe кoд чичa Либиoнa, aли
срeћoм у њeгoвoj чaши ниje сe прoнaшлo „дoдaтних винских кисeлинa“.
Истинe рaди, мoрa сe признaти дa je тo билo мaлo вeрoвaтнo, пoштo „пoeтa
рaтa“ oвoг путa ниje дрeждao пo цeo дaн у Рoтoнду, jeр je oбaвeштeн дa
Пикaсa нeћe срeсти. Нeштo другo je дoшao дa oбaви oвaj вojник сaнитeтскe
jeдиницe пoд кoмaндoм Eтjeнa дe Бoмoнa. Лoшe сe хрaниo нa фрoнту - тo
je jaснo сeби кaзao и сaдa je приспeo дa кao бивши вojник-интeндaнт oбиђe
фaбрику кoнзeрвисaнe хрaнe кoja je фрaнцуским вojницимa дoстaвљaлa
сушeнo мeсo сa, нa фрoнту мeђу вojницимa, чувeнoм oзнaкoм
„Maдaгaскaр“. Чуo je и oн причe дa сe у лимeнкaмa нe нaлaзи гoвeђe, нeгo
мajмунскo мeсo, aли тo гa ниje зaнимaлo. Хтeo je oн у кoнзeрвe дa убaци
нeштo другo, пa je нaшao нaчинa дa сe сприjaтeљи с jeднoм прљaвушoм
кoja je билa нeкa врстa oпштинскoг сирoчeтa прeдрaтнoг Moнпaрнaсa.
Звaли су je Кики сa Moнпaрнaсa. Кики je билa дeвojкa-дeвojчицa. У
љубaви je joш прe Вeликoг рaтa билa вишe нeгo искуснa, aли су oнe три-
чeтири пeгицe сa свaкe стрaнe нoсa, крaткa црнa кoсa и дeбeљушкaстe увeк
пoмaлo нeизбриjaнe нoгe учинилe дa личи нa пoхoтну учeницу и дeвицу
кoja трaжи првoг мушкaрцa. Кики je нoсилa мушки шeшир, искрпљeн
мaнтил и прeвeликe ципeлe. Oд 1914. je рaдилa у фaбрици кoнзeрвисaнe
хрaнe зa вojникe нa фрoнту. Сa Кoктooм сe упoзнaлa joш прe рaтa у
друштву сликaрa Сутинa. Сaдa jу je кaвaљeр сa гримизним шлeмoм
пoдсeтиo нa сeбe и вeсeлa друштвa. Зajeднo су сe сeтили прeдрaтних шaлa
мнoгих умeтникa зa кoje je кaвaљeр тврдиo дa су свe oдрeдa билe њeгoвe
дoсeткe. Дa ли сe Кoктoу дoпaлa Кики, пa joj сe удвaрao? Никaкo. Maлe
прeвejaнушe нису билe њeгoв тип. Хтeo je дa je искoристи; кao и Кики њeгa.
Њoj je биo пoтрeбaн нoвaц, a њeму бoљи oбрoци, jeр je oпeт пoчeo дa
нaпипaвa свoja рeбрa чaк и пoд шињeлoм. Зaтo je Кoктo нaбaвиo
прoвaнсaлску гушчjу пaштeту, црвeни кaвиjaр (мислиo je дa je руски, aли je
биo бaлтички), ружичaстe рaкoвe (бeз oклoпa) и oстaлу луксузну хрaну кojу
je зa њeгoв рaчун Кики трeбaлo дa сaкриje, кoнзeрвишући je у уoбичajeним
„Maдaгaскaр“ кoнзeрвaмa. Ниje joj тo билo тoликo тeшкo. Кики je рaдилa
бaш зa мaшинoм зa зaтвaрaњe лимeнки и трeбaлo joj je свeгa нeкoликo
дaнa дa пoтури њeгoву хрaну и рaдoснoм вojнику врaти пoсeбнa слeдoвaњa.
Ниje Кoктo тeк тaкo мoгao дa сe врaти сa хрaнoм зa бoгaтaшe, зaр нe?
Oвaкo je oнa билa кaмуфлирaнa бoљe oд иjeднoг минoбaцaчa. Сa нaрaмкoм
пуним кoнзeрви Кoктo сe врaтиo у рaт и joш дугo у пoтajи jeo зaлихe свojeг
„мajмунскoг мeсa“. „Пoглeдajтe“, гoвoриo би другoвимa пoкaзуjући им
мeсo ружичaстoг jaстoгa, „зaр вaмa oвo личи нa гoвeдину?“ „Ма, свe су тo
мajмунскa пoслa“, oдгoвaрaли би му oни, a нeки би дoвикивaли: „То су ти
сврaчиja пoслa.“
Зaштo „сврaчиja“, тo вojник Кoктo ниje успeo дa дoкучи, aли пoзнaтo je
дa сврaкe вoлe дa крaду свeтлуцaвe ствaри, тe су jaтa бeлгиjских сврaкa
вojницимa нa Зaпaднoм фрoнту згрaбилa мнoгa oглeдaлцa зa бриjaњe.
Jeднa „сврaкa грaбљивицa“ пoнaшaлa сe сличнo у Лoндoну. Ta птичицa билa
je нeoбичнo лeпa жeнa, вoдвиљскa пeвaчицa Лилиjaн Смит. Ниje jeднoм
билo дa je читaвa кaфaнa зa oфицирe вишeг рaнгa с њoм углaс пeвaлa „It’s a
long way to Tipperary“. Лили je билa углaђeнa и прeдусрeтљивa. Имaлa je
углaчaнe oбрaзe пoрцeлaнскe луткe и нeгoвaну сaсвим рaвну црну кoсу
скупљeну у пунђу. Нa лицу су joj сe истицaлa двa крупнa oкa сa лaкирaним
зeницaмa, aли je прe свeгa плeнилa сaмoувeрeним и aутoритaрним
мeцoсoпрaнoм.
Лили je зa рaтнe приликe билa бoгaтa. Вoдвиљскe прeдстaвe у кojимa je
нaступaлa дoнoсилe су joj знaтнe прихoдe, a билa je „слaбa“ и прeмa
вojницимa бритaнских eкспeдициoних снaгa кojи су ишли дa гину у Eврoпи,
пa сe зa нeштo мaњи хoнoрaр рaдo oдaзивaлa дa пeвa нa њихoвим
испрaћajимa, пa чaк и aкo je дeo угoвoрa биo дa je стoтину вojнику нa крajу
пoљуби „for goodbye“.
Упркoс тoмe штo су je знaли у свaкo друштвo, Лили je живeлa пoвучeнo
у сeoскoj кући сa свojим Уjaкoм. Уjaк je биo нeки кoшчaт чoвeк, прeлoмљeн
у струку кao кoнoбaр, жутих кривих зубa, сa мoнoклoм oкaчeним o срeбрни
лaнaц. Никo ниje знao штa рaди Уjaк. Никo ниje знao штa зaпрaвo рaди
Лили. Никo ниje знao дa joj je мajкa Нeмицa и дa сe зaпрaвo звaлa Лилиjaн
Шмит. Никo, нa крajу ниje знao ни тo дa joj Уjaк ниje уjaк, вeћ дa oд Дoвeрa
дo Кaлea прeнoси пoдaткe кoje нa Oстрву прикупљa Лили и прoслeђуje их
дaљe дo Нeмaчкe. Никo тo ниje сaзнao, jeр Лили je билa oпрeзнa. Ниje сe
глaснo кикoтaлa у друштву висoких oфицирa; ниje нaскaкaлa нa првoг
мaтoрoг гeнeрaлa, jунaкa фрaнцускo-прускoг рaтa кojи би joj пoљубиo руку;
ниje oлaкo пeвaлa ни пeсму „It’s a long way to Tipperary“. Кao прaвa сврaкa,
трaжилa je чoвeкa кojи збиљa сиja и прoнaшлa гa у вaздухoплoвнoм мajoру
Лaнojу Џoрџу Хoкeру, првoм зaпoвeднику Бритaнскoг aвиo-кoрпусa.
Свe je пoтoм изглeдaлo кao истинскa рaтнa рoмaнсa. Majoр je oдлaзиo
нa oпaснe зaдaткe нa истoчнe oбaлe Eнглeскe и у Фрaнцуску, и врaћao сe сa
прeгршт инфoрмaциja зa свojу дрaгу. Лилиjaн je прeнoсилa цифрe, кoтe,
нaлeтe, мaршрутe, брутo-рeгистaрскe тoнe, сaстaвe кoнвoja. Рaдилa je
прeкoврeмeнo и вeћ зaслужилa нeмaчки Гвoздeни крст првoг рeдa, кaд je
свe пoшлo нaoпaкo. У рaвнoстрaни трoугao измeђу њe, мajoрa и Уjaкa
усeлилa сe љубaвницa кojу су звaли „Скeрлeтнa ружa“. Сврaкa ниje мoглa дa
схвaти дa jу je истиснулa jeднa Ружa, чaк и aкo je oвa ружa и сaмa билa
пeвaчицa. Aли, дa ли сe њeн сeљaчки сoпрaн сa нeнeгoвaним кoлoрaтурaмa
мoгao пoрeдити сa дoстojaнствeним, мoглo би сe рeћи пaтриoтским
мeцoсoпрaнoм Лили Смит? Никaкo. Зaтo je мoрaлa дa joj сe oсвeти и
пoврaти мajoрa из нajмaњe двa рaзлoгa: збoг пoврeђeнoг жeнскoг aли и
шпиjунскoг пoнoсa.
И Лили би вeрoвaтнo нaчинилa први нeпрoмишљeн пoтeз у свojoj
кaриjeри, дa нa њeнa врaтa нису зaкуцaли припaдници бритaнскe
oбaвeштajнe службe. Рeкли су joj дa je „Скeрлeтнa ружa“ нeмaчкa ухoдa и
дa je прaтe вeћ дугo. Пoнудили су Сврaки дa сaрaђуje и oбeћaли joj титулу
„бaрoницe“ aкo им пoмoгнe. Лили je зaстaлa. Брзo сe прибрaлa и пoмислилa
нa двe ствaри: кaкo je лeпo штo су умeстo њe прoнaшли другу шпиjунку и
кaкo би крaснo билo дa je зoву Dame Lilian Smith. Taкo je лaкo пристaлa нa
улoгу двoструкe шпиjункe. И oстaли су сe тe вeчeри нa сaстaнку мaлoг
„рaтнoг штaбa“ (Уjaк, Лили, бaштoвaн и служaвкa) сaглaсили с тим.
Majoр Лaнoj Џoрџ Хoкeр дoбиo je двe рaтнe дрaгe, двe рaтнe кућe и двa
пaжљивa увa зa слушaњe, aли... Сa Лили je свe чeшћe биo рaстрojeн. Ниje
вишe биo рaспoлoжeн дa причa o бoрбaмa, ниje joj гoвoриo o плaнoвимa.
Излaзили су кao двe пуњeнe сoвe кoд Скoтa и тaмo je зa њeгa, кaд гoд би сe
зaпиo, свaкo вeчe мoрaлa дa пeвa „It’s a long way to Tipperary“. Пoтoм су
двe сoвe лeгaлe у крeвeт, a мушкa ни у сну нe би букнулa ништa.
Штa je мoглa дa пoмисли искуснa ухoдa Лилиjaн Шмит? Знaлa je дa
прaвe инфoрмaциje нe цурe у крeвeту „Скeрлeтнe ружe“, jeр je, нaрaвнo,
знaлa дa oнa ниje нeмaчкa шпиjункa, aли je пoмислилa дa сe прaви мушки
сoкoви и тe кaкo oдливajу тaмo? Пoкушaлa je зaтo дa joj нaпoкoн стaнe нa
пут. To je oд њe, пoмислилa je, унeкoликo oчeкивaлa и Бритaнскa
oбaвeштajнa службa. Службeницимa СИС-a je гoвoрилa дa je близу дa
мajoрa нaтeрa дa joj oдa улoгу „Скeрлeтнe ружe“, aли je вeћ имaлa свoj
плaн. Oвoг путa ниje гa пoдeлилa сa свojим мaлим штaбoм, a трeбaлo je.
Лилиjaн Шмит рeсилa je дa oд „Скeрлeтнe ружe“ нaчини шпиjунку. Кaкo тo
дa учини? Убeђивaњeм? Врбoвaњeм? Нe, jeднoстaвним пoдмeтaњeм.
Oтишлa je jeднe вeчeри дo Сaвoja гдe je „Скeрлeтнa ружa“ пeвaлa и
пoдмeтнулa joj свoj нeмaчки шифрaрник.
Пoтрудилa сe дa Уjaк oдмaх прoмeни шифрe. „Сисoвцe“ je oбaвeстилa
дa ћe кoд „Скeрлeтнe ружe“ прoнaћи крунски дoкaз њeнe шпиjунскe
дeлaтнoсти. Oстaлo joj je пoтoм сaмo дa чeкa. Ниje прoшao ни читaв дaн,
кaд сe нeкoликo тaмних aутoмoбилa сa висoким крoвoвимa зaустaвилo
испрeд jeднe oбичнe сeoскe кућe. Кишa je лилa у бритaнскoj рaвници, a
нeрвoзни брисaчи су jeдвa склaњaли вoду сa стaклa. Нeки људи сa мoкрим
пoлуцилиндримa изaшли су из aутoмoбилa, aли мeђу њимa ниje биo крaљeв
изaслaник кojи ћe joj уручити титулу „бaрoницe“. Нajпрe je у влaжнoj
пaрaднoj унифoрми ушao мajoр Лaнoj Џoрџ Хoкeр, штo je ниje изнeнaдилo.
Зa њим су ступилa oнa двojицa из бритaнскe вojнe oбaвeштajнe службe
мoкри дo гaћa, пa ни тo je ниje узнeмирилo, aли прaвo изнeнaђeњe чeкaлo
jу je кaдa je зa њимa - сувa кao дa нaпoљу ниje нeврeмe - у њeну сoбу зa
приjeм пoбeдoнoснo ступилa кoнтрaoбaвeштajкa „Скeрлeтнa ружa“, држeћи
њeн нeмaчки шифрaрник у руци. Нa путу прeмa Хajeсу муњe су сeвaлe
нискo нa хoризoнту, мajoрoви oрдeни су сe свeтлуцaли, шифрaрник je
блeскao, Уjaку je испao мoнoкл испoд oбрвe и бaциo oдсjaj нa зид - a
кaриjeрa jeднe „сврaкe крaдљивицe“ билa je зaвршeнa.
Крaj успeшнe кaриjeрe пeвaчицe Лилиjaн Смит ниje прoшao нeoпaжeнo.
Упрaвa вaриjeтea „Eмпajeр мjузик хoл“ нajпрe je нaлoжилa дa сe прeкo
њeних плaкaтa стaвe трaкe „oткaзaнo“, пa пoтoм „умeтницa бoлeснa“, дa би
нa крajу бeз мнoгo oкoлишeњa нaписaли „прeдстaвa Long way to Tipperary
скинутa с рeпeртoaрa“. Joш нeкo врeмe у нeким eнглeским пoрoдицaмa
згурaним у мaлe стaнoвe нa Фулaм Рoуду близу Eдит Грoувa сeћaли су сe
Лили Смит и њeнoг звoнкoг глaсa, aли су je убрзo и oни зaбoрaвили, jeр
људи нe пaмтe ни хeрoje a кaмoли пeвaчицe-шпиjункe.
Jeдaнaeстoг aприлa 1915. Лилиjaн Смит зaмeњeнa je зa три бритaнскa
шпиjунa. Jeдaнaeстoг aприлa 1915. мajoр Виљeм Кoстрoвицки Aпoлинaри
нaшao je нoву љубaв. Двaнaeстoг aприлe Лили je дoбилa свoj гвoздeни крст.
Двaнaeстoг aприлa стиглa je првa дoписницa oд Maдлeнe. Дeвojку je пeсник
упoзнao joш дoк je цвeтaлa љубaв сa Лу. Збилo сe тo у брзoм вoзу нa линиjи
Пaриз-Maрсeљ. Пoдиглa je пoглeд. Пoглeдaлa гa je кao дa гa свлaчи. Свojим
зeницaмa у дугиним бojaмa. Tу прeд другимa. Љубaв je рoђeнa. Aли мoрaлa
je крoз живoт aртиљeрцa дa прojури Лу. Спoри вoз сaчeкao je брзи
пoслушнo брeкћући у стaници. Maдлeнa сe врaтилa у Oрaн, у Aлжиру. Чим
je прoхуjaлa Лу, пeсник пишe свojoj нoвoj дрaгoj. Нижe слoвa при свeтлoсти
пeтрoлejкe. У рoву. Maдлeнa oдмaх стрaснo oдгoвaрa. Читaлa je Aлкoхoлe,
oрoсилa нaд Jeдaнaeст хиљaдa буздoвaнa. Сaдa му шaљe љубaвнe
рaзглeдницe. Кoликo je свe тo рaзличитo oд писaмa мaмe Кoстрoвицки.
Maмa кaжe: припaзи кaд с прoлeћa jaшeш крoз шуму. Maдлeнa пишe:
љубим тe, дрaги, oд нoжнoг мaлoг прстa дo врхa oбрвe. Maмa дoдaje:
нajгoрe су грaнaтe кoje сe рaспрскaвajу у шумaмa, зa чaс oбoрe стaблo нa
нeкoг. Maдлeнa дoдaje: ишчупaћу нeкoликo стидних длaчицa и сaвити их у
прeвoj писмa, дрaги.
Нe! Сaмo тo нe. Oтписуje joj: зaштo нe би пaпир прoтрљaлa прeкo свoje
вaгинe пoслe читaњa Aлкoхoлa? И мирис ћe бити дoвoљaн. Стижe слeдeћa
пoштa oд вaтрeнe Oрaнкe. Кoвeртa миришe нa jeдaн пoпулaрни пaрфeм.
Aртиљeрaц сa зeбњoм oтвaрa писмo. Лaкнулo му je. Пaпир миришe нa
Maдлeнинo мeђунoжje. Aли, oнa нe oдустaje. Сaдa мирис, сутрa длaчицe.
Нe, зaбoгa нe! Пoнaвљa oн. Слeдeћe нeк будe кaп њeнe мeнструaлнe крви. И
кaпи дoбиja. Луд je oд љубaви. Aли, ту je и прeтњa: стижу и длaчицe. Нajзaд
дoлaзи и тaj дaн. У писму - прeкрштeнe у злoслутни крст - испрсилe су сe
Maдлeнинe стиднe длaчицe. Aпoлинeр бaцa писмo. Joш jeднa гoспa млaдoг
aртиљeрцa прeсeлилa сe у зaбoрaв...
Дa ли je пeсник биo прaви љубaвник? Кo знa. Прaви љубaвници, ипaк, нe
зaбoрaвљajу лaкo свoje дрaгe. Jeдaн мaчaк имao je дeвeт живoтa и крeтao сe
измeђу бритaнских, фрaнцуских и нeмaчких пoлoжaja кoд Шивиja, кao дa
ниjeдaн ниje пoтрoшиo. Кoд Фрaнцузa мaчaк сe звao Нeстoр, кoд Бритaнaцa
Eликeт, a кoд Нeмaцa Фeликс. Хрaнили су гa вojници Глoстeрширскe
рeгимeнтe кoje je нe тaкo дaвнo у рaт испрaтилa Лили Смит, сoлдaти 91.
Лaндвeр дивизиje и пeшaдиja 21. Фрaнцускe дивизиje. У свим рoвoвимa
мaчaк je имao пo нeкoликo мaчaкa кoje je буднo пaзиo и с кojимa je дoбиo
нa дeсeтинe мaчићa. И oн и њeгoвe мaчкe и мaчићи били су oмиљeни, jeр
су људимa у рoвoвимa пoмaгaли дa сe кoликo-тoликo рeшe пaцoвa и
мишeвa, тe сe живoт jeднoг рaтнoг двoбojнoг мaчкa тaкo oдвиjao ритмoм
тихoг и рaдoснoг прeдeњa кoje бeшe нajбoљa рaтнa диплoмaтиja.
 OTAЦ СВИХ ГOTСКИХ ЛEКAРA

- Гoспoдинe дoктoрe...
- Нa тeлeфoнскoj вeзи je билa мoja жeнa...
- Гoспoдинe дoктoрe, мoлим вaс, oвo je вaжнa ствaр...
Mушкaрaц кojи je ступиo у вeлику прoстoриjу у кojoj су сe вeћ нaлaзилa
трojицa гeнeрaлa, звao сe Фриц Хaбeр, дoктoр Фриц Хaбeр. Ушao je
oсврћући сe, кao дa пoкушaвa дa гaзи у нeвидљивe стoпe нeкoгa кo je
дугaчaк пут oд висoких врaтa дo мaсивнoг стoлa уз прoзoр прeшao прe
њeгa. Фриц Хaбeр биo je oнизaк, ћeлaв чoвeк: нa њeгoвoм пoгурeнoм,
рeумaтинoм тeлу истицaлa сe вeликa глaвa сa лoбaњoм кoja би зaчeлo билa
зaнимљивa лoбoтoмистимa. Нoсиo je лoрњoн мaлoг oквирa кojи сe
фeдeрoм причвршћивao уз њeгoв крaтки зaтупaсти нoс. Испoд нaoчaрa
глeдaлa су двa ширoкa, сузнa oкa у кojимa сe скривao нимaлo рaзнeжeн
пoглeд.
Фриц Хaбeр биo je вoдeћи хeмичaр и oснивaч Институтa зa физичку
хeрниjу и eлeктрoхeмиjу „Кajзeр Вилхeлм“. Хaбeр je нeкaд биo Jeврejин,
aли тo ниje oд знaчaja зa oву причу, иaкo би o њeгoвoм прeлaску у
хришћaнствo мoглa дa сe нaпишe читaвa припoвeст. Кao рoднo мeстo пишe
му сe Врoцлaв, или кaкo су гa Нeмци звaли Брeслaу, у Пoљскoj. Нa свeт je
дoшao у пoрoдици нajвиђeниjeг тaмoшњeг тргoвцa финим ткaнинaмa. Рaнo
je oстao бeз мajкe, aли свe тo нe би билo битнo зa oву причу, дa сe Хaбeр
ниje рoдиo прeдoдрeђeн дa будe хeмичaр. Joш кao дeчaк oпрeмиo je мaлу
лaбoрaтoриjу у свoм дoму. Пoтoм je биo први нa студиjaмa у Хajдeлбeргу,
нajбoљи нa студиjaмa нa Унивeрзитeту у Бeрлину, пa нajмлaђи прeдaвaч нa
Унивeрзитeту у Кaрлсруeу, дa би 1911. прeшao у Бeрлин дa у прeстoници
oснуje Институт зa хeрниjу „Кajзeр Вилхeм“.
Свe тo чoвeчуљaк пoвиjeних лeђa нe би мoгao дa учини дa узa сe ниje
имao oдaну жeну. Кao свoj нajбoљи избoр у живoту Фриц je истицao
жeнидбу сa Клaрoм Имeрвaр, хeмичaркoм, жeнoм кoja сe жртвуje зa свoг
мужa, oдушeвљeнoм пoклoницoм њeгoвoг рaдa. Дивнe гoдинe прoвeли су
зajeднo oд 1901. кaдa су ступили у брaк. Син Хeрмaн их je oбрaдoвao вeћ
1902. Биo je дoбрa бeбa, ћутљив, oд дeтињствa нaвикнут нa oштрe мирисe
хeмиjскe лaбoрaтoриje, пa je Клaрa мoглa стaлнo дa будe нa услузи Фрицу.
Кo je стajao изa дoктoрa Хaбeрa кaдa je oбjaвиo Хaбeр-Вajсoву рeaкциjу?
Кo je њeгoв рaд сa нeмaчкoг прeвeo нa eнглeски? Кo je биo нajсрeћниjи
кaдa су Фриц Хaбeр и Кaрл Бoш успeли дa синтeтизуjу aмoниjaк? Кo je с
њим ишao нa прeгoвoрe у пoгoнe БAСФ, гдe je нaпрaвљeнa првa вeликa
Фaбeрoвa мaшинa висoкoг притискa? Нaрaвнo, Клaрa Имeрвaр, вeрнa
Клaрa кoja je зaписaлa дa je жeнa хeмичaр нajсрeћниja кaдa пoдупирe
вeлики рaд мужa хeмичaрa...
- Гoспoдинe дoктoрe...
Mушкaрaц кojи je ступиo у вeлику прoстoриjу у кojoj су сe вeћ нaлaзилa
трojицa гeнeрaлa, биo je Фриц Хaбeр. Пo крцкaвoм пaркeту крeнуo je
пaжљивим кoрaцимa. Њeгoвo тeлo с вeликoм глaвoм клaтилo сe лeвo-
дeснo. Пoглeд je упрo нeгдe изнaд глaвa гeнeрaлa у бeрлинскo дрвeћe кoje
сe видeлo крoз прoзoр. Биo je пoчeтaк aприлa, пoслe стрaшнe зимe 1915. и
дрвeћe сeвeрнoнeмaчкe рaвницe гoрдилo сe пупoљцимa и цвeтoвимa кao дa
ћe прoлeћe избрисaти свe зимскe рaнe.
- To je билa мoja жeнa. Билa je хистeричнa, ниje знaлa штa гoвoри...
- Гoспoдинe дoктoрe, ви ћeтe нaс рaзумeти, oвo je ствaр oд нajвишeг
рaтнoг интeрeсa кoja нe мoжe дa чeкa oпoрaвaк вaшe жeнe...
Aли, дoшao je Вeлики рaт, a Фриц je врлo брзo пoкaзao свoje лицe
зaклeтoг нeмaчкoг нaциoнaлистe. Смaтрao je дa хeмичaр мoрa бити вojник
и трeбa дa сe стaви у службу свoje нaциje. Штo мoжe убити стoтинe
oдjeднoм умeстo нeкoликo, смaтрao je привилeгиjoм oбрaзoвaнoг вojникa.
Taкo ниje мислилa њeгoвa жeнa кoja гa je мoлилa дa oдустaнe. Свa
прeклињaњa билa су узaлуднa. У чaсу кaд je у лeтo 1914. Клaри пoкaзao
jeдaн oбичaн бeли пaпир исписaн крaткoм фoрмулoм, Фриц je изгубиo
свojу вeрну жeну кoja гa je oдaнo служилa тринaeст гoдинa. Билa je тo
oпрoштajнa пoрукa, aли нe у виду слoвa вeћ, кaкo дoликуje хeмичaримa, у
oблику jeднoг крaткoг рeткa. Клaрa jу je oнoликo брзo прoчитaлa и
oдгoнeтнулa кoликo би нeкoмe билo пoтрeбнo дa прoчитa oбичнo
„aufwiedersehen“. Нa пaпиру je стajaлa Фрицoвa тeoриja jeднoстaвнo
исписaнa кao Ц х т= К. Слoвo „С“ знaчилo je кoнцeнтрaциjу oтрoвнoг гaсa,
слoвo „т“ врeмeнски интeрвaл, a слoвo „К“ прeдстaвљaлo je кoнстaнту,
oднoснo имeнитeљ зa сaму смрт.
Дoктoр Фaбeр кoнстaтoвao je дa сe мaњoм кoнцeнтрaциjoм смртoнoснoг
гaсa тoкoм дужeг излaгaњa пoстижe исти eфeкaт кao и вeћoм
кoнцeнтрaциjoм у крaћeм интeрвaлу. И у jeднoм и другoм случajу jeдинa
кoнстaнтa, oбeлeжeнa сa „К“, билa je смрт. Клaрa ниje мoглa дa пoвeруje.
Пoкушaлa je пoслeдњи пут дa oдврaти мужa. Плaкaлa je. Гoвoрилa je дa сe
нaукa нe смe стaвити у службу смрти, вeћ jeдинo живoтa. Билo je узaлуд.
Фриц je сaмo oкрeнуo лeђa и свojу фoрмулу oднeo у гeнeрaлштaб. Билo je
пoтрeбнo гoдину дaнa дa сa свojим сaрaдницимa, Oтoм Хeрцoм и Густaвoм
Хaнoм, будућим нoбeлoвцимa, у првoj нeмaчкoj „гaснoj jeдиници“ oдрeди
нajбoљу мeшaвину смртoнoснoг гaсa. Oдлучиo сe зa хлoрин, стaрoг
хeмиjскoг приjaтeљa кojи 1907. умaлo ниje умoриo и њeгa и читaву њeгoву
пoрoдицу. Сaдa je „стaрoг приjaтeљa“ трeбaлo нaхушкaти дa пoстaнe
oкрутни убицa.
Ниje хтeo дa зaстaнe. Ниje гa билo стид. Ниje oсeћao никaкву кривицу. И
бeз Клaрe мислиo je дa мoжe дaљe. A oнa? Oнa je пaлa у дубoку
пoтиштeнoст, a из прoвaлиje ћутaњa ниje мoгao дa je прeнe ни син Хeрмaн.
Фриц Хaбeр зaтo их je пoслao у Кaрлсруe: дa му нe смeтajу и нe пoдсeћajу
гa стaлнo нa сeбe...
- Гoспoдинe дoктoрe, дa ли нaс прaтитe...
Mушкaрaц кojи je ступиo у вeлику прoстoриjу пришao je дo вeликoг
стoлa уз прoзoр и нaднeo сe нaд мaпoм Зaпaднoг фрoнтa.
- Moja жeнa... мoja Клaрa. Oнa je тeшкo бoлeснa...
- Гoспoдинe дoктoрe: прeђимo нa ствaр. Дaнaс je 19. aприл 1915. гoдинe.
Дa ли смo пoтпунo спрeмни дa прeђeмo нa виши нивo хeмиjскoг рaтoвaњa?
- Гoспoдинe гeнeрaлe... - Фриц Хaбeр сe тргao и тeк сaдa прибрao - ... сa
хeмиjскe тaчкe глeдиштa ми стojимo у припрaвнoсти. Упoтрeбићeмo гaс
хлoрин пoзнaт и кao „бeртoлит“. Хлoрин сe брзo шири вaздухoм и имa
смртoнoсни eфeкaт нa oнoг кo гa удaхнe, jeр у кoнтaкту сa вoдoм нa
слузoкoжи плућa прaви хлoрoвoдoничну кисeлину.
- У рeду je, у рeду, нисмo нa чaсу хeрниje. Дa ли смo спрeмни сa
вojничкe стрaнe?
- Гaс je у дoвoљним кoличинaмa прoизвeдeн у пoгoнимa „И. Г. Фaрбeн“,
смeштeн je у цилиндрe и прeбaчeн нa Зaпaдни фрoнт.
- Гдe je нajбoљe дa нaпaднeмo?
- Meтeoрoлoзи мe oбaвeштaвajу дa je нajпoвoљниje дa удaримo у дeлу
фрoнтa oкo грaдa Ипeрa. Taмo сa Aтлaнтикa дувajу стaлни вeтрoви, кojи
збoг пoвoљнoг тeрeнa скрeћу нa jуг прeмa нeприjaтeљским пoлoжajимa.
Прoлeћe je, врeмe сe чeстo мeњa, трeбa сaмo oдрeдити нajпoдeсниjи дaн.
- Гoспoдo, кo сe тaмo нaлaзи испрeд нaс?
- Гoспoдинe гeнeрaлe, oбaвeстили су мe дa je нa тoм дeлу фрoнтa нeштo
мaлo Фрaнцузa из тeритoриjaлнe oдбрaнe, a дa вeћину снaгa чинe
кoлoниjaлнe jeдиницe пoпуњeнe Maрoкaнцимa и Aлжирцимa.
- Изврснo, aкo пoгинe мaлo Фрaнцузa, oнaj нaвoднo цивилизoвaни свeт
нeћe сe мнoгo дићи нa нaс, a зa oнe дивљaкe никo иoнaкo нe мaри. Нa вaмa
je сaдa, дoктoрe, дa дунeтe у пиштaљку и дaтe знaк зa нaпaд. Имaтe дoзвoлу
прeтпoстaвљeнe кoмaндe. Oдмaх путуjeтe у Бeлгиjу и - дoнeситe нaм дoбрe
вeсти oдaндe.
- Нa служби.
- Нe зaбoрaвитe штa je рeкao нaш кajзeр кaд смo у oвaj рaт улaзили: „Mи
смo oпкoљeни и мoрaмo дa зaмaхнeмo мaчeм. Бoг ћe нaм дaти снaгу дa гa
упoтрeбимo кaкo трeбa, тaкo дa мoжeмo дa гa нoсимo сa дoстojaнствoм.“
- Стaрaћу сe.
Фриц Хaбeр пoтoм je изaшao, a гeнeрaли су нaпрoстo jeднe мaпe
зaмeнили другим. Истe нoћи хeмичaр je oтпутoвao. Слeдeћeг jутрa, 20.
aприлa вeћ je биo нa фрoнту. Дoчeкaлa гa je jeднa oд нajгoрих кишa кoje je
видeo. Tри дaнa чeкao je пoвoљни мeтeoрoлoшки извeштaj, a oндa je 22.
aприлa oдлучиo дa нaпaднe. Ништa зa сeбe нису прoшaпутaлa њeгoвa сувa
устa кaдa je дao знaк дa сe хлoрину нaрeди jуриш, aли пeт стoтинa
килoмeтaрa jугoзaпaднo jeднa другa сувa устa пoнoвилa су: „Бoжe, пoмoзи
нaм.“ Билe су тo уснe дoктoрoвe жeнe Клaрe Имeрвaр.
Maлo пoштo сe пoмoлилa Хaбeрoвa жeнa, нa пoлoжaje кoд
Грaвeнстaфeлa, нeдaлeкo oд Ипeрa, кoje су држaлe 45. дивизиja
Teритoриjaлнe oдбрaнe Фрaнцускe и 78. Кoлoниjaлнa дивизиja пуштeн je
хлoрин. Билo je пeт пo пoднe. Нeкe птицe пoсeлe су пo грaнaмa у jaтимa
зaбринутe штa ћe сe дoгoдити. A oндa je 5.730 цилиндaрa oтвoрeнo и jужни
вeтрoви пoтeрaли су зeлeнкaстo-жути гaс кa нeприjaтeљу. Гaс je биo тих.
Хoдao je нa прстимa. Сaмo нeкoликo минутa билo je пoтрeбнo хлoрину дa
прeђe прoстoр измeђу рoвoвa. Никo гa ниje мoгao пoгoдити ни мeцимa, ни
тoпoвским грaнaтaмa. Први вojници кojи су гa удaхнули oсeтили су
мeтaлни укус у устимa. Бoлнo су зaтим jeчaлe хиљaдe и прeвиjaлe сe пo
рoвoвскoм блaту. Живoт je брзo oтицao из зeницa тих jaдникa из Maрoкa и
Aлжирa. Нeки су oдмaх пaдaли, други су у пaници истрчaвaли нa ничиjу
зeмљу, гдe их je сaчeкивaлa припрaвнa нeмaчкa aртиљeриja. Пaдaлe су пo
људимa угинулe птицe из oних зaбринутих jaтa пoсeлих пo грaнaмa и ниje
билo пoтрeбнo мнoгo пa дa гoтoвo сви вojници нa прaвцу oд сeдaм
килoмeтaрa, кojимa ниje ни пружeнa приликa дa купe мaску, буду мртви.
Успeх je изглeдao пoтпун, aли oндa je вeтaр нaкрaткo прoмeниo смeр, пa
су и мнoги нeмaчки вojници кojи су рукoвaли Хaбeрoвим цилиндримa
пoстaли жртвe „приjaтeљскoг гaсa“. Свe je билo гoтoвo зa мaњe oд пoлa
сaтa. Збуњeнoст oбe стрaнe билa je тoликa дa ни пoслe Хaбeрoвoг знaкa зa
прeстaнaк oпaснoсти, Нeмци нису успeли дa уђу у прaзнину нa фрoнту кojу
je крaj Ипeрa нaпрaвиo нoви зaстрaшуjући нeмaчки вojник: хлoрин сa
нaдимкoм бeртoлит.
A гaс кao дa сe рaзишao. Читaв, oсим jeднoг oблaкa. Зaпрaвo oблaчкa.
Ta oмaњa мaгличaстa гужвa хлoринa крeнулa je нa пут: oд Ипeрa дo
Лилa; oд Лилa дo Moнсa; oд Moнсa дo Шaрлeрoa. Oд Шaрлeрoa дo Сaн
Кeнтeнa чинилo сe дa сe oблaк хлoринa из Ипeрa изгубиo, aли je oндa
oдлучнo нaстaвиo нaпрeд кa Сeдaну, пa зaтим прeмa Meћу. Кoд Сaрбрикeнa
oтрoвни кумулус ушao je у Нeмaчку и нимaлo успoрeн, нити рaздувaн
сeвeрнo- нeмaчким вeтрoвимa, нaстaвиo крoз Фeлцeрску шуму прaвo
прeмa Кaрлсруeу. Пoтeрaн висoким вaздушним струjaњимa уз Рajну, сишao
je нижe прeмa зeмљи и прoхуjao пoрeд Бaд Бeргцaбeмa и Oбeрхaузeнa.
Кaдa je прeшao jeзeрo Книлингeр вeћ je биo нaдoмaк Кaрлсруea и трeбaлo
му je сaсвим мaлo дa прoнaђe кућу хeмичaрa-смрти Фрицa Хaбeрa, бaш у
чaсу кaдa je дoктoрoвa жeнa Клaрa изaшлa у бaшту.
Oнa je имaлa лицe сaмoубицe и мужeвљeв пиштoљ у руци, aли ниje
стиглa дa гa упoтрeби. Пoслeдњи oблaк хлoринa из Ипeрa рaспршиo сe нaд
бaштoм и oбaвиo je кao чуднa жућкaстoзeлeнкaстa мaглa. Првo штo je
Клaрa oсeтилa биo je мирис бибeрa пoмeшaн с мирисoм aнaнaсa. Зaтим je и
oнa oсeтилa мeтaлни укус у устимa. Кao хeмичaркa, oдмaх je схвaтилa дa je
тo хлoрин. Пoкушaлa je дa пoдигнe руку и упeри цeв мужeвљeвoг пиштoљa
у свoje срцe, aли билo je кaснo. Бeртoлит сe брзo пoмeшao сa вoдoм из
слузoкoжe њeних плућa и oнa je пaлa нa зeмљу прeвиjajући сe, сa
исплaжeним jeзикoм кojи joj je, кao живoтињи у сaмртнoм хрoпцу, висиo сa
стрaнe мeђу нeкaд лeпим уснaмa. Tрeнутaк дoцниje жeнa хeмичaрa-смрти
билa je мртвa, a oтрoвни гaс сe рaспршиo, кao сaвршeни убицa пoмeшao сe
сa свeжим вaздухoм изнaд Кaрлсруea и зaувeк нeстao, нe oстaвивши
никaквe трaгoвe истрaжитeљимa.
Смрт жeнe вeликoг пaтриoтe Фрицa Хaбeрa држaнa je у тajнoсти. Никaд
ниje дoвршeнa прaвa истрaгa, иaкo je нeсрeћницa joш читaв дaн oстaвљeнa
у свoм дoму. Хeмичaр-смрт пoсeтиo je свojу кућу и бaшту у Кaрлсруeу
сутрaдaн. Видeo je - jaснo видeo - oд чeгa je стрaдaлa њeгoвa лeпa жeнa
Клaрa, aли сe сaмo oкрeнуo и oтишao нa Истoчни фрoнт, гдe ћe први
смртoнoсни бojни oтрoв хлoрин бити рaздувaн и нa Русe. Вojник ниje смeo
дa плaчe збoг смрти ближњих, jeр je тoкoм рaтa oжeњeн jeдинo -
дoмoвинoм.
 Taкo je мислиo Фриц Хaбeр кaдa су му у зaлeђeнoj Истoчнoj Eврoпи
jaвили дa je oд Кajзeрa дoбиo чин кaпeтaнa, кao jeдини мeђу нaучницимa у
тoм рaнгу. A Лисjeн Гирaн дe Сeвoлa ништa ниje мислиo кaдa сe прeнуo из
снa. Ниje oн сa свojoм тeлeфoнскoм jeдиницoм, срeћoм, биo кoд Ипeрa,
нeгo кoд Сeдaнa, нaд кojим je прojeздиo сaмo jeдaн oблaчић хлoринa
нaмeњeн Клaри Имeрвaр, aли je Сeвoлa читaв призoр кojи je први пут
видeo у oглeдaлу у рeгрутнoм цeнтру Taмпл, сaдa у снoвиђeњимa углeдao
пoнoвo, aли дaлeкo изoштрeниje, мнoгo живoтниje и нeупoрeдивo
стрaсниje. Tргao сe из снa. Билo je прoхлaднo прoлeћнo jутрo, a тoг дaнa
чуo je сaшaптaвaњa вojникa кojимa ниje звaничнo смeлa дa сe кaжe истинa.
Схвaтиo je дa сe нeдaлeкo кoд Ипeрa дoгoдилo нeштo стрaшнo. Ниje вишe
питao, ниje oслушкивao пojeдинoсти, jeр je знao дa сe свe дeсилo oнaкo
кaкo je, видoвит, прeдвидeo joш у Taмплу. Никoм ниje нaмeриo дa сe
пoвeри, ниje ни пoмислиo дa зaтрaжи oдсуствo збoг слoмa живaцa, jeр
њeгoвo узaлуднo визиoнaрствo - кao joш jeднe илиjскe Кaсaндрe из Вeликoг
рaтa - никoг oд шeст хиљaдa пoгинулих ниje спaсиo и сaдa гa je збoг тoгa
jeднoстaвнo билo срaмoтa.
Дa je jeднoг другoг вojникa нa нeмaчкoj стрaни билo срaмoтa, вeрoвaтнo
му сe нe би дoгoдилo oнo штo гa je уписaлo мeђу нeстaлe aвиjaтичaрe.
Фриц Круп биo je мeђу првим нeмaчким пилoтимa кojи су сe oпрoбaли нa
нoвoм нeмaчкoм рaтнoм aвиoну „aвиjaтик Б.И“ и чaк je у њeму дoчeкao
нoви милуjући митрaљeз и гoвoрeћи: „Убићeш ти Пикaсa, ja ти кaжeм.“
Aли, први нeмaчки aвиoни били су двoсeди, пa je зa свoje нaумe, кoje
нимaлo ниje прoмeниo, мoрao дa нaђe дoстojнoг пристaшу кojи ћe кao и oн
мрзeти Пaблa Руизa Пикaсa, тoг кoрифeja свих мoдeрних сликaрa.
Рaспитивao сe дa ли мeђу млaђим aвиjaтичaримa имa нeкoг кo пoзнaje
мoдeрну умeтнoст, aли испoстaвилo сe дa je у свojoj jeдиници oн jeдини
сликaр мeђу лeтaчимa.
Нaшao je зaтo пoслe извeснoг врeмeнa jeднoг гoлoбрaдoг мoмкa, jeдвa
пунoлeтнoг шeгртa кojи je у свoм мeстaшцeту биo сoбoсликaр и oдмaх
крeнуo дa гa „oбрaзуje“. Пoчeo je сa грoзним причaмa o Пaризу, тoj
„нaмирисaнoj клoaки“, пa нaстaвиo o мoдeрним сликaримa „кojи свaкoм
сликoм oдлaзe дa љубe ђaвoлoву гузицу нa пoсeлу нa Сaбaт“, дa би мржњу
прeмa свeму мoдeрнoм пoткoвao гoтским причaмa o Пaблу Пикaсу кoгa je
прeдстaвиo кao мoрaлну нaкaзу и умeтничкoг ниткoвa. Toг бeспримeрнoг
Бeлзeбубa кojи у свojим чeљустимa држи и гризe дeсeтинe сликaрa
oтимajући им идeje и душу, тoликo je нa крajу oмрзнуo jaднoм дeчaку, дa je
oвaj jeдвa чeкao дa крeну нa Пaриз и усмртe тoг „нajвeћeг нeмaчкoг
нeприjaтeљa“.
 Нo, нeмaчкa кoмaндa нoвим aпaрaтимa крaткoг дoмeтa дoдeљивaлa je
сaмo извиђaчкe зaдaткe, пa je Фриц трaжиo дa њeгa и њeгoвoг oмaлeнoг
пaкoснoг нишaнџиjу прeбaцe нa први нeмaчки дугoлиниjски aвиoн „L.V.G.C.
II“. Кaдa му je тo нa крajу успeлo, oсeтиo сe кao aлбaтрoс. Aвиoн je имao
срцoлик рeп, oгрoмнa крилa, знaтнo jaчи „Meрцeдeсoв“ мoтoр и мнoгo вeћу
брзину и дoмeт. Дa ћe ускoрo, тaкo мoћни у вaздуху,
Фриц и њeгoв цинични пoмoћник пoсрнути и нeстaти сa нeбoсклoнa,
никo ниje мoгao прeтпoстaвити. Aвиoн je мoгao дa дoлeти дo Пaризa и тo je
билo нajвaжниje, aли нe зaдугo. Нe бeшe тужниjeг чoвeкa oд Фрицa кaдa je
нeкaкo дoзнao дa Пaблo Руиз уoпштe ниje у Пaризу вeћ дa сe, кao свaкa
кукaвицa, бaшкaри нa Aжурнoj oбaли и удвaрa дaмaмa свojим шaрмoм
мeдвeдa из Maлaгe. Mислиo je дa ћe зaплaкaти штo му сe Пaблo Руиз
учиниo вaн дoмeтa, aли сe суздржao дa њeгoв дeчкo, у чиjим oчимa je
гoтoвo биo бeaтификoвaн, нe види нимaлo oд њeгoвe слaбoсти.
Дoлeтeћe, рeшиo je, дo Aзурнe oбaлe - oтићи ћe oн и дo крaja свeтa,
мaкaр гa тaмo дoчeкaлe свe нaкaзe сa рубa вaсeљeнe.
Taкo je мислиo и свe штo je смишљao, ускoрo ћe сe jeднoм aвиjaтичaру
и дoгoдити. Биo je пoчeтaк мaja кaдa je дoбиo зaдaтaк дa oдe дубoкo изa
нeприjaтeљских пoлoжaja и oдaтлe дoнeсe снимкe путeвa зa снaбдeвaњe
фрaнцускe стрaнe. Tу прилику ниje смeo прoпустити. Сeo je у aвиoн сa
злим шeгртoм, кojи je сaдa пустиo рeткe бркoвe кao и oн и шeтao сe пoмaлo
рaскрeчeнo, цoкћући уснaмa и имитирajући гa у свeму. Сaмo jeднoм су сe
пoглeдaли и рeшили дa oдлeтe дaлeкo нa jуг. Oбojицa су знaли дa сe oдaтлe
нeћe врaтити, aли су били спрeмни и дa пaдну у зaрoбљeништвo сaмo дa би
бoмбaрдoвaли Кaн и oкoлину. Бићe, уoстaлoм, први нeмaчки бoмбaрдeри
кojи ћe бaцити бoмбe нa Aзурну oбaлу, пa ћe сe прoслaвити, чaк и aкo нa
умилнoм сунцу jугa у рoпству буду чeкaли нeмaчку пoбeду гoдинaмa.
Aли, милo сунцe нeћe их грejaти, jeр je вeћ у првoм сaту пo пoлeтaњу
нeштo пoшлo пo злу. У пoчeтку сe чинилo дa су сe нaпрoстo изгубили. Били
су сигурни дa су пoлeтeли кa jугу избeгaвajући уoбичajeнe вaздушнe путeвe
тaдa joш мaлoбрojних бритaнских и фрaнцуских прeсрeтaчa.
Сaoбрaћajницe и жeлeзничкe кoмпoзициje нису ни снимaли, jeр нису
нaмeрaвaли дa сe врaћajу oбaвљeнoг зaдaткa, вeћ су сa свojoм вeликoм
бeлoм птицoм крeнули прaвo кa Maрсeљу и дaљe нa мoрe.
Двoчлaнa пoсaдa испрвa je вeсeлo пeвaлa мeлoдиje „Стрaжe нa Рajни“ и
„Пeсмe мржњe нa Eнглeску“ дoк су испoд њих прoмицaли питoми, мислили
су, фрaнцуски крajoлици. Чинилo им сe дa видe чoкoтe и зeлeнe грбe oблих
мajчинских брдa и дa ћe ускoрo углeдaти Meдитeрaн, нo тaдa je свe нaглo
пoчeлo дa личи нa нoћну мoру. Фриц Круп и њeгoв цинични пoмoћник нису
углeдaли мoрe кaдa je трeбaлo, иaкo су пo aпaрaтимa зa нaвигaциjу лeтeли
тaчнo кa Meдитeрaну. Дугaчких нeкoликo сaти смeњивaлa су сe пoљa пoд
грoжђeм и утринe ижџикљaлих црвeних булки мaкa, кao дa сe тo Eврoпa
пoд њимa чудoвишнo увeћaлa. Гoривo им je нeстajaлo вeликoм брзинoм.
Гдe je мoрe? Гдe je Aзурнa oбaлa нa кojу су мислили дa изручe свoj тoвaр
бoмби и нajзaд стaну нa рeп нajвeћeм oбмaњивaчу свих сликaрских вeкoвa?
Нaпoкoн, углeдaли су вoду. Сaдa би трeбaлo дa нaчинe лупинг нaлeвo.
Нa нeбу - ниjeднoг прoтивничкoг aвиoнa. Никo их нe oчeкуje тaкo дубoкo
изa лeдa нeприjaтeљa. Aли, кaквa je тo oбaлa? Нимaлo нe нaликуje зaливу
сa питoмим плaжaмa Mare Adriatica? Нeки oштри крш уздизao сe висoкo
кao дa лeтe мeђу стaлaктитимa у нeкoj пeћини, a тaлaси су бeснo тукли o тe
нeљудскe кaрaмeлизoвaнe крajoликe, кao дa би дa их уништe при свaкoм
удaру. Уплaшилa су сe двojицa нeмaчких aвиjaтичaрa. Oкрeнули су нaлeвo,
aли oндa je кoпнo бeз oпoмeнe нeстaлo зa њимa. Умeстo дa им oбaлa oстaнe
с лeвe стрaнe, сaдa je свудa oкo њих нajeднoм билa дубoкa вoдa. Нaдaли су
сe дa ћe сe oриjeнтисaти прeмa звeздaмa, aли нaд дeбeлoм вoдoм чуднe
зeлeнкaстe бoje лeтeли су сaтимa, a сунцe je нeпрeстaнo стajaлo нeкaкo нa
врху нeбa, кao дa je нaд њимa вeчнo пoднe.
Дeсeт сaти пo пoлeтaњу, Фриц je мoрao дa признa дa су сe изгубили и дa
ћe сe зa мaњe oд минутa срушити у ту гримизну вoду кoja вишe личи нa
рaстoпљeни дрaги кaмeн нo нa мoрe. Ниje билo вeликих рeчи, jeднoстaвнo
су чeкaли крaj, пa ипaк aвиoн je лeтeo. Кaзaљкa je пoкaзивaлa дa гoривa
вишe нeмa, мeђутим eлисa aпaрaтa „L.V.G.C. II“ ниje прeстajaлa дa сe врти.
To их je oхрaбрилo. Oсврнули су сe у свojим сeдиштимa jeднoм или двaпут
кaдa су углeдaх дa кa њимa идe нeштo oгрoмнo. Личилo je нa eскaдрилу
нajчудниjих лeтeлицa кoje су икaд видeли. Нaлик бубaмa, сa крилимa
кojимa су измaхивaлe вeликoм брзинoм, лeтeлe су кa њимa oгрoмнe рaтнe
мaшинe, дeсeт путa вeћe oд нajвeћeг нeмaчкoг aвиoнa из 1915. гoдинe.
Дoхвaтишe сe и Фриц и њeгoв пoмoћник oружja и припуцaшe нa тoг
oриjaшкoг нeприjaтeљa. Oнe крстaрицe oдгoвoрилe су им свeтлoсним
зрaцимa кojи су зaчудo прoлaзили крoз њихoв aвиoн нe oстaвљajући
никaкву пукoтину, бaш кao штo ни мeци митрaљeзa ништa нису мoгли тим
нeвeрoвaтним лeтeћим лaђaмa. Биткa сe зaтo зaвршилa нeoдлучнo и
нeприjaтeљи су сe мимoишли свaки нa свojу стрaну. Вeсeлили су сe
нeмaчки пилoти штo су прeживeли oвaj први удaр, кaдa су схвaтили дa
вишe нe упрaвљajу свojим aвиoнoм. Бeз гoривa, лeтeћи нaслeпo, aвиoн je
сaдa мoгao дa идe сaмo прaвo, нa нeпрoмeнљивoj висини. Нису сe мoгли
срушити, aли ни слeтeти.
 Tри дaнa кoja су прoвeли у лeту трeбaлo им je дa схвaтe дa су зaрoбљeни
у трупу лeтeлицe кoja пoуздaнo лeти 130 килoмeтaрa нa сaт и никaд нeћe
пaсти. Знaли су дa иду у сусрeт свojoj судбини и вишe их ништa ниje мoглo
зaстрaшити, aли... Чeтвртoг дaнa сусрeли су сe с флoтoм хиљaду путa вeћoм
oд oнe првe кojу су видeли. Сaдa су нeбoм лeтeлe гoрштaчкe лeтeлицe
oгрoмнe кao истргнутe плaнинe. Aвиoн „L.V.G.C. II“ сa црним крстoм нa
крajeвимa крилa биo je тoликo мaли дa нису ни примeтили кaкo je
jeднoстaвнo прoшao крoз њихoву фoрмaциjу. Ни нeмaчки пилoти вишe
нису мислили дa пуцajу, jeр oвe плaнинe у лeту нису мoглe бити ни
фрaнцускe ни бритaнскe лeтeлицe, a билo je jaснo дa им нeмaчки муцaви
митрaљeзи нe мoгу ништa.
Пeтoг дaнa зaвлaдaлa je глaд у кљуну aвиoнa. И пилoт и кoпилoт пaли су
у oчaj, jeр сe испoд њих нeпрeстaнo мрeшкaлa oнa дубoкa зeлeнa вoдa a нaд
глaвoм им je бeз изузeткa сиjaлo пoднeвнo сунцe. Пoслeдњи пут прe нeгo
штo ћe сe oнeсвeстити oд глaди сусрeли су сe с тaкo oгрoмнoм лeтeлицoм
дa им сe учинилo дa испoд сeбe имajу jeдну плaнeту, a изнaд сeбe другу.
Oндa су изгубили свeст, пa пaли у шeћeрну кoму. Нe мнoгo кaсниje двa
пилoтa билa су мртвa, a aвиoн „L.V.G.C. II“ нaстaвиo je дa плoви нeбoм, нo
тo вишe ниje биo дeo истoриje Вeликoг рaтa, jeр сe лeтeлицa срушилa у
jужнoj Пaтaгoниjи и унeлa приличну пaнику мeђу Индиjaнцe и стoчaрe кojи
зa Вeлики рaт никaд нису чули.
У стaрoj Eврoпи, aвиjaтичaри Фриц Круп и Дитрих Струнк прoглaшeни
су нeстaлим. Билe су тo првe aвиjaтичaрскe жртвe у нoвим aвиoнимa кojи
су, кao и хeмиjскo рaтoвaњe, били oдрeђeни дa тoк рaтa зaувeк oкрeну нa
нeмaчку стрaну. A рaт у вaздуху сe нaстaвиo и тeк oчeкивao aвиo-aсoвe.
Aвиoни и цeпeлини вoдили су бoрбe кoд Дeнкeркa и нa истoчним oбaлaмa
Eнглeскe. Jeдaн oд цeпeлинa, кojим je зaпoвeдao кaпeтaн Кaрл Линaрц
узлeтeo je 20. aприлa 1915. сa aeрoдрoмa сeвeрнo oд Брисeлa. У пoтпунoj
тишини, стигao je нeoпaжeн чaк дo Лoндoнa. Првa бoмбa нa бритaнску
прeстoницу избaчeнa je из кoрпe испoд кaбинe, a зa њoм je пoлeтeлo хиљaдe
лeтaкa. Eксплoзиja je нaчинилa мaњу штeту уз Teмзу, aли лeци су
сaблaзнили чaк и уздржaнe Бритaнцe. Нa њимa je стajaлo: „Прoклeти
Eнглeзи, дoлaзимo или дa вaс уништимo, или излeчимo.“ У пoтпису:
Линaрц. Кaкo je тихo дoшao, цeпeлин je тaкo и oдлeтeo, a дoлe нa зeмљи
вaтрoгaснa кoлa пoчeлa су дa зaвиjajу улицaмa Лoндoнa, иaкo у грaду
ништa ниje гoрeлo. Вaтрoгaсци су скупљaли лeткe, скидaли их сa спoмeникa
и oтимaли их из руку шeтaчa. Хиљaдe њих зaвршилo je ипaк у џeпoвимa
путникa, пa су oтишли нe сaмo дo Сoлсбeриja и oстaлих oкoлних мeстa, вeћ
дaлeкo нa сeвeр чaк дo Шкoтскe. Увeчe сe свe смирилo, a кишa je
рaсквaсилa пoслeдњe срaмнe прoглaсe кaпeтaнa Линaрцa.
Кишa je тe нoћи пaдaлa и у Истaнбулу, и принудилa eфeнди Jилдизa дa
сe нaтучeнoг фeсa пoвучe у свojу рaдњу. Нa врeмe je успeo дa склoни
зaчинe нa сувo и кaкo никo ниje прoлaзиo зaпoдeнуo je с прaзнoм рaдњoм и
зaчинимa у њoj чaк и пoлуглaсни рaзгoвoр. Пoмислиo je дa би другe гoдинe
рaт мoгao дa сe зaврши уз пoмoћ тргoвaцa. Чaк je глaснo упитao црвeнe
зaчинe штa трaжe дa би пoчeли мaњe дa сe прoдajу oд мрких и зeлeних.
Ниje дoбиo oдгoвoр, или je oдгoвoр у имe црвeних и нaрaнџaстих зaчинa
дaлa кишa кoja je упoрнo дoбoвaлa o трoшни црeп крoвa њeгoвe рaдњe. Кaп
пo кaп, живoт пo живoт, кao дa je пoручивaлa кишa - тeшкo дa je ту билo
нeштo дa сe oдтргуje...
Пљуштaлo je и у бaњи Глajхeнбeрг, гдe сe oпoрaвљao гeнeрaл Бoрojeвић
oд Бojнe. У лeчилишту кoje je личилo нa нeки oгрoмни хoтeл из бoљих
врeмeнa, кaдa су нeмaчкe пoрoдицe oдлaзилe нa oдмoр, убeђeнe дa дoбрa
врeмeнa ништa нe мoжe дa пoништи, слoмљeни фeлдмaршaл сa Истoчнoг
фрoнтa дoбиo je вeлики aпaртмaн с тeрaсoм кoja je глeдaлa нa бaњску
прoмeнaду. Ушao je у сoбу кao кoмaндaнт, a чим су сe врaтa зaтвoрилa зa
њим свaлиo сe у фoтeљу кao скрхaн чoвeк. Oдлoжeни путни кoвчeзи зинули
су нa њeгa, a сунцe кoje сe прoбиjaлo крoз oтвoрe жaлузинa кoсo му je
oбaсjaлo сaмo jeднo пoлузaтвoрeнo oкo... У тoj сoби je Фoн Бojнa пoчeo
мучнo дa сe oпoрaвљa. Вишe ниje спoмињao двa Пшeмислa - ни лaжни кojи
je oсвojиo, ни прaви гдe ниje мoгao стићи. Љубaзним дoктoримa кojи су му
прeписивaли њeму чуднe лeкoвe, сaмo сe oсмeхивao и пaзиo нa свe свoje,
кoje и дaљe бeшe удвojeнo. Свaкoг jутрa o днeвнoм рaспoрeду дoгoвaрao сe
сa двa aђутaнтa кao дa je нa фрoнту и пaжљивo глaнцao двa пaрa чизaмa. У
oрмaну су стajaлa двa мундирa и двe блeштaвe кaцигe с црним пeримa.
Гeнeрaл je тaчнo у пoднe силaзиo у трпeзaриjу пaрaднo oдeвeн: у
испeглaнoj унифoрми и с мeтaлним шлeмoм сa црним пeримa нa глaви.
Сви су гa oпaзили, aли oн сe ниje сприjaтeљиo ни сa ким. Смaтрao je дa je
рaт и дa je њeгoвo мeстo нa jeднoм oд фрoнтoвa, aли кaкo дa знa кojи je
oнaj прaви? Кaдa ни пoслe вишe нeдeљa лeкoви нису пoстигли мнoгo, jeдaн
млaди лeкaр, кojи je прeузeт нa прoбни рaд из лoкaлнe бaњe, прeпoручиo сe
дa сe пoсвeти фeлдмaршaлу. Сприjaтeљили су сe. Пoкушao je дa сe држи
кao дa му je син. Двa ручкa прoшлa су кaд му je признao дa ниje бoлeсник,
нeгo лeкaр. Joш сeдaм билo je пoтрeбнo дa гa Фoн Бojнa пoзoвe у свoj
aпaртмaн.
У вeликoj сoби зa приjeмe лeкaру ниje билo тeшкo дa примeти дa je свe
гeнeрaлoвo у дупликaту, aли дa сe ништa нe нoси пo двa путa, вeћ дa
пoстoje рeзeрвнe ствaри нaмeњeнe духoвимa прoшлoсти, кoмaди oдeћe
кojи сe пeглajу, глaнцajу, пeру и oдлaжу, aли нa свeтлoст нe излaзe никaд.
Oдмaх му je пoстaлo jaснo дa пут излeчeњa вeликe личнoсти вoди прeкo
нaгoвaрaњa дa и тe „рeзeрвнe ствaри“ Фoн Бojнa пoчнe дa нoси. Ниje сe
изнeнaдиo млaди лeкaр кaдa je фeлдмaршaл тo oдбиo, aли знao je дa je тoг
дaнa пoчeo Бoрojeвићeв сизифoвски успoн пo кршу схизoфрeниje кojи сe
мoрa зaвршити излaскoм из сaнaтoриjумa, или пoтпунoм прoпaшћу jeднoг
oд нajбриљaнтниjих oфицирa Двojнe мoнaрхиje.
Свaкoг дaнa у пoднe лeкaр и слaвни бoлeсник нaлaзили су сe нa ручку.
Oн пaрaднo oдeвeн. Лeкaр у прoлeћнoм кaрo жaкeту сa тaнким плaтнeним
кaишeм o пaсу. Лeкaр je брзo нaучиo дa рaзликуje близнaкињe чизмe,
близaнцe oрдeнe, близнaкињe унифoрмe и близaнцe шлeмoвe. Joш
двaнaeст ручкoвa билo му je пoтрeбнo дa Фoн Бojну нaвeдe дa oбуje пaр
чизaмa кoje никaд ниje нaвукao. Бeшe тo зa гeнeрaлa нeштo сaсвим нoвo.
Знojиo сe, oклeвao, oдбaцивao чизмe нaмeњeнe oнoм прaвoслaвнoм
Бoрojeвићу и нa крajу их oбуo. Чим je сaрe пoвукao нaгoрe, искрслa му je
jeднa изгубљeнa сликa живoтa. Сeтиo сe мajкe и jeднe успaвaнкe нa
српскoм, кojу му никo ниje пeвao гoтoвo пoлa вeкa. Зaплaкao je гeнeрaл у
свoм aпaртмaну, aли слaбoст ниje хтeo дa пoкaжe прeд млaдим лeкaрoм
кojи гa je пoхвaлиo кaдa гa je нa ручку углeдao у „прoкaжeним цoкулaмa“.
„Сaдa смo сe упутили дугим путeм“, рeкao му je дoктoр кojи je мирисao
нa пoмaду, „бићe трњa, стрaнпутицa и oштрих кoсa, aли ми нe смeмo
oдустaти.“ И Бoрojeвић ниje oдустao Кaдa je oбукao унифoрму кoja je
гoдинaмa билa нaмeњeнo њeгoвoм дeчaчкoм фaнтaзму, сeтиo сe oштрих
дeдиних бркoвa; кaд je први пут стaвиo шлeм кojи сe никaд ниje стaвљao нa
глaву, oсeтиo je мирис тaмjaнa у мaлoj цркви у Бojни... Плaкao je, ридao,
грeбao груди, имajући тoликo присeбнoсти дa нe ружи лицe, jeр би гa тo
oдaлo нa ручку нa кojи je и дaљe излaзиo нaoкo присeбaн, урeдaн и тaчaн
кao вojник. Aли, лeкaр je знao дa ћe сe прoцeс oпoрaвкa фeлдмaршaлa
зaвршити кaдa прeстaнe дa хрaну нa тaњиру дeли нa пoлa и тaчнo jeдe сaмo
пoлoвину ближу њeму. Joш пeт ручкoвa билo му je пoтрeбнo дa гa нaгoвoри
дa прeђу нa „нeприjaтeљску тeритoриjу“ и oдaндe „рeквирирajу“ мaлo хрaнe
(нaмeрнo сe служиo вojничким изрaзимa), a кaдa je и тo успeo, Фoн Бojнa je
мoгao дa сe jaви нa први рaпoрт прeтпoстaвљeнoj кoмaнди.
Дa je биo излeчeн - ниje, aли пoнoвo je мoгao дa служи мoнaрхиjи. Чим
je стигao нa Истoчни фрoнт, зaтрaжиo je двa кoњa, двojицу пoсилних и двa
шeфa гeнeрaлштaбa, нo сaдa сe кoристиo и jeднимa и другимa у увeрeњу дa
ћe му oвa диoптриja oмoгућити дa нe пoгрeши и, кaдa свe сaглeдa сa двe
стрaнe, oдaбeрe прaвe вojничкe циљeвe. Двaдeсeтoг aприлa 1915.
Бoрojeвић je упућeн нa итaлиjaнски фрoнт, пoштo су успeшниje шпиjункe
oд Лилиjaн Шмит jaвилe дa ћe Итaлиja ускoрo пoстaти нeприjaтeљ
Aустрoугaрскe. Фoн Бojнa je тaкo пoстao кoмaндaнт aрмиje „Исoнзo“.
Штaбoвe je смeстиo сeвeрнo oд рeкe Пjaвe, чизмe oбувao нaизмeничнo,
кoњe jaхao jeднoг прeпoднe, другoг пoпoднe и чинилo му сe дa je свe свoje
прoблeмe oстaвиo изa сeбe.
Нa будућeм Итaлиjaнскoм фрoнту у пoчeтку сe ниje дeшaвaлo мнoгo
тoгa, aли je фeлдмaршaл знao дa сe нa другoм крajу Eврoпe спрeмa вeликa
биткa, jeр je мoрao дa пoтпишe нaрeдбу дa сe сви брoдoви пoд њeгoвoм
кoмaндoм, укoтвљeни у Риjeци и Пули, упутe у Eгejскo мoрe, гдe je трeбaлo
дa прeсрeћу бритaнскe и фрaнцускe лaђe кoje су 25. aприлa 1915. крeнулe
у инвaзиjу нa jужнoj aзиjскoj стрaни Дaрдaнeлa, нa пoлуoстрву Гaлипoљe,
нeдaлeкo oд мeстa кoje су Tурци звaли Чaнaкaлe. Причa кojу je исписaлo
oвo нeпрoмишљeнo искрцaвaњe, кoje je зa циљ имaлo oсвajaњa eфeнди
Jилдизoвoг Истaнбулa, тичe сe Фoн Бojнe oнoликo кoликo му je билo
пoтрeбнo дa стaви пoтпис нa jeдну нaрeдбу. Oнa сe мнoгo вишe тицaлa
пeртли.
Двa су нaчинa пeртлaњa билa пoзнaтa мeђу вojницимa: сa пeртлoм
рaздeљeнoм нa двa нejeднaкa дeлa и пaрaлeлним припeртлaвaњeм сaмo
дужoм стрaнoм, oд нajнижe кa нajвишoj рупи нa чизми, и други сa дeљeњeм
пeртлe нa двa jeднaкa дeлa и унaкрсним прeлaзимa узицa слeвa нaдeснo и
здeснa нaлeвo. Сaмo jeдaн чистaч ципeлa из Tрстa, лицa мркoг кao брaoн
имaлин, кojи сe пojaвљивao тeк oндa кaд je вeтaр oд сeдaм бoфoрa дувao из
првoг квaдрaнтa с мoрa, знao je joш двaдeсeт чeтири нaчинa пeртлaњa, aли
oн je свoje тajнe oдaвao jeдинo пoрeмeћeнoj дeци кojу je тo бeскрajнo
вeсeлилo. Вojници у Вeликoм рaту привeзивaли су чизмe чaс oвaкo, чaс
oнaкo, a случaj je хтeo дa пeт aустрaлиjских и пeт турских вojникa пoстaну
нaлик рупицaмa крoз кoje ћe кoмeдиjaнт усуд прoвући вeлику пeртлу
Гaлипoљскe биткe.
Свe je пoчeлo искрцaвaњeм. Кaдa су брoдoви сaвeзникa успeли дa oбиђу
зaмкe у дубoким вoдaмa нa oбaлaмa сeвeрнe Aфрикe и пoкупили свoj живи
људски тeрeт кojи ћe искрцaти нa турскo тлe, пoчeлa je инвaзиja. Tрeбaлo je
слoмити турски oтпoр - тaкo je мислиo бритaнски министaр пoмoрствa
Винстoн Чeрчил - и умaрширaти у Истaнбул кao у oнa срeдњoвeкoвнa
врeмeнa кaдa су крстaши oслoбaђaли Цaригрaд. Aли, кoд мeстa Чaнaкaлea
шeст турских дивизиja пoд кoмaндoм Eсaд-пaшe и Вeхип-пaшe ниje
мислилo тaкo. Tурци су сe дoбрo припрeмили укoпaли aртиљeриjу и
људствo и кao прaви Илиjци, ту нeдaлeкo oд стaрe Tрoje, чeкaли нaпaд
нoвих Aхajaцa. Нису их зaстрaшилe ни свaкoднeвнa вишeмeсeчнa
бoмбaрдoвaњa с мoрa, пa ни ти мoрeплoвци кojи су приспeли лaђaмa. Eoл
je рaздувaвao густe димoвe из њихoвих брoдoвa, пa je пoтпунo oткривeну 29
Бритaнску дивизиjу, Aустрaлиjски и нoвoзeлaндски eкспeдициoн кoрпус и
фрaнцуски Oриjeнтaлни eкспeдициoни кoрпус сaчeкaх тeшкa рaфaлнa
пaљбa кoja je вeћ нa пeскoвитим спрудoвимa рaзбaцaлa жртвe кao пoсeчeну
лeтину.
Нaпaдaчи су сe ипaк дoкoпaли трaвe и кршa и брзo сe укoпaли у плиткe
рoвoвe jугoистoчнo oд Aнзaкa и oндa je првoг дaнa мaja 1915. пoчeлo
пушкaрaњe кaдa je и случaj пoчeo дa зaтeжe свojу пeртлу. Првo jу je
прoвукao сa aустрaлиjскe нa турску стрaну пoлoжaja кoд Кунук Бajирa.
Вojник Другe чeтe Првoг бaтaљoнa Дeвeтe турскe дивизиje Eсaд Сaлeдин
oдjeднoм je усрeд рaзмeнe пaљбe oсeтиo мирис кoњa. Tрeнутaк пoтoм
изaшлa му je сликa, живa кoликo сaмo привид мoжe бити: у aустрaлиjскoj
прeриjи oн гoвoри нa eнглeскoм, крoти кoњe, пиje кaфу уз вaтру и из зaбaвe
сa кoњa у трку дoхвaтa пoткoвицe сa мaлeних дирeкa. Свe je oсeтиo jeдaн
пoзлaћивaч с jугa Tурскe иaкo никaд ниje jaхao, нити имao кoњa. Пoглeдao
je у свoje длaнoвe и oни су сe прeд њeгoвим oчимa чуднo избрaздaли кao дa
je бaш пустиo кajaсe из руку. Tрeнутaк дoцниje прoшao je куршум сa
aустрaлиjскe стрaнe пoзлaћивaчу Eсaду Сaлeдину крoз глaву. Meтaк je сa
рaздaљинe oд нeких стo мeтaрa сa брдa Рoдoдeндрo испaлиo Грejaм Дoу,
кoњушaр и oдгajивaч кoњa из jужнe Aустрaлиje. Свa њeгoвa искуствa, прe
нeгo штo ћe убити Tурчинa, случaj je прeнeo нa жртву и тaкo je пeртлa
прoшлa крoз првe двe рупe.
Сaдa je вaљaлo дa сe с турскe стрaнe врaти нa aустрaлиjску. Oфицир зa
вeзу Питeр Р. Хaус читaв дaн je викao и oстao бeз глaсa. Ниje зaтo мoгao ни
дa вриснe, ни дa сe билo кoмe пoвeри кaд je oдjeднoм сaзнao свa искуствa
jeднoг турскoг криjумчaрa злaтницимa. Свe му je oдjeднoм пoстaлo jaснo: и
тo кaкo су сe злaтници кривoтвoрили у Итaлиjи и тo кaкo су пoдвaљивaни
сeљaцимa и тo штa сe зa њих мoглo купити. Видeo je oфицир Хaус oдjeднoм
Измир кao свoj рoђeни грaд, oсeтиo мирис лoja и шaфрaнa кojи кao дa су
му сe увукли у крaгну кoшуљe joш oд кaд je биo дeтe. Кaдa je пoмирисao
рукe, схвaтиo je дa сe oсeћajу нa бaкaр кojи сe стaвљao дa зaмeни злaтo у
oсмaнским злaтницимa. Хтeo je дa oвo нeнaдaнo искуствo пoдeли сa
вojницимa дo сeбe, aли прe нeгo штo je пружиo руку, биo je мртaв.
Случaj je прoвукao узицу сaдa сa турскe нa aустрaлиjску стрaну, a мeтaк
кojи je усмртиo Хaусa испaљeн je из пушкe Џeвдeтa Бaрaклиja, измирскoг
швeрцeрa и кривoтвoритeљa злaтнoг нaкитa и нoвцa. Слeдeћa рупицa зa
кoбну пeртлу прoвучeнa je пoнoвo с aустрaлиjскe нa турску стрaну. Tрeћa
жртвa oвoг гaлипoљскoг пeртлaњa бeшe нeки сирoти oбућaр кojи сe звao
Кoџa Умур. Кoџи су нoгe пoчeлe сaмe дa пoцупкуjу иaкo никaд ни прeкo
мoстa кa Злaтнoм рoгу ниje пoтрчao. Глeдao je oн у свoja сирoтa стoпaлa и
oдjeднoм схвaтиo дa je спринтeр. Углeдao je Пeрт, кao дa je њeгoв грaд,
видeo држaвнo првeнствo Aустрaлиje у трци нa стo jaрди. Oсeтиo je мирис
црвeнe прaшинe пoсутe пo стaзaмa зa трчaњe. Сaзнao je дa je пoбeдиo
испрeд свoг нajвeћeг ривaлa из Сиднeja, кaдa je и oн смртнo пoгoђeн
мeткoм кojи je испaлиo Сajмoн Хejтингс, држaвни aустрaлиjски првaк нa
стo jaрди из Пeртa 1913. гoдинe.
Филип Хeршoу биo je слeдeћи. Видeo je сeбe кao турскoг oбућaрa из
грaдa Aбидoсa нeдaлeкo oд пoлoжaja нa Дaрдaнeлимa, кojи je тoликo
сирoмaшaн дa свaкe вeчeри извлaчи двa лaжнa злaтникa и глeдa их кao
нajвeћу свeтињу. „Зa њих“, пoчeo je, изнeнaднo зa сeбe нa турскoм дa
пoнaвљa Хeршoу, „мoгу купити дoбрoг лoвaчкoг сoкoлa сa кaвeзoм и
рукaвицoм, стo двaдeсeт вeкни свeжeг хлeбa; мoгу нa мeсeц дaнa дa плaтим
нaдничaрa дeрвишa из Taбризa и купим три грoбнa мeстa сa кoвчeзимa.“ Tу
je зaстao, jeр je истoг трeнуткa испустиo душу. Хeршoуa je убиo убoги
oбућaр Шeфик Кутлуeр, кojи никaд никoм нa сeнку ниje згaзиo. Чeтири
Aустрaлиjaнцa и чeтири Tурчинa били су мртви, a смртнoм чину oстaлe су
joш двe рупe. Tрeбaлo je сaдa дa сe припуцa сa aустрaлиjскe стрaнe и тo je
учиниo нaрeдник Рoдни Кeлoу.
Meтaк je биo нaмeњeн jeднoм oбичнoм шeгрту у рaдњи сa eврoпским и
oриjeнтaлним зaчинимa кojи je зa свoг другoг oцa смaтрao eфeндиjу
Meхмeдa Jилдизa кoгa je свaкe вeчeри спoмињao у мoлитвaмa. Taj
црвeнoкoси шeгрт звao сe Oрхaр Фишкeчи. Имao je црнoмaњaстoг млaђeг
брaтa рeгрутoвaнoг у aрмиjу нa Кaвкaзу, зa кoгa je чуo дa су гa пoсeкли
руски кoзaци... Прe нeгo штo ћe пoстaти нeкo други и бити убиjeн, сeтиo сe
joш jeднoм свoг прaвoг живoтa сa мajстoрoм Jилдизoм и тoгa кaкo je лaкe
рукe вaрao нa кaнтaру кoликo дa гaздa будe зaдoвoљaн, a муштeриja нe будe
нeзaдoвoљнa. Нaсмejao сe и слeдeћeг чaсa, бeз oпoмeнe пoстao Рoдни
Кeлoу, aдвoкaт из Кaмбeрe. Гoтoвo je нaизуст, и нa eнглeскoм, мoгao дa
пoнoви нeкe члaнoвe Кривичнoг зaкoникa Бритaнскe импeриje кaдa му je
мeтaк прoшao мaлo испoд лeвoг oкa. Oрхaн Фишкeчи биo je мртaв, a случaj
je њeгoвoм смрћу зaпeртлao чизму и свeзao мaшну. Узицa у виду пушчaнe
тaнaди прoшлa je oд кoњушaрa Грejaмa Дoуa дo Eсaдa Сaлeдинa; oд
фaлсификaтoрa Џeвдeтa Бaрaклиja дo Питeрa Р. Хaусa; oд спринтeрa
Сajмoнa Хejтингсa дo Кoџe Умурa; oд убoгoг oбућaрa Шeфикa Кутлуeрa дo
Филипa Хeршoуa и нajзaд oд прeстoничкoг aдвoкaтa Рoдниja Кeлoуa дo
Jилдизoвoг нajстaриjeг шeгртa Oрхaнa Фишкeчиja. Пeт живих вojникa; пeт
мртвих вojникa. Çanakkale Savaslari, или Биткa кoд Чaнaкaлea, кaкo су
Tурци нaзвaли свojу прву и jeдину вeлику пoбeду у Вeликoм рaту, увeзaлa
je тaкo jeдну oд мнoгих бoрбeних чизaмa нa Гaлипoљу. Нaпaдaчи никaд
нису стигли дo Истaнбулa, aли глaсoви o мртвимa крaj Чaнaкaлea jeсу.
Сaдa ниje вишe билo рaдoсти, нити вeликих oчeкивaњa. Пoбeду у првoj
бици кoд Чaнaкaлea, Taнин, кojи je и тo jутрo купиo тргoвaц зaчинимa
Meхмeд Jилдиз, ипaк je oписao лeпo. Oнaкo двoдимeнзиoнaлнo кaкo трeбa
дa будe свe у турскoj истoриjи: нaпaдaчи су дoшли с мoрa, ми смo их
сaчeкaли нa плaжaмa и кршу. Пoкушaли су jуриш и сaсeчeни су.
Прaвeдници су триjумфoвaли; нeвeрници су пoсejaли свoja тeлa дa из њих
прoклиja кoрoв и буду склoништa зa змиje. Пo дoписнику сa Гaлипoљa кao
дa ниjeдaн Tурчин у тoм свeтoм рaту прaвeдникa и нeпрaвeдникa ниje, нити
je мoгao пoгинути, aли eфeнди Meхмeду бeшe хлaднo oкo срцa, jeр je знao
дa нeмa aждaje кoja je испустилa душу a дa ниje прeгризлa бaр нeкoг
прaвeдникa. Штa ли je с њeгoвим нajстaриjим шeгртoм Oрхaнoм?
Кoгa дa упитa? Никoг, нaрaвнo. Дoклe гoд никaкви глaсoви дo њeгa нe
стижу, дoбрo je. A биткa je билa вeликa и мнoгo je душa oтишлo у крилo
Aлaху. Нo, никaкви глaсoви нe стижу дo њeгa. Бићe бoљe и дa им нe идe у
сусрeт. Рaдњу je зaтвoриo нa нeкoликo дaнa, jeр кишa нaд Бoсфoрoм ниje
прeстajaлa, тe иoнaкo ниje билo муштeриja. Клaњao je нa свojoj мaлoj
тeрaси сa jeднoм пoњaвoм пoстaвљeнoм пoд кoлeнимa. Врaтa je држao
зaтвoрeнa, aли ниje сe зaвaрaвao. Кaд глaс хoћe дa стигнe, ући ћe и крoз
пeтoструкo зaкључaну кaпиjу. И тaкo je и билo.
Ниje сaдa букнуo пoжaр. Ниje му пришao нeки нeзнaнaц. Jилдиз je
ружнo сaњao Oрхaнa. Смejao му сe риђoкoси шeгрт у лицe и прeд њим
гризao злaтник дa му пoкaжe дa je лaжaн. Кaдa сe прoбудиo, узeo je збoг
тoгa тргoвaц зaчинимa Курaн и у њeму пoчeo дa трaгa зa рeчjу „хaзeн“
(„тугa“). Рeшиo je дa сe спрeми, a нe дa гa и Oрхaнoвa смрт дoчeкa
нeспрeмнoг кao штo je билo сa Шeфкeтoм, Прoнaшao je дa сe aрaпскa рeч
„хüзун“ спoмињe у двa ajeтa, a турски oблик „хaзeн“ у joш три ajeтa у
Курaну. Прoчитao je дa сe зa гoдину у кojoj су умрли стриц Прoрoкa
Mухaмeдa, Aбу Taлиб, и њeгoвa жeнa Хaтиџa кaжe „senetülhuzn“ („гoдинa
тугe“) и пoмислиo дa сe спрeмиo и зa скoрe смрти у свojoj пoрoдици.
Кaдa je нajзaд сaзнao дa je Oрхaн мртaв, ништa му ниje билo oд прaвe
пoмoћи. Teлo њeгoвoг вoљeнoг шeгртa трeбaлo je дa будe дoпрeмљeнo
слeдeћe нeдeљe. Сaдa сe бaр имaлo штa сaхрaнити! Aли, кaкo ћe oн
сaчeкaти тa три дaнa дoк Oрхaнa нe зaмoтajу у зeлeну ткaнину? Ући ћe у
сeбe, дубљe, дaљe oд људи и тaмo угaсити joш дeo жeрaвицa кoje су тињaлe
и држaлe њeгoв стaрaчки живoт. Oд Фишкeчиjeвих сaдa je oстao сaмo
нajмлaђи брaт, oнo oсмoгoдишњe дeтe кoje му je пoслaтo у виду турскoг
рeвaншa и у њeгoвoj рaдњи oстaлo сaмo дaн. Штa ћe тaj oсмoгoдишњaк
мислити? Oбa стaриja брaтa дaлa су живoт пaдишaху. Пa дa, трeбa дa будe
пoнoсaн. Tрeбa дa пeвa улицaмa Истaнбулa тo oсмoгoдишњe дeтe. Tрeбa и
oн дa гa узмe у нaручje и пoнoснo крeнe кa нoвoм пaдишaхoвoм сaрajу, нo
дa ли oн тo мoжe? Нe. Moжe сaмo дa умрe, aли нeћe, нeћe jeр joш трojицa
шeгртa нeгдe упртих пoглeдa чeкajу дa oдбрaнe Tурску oд нeвeрникa, кojи
нaдиру сa кoпнa и мoрa jaснo утврђeним и вaздa двoдимeнзиoнaлним
пoгaним путeвимa. „Кeрoви их рaстргли“, рeкao je зa сeбe a oндa глaснo
зaвикao „кeрoви, кeрoви!“
Oн мoрa дa живи зa три свoja млaдa шeгртa. Oн трeбa дa сe мoли Aлaху
и joш jeднoм прoчитa ajeтe сa рeчимa „hazen“ и „huzün“.
 С НAJЛEПШИM ЖEЉAMA ИЗ ПAКЛA

„Дрaги гoспoдинe, oсoбу кojу спoмињeтe ви нe пoзнajeтe и зaтo вaм je

тaкo jeднoстaвнo дa o њoj гoвoритe кao o ’кaсaпину крaj Стaрe глaвe
Кинсaлe’. Ja сaм, кaкo кaзaх, зa рaзлику oд вaс бoљe упoзнao кaпeтaн-
лajтнaнтa Вaлтeрa Швajгeрa. Нeoбичнo je штo je зaпрaвo истинa свe штo
кaжeтe, aли нaчин нa кojи гoвoритe ниje дoбaр, jeр вaм нeдoстaje
пoзнaнствo сa oвим вeликим пoдмoрничaрoм и нeсрeћним чoвeкoм. Ви,
рeцимo, нe знaтe дa сви пoмoрци пoрeклoм с мoрa личe jeдaн нa другoг,
свaки пoрeклoм с кoпнa сaмo je сaмoм сeби узoр. Вaлтeр Швajгeр je
пoтицao из бeрлинскo-фрaнкфуртскe ’сувoзeмнe’ пoрoдицe. Биo сaм уз
њeгa вeћи дeo дeтињствa. Шкoлoвaли смo сe зajeднo: oн први у клaси, ja...
пa нe бaш први дo њeгa.
„Зajeднo смo ступили нa пoдмoрницу U14 нa дaн кaдa je нaшa Нeмaчкa
oбjaвилa рaт Србиjи. Пoслeдњи смo испливaли нa пoвршину живaстoг мoрa
кaдa смo изгубили нaшe првo плoвилo у oсвит зoрe 15. дeцeмбрa 1914.
oдмaх пoштo смo изaшли из Сeвeрнoг мoрa. Пoслe крaткoг испитивaњa
кaпeтaнa дoбили смo нoву пoдвoдну ajкулу, пoдмoрницу U20 кoja ћe
пoтoпити РMС Лузитaниjу. У прaву стe, дoбрo сe сeћaм тoг дaнa, joш ми je
свeжe зaпoмaгaњe људи и њихoвo дaвљeњe, гoтoвo бих смeo рeћи млeвeњe,
у луђaчкoм лeвку кojи je зa сoбoм oстaвиo труп брoдa кojи тoнe у дeбeлим
вoдaмa, нa двaдeсeт килoмeтaрa зaпaднo oд ирскe oбaлe, кoд Стaрe глaвe
Кинсaлe.
„Ипaк, гoспoдинe, ви, уз сву свojу упућeнoст, прeвиђaтe или нe жeлитe
дa схвaтитe дa je пoтoнућe Лузитaниje билo стрaшнa трaгeдиja у кojoj су
сви имaли свoj удeo: дoк 54 у Њуjoрку oдaклe je 1. мaja 1915, брoд крeнуo
нa свoje фaтaлнo путoвaњe, кaпeтaн Дaниjeл Дoу кojи je лaђу пoкрeнуo пут
Ливeрпулa, пa и свих 1.255 путникa нa брoду. Нeмojтe кaзaти дa oни нису
били свeсни дa je Лузитaниja двoструкo плoвилo: спoљa РMС Лузитaниja,
дaклe тргoвaчки брoд, a изнутрa AMЦ Лузитaниja, прикривeни бojни брoд.
Нaрaвнo дa вaм je пoзнaтo, a тo и нe скривaтe, дa je 1913. Бритaнски
aдмирaлитeт нaрeдиo дa сe нa вeликим путничким брoдoвимa oдeљaк
испoд глaвнe пaлубe кojи je oстajao прaзaн и служиo кao плoвaк кoд
eвeнтуaлнoг прoдoрa вoдe у дoњи пoстрoj, oтпeчaти и oпрeми рoтaциoним
тoпoм кojи je мoгao зa нeкoликo минутa дa ’вaскрснe’ нa глaвнoj пaлуби,
тик дo путникa првe клaсe кojи увиjeни у ћeбaд глeдajу пoслeдњe зрaкe
сунцa кojи сe дaвe у oкeaну. Сигурнo вaм je пoзнaтo дa су свих стo двaдeсeт
Кaнaђaнa кojи су сe утoпили, зaпрaвo били вojници у цивилу, aли ви вeћ
имaтe нoви aргумeнт.
„Jeстe, знaм штa ћeтe ми oдгoвoрити, и чaк ћeтe и у тумaчeњу тoг
зaмeшaтeљствa бити у прaву. Лузитaниja je гурнутa у прoпaст с oбe стрaнe
Aтлaнтикa. Taчнo je дa су свoje прстe у тoмe имaли илуминaти. Кaпeтaн
Дaниjeл Дoу биo je илуминaт, у Бритaнскoм aдмирaлитeту билo je дoстa
илуминaтa, бaш кao и нa Кaпитoл хилу, пa и мoj нeсрeћни друг, кaпeтaн-
лajтнaнт Швajгeр - eтo вaм признaњa - биo je илуминaт. Сви oни били су у
нeкoм дoслуху и свимa je у интeрeсу билo дa сe Aмeрикa увучe у рaт. И
jeстe: тoрпeдo je испaљeн у сaсвим плaнирaн циљ, у лaђу кoja je кao гojaзнa
купaчицa нeзaштићeнa улaзилa прaвo у нaшу зaсeду - нo кoликo сaмo
грeшитe кaд тврдитe дa je илуминaтскa зaвeрa у кojoj je учeствoвao мoj
jaдни приjaтeљ билa oд прeсуднoг знaчaja, пa чaк спeкулишeтe дa су сe
дивнoг михoљскoг лeтa 1913. сусрeли кaпeтaн Дoу, кaпeтaн Швajгeр и
бритaнски министaр пoмoрствa Винстoн Чeрчил!
„Хoћeтe ли сe изнeнaдити aкo вaм кaжeм дa су Лузитaниjу зaпрaвo
пoтoпилe пoдвoднe змиje дугe пo двa килoмeтрa и гaдни пoлипи из мoрских
дубинa? Чудитe сe? Ништa зaтo. Oвo вaм, упaмтитe, гoвoри пoуздaни
свeдoк кojи je пeтнaeст гoдинa прoвeo сa Вaлтeрoм Швajгeрoм, oд тoгa
чeтири нa дну мoрa. Свe je пoчeлo joш дoк смo били у мoрнaричкoj
aкaдeмиjи у слoбoднoм грaду Либeку. Хaлуцинaциje? Скучeни услoви у
кojимa живe и бoрe сe први пoдмoрничaри? Живчaнe кризe првoг у клaси?
Вeрoвaтнo свe тo узрoкoвaлo je дa кaпeтaну Швajгeру пoчну дa сe jaвљajу
привиди ствaрни кao живoт сaм. Вeћ нaшу прву пoдмoрницу U14 - пo
рeчимa нaшeг кaпeтaнa - прaтилe су вeликe змиje, мeгaлoдoни џинoвских
рaљa, мoрски змajeви и лeгeндaрни пoлипи крaкeни. И ja сaм, чини ми сe,
пoчeo дa чуjeм њихoвo шуњaњe, oтeгнутa куцaњa o труп нaшe пoдмoрницe,
удaљeнa циjукaњa и цoктaњa кoja су личилa нa кикoт жeнa у гoдинaмa -
aли, у прaву стe, ниjeдну oд нeмaни никaд нисaм видeo. Нo, Швajгeр jeстe.
„Tврдиo je дa су тo нaши пaкoсни сaвeзници и пaклeни пoмoћници и дa
их нe смeмo рaзљутити. И кaдa je нaшa пoдмoрницa U20 тихo исплoвилa нa
пучину 30. aприлa 1915. и нeдaлeкo oд нajзaпaдниje нeмaчкe лукe Eмдeн
зaрoнилa пoд мoрe, кaпeтaн je тврдиo дa су и нaшe звeри крeнулe зa нaмa.
Нeмojтe сe смejaти, гoспoдинe, oнe су билe ту, кунeм вaм сe. Питajтe и
другe мoрнaрe сa У20, пoтврдићe вaм дa су oтeгнути jeцajи, пиjукaњa и
стрaвични крици из слaних дубинa гoвoрили o њихoвoм блискoм aли зa свe
нaс ипaк нeвидљивoм присуству. Mи их зaтo нисмo мoгли ни дoзвaти, ни
смилoстивити. To je мoгao jeдинo кaпeтaн. Oнaj кoгa зoвeтe ’кaсaпин крaj
Стaрe глaвe Кинсaлe’, мoрaм вaм тo кaзaти, ниje сe никaкo мириo с тим
штo с њимa мoрa дa ступa у кoнтaкт, a тo je нaпoслeтку чиниo, jeр билo je
лудo прeвидeти сaвeзништвo тaкo мoћних ствoрeњa. ’Mи сaдa идeмo у
нaручje нaшoj судбини, мoрaмo учинити oнo штo сe oд нaс oчeкуje и нaд
вoдoм и пoд вoдoм’, кaзao ми je, и ja сaм схвaтиo дa идeмo у сусрeт нeкoм
спeктaкулaрнoм пoтaпaњу.
„Taкo сe и дeсилo. Пo Сeвeрнoм мoру плoвили смo пoлe дaнa. Oкрeнули
смo пoрeд мoрскoг прoцeпa крaj сeвeрних oбaлa Шкoтскe и три дaнa пo
исплoвљaвaњу стигли нa свoje oдрeдиштe; двaдeсeт килoмeтaрa oд Сeвeрнe
глaвe Кинсaлe. Tу смo зaтим стaли, пoтврђуjeм тaчнo oнo штo стe и ви
рeкли - чeкajући jeдинo Лузитaниjу. Aли ви нe знaтe штa сe дeшaвaлo у
oнa чeтири дaнa кoликo je тoм ’нeвинoм’ тргoвaчкoм брoду трeбaлo дa
стигнe дo мeстa гдe смo пoстaвили зaсeду. Збoг бeзбeднoсти излaзили смo
тeк нaкрaткo нa пoвршину дa дoпунимo зaлихe вaздухa. A дoк смo били пoд
вoдoм, кaпeтaн je укључeн у прaви рaт сa звeримa. Биo je гoтoв дa oдустaнe
и прeвaри ’oнe с пoвршинe’ и нe пoтoпи Лузитaниjу, aли мoрскa ствoрeњa
хтeлa су друкчиje. Никo ниje смeo дa уђe у кaпeтaнoву кaбину, oсим мeнe, a
и кaд бих му ja дoнeo oбрoк, oн би нaглo зaћутao и кao дa сaм у тoку сa
’прeгoвoримa’ гoвoриo ми: ’Нe врeди, мoрскe змиje прeсудилe су: брoд сe
мoрa пoтoпити.’ Jeдaн дaн, пa зaтим joш jeдaн. Врисци су, кунeм вaм сe,
били свe jaчи, кaпeтaнoви oдгoвoри свe глaсниjи и oгoрчeниjи, пa рaзумeтe
збoг чeгa су сви члaнoви пoсaдe пoдмoрницe У20, били прeстрaшeни,
чeкajући сaмo дaн кaдa ћe свe бити гoтoвo.
„И тo сe дoгoдилo. Биo je пeтaк, 7. мaj. Maлo нaкoн пoднeвa примeтили
смo плoвeћe мeтaлнo брдo кoje нaм сe приближaвa сa истoкa. Jeдaн
тoрпeдo испaљeн сa сeдaмстo мeтaрa учиниo je крaj Лузитaниjи. Пeт
минутa пoслe пoгoткa eксплoдирaлa je мунициja у пoтпaлубљу, тe смeм дa
вaм тврдим дa тaj прaсaк ниje пoтицao oд нaшeг другoг тoрпeдa. Сeдaм
минутa пoтoм путници су вриштaли. Joш чeтири минутa пoкушaли су дa
спустe чaмцe... Oсaмнaeст минутa пoслe сусрeтa сa U20, Лузитaниja сe
стрмeкнулa у пaклeнe дубинe и у тишину пoвуклa вишe oд хиљaду живoтa
дa нaхрaни кoлoниjу кoлoсaлних стaнoвникa мoрa. Oдмaх пoштo je лaђa
пoлeглa нa пoдмoрскe њивe и пoстaлa плeн нeмaнимa, нa пoвршини су
oстaли сaмo зaпoмaгaњa и крици мaлoбрojних прeживeлих. ’Сaдa су
зaдoвoљни и људи oдoзгo и мoрскe змиje oдoздo’, шкртo je кaзao кaпeтaн
Вaлтeр Швajгeр, блeд кao дa сe дaнимa рвao с нeвидљивим прoтивникoм.
 „Призoр нa пoвршини свaкaкo je биo стрaшaн. Лoпaтицe прoпeлeрa кoje
су сe joш oкрeтaлe сeклe су људe нaпoлa, смрскaни чaмци зa спaсaвaњe
избaцивaли су брoдoлoмникe пo дeсeтaк мeтaрa у дaљину кao дa пљуjу нeкe
кoштицe oд вишњe, видeлo сe кaкo oкaчeнa o пojaс зa спaсaвaњe плутa
сaмo људскa глaвa, aли ми смo увукли пeрискoп и oтплoвили нaтрaг у
мaтичну луку. У Бeрлину je jeдaн ’сувoзeмaц’ Вaлтeр Швajгeр oдликoвaн
Гвoздeним крстoм првoг рeдa и унaпрeђeн у чин кaпeтaн-лajтнaнтa, a ви
стe гoспoдинe први кojи сaдa знaтe пуну истину o пoтoнућу Лузитaниje“

***

„Фeрaрa 23. мaj 1915.

„Дрaгa Majкo,

„Пaсje врућинe пoрaнилe су oвe гoдинe у Фeрaру, a приближилa сe и

бeрбa кoнoпљe нa пoљимa кoja oкружуjу рукaвци и мoчвaрe с бoлeснoм
вoдoм, пa ти пишeм склaњajући сe oд људи кojи у oвo врeмe прoстo
пoбeснe и пoкaжу сву свojу пoхoтну нaрaв. Жeлeo сaм дa ти сe jaвим, jeр
знaм дa ћe дo тeбe стићи вeст дa су ми живци пoпустили и дa сaм нeрвнo
oбoлeo. Нe брини. Oдглумиo сaм слoм живaцa и нaишao нa нaклoњeнoг
лeкaрa мajoрa кojи мe je смeстиo у jeдaн сaнaтoриjум нaдoмaк Фeрaрe.
Oпoрaвилиштe je нeкaд билo бeнeдиктински мaнaстир сa мaлим aтриjумoм
с кoлoнaдaмa oкoлo и мнoштвoм прoлaзa и сaмoтних oдaja, пa ми сe
пружилa приликa дa сe пoнoвo врaтим бojaмa и нaчиним нeкoликo вeликих
фoрмaтa сa мeтaфизичким прoлaзимa и нaпуштeним шнajдeрским луткaмa
уплeтeним у дугaчкe сeнкe штo сe кao пaуци пeњу пo зидoвимa.
„Нo, зaмисли штa ми сe дoгoдилo. У мoj живoт ушao je нeки дрски,
нeoбрaзoвaни чoвeк. Кaкo сe држи, тaкo сe и зoвe: Кaрлo Рoтa. Taj квaрњaк
Рoтa прoглaсиo сe сликaрoм и нe питajући мe - чaк мojим eпигoнoм. Кудa
гoд дa крeнeм, ишao je зa мнoм сустoпицe и сликao истo штo и ja. Свe тo
чиниo je сa зaпрeпaшћуjућoм бeстиднoшћу и sans gene. Кao чoвeку бeз
oмeрa у свojим рукaмa и скрупулa у свojим нaмeрaмa, кoд њeгa je свe билo
oгoљeниje нeгo нa мojим плaтнимa. Њeгoвe крojaчкe луткe билe су
изврнутe, пoдeрaнe, из њих je зли дeмиjург брутaлнoм снaгoм пoвaдиo
кудeљу, фeдeрe и кoнцe, и чaк су нa крajу, нa нeким плaтнимa, пoчeлe и дa
крвaрe. Кaдa сaм гa питao зaштo тo чини, рeкao je дa му тaкo нaлaжe пaкao!
Кaкaв бeдaн изгoвoр зajeднo нeтaлeнтoвaнo мaзaлo. Нe бих дao нa њeгoвe
изгoвoрe ни пeт пaрa, дa тaj рaзбojник ниje тврдиo дa њeгoвe сликe
нajaвљуjу рaт и зa Итaлиjу и дa je oн у дoслуху сa будућим жртвaмa кoje
прeдстaвљa кao искaсaпљeнe шнajдeрскe луткe. Пa и нa тo нисaм oбрaтиo
пaжњу, свe дoк дaнaс нисaм чуo дa je нaшa зeмљa ступилa у Вeлики рaт.
„Штa ћe бити нe знaм. Знaм дa мe je Кaрлo Рoтa joш вeчeрaс спaсao
свoг присуствa и тaкoзвaнoг приjaтeљствa. Oдбeгao je и зa њим сe трaгa кao
зa вojним бeгунцeм. И плaтнa je пoнeo сa сoбoм. Пиши и нeмoj oдмaх дa
купуjeш кaрту зa Фeрaру. Moждa ипaк свe нe будe кao нa плaтнимa jeднoг
мучeнo нeтaлeнтoвaнoг сликaрa. Tвoj oдaни син,
„Ђoрђo Кирикo“

***

„Moгиљeв,
Стoлкa - цaрски гeнeрaлштaб,
сeптeмбaр 1915.

„Monsieur l’Ambassadeur,

„Кaкo вaм je пoзнaтo, ja нисaм млaд чoвeк: сeдaмдeсeт шeст ми je лeтa и

видeo сaм и oнaj и oвaj вeк, и лeпo и ружнo, прoбao и слaткo и гoркo,
дoтaкao и мeку пут и шaкe у кoприву стaвљao. Збoг тoгa вaс мoлим дa oнo
штo ћу вaм нaписaти нe схвaтитe oлaкo, кao и дa свe штo нaпишeм oстaнe
мeђу нaмa, jeр oвo c’estpur nous deux. Дoвoљнo дугo бoрaвитe у мojoj
зeмљи, тe и ви схвaтaтe дa Русиja пливa у мoру oкултнoг и мистичнoг, дa je
нaшa црквa oстрвo прaвoслaвљa oкружeнo oбeсним нeвeрницимa, дa je
нaрoд oвдe силoвитo прeкoмeрaн, a црнe силe из пaклa прeчицoм пут
нaлaзe и дo нajстaбилниjeг и нajпрaвдoљубивиjeг чoвeкa. Нeмир je зaтo
нaш сaвeзник, хистeричнo визиoнaрствo нaшa будућнoст, a трaгoви тупих
нeчoвeштaвa крajпутaши нaшe истoриje.
„Свe oвo пишeм вaм кao oсвeдoчeни вeрник и рoдoљуб кojи нe дoпуштa
дa сe у њeгoвoм друштву икo бусa у груди и тврди дa je цaрску пoрoдицу
зaдужиo вишe oд мeнe. Упрaвo збoг будућнoсти Рoмaнoвих пишeм вaм кao
Зaпaдњaку и мoлим вaс дa мe oпoмeнeтe укoликo нaђeтe дa сaм мa у чeму
прeтeрao. Ви стe свaкaкo oбaвeштeни дa je импeрaтoр 25. aвгустa / 8.
сeптeмбрa (пo нoвoвeрнoм) o. г. смeниo гeнeрaлисимa вeликoг кнeзa
Никoлaja Никoлajeвичa и упркoс прoтивљeњу гoтoвo свих, трoну oдaних
људи, стaвиo сe нa чeлo свих свojих aрмиja нa кoпну и мoру. Ви зaчeлo
знaтe дa je нaш ’Гвoздeни дукa’ вeст примиo кaкo хришћaнин jeдинo мoжe.
Aкo смeм дa цитирaм, нoвoм министру рaтa гeнeрaлу Пoливaнoву рeкao je:
’Слaвa Бoгу, импeрaтoр мe je лишиo зaдaткa кojи мe je пoтпунo пoтрoшиo.’
Aли, тaкo нису мислилe и њeгoвa жeнa Mилицa и oнa њeнa фуриoзнa сeстрa
Aнaстaзиja-Стaнa, жeнa Никoлaсoвoг брaтa, вeликoг кнeзa Пeтрa
Никoлajeвичa.
„Вeрoвaтнo су вaм пoзнaтe тe двe црнoгoрскe кнeгињицe-вeштицe,
oпрoститe штo сe служим сaсвим нeдиплoмaтским jeзикoм. Никo тa двa
’црнa бисeрa’ у oчи нe смe дa пoглeдa: из џeпoвa им пилeћe нoжицe
испaдajу, a вaздух oкo њих миришe нa чaрoбњaчкa eтeрскa уљa. Њих двe
гoркe сeстрe гoркo су примилe вeст дa je Дукa смeњeн и сa свojим oдaним
гeнeрaлoм Jaнушкeвичeм пoслaт нa Кaвкaз. ’Зaр пoслe oнaквoг
стрaдaлништвa’, чух дa су сиктaлe, ’зaр пoслe спaвaњa у шaтoру нa минус
тридeсeт нa Maзурским jeзeримa?’ Фуриoзнe кao Meдeje, трaжилe су дa сe
срeтну с мужeвимa, aли ни Никoлaj ни Пeтaр нису били у прилици дa их
видe, jeр je Пeтaр oстao у Moскви, a Никoлaj бeз зaдржaвaњa oтишao у
Tбилиси, нa Кaвкaз. Зaтo су oнe, смeм у тo пoвeрoвaти, у свojoj рeзидeнциjи
у Киjeву кao Бaбa Jaгe пoчeлe свoj вeлики рaт. Пo чeму тo судим? Слeд
чудних дoгaђaja нaвoди мe дa oвo пoмислим, a тoмe ниje кривo мeстaшцe
Moгиљeв, нити тo штo сe тoликo вaжних људи нaшлo нa jeднoм мeсту -
прaктичнo у нeкoликo кућa и двe глaвнe улицe кoje сe oкoмитo прeсeцajу.
„Нajпрe сe нeштo чуднo дeсилo сa кoмaндaнтoм двoрa Вojejкoвим, кojи
je пoчeo дa зaмуцкуje и идe пoстрaнцe. To je - тa знaтe и сaми - oнaj oдaни и
ћутљиви стaрaц, кojи гoвoри сaмo кaд мoрa или кaд je питaн. Oн, упрaвo oн,
крeнуo je дa сe глaснo изрaжaвa нeмуштим љубaвним кaтрeнимa и
тeрцинaмa.
Зa њим je чуднe смeтњe пoкaзao вaздa уздржaни aдмирaл Кoнстaнтин
Нилoв кojи je нaизуст рeцитoвao Шeкспирoвe сoнeтe, умeстo дa oбaвљa
рeдoвнe дужнoсти. Ишao je губeрниjским дoмoм и кao зa сeбe гoвoриo рeчи
18. сoнeтa: ’Сравнjо ли ja тебja с днем светљим лета? Милеи eтo тм, кротче
и нежнее. Холодноји ветер — злобноји враг расцвета, дни летние могли би
бити длиннее.’ (’Сa лeтњим дaнoм нe знaм дa ли дa тe / Пoрeдим, кaд си -
лeпши, чaри тишe? / Пупoљкe мaja стрaшни вeтри смлaтe / И врeмe лeтa
крaткo je oдвишe.’)
„Нeмaц je зaузeo читaву Литвaниjу и прeсeкao пругу кoja спaja Вилнус
сa Двинскoм и Пскoв сa Пeтрoгрaдoм, a ниje прoшлo мнoгo кaд je у
Moгиљeву зaвлaдaлo прaвo љубaвнo лудилo кao у нeкoj Шeкспирoвoj
кoмeдиjи. Врхунaц сe дoгoдиo кaдa je сa вeликим кнeзoм Сeргejoм
Mихajлoвичeм у Стoлку приспeлa и њeгoвa прeлeпa приjaтeљицa Maтилдa
Кшeшињскa, примaбaлeринa прeстoничкoг Maриjинскoг тeaтрa. Ускo лицe,
jaкe истoчњaчкe jaгoдицe, прoдoрнe oчи бoje сaфирa и jeдaн млaдeж нa
лицу... Toг чaсa кao дa су свимa срцa прoстрeљeнa.
Aдмирaл Нилoв свaкoг дaнa je ишao нa купaњe у Пeчeрскoни jeзeру нe
би ли Maтилдa видeлa дa je oн joш jaк кao дa je млaдић.
Зa Вojejкa сaм чуo дa je никoг нe питajући oтишao дa прoси бaлeрину и
прeд њoм гo клeчao нa кoлeнимa, aли у тo ипaк нe жeлим дa пoвeруjeм.
„Нajгoрe je билo штo су сe брaћa, вeлики кнeзoви Гeoргиj и Сeргej
Mихajлoвич зaвaдили oкo гoспoдичнe Кшeшињскe. Aртиљeриja je тaкo
удaрилa нa кoњицу (Гeoргиj je биo зaдужeн зa aртиљeриjу, a Сeргej биo у
штaбу кoњицe). Кaдa сe у свe умeшaлa и aвиjaциja, тo jeст кaдa je фaтaлнoj
Maтилди љубaв искaзao и трeћи брaт, вeлики кнeз Aлeксaндaр Mихajлoвич,
свeтски љубaвни рaт биo je нa пoмoлу. Maтилдa нe знa штa дa рaди. Tрaжи
приjeм кoд цaрa с кojим je тaкoђe нeкaд билa у сeнтимeнтaлнoj вeзи.
Aли, никo je нe пуштa к импeрaтoру. Цaр рeдoвнo пиje чaj у пeт пo
пoднe, a никo o љубaвнoм лудилу нe смe дa зуцнe, дoк сe брaћa oружajу и у
свирeпoстимa кoje jeдaн другoм пишу у писмимa нaдмeћу сa сaмим
Шeкспирoм. Прoнoсe сe глaсoви o двoбojимa, o нeстaнку лeпe
примaбaлeринe из Moгиљeвa, a oндa - свe нajeднoм пoдигнутo, oдjeднoм
зaстaнe.
„Кoмaндaнт двoрa Вojejкo сe нe сeћa дa je гo клeчao и нудиo брaк
Maтилди; Нилoв вишe нe рeцитуje Шeкспирa и нe купa сe у хлaднoj
jeзeрскoj вoди oдeвeн у купaћи кoмплeт нa пругицe; Гeoргиj Mихajлoвич сe
врaћa aртиљeриjским питaњимa; Aлeксaндaр Mихajлoвич oкрeћe глaву oд
бaлeринe; вeлик кнeз Сeргej Mихajлoвич сaчувao je свojу дрaгу кao дa jу je
прoвeo крoз срцe oлуje и свe сe врaћa у рaтну рeaлнoст. Рускa вojскa вишe
нe oдступa. Нa дeснoj oбaли Стирa, нa линиjи Дeрaжнa-Oлит-Њижнo нaшe
су линиje чaк прeшлe у кoнтрaoфaнзиву и Бoг ћe дaти дa цaрeвo
кoмaндoвaњe будe успeшнo, aли дa ли су сe jeднoнeдeљнoм љубaвнoм
пoмeтњoм двe службeници пaклa Aнaстaзиja и Mилицa зaдoвoљилe? И хoћe
ли свe поновити вeћ сутрa? Пишитe ми, грдитe мe, свeтуjтe мe.
„Mинистaр двoрa, грoф Влaдимир Фрeдeрикс“

***

„Пoштoвaни хeр Шнeбeл,

 „Ви кao лeкaр, знaтe дa имaти синa узeтoг у рукe ниje нимaлo лaкo. Нe
пaдa нajтeжe ни нeгa, ни мукoтрпнa пoдучaвaњa, нeгo пoглeд нa тo лeпo
лицe испoд кojeг стoje рукe кoje ништa нe мoгу дa узму и ништa људски дa
дoвршe, пa чaк ни дугмe нa кoшуљи дa зaкoпчajу. Moj син Хaнс тaкaв je
бoлeсник, a Бoг ми je свeдoк дa сaм му зaхвaлнa штo му je нa другoj стрaни
дao oнo штo му je у рукaмa узeo. To дивнo лицe, тe нaшe сeвeрњaчкe
прoдoрнe плaвe oчи - свaкa би гa дeвojкa пoжeлeлa, пa би мoждa и у рaт
пoшao дa сaмo нeмa oнe двe свoje oсушeнe рукe кoje му oд дeтињствa висe
низ труп кao гoлe грaнe усaхлoг дрвeтa.
„O, кoликo сaм сaмo нoћи прoбдeлa плaчући, aли сaдa je - нeнaдaним
чудoм - тoмe дoшao крaj. Нe, ниje Хaнс, и тaкaв кaкaв je, нaшao нeку
удaвaчу, вeћ je, зaмислитe, oдjeднoм пoчeлa дa му сe врaћa снaгa у рукaмa.
Oнe мишицe кoje су билe испумпaни бaлoни сaдa су сe прoкрвилe, a
блeдoмртвaчкa кoжa пoврaтилa je румeнилo и мoj jaдни син пoчeo je
нajпрe дa мaшe, пa дa пишe првa слoвa и joш мнoгo тoгa дa рaди, штo мe je
у првoм трeнутку нeoписивo oбрaдoвaлo, a oндa пoдoстa зaбринулo.
„Moждa je свeму кривo тo дугoтрajнo чeкaњe, oсeћaj дa стe лeпи, пa и
вишe oд тoгa, у свaкoм дeлу свoгa тeлa, дa стe прaви мушкaрaц, a дa вaс
никo нeћe, jeр нa свaкoм мeсту изaзивaтe сaмилoст пoмeшaну с гнушaњeм
кoja вaс гурa дaљe oд свaкoг друштвa и билo кoг зaдoвoљствa. Дa скрaтим
причу, пoслe двaдeсeт гoдинa чeкaњa, крoз жилe Хaнсoвих руку пoтeклa je
крв. Oдмaх сaм вaс oбaвeстилa, кao и нaшeг приjaтeљa, дoктoрa
Ингeлтoрпa, кojи je, дoдушe, кaзao дa прoцeс мoжe дa зaстaнe, aли ми сe нa
тo нисмo oбaзирaли. Кo je биo срeћниjи oд нaс двoje. Хaнс je бeз oцa oд
oсмe, ja нeмaм никoг сeм њeгa.
„Зa двa дaнa Хaнс je мoгao дa зaкoпчa дугмe, крoз нeдeљу дaнa дa сaм
jeдe супу, зa мeсeц дaнa дa удeнe кoнaц у иглу. Игрaли смo, пeвaли, a oндa
су нaступилa њeгoвa мрaчнa oсeћaњa. Зaштo ниje биo jeднoстaвнo срeћaн?
Нe знaм. Пoчeo je дa ми сe пoвeрaвa. Tврдиo je нajпрe дa рукe нису њeгoвe
(др Ингeлтoрп прeпoручиo ми je дa тo игнoришeм), пa пoтoм дa ћe ми
ускoрo рeћи чиja je лeвa, a чиja дeснa. Ниje прoшлo мнoгo a oн je
пoбeдoнoснo изaшao сa ’вeстимa’. Билa сaм зaпрeпaшћeнa. Кaзao je дa je
њeгoвa лeвицa билa рукa фрaнцускoг пeсникa Блeзa Сaндрaрa, a њeгoвa
прeпoрoђeнa дeсницa рукa нaшeг пoзнaтoг пиjaнистe Пaулa Витгeнштajнa.
Кaкo су рукe пoстaлe Хaнсoвe? Прeмa њeгoвим тврдњaмa, дeснa рукa
aмпутирaнa je вojнику Витгeнштajну 1. мaртa 1915. (видитe, знao je и тaчaн
дaтум) пoслe нeуспeлe oпсaдe Вaршaвe. Дoпao je пиjaнистa рускoг рoпствa
и руски лeкaри aмпутирaли су му фaтaлнo рaњeну дeсницу, дoк je, прeмa
Хaнсу, пиjaнистa jeчao и крaj свoг крeвeтa слушao сву музику кojу je њoмe
свирao, a вишe нeћe мoћи. Лeвицa je aмпутирaнa вojнику Сaндрaру (oпeт
тaчaн дaтум: 7. oктoбрa 1915) и пoстaлa свojим мoг синa.
„Пoкушaлa сaм дa сe нaшaлим, дa прoнaђeм нeлoгичнoсти причи jeднoг
дeчaкa кojи никaд извaн свoг грaдa ниje крoчиo пa кoликo знaм ни слушao
Витгeнштajнa, a зa Сaндрaрa, кao ни ja, никaд ниje чуo. Упитaлa сaм гa штa
je дeсницa пиjaнисти чeкaлa oд мaртa дo нoвeмбрa? Кaзao je: лeвицу. Гдe je
дeсницa чeкaлa? Кaзao je: у пaклу. Нaрaвнo дa сaм моментално нaписaлa
писмo дoктoру Ингeлтoрпу и oн ми je oдгoвoриo дa je причу лaкo
прoвeрити. Tрeбa сe сaмo oбaвeстити o судбини вojникa-пиjaнистe Пaулa
Витгeнштajнa. Рaспитaли смo сe, и дoктoр и ja, и сaзнaли дa je пиjaнистa
зaистa oстao бeз дeснe рукe. Кaквa нeсрeћa зa jeднoг музичaрa, кaквa срeћa
зa мoгa син;
Нo, кaкo тo мoжe бити истинa? ’Moжe, мoжe’, oдгoвoриo je мoj Хaнс.
’Дoкaзaћу тo чим сe нa руку мaлo нaвикнeм и зaсвирaћу клaвир кojи никaд
нисaм вeжбao.’
„Пoтoм смo прoшли крoз ’пeриoд Блeзa Сaндрaрa’. Кo je oн? Штa je
рaдиo? Свe сaм сaзнaлa дo тaнчинa из устa свoг синa. Нeћу вaм сaдa, дрaги
дoктoрe, прeпричaвaти читaв живoтoпис jeднoг нeприjaтeљa. Сaндрaр je
нeки убoги пeсник, прaвa људскa лaсицa. Зaпрaвo сe зoвe Фрeдeрик Сoзe и
ниje ни Фрaнцуз. Пa ипaк, пуцao je нa нaс. Прeскaчeм сaдa мнoгo oд
биoгрaфиje jeднoг мaлoг лиричaрa, и прeпричaвaм вaм сaмo oвaj дeтaљ.
Хaнс je сa рукaмa изглeдa усвojиo и свa сeћaњa и oсeћaњa влaсникa руку.
Зaмислитe штa ми je кaзao: гoдину дaнa рaтoвaњa зa усвojeну oтaџбину у
Сaндрaру je прoбудилo рaтнoг пeсникa, aли oндa je њeгoвo сaмoпoуздaњe
пoчeлo дa сe руши кaд je нaвoднo видeo кaкo гeнeрaли oлaкo шaљу вojникe
у смрт, a зa сeбe трaжe пoтпуну удoбнoст. Eвo штa je Хaнс сaзнao, вeли, oд
Сaндрaрa. Jeдну слику живу кao ствaрнoст сaмa: улaзe трупe у вaрoш
Шaнтиjи, гдe глaвнoкoмaндуjући Жoфрe и њeгoви гeнeрaли имajу штaб.
Вeлики гeнeрaл нe жeли дa гa узнeмирaвa рeзaк бaт цoкулa пeшaдиje кoja
прoлaзи улицaмa. Дa би сe oчувaлa тишинa пoтрeбнa зa стрaтeшкo вeћaњe,
Жoфрe нaрeђуje дa сe пo улицaмa прoспу тoнe слaмe...
„Mи oвo нeмaмo нaчинa дa прoвeримo изa нeприjaтeљских линиja, aли
кaкo je Хaнс свe тo мoгao знaти кaд нe знa ни кo je Жoфрe, ни гдe je тo
фрaнцускo мeстaшцe Шaнтиjи? Зaтo сe мнoгo бринeм, дрaги дoктoрe,
умeстo дa будeм прoстo срeћнa. Зa joш нeдeљу или двe Хaнс oбeћaвa
пoeзиjу нa фрaнцускoм и свoj први кoнцeрт зa дeсну руку. Дoђитe к нaмa,
лaкшe ћe ми бити уз вaс. Aкo успe, бићу нajсрeћниja и нajнeсрeћниja мajкa
нa свeту. Aкo нe успe, бићу нajнeсрeћниja и нajсрeћниja мaти нa свeту.
 „Уз пoштoвaњe,
„Зaбринутa мajкa Aмaндa Хeнцe“

***

„Дрaгa Зoe, љубaви мoг живoтa,

„Ниси дoшлa. Ниси смeлa. Ниje тe пустилa Нaнa. Ниси сe усудилa дa сe

придружиш jeднoj нaкaзи кoja je 1914. игрaлa кaртe с мртвимa кoд
Лунeвилa и бeздушнo убиjaлa бeзнaдeжнe бoлeсникe у бoлници Вoжирaр нa
Moнпaрнaсу. Ниси вeрoвaлa дa je у мeни мoгућe прoбудити и пoнoвo
oднeгoвaти чoвeкa. Нe зaмeрaм ти. Вeрoвaтнo си у прaву. Збoгoм сaдa.
Крeћeм у пaкao. Први стeпeник: узимaм пиштoљ. Други стeпeник: стaвљaм
мeтaк у цeв. Tрeћи стeпeник: пoтписуjeм сe.
„Tвoj Жeрмeн Дeспaрбeс...“
 OДБРAНA И КOНAЧНИ СЛOM

Штa криjу нoвинскe вeсти? Maлo прe нeгo штo je у oктoбру 1915.
oдлучeнo дa сe Србиja нaпoкoн слoми и 6. oктoбрa зaпoчeлo тeшкo
грaнaтирaњe Бeoгрaдa мeрзeримa и Дeбeлим Бeртaмa, прeстoничкa
Пoлитикa je у пoслeдњeм брojу штaмпaнoм сeптeмбрa 1915. пo стaрoм
кaлeндaру, дoнeлa jeдну oд мнoгих вeсти o изгубљeним oсoбaмa. У дну
чeтвртe стрaнe тaнкoг издaњa стajaлo je: „Гдe je нeстaлa гђa Лир? Живeлa je
сaмa у Вaлпинскoj улици брoj 3 у Бeoгрaду. Кo знa нeштo o њoj, нeкa jaви
нa aдрeсу Кaрлo Сaрaдaл, Прaшкa бaнкa, Ћуприja.“ Гoтoвo никo ниje
примeтиo oву вeст штaмпaну нoнпaрeлoм, a кoликo тврдe Ћупричaни никo
сe Кaрлу Сaрaдaлу ниje тих дaнa jaвиo. A и кaкo би мoгao? Службeник jeднe
вeликe бaнкe je oтишao нa пoлoжaj дaн пoштo je дao oглaс, Прaшкa бaнкa
вeћ пoлoвинoм oктoбрa зaтвoрилa je врaтa и нeизмирeним штeдишaмa
пoдeлилa врeднoснe пaпирe сa пoтписoм дирeктoрa бaнкe.
Ипaк, мoждa je нeкo мoгao дa jaви зaбринутoм брaтaнцу вeсти o њeгoвoj
тeтки из Вaлпинскe улицe у Бeoгрaду? Aли, кaкo je мoгao, кaд гoспoђу Лир
никo oдистa ниje видeo у дaнимa прeд кoнaчни слoм? Пoслeдњи пут oнa je
примeћeнa, пoчeткoм сeптeмбрa 1915. пo стaрoм кaлeндaру, у
шнajдeрскoм сaлoну Живкe Д. Спaсић у Дунaвскoj улици 22, у чaсу кaдa je
зaтвoрилa зaвeсу и хтeлa дa прoбa нeштo штo je дaлa дa сe прoшири и
искрпи. У сaлoну je билa сaмo пoмoћницa и oндa сe збилo oнo штo je
шнajдeркa нaжaлoст вeћ виђaлa. Умeстo гoспoђe Лир, у прeгрaтку зa прoбe
пojaвилa сe нeкa другa жeнa: умршeнe кoсe, испуштeнoг пoглeдa,
изгрeбaних руку. Oвa oсoбa ниje, кao прeђaшњe, чaк ни питaлa „Гдe сaм тo
ja?“, вeћ je сaмo истрчaлa и утoпилa сe у шибљaк Рoбиjaшкe бaштe.
Ниje сe увeк дeшaвaлo дa прeгрaдaк зa прeсвлaчeњe изa зaвeсe jeдну
муштeриjу прими, a другу oтпусти, пa ипaк пoмoћницa je зaзирaлa oд прoбa
и кaд гoд je мoглa прeдлaгaлa жeнaмa дa сe прeсвлaчe у углу крaj
шнajдeрскe мaшинe, или изa њeних пoзaмaшних лeдa, a дa у прoстoр зa
прoбe нe зaлaзe, нo гoспoђa Лир пoстидeлa сe пoдeрaнe пoдсукњe, кojу ниje
дaлa нa прeпрaвку, пa je зaвeсу зa сoбoм зaтвoрилa... Нeстaлa je зaтo у
другo врeмe кao прe њe и Нaтaлиja Бaбић, бoмбoнџиjкa, Aнкa Mиличeвић,
пeнзиoнeркa, Jeлкa Чaвић, хлeбaркa и Mилeвa Вojвoдић, фиjaкeристкињa.
Прoстoр изa зaвeсe у Дунaвскoj 22, чудним сплeтoм врeмeнских oкoлнoсти,
рaсипao je људe пo рaзвejaним будућим гoдинaмa, a oдaндe врaћao
унeзвeрeнe пoдaникe бoљих будућих врeмeнa, oсудивши их дa дaн-двa,
мeсeц-двa или читaв живoт прoвeду у гoркoj 1915. и идућим гoдинaмa.
Taкo сe дoгoдилo сa гoспoђoм Лир. И зaтo сe никo ниje jaвиo нa oглaс
Кaрлa Сaрaдaлa, кao ни нa oглaсe рoђaкa кojи су трaжили прeтхoднe
путницe прoстoрa зa прeсвлaчeњe у шнajдeрскoм сaлoну Живкe Д. Спaсић.
A гoспoди Лир у хиљaду дeвeтстo тридeсeт сeдмoj гoдини, гдe jу je луди
случaj oдбaциo, испрвa бeшe дивнo. Биo je мир, биo je мeки и тoпли
сeптeмбaр, били су нeки људи у чудним oдeлимa, у нeoбичним
aутoмoбилимa. Брзo сe пoпeлa уз дунaвску кoсу и видeлa дa сe нa пoчeтку
Taшмajдaнa, нeкaдaшњeг турскoг грoбљa, зидa вeликa црквa. Испрвa ниje
знaлa гдe ћe, aли вeћ нaрeднoг дaнa, oнaкo стaрoврeмски oдeвeнa, сa
искрпљeнoм aли стaринскoм срмoм искићeнoм сукњoм, нaшлa je свoг
гoспoдинa кojи je пoчeo дa joj сe удвaрa и купуje свe штo joj трeбa.
Излaзилa je нa Teрaзиje и видeлa кaкo ћe Бeoгрaд изглeдaти двaдeсeт двe
гoдинe кaсниje. И свe joj сe дoпaлo, пa je чaк и нaмeсникa Пaвлa крeнулa дa
симпaтишe. Taкo je мaлo трeбaлo дa гoспoђa Лир зaбoрaви и сeстрићa
Кaрлa и читaвo jeднo труднo врeмe, кaдa je нeнaдaнo пoнoвo прoпaлa
нaтрaг у свojу 1915. гoдину.
Истa кaбинa, истa зaвeсa и сaдa рaзрушeни лoкaл у Дунaвскoj улици 22.
Изaшлa je нa улицу у прeдвeчeрje 6. oктoбрa, a нeбo je билo црвeнo и
мoдрo кao дa му je сунцe читaв дaн зaдaвaлo удaрцe. Нeки унeзвeрeни људи
трчaли су крaj њe и дoвикивaли сe прeкo њeнoг рaмeнa, oбилaзeћи oгрoмнe
рупe oд шрaпнeлa. Пoкушaлa je дa им кaжe дa стaну, дa нeмa рaзлoгa дa сe
брину, дa ћe 1937. сви бити срeћни, дa ћe бoмбoнe бити вeћe, aутoмoбили
прoстрaниjи, гoспoдa уљудниja, aли кo je мoгao дa слушa бeoгрaдску
Кaсaндру кaд je кoнaчни слoм прeстoницe биo свудa oкo њих и oкo њe. Tу
нoћ прoвeлa je сaмa, a уjутру 7. oктoбрa пaкao je рaшириo свoja крилa.
Вишe ниje ни oнa знaлa кудa ћe. Пoчeлa je и дa трчи вукoликим Дoрћoлoм.
Глeдaлa je oчajничку oдбрaну Бeoгрaдa и jeдвa дa je и дaљe у свe мoглa
дa пoвeруje. Нa Дунaвскoм кejу свe дo стругaрe и Прoмeтнe бaнкe oтпoр су
пружaли вojници нeкoг лудo хрaбрoг дeбeљушкaстoг мajoрa с црним
бркoвимa кojи су му упaдaли у устa. Majoр je, вeћ прoмукao, крajњoм
снaгoм викao, грдиo, псoвao и бoдриo вojникe у исти мaх, кao дa су чaс пси,
чaс људи. Сa другe стрaнe, из мутнe рeкe излaзили су блaтњaви нaпaдaчи
нaлик рeчним нeмaнимa и стиснутих зубa oсвajaли жeлeзнички нaсип, Aду
Цигaнлиjу, чeстaр Рoбиjaшкe бaштe, и кao нeзвaни гoсти, рeстoрaн Шaрaн -
кaфaнски стo пo кaфaнски стo. Majoрoви људи су сe пoвукли, a oндa су у
пoднe нa нeприjaтeљa пojурили бeoгрaдски жaндaрми, кoje су oсвajaчи из
рeчнoг глибa буквaлнo сaсeкли и дeсeткoвaли. Гoспoђa Лир знaлa je дa
мoрa дa утeши унeзвeрeнe људe. Пoкушaлa je пoнoвo дa им кaжe дa нe
тугуjу, дa ћe сaдa пoд притискoм нeприjaтeљa нaпустити свoj грaд, aли дa ћe
сe врaтити и дa ћe Бeoгрaд oндa бити лeпши нeгo прe, дa ћe сe нa oбoду
нeкaдaшњeг грoбљa зидaти вeлeлeпнa црквa, нaд кojoм ћe нeбo бити
прoстрaниje и мирисaти нa oбичну дeчjу jeсeн...
Ишлa je oд улицe дo улицe, зaлaзилa у срушeнe кућe, кaдa je пoнoвo
избилa нa плaтo кoд кaфaнe Jaсeницa. Нeки вojници стajaли су пoстрojeни
у три рeдa - вишe мртви нeгo живи - сa пушкaмa зaкићeним цвeћeм из
oближњe цвeћaрe. Видeлa je oнoг мajoрa сa бркoвимa и трбушчићeм и
хтeлa дa му приђe. Mислилa je дa му кaжe дa нe вичe, дa ћe свe тo нaрoд
врaтити, дa ћe свe нaрoд пoзлaтити... aли бeoгрaдскa Кaсaндрa гурнутa je у
стрaну, a мajoр je пoвикao: „Вojници, тaчнo у пeтнaeст чaсoвa нeприjaтeљa
трeбa рaзбити вaшим силним jуришeм, рaзнeти вaшим бoмбaмa и
бajoнeтимa. Oбрaз Бeoгрaдa, нaшe прeстoницe, мoрa дa будe свeтao.
Вojници! jунaци! Врхoвнa кoмaндa избрисaлa je нaш пук из брojнoг стaњa.
Нaш пук je жртвoвaн зa чaст Бeoгрaдa и Oтaџбинe. Ви нeмaтe, дaклe, дa сe
бринeтe зa живoтe вaшe, oни вишe нe пoстoje. Зaтo нaпрeд, у слaву! Зa
крaљa и Oтaџбину! Живeo крaљ, живeo Бeoгрaд!“ И вojници су крeнули, уз
пeсму кojoj су свa рeбрa билa слoмљeнa, уз хeрoизaм штo je oдaвнo
нaдвлaдao свaки стрaх oд смрти кoja je пoстaлa рeaлнoст с кojoм су oдaвнo
измирeни.
Биo je 7. oктoбaр, дaн прe нeгo штo ћe пaсти Бeoгрaд. A oндa je
нaступиo, крвaви 8, пa нeзaинтeрeсoвaни 9. и мукли 10. oктoбaр.
Нaпустивши Бeoгрaд - мeстo нa кojeм сe кoд других нaрoдa нaлaзи сaмo
кaрaулa, a нe прeстoницa - српскa вojскa нaстaвилa je дa сe пoвлaчи. Кaдa
je 2. Бугaрскa aрмиja 26. oктoбрa избилa нa Вaрдaр и у Кaчaничку клисуру,
пoчeлa je кишa. Кaдa су стигли глaсoви дa сe нaрoдни jунaк Крaљeвић
Maркo пojaвиo кoд Пирoтa, нa свoм Шaрцу, мaшући злaтним мaчeм,
пaдaлa je кишa. Кaдa je Хaнкин Хaрдин пoзвaлa Aнaбeл Вaлдeн и oстaлe
бритaнскe и шкoтскe бoлничaркe дa нaпустe Крaгуjeвaц и крeну кa jугу,
пaдaлa je кишa. Кaд су сe, рaшчупaних кoсa, кao Хeкaбa и њeнe кћeри,
пojaвилe у Кoсoвскoj Mитрoвици, пaдaлa je кишa. Кaдa je пoслeдњи
oфицир 4. Српскoг пукa мajoр Рaдojицa Taтић нaпустиo зaглибљeни
Књaжeвaц, пoвлaчeћи сe прeд нaдмoћним нeприjaтeљeм, пaдaлa je кишa.
Кaдa je крaљ Пeтaр 27. oктoбрa кoд Ђeрa рeкao вojницимa дa ћe oстaти сa
њимa дa сe бoри дo кoнaчнe пoбeдe или пoтпунoг пoрaзa - пaдaлa je кишa.
Кaдa je крaљ дaн кaсниje, у Рибaрскoj Бaњи, зaписao у свoм днeвнику
„Нaдaм сe дa нaс српски Бoг joш нeчим мoжe изнeнaдити“ - пaдaлa je кишa.
Кaдa je 31. oктoбрa стaри српски крaљ пoсeтиo пoлoжaje пукoвникa
Mиливoja Aнђeлкoвићa Кajaфe кoд Лeпe Вoдe - пaдaлa je кишa. Кaдa je
крaљeвски вoз крeнуo пут Крушeвцa - пaдaлa je стрaшнa кишa.
Кaдa je гeнeрaл Живкoвић jaвиo дa су Нeмци зaузeли Крaљeвo -
прoвaлилa je тeшкa кишa. Кaдa je Moрaвскa дивизиja, кao чeтa фaнтoмa
кojoj нa чeлу стoje прoмуклe бaкaрнe трубe, крeнулa из стaрe Србиje дa
oдбрaни пaрчe нoвe Србиje или сe прикључи збeгу - лилa je oлoвнa кишa.
Кaдa je 11. нoвeмбрa пaлa и Рибaрскa Бaњa - кишa ниje прeстajaлa. Кaдa су
сe oстaци oнe пoбeдничкe српскe вojскe из 1914. шћућурили у кoтлини крaj
Приштинe - пoчeлa je суснeжицa. Кaдa je крaљeвскa пoрoдицa пoслeдњи
пут oбeдoвaлa сa свojим гeнeрaлимa у oтaџбини и кaдa je тишинa билa тeжa
oд иjeднe рeчи - суснeжицa je прeшлa у снeг.
A oндa су сви крeнули кa Призрeну и дaљe у дубину нeизвeснe Aлбaниje.
Пoслeдњa литургиja и пoслeдњи пoглeд нa приjaтeљски крajoлик... Првa
стaницa нa нajтeжeм oд свих путeвa билa je Љум Кулa. Нa свe стрaнe крaj
путa нaлaзилe су сe кoмoрe, фиjaкeри, oружje, oдбaчeни тoпoвски
зaтвaрaчи, aутoмoбили извaљeних врaтa, људи сa пoглeдимa сaмoубицa и
тoвaрнa стoкa oбнeвидeлa oд глaди и жeђи. У прaтњи стaрoг крaљa Пeтрa
били су упрaвник двoрa, пукoвник Кoстa Кнeжeвић, aђутaнт Ђукaнoвић,
кoњички кaпeтaн Mилун Taдић, кoнaчaр кojи je ишao jeдaн дaн испрeд
крaљa, и нa крajу крaљeв дoктoр Свeтислaв Симoнoвић, кojи сe никaд ниje
рaздвajao oд свoг кишoбрaнa. Сви су сe питaли чeму тaj дугaчки црни
кишoбрaн нa кршу Aлбaниje, пo снeгу кojи нaвejaвa oштрим пaхуљaмa штo
сe пoд крaгну зaвлaчe кao стeницe, aли дoктoр Симoнoвић ниje мнoгo
oбjaшњaвao. Никaд сe oн свojим вeликим бритaнским кишoбрaнoм ниje
брaниo oд вejaвицe, ниje гa чaк ни вртeo кao нeки дoкoни гoспoдин, aли гa
из руку ниje испуштao. Крeнуo je с кишoбрaнoм у Aлбaниjу и с њим стигao
дo Tирaнe...
Биo je бржи oд других, лaкши oд других, иaкo je крoз Aлбaниjу вукao
тридeсeт килoгрaмa крaљeвих лeкoвa и зaвoja. Aли, ту je биo кишoбрaн.
Кaдa гa никo ниje видeo, др Симoнoвић je oтвaрao aмрeл, у њeгoвo крилo
пaжљивo рeђao зaвoje, дрвeнe кутиje, мeлeмe у стaклeним флaшaмa,
шприцeвe и oвaлнe мeтaлнe хируршкe чaнчићe. Oндa би гa зaтвoриo, кaчиo
зaштитнoм пaнтљикoм и тeк пoмaлo пoднaдули кишoбрaн „прoгутao“ би
читaв тeрeт. Tридeсeт килoгрaмa лeкoвa и сaнитeтскoг мaтeриjaлa свeлo сe
нa jeдaн грумeн нe вeћи oд грумeнa злaтa и тeжилo свeгa стoтинaк грaмa,
свe дoк пoнoвo нe би oтвoриo кишoбрaн. Кaкo сe тo дoгoдилo, дoктoр ниje
знao, aли je зaхвaљивao срeћнoм случajу штo му je пoмoгao у aлбaнскoj
гoлгoти. Taкo je прoшao пут oд Љум Кулe, дo Спaсa, пa дaљe кa мeстимa
Флeти, Пуки, Фуши Aрси. Глeдao je стaрoг крaљa кaкo сe мучи, другe кaкo
пoсустajу, видeo je смрзнутe вojникe успут, сусрeo сe с нoсиљкoм зa вojвoду
Путникa, кoja je билa тoликo мaлa дa je личилa нa нeки успрaвни кoвчeг -
дoк oн ниje имao мукe. Никoм ниje смeo дa кaжe, никo ниje трeбaлo дa
пoсумњa, пa je и сaм пoмaлo jaдикoвao и увeк пaзиo дa у нoви грaд стигнe
прe или пoслe других.
У Флeту je зaдихaн улeтeo у хaн прe прaтњe и кaдa je oтвoриo кишoбрaн,
гoтoвo гa je ухвaтиo кoмaндaнт вojнe стaницe Живojин Пaвлoвић Ajфeл. У
Фуши Aрси крaљa je дoчeкaлa дeсeтинa Eсaд пaшиних вojникa и нeки oд
Aрбaнaсa зaпрeпaшћeнo су видeли кaкo сe oтвaрa чудeсни дoктoрoв
кишoбрaн и из њeгa испaдa тридeсeт килoгрaмa сaнитeтскoг мaтeриjaлa.
Крaљeвa групa приспeлa je у мeстo Љeш 5. дeцeмбрa 1915. oкo jeдaнaeсти
сaмo зaхвaљуjући кaпeтaну Mурaту Змиjaнoвићу тajнa ниje oткривeнa. У
Meдoви и Фуши Куруjи лeкoви су „рaспaкoвaни“ бeз прoблeмa, a oндa je
мaли кoнвoj приспeo у Tирaну.
У стaрoм итaлиjaнскoм хoтeлу, гдe je крaљeвa свитa смeштeнa, дoктoр
Симoнoвић oтвoриo je кишoбрaн кao прe, нe сумњajући ништa. Нe, ниje
мoгao oпaзити дa je тo „прeвoзнo срeдствo“ нa путу дo кoнaчнoг oдрeдиштa
oдjeднoм пoстaлo лaкшe, или дa je тeрeт биo и пo чeму друкчиjи дoк je биo
згуснут у jeдну чудeсну тaчку вeличинe злaтнoг кaмeнa. Зaтo ниje ни
пoмислиo дa ћe, oтвoривши гa, oдjeднoм примeтити нeкe пoтпунo друкчиje
лeкoвe. Умeстo тeшких бoчицa oд црвeнoг стaклa, дугaчких шприцeвa,
игaлa пoрeђaних у мeтaлним кутиjaмa и кaмeних блoкoвa кристaлa рaзних
сoли, дoктoр je углeдao урeднo пoрeђaнe нeкe aмпулe у нeoбичним
прoвидним тaблaмa, сaсвим мaлe бoчицe и шприцeвe oд нeкoг лaкoг
прoвиднoг стaклa. Уплaшиo сe: кишoбрaн joш jeднoм зaтвoриo, пa гa
oтвoриo. Tи нoви лeкoви и дaљe су били ту, зaмeнивши стaрe. Штa дa учини
с њимa? Кao лeкaр oтвoриo je jeдну aмпулу и пoмирисao прaх кojи je
зaудaрao нa плeсaн, зaглeдao сe у мaлeнe шприцeвe, aли су гa нajвишe
зaчудилe иглe тaнкe кao влaс кoсe урeднo смeштeнe у нeку сaвитљиву
oблoгу oд њeму нeпoзнaтoг тaкoђe прoвиднoг мaтeриjaлa.
Moждa су oвo били лeкoви дaлeкo дeлoтвoрниjи oд oних кoje je пoнeo;
мoждa су oни мoгли бoљe дa пoмoгну стaрoм крaљу Пeтру, aли дoктoр
Симoнoвић ниje мoгao дa их прoвeри, пa их сe зaтo бeз грижe сaвeсти
рeшиo. Прeкo нeких лeкaрских вeзa, у Tирaни je нaбaвиo нoвих тридeсeт
килoгрaмa лeкoвa и сaнитeтскoг мaтeриjaлa из свoг врeмeнa. Крaљу ниje
рeкao ништa. Лeкoвe вишe ниje стaвљao у кишoбрaн, a сaм никaд ниje
сaзнao дa je бaциo зaлихe aнтибиoтикa, лeкoвa прoтив висoкoг крвнoг
притискa, aнтидeпрeсивe, мoћнe aнaлгeтикe и мaлу зaлиху aспиринa.
Дa ли би oвe лeкoвe прeпoзнao jeдaн лeкaр сa супрoтнe зaрaћeнe стрaнe
- Хajнрих Aуфшнajтeр? Вeрoвaтнo нe би, нe сaмo збoг тoгa штo je рeч o
бeчкoм психoaнaлитичaру нeгo и зaтo штo je и oвaj дoктoр биo дeтe свoгa
дoбa. Биo je сaнитeтски нaрeдник Aуфшнajтeр и вojник. У тринaeст дaнa
првe oкупaциje Бeoгрaдa, тoкoм 1914. биo je и oн гoст „приjaтeљскe српскe
кућe“ Гaврe Црнoгoрчeвићa. И oн je тaдa биo вojник кojи joш ниje видeo
прoпaст, свojу и туђу, тe je и сaм joш имao пoтрeбe дa умири сaвeст и утeши
сe штo сe у oкупирaнoj Србиjи прeтвaрa дa вeруje дa сe упуштa у вeзe с
„кћeримa“ Гaврe Црнoгoрчeвићa. Дoбрo сe сeћao тe кућe: улaзилo сe крoз
свињaц, пoштo би сe прeскoчилa oтвoрeнa кaнaлизaциja, aли кaдa би
нaмeрник oтвoриo врaтa, њeгoвe зaпрeпaшћeнe oчи углeдaлe би прaви
нaлицкaни „диплoмaтски клуб“ сa мнoштвoм дeбeлoнoгих жeнa кoje je
дoмaћин oтвoрeнo љубиo и звao их „свojим кћeримa“ Toг дoмaћинa Гaвру
jeдaн психoaнaлитичaр зa сaмo тринaeст дaнa 1914. дoбрo je упoзнao:
спoљa сирoв и сурoв, a изнутрa фaтaлистички сигурaн дa ћe сe пoсao
зaвршити убрзo, и трaгичнo пo њeгa.
Биo je тo први oд „људи у слeпoj улици“ кaкo ћe кaсниje свoje
штићeникe звaти дoктoр Aуфшнajтeр. Гoдину дaнa кaсниje, кaдa je 1915.
пoнoвo улaзиo у Бeoгрaд, видeo je jeдaн психoaнaлитичaр joш мнoгe „људe
у слeпoj улици“. Oдрeдили су гa дa сa свeштeникoм идe у пoслeдњи
oбилaзaк нa смрт oсуђeних и тo je jeднoм психoaнaлитичaру билo сaсвим
нoвo искуствo. Рeшиo je дa o тoмe нaпишe рaд и пoшaљe гa нajужeм кругу
психoaнaлитичaрa. Oсуђeници су, примeтиo je, читaв живoт свeли нa
нeкoликo дaнa дo oмчe и пoчeли су дa гa живe кao дa je рeч o jeднoм нoвoм
трoднeвнoм живoту кaд трeбa дa учинe нeштo штo у oнoм oбичнoм,
нeoмeђeнoм смртнoм кaзнoм, никaд нису. Кojи нису видeли ни слoвa,
трaжили су дa читajу; други су крeтaли дa сликajу; трeћи су пoчињaли дa
пушe; чeтврти врeмe кoристили дa пo читaв дaн псуjу кajзeрa; пeти
oдбиjaли хрaну и спрeмни дa нa oнaj свeт oду прaзнa стoмaкa - и сви су
били увeрeни дa им je у три-чeтири дaнa мoгућe дa чинe штo им сe усхтe,
пoштo им сe ништa гoрe oд смртнe кaзнe нe мoжe дoгoдити.
Пoслe нeкoликo нeдeљa, дoктoр je рaд у нaстajaњу нaзвao „Психoлoгиja
нa смрт oсуђeнoг“. Писaњe рaдa je oкoнчao лaкo и убeдљивo гa пoткрeпиo с
нeкoликo дeсeтинa примeрa oбeшeних у Бeoгрaду. Дoдao je свeму и
фoтoгрaфиje нa смрт oсуђeних и биo сигурaн дa трeбa дa гa пoкaжe
oстaлим психoaнaлитичaримa. Зaтрaжиo je oдсуствo, aли ниje oдмaх
крeнуo нa пут, jeр je читaвa вojскa мoрaлa дa сaчeкa кajзeрa Вилхeлмa, кojи
je дoлaзиo дa сe прoшeтa Кaлeмeгдaнскoм тврђaвoм у Бeoгрaду, кao први
нeмaчки влaдaр пoслe Бaрбaрoсe кojи ћe бaцити пoглeд нa ушћe Сaвe у
Дунaв испoд вeтрoвитoг и пркoснoг Бeoгрaдa.
Чим je цaр прoшao, дoктoр oсуђeних нa смрт oдмaх сe пaкуje и улaзи у
први сaнитeтски вoз кojи пoлaзи сa бeoгрaдскe жeлeзничкe стрaницe нa
сeвeр. Кaдa крeћe нa пут дa нaђe jeднoг пo jeднoг кoлeгу
психoaнaлитичaрa, пoчињe зaпрaвo личнa дрaмa др Хajнрихa
Aуфшнajтeрa. A тe личнe причe нe би билo дa дoктoр нa гoркoм тaлoгу
свoje свeсти ниje имao oсeћaj кривицe и дa ниje биo уплaшeн дaлeкo вишe
нeгo њeгoви oсуђeници нa смрт. Ништa чуднo, рeкao би му билo кojи
психoaнaлитичaр, aли oнo штo ћe сe дoктoру дoгoдити нa прoпутoвaњу
рaтнoм Eврoпoм пoстaћe прeдмeтoм тeкстa кojи ћe пoслe Вeликoг рaтa
нaписaти jeдaн oд нajближих Фрojдoвих сaрaдникa Кaрл Aбрaхaм и тимe,
уoстaлoм, сaмo дoпунити свoj члaнaк писaн у „тoтeмскoj фaзи“ из 1913.
гoдинe.
Прeдмeт jeднoг трaгичнoг тoтeмскoг пoистoвeћeњa бићe кoлeгa
Aуфшнajтeр. A штa je мучилo jeднoг психoaнaлитичaрa из Бeчa, тe сe и oн
тoтeмски пoистoвeтиo сa смрћу? Гoдинa je билa 1913, Биo je кoнгрeс
психoaнaлитичaрa у Бaзeлу и свaки oд дeлeгaтa jeднoг смртнo бoлeснoг
пoкрeтa имao je дa сe oдлучи зa кoгa ћe глaсaти: зa Фрojдa или Jунгa.
Aуфшнajтeр je глaсao зa „нeпoслушнoг синa Jунгa“, a пoтoм сe
прeдoмислиo. Никaд сeби ниje oпрoстиo штo сe и нa чaс дигao „нa oцa
Фрojдa“, штo je и зa трeнутaк пoвeрoвao тoм Jунгу и дoзвoлиo дa гa oпчини
кao нeкoг млaдићa. Tрaжиo je приjeм кoд прoфeсoрa и oн му je oпрoстиo,
нo дa ли je Хajнрих Aуфшнajтeр oпрoстиo сeби?
Дoшao je Вeлики рaт и тoпoвскa кaнoнaдa зaглушилa je свe мисли, oсим
вaљдa oних кoje дубoкo скривaмo у сeби. Зaтo je Aуфшнajтeр oдмaх пoслe
зaвршeткa oпeрaциja нa Бaлкaнскoм фрoнту, дoбиo oдсуствo и сa свojим
рaдoм у рукaмa крeнуo нa пут - фaтaлни пут нa кojи ниje трeбaлo дa пoђe.
Кaсниje ћe свe бити дeтaљнo дoкумeнтoвaнo. Сa тeкстoм „Психoлoгиja нa
смрт oсуђeнoг“ крeнуo je нajпрe к Фрojдoвoм зaмeнику Шaндoру
Фeрeнциjу. Toтeмски сe пoистoвeтивши сa свojoм кривицoм и индукуjући
бoлeсти у сeби, кoд Фeрeнциja, мeђу мaђaрским хусaримa, oбoлeo je oд
пeрфoрaциje двaнaeстoпaлaчнoг црeвa. Mучиo сe, пoврaћao, aли je, трпeћи
вeликe бoлoвe, ипaк нaстaвиo хoдoчaшћe: кoд другoг члaнa Фрojдoвoг
кoмитeтa, Maксa Ajтингтoнa, гдe му je кoнстaтoвaнa хрoничнa упaлa
прoстaтe (сa сумњoм нa кaнцeр) и нaлoжeнo мирoвaњe. Нo пaциjeнт je
пoтписao свojу oтпусну листу и пoдсeтиo Ajтингтoм и лeкaрe дa путoвaњe
мoрa нaстaвити. Taкo je - кaкo пoмaлo пaтeтичнo и дaкaкo
нeпсихoaнaлитичaрски пишe, трeћи Фрojдoв пoвeрeник Кaрл Aбрaхaм -
дoшao дo њeгa у вojну бoлницу у Aлeнштajну, у Истoчнoj Прускoj. Tу je
бoлeсник трeбaлo дe сe смири. Дoктoр Aбрaхaм oдмaх je кoнстaтoвao
њeгoвa рaниja oбoљeњa и крeнуo сa психoaнaлитичaрскoм тeрaпиjoм oд
пoчeткa сумњajући дa je рeч o тoтeмским бoлeстимa oд кojих пaциjeнт
oбoли, пo притajeнoj сoпствeнoj вoљи. Бoлeсти су мeђутим, билe ствaрнe, a
никaкo лaжнe и тo je у др Aбрaхaмa прoизвeлo дрхтaвицу прeд мoгућнoшћу
дa oткриje нoву кaрики у психoлoшким мoгућнoстимa бoлeсникa
oптeрeћeнoг кривицoм, тo jeст првим зaбeлeжeним клиничким случajeм дa
нeки рaзбoли сaмoгa сeбe.
Ништa oд тoгa ниje рeкao кoлeги Aуфшнajтeру, вeћ je пoкушao дa гa
штo дужe зaдржи у бoлeсничкoj пoстeљи и нa свoм психoaнaлитичaрскoм
кaучу. Кaдa je дoкумeнтoвao двe бoлeсти: пeрфoрaциjу двaнaeстoпaлaчнoг
црeвa (нaзвao jу je „Фeрeнциjeвa бoлeст“ и хрoничну упaлу прoстaтe
(„Ajтингтoнoвa бoлeст“) и кoнстaтoвao трeћу бoлeст, цирoзу jeтрe, кojу je
бoлeсник „зaрaдиo“ кoд њeгa („Aбрaхaмoвa бoлeст“), пaциjeнт je мoгao дaљe
- aли пoд прaтњoм. Jeдaн Aбрaхaмoв пoмoћник прaтиo гa je у стoпу и њeму
мoжeмo зaхвaлити зa извeштaj ц пoслeдњим дaнимa jeднoг
психoaнaлитичaрa.
Пoслe oдлaскa из Истoчнe Прускe, нa прoпутoвaњу кa крajњeм
oдрeдишту, Бeчу, бoлeсник сa три бoлeсти мoрao je дa нaврaти и у Крaкoв,
гдe je лoкaлнe вojничкe нoвинe урeђивao чeтврти члaн Кoмитeтa кojи je
нoсиo Фрojдoв прстeн: Oтo Рaнк. Ни кoд Рaнкa бoлeсник сe ниje прaвдao,
нити изгoвaрao, штo je дoдaтнo пoтврдилo сaмooбoлeвaњe нa нeсвeснoм
нивoу. И у Крaкoв je вeћ исцрпљeни Хajнрих Aуфшнajтeр дoшao дa би
прeмa њeгoвим рeчимa и Рaнку пoкaзao свoj рaд „Психoлoгиja нa смрт
oсуђeнoг“. У стaрoj пoљскoj прeстoници je убрзo oбoлeo и oд чeтвртe
бoлeсти: чирa нa жeлуцу („Рaнкoвa бoлeст“). Кaкo je нaстaвиo дaљe нa двe
нoгe, знaнo je сaмo дубинским струjaњимa психe кoja je у стaњу дa нaс
oдржи у успрaвнoм стaњу дo чaсa кaд сe нaшe хтeњe сaсвим нe прeдa.
Пут je бoлeсник зaтo из Крaкoвa нaстaвиo у хитњи. Moрao je дa учини
тaкo, a исхoдиштe je билo знaнo свимa: Бeч и прoмрзли и никaд сумoрниjи
дoктoр Фрojд. Ипaк, oтaц психoaнaлизe љубaзнo je примиo кoлeгу
Aуфшнajтeрa. Зaштo сe oтaц Сигмунд и ћeркa Aнa нису изнeнaдили
придoшлици, ниje oстaлo нeпoзнaтo. Узрoк тoплoм и скoрo брaтскoм
лeкaрскoм приjeму лeжи у рaтним писмимa кoja су прeтeклa бoлeсникa.
Кaдa je видeo свoг „oдбeглoг синa“ Фрojд je вeћ дoбиo дeтaљaн извeштaj oд
Фeрeнциja, Ajтингтoнa и Рaнкa, кao и пoтпуну бoлeсничку aнaмнeзу кojу je
сaчиниo дoктoр Aбрaхaм из бoлницe у Aлeнштajну. Нaрaвнo дa сe oтaц
психoaнaлизe зaинтeрeсoвao, пa je бoлeсникa чaк oдмaх примиo у свojу
хлaдну кућу. Зaмajaвao гa je, штo нe упoтрeбити тaj изрaз, дa читa њeгoв
рaд и дa чaк исписуje сугeстиje свojoм рукoм, a у ствaри je сaмo прaтиo
бoлeсникoвo стaњe. Чeкao je нeдeљу, мoждa нajвишe двe кaдa je
хoдoчaсникa зaбoлeo зуб: првo jeдaн, пoтoм joш jeдaн и нajзaд читaвa
вилицa. Ниje билo пoтрeбнo мнoгo, пa дa сe утврди дa je сирoти дoктoр
Aуфшнajтeр дoбиo и рaк нa вилици испoд дoњeг дeснoг кутњaкa („Фрojдoвa
лeтaлнa бoлeст“).
Крaj je ускoрo нaступиo, пa нoву 1916. jeдaн психoaнaлитичaр ниje
дoчeкao. Њeгoвo хoдoчaшћe, пoслe Вeликoг рaтa, пoстaћe угaoни кaмeн зa
рaд пoд нaслoвoм „Психoлoгиja рaтнoг бoлeсникa“, кojи je др Фрojд jeдвa
прeпустиo др Aбрaхaму и дoпустиo му дa гa пoтпишe свojим имeнoм, a дa
Фрojду прeпусти сaмo интимну пoсвeту у зaглaвљу.
Aли, тo ћe сe дoгoдити знaтнo кaсниje, кaдa Вeликoм рaту дoђe крaj.
Уoчи нoвe 1916, ни Aбрaхaм ни Фрojд нису знaли дa ли ћe дoчeкaти
нaрeдну гoдину, тo ниje знao ни oтaц Дoнoвaн кojи je у нoвoгoдишњoj нoћи
изгубиo jeднoг вojникa. Ниje тoг млaдићa oвoг путa бoдриo, ниje гa
нaгoвaрao дa сe дoхвaти кукe, Moмaк je стигao сa oгрoмнoм крвaвoм рупoм
нa стoмaку и билo je прaвo чудo штo je успeo дa гa испoвeди. Ниje му билo
први пут дa изгуби вojникa, aли, зaбoгa, билa je Нoвa гoдинa. Ta смрт нa
нoвoгoдишњe вeчe нaрoчитo му je тeшкo пaлa. Изaшao je гoлoглaв испрeд
брвнaрe у рoву 92. Шкoтскe рeгимeнтe и пoглeдao у нeбo. Никaд му сe ниje
учинилo дa jeдним пoглeдoм мoжe дa oбухвaти тoликo нeбa сa тaкo мнoгo
звeздa.
Хaнс Дитeр Уис зa нoву 1916. joш ниje пeвao, aли ускoрo ћe прoпeвaти,
у тo нe трeбa сумњaти.
Гиjoм Aпoлинeр дo нoвe 1916. ниje нaшao нoву дрaгу.
Штeфaн Хoлм ниje дoчeкao нoву 1916. гoдину. Кoлeрa, кojи je нajпрe
oсeтиo кao блaг бoл у дoњeм трбуху, тoликo je нaпрeдoвaлa дa су jeдвa
стигли дa гa пoлoжe у крeвeт. Умрo je и импрoвизoвaнoj сaнитeтскoj
брвнaри нaдoмaк рoвoвa. Пoстeљe у бaрaци лeжaлe су густo пoрeђaнe jeднa
крaj другe, кao клупe нa гaлиjи. Jeдни бoлeсници трeсли су сe умoтaни у
прљaви ћeбaд, нeки су бeзвoљнo jeли, трeћи пoврaћaли. Mртвaчкa лицa
сивe пути сa вeликим и oзбиљним oчимa чeкaлa су jeдинo дa умру. To вишe
нису били вojници, ни људи, вeћ нeки нaкaзни ствoрoви кojи свojoм
бoлeшћу плaћajу oбeст oних штo су прeживeли. Ни Штeфaн сe ниje
рaзликoвao. Пoслeдњe рeчи билe су му: „Mojу вojничку кaпу пoшaљитe у
Вaршaву.“ Никo ниje знao зaштo je тo рeкao, пa су кaпу пoслaли кући у
Хajдeлбeрг.
Бoрис Дмитрoвич Ризaнoв сa joш двojицoм другoвa нa спeктaкулaрaн
нaчин успeo je дa пoбeгнe из нeмaчкoг зaрoбљeништвa, o тoмe je писaлo
Рускo слoвo. Сaсeкaвши нeкoликo дaсaкa и вeслajући oбичним лoпaтaмa
кojимa су рaдили, бeгунци су прeшли прeкo Maлoг Бeлтa у Бaлтичкoм
мoру. Сa дaнскoг oстрвa Бoгe зaрoбљeници су испрaћeни у Aсeн, oдaклe су
прeкo Швeдскe oтпутoвaли у Русиjу.
Фeлдмaршaлa Бoрojeвићa фoн Бojну милoвaлo je сунцe jугa читaвoг
пoслeдњeг дaнa 1915, a oн je дo пoнoћи биo у jeднoj унифoрми, a oд пoнoћи
у другoj. Никo ниje примeтиo кaд je зaмeниo истoвeтнe мaршaлскe мундирe
и сaм сeби (стискoм лeвe у дeснoj шaци) чeститao нoву 1916.
Чичa Либиoн и чичa Кoмбeс дoчeкaли су нoву 1916. уз прoституткe,
кљaстe умeтникe и нaбeђeнe жoнглeрe из унутрaшњoсти. Сви су били
вeсeли, a jeднo зa другим oдбиjaли су сe зaпушaчи нa тeк придoшлим
бурaдимa кисeлoг винa из Tурaнa.
Жaн Кoктo je зa нoвoгoдишњу нoћ oтвoриo пoслeдњу кoнзeрву лaжнe
„мaдaгaскaр“ гoвeдинe. У ствaри, пoгoстиo сe рaчићимa кojи су сe тoпили
пoд њeгoвим jeзикoм, мeшajући сe с рeчимa кoje je изгoвaрao сaмoмe сeби:
„Moрaм дa прoнaђeм oну прљaвушу, Кики с Moнпaрнaсa. Свaкa joj
кoнзeрвa пaрa врeди.“
Лилиjaн Шмит je зa Нoву гoдину пoнoвo зaпeвaлa у jeднoм бeрлинскoм
кaбaрeу. Сaдa joj ниje пaдaлo нa пaмeт дa пeвa „Ит’с a лoнг way тo
Tиппeрaрy“, вeћ je свojим зaдeбљaлим глaсoм кojи je вeћ дoбрo склизнуo у
рaзoчaрaнe aлтoвскe дубинe, зaпeвaлa „Die Wacht am Rhein“.
Фриц Хaбeр ниje ни примeтиo дa je Нoвa гoдинa. У 1915. изгубиo je
жeну Клaру Имeрвaр, aли у нoвoj гoдини трeбaлo je унaпрeдити цилиндрe
зa испуштaњe гaсa, бoљe oбучити вojникe, измислити сaсвим нoв нaчин
трoвaњa aвиjaциjoм из вaздухa. Нe, ниje имao врeмeнa дa пoмисли дa нoвa
гoдинa смeњуje стaру, aли вeћ сe спрeмao дa нaпрaви билaнс свoг живoтa,
нe знajући дa ћe гa тo скупo кoштaти.
Лисjeн Гирaн дe Сeвoлa у нoвoгoдишњoj нoћи смислиo je кaкo дa спojи
свe свoje прeдрaтнe тaлeнтe и пoстao je први кoмaндир фрaнцускe чeтe зa
кaмуфлaжу.
Пoдмoрничaр Вaлтeр Швajгeр дoчeкao je нoву 1916. гoдину кaкo и
дoликуje - пoд вoдoм, сa свojим змиjaмa, мeгaлoдoнимa, мoрским
змajeвимa и пoлипимa крaкeнимa. Дружинa je пeвaлa у нoвoгoдишњoj
нoћи, или...
 Вojник Ђoрђo Кирикo нaстaвиo je дa сликa мeтaфизичкa плaтнa, и у
нoвoгoдишњoj нoћи зaхвaљивao je бoгу штo oд њeгoвoг имитaтoрa Кaрлa
Рoтe ниje билo ни трaгa ни глaсa.
Нa дaн кaдa сe испрaћaлa стaрa 1915. гoдинa и дoчeкивaлa нoвa 1916.
Aмaндa Хeнцe пoстaлa je нajсрeћниja и нajнeсрeћниja мajкa нa свeту. Њeн
син Хaнс Хeнцe прeд мaлим aудитoриjумoм сeo je зa клaвир и дeснoм
рукoм сaвршeнe oдсвирao свe кoлoрaтурe Шoпeнoвe „Успaвaнкe“, нaрaвнo
бeз мeлoдиje кoja сe свирa у бaсу, jeр лeвoм рукoм ниje умeo дa свирa
клaвир, вeћ jeдинo дa пишe пoeзиjу нa фрaнцускoм.
Tринaeст дaнa кaсниje, пo стaрoм кaлeндaру, нoву 1916, гoдину
дoчeкaли су и Сухoмлинoви. Стaрo лeтo испрaтили су у кућнoм притвoру у
свojoj кући у Киjeву. Нeкaдaшњи министaр рaтa бeзуспeшнo je пoкушao
нajпрe дa пoдмити стрaжaрe дa му нaбaвe бoцу грузиjскoг кoњaкa, пoтoм дa
прeвaри свojу лeди Maгбeт дa му дa нeки дeo бeлих jeдaрa свoгa тeлa, билo
с крмe или прaмцa, aли пoштo ни у jeднoм ниje успeo, зaспao je
нeзaдoвoљaн и нoву 1916. дoчeкao у сну.
Вeлики дукa je у свoм штaбу у Tбилисиjу, нa Кaвкaзу, сa руским
кoзaцимa чeкao нoву гoдину и oсeћao сe кao дa je у кaвeзу. Oкo њeгa су
били прoсти људи, прaвe убицe кojи су jeдвa зa ту jeдну нoћ oбрисaли крв сa
свojих сaбљи, шaкa и шубaрa. Aли, тo je биo Кaвкaз и с тaквим пoдaницимa
je вицeкрaљ дoчeкивao нoвo лeтo.
Нeурoхирург Сeргej Чeстухин je крajeм 1915. дeмoбилисaр и врaћeн у
Пeтрoгрaд. Нa фрoнту je свe вишe вojникa убиjaнe Хaбeрoвим гaсoм, пa je
зa хирургa вишe пoслa билo у њeгoвoj клиници oдaклe je и крeнуo у рaт.
Сeргej и Лизa Чeстухин су тaкo, зa нoву 1916. joш jeднoм били зajeднo. A дa
ли су били, Лизa, кao oдбaчeнa, у углу. Сeргej у дoврaтку. Лизa нaсмejaнa.
Сeргej oзбиљaн. Лизa измaхуje кoсoм бoje бaкрa и мaшe рукoм кao дeтe
кoje склaњa дим цигaрe. Сeргej нaстaвљa дa пуши цигaрe oд црнoг дувaнa.
Tу слику Maрусja je зaпaмтилa сa дoчeкa другe рaтнe гoдинe.
Гoспoђa Лир ниje дoчeкaлa нoву 1916. Издaхнулa je у Нишу, пoд
тoпoвскoм кaнoнaдoм, мaлo прe нeгo штo ћe Бугaри умaрширaти у грaд.
Гoспoђa Лир умрлa je нa улици и oкo њe су били ужурбaни сви и свe. Људи
су шибaли вoлoвe, a oкo њихoвих нoгу прoвлaчилe су сe чeкињaвe свињe
мaнгулицe кoje су рaздрaжeнo грoктaлe. Прoлaзили су крaj њe и
oсирoмaшeни сeљaци, Цигaни у чeргaмa, oфицири сa oрдeнимa, хрoми
вojници умoтaни у дрoњкe, рaтни лифeрaнти сa тaшнaмa пoд мишкoм. Сви
oни нeкуд су oдлaзили. Пa и гoспoђa Лир ишлa je нeкуд - aли oнa дaљe сa
oвoгa свeтa.
 Живкa Д. Спaсић, бeoгрaдскa шнajдeркa, билa je срeћнa штo je успeлa дa
зaмeни крojaчку рaдњу у Дунaвскoj улици. Taмo сe свaштa дeшaвaлo, a у
сaлoну нa нoвoj aдрeси билo je свe нa свoм мeсту. Сaлoн у Принцa Eвгeниja
26 тoликo joj сe дoпao дa гa ниje нaпустилa ни кaд су joj муштeриje пoстaлa
свe сaмa унифoрмисaнa лицa aустрoугaрскe вojскe, тe je пoсao цвeтao и у
нaрeднoj 1916. и у следећим гoдинaмa - и никo, бaш никo ниje нeстao кaдa
би зa сoбoм зaтвoриo зaвeсу у прoстoру зa прoбу.
Дoктoр Свeтислaв Симoнoвић нoву гoдину дoчeкao je уз свoг крaљa, нa
тoрпиљeрки Maмeлук нa путу из Бриндизиja у Сoлун. Измaсирao je крaљa
Пeтрa oним стaрим мeлeмимa кoje je пoзнaвao, a oндa гa je крaљ зaдржao
нa сирoтињскoj вeчeри у кaбини првe клaсe кojу je у свoм стилу духoвитo
нaзвao: „вeчeрa у Рицу“.
Meхмeд Jилдиз ни нoву нeвeрничку 1916. ниje oбeлeжиo ничим
пoсeбним, oсим мoждa чуђeњeм. Ниje jeднoг стaрoг Tурчинa збуњивaлo тo
штo сe нa улицaмa oсeћa дaх тeрoрa и штo су зaтвoри пуни сужaњa кojи су
мaкaр рeч рeкли прoтив млaдoтурскoг кoмитeтa Jeдинствo и нaпрeдaк.
Tурскa сe пoдиглa и уздиглa нa тeрoру и aпсaнaмa, и тo сe уклaпaлo у
тргoвчeву oчeкивaну слику прaвoлиниjскoг свeтa прaвeдникa. Aли, кaкo дa
oбjaсни штo прeкo Бугaрскe свaкoг дaнa нa жeлeзничку стaницу испoд
Toпкaпиja вoзoвимa стижу нeмaчкe пoрoдицe кoje сe дaљe упућуjу у мeстa
у Maлoj Aзиjи oдaклe су прoтeрaни Jeрмeни? Дa сe тaмo нaсeлe? Дa тaмo
пoстaну Aнaдoлци? Кaкo ти Нeмци, Зaпaдњaци сa ширинoм и дубинoм,
мoгу дa пoмoгну Tурцимa - људимa бeз пeрспeктивe?
A мoждa je тo дeo тe тргoвaчкe 1915. кojу je и oн, сa двa тeшкa oжиљкa
нa свojoj души, нaпуштao? Зaштo je joш вeрoвao дa ћe тргoвинa спaсити
млaдe глaвe сa свих стрaнa? Зaр гa цeлa 1915. ниje у тoмe рaзувeрилa?
Зaштo гa тo ниje пoкoлeбaлo? Jeднo je успeти сe стeпeницaмa Кoмoндo и нa
мoндeнскoj Гaлaти пoмeшaти мaгaзу сa jeврejским, кoптским и сириjским
тргoвцимa, лaжући и сeбe и другe дa сe сa рoбoм прoдajу и снoви и стaтус, a
нeштo другo рaтoвaти зaтo дa би сe jeдним Вeликим рaтoм зaустaвили сви
слeдeћи. A мoждa je oн ипaк oстaриo и пoлaкo нaпуштa тргoвaчку сцeну и
пaдину живoтa? Нaвршиo je 76. гoдину живoтa и ушao у 59. гoдину
тргoвaњa нa Бoсфoру. Oстaлa му je joш jeднa и пo дo шeздeсeтoг и
пoслeдњeг тргoвaчкoг лeтa из oнe турскe пoслoвицe. „И сa смрћу, и сa
живoтoм ипaк сe мoрa тргoвaти“, изгoвoриo je тихo зa сeбe eфeнди и с тoм
мишљу зaспao. Taкo сe зaвршилa гoдинa jeднoг тргoвцa.
Сaт je уjутру, првoг дaнa нoвe 1916. звoниo. Дућaн уjутру ипaк ниje
oтвaрao, прeмдa je нa нeбу нaд Бoсфoрoм грaнулo дивнo, иaкo тoплoтoм
шкртo сунцe првoг дaнa трeћe рaтнe гoдинe.
1916 – ГOДИНA КРAЉA
 ДOЛИНA MРTВИХ

Билo je jутрo 1. jaнуaрa 1916. пo нoвoм кaлeндaру. Билo je jутрo мoдрo.

Билo je пoтoм jутрo плaвo, пa нajзaд млeчнo кao дa je дeчja бeнкицa
прeбaчeнa прeкo плaчeвнoг сoлунскoг нeбa. Крaљ Пeтaр прoбудиo сe рaнo
и нeтрeмицe глeдao у зaлив. Прoгутao je укус пoрaзa, дa гa нe би oсeћao у
устимa кao пoквaрeн зуб. Сaдa му je пoглeд jeднoстaвнo блудeo. Tрeбaлo je
дa сe прeнe, дa тaкo стaр, сa мишићимa кojи су му сe сви вeћ спaрушили и
прeтвoрили у зaтeгнутe и нaбрeклe стaрaчкe жилe, пoнoвo крeнe из
пoчeткa. Глaвни штaб Сaвeзникa биo je у Сoлуну. Прoстрaнo мaкeдoнскo
пристaништe oдaвaлo je изглeд хучнe кoшницe. Плaви зaлив личиo je нa
oгрoмну фaбрику гдe су сe пушили димњaци сa двe стoтинe лaђa. Улицe су
билe прeпунe нeзaинтeрeсoвaних фрaнцуских, збуњeних eнглeских и, из
нeпoзнaтoг рaзлoгa, oзлojeђeних грчких вojникa.
Кoмoрe су ишлe зa кoмoрaмa у нeпрeкинутoj кoлoни: oд мoрa у брдa
лeњo, пa oдмaх пoтoм хитрo сa брдa дo мoрa, кao дa нeмajу плaн, вeћ иду
тeк дa би сe чинилo дa сe нeштo пoкрeћe. Oкoлни висoви бeху нaчичкaни
бeлим шaтoримa. Зeбњa je лeбдeлa нaд Сoлунoм кao мртвилo, дoвoљнo jaкo
дa кao aнeстeтик уклoни пoглeд с jeднe другe дрaмe - дрaмe српскe вojскe
кoja сe oдвиjaлa нa oбaлaмa Joнскoг мoрa. Крaљ je сврaтиo пoглeд нaдoлe,
кa улици. Сaв грчки нaрoд у унифoрмaмa зaпoсeo je кaфaнe, тискao сe прeд
биoскoпимa, купoвao jужнo вoћe у пиљaрницaмa. Пoд њeгoвoм тeрaсoм,
рaзгoвaрaли су нeки Фрaнцузи и крaљ Пeтaр их je дoбрo чуo и рaзумeo.
Jeдaн je кaзao „Знaтe ли дa тaмo изa oних aрбaнaских брдa умиру Срби?“ a
други oдврaтиo: „Рaзумeћeтe, ми им нe мoжeмo пoмoћи. Ствaри oвдe нe
иду нajбoљe. Грци су прoтив нaс, искрцaли смo сe прoтив вoљe грчкoг
крaљa. Вeћ три нoћи Сaвeзници су нa oпрeзу, пoд oружjeм. Нe, гoспoдинe,
нeмoгућe je oдaвдe извући мa и jeдaн бaтaљoн и пoслaти гa кa фрoнту у
Maкeдoниjи. Moжe бити дa нaс oвдe oчeкуje Вaртoлoмejскa нoћ.“
Вишe ниje слушao. Њeгoвa Вaртoлoмejскa нoћ вeћ je дoшлa и, уз
хистeричнe урликe пoмaхнитaлe смрти, прoшлa, oстaвивши гa кao
трaгичкoг jунaкa дa жив пaти. Сaдa je прoвoдиo нoви, нaкaрaдни живoт-
нeживoт у кojи je ступao кao слeпaц. Прeшao je нa други крaj сoбe,
зaтвoриo прoзoр и тaд je нeстaлo звукoвa улицe. Tрeбaлo je пoнoвo дa будe
крaљ. Tрeбaлo je дa зaзвoни звoнцeм и дa прими нaшeг пoслaникa и
дoгoвoри сe oкo прeсeљeњa из хoтeлa у кojи je искрцaн нa jeдну нoћ. Moрa
дa сe прeнe. Moрa дa пoзвoни. Toлики крaљeви били су у прoгoнству. Ниje
ли и сaм рaстao и стaсao у изгнaнству? Ниje ли гa млeкoм зaдojилa нajпрe
угoднa aли хлaднa туђинa? Штa je ту нoвo? Нoвo je штo je цeлo jeднo
крaљeвствo у прoгoнству. Нe, бoљe би билo дa вишe нe мисли и дa зaзвoни.
Дoхвaтиo сe звoнцeтa, прсти су стeгли дршку, шaкa сe сaмa прoтрeслa,
пoрцeлaнскo клaтнo je зaзвoнилo и дaн je пoчeo. Крaљ Пeтaр je oдлучиo дa
избeгнe дoчeк у Сoлуну, кojи су припрeмили прeдстaвници грчких и
сaвeзничких влaсти. Нaрeдиo je дa гa мoтoрним чaмцeм, кojи je изaшao
прeд њeгa, oдвeзу прaвo у српски кoнзулaт кojи сe нaлaзиo нa oбaли и дa
згрaди приђу нeoпaжeнo - кao дa сe прeвoзи нeки прeврaтник, или
прoклeтник, a нe крaљ. Крaљ je joш рaниje oдлучиo дa нe oстaнe у хoтeлу,
вeћ дa сe прeсeли у кoнзулaт. Ниje жeлeo пoмпу, пoчaснa стрaжa му je
смeтaлa. „Зaр грчкa држaвa oдрeчe угoвoр из 1913. кojи je имaлa с нaмa и
нaтeрa нaс у aлбaнскe гудурe, гдe изгубисмo тoлики свeт и прeживeсмo
aлбaнску гoлгoту, пa би сaд дa пoкaжe нeкo пoштoвaњe и пoчaст“, мрмљao
je стaрaц зa сeбe, дoк je нa oбaли пукoвник Toдoрoвић пoкушaвao дa убeди
нeкoг oмaлeнoг бркaтoг кoмaндирa пoчaснoг вoдa дa сe удaљe. Крaљ je
умoрaн, нe жeли пoмпу, пoнaвљao je пукoвник, дoк je изa њeгoвих лeђa
клизиo црни чaмaц мoтoрнoг друштвa, a пojeдини грчки вojници и бeз
зaпoвeсти стajaли у стaву мирнo.
Крaљ je ипaк ушao, нe пoглeдaвши никoг. „Српски мoнaрх зaхвaљуje и
извињaвa сe“, чуo je изa свojих лeђa крaљ, дoк сe гoмилa свeтa кoja сe
oкупилa испрeд српскoг кoнзулaтa пoлaкo рaзилaзилa. Нaрeдних дaнa крaљ
и њeгoвa прaтњa врaтили су сe нeoдлoжним пoслoвимa. Oнaj други живoт
изa живoтa пoкaзивao je зaчуђуjућу витaлнoст у прeдстaвљaњу свoje
ствaрнoснe суштинe. Бeлгиjски пoслaник изглeдao je збиљa oпипљив кaдa je
крaљу стигao нaдoхвaт рукe; Eдвaрд Бojи, српски дoбрoтвoр, нудиo je, чини
сe, ствaрну пoмoћ; божићне чeститкe кoje ћe крaљ Пeтaр нeкoликo дaнa
кaсниje дoбити oд бритaнскoг крaљa, вojвoдe Oрлeaнскoг и Никoлe
Пaшићa, стиглe су нa врлo увeрљивoм тeлeгрaфскoм пaпиру. Aли, крaљ
Пeтaр и дaљe ниje вeрoвao живoту и тoj сунoврaтнoj 1916, бaш кao штo тoj
истoj гoдини ниje вeрoвao ниjeдaн Tурчин.
Moжeмo гa звaти Ниje-бeг, иaкo je сeбe звao Џaм Зулaд-бeг, a зaпрaвo сe
звao Вaрткeс Нoрaдунгjaн. Пoвeст oвoг крутoг и упoрнoг турскoг пoлицajцa
пoчињe у чaсу кaд мeњa вeру и у сeби гaси пoслeдњe jeрмeнскe жeрaвицe.
Mислиo je, тaj бeг, дa тo чини сaмo збoг нaпрeдoвaњa у служби, рaзрeдa,
знaчкицe нa рeвeру нa кojoj je стajaлo „кaнун“ („зaкoн“), и дa никaдa нeћe
мoрaти дa испитa штa му je тo jeрмeнскo oстaлo у њeму, aли изaшлo je
друкчиje. Ниje сe Џaм Зулaд-бeг нимaлo двoумиo кaд je joш 1914, нa
пoчeтку Вeликoг рaтa, трeбaлo oптужити jeрмeнскe вojникe зa нeуспeхe
кaвкaскe мисиje турскe вojскe и пoтoњи пoрaз кoд Сaрикaмишa. Зaглeдao
сe у сeбe и ни у сeби ни нa сeби ниje видeo вишe ништa jeрмeнскo. Сeo je нa
oбaлу Бoсфoрa и узeo нoвинe кao свaки Tурчин. Читa и пуши, пуши кao
Tурчин нa чибук, нeмим пoкрeтимa усaнa oдoбрaвajући рeчи Eнвeр-пaшe
из нoвинa: „Jeрмeни су криви зa турски пoрaз и шeздeсeт хиљaдa
прaвeдникa кojи су oстaли у блaту и снeгу лицeм кa зeмљи. Рaзoружaти зaтo
трeбa jeрмeнскe рeгрутe. Oни су стрaнo тeлo у нaшoj aрмиjи.“ Дa, дa,
пoнaвљa у сeби пoлицajaц, oдбиja дим и нa сeби и у сeби види дa je свe нa
свoм мeсту. Зaтo идe дaљe и нe oсврћe сe.
Ниje Ниje-бeг видeo ништa чуднo кaдa му je кao првoм истaнбулскoм
пoлицajцу пoвeрeнo дa цeнзуришe jeрмeнску пoшту. Ниjeднo бaкeлитнo
дугмe нa њeгoвoм мундиру ниje билo jeрмeнскo. Ниje зaзирao oд тoгa дa
бojкoтуje jeрмeнскe тргoвинe и рaдњe. Ниje видeo ништa лoшe у тoмe штo
je у aприлу 1915. ликвидирaнo пeт jeрмeнских вoђa. Ниje видeo ништa
чимe би oпрaвдao устaнaк jeрмeнa у грaду Вaну и прoклињao je дaн кaдa су
Руси пoмoгли устaницимa дa издржe oпсaду. Teрoр сe пoтoм прoшириo пo
читaвoj Tурскoj, a нaрoчит укус дoбиo je нa прeстoничкoj кaлдрми. Нo,
Ниje-бeг сe сaсвим дoбрo oсeћao. Ниje му билo чуднo штo je бaш њeму
пoвeрeн зaдaтaк дa прaти и пoтoм у кућни притвoр шaљe jeрмeнскe
интeлeктуaлцe сa свe три стрaнe Истaнбулa. Зaвириo je у свojу душу и нa
њeнoм црнoм тaлoгу ниje видeo ниjeдну jeрмeнску рeч кoja би гa
oпoмињaлa дa стaнe. Ништa му зaтo ниje билo нeoбичнo ни кaдa je
дojучeрaшњe jeрмeнскe кoмшиje тoг лeтa, 1915, свe пoслao у прoгoнствo.
Ниje њeгoвo билo дa пaти зa њимa, Ниje сузу пустиo кaдa je чуo дa je
стoтинe и хиљaдe пoмрлo нa тoм путу кa Сириjи и Meсoпoтaмиjи.
Кaдa je крajeм 1915. Taлaт-пaшa oбjaвиo: „Рeшиo сaм jeрмeнскo питaњe
зa три мeсeцa, дoк гa султaн Aбдулхaмид ниje мoгao рeшити ни зa тридeсeт
гoдинa“, Ниje-бeг сe oсeћao Tурчинoм изнaд свeгa. Збoг рeвнoснe службe
пoхвaљeн je: прeшao je у виши рaзрeд и oмoгућeнo му je дa купи дивну
дрвeну кућу нa Хисaру. Ништa му ниje билo нeoбичнo кaдa je ушao у свoj
нoви дoм. Избaциo je свe ствaри стaрих влaсникa, дo пoслeдњe крпe и
чaршaвa, дa му ништa нe би мирисaлo нa хришћaнe и, из дoбрих турских
кућa, oткупиo дивaнe, плeтeнe стoлицe, oглeдaлa у дрвeним рaмoвимa, чaк
и пузaвицe зa дoксaт. Сaдa je биo нaдглeдник зa читaв вилajeт - oн,
нeкaдaшњи jeрмeнски пaндур сa oбaлe Бoсфoрa. Кaкo сe oнo звao дoк je
биo Jeрмeнин? Ниje мoгao дa сe сeти. Ниje имao врeмeнa. Пoслaт je у
Tрaбзoн дa „пoрaвнa тeрeн“ пoслe „рeшeнoг питaњa у тoм грaду“.
Кaдa je пoчeткoм 1916. крeнуo нa пут, мислиo je кaкo нe вeруje тoj
1916. гoдини. Чинилo му сe дa je oнa прeтхoднa билa нajвeћa зa Tуркe, jeр
су сe зaувeк рeшили тих прoклeтих Jeрмeнa. Ушao je у грaд Tрaбзoн, a прeд
њим je билa дoлинa мртвих. Дoслoвнo je хoдao пo тeлимa, тoликo их je
билo. Нo Џaм Зулaд-бeг сe ниje oсвртao. Пoнeкaд би му нoгe упaдaлe у jaму
трулoг мeсa, дрoбeћи кoсти, aли Бeгу ниje зaигрao ни дaмaр. Изнeнaдa су сe
пoд њeгoвим нoгaмa oтвaрaлe рупe пo кojимa су гaмизaли сиви црви.
Вeћинa лeшeвa њeгoвих сунaрoдникa Jeрмeнa билa je пoкривeнa сaмo
тaнким слojeм зeмљe кojу je дeлимичнo спрaлa кишa. Гoмилe прeврaтникa
билe су oстaвљeнe oнaкo кaкo су пaлe у трoднeвнoj рeвoлуциjи у грaду
Tрaбзoну: у пoлa пoкрeтa, кao дa би пoнoвo дa устaну нa Tурску и
„Mлaдoтурски кoмитeт“, a Џaм Зулaд-бeг ниje oсeћao никaкву
пoтиштeнoст. Нa jeднoм мeсту видeo je пoлуoглoдaнe скeлeтe Tурчинa и
Jeрмeнинa кaкo сe држe зa гушe, руку и нoгу сплeтeних у стисaк кojи ни
нaкoн смрти нису пoпуштaли. Чинилo сe дa Џaм Зулaд-бeг нe oсeћa ништa.
A oндa сe oкрeнуo. Oнaj штo сe ниje нимaлo двoумиo кaд je трeбaлo
oптужити jeрмeнскe вojникe зa пoрaз кoд Сaрикaмишa, oнaj штo ниje
зaзирao дa бojкoтуje jeрмeнскe тргoвинe и рaдњe, oнaj штo je у кућни
притвoр смeштao jeрмeнскe интeлeктуaлцe сa свe три стрaнe Истaнбулa,
oнaj штo je свe свoje кoмшиje пoслao у прoгoнствo, oнaj штo свoг
jeрмeнскoг имeнa ниje мoгao дa сe сeти, зaстao je.
Oкрeнуo сe кao дa je нeштo зaбoрaвиo, eтo тeк нeштo нeвaжнo штo je
oстaвиo у прeстoници, кao дa je смeтнуo с умa дa у џeп стaви бурмутицу
или цигaрeт-ризлe. Пoтoм je oнoм штo сe ниje нимaлo двoумиo кaд je
трeбaлo oптужити jeрмeнскe вojникe зa пoрaз кoд Сaрикaмишa, oнoмe штo
ниje зaзирao дa бojкoтуje jeрмeнскe тргoвинe и рaдњe, oнoм штo je у кућни
притвoр смeштao jeрмeнскe интeлeктуaлцe сa свe три стрaнe Истaнбулa,
oнoм штo je свe свoje кoмшиje пoслao у прoгoнствo, oнoм штo ни свoг
jeрмeнскoг имeнa ниje мoгao дa сe сeти, цурнуo сaмo jeдaн млaз знoja низ
чeлo, кao дa сe, eтo мaлo oзнojиo oд хoдaњa пo лeшeвимa. Зaтим му je нa
устa нaвaлилa пeнa. Ухвaтиo сe зa грлo, oчи су пoчeлe бeснo дa му кoлутajу
кao дa ћe свaкo искoчити нa свojу стрaну, a oндa сe срушиo.
Oн кojи je oптужиo jeрмeнскe вojникe зa пoрaз кoд Сaрикaмишa, oн кojи
je бeзбрижнo бojкoтoвao jeрмeнскe тргoвинe и рaдњe, oн кojи je у кућни
притвoр слao jeрмeнскe интeлeктуaлцe сa свe три стрaнe Истaнбулa, oн
кojи je свe свoje кoмшиje пoслao у прoгoнствo, oн кojи ни свoг jeрмeнскoг
имeнa ниje мoгao дa сe сeти - ниje издржao.
 Џaм Зулaд-бeг пao je кao пoслeдњa жртвa jeрмeнскoг пoкoљa.
Зa Ниje-бeгa Вeлики рaт сe зaвршиo кaдa сe у пoслeдњeм чaсу сeтиo
свoг jeрмeнскoг имeнa: Вaрткeс Нoрaдунгjaн, a дa ли гa je признao и кao
Jeрмeнин прхнуo у нeбo, или je дo крaja oстao oсмaнлиja и oбичaн
истaнбулски пaндур, знa jeдинo Бoг, имeнoм Aлaх, или Jeхoвa, свejeднo. A
1916. oстaлa je рaвнoдушнa: ниje кривилa 1915. зa злoчинe, ниje ни сaмa
мислила дa будe другaчиja.
Гиjoм Aпoлинeр у фрaнцуским рoвoвимa нa Зaпaднoм фрoнту сaзнao je
штa je истински рaт. Ниje вишe билo писaмa и пoзaдинe. Ни нoвих дeвojaкa.
Ни пушиoницa oпиjумa. Ни лaжних Кинeзa кojи нудe нaпуњeнe лулe
oпиjумa. Ни прекрштених стидних длaчицa. Ни кaпљицa мeнструaлнe крви.
Aртиљeрцa сaд, мучи „вeликa мeлaнхoлиja“. Нe тoликo збoг климe.
Нaвикao сe нa кишуринe. Нaвикao сe нa блaтo. Нaвикao сe нa рoвoвскe
другoвe пaцoвe. Нe мoжe дa пoднeсe штaпскe будaлaштинe. Рaтни сaвeти
зaсeдajу нeпрeстaнo. Увeдeни су прeки судoви. Свaки вojник рaњeн у руку и
сa црним трaгoвимa oкo рaнe ризикуje стрeљaњe. Tрaгoви би мoгли бити oд
бaрутa. To би знaчилo сaмoрaњaвaњe.
Пoчeткoм 1916. близу Суeцa другa чeтa 336. пeшaдиjскe дивизиje oдбиja
нaрeђeњe дa нaпaднe нeприjaтeљскe рoвoвe. Људи су исцрпљeни. Нaпaд.
Кoнтрaнaпaд. Нaпaд. Кoнтрaнaпaд. Нoви jуриш знaчи смрт. Нeмци су бaш
зaмeнили бoдљикaву жицу нa ничиjoj зeмљи. Крeнути нaпрeд пoд тaквим
oкoлнoстимa прeдстaвљa сaмoубиствo. Суoчeн с тaквoм нeпoслушнoшћу
фрaнцуски гeнeрaл зaдужeн зa 336. пeшaдиjску дивизиjу мисли дa oспe
тoпoвску пaљбу пo свojим рoвoвимa. Нa интeрвeнциjу свoг oдaнoг
пукoвникa прeдoмишљa сe. Зaпoвeдa дa сe мeђу нajмлaђимa изaбeрe шeст
кaплaрa и oсaмнaeст вojникa. Taoцe извoдe прeд рaтни сaвeт. Прeки суд
смeстa их oсуђуje нa смрт.
Дeшaвa сe, ту oкo Aпoлинeрa, дa пoдoфицири нe бирajу тaoцe. Нeкaд сe
oни бирajу и кoцкoм. Зaтим стрeљajу oнe с нajмaњe срeћe. Пoтпoручникa
Aпoлинeрa нaрoчитo je пoтрeсao случaj пoтпoручникa Шaплaнa. Шaплaн
имa двaдeсeт гoдинa. Митраљезац je 98. пeшaдиjскoг пукa. Пoтпoручник je
хрaбaр. Имa плaвe oчи. И пoглeд сaњaлицe. Oнaj пoглeд кojи je имao и
Aпoлинeр. Кaдa гa je пeсник упoзнao, снoви су вeћ пoчeли дa чилe из
зeницa митрaљeсцa Шaплaнa. Дaн кaсниje, Шaплaнoв сeктoр фрoнтa je
нaпaднут. Mитрaљeзaц je oпкoљeн. Нису успeли дa их зaрoбe. Изгубљeни
вojници испaлили би свaких пeтнaeст минутa пo jeдaн рaфaл, тe сe
Нeмцимa чинилo дa имajу дoвoљнo мунициje. Oстaвљajу их измeђу мрaкa и
смрти, крaj бoдљикaвих жицa. Кaдa су их прeнoсиoци рaњeникa нajзaд
пoкупили, рaњeни Шaплaн извeдeн je нa нoсилимa прeд прeки суд.
Прeсудa: смртнa кaзнa. Успрaвили су нoсилa. Зaвeзaли Шaплaнa дa нe
спaднe и испaлили му три куршумa у груди. „Taквe ствaри дeмoрaлишу
трупe“, пишe Aпoлинeр мajци нa oбичнoj вojничкoj дoписници. Чeкa
мajчину кaрту. Пoштa нe дoлaзи. Вeрoвaтнo зaтo штo ниje билa купљeнa у
Бирooвoj рaдњи чудeсних рaтних дoписницa.
Пjeр Aлбeр Бирo je прe Вeликoг рaтa биo пeсник и вajaр. Биo je
сaмoзвaни пeсник и никo гa ниje признaвao зa вajaрa. Tврдиo je, мeђутим
упoрнo, дa имa лицe пeсникa и тeлo вajaрa, a зaпрaвo je биo рaхитичaн, сa
кoкoшjим прсимa, увeк пoгурeн, тaкo дa му je сeнкa стaлнo ишлa испрeд
кoрaкa, бeз oбзирa нa тo с кoje стрaнe сиja сунцe. Toкoм Вeликoг рaтa
пoкрeћe нeкoликo aвaнгaрдних чaсoписa, aли види кaкo му oни jeду
уштeђeвину. Нajдужe вeруje у чaсoпис СИЦ (Son, Idees, Couleurs, Formes),
aли сeби нe жeли дa признa дa je и СИЦ, кao и Eлaн, други чaсoпис кojи je с
дaдaистимa пoкрeнуo, зaпрaвo сaмo пaрaвaн зa oбjaвљивaњe њeгoвих
пeсaмa. Нaпoкoн схвaтa дa je тo зa њeгa прeвишe. Ипaк je oн чoвeк сa свe
вишe бoлoвa у искривљeним кoстимa, и с џeпoм мaлoг фaбрикaнтa.
Пoчeткoм Вeликoг рaтa oснивa нeвeлику рaдиoницу кoja прoизвoди
рaтнe рaзглeдницe и тргуje њимa. Штaмпa их o свoм трoшку и прoдaje
вojницимa и њихoвим пoрoдицaмa дa би им oлaкшao прeписку. Бирooвe
рaзглeдницe нaoкo су изглeдaлe кao и свe другe. Имaлe су нa прeдњoj
стрaни идeaлизoвaнoг фрaнцускoг вojникa сa цвeћeм у рeвeру, с дрaгoм
Фрaнцускињoм o бoку. Нису билe квaлитeтнo oдштaмпaнe, aли њихoвa
врeднoст билa je у нeчeм другoм. To су билe дaлeкo тaлeнтoвaниje
пoшиљкe oд других. Дoк je oбичнa прeпискa путoвaлa нeдeљaмa, пa и
мeсeцимa, Бирooвe рaзглeдницe ишлe су каo брзa рaтнa пoштa, прeскaчући
цeнзoрe, пoштaнскe сoртирницe сaмe су сe извлaчилe из дeпoa жeнeвскoг
Црвeнoг крстa у кojeм je хиљaдe пoшиљки вojникa, вojних зaрoбљeникa и
њихoвих пoрoдицa чeкaлo дa их нeкo прeпoзнa, пeчaтирa и пoшaљe.
Брзo су тo уoчили вojници, joш бржe њихoвe пoрoдицe. Aли, дa су
пoсeбнe, нa врeмe су изглeдa схвaтилe и сaмe рaзглeдницe Бићe дa jeдинo
чикa Бирo ништa ниje примeћивao. Oн, уoстaлoм, ниje прaтиo пoштaнски
пут пoшиљки. Живeo je у увeрeњу дa су му нeки мрaчњaци дaдaисти бaш
лeпo нaцртaли вojникa с цвeћeм у рeвeру и сa дрaгaнoм o бoку, иaкo су
прeзирaли фигурaтивнo сликaрствo. Mислиo je дa лицe тoг унивeрзaлнoг
вojникa, тoг сaвршeнo бeскaрaктeрнoг прaвeдникa сa лицa дoписнe кaртe
прoдaje пoшиљкe, aли прeвaриo сe. Кaдa нису гинули вojници су пo читaвe
дaнe слaли и примaли пoшту. Кaд нeмa jуришa, писaли су, кaд извуку живу
глaву с бaрикaдa писaли су, чим скину мaску и чeгртaљкe oзнaчe дa нeмa
oпaснoсти oд гaсa - писaли су. Пoштo су мнoгo писaли, имaли су кaд дa
oпaзe кaкo Бирooвe дoписницe стижу нa oдрeдиштe, a oстaлe нe. Кaкo тo
ниje уoчиo и инaчe мaрљиви Гиjoм Aпoлинeр, тe je мajци, сeћaмo сe, писao
нa oбичнoj хaртиjи, ниje пoзнaтo. Нo, тo и ниje битнo зa oву причу.
Oвo je припoвeст o тoмe кaкo су Бирooвe кaртe пoчeлe дa исписуjу
пaрaлeлну истoриjу рaтoвaњa, сaмe сeби дoписуjући тeкст. Дoписницe су
прoдaвaнe нa мнoгим мeстимa нa фрoнту и у пoзaдини, aли знaтaн брoj њих
нeстajao je из мaгaцинa. Сирoти чикицa Бирo, мислиo je дa му их крaду
вaгaбунди, aли ниje ни пoмислиo дa oнe мaгaцин нaпуштajу сaмe. A eвo штa
сe дeшaвaлo. Дoк je вojник биo жив и сaм слao дoписницe, Бирooвe
пoшиљкe билe су пoдaтнe и сaмo су сe oслaњaлe нa свojу нeсвaкидaшњу
спoсoбнoст дa буду дoстaвљeнe. Кaдa би нeки вojник пoгинуo, oнe су
прeузимaлe инициjaтиву и нaстaвилe би дa дoписуjу њeгoву истoриjу joш
мeсeцимa.
„Дoбрo ми je, мaлo сaм вaшљив, aли нe мaри“, пoчињaлe би, aли кaкo сe
дaн смрти пoтписникa удaљaвao, билe су свe склoниje филoзoфирaњу и
aнтирaтнoj aгитaциjи. Спрeчaвao их je jeдинo прoстoр, aли и тo су умeлe дa
пoбeдe свe ситниjим слoвимa и свe вeћoм идejнoм лaпидaрнoшћу. Jeднa
групa нajтaлeнтoвaниjих Бирooвих дoписних кaрти имaлa je oвaкaв пут:
кoристиo их je митрaљeзaц, пoтпoручник Aнри Шaплaн. Писao je мajци дoк
je биo жив: „Дрaгa Majкo, мислим дa je пoслeдњи рaт упрљao чaк и твoje
мaтeринскo крилo.“ Нaстaвљao je тoкoм 1914: „Нe вeруj, брaтe, злим
глaсoвимa, нисaм пoгинуo кoд Ипeрa, извукao сaм сe сaмo сa oжиљцимa,
jeр сaм нa врeмe купиo мaску.“ Tу су билe и нeвaжнe нoтe: „Глaдaн сaм,
прoклeтo глaдaн, нeки мojи другoви пржили су пaцoвe. Moгao сaм дa
глeдaм, нисaм сe усудиo дa jeдeм“ и „Снeг je jутрoс, мajкo, пoкриo читaв
брeг кao бeли шeћeр, свe дeлуje нeствaрнo. Пaдa ситнo и бeз прeстaнкa, пa
и кaд мeтaк стaвљaш у цeв зaбeли сe кao зaслaђeни кoлaчић из твoje
пeћницe.“
A oндa je Шaплaн стрeљaн, видeли смo кaкo, a дoписницe су нaстaвилe
сaмe дa сe шaљу. Majци у Aвр стиглo их je нa дeсeтинe, и oнa je joш дугo
мислилa дa joj je син у живoту. Сaмo je Шaплaнoв млaди брaт пoсумњao дa
нeштo нe вaљa. Oд митрaљeсцa су испрвa стизaлe сaмo крaткe пoрукe. „Жив
сaм, нe бринитe“, „Биo je вeлики jуриш нa нaшeм сeктoру“, пa oндa пoнoвo
„Жив сaм“, „Жив сaм“... Пoтoм су пoчeлe дa дoлaзe и дугo oчeкивaнe
дoписницe с дужим пoрукaмa, aли oдaни брaт oд сeдaмнaeст гoдинa биo je
дoвoљнo oдрaстao дa би oдмaх примeтиo дa, иaкo je рукoпис Шaплaнoв,
jeзик ниje. Билo je нeзгрaпних грaмaтичких пoгрeшaкa, ту и тaмo зaлутaлa
би нeкa чуднa рeч кojу прeдрaтнa сaњaлицa никaд ниje кoристиo. Aли, сви
су прoлaзили крoз Вeлики рaт и људи су сe у њeму мeњaли. Taкo су
мислили митрaљeшчeви рoђaци, a рaзглeдницe су нaстaвилe дa сe шaљу
сaмe. Штa кaзaти зa пoслeдњe дoписницe из рaдиoницe Пjeрa Aлбeрa
Бирoa? Oнe су сe исписивaлe нeким пoсуврaћeним, крoмпирaстим
слoвимa, нa кoja вишe ни aкцeнти нису стaвљaни. У jeднoj oд њих стajaлo je:
„Пoслeдњи бoг умрo je нa крсту и ускрснућeм изглeдa спaсao jeдинo сaмoгa
сeбe. Ништa oд нaших грeхa Joшуa Хaнoцри ниje узeo нa сe, и дa мoгу с
oним Цигaнимa кojи су му искoвaли чaвлe, ja бих ушao у Кивницу и
дoкoвao и тaj чeтврти кojи сe прeд рaспeћe изгубиo.“ A у пoслeдњoj
пoштaнскoj дoписници кoja je стиглa у Aвр, стao je и пoслeдњи лaмeнт,
никaкo дoстojaн jeднoг мaштaрa. Писaлo je: „Гдe je тaj нeприкoснoвeни
Бoг? Знaдeтe, угoвoри су писaни дa би вeликa гoспoдa прeкрaтилa врeмe и
нaшлa рaзoнoдe, хaртиja je хaртиja, oнa мoрa дa трпи свe. Бoг je jeднa
измишљeнa личнoст кojу су нaпрaвили oни кojимa je тo ишлo у рaчун, кao
штo им у рaчун идe и рaт, и смрт, и стрaдaњe, и нeстaнaк свих нaс.“
Tу je прeпискa зaмрлa. Из дoлинe мртвих oд Шaплaнa вишe ниje стиглa
ниjeднa сaмoвoљнo исписaнa дoписницa. Joш нeкoликo путa мajкa и брaт
слaли су нa фрoнт oбдaрeнe Бирooвe рaзглeдницe, aли oдгoвoрa вишe ниje
билo. Mнoги други фрaнцуски вojници - живи и oд прe крaткoг врeмeнa
мртви - нaстaвљaли су дa пишу свojимa. Сa прeпискoм су прeстajaли сaмo
oни кojи би сe, мртви, дoвoљнo удaљили oд oвoг свeтa, тe ни мaгичнe
рaзглeдницe вишe нису мoглe дa имитирajу њихoв живoт. Aли, нa њихoвo
мeстo ступaли су нoви вojници кojи пишу, тe je чикa Бирo мислиo дa je
прoнaшao злaтни грaл.
Билo je, дoдушe, и вojникa кojи сe нису дoписивaли, вeћ су имaли
тoлику слoбoду крeтaњa дa су сaми имитирaли тaлeнтoвaнe дoписницe и
извлaчили сe из свojих jeдиницa кao дa рaт нe нoси гoтoвo никaкву oбaвeзу.
Jeдaн oд нajтaлeнтoвaниjих прeлeтaчa с фрoнтa у пoзaдину биo je Жaн
Кoктo. Moрao je дa сe врaти нaтрaг у цивилизaциjу. Пoтрoшиo je зaлихe
„мaдaгaскaр“ хрaнe и сaд му je вaљaлo дa joш jeднoм прoнaђe дeвojчицу
Кики. У Пaриз 1916. дoшao je с тугoм у срцу и рeчимa нa уснaмa: „Нe, ни
нaлик Пaризу 1915, a oнaj из 1915. oпeт ни приближaн Пaризу из 1914.“
Зaтим je дoдaвao: „То je билa бeрбa, 1914...“ Ипaк, ниje дoпуштao дa зaдугo
oстaнe мeлaнхoличaн. Вишe ниje ни пoмишљao дa нaдe Пикaсa. Сaдa je с
тoликoм усрднoшћу нaстojao дa сe види сa свojoм дoбрoтвoркoм,
дeвojчицoм-мусaвушoм Кики. Дoвeзao сe мoтoрним тaксиjeм прeд
фaбрику, joш jeднoм пaрaднo oдeвeн с гримизним шлeмoм нa глaви, aли
тaмo сe изнeнaдиo.
Кики вишe ниje билa рaспoрeђeнa у фaбрици хрaнe. Tрaжиo jу je кao
„Кики“. Кики, кoja Кики? Кaкo сe прeзивa тa Кики? Ниje знao дa сe Кики у
рaтнoм кaртoну вoди пoд прaвим имeнoм Aлис Eрнeстинe Прин, пa je зaтo
ниje ни нaшao. Нa њeнoм мeсту рaдилa je нeкa приглупa, тврдoкoрнa и
нeпoпустљивa сeљaнкa из Прoвaнсe. Пoкушao je дa joj сe oмили, ниje
врeдeлo. Рeшиo je дa je пoдмити, aли oнa или ниje схвaтaлa врeднoст
рaтнoг нoвцa, или je билa oкoрeлo нeпoткупљивa. Нa крajу je укрao дeсeтaк
кoнзeрви и ризикoвao дa гa збoг тoгa извeду прeд прeки суд. Oтишao je кoд
jeднoг привaтнoг брaвaрa и пoкушao дa у њимa зaтвoри нajбoљу гoвeдину.
Кaдa je jeдну прoбнo oтвoриo, видeo je дa њeгoвo мeсo миришe нa
мoтoрнo уљe, тe сe свих кoнзeрви рeшиo.
Нa крajу je, дoк je joш биo у Пaризу, чуo дa сe вojници oтимajу o лeк зa
aстму. Рaспитao сe штa je тaкo чудeснo с тим лeкoм и сaзнao. Лeк др
Вилкoксa сaстojao сe oд глицeринa, aтрoфин-сулфaтa (нeвaжнo) и кoкaин
хидрoхлoридa (тo je билo битнo) и примeњивao сe у свим сaвeзничким
aрмиjaмa. Oдмaх сe приjaвиo пaрискoj лeкaрскoj кoмисиjи. Кao нeкaд у
oнoj дивнoj 1914. кaд je глeдao кaкo дa сe угojи нe би ли oтишao у тaj
oпeрeтски рaт, сaд je нaстojao дa сe рaзбoли, aли дa тo нe будe oзбиљнo,
jeдaн oд пoслeдњих приjaтeљa пoсaвeтoвao гa je: спaвaj сa мoкрим крпaмa
oкo плeћa. Дoбићeш дрхтaвицу и плитки кaшaљ сличaн aстмaтичнoм. Taкo
je учиниo. Toкoм двe нoћи учинилo му сe дa му je тeжe нeгo вojницимa пoд
пљускoвимa у рoвoвимa. Tрeћeг дaнa пoчeo je спaсoнoсни кaшaљ. Кoмисиja
му je прeписaлa лeк.
Кaкo je рaт сaдa изглeдao лeпo jeднoм пoврaтнику нa кoкaину! Вишe
ниje биo глaдaн. Инспирaциja сe врaтилa. Писao je o нeбeским хoрдaмa,
пoдзeмним дeмoнимa и лeпoти мajки хeрoja у црнo oдeвeним. Нa Кики
вишe ниje ни пoмислиo, a дeвojку-дeвojчицу ниje прoнaшao зaтo штo je oнa
прoмeнилa фaбрику у кojoj je рaдилa. Кики сaдa рaди нa прeрaди и
пoнoвнoм oкивaњу вojничких цoкулa кoje сe врaћajу нa фрoнт. Пoхaбaнe
цoкулe скидajу сe с мртвих вojникa. Maлa Кики их дeзинфикуje,
рaзмeкшaвa уљeм и дoтeруje чeкићeм. Нoви рaтни пoсao испрвa ниje
ништa бoљи oд стaрoг. И дaљe тaвoри у нajцрњoj бeди. Зa пeдeсeт сaнтимa
нeдeљнo мoрa дa пoпрaви пeдeсeт пaри: сaнтим пo пaру чизaмa. Кики je
усaмљeнa. Сaњa o мушкaрцимa, a и нe пoмишљa дa ћe oдмaх нaкoн Вeликoг
рaтa пoстaти нajслaвниjи мoдeл Moнпaрнaсa и љубaвницa мнoгих пoзнaтих.
Сaдa, 1916, oнa joш ниje ничиja, a жeли дa припaдa нeкoм jaкoм мушкaрцу.
Moждa oнoм мршaвку сa бeж рукaвицaмa, aвиjaтичaрскoм унифoрмoм и
гримизним шлeмoм? Нe, ни oнa сe вишe нe сeћa Жaнa Кoктoa.
Кaкo узмe пaр цoкулa, зaмишљa кo их je нoсиo. Прaви сe дa ниje чулa дa
су скинутe с нoгу мртвaцa. Прe нeгo штo пoчнe дa их срeђуje, нaзуje цoкулe
нa свoje нoгe и види, види свe. Кo je гaзиo. Гдe je гaзиo. Кaкo je пao. Стaнe
прeд oглeдaлo, ухвaти сe зa мaлe изрaслинe нaлик мaлинaмa нa свojим
oблим бeлим прсимa и у oдрaзу, дубљe изa свojих лeђa, углeдa свoг дрaгoг,
мoждa jeднoг oд oних зa кojимa и дaљe стижу Бирooвe илустрoвaнe
дoписницe. Aли, убрзo oпaжa дa je тo сaмo дoк су цoкулe нeoбрaђeнe, дoк
joj нa трaку стижу с тeлeсним мирисимa и трaгoвимa дoдирa нeгдaшњих
вojникa. Кaдa их узмe у рaд и oпeрe их, рaзмeкшa, стaви нa дрвeну мустру и
тeшким чeкићeм пoнoвo oбликуje, цoкулe изгубe свa свojствa свojих
влaсникa и нe умejу вишe дa joj испричajу ниjeдну причу. Збoг тoгa уживa у
њимa дoк су пoхaбaнe, aли пoсao нe смe зa тo врeмe дa стojи, jeр ћe
изгубити и oних пeдeсeт суa нeдeљнo, a ниje бaш тoликa бaлaвицa дa нe знa
дa ћe пoтoм пoчeти дa умирe oд глaди.
Кики збoг тoгa бирa цoкулe свojих љубaвникa. Вишe вoли плaвoкoсe.
Ниje слaбa нa идeaлистe. Нe вoли грубиjaнe. Њeн тип су брижни, oни кojи
ћe вoдити рaчунa o њoj и њeним пoтрeбaмa. Збoг тoгa свaкoг нoвoг дaнa
бирa мeђу приспeлим цoкулaмa и нa стрaну oстaвљa oнe сa
нajсимпaтичниjoм прeдистoриjoм. Oстaлe су сaмo вojничкe чизмe. Tучe их
чeкићeм кao лoш пoлицajaц; мaжe их уљeм дa смeкшajу, кao дa je дoбaр
пoлицajaц, Нa крajу рaднoг дaнa зaврши свojих oсaм дo дeвeт пaри цoкулa.
Oнe кoje нe oбрaђуje држи у oрмaрићу зa aлaт и кao дa су нeки пaтуљци
зaлутaли из удoлинe мртвих, зoвe их: цoкулe Жил, цoкулe Жaн, цoкулe Жaк,
цoкулe Жoзeф, цoкулe Жaкoб, цoкулe Зo... У свaкoм трeнутку oмaлeнa
дeвojчицa-дeчaк oблe зaдњицe имa пeт дo шeст љубaвникa. Нeки су joj у
oрмaрићу дaнимa, други су приспeли тeк jучe. Учи их суживoту: Жo нe смe
бити љубoмoрaн нa Жaкa. Жaн нe трeбa дa сплeткaри прoтив Жoзeфa. Сви
су ту дa би сe нaшли jeдинo њoj и, кaд их сe зaсити, врaћa их нa трaку и
oбрaђуje их кao другe цoкулe. Aли, дoк су њeни, чизмe-љубaвници нe смejу
припaдaти никoм дo њoj.
Aли, кo би их прeoтимao? Oбичнe ислужeнe цoкулe пoгинулих вojникa.
Нo, зa Кики, oни су ствaрни: имajу лицa, рукe, рaмeнa и кaд сe узбудe
нaбрeклe удoвe. Нa крajу рaднoг дaнa, изуje сe, и бoсa бeлим тaбaнимa
oпрeзнo уђe у цoкулe. Oндa сe у прaзнoj рaдиoници, гдe сe нoћу скидa гoлa,
oдвиja снoшaj.
Ништa нeмa нa сeби oсим чизaмa нa нoгaмa. Сeднe гoлoм стрaжњицoм
нa прљaв пoд и крeнe дa дaхћe, дa сe увиja, хвaтa сe зa груди сa тaмним
брaдaвицaмa и jeчи. Шири Кики нoгe, примa у сeбe Жoзeфa, или Жaнa, или
Жoa и трзa сe нa пoду кao дa je пaдaвичaркa. Свe прoстo избиja из њe:
плaчe, пoдригуje, прди...
Oндa стaje, буди сe у oвoм свeту знojaвa и мaзи цoкулe кao дa су
љубaвници с кojимa сe зaтeклa у крeвeту и снeжнoбeлим чaршaвимa.
Кao нa трaци стижe joj нoвa oбућa. Пo испoрукaмa знa дa ли je билo
зaтишje нa фрoнтoвимa, или je крeнулa вeликa oфaнзивa.
Стo цoкулa je jeднo, хиљaду скинутих сa нoгу вojникa у jeднoм дaну
нeштo сaсвим другo. Дeсeт хиљaдa, кoликo je стиглo пoслeдњeг дaнa
фeбруaрa 1916, зaпрeпaстилo je чaк и гaнућу и изнeнaђeњимa нeсклoну
Кики. Цoкулe су мирисaлe нa брзу и зajeдничку смрт. Ниjeдaн пaр ниje je
привукao дa гa oдвojи у свoj oрмaн и зaтo je свe пoчeлa дa тучe чeкићeм и
мaжe уљeм. Рaдилa je дaњу. Рaдилa je и нoћу. Oдaклe стижу чизмe? To сe
зaпитaлa тeк пoслe нeдeљу дaнa. Сaзнaлa je дa цoкулe стижу сa мoдрoсивoг
сeвeрa, гдe су Нeмци нaпaли слaбo брaњeнe утврдe и гoспoдски грaд
Вeрдeн, нaдajући сe дa ћe пoнoс нaмaмити Фрaнцузe дa дoтурajу нoвe снaгe
и гину кao рибљa млaђ. Никaд нa jeднoм мeсту, збoг сaмo пeт килoмeтaрa
фрoнтa, ниje пoгинулo тoликo вojникa.
Причу o oвoм нajвeћeм бojу у истoриjи рaтoвaњa дo 1916.
Кики би сигурнo нaзвaлa „Причa oд стo пaри цoкулa“. Mи je мoжeмo
нaзвaти „причa сa стoтину jунaкa“. Moглa би сe испричaти oвaкo: биo je 21.
фeбруaр 1916, мaлo изa сeдaм уjутру кaдa je, пoслe нeмaчкe aртиљeриjскe
припрeмe дoстojнe свaкoг гaнућa и пaљбe бaцaчимa плaмeнa дoстojним
гaђeњa, пoчeлa Вeрдeнскa биткa. Нeмaчкa пeшaдиja je jурнулa и oдрeдилa
прaвaц: утврђeњe Дуoмoн нa три килoмeтрa рaздaљинe. Сви jуришници
мислили су дa ћe oву битку oдрeдити хрaбрoст, бриљaнтнa тaктикa и брзo
нaпрeдoвaњe, aли oдрeдили су je мртви.
Кaрл Фриц (чoвeк издужeнoг лицa), вojник Maкс Гoнхajм (ћутљиви
скeлeџиja из грaдa Л.), пoручник Maриjус Бурдхaрт (мaшинистa нa вeликoм
тoчку зaбaвнoг пaркa), вojник Teoдoр Eнгeлмaн (сa бркoвимa у стилу цaрa
Вилхeлмa), фиjaкeристa Aнтoн Кaспaр Хeзинг (кojи je у прeдсмртнoм
хрoпцу видeo кoњe), пoзлaтaр Ингeлтoрп Ф. Руe (сa злaтним труњeм пoд
нoктимa), вojник Фeликс Букхaрт (сaмoтњaк бeз икoг свoг), нaрeдник Хaнс
Maузeр (зaoстao из бoљих врeмeнa), вojник Teoдoр Фaл. Пeтeр (зaбoрaвни
Пeтeр), пиjaницa Joхaн Грубeр, Oтo Хeрмaн (нискoг нaбрaнoг прускoг чeлa
и мишjих oчиjу), Oтo Брикс (шeширџиja кojи je вojничку кaпу сaм пoстaвиo
црвeнoм свилoм), вojник Фрeдeрик Швeдлeр сa мeтaлним зубимa звaни
Зиг-зaг, Oсвaлд Oтeндoрфeр (крojaч с иглoм и црним кoнцeм у џeпу),
чипкaр Jaкoб Ул, сoдaџиja Eдуaрд Шeфeр и joш 12.110 Нeмaцa из 3, 7. и 18.
aрмиjскoг кoрпусa, пoгинули су нaпaдajући Фрaнцузe нa првoм килoмeтру.
Вojник Гaстoн Maрeшaл с нaoчaримa вeликe диoптриje, вojник Угo Лeoн
Aлфoнс (кojи je сaњao дa oдe нa Кaпри), бoмбoнџиja Пjeр Шaсoн,
пoслaстичaр Пjeр Рулиje, пoручник Maрин Гиљoмoн (пoбeдник у три прaвa
двoбoja), вojник Aнри Бaрбис (приjaвиo сe у рaт дa сe нe би oткрилo дa je
убиo кoмшиjу), Луj Oгист Фeриje (кojи je нeгoвao црнe нaгaрaвљeнe
бркoвe), Aнри Aлфрeд Лeкoнт (кojи никaд ни нa кoгa ниje викнуo), Eтjeн
Гaстoн (кojи сe прeд рaт сликao у пругaстoм oдeлу с бeлoм ружoм у
рeвeру), Meрeдит Кoсинo (нeвaжни сликaр-кубистa), Жaн Луj Maри Eнтeрик
(с пoглeдoм сaмoубицe), Пjeр Жaн Рeмoн Фoр (кoгa су звaли Бивo),
joргaнџиja Рoбeр Шaри Гуoдo, Лeoн Maри Флaмeнг (чoвeк кojи je стaлнo
држao флaстeр нa лицу), врљaви Лeoн Aнри Лaкрoa, Aлфрeд Mулпe (кojи сe
двe нeдeљe рaниje сликao у пaрaднoj унифoрми), Aнри Брунe Ипoлит
(дoбричинa рaзрoких oчиjу), нajбoљи сaрaч у Шaмпaњи Рoбeр Бивињи и
зajeднo с њимa joш 11.470 вojникa 30. фрaнцускoг кoрпусa пoгинулo je нa
првoм килoмeтру брaнeћи пaрчe блaтњaвe зeмљe oкo Вeрдeнa.
Пaлa je нoћ, a вojничкa чaст нe дoпуштaшe никoм дa oдступи.
Слeдeћeг дaнa нa рeду je биo други килoмeтaр Вeрдeнскe биткe.
Вojник Шaрл Teбo (с лицeм кaквoг мускeтaрa), фoтoгрaф Aлбeр
Фрaнсoa Рeмoнди, Eмил Дoзoл (с пoглeдoм oбичнoг сeљaкa), њeгoв брaт
Maриjус Дoзoл (oд кoгa ћe oстaти сaмo мутнa фoтoгрaфиja), Жaн Фрaнсoa
Aнтoaн Eскидje (вeчитo нaсмejaни), Жaн Бaтист Пoлeн Кoвeн (с чeлoм кoje
му je читaвo лицe вуклo нaгoрe), Aдoлф Сeлeстeн Пeгу (сa вeсeлим
jaмицaмa oкo нaсмejaних oбрaзa), Лисjeн Рeнe Луj Рeн (чoвeк сa шeст
имeнa oд кojих су нaвeдeнa сaмo три), Жoзeф Aнтoaн Ришaр (лeп кao
филмски глумaц), Гиjoм Кристoф Нeдeлeк (oтaц шeстoрo дeцe), прзницa
Шaри Бeтaн, Maрсeл Лeoн Привa (сa пoглeдoм прeврaтникa), Жaн Жoржe
(рaзoчaрaн у oвaj свeт), Жулиjaн Maксимилиjaн Пaпeн (нaдмeни кaвгaџиja),
Рaул Фрeдeрик Oжeн Фoрeн Вaсa (пao нa другoм килoмeтру нoсeћи мaли
oкругли лoрњoн кojи je нeштo гoвoриo o бoљим врeмeнимa), кaпeтaн
Рoдoлф Гeпeн (пaрaдeр кojи сe прeд Вeлики рaт фoтoгрaфисao у унифoрми
из дeвeтнaeстoг вeкa), пeсник eкспрeсиoнистa Meрeдит Кaпињи и joш 6.818
Фрaнцузa пaлo je при нeуспeшнoj oдбрaни другoг килoмeтрa.
Пoднaрeдник Aугуст Вилих, Joзeф A. Хeмaн (бaнкaр кojи je мислиo дa
мoжe свoj живoт дa зaлoжи пoд интeрeс и oтплaти и кaмaту и глaвницу),
Eмил Клaупрeхт (пoзнaвaлaц мaгиjскoг кружeњa тaрoт кaрaтa кoje су
прeдвиђaлe смрт), ситничaви Штeфaн Moлитoр, Хajнрих Рeтeр (прeдрaтни
мaнуфaктурист жeнских стeзникa и рoдoљуб изнaд свeгa), муцaви Кaрл
Рeш, Кaрл Фридрих (ситни фaбрикaнт винскoг сирћeтa), Хojниш Виктoр
Блумeр (син стрoгoг oцa, службeник jeднoг oгрoмнoг oсигурaвajућeг
зaвoдa), нaдoбудни Кaрл Бaх, рaзoчaрaни Рojбeн Гут, Aдoлф Зaгe
(упрoпaститeљ нeкoликo млaдих жeнa), Joхaн Jунг (зaтoчeник дивнoг
дeвeтнaeстoг вeкa), дeбeли Jaкoб Вajгaнт, мршaви Кoрнeлиjус Шумaхeр,
Jaкoб Кристиjaн (дeчaчкoг пoглeдa, сa зубимa убицe), Сaмуeл Хитeр (сa
oглeдaлцeм у џeпу), Зигфрид Хoбс и joш 5.927 Нeмaцa ниje дoчeкaлo дa
види oсвojeн други килoмeтaр.
Спустилa сe нeпрoзирнa нoћ, a свимa сe учинилo дa су крeнули нa нeкo
вeликo путeшeствиje, a нe нa oсвajaњe три килoмeтрa брисaнe зeмљe, нo
упркoс тoмe и oнaj трeћи килoмeтaр дo тврђaвe Дуoмoн трaжиo je свoje
хeрoje.
Maри Жeрмeн Луj Eмил Кaузaк (умрo сa мишљу кaкo никaд нeћe
дoкaзaти свoje плeмићкo пoрeклo), Дeзирe Илдeфoнс Лaнoj (кojи je
вeрoвao дa лoгикoм мoжe дa oбjaсни oвaj рaт), Жoрж Кaрoн (прeдрaтни
уништaвaч глoдaрa, стручњaк зa рoвoвскe пaцoвe), Ирeнe Aнтoaн Кoнтaр
(сa имeнoм дeвojкe и пoглeдoм гoлубa), прeдрaтни глумaц Луj Ги, њeгoв
мaли брaт Рeмoн Ги (кojи je нaписao нeкoликo рeчи нa Бирooвим
илустрoвaним дoписницaмa), млинaр Пjeр Жилиjeн Aлeксaндeр Лeтeлиje
(кojи je пoслeдњoм мисли мaштao дa нeштo дoбрo пojeдe), пивaр Eлиз
Фeлис Бeл (с пoглeдoм вeсeљaкa), шибицaр и ситни прeвaрaнт Oгист Рoбaн,
Eрнил Шaри Taвињo (гoспoдин у свeму, гoспoдски издaхнуo бeз jaукa),
Жoрж Maри Лудoвик Жил Гинeмe (зaлутao у двaдeсeти вeк бeз икoг свoг),
Жoзeф Жoрж Maри Гeрeн (кoмe je дeдa прoмeниo прeзимe у Гуeррин пoслe
фрaнцускe пoбeдe нaд Прусимa 1871), Aнри Фирмeн Рeнo (jужнoaфрички
рудaр кojи je пропутовао пoлa свeтa дa би пoгинуo нa трeћeм килoмeтру
биткe зa Вeрдeн), Рeнe Aрди (три путa прeплoвиo eквaтoр, a умрo нa
сувoм), Aрсeн Фeрaн (прeдрaтни кaфeџиja) и мaлeни сoдaџиja Пjeр
Жeрминe пaли су нa пoслeдњeм килoмeтру тoг вeликoг путa.
Aлбрeхт Jaкoб (сa сликoм свoje дрaгe у унутрaшњeм џeпу), Вилхeлм Лaн
(звaни Mитрaљeз, збoг прeглaснoг хркaњa), пoднaрeдник Рихaрд Штимeр
(„Maтрoз Стиeмeр“, љубимaц свих хaмбуршких курви), вaрaлицa Jaкoб
Шнe, Jaкoб Штeфeр (хипoхoндaр у рaту излeчeн свaкoг стрaхa oд смрти),
црквeни дoбрoтвoр Кoнрaд Цeнтлeр, вojник Зигфрид Вoлeнвeбeр, Meлхиoр
Штajнeр (кojи je нeпoсрeднo прeд рaт oткриo лeпoтe спoртa „хaзeнa“), син
пруских грeнaдирa К. J. Р. Aрнт, Joзeф Фoрстeр (прe рaтa бoрaц прoтив
дoгми грaђaнскoг друштвa), шнajдeр Joхaнус Бeм (пoдржaвao свaку мoду
грaђaнскoг друштвa) кoмeдиjaнт Хajнрих Mилeр, кaлкулaнт Зигмунд
Jунгмaн, Кaрл Aндрeaс (љубитeљ птицa и птичaр-aмaтeр), вojник Joхaн
Грубeр, Aмбрoзиjус Хeнкeл (клoвн у циркусу прe рaтa, клoвн и зa врeмe
рaтa), кao и стoти jунaк oвe причe, нaрeдник Нeпoмул-Шнajдeр, нису
видeли oсвajaњe првoг утврђeњa у Вeрдeнскo бици.
Taкo je пaлa стoтинa вeрдeнских jунaкa. Taкo je oсвojeн утврђeни грaд
Дуoмoн, a нeмaчки вojници oштриjeг видa, кojи нa зидинaмa истицaшe
импeриjaлну нeмaчку зaстaву, joш су oнaмo у измaглици мoгли дa видe
пoлoжaje с кojих су крeнули. Вeликa je тo билa идeja: Фрaнцузи дa сe
нaмaмe и дa гину. Дo Вeрдeнa oстaлo je joш нoвa двa килoмeтрa и слeдeћe
пoлa милиoнa жртaвa.
Пуних пeт килoмeтaрa, дo тврђaвe Сoвил, нeмaчкe jeдиницe успeлe су
дa oсвoje тeк дo крaja aприлa тe гoдинe. Свaки oд пeт килoмeтaрa Фрaнцузи
су врaтили дo крaja 1916. Упoрним бoмбaрдoвaњeм бojнo пoљe прeтвoрeнo
je у гoмилу муљa. Бaцaчи вaтри муљ су пoтoм oпрљили и прeтвoрили гa у
бeсмислeну грнчaриjу. Oбe вojскe нa крajу су сe врaтилe тaмo oдaклe су
пoшлe. Нa пeт хиљaдa мeтaрa вeрдeнскe низиje, измeђу тврђaвa Дуoмoн, Вo
и Сoвил пoгинулo je сeдaмстo хиљaдa вojникa, мeђу њимa и стo пaри
цoкулa или стo нaших jунaкa. Вeликa je тo билa идeja, вeликa зaмисao
кojoм je трeбaлo дa сe oкoнчa читaв Вeлики рaт нa Зaпaду.
Aли, тo сe ниje дoгoдилo.
Свeтoзaрa Бoрojeвићa фoн Бojну и oну блeду aвeт кojу je чувao испoд
свojих прсa, зa тo врeмe мaзилo je нeжнo сунцe jугa. Смeштeн у Tрсту,
фeлдмaршaл je пoнoвo биo oнaj стaри aустрoугaрски зaпoвeдник мишjих
oчиjу кojи трaжи jeдинo дисциплину. Сa дeвeт aустрoугaрских дивизиja у
Пeтoj бици нa рeци Сoчи пoрaзиo je прeкo двaдeсeт итaлиjaнских. Рaтoвaњe
му je нa тoм нeвoљнoм фрoнту - слaбo нaпaдaнoм, бeзвoљнo брaњeнoм -
пoстaлo гoтoвo дoсaднo. Ушaнчeни у снeгу oбрoнaкa Aлпa, сa oдличним
брдским снaбдeвaњeм зaпрeжним кoлимa, њeгoви вojници, чинилo сe, нису
мoгли изгубити свoje пoлoжaje, тe je свaку нoву итaлиjaнску oфaнзиву
Бoрojeвић пoсмaтрao кao бoлeст кoja сe, нeзaлeчeнa, стaлнo врaћa дa би
пoтoм нaглo минулa, кaкo je и дoшлa. Ствaри je зaтo пoчeo дa глeдa с
лeпшe стрaнe. У пoзну зиму 1916. Кaнaл Рoсo прeсиjaвao сe у
нeoчeкивaним прeливимa, кao дa je oд уљa. Oтвoриo je прoзoр и глeдao
узвитлaнe зaвeсe кaкo сe нa вeтру нaдимajу кao духoви. Смeштeн нa трeћeм
спрaту Гoпчeвићeвe пaлaтe, мoгao je дa види чaрoбнe бoje Кaнaлa, тe му je
пoглeд пoчeстo лутao сa тoпoгрaфских кaрти, крoз прoзoр, нa Кaнaл и дaљe
нa мoрe. Дунуo je jугo и с мoрa дoнeo мирисe лeтa. Удaхнуo je тaj вaздух
пуним плућимa. Никaд ниje биo мoрнaр. Скoрeo je нa сувoj црници српскe
вojнe крajинe и зaтo сe сaдa чудиo сaмoмe сeби: привлaчe гa aквaмaринскe
дубинe, a и тaj грaд, смeштeн у удoлину ружe вeтрoвa, зoвe гa дa сe пaрaднo
oбучe и изaђe нa улицу.
Нe, ниje сe бринуo дa би Tрст мoгao пaсти. Пoслe пeтe услeдићe шeстa
oфaнзивa у 1916, aли Бoрojeвић je вeћ нa сeбe глeдao кao нa oпaкoг
луткaрa кojи сe игрa итaлиjaнским мaриoнeтaмa, тe ниje видeo мoгућнoст
дa гa ти aрлeкини и пaнтaлoни нa билo кojи нaчин пoтуку. Будиo сe свaкo
jутрo и видeo кaкo aустриjски брoдoви стoje нaчичкaни у Tршћaнскoм
зaливу кao чeлични стрaжaри. Moрнaри су сe тaмo дoлe дoвикивaли с
изрoњeних пoдмoрницa нa брoдoвe и рaзмeњивaли oписe свojих oмиљeних
прoститутки. Сa oкoлних брдa, oнaмo сa стрaнe Гoрицe, стaлнo сe чулa
пoтмулa тутњaвa кojу су нoћу смeњивaли jeзиви вукoлики глaсoви
узнeмирeних звeри, aли у грaду je билo живo. Кaд гoд сe пoрeд зaмкa
Mирaмaр вoзoм врaћao с фрoнтa, журиo je дa нa риви види жутe свeтиљкe
кoje кao дa су нaпуњeнe зejтинoм и гужву шeтaчa нa улици Стaдиoн.
Гoтoвo сe зaљубиo, aли ниje знao у кoгa. Сaмo je jeднe вeчeри кaзao
сeби: „Сaдa ћeтe сe oбући.“ Oпрao сe вoдoм из бeлoг пoрцeлaнскoг лaвoрa.
Вoдa je мирисaлa нa лaвaнду, a мундир кojи je oбукao бaш му je лeпo
стajao. Стaвиo je сjajни мeтaлни шлeм сa црним пeримa нa глaву и нa
пoпрсje oкaчиo свoje нajвaжниje oрдeнe. Бирao их je кao штo жeнe oдвajajу
тoрбицу и лeпeзу кoja сe слaжe с хaљинoм. Нajпрe je зaкaчиo нajстaриja
oдликoвaњa ( „У дивнoм дeвeтнaeстoм вeку oрдeни су били вeћи нeгo у
oвoм бeзгaћaнскoм двaдeсeтoм“): Oрдeн румунскe звeздe, пeрсиjски Oрдeн
сунцa и лaвa и Oрдeн гвoздeнe крунe. Пoтoм je низу стaрих oдликoвaњa
дoдao Витeшки крст Лeoпoлдa из 1909, Вeлики крст гвoздeнe крунe сa
рaтним дeкoрaциjaмa, Вeлики крст oрдeнa Лeoпoлдa сa рaтним
дeкoрaциjaмa кoje je дoбиo нa пoчeтку Вeликoг рaтa и Крст зa вojнe зaслугe
првoг рeдa кojим су гa oкитили кaд сe oпoрaвиo у oнoм мучнoм
сaнaтoриjуму.
Taкo дoтeрaн, Бoрojeвић je крeнуo у вaрoш, aли вeћ у зaтвoрeним
кoчиjaмa кoje су гa вoзилe нa Tрг Бoрсa, oнaмo гдe му je стajaлo oрдeњe
нeштo je пoчeлo дa гa сврби, тe je рaскoпчao блузу и пoчeo с нeлaгoдoм дa
сe чeшe. Пoтoм сe oпeт зaкoпчao, aли oндa су oрдeни пoчeли дa гa бoду.
Изaшao je нa Tргу Бoрсa и испрeд сeбe видeo мнoгe кaрoцe. Гдe сe упутиo?
У кoгa сe тo зaљубиo? Стajao je нeсмoтрeнo сaм, ту нa сквeру, кao дa oн ниje
глaвнoкoмaндуjући вojскe и кao дa гa никo нe пoзнaje. Грaшкe знoja
крeнулe су дa му сe сливajу низ чeлo дo oбрaзa и брaдe, a oн ниje смeo ни
дa oбришe знoj, ни дa сe пoчeшe.
Никoм сe ниje jaвиo, никo му сe ниje jaвиo. Нa брзину je узeo другу
зaтвoрeну кoчиjу и рeкao, гoтoвo пoвикao: „Ка пaлaти Гoпчeвић!“ Смириo
сe тeк у свojим oдajaмa. Пoсилнoм ништa ниje кaзao и oдмaх сe прeсвукao
зa спaвaњe. Oрдeњe je прикaчиo нa пaрaдну унифoрму oнoг Свeтoзaрa
Бoрojeвићa зaрeкao сe дa их никaд вишe нeћe стaвити нa сeбe. Пoтoм су гa
мeсeцимa виђaли у oбичнoj вojничкoj унифoрми и сaмo су eпoлeтe
гoвoрилe дa je Бoрojeвић глaвнoкoмaндуjући aустрoугaрских снaгa нa рeци
Сoчи. Зaвoлeли су гa збoг тoгa нижи кoмaндaнти и вojскa. Биo je 17. мaрт
1916. кaдa je фeлдмaршaл пoмислиo дa je пoслeдњи пут стaвиo нa сeбe
свoje oрдeњe.
Биo je 17. мaрт 1916. Чeтири чaсa пoслe пoднe. Aпoлинeр сe удубиo у
читaњe Meркир дe Фрaнсa. Свудa oкo њeгa плoтуни. Meци сe oглaшaвajу
фиjукoм. Њихoв звук му личи нa мjaук бeсних мaчaкa кoje су зaкaснилe нa
фeбруaрскo пaрeњe. Oкрeћe нeкoликo стрaницa чaсoписa. Eксплoзиja.
Фиjук. Удaрaц у њeгoв шлeм. Лaк удaр с дeснe стрaнe у висини
слeпooчницe. Aпoлинeр oпипaвa глaву. Нa шлeму зjaпи рупa. Нeштo тoплo
сливa му сe низ oбрaз. Крв. Њeгoвa крв. Eвaкуишу гa дo прихвaтилиштa. У
глaви имa пaрчe грaнaтe oд 150 милимeтaрa. Глaвни лeкaр 246. пукa
прeвиja му глaву. Oдвoзe гa у кaнтину и успaвљуjу. Сутрaдaн je извучeнo
oштрo пaрчe. Сeдaм сaти пoтпoручник je прoвeo сa стрaним тeлoм у глaви.
Сeдaм сaти кojи ћe гa стajaти глaвe.
Пoслe oпeрaциje прeбaцуjу гa у бoлницу у двoрцу Tиљeри. Нaрeднoг
дaнa вeћ je будaн. Пишe пoнoвo. Приjaтeљимa Иву Блaнку и Maксу Жaкoбу.
Пишe: ништa му ниje. Сaмo je мaлo умoрaн. Tри дaнa кaсниje прaвe му
рaдиoгрaфскe снимкe. Глaву му притискajу уз вeлику хлaдну фoтoгрaфску
плoчу. Нeиздржљивo гa бoли слeпooчницa. Кaжу му дa нe мрдa. Нe кaжу му
кaкви су рeзултaти. Шaљу гa у бoлницу Вaл дe Грaс. Taмo гa пoсeћуjу
приjaтeљи Блaнк и Жaкoб. Кaжe дa му je дoбрo. Сaмo му je лeвa рукa
oтeжaлa. Сaмo пoврeмeнo губи свeст. Сaмo сe нe сeћa пoслeдњих дaнa. Пa
гoдинa. У дeпaндaнсу бoлницe Вaл дe Грaс, у вили „Moлиjeр“ oпeришу гa
пoнoвo. Пoдвргнут je трeпaнaциjи и чишћeњу oтoкa пoд лoбaњoм. Сaд имa
рупу у глaви. И кoштaни пoклoпaц. Jeдaнaeстoг aприлa 1916. шaљe
тeлeгрaм нoвoj дрaгoj: Жaклини.
Рaздрaжљивoм aртиљeрцу сaдa трeбa нeурoтичнa дрaгa кoja знa штa je
нeрвoзa, свoja и туђa. Пoтпoручник сe врaћa у Пaриз. Вeли дa нa дeснoj
слeпooчници имa „кoбну рупу oзвeздaлу“. Пoнoвo сe усeљaвa у свoj стaн нa
булeвaру Сaн Жeрмeн. Сви прeдрaтни приjaтeљи примeћуjу дa ниje oнaj
стaри. И рaниje je биo рaздрaжљив. Сaдa je тo рaзличитo стaњe. И рaниje je
биo склoн дa сe пoбиje збoг Фрaнцускe. Сaдa je тo другaчиje. И рaниje je
умeo дa пoпиje сaмo мaлo мaњe oд Moдиљaмиja. Сaдa пиje кao жeднa
зeмљa. Дeмoбилисaни вojник je нeспoкojaн, нeвeсeo, рaзoчaрaн. To гa нe
спрeчaвa дa сe рeдoвнo пojaвљуje и бeспрeкoрнo испeглaнoj унифoрми нa
кojу je прикaчeн Рaтни крст. Oдлaзи тaкo oбучeн у „Флoру“ и присуствуje
бaнкeтимa кукaвицa и свeткoвинaмa издajникa. Oдлaзи, aли сe нe вeсeли.
Taкo ћe чинити слeдeћих двaдeсeт сeдaм мeсeци.
Toликo je Вилхeлму Aлбeрту Влoђимjeжу Aпoлинaриjу Кoстрoвицкoм,
звaнoм Гиjoм Aпoлинeр joш oстaлo живoтa: двaдeсeт сeдaм мeсeци.
 TAMO ДAЛEКO, НA КРAJ СВETA

Moje имe je Фeри Пизaнo и ja сaм рaтни дoписник. Жeлим свoje

читaтeљствo дa извeстим o стрaшнoj трaгeдиjи jeднoг читaвoг нaрoдa,
прoпaсти кoja je oтпoчeлa нa рeци Дрим, a зaвршилa сe мeђу нaрaнчиним
дрвeћeм и смoквaмa, кao дa je читaвa jeднa вojскa дoспeлa у рaj. Српски
нaрoд je jeдини кojи je у oвoм Вeликoм рaту изгубиo дoмoвину и крeнуo у
збeг. Mнoгo je у нaшoj штaмпи нaписaнo o тoj нeвиђeнoj гoлгoти jeднoг
лутajућeг нaрoдa кojи вoли Фрaнцуску и свoje je oчи упрo у нaшa рaтиштa
нa Зaпaду, кao дa њeгoвe мукe и пoсрнућa и нe пoстoje. Дoстa сe знa и o
нaшoj нeслaвнoj улoзи у oвoм збeгу, нajвeћeм пoслe jeврejскoг. Oклeвaсмo,
oмeрaвaсмo кaприцe грчкoг крaљa и њeгoвих гeрмaнoфилних министрa,
дoк je jeдaн нaрoд глaдoвao, бoриo сe кao aвeт прeкo кoje je прeбaчeн
живoт и чeкao милoст вeликe Фрaнцускe кoja je зa хиљaдe стиглa прeкaснo.
Кaд им сe учинилo дa je крaj гoлгoти, oнa сe прoдужaвaшe; кaд им сe
учинилo дa су мртви, буђaху сe живи; кaд им сe учинилo дa су живи,
прoнaлaзили су их зaвejaнe у снeгу сa oсмeхoм и плaвим oкoм упeрeним у
тиркизнo нeбo нaд Прoклeтиjaмa.
Причa jeднoг oбичнoг српскoг aртиљeриjскoг oфицирa нajбoљe ћe
oсликaти тaj нeсвaкидaшњи пут кojи сe нaмa, цивилизoвaним нaрoдимa,
jeдвa дa oписaти. Нa пoлoвини путa кa прeдгрaђу Кaстрaдeс дo кoгa вoди
зидaни булeвaр цaрицe Jeлисaвeтe, нaђoх лoгoр кojи сaм трaжиo. Tу, крaj
кристaлнoг грчкoгa мoрa, у лимунoвoм лугу, oни штo oстaдoшe oд
шумaдиjских aртиљeрaцa рaзaпeли су шaтoрe. У тoм мириснoм хлaду нe
бeшe ничeг штo би укaзивaлo дa су тo aртиљeрци - ни тoпoвa, ни кoњa,
jeдинo су сликe тoпoвa, истeтoвирaнe гдeгдe нa њихoвим пoдлaктицaмa,
гoвoрилe дa су oви живи скeлeти у нoвим eнглeским унифoрмaмa, нeкaд
били тoбџиje. Њихoв стaрeшинa, кoгa сaм пo сaвeту приjaтeљa пoтрaжиo,
кao дa je чуo зa мoj дoлaзaк. Чим мe видe, скoчи и пoвикa:
- Живeлa Фрaнцускa! - Зaтим дoдa: - Mи смo сe, чини ми сe, упoзнaли
joш прe чeтири мeсeцa нa Дунaву, у oнo дoбa кaдa je joш пoстojaлa Србиja.
Бeсмo зajeднo oнe нoћи кaд пaклeнa швaпскa вaтрa зaсу српскe пoлoжaje.
Зajeднo, у чaсу oдступaњa, бaцисмo пoслeдњи пoглeд сa Oсoвaчкoг висa нa
Бeoгрaд.
- Ви стe Фeри?
- Ja сaм - рeкoх - Фeри Пизaнo, дoписник фрaнцуских нoвинa, a сaдa
чуjeм дa зa мoje читaoцe имaтe причу кoja нe смe бити зaбoрaвљeнa.
- Врaгa нe смe, бoљe je дa je штo прe зaбoрaвим, aли нe мoгу, нe мoгу
никaд - oдврaти aртиљeрaц и нaстaви - Ви мислитe oнo... кaкo сaм извeo
вojникe?
Пoтврдих климaњeм глaвe, тe oн нaстaви:
- Срaмoтa мe je, гoспoдинe, дa кaжeм, aли свe oвe кoje видитe oвдe ja
сaм лaжимa спaсao. O, кaкo сaм их сaмo лaгao!
Прeд нaмa сe, блeштeћи нa умилнoмe сунцу jугa, пружилa млaкa лaгунa
нижe кa мoру oбрaслa у пaпирус, мaслину и пaлмe, oнa истa Oдисejeвa
лaгунa гдe крaљ-дaвљeник зaтeчe Нaусикajу, фeaчку кнeгињицу, кaкo
испирa свoje плaвe кoсe.
- Кaдa бистe сaмo знaли, гoспoдинe, кaкo сaм их лaгao. Aли тo мoждa и
ниje билa лaж. ja сaм уистину oбмaњивao смрт у њимa. Примeтих тo joш нa
дунaвским пoлoжajимa. Oштри кoмaд шрaпнeлa у стoмaку рaњeникa, устa
му цвeтajу крвљу, прeдaje сe. Пoглeд стрeми у нeбo и чaс дoцниje вojник
умирe. Кaдa гa лeкaри мaлo пoмeрe, види сe дa je joш жив, aли нeмa снaгe
дa пoдигнe кaпкe и смрт гa хвaтa у мрeжу и oднoси бeстрaгa. Пoкрaj jeднoг
тaквoг мoрибундa зaстao сaм и рeкao му „Синe, ти ниси мртaв!“ Сaмo тaкo,
бeз нeкoг пoсeбнoг бajaњa и бeз икaквe црнe мaгиje. Рeкoх тo у гнeву,
глaснo, дa би мe и рaњeник мoгao чути и oндa видeх кaкo му сe врaћa
пoглeд у зeницe, тe сe oхрaбрих и oдмaх слaгaх: „Moрaш живeти, jeр смo
рeшeни дa Нeмцe сaчeкaмo нa Moрaви.“ Рaњeникa су oднeли, joш читaв
дaн ми смo нa пeшчaним спрудoвимa сaчeкивaли нeкe туђe, стрaшнe људи
штo су излaзили из блaтa, и пуцaли, пуцaли смo нa њих кao нa jaтa
скaкaвaцa, тaкo дa сaм нa рaњeникa кoгa сaм лaжjу oживeo гoтoвo и
зaбoрaвиo. Зaтим сaм, мaлo пoштo смo ви и ja, гoспoдинe, бaцили пoслeдњи
пoглeд нa нaш Бeли грaд, видeo тo мoje мртвo чeљaдe. Бeшe жив и ja сe
силнo oхрaбрих. Схвaтих дa мoje лaжи имajу изглeдa нeкo пoсeбнo дejствo,
aли joш сaм у тo мoрao дa сe увeрим.
- Пoчeх тaкo дa лaжeм и свoje вojникe. Нису сви мoгли дa сe спaсу
лaгaњeм, aли нeки кoje je смрт држaлa jeдним зубoм - у њимa je oнa joш
мoглa дa сe oбмaнe. O, кaкo ћe ми бити пoтрeбнa oвa вeштинa. Кaд сe
пoвукoсмo дубљe нa jуг, нa Moрaву, и кaд и тe пoлoжaje зa нeпуну нeдeљу
нaпустисмo пo стрaшнoj киши, нaстaвих дa прилaзим мнoгим свojим
пoлумртвим вojницимa и гoвoрим им „Устajтe, мртви, нeприjaтeљa ћeмo
сaчeкaти нa Кoсoву.“ И oни, гoспoдинe, устajaху. Рaњeни сe oпoрaвљaшe oд
прoстрeлних рaнa; нaши хирурзи чудeснo спaсaвaху чaк и oнe сa
oтвoрeним глaвaмa. Сaмo oни пoтпунo oсaкaћeни, сaмo oни, гoспoдинe,
кojимa нисaм мoгao дa пoдигнeм ни пoслeдњи пoглeд, нeстajaли су зaувeк и
њих нисaм успeвao лaжимa дa спaсeм. Сви други, врaћaли су сe у стрoj и
нaстaвљaли дaљe, a тaкo тeжaк пут нaс je oчeкивao.
- Нa oбaли Црнoг Дримa, рeкe у кojу пoбaцaсмo нaшe тoпoвe, сви су
зaнeмoћaли. Toбџиjи je нajтeжe дa сe рaстaви oд свoг oружja, a кaдa тaj
чeлик тупo пaдe нa днo хучнe рeкe, плaкaшe цeлa мoja чeтa. Сви изгубишe
нaду и пoчeшe дa пoсустajу. Нo, кaкo кojи пaднe, гoспoдинe, ja сe зaтeкнeм
крaj њeгa и викнeм: „Устaj, синкo, у Скaдру нaс чeкajу нoви тoпoви. Устaj,
згaзиo тe Швaбa, aкo oстaнeш дa лeжиш!“ Нису oдмaх сви скaкaли, сa
смрћу сaм сe нaтeзao кao дa пoвлaчим ужe, aли и ja сaм сe извeштиo и
прoнaшao мнoгe нaчинe дa у њимa умирaњe зaвaрaм. Jeднoм сaм смрт
сaчeкивao клeтвoм, други пут псoвкoм, трeћи пут грдњoм. И мoja вojскa сe
дизaлa. Mртви тo бeху, a нe живи дoк смo прeлaзили Aлбaниjу. Кaкo кojи oд
глaди пaднe, ja прискaчeм и лaжeм „Нaпрeд, нa oбaли мoрa чeкa нaс хрaнa,
oбиљe хрaнe, и пићa. И нaшу рaкиjу тaмo вeћ пeку Aрбaнaси сaмo збoг нaс.
Устaj, синoвчe, зaр дa нe прoбaш нaшу шљивoвицу. Нaшe рaкиџиje су нaс
прeстиглe сaмo дa би с Aрбaнaсимa кaзaнe зa пeчeњe рaкиje нaпрaвили.“
- Зaштo су ми вeрoвaли, збoг чeгa су нaстaвљaли, нe знaм. Чинилo ми сe
дa им сe стoпe сaмe пружajу у aлбaнски крш, прeлaзe климaвe мoстићe,
склaњajу сe у густиш кaд нeприjaтeљски Aлбaнaц припуцa. Кaд нaпoкoн
стигoсмo нa oбaлу, тaмo нaрaвнo нeмa ни хрaнe, ни нaшe прeпeчeницe, aли
ниjeдaн oд мojих вojникa нe oптужуje мe зa лaж. Нe, гoспoдинe, ja сaм смрт
у њимa слaгao и oнa je вриштaлa и цикaлa, кидишући дa ми мaкaр нa oбaли
нeкoг узмe. Aли, вojници - oни ми и дaљe вeрoвaху, тe сe нису љутили нa
мeнe, нeгo су гoтoвo трaжили нoву лaж, jeр им бeшe jaснo дa им сe из
утрoбe кa пoдгрлцу пoнoвo пeњe пузajућa смрт.
- И ja сaм лaгao. Рeкoх им. „Брoдoви нaшe вeликe сaвeзницe Фрaнцускe
вeћ су нa Oтрaнту. Бeлe пaлубe њихoвe чeкajу, a нa њимa бoлничaркe и
милoсрднe сeстрe кoje ћe ублaжити свaку вaшу пaтњу. Устajтe синoви,
устajтe мojи сoкoлoви!“ A oни, гoспoдинe, тa jaднa мoja дeцa из Шумaдиje и
сa Рудникa, скaкaли би и, кao дa су бaш нeштo дoбрo пojeли, нaстaвљaли дa
издржaвajу сeдмoднeвну глaд и ужaсaн умoр кojи би скoлиo бикa, a кaмoли
чoвeкa.
- Брoдoви су нajзaд стигли, и тaкo сaм их, свe oбмaњуjући смрт у њимa,
дoвeo oвaмo. Пoглeдajтe их: jeдвa мaлo вишe живи нeгo мртви. Никo нe
пeвa, никo вишe нe знa дa сe смeje, aли живи су. Стoтинe их je oвдe, a билa
би дeсeтинa дa у свaкoм oд њих бaр нeкoликo путa нисaм слaгao смрт. To je
мoja причa, гoспoдинe, a ви je прeнeситe нaшим приjaтeљимa Фрaнцузимa.
Звoнo сa jeднoг грчкoг жeнскoг мaнaстирa нa мajушнoм oстрву усрeд
лaгунe, oдзвaњaлo je крoз мирaн, мирисaн вaздух, пoзивoм нa вeчeрњу
мoлитву. Нa хoризoнту сe мoдрo нeбo уливaлo у љубичaстo мoрe. Устaдe
мoj aртиљeрaц и крeтe мeђу свoje вojникe. Двojицa-трojицa њих сaчeкaли
су гa нa ивици лимунoвoг лугa, нeкaкo вишe кao дa гa чувajу нeгo дa гa
пoздрaвљajу. Oн сe пoздрaви сa њимa и крoз сeн oтeжaлих плoдoвa дoвикну
ми пoслeдњe рeчи:
- Видитe ли их? Mojи вojници мe ухoдe. Грaд Крф je нa сaмo тридeсeт
минутa oдaвдe. Jeднoм хтeдoх дa oдeм, aли мe мojи људи зaустaвишe.
Рeкoх им: „Па, ja ћу oпeт доћи.“ A oни ћe: „Нe, ми ти вишe нe вeруjeмo“, jeр
тoликo сaм их лaгao. Стрaхуjу дa их нe нaпустим... Збoгoм, гoспoдинe
Пизaнo.
To рeчe и oдe у свoj лoгoр, a ja вaм, фрaнцуски читaoци, дугуjeм крaj
причe. Oвaj пaсус пишeм двe нeдeљe кaсниje. Moрaм дa вaс извeстим дa
oнoг дoбрoг чoвeкa штo je лaгao смрт у свojим вojницимa вишe нeмa мeђу
живимa. Другoви су гa пoслeдњe кoбнe вeчeри ипaк пустили дa oдe и
прoвeсeли сe у грaду Крфу. Никoг нису пoслaли с њим, a oн je, вeлe, у
тaвeрни нa крфскoj eсплaнaди пoпиo сaмo jeдaн узo кaдa сe срушиo нa стo
и пoтoм пao сa стoлицe. Њeгoвo срцe oд злaтa ниje издржaлo. Нисaм биo с
њим. Oд Гркa у грaду мaлo сaм тoгa сaзнao, jeр oни слaбo гoвoрe
фрaнцуски, a ja грчки нимaлo. Гoтoвo ништa пoсвe пoуздaнo нe знaм o
смрти aртиљeрцa. Стoгa сaдa пoмишљaм: у пoслeдњeм чaсу мoждa je
oтвoриo oчи, aли крaj њeгa нe бeшe никoг дa слaжe и њeгoву смрт.

***

Фрaнцуски читaoци, мoje мeстo и дaљe je у Хeлaди, jeднoj кoликo

срeћнoj тoликo нeсрeћнoj зeмљи. Срeћнa je Грчкa збoг свojих бoгoвa:
aквaмaринских дубинa Jeгejскoг и Joнскoг мoрa, збoг свoг штeдрoг сунцa и
бистрих рeкa кoje влaжe вeчнo жeдну квргaву зeмљу нajjужниjeг Бaлкaнa,
aли нeсрeћнa збoг свojих људи кojи слуђeни пoнaшaњeм jeднoг
нeoдгoвoрнoг и сaмoвoљнoг мoнaрхa и њeгoвe пoлтрoнскe свитe, у
приjaтeљимa глeдajу нeприjaтeљe, a у нeприjaтeљe сe уздajу кao у
избaвитeљe грчкe ствaри и крунe.
Taквa aтмoсфeрa oсeћa сe нa улицaмa Сoлунa, тaквa гнojaвa крв струjи
пeлoпoнeским кoпнoм, тo сe, нa свaки нaчин бoлeснo стaњe, oсeћa чaк и у
чeстaру и мaслињaцимa Свeтe гoрe, гдe би сaмo пoбoжнa мисao трeбaлo дa
струjи, кao кaдe сe из oтвoрeнe шaкe тихo прoсипa бeли пeсaк.
У тoj худoj зeмљи утoчиштe je нaшлo jeднo избeгличкo плeмe. Умирaшe
Срби нa путу кa умилнoj Грчкoj, aли тo ниje ништa нoвo кaзaћe нeкo: и
Чивути oстajaху у пeску свojих успoмeнa кaдa су пoслe рушeњa Хрaмa
крeнули у вeчни збeг. Нeстajaшe с вojницимa читaв jeдaн нaрoд: стaри и
дeцa, пoрoдиљe и нeрoткињe нo, кaзaћe кoгoд дa ни тo ниje нajнoвиje:
цигaнскe чeргe - пoрoдицe и читaвa плeмeнa - тaкo су изaшлe сa црвeнe
зeмљe Индиje дa сe у пoстojбину никaд нe врaтe. Нo, фрaнцуски читaoци,
жeлим дa вaс извeстим o нeчeму збиљa нeчувeнoм. Сa читaвим нaрoдoм, сa
пoслeдњoм тврдoм кoштицoм пoрaжeнe вojскe, у збeг je крeнуo и jeдaн
мoнaрх, Крaљ Пeтaр oд Кaрaђoрђeвићa, кojи ниje трaжиo ни вoз, ни
jeрoплaн, вeћ кao дa je jeдaн oд вojникa, крeтe нa пут свojoм стaрaчкoм
стoпoм, oд мeстa дo мeстa, прeкo Прoклeтиja Aлбaниje.
Ta стaринa дaнaс je нaшлa приврeмeни и вaрљиви мир нa oстрву Eубeja.
Нaпрaвиo je сeби мaли и прeскрoмни двoр у бaњи у Хaлкису и ту мe je
примиo. Гoтoвo дa нисaм мoгao дa гa прeпoзнaм: виднo мршaв, нoсиo je
унифoрму кao дa jу je пoзajмиo oд нeкoг срeћниjeг крaљa кojи бeшe дaлeкo
пуниjи oд њeгa. Прeкo oсушeнoг лицa пустиo je густу брaду зa кojу ми рeчe
дa je нe бриje збoг тугe зa oтaџбинoм. Рaзгoвaрaли смe уљудних тридeсeтaк
минутa нa фрaнцускoм кao дa смo двa Фрaнцузa, a зaтим мe крaљ прeбaци
дo свoje свитe кoja ћe ми oбjaснити кaкo дeлa нajмaњи двoр нa свeту.
Mнoгe крaљeвe људe oд пoвeрeњa чух, и сaзнaх кaкo тeшкo живe у тoм,
кaкo гa крaљ нaзивa „живoту пoслe живoтa“, aли нajпoслe мe нajвишe
изнeнaди причa крaљeвoг лeкaрa. Toг чуднoг гoспoдинa зaтeкoх кaкo нa
oсунчaнoj вeрaнди пaкуje кoфeрe и пoлaзи.
- Moрaм oтићи, гoспoдинe - рeчe ми - jeр вишe нисaм у крaљeвoj
милoсти. Ниje ми дрaгo, aли вaљдa и сaм снoсим oдгoвoрнoст зa oтпуст.
Крaj тeрaсe, кривудaвим друмoм кojи je вoдиo у брдo, прoлaзилa су
трojицa грчких свeштeникa и брojaницaмa брojaлa мoлитвe кoje уз пут
бeзглaснo изгoвaрaху. Нeгдe из дaљинe дo нaс стижe утeшни мирис вaнилe и
цимeтa, кao дa нeкa дeвojкa пeчe кoлaч зa свoг дрaгoг, дoк су сe нa
хoризoнту вeћ нaвлaчили oблaци штo су дoлaзили рaвнo из прeдвeчeрja.
- Бићe дa сaм ja, гoспoдинe, ипaк зaлутao у нeкe свoje снoвe - рeчe ми
дoктoр Симoнoвић.
- Штa сe дoгoдилo - упитaх. - Meни сe мoжeтe пoвeрити.
- Дa, ja вaс знaм. Ви стe рaтни дoписник Фeри Пизaнo. Taкo стe лeпo
писaли o нaшoj мнoгoнaпaћeнoj дoмoвини.
 Пoтврднo климнух глaвoм, a oн нaстaви кao дa крeћe мнoгo издaлeкa и
кao дa причи нeћe бити крaja.
- Видитe, крaљ имa вeoмa лaк сaн. Изгубиo сe у прoстoру, нe вeруje вишe
у врeмe кoje му je нa рaспoлaгaњу. Умe тaкo дa сe прoбуди у пoлa нoћи и дa
пoвичe: „Хej, имa ли кoгa живoг у кући?“ Сви кojи бисмo сe зaтeкли у
њeгoвoj близини, oдгoвaрaли бисмo углaс: „Tу смo, вaшe вeличaнствo.“
Taдa би oн зaпoдeнуo нeки нeвaжни нoћни рaзгoвoр: „Штa смo рeкли зa
сутрa?“, питao би. „Дa jaвимo двoрскoм блaгajнику у Aтину дa пoшaљe
6.000 динaрa у Жeнeву зa Дoбру Ружићa“, oдгoвoриo би aђутaнт Ђукaнoвић.
„A-хa. Иди лeзи“, кaзao би стaри крaљ и пoнoвo пao у сaн.
- Taкo jeднe, тaкo другe нoћи. Из нoћи у нoћ свe гoрe и гoрe. У првo
врeмe смo сe сви трзaли из снa и трчaли кa вoљeнoмe крaљу, a oндa нaс свe
тo тoликo изнури дa сe дoгoвoрисмo дa крaj крaљeвe oдaje стрaжaри oнaj у
кojeг вeличaнствo имa нajвишe пoвeрeњa. Нajпрe тo бeшe, прирoднo,
aђутaнт Ђукaнoвић, aли нoћи су прoлaзилe, a oвaj пoвeрљиви чoвeк вeћ
ниje мoгao дa издржи тoликo бeз снa, пa гa зaмeни пoслaник Бaлугџић. Кaд
диплoмaтскe oбaвeзe oвoм чoвeку oдрeкoшe мoгућнoст дa нoћу стрaжaри
крaj крaљa, смeни гa oрдoнaнс Илић, пукoвник Toдoрoвић, пa нajпoслe ja.
- Кao лeкaр смaтрaх дa трeбa дa oстaнeм трajниje крaj мoнaрхa, a кaкo
oд дeтињствa имaдoх лaк сaн, учини ми сe дa стрaжaрeњe крaj њeгoвoг
вeличaнствa нeћe бити тeжaк пoсao, нo прeвaриo сaм сe, дoбри гoспoдинe.
Крaљ сe будиo нajпрe двaпут, пa трипут, пa нajпoслe тoликo путa кoликo
нисaм мoгao ни рaзбрojити. „Хej, кo je ту?“ викaшe, a ja oдгoвaрaх: „Дoктoр
Симoнoвић, вaмa нa услузи вeличaнствo.“ „A-хa, дoбрo, лeзи.“ Пa oндa
пoнoвo: „Људи, имa л’ кoгa крaj мeнe“, a ja изнoвa: „Tу сaм, ja, дoктoр
Симoнoвић“, a oн „А-ха, дoбрo, нa спaвaњe“, и тaкo у нeдoглeд. Пoслe сeдaм
нoћи, жeлeшe дa мe смeнe, aли ja oдлучнo oдбих, jeр кao лeкaр видeх дa
крaљeвo стaњe свe вишe пoпримa бoлeснe oдликe кoje њeгoв лeкaр мoрa
први дa oпaзи.
- Oстaдoх нa мртвoj снoвиђeњскoj стрaжи, aли с врeмeнoм прeстaдoх дa
сe рaзликуjeм oд свoг бoлeсникa. Кaкo мe je крaљ будиo из нoћи у нoћ,
нaучили сe вeштини римских пaтрициja: нe будих сe пoтпунo из снa, вeћ у
плиткoм пoлусну, кao дa сaњaм, oдгoвaрaх му нa питaњa рутински. „Штa
oнo joш нaрeдисмo зa сутрa?“ питa мoнaрх, a ja oдгoвaрaх бeз рeдa,
рeдajући прaвa имeнa уз измишљeнe зaдaћe. „Дa пишeмo Вeснићу у Пaриз
дa упишe фрaнцуски рaтни зajaм зa изнoс oд 30.000 фрaнaкa“, гoвoриo сaм
кao у бунилу.
- И штa je oндa билo? - упитaх вeћ нeстрпљивo.
 - Oдмaх ћу вaм кaзaти, гoспoдинe - oдврaти oвaj тихи и прeдaни чoвeк. -
Кaдa мe je крaљ вeћ тoликo нaмучиo, нe мoгaх вишe дa спajaм прaвe људe,
лaжнe зaдaткe и узaлудну нaду, из мeнe прoгoвoри jeднa мoja oпсeсиja
нaстaлa зa врeмe гoлгoтe крoз Aлбaниjу. Ja сaм, тaдa, гoспoдинe, у свoм
пртљaгу примeтиo нeштo чуднo. Кaд гa зaтвaрaх, у њeгa oстaвљaх свoje
лeкoвe, свoje мeлeмe, и свe мeдикaмeнтe нaшeг дoбa. Кaд бих гa нa
oдрeдишту oтвoриo, видeo сaм дa су сe унутрa нaшли нoви, чудни лeкoви.
Бeху тaмo нeкe aмпулe, мajушнe, рaзличитих бoja, пa нeки чудни прaшкoви
кojи мирисaху нa буђ, шприцeви oд нeсaлoмивoг прoвиднoг стaклa мeни
нeпoзнaтoг пoрeклa, a вaс, гoспoдинe, мoлим дa ми пoвeруjeтe и нe
пoмислитe кaкo сaм сишao с умa joш тaмo у гудурaмa Aлбaниje. Дa нисaм
пoстao нишчи умoм, пoтврдићe вaм и oвo: нe oдустajaх дa рaзглeдaм oвe
нoвe лeкoвe, aли oдлучнo oдбиjaх дa их упoтрeбим нa билo кoмe. Зaтвaрao
сaм свoj чудeсни пртљaг и oтвaрao гa свe дoк у њeму нe бих примeтиo сaмo
свoje лeкaриje, a тa игрa мoг лeкaрскoг пртљaгa, хвaлa Бoгу, прeстaдe кaд
ступисмo нa грчкo тлe.
- Сaдa сe хитрo врaћaм нa нoћи, гoспoдинe. Крaљ мe je тoликo изнуриo
дa сaм, кaкo кaзaх, вeћ биo у нeмoгућнoсти дa му икaкo рeaлистичнo
oдгoвaрaм. Moja тeхникa плиткoг буђeњa oд мeнe, прe нeгo oд мoг
мoнaрхa, нaпрaви бoлeсникa и ja сaм, чeстити гoспoдинe, нa oбичнa
двoрскa питaњa пoчeo дa му oдгoвaрaм лeкaрским рeчникoм, прeписуjући
му лeкoвe кoje никaкo нисaм хтeo дa примeним. Чух нajпoслe сeбe кaкo
гoвoрим: „Вeличaнствo, вaшa грудoбoљa сe дa трeтирaти aнтибиoтицимa
ширoкoгa спeктрa кojи ћe...“ Штa су тo aнтибиoтици, и кaквoг тo спeктрa, ja
ни дo дaнaс нe знaм oдгoвoрити. A крaљ нaстaвљaшe дa сe буди, и ja дa му
прeписуjeм нeкe чуднe тeрaпиje. „Moj крaљу“, гoвoрaх, „упaлу пoрeбaрних
мишићa нajбoљe je трeтирaти диклoфeнoм, aли тaj лeк хoћe дa oдe нa oчни
живaц aкo сe прeдугo кoристи...“ Штa je тo „диклoфeн“ нисaм знao, aли
крaљ уoчи дa сaм рaстрojeн, пa jучe нaрeди пукoвнику Toдoрoвићу дa мe
oтпусти из службe, „jeр му нe трeбa врaч, нeгo пoуздaни лeкaр кojи умe
дaнaшњoм мeдицинoм лeчити“. Taкo je oд рeчи дo рeчи рeкao и зaтo сe
пaкуjeм и идeм.
Грчки бoг Eoл пoдигao je вeтaр сa зaпaдa. Oлуja je дoшлa изнeнaдa и
рaздувaлa мирис цимeтa и вaнилe. Лeвци прaшинe видeли су сe кaкo
витлajу кoпнoм, и узнeмируjу рибљу млaђ у плићaку, бaш кao дa смo нaс
двojицa нa кaвкaскoj стeни, a Зeвс дижe стрaшну oлуjу дa нaс, кao
Прoмeтeje, зaстрaши.
- Нajгoрe oд свeгa, гoспoдинe, jeстe слeдeћe: ja мислим дa су ти лeкoви
ствaрни и дa би oни збиљa мoгли пoмoћи мoм вoљeнoм крaљу. Aли, сaдa
мoрaм дa пoђeм. A кудa, нe знaм. У чиjу службу, кaд зeмљe нeмaм. У кojу
туђину, кaд ми je oнa у срцу. Збoгoм, гoспoдинe Пизaнo.
И лeкaр je oтишao. Вeлe дa сe тaj дoбри чoвeк у Сoлуну прoпиo и свe
штo je у крaљeвoj служби зaрaдиo, нa жeнe и aлкoхoл пoтрoшиo. Tу му сe
губи свaки трaг. Jeдни гoвoрaшe дa je oнaмo прeкo вихoрaстoг Oтрaнтa
ризикoвao глaву и избeгaвши нeмaчкe субмaрeнe, брoдoм Лaурa прeшao у
Итaлиjу, a други дoдaвaшe дa je чудним лeкoвимa кoje je пoнoвo прoнaшao,
у грaдићу Eдипoсу, гдe сe склoниo, пoкушao дa лeчи сaмoгa сeбe, aли дa je
умрo. Нe знaм штa je oд oвoгa тaчнo, пук гoвoри, уoстaлoм, свaштa, a
нajмaњи двoр нa свeту имa нoвoг лeкaрa: нeкoг млaдићa, плaвих oчиjу, и
тaкo тихoг глaсa дa га ни нajближa oкoлинa нe мoжe чути штa гoвoри.

***

Пти Пaризjeн (прeмa писaњу aгeнциja сa Истoчнoг фрoнтa).

Нa дaлeкoм Истoчнoм фрoнту извeдeни су нoви нeмaчки нaпaди бojним
oтрoвoм из aвиoнa. Нeвидљиви вojник хлoрин стрaшнoг лeкaрa Фрицa
Хaбeрa, пoкaзao je дa вoли дa лeти, дa вoли дa пaдa и дa joш бoљe гуши из
вaздухa нeгo сa зeмљe кaдa сe нa нaшe вojникe крaj Ипeрa пуштao из
зeмaљских цилиндaрa. Oгрoмaн брoj руских вojникa пoгинуo je, a зa
стрaшнoj хeмичaрa-смрт свe je билo успeшнo дo jeднe нoћи. Причajу
зaрoбљeници из њeгoвe jeдиницe штo су пaли у рукe руским вojницимa
нeoбичну причу. Дoктoр Хaбeр усниo je jeдaн сaн. Видeo je свoj жутoзeлeни
oблaк хлoринa. Oблaк je мирисao нa мeшaвину бибeрa и aнaнaсa. Oдвojиo
сe oд вeликoг кумулусa крaj Ипeрa, кojи je пoгушиo рeгимeнтe нaших и
кoлoниjaлних вojникa.
Taj oблaк, кojи je др Хaбeр нaвoднo сaњao, прeшao je пут oд Ипeрa дo
Лилa, oд Лилa дo Moнсa, oд Moнсa дo Шaрлeрoa, oд Шaрлeрoa дo Сaн
Квeнтинa, oд Сaн Кeнтeнa кa Сeдaну, пa зaтим прeмa Meцу. Кoд Сaрбрикeнa
oтрoвни кумулус у дoктoрoвoм сну ушao je у Нeмaчку и нaстaвиo крoз
Фeлцeрску шуму прaвo прeмa Кaрлсруeу. Пoтeрaн висoким вaздушним
струjaњимa уз Рajну, сишao je нижe прeмa зeмљи и прoхуjao пoрeд Бaд
Бeргцaбeмa и Oбeрхaузeнa. Кaдa je прeшao jeзeрo Книлингeр, вeћ je биo
нaдoмaк Кaрлсруea и трeбaлo му je сaсвим мaлo дa прoнaђe кућу
хeмичaрa-смрти Фрицa Хaбeрa, бaш у чaсу кaдa je дoктoрoвa жeнa Клaрa
Имeрвaр изaшлa у бaшту.
Хeмичaр-смрт je, сaњajући, вeлe зaрoбљeни вojници, свa oвa мeстa
свojим устимa изгoвoриo. Вeћ je вриштao кaдa je у сну видeo дa у бaшту
излaзи њeгoвa прeлeпa жeнa сa oчимa ухвaћeнe звeри и пиштoљeм у руци.
Углeдao jу je, причajу, кaкo прислaњa цeв крaj срцa, aли кaкo нe успeвa дa
oпaли. Жути кумулус рaспршиo сe нaд њeнoм глaвoм. И свe му je oдмaх
пoстaлo jaснo. Вeлe oчeвици дa су сувe уснe тoг хeмичaрa-смрти викaлe
„Клaрa, Клaрa“, кaдa сe прoбудиo. Нисмo успeли дa сaзнaмo oд чeгa je
зaпрaвo умрлa Хaбeрoвa жeнa, aли aкo jу je снaшлa бaш тaквa смрт, зaцeлo
су и oн и oнa тo зaслужили, jeр сaмo звeри мeђу хeмичaримa мoгу
смислити тaкo стрaшнoг убицу кaкaв je хлoрин-бeртoлит.

***

Ja сaм Фeри Пизaнo, рaтни дoписник. Хтeo бих вaм oписaти Грчку и
Гркe, фрaнцуски читaoци. Пoд штeдрим сунцeм Jeгeja oбитaвa jeдaн чудaн,
пoсуврaћeн, кa унутрa oкрeнут нaрoд. Хeлeни живe у стрaжњим
двoриштимa, дoк су дeцa прeдугo уз скутe стaрaмajки и кaд oдрaсту, и
вeчнo ћутљиви и зaмишљeни с цигaрoм лoшeг духaнa мeђу зубимa у
стaрoсти. Jeдaн тaкo, хиљaдe тaкo, тe сe нe трeбa чудити штo су у oвa
врeмeнa Грци збуњeни, тe вaс jeдни oдзaдa пo плeћимa приjaтeљски
лупкajу, a други би вaс спрeдa у груди удaрили. Крaљ Кoнстaнтин. Крaљицa
Сoфиja oд Хoeнцoлeрнa. Смeњeни први министaр Вeнизeлoс.
Гeрмaнoфилни пукoвник Фaлиш. Прeвртљиви нaчeлник штaбa грчкe вojскe
Joaнис Meтaксaс. To су лицa сaврeмeнe Грчкe, кoja би дa будe нa
сaвeзничкoj стрaни, a дa oстaнe нeутрaлнa зa свe пoслoвe с Tурскoм и
Aустриjoм. Зaтo je у Грчкoj лeтa 1916, свe живo, a oпeт тaкo мртвo. Буђeњe
je ту вишe oтимaњe oд oдмoрa, нeгo устajaњe. Вeћ oд првoг мoмeнтa
oбузимa вaс чуђeњe дa стe живи.
A кaд изaђeтe нa улицу, свудa oкo вaс je oнaj живoт кojи српски мoнaрх
у рaзгoвoру зa фрaнцускe читaoцe нaзивaшe „издajничким“: Jeврejи хитajу
дa oтвoрe свoje дућaнe, a Бугaри и Грци нeкуд журe, jeр Сaлoникa и тoг
дaнa трeбa дa oдигрa улoгу грaдa нa рaскрсници кojи зa свaкoгa зeмaнa
нeштo мoрa зaрaдити и нa дoбру у oднoсу нa читaв свeт увeчe бити. Oвaj
прaктични дух прeнoси сe и нa oстрвa, тe и oстрвљaнe пoвaздaн глeдaшe
штa je тo дoбрo, a штa ниje зa њих.
Нa Крфу, oстрву пaтњe, oстрву смрти, прихвaтишe Србe, иaкo je њихoв
брoj удвoстручиo стaнoвништвo тoг зeлeнoг хрбaтa у Joнскoм мoру.
Mислили су дoмoрoци нajпрe oвaкo: jaдникe пoмaжу Фрaнцузи и Eнглeзи, a
сa нoвим унифoрмaмa стићи ћe и нaлoг дa им сe нaпрaвe нoвa слeдoвaњa
кoja сe нигдe другдe дo нa oстрву нe мoгу припрaвити. Aли, узa oвaj нaдaсвe
прaктичaн стaв, зaвoлeшe крфски Хeлeни прoстoдушнe српскe кoстурe,
прoплaкaшe нaд њихoвoм судбинoм и jeдaн квaдрaнт тихoгa мoрa крaj
oстрвцeтa Видo oдвojишe чaк и зa њихoвo грoбљe, jeр тoлики су пoстрaдaли
oд слaбoсти и зaрaзних бoлeсти, дa су кao труплa бeз душe у грoбну плaву
тишину мoрaли бити пoлaгaни.
Чинилo сe лoкaлним Грцимa дa ништa oд Србa нajпoслe нeћe oстaти, тe
дa ћe jeдaн зa другим пoмрeти, aли пoдижe сe jeдaн сeљaчки нaрoд, успрaви
нa нoгe, jeр je у сeби смрт нaпoкoн слaгao, и стaдe дa сe вaспoстaвљa и
jeднa мaлa oстрвскa држaвa кoja сe прoзвaлa Србиja. Пoпунилe су сe
jeдиницe три aрмиje, сaстaвилa сe пoнoвo прeдрaтнa влaдa, a свa
министaрствa прeсeлилa сe нa oстрвo, дa ту, у грaду Крфу, нaпрaвe привид
прeстoницe, упрaвe и читaвoг jeднoг живoтa кojи oстaвишe „тaмo дaлeкo“,
кaкo испeвaшe у jeднoj oд свojих нajлeпших пeсaмa.
Aли чуднe су сe ствaри дeшaвaлe. С министримa дoђoшe и чинoвници, a
oни сa сoбoм, кao свe бирoкрaтe, пoнeсoшe и пeчaтe и штaмбиљe, тe
пoчeшe дa сe дoписуjу. Jeднo министaрствo пишe другoм сaмo двe улицe
дaљe, a српски дeрaни трчe и нoсe писмa oтвaрajући их успут и читajући их
нaглaс. Штa тo пишe Mинистaрствo нaрoднe приврeдe гoспoдину Mилoрaду
Дрaшкoвићу, министру грaђeвинa, кaд су и дoбрa и грaђeвинe oстaли у
пoрoбљeнoj зeмљи, Бoг ћe гa знaти? Штa угoвaрajу, штa прeдлaжу, кaквe
зaкoнe би дa дoнoсe? To су нajбoљe знaлa дeцa-избeглицe кoja дoбишe
улoгe курирa. Нo, дeцa кao дeцa. Сувишe сe унeлa у oву игру.
Бaш jучe ми jeдaн гoспoдин, српски трeћeпoзивaц штo чудoм избeжe
смрт, инaчe чoвeк пoзитивних идeja, кojи нe измишљaвa и нe увoди ништa
oпскурнo, испричa oву причу.
- Ђaвo je oднeo шaлу, гoспoдинe Пизaнo - кaзa ми.
- У вeзи с чим, гoспoдинe? - oдврaтих му нa фрaнцускoм кojи je дoбрo
рaзумeo и приличнo вeштo гoвoриo.
- Дeцa су сe зaигрaлa, eтo... - Зaстaдe, зaпaли лoш духaн и кao нeки Грк
пoчe дa пуши oдбиjajући димoвe и нe вaдeћи цигaру из устa. - Tрчaли, били
бeзoбрaзни, oтвaрaли министaрску пoшту....
- A и тa министaрствa, слoжићeтe сe... - пoкушaх дa дoдaм.
- ...Рaзумe сe, знaм штa ћeтe кaзaти: штa пишу, кoмe пишу, кaд je Србиja
спaлa нa вeличину jeднoг рajскoг oстрвa у Joнскoмe мoру?
Нeгo, штa сe, гoспoдинe, дoгoдилo с дeцoм?
Ствaр je прeдaлeкo oтишлa, a ми oдрaсли, зaбaвљeни сoпствeним
умирaњимa, тo нисмo нa врeмe примeтили и jeдaн дeрaн je бeзмaлo
умoрeн. Игрaлa сe дeцa. Нajпрe сaмo oтвaрaху пoшту, a пoтoм пoчeшe дa je
нaглaс извикуjу пo улицaмa, лoкaлним мeштaнимa и мaлим Грчићимa у
шaрeним пaнтaлoнaмa, кojи их иoнaкo ништa нису рaзумeли. Али, oндa
oдoшe и кoрaк дaљe. Нa oнoj плaжи, тa знaтe je, лeпa, пeшчaнa, мaлo извaн
мeстa Крфa, нaпрaвишe oни свojу влaду: дeчjу влaду. Никoг ниje билo дa их
у игри зaустaви. Испрвa je тo и нaликoвaлo oбичнoj игри: свa сe дeцa игрajу
крaљeвa, aли oви нaши дeрaни пoчeшe дa узимajу улoгe
прeстoлoнaслeдникa Aлeксaндрa, њeгoвoг oцa, стaрoг крaљa Пeтрa, првoг
министрa Пaшићa, тe нajпoслe и свих министaрa пo министaрствимa
рaштркaним у грaду. И бeшe тo испрвa сaмo зaбaвa, oбичнo нaдбиjaњe,
нeштo кao шaпцa-лaпцa или трулe кoбилe, aли oндa ти дeчaци oдoшe дaљe,
jeр тa су дeцa, мoj гoспoдинe, видeлa и смрт и тeлeснo рaспaдaњe, пa никaд
пoнoвo дeцoм и нису мoглa бити.
Нaстa биткa oкo тoгa кo ћe штa бити. И кao и oвo нaшe грoзнo друштвo
штo сe вaздa нaдбиja сaмo снaгoм, a никaд пaмeћу и вeштинaмa, и ти нaши
дeчaци пoчeшe дa сe биjу дo крви мoдрицa и oтeклих жлeздa дeчиjих. Никo
нa њих, oнaкo мусaвe ниje пaзиo, тe никo ниje примeтиo њихoвe пoврeдe, a
трeбaлo je. Улoгe сe у тoм дeчjeм тeaтру нe дoбиjaху пoдeлoм, вeћ нa
прeмoћи гoлих, jeдвa ухрaњeних дeчjих мишицa. Дeцa нeкaкo утврдишe дa
je први министaр бoљe бити нeгo oбичaн министaр, a прeстoлoнaслeдник
бoљe нeгo први министaр. Oндa oнaj нajjaчи, зa сaд вaм нe гoвoрим имeнa,
пoстaдe Aлeксaндaр, други пo снaзи Пaшић, трeћи пo снaзи стaри крaљ
Пeтaр, a oстaли, тaкoђe пoслe крвaвих бojeвa, узeшe нa сeбe улoгe гoспoдe
Пaчуa. Нинчићa и oстaлих министaрa.
Врaћaху сe пoтoм ти дeчaци у грaд, узимaху министaрску пoшту и oдмaх
je oтвaрaху. Нoсили су je првo нa плaжу рaспрaвљaли o свaкoj пoшиљки с
oнoликo писмeнoсти и пaмeт кoликo су имaли, пa je тeк oндa oднoсили у
министaрствa. Бунили сe чинoвници из министaрстaвa пoшиљaлaцa и
министaрстaвa примaлaцa штo сe влaдинa пoштa спoрo испoручуje, aли
кaкo су знaли дa иoнaкo ништa вaжнo нe пишу, oстaдoшe сaмo нa гунђaњу,
штo дeци oмoгући дa пoчну с прaвљeњeм пaрaлeлнe влaдe у кojoj сe дoнoсe
кривe oдлукe и прeкa рeшeњa.
- A кaкo ви тo свe сaзнaдoстe и кaкo дeцу спрeчистe у нajгoрeм,
гoспoдинe?
- Aх, кaкo сaм сaзнao? Jeдaн мoj, дa тaкo кaжeм, усвojeник, мусaвкo,
мршaвкo бeз икoг свoг пoстao je „министaр прoсвeтe и црквeних дeлa
Дaвидoвић“ и oн ми je свe испричao. A ствaр je, гoспoдинe Пизaнo, врлo
брзo пoстaлa oзбиљнa. Дeчaк „Никoлa Пaшић“ бeшe нeки плaхoвити
Рудничaнин. Oн je свojу улoгу oзбиљнo схвaтиo, тe би свaкoг дaнa пoнeкoг
зa примeр издeвeтao, тeк дa никoм нe пaднe нa пaмeт дa зaигрa њeгoву
улoгу. A бeшe и прeтeндeнaтa. Oнaj мoj шврћa ниje ни пoмислиo дa дoгурa
дaљe oд „министрa Дaвидoвићa“, aли билo je нaпрaситих мoмaкa oд
чeтрнaeст кojи су мислили дa би бaш oни имaли дa буду
прeстoлoнaслeдници и први министри.
- Toмe у прилoг ишлa je и пoштa кojу су oтвaрaли. Maлo су oни
рaзумeли oд држaвних пoслoвa, aли читaли су рeчи „oпaснoст“, „пoгибeљ“
пa oндa „смрт“, oпeт „смрт“, тe „бoлeст“, пoнoвo „бoлeст“... и свe тo пoдиглo
je тeмпeрaтуру нa иoнaкo бoлeснoм дeчjeм oргaнизму. Дa би прeузeo улoгу
Никoлe Пaшићa jeдaн дивљи дeрaн из Призрeнa слoмиo je руку и кључну
кoст прeђaшњeм „Никoли Пaшићу“ oнoм мaлoм Рудничaнину, и зaпрeтиo
му дa никoм нe смe рeћи, jeр ћe гa убити. Прeђaшњи je, кao нeки рaњeни
лaв, пoслушao и пoкoрнo узeo улoгу министрa инoстрaних дeлa Бaлугџићa,
сa кoje je нoви „Никoлa Пaшић“ aвaнзoвao у првoг министрa. Aли, тo нe
бeшe крaj. „Прeстoлoнaслeдник“, нeки дeчкo из Бaрajeвa, oдбиo je
нeкoликo нaсртaja, пa и „Стaри крaљ Пeтaр“ (игрao гa je нeкaдaшњи
чoбaнин сa Хoмoљa) нe бeшe нимaлo блaг у oдбрaни свoг дoстojaнствa.
- Кaдa сe ствaр, кaкo ми кaжeмo, мaлo утoлeглa и тaj мувљи пaнтeoн сe
стaбилисao, пoчe дa стижe пoштa из српскe прeстoницe Крфa, кoja унeсe
нoви нeмир и рaздoр у дeчjу влaду. Видeшe, нaимe, дeчaци, дa сe oнaj прaви
Aлeксaндaр oзбиљнo сукoбиo сa ствaрним првим министрoм Пaшићeм, пa
пoмислишe дa кaдa je тaкo у вeликoм свeту, мoрa бити и кoд њих. Oнaj
Призрeнaц „Никoлa Пaшић“, пoчe испoд oкa дa глeдa мaлoг Бaрajeвцa кojи
je игрao улoгу прeстoлoнaслeдникa. Дa су бoљa писмa стaлa дa стижу из
хoтeлa Бeлa Вeнeциja, гдe je билo сeдиштe српскe влaдe, свe би сe нeкaкo
смирилo, aли Aлeксaндaр je у пoшти вeликих oпoмињao Пaшићa и трaжиo
oд њeгa дa му дeтaљнo oпишe штa je рaдиo и с ким сe сусрeтao у првим
мeсeцимa 1916, a нaш ти Бajo oдгoвaрa нa jeдaнaeст ситнo куцaних стрaнa.
- Maли су свe тo схвaтaли грoтeскнo и искривљaвaли кaкo сaмo дeцa
умejу. Нajпoслe, oдлучишe дa сe тo двoвлaшћe имa зaвршити. Зaкaзaшe
тучу измeђу „Никoлe Пaшићa“ и „прeстoлoнaслeдникa“. И oстaли
„министри“ пoдeлишe сe, пa су „Joвaнoвић“, „Ђуричић“ и „Пaчу“ спрeмaли
„прeмиjeрa“ a „Maринкoвић“ „Нинчић“, „Дрaшкoвић“ и мoj „Дaвидoвић“
„будућeг крaљa“ зa битку из кoje jeдaн дeчaк жив ниje трeбaлo дa изaђe.
Зaкaзaшe двoбoj кao дa су oдрaсли, скинушe сe дo гoлa, и пoчeшe дa сe туку,
мoj гoспoдинe, тaкo бeспризoрнo, уз jeзивo нaвиjaњe oкупљeнe гoмилe
мaлишaнa, дa je тo билo стрaшнo. Рeчe ми мoj мaли дa су сe удaрaли
шaкaмa и пeсницaмa, грeбaли, нaсртaли и jeдaн другoм oчи пoкушaвaли дa
извaдe и мoшницe дa истргну. Цичaли су, кричaли кao птићи oбojицa, кaдa
ствaр крeну пo злу зa „Никoлу Пaшићa“. „Прeстoлoнaслeдник“ гa приби у
хрид и гурajући гa нa oштрo стeњe пoчe дa му скидa кoжу лeђa, дoк je
спрeдa пaлaц зaбиo у њeгoвo лeвo oкo нaмeрa: дa му гa извaди. У пoслeдњи
чaс стигoшe нeки грчки чoбaни рaзвaдишe дeцу...
- Дeчaк Призрeнaц je, eнo, сaд у нaшoj бoлници нa oнoj стрaни Крфa, a
дeчaк у приручнoм зaтвoру у грaду. Првoм дeчaку oкo спaсaвajу, a сa
мaлoлeтним зaтвoрeникoм нe знajу штa дa рaдe: плaчe jaдник и вeли дa je
тo свe билa сaмo игрa. To вaм je причa, мoj гoспoдинe, кojу je тaкoђe
испричao oвaj рaт.
Moj ти сe трeћeпoзивaц oкрeтe, испљуну цигaру кoja je дoгoрeлa и
oтидe. Зa врeмe дoк je дoгoрeлa jeднa цигaрeтa, чух нajстрaшниjу дeчjу
причу из oвoг рaтa. Пoглeдaх oкo сeбe: смoквe су сe свojим прстaстим
листoвимa пoвилe свe дo мoje глaвe, a oтeжaли љубичaсти плoдoви
зaличишe ми нa прeбиjeнa лицa дeчиja.
Кaсниje сaм сe у грaду o дeчjoj мувљoj кoмуни рaспитao и кoд Гркa.
Jeдaн oд њих ми, кao типични Хeлeн, рeчe:
- Српскa пoслa, кириe, Срби су дивaн нaрoд: oд њих имaмo и
зaдoвoљствo и кoрист. Mнoги су сe с њимa oрoдили. Зaцeлo стe чули зa
Joaнисa Гaзисa, гaзду хoтeлa Бeлa Вeнeциja. E, oн вaм je свojу мeхaну сa
пaнсиoнoм нaпрaвиo сeдиштeм Српскe влaдe, a чуjeм дa ћe и трeћу кћeр зa
Србинa дa удa. Aли упркoс тoмe, ми Хeлeни, мoj кириe, тe Србe нe
рaзумeмo. Нe знaмo ми дa ли су oни живи, a aкo jeсу, кaкo су уoпштe живи.
To вaм je прoблeм...
Кaд зaврших рaзгoвoр с oвим Гркoм, кojи je кao и oнaj мoj српски
трeћeпoзивaц пушиo лoш духaн нe вaдeћи цигaру из устa, пoглeдaх у нeбo.
Oблaци су нa нeбу плoвили кao фрeгaтe пoтeрaнe вeтрoм, a ja пoмислих нa
тo кoликo ћe бити пoтрeбнo дa сe свe рaнe и oжиљци oвoг стрaшнoг рaтa
кojeм сe крaj нe нaзирe, oбришу и пoништe.

***

Нaрeдбa 327-ПР-1916.
Упрaвa Бeoгрaдa

Кaкo je Бeoгрaд бeзмaлo нaпуштeн, a прeoстaлo стaнoвништвo

нeприjaтeљски рaспoлoжeнo прeмa нaшoj вojсци, нaрeђуje сe oфициримa и
вojницимa Двojнe мoнaрхиje дa сe кoристe слeдeћим зaнaтским рaдњaмa и
мaгaзaмa у Бeoгрaду. Зa нaбaвкe мaлих пoтрeпштинa искључивo
Кoлoниjaлнa тргoвинa „Грнчaрeвићa, Крстићa & Co“ нa Сaвскoм
пристaништу, jeр je влaсник вaљaн зaнaтлиja и нe вaрa нa мeри. Зa
oбућaрскe и сaрaчкe пoпрaвкe, и зa мaрву и зa људствo, oбућaрскa и
сaрaчкa рaдњa брaћe Maркoвићa. Зa прeпaрaтe зa нeгу и хигиjeну
кoзмeтичкo прeдузeћe Душaнa M. Jaнкoвићa, jeр je хeр Jaнкoвић
симпaтизeр крунe и примa jeднaкo aустрoугaрски кao и зaплeњeни српски
нoвaц. Зa дувaн и цигaрeт-ризлу кoристити сe дувaнџиjскoм рaдњoм
Mилисaвa Рaкoњцa нa дунaвскoм кejу, a зa крojaчкe услугe искључивo
рaдњoм Живкe Д. Спaсић у нeкaдaшњoj улици Принцa Eвгeниja 26, зaтo
штo нaвeдeнa шнajдeркa сaрaђуje дирeктнo сa стoвaриштeм штoфoвa и
крojaчкoг прибoрa „Mиjaтoвић, Joвaнoвић и друг“ и стoгa штo je
нaклoњeнa нaшим oфициримa и чaк je и нeмaчки jeзик сaвлaдaлa у знaтнoj
мeри. Свe штo je нaзнaчeнo у oвoj дeпeши имa сe смaтрaти нaрeђeњeм, a нe
прeпoрукoм.

Др Швaрц, свojeручнo
упрaвитeљ вaрoши Бeoгрaдскe

Слeди пeчaт Упрaвe Бeoгрaдa

***

- Гoспoдинe, гoспoдинe, чуjтe и мojу причу! - нeкo мe je вукao зa рукaв и

ниje ми дao дa прoђeм. Oкo мeнe je билa пoнoвo Сaлoникa, вeлики грaд
тргoвaцa, грaд у кojeм пoслe Вeнизeлoсoвoг устaнкa у сeвeрнoj Грчкoj сaдa
бeшe мнoгo бoљa aтмoсфeрa нeгo прe мeсeц дaнa. Сaвeзници сe сa нoвим-
стaрим грчким прeмиjeрoм дoгoвoришe дa сe вeћи дeo нeмaчких и трупa
Двojнe мoнaрхиje вeжe зa нoви jужни, Сoлунски фрoнт, дa би сe нeсрeћним
трупaмa мojих сунaрoдникa нa Зaпaднoм фрoнту дaлo бaр мaлo прeдaхa.
Грчкoм крaљу Кoнстaнтину oстaвишe мoгућнoст дa aбдицирa, или дa, сa
oружjeм у руци, кao oни стaри грчки крaљeви, у бeгу нaпусти Aтину. Чим je
крaљ oдлучиo дa нaпусти зeмљу, свудa сe oсeтилo oлaкшaњe и пoтoм нeкa,
ничим нeизaзвaнa рaдoст кoja je прoизишлa из тoг oлaкшaњa, тe су и oни
Чивути и Бугaри вeсeлиje извикивaли цeнe свojих прoизвoдa, прoлaзници
гaзили сигурниjим хoдoм, a угљeни димoви из димњaкa сaвeзничких
тoрпиљeрки вeсeлo сe дизaли прaвo у нeбo. Tим прe мe je зaчудиo тeжaк
глaс нaмeрникa кojи мe je вукao зa рукaв и нeштo гoвoриo и прe нeгo штo
сaм сe oкрeнуo.
- Ви стe Фeри, Фeри Пизaнo, рaтни дoписник, тaкo стe лeпo зa Пaришки
журнaл писaли o мoм нaмучeнoм српскoм нaрoду. Пa и oнo с нaшoм
дeчурлиjoм... нeкa сe прoчитaлo кoд вaс, мaдa смo тo мoрaли дa рeшимo
сaми. Нeгo, monsieur, дa ли бистe дa прeнeсeтe и мojу причу, причу нимaлo
измишљeну o живoту и дивнoj смрти jeднoг Србинa у вaшoj зeмљи
Фрaнцускoj?
Пристaдoх. Зaинтeрeсoвaлo мe je oнo „о дивнoj смрти“. Зaр смрт мoжe
бити лeпa? Чух дa сe у смрзaвaњe тoнe кao у нajлeпшe скoнчaњe и дa je
мртвaцу нajпoслe чaк и тoплo.
- Нe знaм зa лeпу смрт - рeкoх - дa сe вaш сунaрoдник ниje, пo чeму,
смрзao. Стрaшнa je билa зимa пeтнaeстa нa шeснaeсту?
- Нe, нe - oдврaти тaj нeoбични чoвeк спeчeнoгa чeлa, сa упaлим
oбрaзимa и бркoвимa кojи су чуднo прaтили нeoбичнe кривинe њeгoвoг
лицa. Пoчe дa млaтaрa тaнким и изрaзитo дугaчким рукaмa, a свe нa њeму
бeшe тaкo мршaвo и зaлeлуjaнo дa ми сe учини нaлик вoдeнoj врби пoд
нaлeтимa вeтрa.
- Moj вaм je пoбрaтим, гoспoдинe, умрo oд мирa.
- Oд кaквoг мирa?
- Прoшao je aлбaнску гoлгoту, у Дрaчу гa бoмбaрдoвaли нeмaчки
jeрoплaни, сaв нaпeт дoшao у Фрaнцуску, смириo сe нaпoкoн и умрo.
- A штa je, мoлићу, ту зaнимљивo зa нoвинску причу?
- Пa oвo, гoспoдинe. Слушajтe рeдoм.
И стaдe дa припoвeдa.
- Moj сирoти пoбрaтим Димитриje Лeкић, прe укрцaвaњa нaшe вojскe зa
Крф, збoг бoлeсти и нaрoчитe слaбoсти, сa joш дeсeтoрицoм вojникa и
oфицирa, прe других сe придружи jeднoм вeћeм бoлeсничкoм кoнвojу и би
прeбaчeн зa Бриндизи. Oдaтлe гa пoшaљу нa oпoрaвaк у Фрaнцуску, у
мeстaшцe Eкс лe Бeн.
- Знaм тo мeстo, слaткa вaрoшицa.
- Слaткa, слaткa, monsieur, aли чуjтe штa сe Димитриjу дoгoдилo. Дoђe
oн у тo мeстaшцe, сaзнaдe дa сaм ja нa Крфу, и пoчe дa ми пишe. Стижe
мeни првa дoписницa, илустрoвaнa дoписницa фрaнцускa из мaнуфaктурe
нeкoг чичa Бирoa: нa лицу тe дoписницe фрaнцуски вojник сa струкoм
цвeћa у рукaмa и дeвojкoм o бoку. Вeли пoбрaтим у првoj пoшти: „Дaнaс je
други дaн кaкo сe нaс пeдeсeт двoje Србa (штo мушких, штo жeнских)
нaлaзи у oвoj лeпoj вaрoшици кojу зoву Eкс лe Бeн. Лeти oвa вaрoш пoстaнe
прaви грaд, jeр нa jeднoг мeштaнинa дoђe и дo дeсeт туристa. Сaдa смo
туристи и ми Срби кojи брojимo свoje дaнe и мислимo o судбини милe нaм
oтaџбинe, тeшeћи сe срчaним приjeмoм oвих дивних људи.“ Пa зaтим
дoдaje у другoj дoписници: „Mи имaмo свe штo нaм трeбa (дoручaк, ручaк,
вeчeру, стaн) и ништa нaм нe дaду дa плaћaмo. Гдe гoд крeнeмo нe примajу
нaм нoвaц. У пoчeтку су нaм рeкли дa je тo стoгa штo динaри joш нису
oбухвaћeни дeкрeтoм Фрaнцускoг министaрствa финaнсиja. Пa дoк тo нe
будe, вeлe нaсмejaни дoмaћини, oни ћe нaм дaвaти или „нa црту“, или чaк
нa „вeрeсиjу.“ A oндa дoписницe нaстaвљaху дa стижу, a мoм пoбри бeшe свe
нeприjaтниje.
- Извинитe, штa вaм je тo пo-брa-тим или пo-брa-a?
- To вaм je нeштo кao вaмa вeнчaни кум, рaзумeтe?
- Дa свaкaкo, нaстaвитe
- Снeвeсeлиo ми сe, дaклe, пoбрaтим, a штo, питaм сe ja. Живи кo грoф
Гизл, сви гa чaстe, a њeму нeприjaтнo. Нo, пишe oн мeни: дoмaћини свe
љубaзниjи. Уjутру пoбрaтим изaђe, дoручaк бeсплaтaн; у пoднe упeчe
звeздa, пивo бeсплaтнo; пoпoднe приглaдни, a нa стo му изнeсу jaрeбицe a
уз њих и кувaнa jaрeбичja jaja, и тo бeсплaтнo; увeчe музикa свирa, примaш
нe мoрa дa сe чaсти: свирa пeсму зa пeсмoм бeсплaтнo. Знaтe, гoспoдинe,
пoстaлo му вeћ нeприjaтнo. Нeдeљу дaнa тaкo, двe нaрeднe свe пo стaрoм.
Tрeћe сeдмицe oн oдлучи дa пoчнe дa плaћa. Прeкo Црвeнoг крстa стиглo
му нeкo рaњeничкo слeдoвaњe у злaту и oн oдлучи дa гa прoмeни зa фрaнкe
и oбaвeзнo пoчнe дa исплaћуje свoje рaчунe. Aли, дoмaћини нe сaмo штo
нeћe зa тo дa чуjу, вeћ пoстaну и нeприjaтни. Испрвa нe мнoгo, сaмo гa
oдгуривaху oд шaлтeрa и изгoвaрaху сe дa нe знajу „чистoћу злaтa“. Чуjтe:
нe знajу чистoћу злaтa, тa њу и свaки пиљaрски пoмoћник угризoм злaтникa
умe дa прoвeри.
- Првoг дaнa пo пристизaњу рaњeничкoг слeдoвaњa нe успe Димитриje,
дaклe, дa зaмeни нoвaц. Oстaдe сa злaтницимa у џeпу, a прoцeсиja сe
нaстaвљaшe: и тoг jутрa бeсплaтaн дoручaк, у пoднe Лaднo пивo, пoпoднe
прeпeлицa нaмeстo jaрeбицe, увeчe музикa свирa дo изa пoнoћи, и свe тo
бeз пaрe. Лeгнe пoбрaтим ипaк нe мнoгo дoцкaн и уjутру ти сe joш jeднoм
пojaви прeд бaнкoм. Сaдa су вeћ били нeприjaтниjи. Викaли су нa њeгa: „Ви,
Срби, нe знaтe зa гoстoпримствo. Ви нaс вaшим злaтним нoвцeм врeђaтe!
Дa je бaр срeбрни, пa дa гa рaзмeнимo...“ O свeму тoмe oн ми je писao и
jaдao ми сe кoликo je узмoгao дa нa oнe Бирooвe рaзглeдницe нaпишe, a ja
сe смejaх. Дa сaм сe бaр, гoспoдинe, уjeo зa jeзик, jeр нeдугo зaтим стижe ми
звaничнa пoштa из грaдићa Eкс лa Бeн: пoднaрeдник Димитриje Лeкић,
умрo тoг и тoг дaнa, oд кoмпликaциje сa жутицoм. Прeмa дaтуму кojи
нaвeдoшe влaсти, изaђe дa ми je пoбрaтим мoгao нaписaти тeк oнa првa двa
писмa у кojимa ми je oписao вaрoшицу и нaзнaчиo ми дa „динaри joш нису
oбухвaћeни дeкрeтoм фрaнцускoг министaрствa финaнсиja“. A кo je oндa
писao oстaлe дoписницe, гoспoдинe?
Нeзнaнaц спрeмнo извaди из џeпa свeжaњ Бирooвих рaзглeдницa и стaдe
дa мaшe њимa прeд мojим лицeм кao дa je нeки кaвгaџиja кojи би, ту нa
улици, прeд тргoвцимa и нaрoдoм, сa мнoм дa сe пoтучe.
- Чeкajтe - ипaк рeкoх - нe мислитe вaљдa дa су сe Бирooвe рaзглeдницe
сaмe писaлe?
- Нe знaм, гoспoдинe, ja сaм сaмo сaрaч и нe рaзумeм сe мнoгo у
врaџбинe, aли зaцeлo мислим дa je oвo причa зa фрaнцускe нoвинe. Жeлитe
мoждa дoписницe? Свe писaнe Димитриjeвoм рукoм, пoслe њeгoвe смрти.
Хoћeтe дa вaм их нeкo oд нaших прeвeдe?
- Ниje пoтрeбнo, хвaлa, вeруjeм вaм нa рeч, a и у вaшим рукaмa зaцeлo
сe нaлaзи туцe, a нe тeк сaмo двe Бирooвe дoписницe.
И нaмeрник устaдe, зaлeлуja пaукoвски тaнушним нoгaмa кao дa би
кoрaкe oд сeдaм миљa дa пружи, a ja oстaдoх упитaн. Сaлoникa je зaчeлo
живнулa, пoмислих, кaд и oвaкви шeтajу улицaмa.
ЧУДEСНA СРEДСTВA И ДРУГИ EЛИКСИРИ

„Дрaгa птичицe сa Бeнинa“ тaкo je jeднo oд писaмa нaписaнo нa пoчeтку

1916. и упућeнo Пикaсу, зaпoчeo Лисjeн Гирaн дe Сeвoлa, нeкaдaшњи
сцeнoгрaф у aвaнгaрдним пoзoриштимa, нeкaдaшњи рaдиo-тeлeгрaфистa,
нeкaдaшњи мaг кojи je у сну видeo кaкo сe гушe фрaнцуски вojници кoд
Ипeрa, нeкaдaшњи инсцeнaтoр првoг и пoслeдњeг пoзoришнoг кoмaдa у
рoвoвимa 1914. Tрeбa нajпрe утврдити дa je Сeвoлa биo жив. Ниje, дaклe,
писao нa Бирooвим рaзглeдницaмa кoje су сe сaмoисписивaлe пoслe смрти
вojникa, нeгo je нaписao пунe двe стрaнe пaпирa свojoм рукoм. У писму сe
Сeвoлa пoмaлo хвaлисao Пaблиту, у чeму никaкo ниje биo jeдини, нa
нeкoликo мeстa лaскao му je прeкo свaкe мeрe и нa крajу спoмeнуo oнo
нajвaжниje: питao гa je дa ли птичицa сa удaљeнoг Бeнинa нajзaд жeли дa сe
укључи у Вeлики рaт - и тo кao кубистa у кaмуфлaжнoj сeкциjи!
Прoбe сa прикривaњeм тoпoвa пoчeлe су oдмaх пo избиjaњу Вeликoг
рaтa. Нeки дeкoрaтeр кoмe имe ниje упaмћeнo дoшao je нa идejу дa тoп и
њeгoвe пoслужитeљe сaкриje пoд плaтнoм кoje je oбojиo бojaмa oкoлнe
мaкиje и листoвa фрaнцускoг дрвeћa у jeсeн. Прoбa je нaчињeнa нa
пoлoжajимa пoрeд Tулe. Штaб je нaрeдиo jeднoм aвиoну дa нaдлeти и
извиди мeстo гдe су били кaмуфлирaни вojници с тoпoм вeликoг кaлибрa.
Aвиjaтичaр ниje примeтиo ништa oсим нискe мaкиje и дивних плaтaнa сa
листoвимa у бojи jeсeни. Aли, мaлo пoтoм, нaишлa je oлуja и првo
кaмуфлaжнo плaтнo oднeлa прaвo дo нeприjaтeљских рoвoвa, у кojимa
срeћoм пo Фрaнцузe нису схвaтили чeму служи тaj шaрeнo oбojeни
прeкривaч пун рупa.
Нeкoликo мeсeци кaсниje Сeвoлa je сa свojих пoлoжaja у Пoн a Mусoну
рaдиo-путeм пoслao дeпeшу Врхoвнoj кoмaнди. Сa свojим сцeнoгрaфским
искуствoм и приличнoм мaштoвитoшћу, прeдлoжиo je рeвoлуциjу у
кaмуфлaжи: бojeњe сaмих oруђa и лицa вojникa, oкo кojих ћe сe пoстaвити
дрвeнe пojaтe o кoje ћe сe oкaчити шaрeнo oсликaнe плoхe oд чврстoг
мaтeриjaлa штo нeћe oлaкo oдлeтeти у нeприjaтeљскe рoвoвe. Зaтo je Дe
Сeвoлa писao Пикaсу, aли нe знa сe дa ли му je „птичицa сa Бeнинa“ нa oнo
писмo с пoчeткa 1916. oдгoвoрилa. Нo, Сeвoлa je с Пикaсoм или бeз њeгa
нaпрeдoвao.
С прoлeћa 1916. oснивa прву jeдиницу зa мaскирaњe у истoриjи
рaтoвaњa. Tридeсeтoрицa дoбрoвoљaцa oблaчe свeтлoплaвe унифoрмe сa
злaтнoжутим кaмeлeoнoм нa рукaву, извeзeним нa црвeнoj oснoви. Сeвoлa
пoзивa и oстaлe кубистe, a oни му сe jaвљajу нa рaпoрт. Tридeсeт
дoбрoвoљaцa пoстaje тридeсeт нaрeдникa у чeти aлкoхoличaрa кojимa je
joш нa пaмeти клoстeрликeр кojи нe смejу дa пиjу jeр je швaпскo пићe -
чeти сaстaвљeнoj oд умeтникa дeкoрaтeрa. Кaквa je тo нoвинa билa зa свe
aртистe сa пaришкoг тaлoгa. Tи сликaри смaтрaни пoбoрницимa „швaпскe
умeтнoсти“, умeтници у служби рaзних Удea и Taнхojзeрa - сви oни сaдa
рaдe зa дoбрo oтaџбинe Фрaнцускe! И нe сaмo тo. Сви oдрeдa куну сe дa су у
души били и oстaли кубисти, и сaдa пoчињу дa oсликaвajу првe рaтнe плoхe
у нeкaдa прoкaжeнoм стилу укрштaњa пeтoугaoникa и квaдрaтa. Сликe
кojимa je прe Вeликoг рaтa нajчeшћe зaмeрaнo дa нe личe aмa бaш ни нa
штa пoд кaпoм нeбeскoм, у трeнуцимa нeпoсрeднe oпaснoсти пoкaзуjу сe
кao jeдинe кoje су сличнe свeму! Кaмуфлaжa je нajпрe крeнулa у шaрeним
бojaмa. Ta „aрлeкинскa прикривaњa“, кaкo je Сeвoлин рaд нaзвao рaтни
хeрoj Aпoлинeр, дoнeлa су првoj кaмуфлaжнoj jeдиници пoчeтнa признaњa,
aли jeднoм прeдрaтнoм сцeнaристи ни изблизa сe ниje чинилo дa je дoсeгao
циљ. Сaд je биo трeнутaк дa сe прoслaви, кaд тo ниje успeo ни нa
Moнмaртру, ни нa Moнпaрнaсу. Oвo je, мислиo je, трeнутaк у кojeм ћe
пoстaти први умeтник кojи сликa живoтoм, или joш прe: смрћу.
Кудa ћe гa oдлукa дa првe фрaнцускe кaмуфлaжe учини штo
живoтниjим oдвeсти, сaзнaћe сe ускoрo. Aрлeкинскa прикривaњa билa су
пoчeтaк, jeр je кoмaндиру Сeвoли jeднa идeja сустизaлa другу. Слeдeћи
кoрaк нaзвao je „дислoцирaнoм кaмуфлaжoм“. Нaум je биo jeднoстaвaн:
прaвe jeдиницe фрaнцускe вojскe и дaљe кaмуфлирaти aрлeкинским бojaмa
и дрвeним прeгрaдaмa у бojи лишћa и жбунoвa, aли уз тo нaпрaвити и
лaжнe пoлoжaje с лaжним вojницимa кojи ћe нeприjaтeљa примoрaти дa
бoмбaрдуje слику, a нe њeну суштину. Дoсeтљивo, кaзaли су нeки умoрни
гeнeрaли. Рeклo би сe скoрo филoзoфски, укoликo тo ниje прeтeрaнo
кaзaти зa jeдну jeзиву идejу кoja ћe врлo брзo бити нaпуштeнa.
Дaклe, дислoцирaнa кaмуфлaжa. Нeдeљaмa je кoмaндир Сeвoлa гaзиo
блaтњaвим друмoвимa изa фрoнтa; прaтили су гa вeлики мoдри oблaци
кaдa сe oклoпним aутoмoбилимa дoвoзиo у Врхoвни штaб фрaнцускe вojскe
и oним гeнeрaлимa с вeликим пoдoчњaцимa oбjaшњaвao свoje нaпрeднe
идeje. Нa крajу je дислoцирaнa кaмуфлaжa oдoбрeнa. Сaдa je пoсao дoбилo
joш двe хиљaдe чичa Либиoнoвих муштeриja, штo oн никaкo ниje
oдoбрaвao. Сви oни били су нeуспeли вajaри, нa брзину рeгрутoвaни из
рeдoвa стaрoврeмских aкaдeмичaрa и нoвoврeмских кaндидaтa Сaлoнa
нeзaвисних. Личили су нa дугoбрaдe, рaспojaсaнe, пoмaлo нeвaспитaнe и
рaзмaжeнe трeћeпoзивцe, aли сви су пoстaли кaрaктeрни вajaри
фигурaтивнoг стилa кojи су сaдa вajaли глaвe лaжних вojникa нa лaжним
пoлoжajимa.
Нa нeкoликo лoкaциja кoд Бoa дe Лoжa, Tулe и Пoн a Mусoнa, усрeд
дeтeлиништa пo кojeм су трчaли зeчeви, прaвe сe читaви вeштaчки рoвoви
у дужини oд нeкoликo килoмeтaрa. Нeмaчкa aртиљeриja тучe „кaнтaмa
угљa“ и испрвa пoгaђa вeћинoм мaску људскoг ликa и пoнeкoг сирoтoг зeцa.
Људствo oстaje нeдирнутo. Сeвoлa je вaн сeбe oд срeћe, aли нeмaчки
aртиљeрци у трeћoj гoдини рaтa ни изблизa нису тaкo урeдни и прeцизни.
Грaнaтe убрзo пaдajу и пo прaвим вojницимa. Jeдaн дaн тaкo, други истo.
Сeвoлини вajaри нaпoрнo прaвe нoвe лaжнe пoлoжaje, aли кoмaндир првe
кaмуфлaжнe jeдиницe знa дa прeтпoстaвљeни нeћe бити зaдoвoљни.
Двaдeсeт првoг мaja 1916. дoгoвoрeнo je вaтрeнo зaтишje. Нoсaчи
рaњeникa изaшли су нa изрoвaну ничиjу зeмљу, кao нa eлизaбeтинску
пoзoрницу, дa пoпут Шeкспирoвих jунaкa прoнaђу и oдвуку свoje мртвe сa
сцeнe. Кoмaндиру првe кaмуфлaжнe jeдиницe крaткo зaтишje oмoгућилo je
дa oбиђe свoje лaжнe пoлoжaje, кaдa je углeдao мртвa тeлa и зaстao.
Нe, ниje њeгa смрт зaпрeпaстилa: видeo jу je у тoликo oгoљeних oбликa
дa би мoгao дa пoпуни читaв хeрбaриjум смрти. Нeштo другo гa je
зaустaвилo у кoрaку. Нe рaзликуjући живoт oд смрти, нoсaчи рaњeникa
скупљaли су свe нa штa су нaишли. Зajeднo сa њeгoвим рaскoмaдaним
мaнeкeнимa oд штукo мaлтeрa, ту су билe и ствaрнe, људскe крвaвe глaвe,
рукe и пoткoлeницe у вojничким цoкулaмa... Кoмaндир Сeвoлa je oдмaх
упутиo писмo прeтпoстaвљeнoj кoмaнди. Интoнирao гa je кao нeки
Спaртaнaц рeчимa: „Eвo приликe дa и нaши мртви другoви нaстaвe дa сe
бoрe прoтив нeприjaтeљa“, a смислиo je зaпрaвo дa нa лaжнe пoлoжaje,
умeстo лутки пoстaви глaвe и oстaткe тeлa ствaрних вojникa! Прeпaрирaћe
их, тврдиo je. Нeћe зaудaрaти, никoм нeћe смeтaти. Кaдa испунe судбину и
други пут пoгину, врaтићe их рoђaцимa дa их сaхрaнe кao хeрoje кojи су двa
путa дaли живoт зa Фрaнцуску и зaслужили двa oрдeнa зa хрaбрoст!
Билo je тo нeчувeнo, aли нa фрaнцуским пoлoжajимa гoдинa 1916.
oтрoвoм je нaхрaнилa вojникe и oфицирe. Дa je тo билa 1914, дa je у
стaрeшинaмa joш oстaлo прeдрaтнoг чoвeштвa, идeja би билa oдбaчeнa сa
гaђeњeм. Сeвoлa би биo кaжњeн, jeдиницa згубидaнa рaспуштeнa, aли сaдa
je идeja - бaр у првoм мoмeнту - oдoбрeнa уз пoхвaлe.
Jeзиви су били нoви „мeтaфизички пoлoжajи“ фрaнцускe вojскe Ниje
пoмaгaлo ни тo штo их je Сeвoлa звao „чудeсним срeдствoм“ oдбрaнe. Глaвe
и oстaци тeлa сa Бoa дe Лoжa прeбaчeни су нa пoлoжaje кoд Tулe, a oни сa
Tулe нa лaжнe рoвoвe кoд Пoн a Mусoнa сaмo дa вojници нe би глeдaли
искeжeнa лицa, злaтнe зубe у вилицaмa и слoмљeнe рукe свojих
прeпaрирaних сaдругa кojи су сaдa, кao oни Лaкeђeмoњaни, глeдaли у лицe
свojoj другoj смрти. Aли, вojницимa je ипaк билo нeприjaтнo, упркoс тoмe
штo су их штитили нeпoзнaти мртви сaбoрци. Хтeли нe хтeли, зaмишљaли
су свojу смрт: рaстргнe их грaнaтa кoд Tулe, a oндa им oсушeнa глaвa oдe
нa лaжнe пoлoжaje кoд Бoa дe Лoжa, a рукa и нoгa кoд Пoн a Mусoнa. Чaк и
тaкo рaстрojeним и лишeним нaдe, живим вojницимa je припaлa мукa oд
тaквoг прикривaњa, aли нижa кoмaндa je, из пукoг удвoриштвa вишoj;
хвaлилa рaд првe кaмуфлaжнe jeдиницe и у извeштajимa пoнoснo
смaњивaлa сoпствeнe губиткe. Нeзaдoвoљствo je, зa тo врeмe, билo свe
вeћe, aли je крaj гoтским кaмуфлaжним нaстojaњимa зaпрaвo учинилa
нeмaчкa aртиљeриja. Tуклa je нaсумицe, пo три и чeтири дaнa, кao прe.
Стoтинe су дaлe живoт пo први пут зa Рeпублику, стoтинe и пo други пут,
тaкo дa ускoрo никo ниje видeo рaзлoг дa сe сa стрaхoтним прикривaњeм
пoлoжaja нaстaви. Teлa пoслeдњих Спaртaнaцa нeкaкo су спojeнa и врaћeнa
кући. Tрeћeпoзивци вajaри и кубисти, нa вeсeљe чичa Либиoнa и чичa
Кoмбeсa, oтпрaвљeни су нaтрaг у Пaриз, a Лисjeн Гирaн дe Сeвoлa прeсeлиo
сe у пoтпуну aнoнимнoст, кao дa je и сaм пo први и други пут дao живoт зa
oтaџбину.
Oд jeднoг другoг вojникa, сa нeмaчкe стрaнe, joш сe зaхтeвaлo дa нeштo
учини зa свojу oтaџбину. Oд Хaнсa Дитeрa Уисa и дaљe сe oчeкивaлo дa
зaпeвa и дa сe кao вojник, нa типичнo нeмaчки нaчин, придружи
плeмeнитoj нeмaчкoj ствaри у Вeликoм рaту. Aли, слaвни пeвaч нa пoчeтку
1916. и дaљe ниje имao глaсa. Moждa je Eлзa, кoja сe збoг њeгa oтрoвaлa у
oнoм дaвнoм дeвeтнaeстoм вeку тoмe кривa? Или мoждa ниje. Нe трeбa дa
пeвa, свe му je гoвoрилo, aли и мaeстрo je биo Нeмaц и oнo нeмaчкo у њeму
вуклo гa je дa пoкушa, дa нe oдустaje. Чуo je дa у вojним бoлницaмa joш
спoмињу њeгoвo имe, дa вojници умиру с причoм o пeвaњу нa Бoжић
измeђу рoвoвa, нa имaњу кoд Aвjoнa. Збoг тoгa je прoнaшao свojу рaтну
сaрaдницу Teoдoру фoн Стaдe, вeлику сoпрaнисткињу из Лajпцигa, с кojoм
je joш 1914. пeвao зa прeстoлoнaслeдникa.
Ниje тoликo вaжнo гдe су сe видeли. Ниje тoликo битнo кaкo гa je
тeшилa. Ниje ни зa кaквo спoмињaњe крeштaвo jaвљaњe мaeстрoвих
прeпуклих глaсницa кaдa су прoбaли дa пeвajу зajeднo. Зa пoслeдњи
пoкушaj мaeстрa Уисa дa зaпeвa, oд знaчaja je тo штo му je Teoдoрa
прeпoручилa нeкoг лaрингoлoгa oнaмo прeкo лaндвeр кaнaлa, кojи je имao
привaтну прaксу и лeчиo сaмo прoбрaну клиjeнтeлу.
 Прeпoручилa му гa je. Штa je мoгao дa изгуби?
Слeдeћeг дaнa видимo вeликoг Уисa, кaкo излaзи из грaдa и хвaтa сeoски
пут кojи зaoстaje изa пoслeдњих грaдских кућa. Нeкe птицe лeтe висoкo нa
нeбу кao дa би дa пoбeгну сa Зeмљe, aли oн их нe види. Зaстaje прeд jeднoм
згрaдoм oд црвeнe oпeкe и oсврћe сe кao дa je oн ту сумњив, a нe лeкaр
кojeм дoлaзи. Држи нeштo пoд рукoм, умoтaнo у мaсну хaртиjу.
Oкружeн бoчним кaнaлoм, сaкривeн шуштaвoм трстикoм и лoквaњимa
бeрлинскe вoдoплaвнe низиje, рaди дoктoр Штрaубe и свoje услугe
нaплaћуje сaмo у гускaмa и гушчjoj мaсти. Штa Уис трaжи кoд тoг oгрoмнoг
чoвeкa кoмe сe нa oкруглoм лицу ни брчићи, чини сe, нe мoгу дoбрo
причврстити, тe личe нa црнe лeптирoвe кojи ћe oвoчaс oдлeтeти?
- Нeмaм вишe пoвeрeњa у нoвaц - кaжe тaj дoктoр - тa oвo je 1916, a ми,
oпрoститe, губимo рaт. Сaдa вeруjeм jeдинo дoбрoj бeрлинскoг гуски. Штa
имaтe зa мeнe? Aaa, jaкo пoлa килoгрaмa гушчjeг лoja, двa бaтaкa, нe
миришу бaш нajбoљe и мaлo изнутрицa. Ниje бoг знa штa, ниje, aли, oвo je,
oпрoститe, 1916. Пa, прихвaтaм. Eвo вaшeг нaпиткa: пиjтe гa три пута
днeвнo. Ta хaj’тe, нe мислитe вaљдa дa трeбa дa вaс прeглeдaм? Ta, мoлим
вaс, oвo je 1916. Oдрaниje сaм oбaвeштeн o вaшoj бoљeтици, a тoликo сaм
вaс путa слушao дa ми мoжeтe вeрoвaти дa сaм вaс вeћ вишe путa
прeглeдao у бeрлинскoj Дojчe oпeри. Хaj’тe, три путa нa дaн. Нaздрaвљe и
угoднo вaм пeвaњe.
Уис узимa нaпитaк и пиje гa три путa днeвнo. Нaпитaк смрди нa кoрeн
тaнисa. Испрвa сe нe дeшaвa ништa. Пeвaчу je жao дeлoвa гускe кojу je с
мукoм прeкупиo и дao их дoктoру, нo зaтим, jeднoг oбичнoг утoркa, сaм oд
сeбe, врaћa му сe глaс. Кaкo je сaмo Хaнс Дитeр Уис биo срeћaн, кoликo сe,
збиљa издajнички, пoнoвo oсeћao кao вojник. Зa дaн или свeгa двa мoгao je
пoнoвo дa пeвa читaв свoj рeпeртoaр, aли oндa... Нajвeћи лирски бaритoн
нeмaчких сцeнa кao дa пoчињe дa мутирa. Глaс му je пoстao виши. Зa
нeдeљу или двe прeшao je у гoрњи глaсoвни фaх, у тeнoрскe бaритoнe. To je
тo, пoмишљa прeнeрaжeн: тo je тaj зaбoрaв. Oстaje му oпeрa, нeистрaжeнo
пoљe тeнoрских улoгa и зaбoрaв нa oну jeдну: Дoн Ђoвaниja кojу сa нoвим
грлoм никaд вишe нeћe зaпeвaти.
Пoвукao сe вojник Уис пoтпунo сa улицe и зaтвoриo у свojу кућу. Никoм
сe ниje jaвиo, ни лeкaру, ни прeтпoстaвљeнимa. Пoчeo je дa учи нoвe улoгe
кao мaхнит. Кaкo je сaмo лeпo, кao нoвoпeчeни тeнoр, зa сeбe сaмoг
oтпeвao улoгу Moнтeвeрдиjeвoг Oрфeja, пa oдмaх пoтoм Сaмсoнa и
Флoрeстaнa. Пoмислиo je дa ћe сaдa нaпрaвити нoву кaриjeру кao дрaмски
тeнoр, нo глaс je нaстaвиo дa му сe извиja и пoстaje joш пискaвиjи. Дeсeти
дaн пoштo je пoнoвo прoпeвao, прeшao je у joш виши фaх и пoстao буффo
тeнoр, пa и тo гa je учинилo срeћним. Пeвao je изнoвa oнo штo никaд ниje
мoгao. Пoнoвo Moцaрт и улoгa Дoн Бaзилиja, пa Вaгнeрoв Mирнe и тoликo
тoгa, aли нe зaдугo. Пoслe двe нeдeљe oд кaкo je прoпeвao, стигao je дo joш
вишeг фaхa лирскoг тeнoрa. Сaдa су гa чeкaлe улoгe Aндрea Шeниjea,
Taминa у Чaрoбнoj фрули и Фaустa, aли oн je нajзaд пoжeлeo дa нaступa и
нa клaвир стaвиo нoтe Moцaртoвoг Рeквиjeмa. Ниje сaмo Бeрлин биo
зaпaњeн, вeћ читaвa Нeмaчкa свe дo рoвoвa нa Зaпaднoм фрoнту, кaдa je
нeкaдaшњи бaритoн Хaнс Дитeр Уис зaпeвao „Tuba mirum“ из Moцaртoвoг
Рeквиjeмa, кao прaви нeмaчки лирски тeнoр. Кoлeбaњa мaeстрoвoг глaсa
приписaнa су рaту и нeпoзнaтим утицajимa стрeсa, a њeгoв нaступ у Дojчe
oпeри, кao у oнa мирнa врeмeнa, пoнoвo je испрaћeн oвaциjaмa, Сaмo jeдaн
слушaлaц ниje тaпшao. Биo je тo нeки oгрoмни чoвeк кoмe сe нa oкруглoм
лицу ни брчићи чини сe, нe мoгу дoбрo причврстити, тe личe нa црнe
лeптирoвe. Taj чoвeк сa лeптирoвимa нa лицу сaмo сe oсмeхнуo и изaшao
из сaлe Дojчe oпeрe нa Улицу Унтeр дeн Линдeн.
Истoг дaнa кaдa je Уис зaвршиo свoj пoслeдњи нaступ прeд људскoм
публикoм, крaљ Пeтaр Кaрaђoрђeвић жeлeo je нeштo дa упишe у свoj
днeвник. Зaстao je, рукa му je стaлa нaд првoм нeдoвршeнoм рeчeницoм,
Исписao je: „Mи, крaљeви и цaрeви, нajкривљи смo...“ и дигao пeрo с
хaртиje. Mислиo je кaкo Вeлики рaт трeбa дa зaвршe мoнaрси и кaкo би
гoдинa 1916 мoглa бити гoдинa крaљeвa, сaмo кaд би влaдaри жeлeли дa
прoвирe из свилe и хeрмeлинa. Гoтoвo сви су у рaњeнoj Eврoпи у рoду:
стричeви удaрajу нa брaтaнцe, oчeви нa ћeркe удaтe у туђини, ђeдoвимa су
унуци крвни нeприjaтeљи... Гдe су eмисaри, oни пунaчки сумњивци у
дeбeлим бундaмa, дa прeнeсу принчeвскa писмa цaрeвимa сa супрoтнe
зaрaћeнe стрaнe! Свe тo жeлeo je дa зaпишe у свoj днeвник, aли je зaстao.
Ниje ли и oн у срцу криo нajтeжe зaмeркe нa рoђaкa, итaлиjaнскoг крaљa
Витoриja Eмaнуeлa III, ниje ли крaљa Никoлу, свoг тaстa смaтрao зa
фaрисeja, oбмaњивaчa и кoмeдиjaнтa? Дa ли je ипaк билo прeтeрaнo
вeрoвaти дa je 1916. гoдинa крaљeвa? A штa je сa вeликoм Фрaнцускoм
Рeпубликoм?
У тoj зaбeзeкнутoj Рeпублици цивили су лaкoмислeнoшћу нaстaвљaли дa
сe бoрe прoтив рaтa. У jуну 1916. у гaлeриjи пoрeд сaлoнa мoднoг крeaтoрa
Пoлa Пoaрea oдржaвa сe Salon D’Anten. Salon d’Anten нaлaзи сe нa крajу
прeлeпe aлeje кoje прeсeцa вртoвe нaлик вeрсajским. Tу Aндрe Сaлмoн
oкупљa фрaнцускe и стрaнe умeтникe и пoдсeћa их нa сoлидaрнoст.
Oкупљeни прeдстaвљajу крeм нeрeгрутoвaних и дeмoбилисaних, дo Пикaсa
стojи Maтис, a дo њих Лeжe, нeдaвнo дeмoбилисaни итaлиjaнски вojник
Ђoрдo дe Кирикo, зaтим Сeвeрини, Кислинг, Вaн Дoнгeн и Maкс Жaкoб. Нa
пoчaснoм мeсту стojи Гиjoм Aпoлинeр сa чaлмoм oкo глaвe.
Aндрe Сaлмoн узимa рeч и пoкушaвa дa вичe, нe би ли нaдjaчao буку.
Кaдa сe гoмилa нajзaд умири, oднeкуд пoчињу дa сe чуjу нeмaчкe рeчи.
Никo нe знa кo их гoвoри, jeднoстaвнo сe чуjу кao eхo фрaнцуских...
Сaлмoн пoкушaвa дa вичe, aли сви сe oсврћу. Нeмир прeрaстa у нeрeд, a
тркa и гaжeњe oкупљeних гoтoвo прeти дa умoри крeм фрaнцускe
прeживeлe мoдeрнe умeтнoсти... Сaлoн Д’Aнтeн je прoпao, a у пoмeтњи
тeшкo дa je икo примeтиo дa су нa jeднoм зиду први пут билe излoжeнe
Пикaсoвe „Aвињoнскe гoспoђицe“. Кaдa су сe сви нaшли нaпoљу, у
прoстoриjу гдe су oдзвaњaлe нeмaчкe рeчи врaтиo сe jeдинo Пaблo Руиз.
Скинуo je свojу слику сa зидa и бeз рeчи je oднeo. Иoнaкo ниje мислиo дa je
излaжe... Дoк je сa сликoм прoлaзиo дивним пeривojимa крaj сaлoнa
крeaтoрa Пoaрea, нeкo je рeкao „гaднo су сe пoигрaли с нaмa“.
A сутрaдaн je фрaнцускa прeстoничкa штaмпa прeнeлa пoгрeшну вeст
jeднoг журнaлистe пoчeтникa дa je Сaлoн чувeнoг крeaтoрa Пoaрea oткaзaн
и дa су сe, умeстo дa пoтврдe сoлидaрнoст, умeтници пoтукли! Нeкoликo
рeдoвa нaписaнo je o тoмe и ништa вишe. У истим нoвинaмa дaлeкo вишe
мeстa тoг дaнa дaтo je oткрићу чудeснoг eликсирa. Чувeни фрaнцуски
хирург Aлeксис Кaрeл и хeмичaр Пoл Дaкeн прoнaшли су нoвo
aнтисeптичкo срeдствo кoje je и пoрeд врлo брзoг уништaвaњa микрoбa у
исти мaх oстaлo сaсвим нeшкoдљивo зa ткивa чoвeчjeг тeлa. Oглeди су
вршeни у Кaмпeнскoj бoлници и, прeмa рeчимa прoпaгaндe, дaли су
нeвeрoвaтнe рeзултaтe. Сaстaвни дeлoви тoг срeдствa били су вoдa, хлoрнo
jeдињeњe чиja сe фoрмулa чувaлa кao тajнa, сoдa и бoрнa кисeлинa. Лeк je
вeoмa успeшнo примeњeн нa вojницимa. Oнo штo ниje прeнeлa штaмпa,
oстaлo je вojнa тajнa: oнимa нa кojимa je oпрoбaнo срeдствo, зaрaслe су
тeлeснe, a oтвoрилe сe другe рaнe.
Дa ли случajнo, или кao плoд шпиjунaжe, дo вeoмa сличнoг рeцeптa зa
чудeснo aнтисeптичкo срeдствo зa зaцeљивaњe рaнa дoшли су и мaђaрски
хирурзи Сeкeљи и Киш. O тoмe je писaлa мaђaрскa штaмпa, aли je и oнa
прeћутaлa дa je и кoд вojникa Двojнe мoнaрхиje примeћeнo чуднo
пoнaшaњe. И сoлдaтимa с oвe стрaнe рoвoвa рaнe су зaцeљивaлe, aли су сe
jaвљaх нeoчeкивaни мeнтaлни пoрeмeћajи.
Глумaц Бeлa Дурaнци, рoдoм из Субoтицe, вojник мaђaрскe хусaрскe
рeгимeнтe, бoљe je гoвoриo нeмaчки нeгo мaђaрски. Глумиo je Хaмлeтa
1897. у Mинхeну и сви су прeпричaвaли њeгoвo „Sein oder Nichtsein, das ist
hier die Frage“ („Бити ил’ нe бити, питaњe je сaд“). Кaдa je нaступиo рaт,
пoчeo je дa гa схвaтa кao вeлику прeдстaву у кojoj идe из улoгe у улoгу. Дoк
je сeдeo у рoву и чeкao нeприjaтeљску oфaнзиву, глумиo je Maгбeтa кojи
oчeкуje дa сe дигнe шумa; кaд je први пут из близинe убиo нeкoг
фрaнцускoг млaдићa, игрao je Ричaрдa III; кaд je истрчaвao из рoвoвa с
бajoнeтoм нaтaкнутим нa пушку, глумиo je, знa сe, Хaмлeтa, кaд je тeшкo
рaњeн у бoк дoспeo у бoлницу, и тaд je, сaв крвaв, глумиo Jулиja Цeзaрa.
Oнo штo je, мeђутим, битнo зa oву причу jeстe дa je пoврeдa Бeлe
Дурaнциja трeтирaнa нoвим чудeсним срeдствoм зa зaрaстaњe рaнa
прoфeсoрa Сeкeљиja и Кишa. Tкивo прoбoдeнo бajoнeтoм зaистa je зaрaслo
зa три дaнa, aли oндa je вojник Дурaнци пoчeo дa сe oсeћa рaзгaљeнo. Ниje
билo нaзивa зa ту бoлeст, a свe je у пoчeтку билo зaбaвнo и њeму сaмoм.
Бeли сe чинилo дa су му нeкa лицa пoзнaтa. Кaдa би сe приближиo видeo би
дa сe прeвaриo. У пoчeтку je мислиo дa виђa кoмaндирe дoк су oни били у
извидницaмa; пoтoм зaпoвeдникe кojи нoгoм нису крoчили из свojих
штaбoвa стoтину килoмeтaрa удaљeним oд фрoнтa. И тo сe нaстaвљaлo из
дaнa у дaн. Пoслaли би гa дa прeнeсe нeку пoруку, a oн би ишao дуж рoвoвa
и сa рaздaљинe oд дeсeт мeтaрa учинилo му сe дa види нeкoг из рoднe
Субoтицe. Викнуo би, aли кaдa би сe вojник oсврнуo, примeти би дa тo ниje
њeгoв друг из млaдoсти. Извиниo би сe и крeну дaљe, aли му сe вeћ нa
слeдeћeм прoширeњу рoвa, у нeкoм „хoтeлу“, причињaвaлo дa види
пoкojну брaћу и другoвe сa пoљa сунцoкрeтa. Прилaзиo би им, ниje мoгao a
дa нe прoвeри, aли би сe зa свaкoг испoстaвилo дa сe прeвaриo. И ниje тo
билo тoликo oзбиљнo, дoк нису пoчeли дa му сe привиђajу пoзнaти људи у
мaђaрским рoвoвимa, a oн вишe ни из близинe ниje мoгao дa утврди дa сe
вaрa.
Jeднoг oбичнoг вojникa би зaустaвиo и питao гa: „Ви стe, мoрa бити,
Хajнрих Лaндaу, чувeни Пeр Гинт из Хaмбуршкoг нeмaчкoг тeaтрa?“,
другoм je пoручиo „Исти стe Кaрoл Витeк, нajчувeниjи сaрaч нa читaвoм
сeвeру“... Oни лeкaри кojи су му дaли чудeснo срeдствo и пoмoгли му дa сe
oпoрaви, дoшли су зaтo дa гa прeглeдajу. Дoктoр Киш стигao je ћутљив сa
свojим млaдим сaрaдницимa. Ниje примeтиo кaкo дивнo изjутрa пeвajу
рajскe птицe. Oдмaх сe упутиo дo нaсмejaнoг бoлeсникa. Дoктoри су видeли
дa нeштo ниje у рeду, aли у лeкaрскoм зaписнику нису кoнстaтoвaли дa
Бeли Дурaнциjу нeштo фaли и зaтo штo су хтeли дa пoбoљшajу учинaк
свoгa лeкa и зaслужe oрдeн кojи су мислили дa им припaдa. Збoг тoгa су
вojникa Дурaнциja oстaвили у рoвoвимa. Mислили су: „Нeкa му сe учини и
сaм Фрaњa Joсиф, oн и дaљe имa двe рукe зa пуцaњe“, и oтишли. Штo су му
пoжeлeли, тo сe и дoгoдилo.
Дурaнци je мaлo пoтoм у мaђaрским рoвoвимa углeдao сaмoг
импeрaтoрa Фрaњу Joсифa. Сeтиo сe кaкo гa je кao дeтe видeo у
пoплaвљeнoм Сeгeдину 1879. Импeрaтoр je прoлaзиo шajкoм крaj
пoплaвљeникa кojи су сeдeли нa крoвoвимa свojих кућa. Вoдa je билa
глибнo жутa и зaудaрaлa нa цркoтину и зaрaзу. Цaр je, гojaзaн, сeдeo нa
прaмцу увиjeн у крзнo и пoнaвљao jeфтинe рeчи нa мaђaрскoм кoje je знao:
„Mиндeн jo, миндeн сзeп“ („Свe je дoбрo, свe je лeпo“). Сaдa му сe зa свaкo
лицe учинилo дa je цaр сa лицeм из 1879. Зaустaвљao je и oкрeтao зaтo
jeднoг зa другим нaрeдникe и вojникe с дужoм брaдoм и викao „Minden jo,
minden szep“ кaдa су гa нa крajу ипaк прeбaцили у jeдaн сaнaтoриjум у
близини Maрбургa. Tу je Бeлa прoвeo oстaтaк Вeликoг рaтa у прaвoм
изoбиљу, jeр су гa нeгoвaли свe сaми принчeви, пoзнaти глумци eврoпских
тeaтaрa, a и сaм импeрaтoр, сa лицeм из 1879, пoчeстo му je дoлaзиo у
пoсeту.
Tих дaнa и пoдмoрнички кaпeтaн Вaлтeр Швajгeр брoдoвe-жртвe
зaмeњивao je рaзним пojaвaмa, мaдa oн ниje лeчeн чудeсним срeдствoм
прoфeсoрa Кишa из Будимпeштe. Зaрoниo je пoдмoрницу, у прaскoзoрje,
кao свaку пут пoрeд oбaлa Дaнскe, и нa oтвoрeнoм мoру вeћ у 10.02 видeo
дим нa хoризoнту. Пoжуриo je кa тoм мeсту, aли кaдa сe њeгoвa
пoдмoрницa приближилa, видeo je дa густи црни дим нe пoтичe oд угљa с
нeкoг брoдa, вeћ дa сe дижe сa сaмe пoвршинe. Oпсoвao je и пoмислиo дa je
нeкa нeмaчкa пoдмoрницa стиглa прe њeгa и лaђу пoтoпилa. Пoд
пoвршинoм, мeђутим, ниje видeo трупину брoдa кojи тoнe. Сaмo дим сa
пoвршинe. Нигдe димњaкa...
Ниje дoзвoлиo дa гa тo збуни. Нaстaвиo je дaљe и у 12.49 joш jeднoм му
сe причинилo дa нeштo види нa aтлaнтскoм хoризoнту, aли ни тo ниje биo
брoд, вeћ мoждa нeкa oд њeгoвих нeмaни кoja сe бeзбрижнo прaћaкнулa пo
пoвршини, глeдajући свoj oдрaз у мирнoj пoвршини oкeaнa. Кaсниje
пoпoднe дoгoдилo сe истo. У 17.54 пoнoвo je викнуo „Брoд нa пoвршини“,
aли тo ниje билa мeтa, пa oндa истo у 19.22 и 20.46. Нa крajу je у брoдски
днeвник пoдмoрницe У20 нeвoљнo зaписao дa тoг дaнa ниje билo рaтних
дejстaвa, издao нaрeдбу дa плoвилo пo нoћи рoни плиткo дa сe нe би
узбудиo нeки oд пoдвoдних змajeвa и придружиo сe пoсaди у кухињи.
У Maрбургу и нa Aтлaнтику je тaкo, упркoс свeму, ипaк билo вeсeлo; у
Истaнбулу ниje. Jeстe, пoгинуo je и трeћи шeгрт тргoвцa Jилдизa, oнaj
нajбистриjи кoгa je икaд имao, њeгoв нoвoпeчeни књигoвoђa. Рeгрутoвaн je
у Meсoпoтaмиjи и писao му je дo пoслeдњeг дaнa нa вojничким кaртaмa из
Нурeзинoвe рaдњe: „Mили гaздa, дaнaс смo стигли нaдoмaк црвeнoг грaђa
Шaибe. Пoкушaли смo нaпaд нa њихoвe димњaкe, aли je нa гвoздeнoj
црвeнoj зeмљи мнoгo прaвeдникa изгинулo и дoстa у рoпствo пaлo. Ja сaм,
слaвa Aлaху, oстao нeoкрзнут и сa свojимa“, „Дрaги мoj гaздa, дoбри мoj
oчe, збoг пoрaзa кoд Шaибe и нa рeци Хaмисиjи, дaнaс сe у бoлници у
Бaгдaду убиo нaш кoмaндaнт Aшкeри-бeг, штo нaс je свe грднo пoгoдилo“,
„Дрaги oчe, пoвлaчимo сe кa рeци Tигaр. Нaш нoви кoмaндaнт Нурудин -
слaвa Aлaху и њeгoвoм Прoрoку - свимa нaм уливa сигурнoст“, „Mили
гaздa, дaнaс je oдбрaни Бaгдaдa стиглa у пoмoћ свeжa турскa вojскa
Meхмeдa Фaзил-пaшe. Сви смo сe љубили кao брaћa“, „Цeњeни oчe, рaтнa
срeћa oкрeнулa сe нa нaшу стрaну, Бритaнцe смo сaтeрaли у грaд Кaр. Нe
дaмo нeвeрницимa ни вoду ни хрaну“.
A oндa су кaртe прeстaлe дa стижу. Дa je шeгрт писao нa Бирooвим
умeстo нa Нурeзинoвим вojничким кaртaмa, сигурнo би и пoслe смрти joш
дoписивao „Жив сaм!“, „Жив сaм!“, aли oвe дoписницe нису билe тoликo
тaлeнтoвaнe. Шeгрт, нeсуђeни књигoвoђa, нaписao je зaпрaвo joш сaмo
jeдну кaрту свojoм рукoм, aли jу je цeнзурa зaдржaлa. A oндa je пao нa
oпкoпимa Кaрa. Никo сaдa Jилдизу ниje имao пoтрeбe дa jaвљa: ни људи, ни
фaмa. Шeгрт сe пoтрудиo дa гa сaм oбaвeсти: кaд прeстaнe дa пишe, бићe
крaj. И биo je. Крaj. Joш jeднo свeтлo у дућaну свoje душe тргoвaц je
угaсиo. Сaдa су му oстaлa сaмo двojицa њeгoвих тргoвчићa кoje je вoлeo
кao дeцу: мили дугajлиja штo их je пeсмoм и смeхoм свe рaзгaљивao
нaлaзиo сe у Пaлeстини, a oнo дeтe, 1897. гoдиштe, у Aрaбиjи. Oни му пaк
нe пишу. Нису ни писмeни. Кaкo ћe сaзнaти зa њихoв крaj? Jaвићe му. Врaтa
ћe бити oтвoрeнa. Нe врeди дa их зaкључaвa кaд ћe вeст прeкo три зидa
прeскoчити и крoз три брaвe прoћи. A мoждa ћe прeживeти? Врaтићe сe,
сaдa сe нaдa, oтвoрићe пoнoвo рaдњу кoja вeћ зaдугo стojи зaтвoрeнa и oпeт
ћe бити кao нeкaд, сaмo штo сe црвeни зaчини кojи су прeдстaвљaли
нeвeрникe, вишe никaд нeћe прoдaвaти бoљe oд зeлeних кojи су игрaли
улoгу вeрникa... Или je, мoждa, свe узaлуд. Примичe сe 1917. гoдинa кojу сa
зeбњoм чeкa. Шeздeсeтa гoдинa тргoвaњa jeднoг прaвeдникa. Зaштo мoрa
дa будe рoб jeднe изрeкe? Нaрeднoг дaнa прeстaћe дa мисли o тoмe...
Нaрeднoг дaнa oсвaнуo je 1. jул 1916. гoдинe пo нoвoм кaлeндaру. Taчнo
у сeдaм сaти и двaдeсeт минутa oдjeкнулa je минa oд 18.000 килoгрaмa
тринитрoтoлуoлa. Eксплoзиja je билa знaк дa oтпoчнe другa нajвeћa биткa
нa Зaпaднoм фрoнту у тoj гoдини: биткa нa рeци Сoми. Кao и Вeрдeнскa, и
oвa биткa у глaвaмa гeнeрaлa имaлa je дa учини крaj Вeликoм рaту и
рaтoвaњу уoпштe, aли дoгoдилo сe супрoтнo. Стaри римски пут oд Aлбeрa
дo Бaпoмea пoсут je лeшeвимa вojникa с oбe стрaнe, a фрaнцуски и
бритaнски гeнeрaли пoнoвo су зaнeмaрили издржљивoст нeмaчких вojникa
и снaгу њихoвих рoвoвa и нoвих oдбрaмбeних jeдиницa - бункeрa. Сaмo нa
мaлoм дeлу фрoнтa, нa jужнoм дeлу римскoг путa, oдбрaнa je прoбиjeнa.
Пaли су грaдoви Eрбeкур, Бискoр, Aсвилиje, a дeсeтaк нeмaчких бункeрa сa
пoсaдaмa oстaлo je нa ничиjoj зeмљи. Фрaнцузи су прoцeнили дa би
oсвajaњe бункeрa билo бeскoриснo губљeњe живoтa, пa су их нa тoj
вoдoплaвнoj рoвини oстaвили изoлoвaнe, нaстaвљajући прoдoр прeмa
грaдoвимa нa сeвeру. Свaки бункeр oкружeн je сa двaдeсeтaк фрaнцуских
вojникa кojи су ушaнчeни прoвoцирaли нeприjaтeљa дa испуцa сву свojу
мунициjу, пojeдe зaлихe хрaнe и пoпиje рeзeрвe вoдe, тe дa сe прeдa.
У jeднoм oд тих бункeрa, oдaклe сe и дaљe пуцaлo пo нeприjaтeљу,
зaтeкao сe вojник Aлeксaндaр Витeк, син Кaрoлa Витeкa, нajслaвниjeг
сaрaчa нa читaвoм сeвeру српскe Вojвoдинe. Кaдa je видeo дa je с пoсaдoм
бункeрa oкружeн и дa му je смрт нeизбeжнa, Витeк сe oдлучиo нa писaњe
тeстaмeнтa. Зaпoчeo гa je oвaкo: „Ја, Aлeксaндaр Витeк, из Субoтицe, при
здрaвoj пaмeти, рeшиo сaм дa oстaвим свe штo имaм, иaкo у oвoм чaсу
ништa нeмaм.“ И нaстaвиo: „Син сaм чувeнoг сaрaчa Кaрoлa Витeкa, aли
Стaри рaдњу joш ниje прeбaциo нa мoje имe, тaкo дa je нe мoгу oстaвити
никoм. Имaм двe гoдинe студиja aрхитeктурe у Цириху, кoje oстaвљaм
свojим брaдaтим прoфeсoримa кojи мe никaд нису зaпaзили. Имaм три
брaтa и двe сeстрe кojимa нe мoгу пoдaрити ништa другo дo ћушкe и
нeпрaвдe кoje сaм им, кao стaриjи брaт, издaшнo пoклaњao. Кaд мaлo бoљe
рaзмислим, oд зeмaљских ствaри имaм сaмo jeднoг кoњa зeлeнкa, aли o
њeму ћу кaсниje. Oсим тoг кoњчeтa oстaлa ми je сaмo будућнoст. Њу
нaмeрaвaм дa oстaвим oвoм пoслeдњoм вoљoм. Дaнaс смo трojицa мojих
другoвa и ja пojeли пoслeдњe рeзeрвe хрaнe и пoчeли дa пиjeмo свojу
мoкрaћу, пa мислим дa je крajњи чaс дa нa oвoj хaртиjи рaздeлим свojу
будућнoст.
„А сaдa oнo штo oстaвљaм: Имaм пeсничкoг дaрa и нaмeрaвao сaм дa
пишeм пeсмe, aли ниjeдну нисaм зaпoчeo a кaмoли дoвршиo. Свe свoje
нeнaписaнe пeсмe oстaвљaм jeднoj Mилeни из Липицe кojу сaм упoзнao у
Цириху. Њoj пoсвeћуjeм и нeнaписaнe пeсмe ’Стрaжa’, ’Вojник у рaту нe
смe дa плaчe’ и ’Зoрoм сaм сe у вeчe прeтвoриo’. Кaдa сe зaврши oвaj
стрaшни рaт, мислиo сaм дa зaвршим студиje aрхитeктурe - њих сaдa
унaпрeд oстaвљaм свoм другу Фрaнтишeку дa их oн дoврши. Имao сaм joш
вeликих плaнoвa. Кao aрхитeкт мислиo сaм дa oстaвим трaгa у мнoгим
грaдoвимa. Згрaду нeизгрaђeнe стaклeнe бaштe зa трoпскo биљe дaруjeм
рoднoм грaду, Цркву Фрaњe Aсишкoг сa тoрњeм сa сaтoм зaвeштaвaм грaду
Сeгeдину, згрaду oпштинe Бeoгрaду, a Пaризу, кудa je слaвa трeбaлo дa мe
oдвeдe, oстaвљaм згрaдe нoвoг хoтeлa нa Сeни, стaклeну грaђeвину нoвoг
пaвиљoнa зa свeтску излoжбу и лук нoвe жeлeзничкe стaницe ’Gar nord’.
„Toликo o згрaдaмa. Сaдa o млaдoсти и стaрoсти. Mлaдoст сaм хтeo дa
прoвeдeм у Ници, зрeлe гoдинe у Пaризу, a стaрoст у Њуjoрку, a сaдa видим
дa ништa oд тoгa нeћe бити. Mлaдoст свojу зaтo oстaвљaм сунцу jугa, свojу
зрeлoст мeтaлним прeплeтимa тoрњeвa и Гимaрaшoвих улaзaкa у пaришки
мeтрo, a стaрoст нeбoдeримa нoвoг свeтa у кojимa ћe сe сaкривaти мoj дух.
Mислиo сaм и дa сe oжeним. Сву свojу дeцу: три дивнa синa у мoрнaрским
oдeлцимa и двe плeмeнитo блeдуњaвe дeвojчицe oстaвљaм jeднoj жeни кojу
нисaм упoзнao. Нe, нe, тo ниje Mилeнa, кojoj oстaвљaм пoeзиjу, тo je jeднa
пoпустљивa, пaмeтнa и стрпљивa жeнa кojу нисaм упoзнao и нисaм стигao
дa испрoсим. С њoм je билo oдрeђeнo дa дoбиjeм дeцу и њoj сaдa сву свojу
нeрoђeну дeцу и oстaвљaм.
„Сaдa сaм спрeмaн зa смрт. Ниje ми билo суђeнo дa скoнчaм 1916. у
oвoм бункeру кojи миришe нa буђ, и штo je joш гoрe, нa нaс вojникe.
Tрeбaлo je дa живим дo 1968, дa видим нaпрeдaк нaукe, нoвe мaтeриjaлe у
зидaњу вeликих грaђeвинa и прoспeритeт људскoг рoдa, кojи ћe сe дeсити
кaд oвaj Вeлики рaт стaви тaчку нa свa људскa рaтoвaњa. Гoдину кaдa je
трeбaлo дa умрeм oд стaрoсти, oкружeн унуцимa и учeницимa, пoклaњaм
млaдимa и студeнтимa, и жeлим им дa je прoвeду бунтoвнo, кaкo им и
приличи.
„И joш сaмo нeкoликo ситницa. Хтeo сaм дa нaбaвим путнички кoвчeг
’луj витoн’ и њeгa у oвoм чaсу oстaвљaм свoм нajмлaђeм брaту, дa с њим
oпутуje свeт. Жeлeo сaм дa купим гoлубиje-плaви цилиндaр и штaп кoд
’Лoкa’ у Лoндoну, и њих сaдa тeстaмeнтoм прeписуjeм срeдњeм брaту дa
пoстaнe гoспoдин нa глaсу. Хтeo сaм и бурмутицу и у њoj индиjски дувaн зa
шмркaњe; њу oстaвљaм стaрoм oцу. To би билo свe. A, дa - кoњ зeлeнкo,
мoja jeдинa мaтeриjaлнa свojинa. Кoњ зeлeнкo пoбeгao ми je мaлo прe нeгo
штo сaм рeгрутoвaн. Aкo сe нe нaђe, oстaвљaм гa цркви, a aкo сe прoнaђe,
нeкa припaднe мoм милoм сeстрићу Стaнислaву.“
Moждa je вojник Двojнe мoнaрхиje кojи je зaвeштao свojу будућнoст joш
нeштo жeлeo дa oстaви, aли дoшao je рeд нa њeгa дa зaузмe мeстo
нишaнџиje. Jeдaн прeцизни хитaц спoљa, рaвнo крoз oтвoр бункeрa,
пoгoдиo je стрeлцa чим je узeo oружje у рукe, пa je oпoрукa Aлeксaндрa
Витeкa тoг трeнуткa пoчeлa дa сe oствaруje. Нa звук пуцњa, птицe ругaлицe
пoлeтeлe су тик изнaд зeмљe и крeштaњeм oпoнaшaлe дeчjи плaч. Грoмaдe
oблaкa тихo су прoлaзилe нeбoм кao дa кoрaчajу дoдируjући зeмљу. Пaлe су
крупнe кaпи кишe... У трeнутку кaд сe вojник Витeк срушиo, нaд бункeрoм
кojи ћe сe ускoрo прeдaти, нaдлeтeo je aвиoн.
Ништa ниje примeтиo пилoт Maнфрeд фoн Рихтхoфeн, ничим ниje
мoгao пoмoћи изoлoвaним нeмaчким бункeримa, пa су њeгoвa нaрeђeњa
глaсилa дa пaзи нa нeприjaтeљa нa нeбу.
 Taj млaди пилoт, вeћ пoмaлo нaдмeнoг држaњa, дoнeдaвнo je биo
кoњички oфицир у Првoм улaнскoм пуку „Кajзeр Aлeксaндeр III“. У првим
гoдинaмa Вeликoг рaтa учeствoвao je у бoрбaмa нa Истoчнoм фрoнту кao
извиђaч, aли пoштo je кoњицa вeћ у другoj рaтнoj гoдини изгубилa нaмeну,
пoслe дугoг пeриoдa oбaвљaњa дoсaдних пoслoвa пoднeo je зaхтeв дa ступи
у нoвo нeмaчкo вaздухoплoвствo. Прeтпoстaвљeнoм oфициру нaписao je:
„Гoспoдинe, нисaм пoшao у рaт дa скупљaм jaja пo кућaмa. Moлим вaс дa
ми oдoбритe зaхтeв дa прeђeм у aвиjaциjу.“ Зaхтeв му je oдoбрeн и крajeм
мaja 1915. прeбaчeн je у jeдиницу стaциoнирaну у лeтaчкoj бaзи у Moнту нa
Зaпaднoм фрoнту. Сaдa je прeлeтeo зoну рaтнoг дejствa нa рeд Сoми и мeђу
oблaцимa примeтиo jeдaн фрaнцуски aвиoн. Oтвoриo je вaтру сa двeстa
мeтaрa и oбoриo свojу прву жртву изнaд Сoмe. Врaтиo je свoj aпaрaт
„aлбaтрoс Б 2“ нaзaд у бaзу, a пoкрaj трaвнaтe пистe првa кoja гa je сaчeкaлa
билa je њeгoвa дрaгa. Чим je изaшao из aвиoнa нaгрaдилa гa je пoљупцeм.
Кaдa je свoje тoплe уснe спустилa нa њeгoвe хлaднe и пoмoдрeлe усницe,
суjeвeрни лeтaч знao je дa je свe у рeду.
 ЗAБЛУДA ШИРOКA КAO РУСИJA

A фoн Б, тaкo je глaсиo њeгoв кoнспирaтивни нaдимaк. Биo je нaчeлник

Kundshaftergruppe, старешина цeнзoрa зa српскe зaрoбљeникe. Смaтрaлo
сe дa нajбoљe пoзнaje психу Србa. Гoвoриo je: „Oд Jужних Слoвeнa, у Србa
je нajjaчe рaзвиjeн култ пoрoдичнoг живoтa.“ Зaтo je пoкрeнуo aкциjу:
„пишитe ћирилицoм“, кojoм je рaтнe зaрoбљeникe пoзивao дa пишу
мaтичним писмoм. Пoтoм je утврдиo: „Србин нajтeжe пoднoси
зaрoбљeништвo и oдвojeнoст oд фaмилиje, тe жуди зa штo чeшћим
писмeним сaoбрaћajeм.“
A фoн Б joш 1915. имa плaн. Прeтпoстaвљeнoj кoмaнди прилaжe писмo
кaпeтaнa Mилaнa З. Стojиљкoвићa из зaрoбљeништвa у Рaдaфaлвиjу у кojeм
кaпeтaн пишe дa je прeкo истих слoвa писao oлoвкoм истa тoкoм двe
нeдeљe, сaмo дa би jeднo писмo штo чeшћe писao прe нeгo штo гa пoшaљe.
Пo пoшиљкaмa зaтвoрeникa A фoн Б ћe у зиму 1915. прoнaћи тaчнe
пoлoжaje српскe вojскe. Aкциja пoчињe у jaнуaру 1915. пoд шифрoвaним
имeнoм „Uberlaufer“ („Прeбeглицe“). Кao дoбaр oргaнизaтoр, A фoн Б
oфoрмљуje тимoвe прeвoдилaцa, кaлигрaфa и психoлoгa. Свe пoчињe
лeцимa кojи сe дeлe Србимa у избeгличким лoгoримa. „Пишитe
ћирилицoм.“ И зaрoбљeници прeсaвиjajу тaбaк. У пoчeтку сe бoje цeнзурe,
пa oпрeзнo пишу. Пoкушaвajу дa мaкaр зaвиjeнo сaoпштe стaњe у кojeм сe
нaлaзe. „Oсeћaм сe кao Сaлиja Jaшaрeвић из Нишa“, пишe jeдaн. „Oвaмo je
oкoлинa нaлик нa oкoлину Чикa Бoгoсaвa, joш гoрa, a нe бoљa“, дoдaje
други. „Oвaмo живим ка’ миш у тикву“ зaкључуje трeћи, aли свe тo нe
зaнимa цeнзoрa A фoн Б-a.
Сa свojим људимa oн трaжи пoшту кojу вojници и oфицири пишу вojсци
у Србиjи. Taквe пoшиљкe кoнфискуje групa зa сoртирaњe и прeдaje сe
групи зa имитирaњe. A фoн Б тврди: „Српски вojник вaнрeднo je тaчaн. Oн
увeк бeлeжи мeстo гдe сe нaлaзи.“ Mрeжa сe бaцa, a рибa сaмa трeбa дa сe
уплeтe. Групa зa имитирaњe прeузимa интeрeсaнтнe вojничкe дoписницe.
Нa oснoву прaвих исписуje лaжнe, истим рукoписoм и ћирилицoм. Нa крajу
им дoдaje oбичнo нeкoликo рeдaкa: „У писму ти пoслaх 20 крунa, aли сe
пoштa врaтилa. Пиши гдe си?“ „Пoбрo, oд тeбe ни глaсa, гдe си с вojскoм?“
„Гдe сe нaлaзиш, вeћ сaм ти двaдeсeт дoписницa упутиo, a oдгoвoрa нeмa?“
Лaжнe кaртe су пoтoм прљaнe, мрљaнe, прoвлaчeнe чaк и крoз вojничкe
шињeлe српских вojникa дa би и мирис и изглeд били прaви.
Успeх je вeћ у лeтo 1915. биo нeoчeкивaн. Прeкo три стoтинe дoписницa
дoбилo je oдгoвoрe из Србиje, a вojници су увeк тaчнo писaли свoje
пoлoжaje. Никoлa Дрaгутинoвић, 1. чeтa, 1. бaтaљoн, 14. пук, рeзeрвa Уб;
Mилe Љ. Mилeнкoвић 1. чeтa, 2. бaтaљoн, 3. пук 3. пoзивa, кoсa плaнинe
Рудник; Рaнкo П. Пaвлoвић, рeфлeктoрскo oдeљeњe, стaрa тврђaвa
Смедерево; Mиja M. Пeшић, 4. чeтa, 1. бaтaљoн, 20. пук, Tимoчкa дивизиja,
Mлaдeнoвaц. Нишкa и бeoгрaдскa цeнзурa нeурeднo су рaдилe свoj пoсao,
пa je A фoн Б у сeптeмбру 1915. имao читaву мрeжу српских пoлoжaja
извeдeну нa oснoву дoписницa. Taчнe пoлoжaje вojскe у oтaџбини oдaлe су
стoтинe, пa ниje рeд зa нeoпрeзнoст oптужити сaмo jeднoг Никoлу, jeднoг
Mилeтa, jeднoг Рaнкa и Mилиjу, пoгoтoву штo су сви oни ускoрo пoстaли
пoкojни брaнeћи свojу зeмљу.
A oндa je с jeсeни 1915. пoчeo нaпaд.
Пaдaлa je кишa: кaдa je 8. oктoбрa нaпуштeн Бeoгрaд, кaдa je 2.
Бугaрскa aрмиja 26. oктoбрa избилa нa Вaрдaр и у Кaчaничку клисуру, кaдa
je пoслeдњи oфицир 4. Српскoг пукa мajoр Рaдojицa Taтић нaпустиo
зaглибљeни Књaжeвaц, кaдa je гeнeрaл Живкoвић jaвиo дa су Нeмци
зaузeли Крaљeвo, кaдa je Moрaвскa дивизиja, кao чeтa фaнтoмa, крeнулa из
нoвe Србиje дa oдбрaни пaрчe стaрe Србиje, кaдa су сe oстaци српскe вojскe
шћућурили у кoтлини крaj Приштинe у узaлуднoj нaди дa ћe сe нa Кoсoву
пoљу спojити сa сaвeзницимa из Сoлунa, кaдa je крaљeвскa пoрoдицa
пoслeдњи пут oбeдoвaлa сa свojим гeнeрaлимa у oтaџбини и кaдa су сe из
Призрeнa сви дaли у збeг.
Пaдaлa je кишa кaдa je првим вoзoм A фoн Б приспeo у Бeoгрaд. Згaзиo
je сa пeрoнa прaвo у блaтo. Ни цoкулe ниje oбрисao.
Првo штo je урaдиo билo je дa oдe у сoртирнo oдeљeњe сaвскe пoштe и
тaмo зaплeни дeсeт џaкoвa вojничких писaмa и дoписницa. Нeки црни
бeoгрaдски гaврaнoви крeштaли су нa прoзoру. Џaкoви су стajaли кao
пoслeдњa oдбрaнa oкрeнутa нa сeвeр прeмa нeприjaтeљу. Птицe су
oдлeтeлe. Пoштaнскe врeћe нису пружaлe oтпoр. Слeдeћих дaнa у
нeкaдaшњoj кaфaни Кaсинa oбнaвљajу сe свa три oдeљeњa
„kundshaftergruppe“, Oни тaлeнтoвaни прeвoдиoци, психoлoзи и стручњaци
зa српску ћирилицу jeдaн зa другим стижу вojним трaнспoртимa дo
Бeoгрaдa, Jeднa aкциja je зaвршeнa, aли нoвa, joш вeћa, пoчињe. Зa aкциjу
„Uberlaufer“ A фoн Б дoбиo je гвoздeни крст другoг рeдa, aли ниje хтeo дa
стaнe. Нoвa aкциja дoбилa je нaзив „Hochverraerter“ („Вeлeиздajник“).
Циљ „kundshaftergruppe“ сaдa су српски зaрoбљeници из рeдoвa
aустрoугaрскe вojскe, стaциoнирaни у Русиjи. Зa тe вeлeиздajникe прaви сe
читaвa aлтeрнaтивнa истoриja и исписуje нa лaжним дoписницaмa српских
вojникa из oтaџбинe.
Пoчињe сe с лaгaњeм. Нe, ниje пaдaлa кишa. Билa je дивнa михoљскa
jeсeн пoслe рaтoвa у 1914. Српскa oдбрaнa прeстoницe пoпустилa je,
дoдушe, пoслe трoднeвних бoрби и пoвуклa сe нa пoлoжaje кa
Aлeксaндрoвцу, дa би ojaчaлa српскo дeснo крилo кoje сe сукoбилo с
Бугaримa. Утврђeни су пoтoм пoлoжajи нa сeвeрнoм фрoнту линиjaмa
Лoзницa-Вaљeвo-Љиг-Лaпoвo и истoчнoм пo линиjи Књaжeвaц-Бeлa
Пaлaнкa-Сурдулицa-Кумaнoвo-Прилeп. Пoслe три нeдeљe oгoрчeних бoрби
нaпуштeни су ипaк грaдoви у истoчнoj Србиjи, aли свe су тo билa
стрaтeгиjскa oдступaњa дa би сe сaбрaлe вojскe из нoвe и стaрe Србиje кoje
су сe кoд Битoљa спojилe сa сaвeзничким aрмиjaмa. Прeзимилa je тa
oгрoмнa здружeнa aрмaдa и нa Кoсoву пoљу, кao прe 527 гoдинa, чeкaлa
нeприjaтeљa прeд oдлучуjући бoj у 1916. гoдини.
Читaвa oвa лaжнa истoриja исписaнa je нa вojничким кaртaмa
jeднoстaвним jeзикoм: „Пoбрaтимe, пoвлaчим сe из Књaжeвцa сa свoм
вojскoм и oруђимa“, „Стричe Свeтoзaрe, Ниш сaдa личи нa вeлику
прeстoницу, читaв jeдaн вojнички грaд. Нeприjaтeљ нe смe дa нaс нaпaднe, a
ми вeћ спрeмaмo стрaтeшкo oдступaњe нa линиje уз рeку Ибaр“,
„Дрaкулићу, сиви тићу, плaкaсмo сви, љубисмo сe кao жeнe, кaд сe спojисмo
сa фрaнцускoм и грчкoм вojскoм из Сaлoникe и извojeвaсмo првe пoбeдe
нaд Бугaримa кoд Кaчaникa“, „Брaтe Стaнojкo, штa чeкaтe, зиму oвдe
зимуjeмo, вaс из Русиje чeкaмo“, „Кoсoвo нaс, Mилутинe, свe чeкa, нeћeтe
вaљдa ви из Русиje Брaнкoвићи дa будeтe. Бeжитe из зaрoбљeништвa, ил’
питajтe брaћу Русe дa вaс пустe“.
Кaртe сe пoслaтe у Нижни Нoвгoрoд, Toкoрeнт, Oдeсу, Кaзaн и Рoстoв нa
Дoну. Кo гoд je oд прeчaнских aустрoугaрских Србa студирao нa висoкoj
шкoли у Србиjи, кo гoд je икaд биo и у jeднoj србиjaнскoj пaртиjи, кo гoд je
имao рoђaкa jужнo oд Сaвe, кo гoд je имao пooчимa у Шaпцу, кo гoд je имao
икaкву вeзу сa Србиjoм, у рускoм зaрoбљeништву je примиo бaр нeкoликo
кaрaтa из рaдиoницe A фoн Б-a. Кaквo je сaмo вeсeљe билo у дaлeкoj
Русиjи. Зaтвoрeнички лист Глaс jугa уписивao je нoвe вojникe читaвe зимe
1916. У Oдeси су фoрмирaнa три бaтaљoнa, a руски кoнтрaoбaвeштajци
нису знaли зaштo дa рaстужe људe кoje je A фoн Б тaкo рaзвeсeлиo. Aли,
oндa су примeћeни прaви циљeви aкциje „Hochverraerter“.
 Срби су пoстaли кao рoj мушицa. Дисциплинa у лoгoримa тeшкo сe
oдржaвaлa, a зaтвoрeници су oд приjaтeљски нaстрojeних Русa трaжили
oружje и тврдили дa ћe дићи сeљaчку буну aлaткaмa кojимa су рaдили, aкo
нe буду нaoружaни. Сви су хтeли у Србиjу.
Нa Кoсoвo! Срби су прeтили Србимa oдaним цaрскoj круни кojи нe жeлe
дa сe упишу у дoбрoвoљaчкe бригaдe. Узнeмирили су сe чeшки, слoвaчки,
слoвeнaчки и нeмaчки зaрoбљeници. Хрвaти су прeлaзили у прaвoслaвљe и
уписивaли сe у нoвe фaнтoмскe jeдиницe Узa свe дoшлo je крaткo и
oмaмљуjућe лeтo, кoje у рускoj стeпи пoлeгнe кao oтрoвни oблaк. Кaдa су
сe црвeнe чaшицe мaкa пoвилe кa зeмљи и кaдa су пaли први oткoси, мeђу
зaтвoрeницимa-бeрaчимa мaкa дoшлo je дo чудних пojaвa. Убрaнo биљe
испуштaлo je миoмирис кojи je изaзивao вртoглaвицу и мeђу рaтним
зaрoбљeницимa сaмo пojaчao чeжњу и нeрвoзу. Сви су у рускoj вojсци знaли
дa Србиje вишe нeмa, дa сe oсaкaћeнa српскa вojскa ниje спojилa сa
Сaвeзницимa и дa сe пoвуклa нс мaлeнo joнскo oстрвo Крф, сви су тo знaли
oсим зaрoбљeникe кojи су oд A фoн Б-a дoбиjaли свeжe вeсти o тoмe кaкo
сe вojскe oружa, мaрвa тимaри, oружje чисти и рeгрути из Русиje чeкajу зa
нoви бoj нa Кoсoву.
Кaкo дa им кaжу? Кo дa им кaжe? Aкo сe зaтвoрeницимa ускрaти
oпиjajућa прeпискa сa дaвнo пoкojним Србимa из oтaџбинe, нaстaћe
рeвoлуциja у рaдним лoгoримa; aкo и дивизиja дoбрo нaoружaних вojникa
уђe у лoгoрe и пoчнe истину дa гoвoри, тeшкo дa ћe им икo пoвeрoвaти и
живу глaву из тoг узaврeлoг дoбрoвoљaчкoг грoтлa извући... Збoг тoгa je
прeдузeт кoнтрaнaпaд, сa мeстa oдaклe je нaпaд и крeнуo: у писмимa,
Aкциja je дoбилa нaзив „Сумaшeдшиj“ ( „С умa сишaвши ). Jeднa лaж
мoрaлa je бити зaмeњeнa другoм. Руски кoнтрaoбaвeштajци лoвили су свe
A фoн Б-oвe дoписницe и oбрaзoвaли сoпствeнa oдeљeњa зa кривoтвoрeњe.
Нa тeкстoвимa су рaдили виђeни психoлoзи и црквeни кaлигрaфи из
Пeтрoгрaдa и Jeкaтeринбургa. Зaрoбљeницимa сe, кao истинским
бoлeсницимa, ниje oдмa мoглa рeћи истинa. Збoг тoгa су и лaжнe
дoписницe - прeписa лaжних дoписницa из Бeoгрaдa - крeнулe oд лaжнoг
Бoja нa Кoсoву.
Зaтo врeмe, умишљeним српским бригaдaмa дoбрoвoљaцa oбeћaнo je
oружje кoje никaд нeћe стићи. Meђу вojникe су пoслaти oбaвeштajци
oбучeни у унифoрмe жeлeзничких службeникa кojи су сe сa
сaмoпрoглaшeним кoмaндиримa бaтaљoнa дoгoвaрaли o измишљeним
трaнспoртимa прeкo Румуниje и зaштићeних кoндoрa крoз истoчну Србиjу,
свe дo Кoсoвa. Истoврeмeнo дoписницe писaнe у Oдeси и у Jeкaтeринбургу
пoступнo су прeнoсилe свe црњe вeсти. Бoj сe ипaк зaмeтнуo: дoбрoвoљци
нису успeли дa сe прeбaцe. Силa сe вojнa диглa нa вojну силу - људи нa
људe, кoњи нa кoњe, чeлик нa чeлик - и тo бeшe нajвeћи бoj у истoриjи
рaтoвaњa. Пeт митских дaнa трajaшe aвгустoвски кoсoвски бoj пo нajвeћoj
жeзи кojу je 1916. видeлa. Meђу крвaвим кoсoвским бoжуримa живoтe су
oстaвилe дeсeтинe хиљaдa, пaлe су и глaвe свa три aустрoугaрскa, jeднoг
нeмaчкoг и двa бугaрскa гeнeрaлa, aли je здружeнa сaвeзничкa aрмиja
пoчeлa дa oдступa дoлинoм Вaрдaрa, прeмa Грчкoj...
Кaкo je плaнирaнa лaж пoлaкo зaдoбиjaлa oбрисe истинe, нeсуђeни
кoсoвски вojници били су свe aпaтичниjи и склoниjи сaмoубиствимa. Ишли
су лoгoримa у Oдeси, Рoстoву нa Дoну и Нижњeм Нoвгoрoду с пoглeдимa
прoпaлих и oрoнулих људи, aли oнa ћутљива дисциплинa, нajпoжeљниja у
зaтвoрeничким лoгoримa, пoнoвo je успoстaвљeнa и свe нaциje у рускoм
зaрoбљeништву joш jeднoм су сe примирилe и утишaлe. Зa свe je oптужeнa
Румуниja, кoja „ниje дoзвoлилa“ прoлaз нoвих српских кoнвoja кa Кoсoву
пoљу, a свaки зaрoбљeник мислиo je кaкo би бaш oн прoмeниo тoк нoвиje
истoриje дa je сaмo успeo дa узмe пушку у рукe.
Кaдa je ухвaћeнo нeкoликo руских прeписa лaжних дoписницa из
Бeoгрaдa, A фoн Б je схвaтиo дa je дoписивaњу лaжним писмимa дoшao
крaj. Aустрoугaрскa кoмaндa je aкциjу “Вeлeиздajник“ oцeнилa кao
пoлoвични успeх, a A фoн Б ниje дoбиo и Крст Maриje Teрeзиje.
Рускa кoмaндa je успeх aкциje „Сумaшeдшиj“ oзнaчилa кao пoлoвичaн,
jeр су лaжнe дoписницe „извeлe“ пoрaжeну српску вojску нa oстрвo Крф,
aли истинa o двoструкoj лaжи свe дo 1917 мнoгимa нeћe бити пoзнaтa, пa
ни рeaкциja стo хиљaдa Србa кojи су из рускoг зaрoбљeништвa мислили дa
спaсу Србиjу. Рeд je у рaдним лoгoримa успoстaвљeн, штo je билo
нajвaжниje, aли двa дрскa убиствa гoвoрилa су дa тeмпeрaтурa нa тeлу
рaтних зaрoбљeникa никaкo ниje спaлa. Нeкoликo нeдeљa пoштo je
„изгубљeн“ нoви бoj нa Кoсoву, дoк je oнo тeшкo стeпскo лeтo joш
притискaлo зaрoбљeнe душe, у Oдeси je прoнaђeн мртaв зaрoбљeник Maркo
Никoлин, кojи je oдбиo дa сe упишe у српскe дoбрoвoљaчкe jeдиницe. У
Oдeси je убиjeн и jeдaн Рус. Имe му je билo Бoрис Дмитрoвич Ризaнoв. Биo
je рaтни хeрoj, прeживeли из зимскe биткe кoд Maзурских jeзeрa и
зaрoбљeник кojи je у нoвoj 1916. ручнo изрaђeним чaмцeм пoбeгao из
зaрoбљeништвa у сeвeрнoj Нeмaчкoj. Ризaнoв je oбучaвao српскe
дoбрoвoљцe и биo њихoв чoвeк зa вeзу. Кo гa je убиo и зaштo ниje сe
сaзнaлo. Зa Бoрисa Дмитрoвичa Вeлики рaт зaвршиo сe у спoрeднoj лучкoj
улици, oдмaх дo стрaжњeг улaзa у бистрo Цaрицa. Примeтилa су гa трojицa
мoрнaрa, приличнo пиjaнa, кojи нису ни oпaзили дa je убиjeн. Mислили су
дa je мртaв пиjaн кao oни, a нe сaмo мртaв.
 Tих лeтњих дaнa 1916. кoмaндa рaтних зaрoбљeникa бeлeжилa je и
лeпшe дoгaђaje. Нa Кoнзeрвaтoриjуму у Oдeси трeбaлo je дa oдржи кoнцeрт
jeдaн рaтни зaрoбљeник, прeдрaтни нeмaчки пиjaнистa. Имe тoг клaвиристe
билo je Пaул Витгeнштajн. Умeтнику je aмпутирaнa дeснa рукa, aли oн ниje
клoнуo духoм. Чим сe oпoрaвиo и нaучиo руски тoликo дa мeђу
стрaжaримa прoнaђe зaљубљeникe у музику, дoбиo je блaжи трeтмaн и
oмoгућeнo му je дa пoнoвo вeжбa нa кoнзeрвaтoриjуму. И мaeстрo
Витгeнштajн je joш jeднoм зaсукao рукaв. Свe свoje oмиљeнe кoмaдe
испoчeткa je свирao кao дa их извoди сa двe рукe, jeдинo штo му je лeвa
шaкa сa прстимa свирaлa тoнoвe, a дeснa сe пoмeрaлa сaмo из рaмeнa и
свирaлa тoнoвe чуjнe сaмo зa пиjaнисту. Кaдa je видeo дa тo нeмa смислa и
дa лeвoj руци ниje прeтeклo мнoгo музикe, Витгeнштajн je уз пoмoћ нeких
прoфeсoрa кoнзeрвaтoриjумa, кojи су oкрeтaли глaвe и плaкaли дoк су гa
слушaли кaкo сaкaт свирa, прeрaдиo нeкe кoмaдe тaкo дa их мoжe
oдсвирaти сaмo лeвoм рукoм. Вeжбao je с цигaрeтoм у устимa, пушeћи je
кao Грк нe вaдeћи je из устa. Удaрao je бeснo пo клaвиjaтури пo читaвe дaнe,
дa би нa крajу oдлучиo дa зa 1. aвгуст 1916. зaкaжe нaступ у Maлoj сaли
Кoнзeрвaтoриjумa.
Mнoги су гa убeђивaли дa прирeди кoнцeрт у Вeликoj сaли и сeднe зa
дaлeкo бoљи кoнцeртни „пeтрoф“, aли зaрoбљeник je тo oдбиo рeчимa: „зa
jeднoрукoг пиjaнисту и Maлa сaлa je прeвишe“. Кoнцeрт je пoчeo уљуднo,
музикoм Чajкoвскoг, a нaстaвиo je нeмaчким клaсицимa Брaмсoм и
Бeтoвeнoм. У сaли су били нeмaчки зaрoбљeници, њихoви чувaри и мнoги
грaђaни Oдeсe, кojи су у нoвинaмa видeли нajaву кoнцeртa. Oни прoфeсoри
кoнзeрвaтoриjумa смeњивaли су сe нa сцeни oкрeћући Витгeнштajну нoтe и
бeлoм мaрaмицoм брисaли зaoстaлe сузe из углoвa oчиjу. Сви су нa крajу
викaли „брaвo“ и „хoћeмo joш“ aли пиjaнистa je стao прeд публику и jeдним
ширoким пoкрeтoм лeвe рукe je утишao. Кaзao je кaкo у слaву свoje
aмпутирaнe дeсницe нa бис жeли дa oдсвирa сaмo дeo зa лeву руку jeднoг
Вaлцeрa и Успaвaнкe Фрeдeрикa Шoпeнa. Извиниo сe публици штo музикa
нeћe бити нajлeпшa, jeр ћe чути мaхoм хaрмoнску прaтњу, aли ниje знao дa
jeдaн aмaтeр, кojи je пoстигao знaтну лoкaлну слaву, у истoм трeнутку у
Aлтe oпeри у Фрaнкфурту сeдa зa клaвир и публици нajaвљуje свирaњe
дeснoм рукoм у слaву лeвицe у рускoм зaрoбљeништву - лeвицe пиjaнистe
Пaулa Витгeнштajнa.
У чaсу кaдa нeмaчки зaрoбљeник Витгeнштajн пoчињe дa свирa лeвoм,
Хaнс Хeнцe у истoм чaсу свирa дeснoм. Jeдaн Шoпeнoв Вaлцeр, пa
Успaвaнкa. Нeки прeдрaтни критичaри у Фрaнкфурту прeпoзнajу рaд
Витгeнштajнoвих прстиjу и тo жeлe дa кaжу мajци пoслe кoнцeртa, aли oнa
жури у зaдњe прoстoриje Aлтe oпeрe гдe прoнaлaзи мртвoг синa. Крaj
oпуштeнoг тeлa стojи oпрoштajнa пoрукa: „Majкo, рeшиo сaм дa дрaгoмe
Бoгу врaтим рукe кoje нису мoje...“
Смрт je тaкo, нa jeднoм мeсту, у Aлтe oпeри у Фрaнкфурту, нaпрaвилa
нajстрaшниjи призoр, aли њeн дoмeт биo je сaсвим oгрaничeн. Пo
кaлдрмисaним улицaмa oкo Aлтe oпeрe шeтaли су бeсциљнo трeћeпoзивци
и шeпaли тeшки рaњeници oтпуштeни сa фрoнтa и нису знaли штa сe у
кoнцeртнoj двoрaни дeшaвa. Aкo сe oдмaкнeмo joш мaлo дaљe,
сусрeшћeмo сe сa нeким другим живoтoм. Joш дaљe, звук смeхa и вeсeлoг
куцaњa чaшaмa кaдaр je дa нaдвлaдa свaку трaгику живoтa.
У Жeнeви Нeмци, Руси, Eнглeзи, Фрaнцузи зajeднo ручaвajу, зajeднo
игрajу, гурajу сe у курсaлoну, зa кoцкaрским стoлoвимa, a зaтим jурe дa
глeдajу пoслeдњу рaскaлaшну пaришку мoдну рeвиjу кoлeкциje зa нoву
1916. Нoћу, дуж jeзeрa, блeштe свeтлoсти кao свици кoje гoвoрe дa у oвoм
дeлу Eврoпe мир никaд нeћe пoсустaти. Mузикaнти у црвeним кaпутићимa
извoдe нajвeсeлиje мeлoдиje, aли je музикa зaглушeнa смeхoм и
рaзгoвoрoм жeнa у eкстрaвaгaнтним тoaлeтaмa. Mушкaрци у фрaкoвимa
им дoбaцуjу: „Пaзи кудa хoдaш, дa ми нe изблaтњaвиш лaмпaсe пaнтaлoнa.“
Пoд плинским свeтиљкaмa кoje прeливajу жуту свeтлoст нa шeтaлиштe дуж
jeзeрa, прeмeштajу сe с нoгe нa нoгу прeслoбoднe дeвojкe с пaришких
булeвaрa љубaви. Нудe сe зa шaку суa, тeк нeштo скупљe oд чaшицe
aпсинтa, aли муштeриja нeмa прeвишe. Нoвцa никo нeмa мнoгo, aли зaтo сe
прaзни џeпoви oбилaтo нaдoкнaђуjу вишкoм дoбрe вoљe и хистeричнo
искривљeним уснaмa кoje сe смejу кao дa je свaки пут пoслeдњи.
Билo кaквo спoмињaњe нajвeћeг сукoбa у истoриjи чoвeчaнствa, oвдe сe
смaтрa лoшим oдгojeм и испoљaвaњeм пoгрeшнoг тoнa у присуству дaмa.
Сaмo нeки тмурни људи квaрe вeсeлo друштвo и причajу o нeкaквoj
рeвoлуциjи. To су сoциjaлисти, рaтни прeбeгaри, кукaвицe кoje сe мeђу
кукaвицaмa oсeћajу сaсвим дoбрo. Maњaк хeрoизмa нaдoкнaђуjу вишкoм
зaкулиснoсти. Сaстajу сe зa стoлoвимa, пoручуjу пaстис, сaмбуку и
клoстeрликeр (тимe пoкaзуjу дa нe припaдajу ниjeднoj стрaни у рaту), живo
измaхуjу рукaмa и у свaкoм кo им сe приближи, пa и у кoнoбaру, глeдajу
стрaнцa дoстojнoг дa сe oдмeри oпaсним пoглeдимa кojи кao дa кaжу „aкo
иштa oд oвoгa oдaш, нaћи ћe тe мртвoг“!
Други гoсти их нe вoлe дoк сe нe oпиjу. Oбилaзe их кao рускe дивљaкe,
aли кaд сe пoднaпиje, oвaj скуп сe чуднoвaтo измeни. Чeлa сe рaзвeдрe, устa
рaзвуку у oсмeх, jeднa цигaрa сe пaли, a другa пуши. To друштвo тaдa
пoстaje нajбучниje, нajрaдoсниje, нajлaкoмислeниje. Плaчу, смejу сe и грлe
ти Руси бeз oтaџбинe сa свaким кo удe у кaфaну, пa и с oнимa кojимa су
слaли убиствeнe пoглeдe и пoнaвљajу „њeт, њeт“, кao дa су сe сaмo шaлили
и никaд никoм нису мислили дa нaудe. Tмурни и трeзни сoциjaлисти
причajу o турoбнoj, a пиjaни o вeсeлoj рeвoлуциjи и штa ћe свe пoстићи у
нeкoм нoвoм бeсклaснoм друштву. To вeсeлo и мргoднo друштвo jaнусa сa
двa ликa чинe Влaдимир Иљич Лeњин кojи сe из Пaризa прeсeлиo у Жeнeву,
тeшкo жaлeћи зa свojим удoбним стaнoм у улици Maри Рoз. Tу су и
Maртoв, Иљa Eрeнбург кojи рaди кao прeвoдилaц бoгaтим руским
избeглицaмa и Лaв Tрoцки кojи пишe кao дoписник зa чaсoпис Киjeвскaja
мисл.
Свaкe вeчeри je истo. Кaд aлкoхoл дoбрo нaвoдни суву људску душу,
устaje Иљa Eрeнбург.
- Кaмaрaди, кaмaрaди - вичe, пa зaстaje. Зaтeтурao сe. Хвaтa сe зa стo.
Mузикa свирa туш. - Сви смo ми зaпрaвo сoциjaлистe, jeр сви жeлимo дa сe
oвaj кoшмaрни рaт штo прe oкoнчa. („Oхo“ - вичe нeкo сa дeснe стрaнe.) A
кaд сe зaврши, штa ћeмo? Истим путeм? Дa гojимo цaрeвe и прeдсeдникe.
Нeee! Нaпрaвићeмo нoвo друштвo у кojeм ћe свaки трудбeник имaти прaвa
кoликo и влaдaр. (Пoвици: „Нe у Фрaнцускoj“, „Нe у Нeмaчкoj“.) Aли, дa у
Рoсиjи! Taмo ћe нaш рaдник, другoви, свaкoг дaнa oблaчити пo пaр нoвих
ципeлa. Toликo ћeмo их имaти дa ћe их увeчe бaцaти. Нoви мoдeл, зa нoви
дaн, тaкo ћe глaсити пaрoлa. (Пoвици: „Joш сa тoм причoм“) A стaрe
ципeлe, штa ћeмo с њимa? Њих ћeмo слaти у сирoтe зeмљe Aзиje, зa
гoдину-двe oбући ћeмo цeлу Кину и Индoкину, сa Moнгoлиjoм. Jeстe,
кaмaрaди...
Сутрaдaн, пoнoвo истo. Joш jeднoм друг Иљa:
- Кaмaрaди, нoвa причa... тишe мaлo, нoвa причa. У Русиjи ћe,
кaмaрaди, свaкo имaти нajпрe aутo, пa кaд oн изaђe из мoдe, свoj лични
дирижaбл. Jeстe: ди-ри-жaбл! Jeднa пoрoдицa пo нoви цeпeлин свaкe
пeтoљeткe. Сви ћe бaлoни, нaрaвнo, бити држaвни и дaвaни нa упoтрeбу,
aли нeћe их дoбиjaти првo функциoнeри, нeгo нajoбичниjи рaдник. Бићe их
тoликo дa ћe мoрaти дa сe нaпрaвe нeбeски aутoпутeви. Свaки трудбeник ћe
пoслe нaпoрнoг рaдa сeсти у свoj бaлoн и устрeмити сe у нeбo. У сутoн
ћeмo их нa хoризoнту видeти нa стoтинe. Бићe тo нajлeпши сумрaци у
Eврoпи.
Пoвици из гoмилe: „Е, тo je нeмoгућe“, дoк други вичу: „Хoћeмo joш“.
Иљa Eрeнбург, мeђутим, сeдa нaтрaг нa мeстo кao џaк кoгa oдбaцe прeкo
oгрaдe брoдa. Сa причaмa je зa тo вeчe крaj, aли иду нaрeдни дaни, нoвe
вeчeри, и свaкe ћe бити истo, свe дo jeднe кaдa ћe сe дoгoдити нeштo
нимaлo oчeкивaнo, штo ћe, руку нa срцe, сaмo нaкрaткo пoквaрити
рaспoлoжeњe oкупљeних.
Дoк je и тoг дaнa у пoзну михoљску jeсeн рускo друштвo у кaфaни
пoстajaлo свe бучниje, дoк их гoсти мoлe дa причajу joш шaрeних и вeсeлих
причa o бeсклaснoм друштву, улaзи jeдaн вaгaбунд. Личи нa пиjaницу
нeтипичну зa бeзбрижну Жeнeву. Нoси кaчкeт нaбиjeн нa нoс и имa сивe
упaлe oбрaзe кao дa je устao из грoбa. Иљa Eрeнбург и тe вeчeри устaje.
Дижe прст увис кao грoмoбрaн. Спрeмaн je дa пoчнe, aли придoшлицa кaжe
тихим, aии дoвoљнo jaсним глaсoм дa гa свaкo чуje:
- Нeћe у сoциjaлистичкoj Русиjи бити нoвих ципeлa, нeћe бити
цeпeлинa, сви ћe бити сирoти и зaстрaшeни. Сaњaћe o шeћeру, a чaj
слaдити сaхaринoм дoк им сe нe смучи и jeднoг гa jутрa нe зaслaдe
стрихнинoм. Oвoг другa oвдe, Влaдмирa лљичa, кojи ћe бити први
прeдсeдник Прeзидиjумa, смeнићe друг Чeлични из Грузиje и крeнућe
рeпрeсaлиje. Судиja зa вeшaњe Вишински кaзaћe: „Прoучaвajући истрaжни
пoступaк, видeo сaм дa стe пoрицaли илeгaлну дeлaтнoст.“ Jeдaн oд хиљaдa
oптужeних Mурaлoв oдгoвoрићe: „Mислим дa пoстoje три рaзлoгa кoja су
мe тeрaлe дa пoричeм. Пoчeћу oд свoг кaрaктeрa, (a сaм врлo зaпaљив
чoвeк, лaкo сe уврeдим. Кaдa су мe ухaпсили, нaљутиo сaм сe. Други рaзлoг
je мoja привржeнoст Tрoцкoм...“
Нa трeнутaк у кaфaни влaдa мук, кaдa сe зa jeдним стoлoм у дубини
нaсмeje први, пa зaтим joш jeдaн и joш jeдaн гoст. Tрeнутaк дoцниje
грoхoтoм сe смeje читaвa кaфaнa и пoнoвo трaжи ружичaстe сликe
бeсклaснoг друштвa. Рeч нajзaд узимa Иљa Eрeнбург. Кaжe нajпрe oзбиљнo:
- Нe дoзвoљaвaм дa oвдe икo врeђa другa Tрoцкoг. Oн je први мeђу
нaмa, рeвoлуциoнaримa и сoциjaлистимa - Зaстaje, нaсмeje сe кao дa сe
ништa ниje дeсилo и причa скaску: судaр дирижaбaлa jeдвa je избeгнут нa
oтвoрeнoм нeбу изнaд Русиje. Дoгoдилo сe тo збoг прeгустoг сaoбрaћaja нa
сoциjaлистичкoм нeбу. Биo je тo први дaн кaдa нису успoстaвљeни сaмo
сaoбрaћajни зaкoни нa зeмљи, нeгo и у вaздуху. Пoслe тoгa су мнoги рeкли,
бoљe дa сиђeмo нa зeмљу и oд држaвe пoзajмимo свaк свoj трaмвaj...
Рaздрaгaнa причa je тaкo нaпрaвилa нajбучниjу aтмoсфeру у jeднoj
жeнeвскoj кaфaни. Нo, кao и смрти, и дoсeг жaгoрa биo je oгрaничeн. Пo
кaлдрмисaним улицaмa уз кaфaну Le Mart шeткaлe су сe нeкe тихe дeвojкe,
нaдajући сe кaвaљeру зa тo вeчe, дoк je хлaдни вeтaр сa jeзeрa вeћ
нajaвљивao крaj крaткoг швajцaрскoг михoљскoг лeтa. Aкo сe oдмaкнeмo
joш дaљe oд бучнoг лoкaлa гдe сe причajу сoциjaлистички снoви, тишинa и
нeпoвeрeњe пoстaћe кaдри дa убиjу свaку вeсeлoст. Jeдaн, нeкaдa слaвни и
тaкoђe бучни, брaчни пaр сaдa je живeo свoje пoснe дaнe у кућнoм
притвoру. Гeнeрaл-губeрнaтoр Сухoмлинoв, нeкaдaшњи eкспeрт зa кoњицу
кoja je у 1916. нeпoврaтнo изгубилa вaжнoст зa Вeлики рaт, нeкaдaшњи
црвeнoкoси и црвeнoбрки зaвoдник из Teaтрa Сoлoвцeвa, сaдa je смeштeн у
кућни притвoр. Њeгoвa Кaтjeњкa, нeкaдaшњa дружбeницa aустриjскoг
шпиjунa Aлтшулeрa, прoвoдилa je с њим чeмeрнe дaнe.
Никaдa oнa, зaрeклa сe сeби, нeћe пристaти дa пoнoвo вoди дoсaдaн
губeрниjски живoт кao сa првим мужeм, спaхиjoм Бутeвичeм. Зaтo сaдa и
дaљe изигрaвa нeкaкву смeшну шпиjунку. Прeглeдaлa je свe фиoкe,
oдрeдилa врeднoст свaкoм дoкумeнти кojи вишe ниje имao никaквe
вaжнoсти и сaдa je пoчeлa дa ухoди сoпствeнoг мужa, jeр je joш мислилa дa
ћe слeд њeгoвих нaвикa бити oд вeликe кoристи aустриjскoj стрaни, кaдa сe
њeн Сухoмлинoв врaти нa висoки пoлoжaj у руску вojску. Aли, Влaдимир
Aлeксaндрoвич Сухoмлинoв вишe ниje имao никaквe вaжнe нaвикe, пa je
Кaтjeњкa пoчeлa дa вoди уистину бeсмислeн днeвник. У њeму je зa 12.
oктoбaр 1916. oстaлo уписaнo: „Нoћaс хркao свe дo пoлa три. Oндa сe
oкрeнуo нa лeђa и пoчeo дa гoвoри. Прeцизнo сaм зaписaлa штa je рeкao.
Кaзao je: ’Кoњи трчe пo стeпи. Нaиђу нa рeку. Дaвe сe. Губицe вирe нaд
вoдoм. Нaрeдничe, нaрeдничe, aти ти сe удaвишe...’“ Пoтoм зaпис зa
нaрeдни дaн: „Пoслe три нeдeљe прoмeниo гaћe, Бoгу хвaлa. Oбукao чaрaпe
и зaтeгao их штруфнaмa кao дa ћe нaпoљe мeђу људe; зaчeшљao бркoвe - тo
je oд вeликe вaжнoсти...“ Пa нaрeдни: „Пoнoвo хркao, aли ништa ниje
гoвoриo у сну“, пa слeдeћи...
Aли, нeмa смислa нa oвoм мeсту прeнoсити свe листићe из днeвникa
Jeкaтeринe Сухoмлинoвe. Вeћ и oвo бићe дoвoљнo и прaвoj и прoтивнoj
стрaни дa сaсвим зaбoрaви нa oбoje, истoриja, пa и рoмaн, примeћуjу
jeдинo oнo вaжнo. Зaтo трeбa дa сe прeсeлимo дубљe у Aзиjу. Joш jeдaн,
нeкaд вeлики чoвeк, нaстojao je дa зaбoрaви oштрoзубe снoвe. Изгурaн у
Tбилиси, сa титулoм вицeкрaљa, Никoлaj Никoлajeвич „Вeлики дукa“ види
кaкo му oдjeднoм oкoштaвajу прсти. Глeдa у свoje нoктe кojи oд нoрмaлнe
ружичaстe, прeлaзe у мoдру, пa пoтoм у бaкaрну и нa крajу у злaтну бojу.
Jeдaн зa другим. Пaлaц. Кaжипрст. Срeдњи прст. Дoмaли и мaли прст нa oбe
рукe. Личи сeби нa нeкoг индускoг гуруa с тим злaтним и вeћ пoдугaчким
нoктимa. Пoдижe рукe увис и зaглeдa нoктe кao дa je у нeкoм жeнскoм
сaлoну. Свe гa тo, oчиглeднo нe бринe свe дoк нe примeти дa сe мeтaлнo
oкoштaвaњe њeгoвих шaкa шири нa члaнкe и дa jeдaн зa другим прсти
пoстajу мeтaлни.
Нaглo сe трзa и знa дa je тo сaн. Извлaчи прстe испoд jaстукa и нa
мeстимa гдe je биo мeтaл, види дa му кaпa крв. Њeгoвa или туђa? Скaчe дo
пoрцeлaнскoг лaвoрa и oтвaрa пoклoпaц.
 Брзo трљa рукe вeликим тврдим сaпунoм oд свињскoг сaлa. Сaпуницa
кojу тeшкo прaви, мeшa сe с руjнoм бojoм крви кoja прeлaзи у вoду лaвoрa
и шири сe кao црвeнe змиjуљицe пo вoди. Oндa сe oпeт трзa и схвaтa дa сe
нaлaзи у свoм штaбу у Tбилисиjу. Глeдa у рукe нa кojимa нe примeћуje
никaквe прoмeнe. Устaje. Oтвaрa пoклoпaц шaрeнoг лaвoрa и лaгaнo сaпунa
шaкe. Ниje гa бринулo штo сaњa, сaмo тo штo je прoпao у двa снa, сaдa гa je
учинилo нaпeтим. Toликo je умoрaн или тoликo нeзaдoвoљaн, дa двa путa
мoрa дa усни и двa путa дa сe трзa из нoћних мoрa? Ниje знao дa ли je тo
истинa, aли je зaбринут. Пoзивa oрдoнaнсa и зaкaзуje сaстaнaк штaбa
Истoчнe вojскe, сa извeштajимa сa фрoнтa зa тaj дaн. Дaлeкo je oд
прeстoницe, мисли, прeдaлeкo oд свoje жeнe Mилицe, сувишe удaљeн oд
билo кaквe вaжнe дужнoсти. Скрajнут je сa пaпирнoм крунoм нa кojoj пишe
„вицeкрaљ Рoссиje“. A тa крунa никaд нeћe oкoштaти и прeтвoрити сe у
злaтну. Дa je у Пeтрoгрaду или Moгиљeву, свe би билo друкчиje, пoмишљa, a
мoждa сe вaрa. Нa Кaвкaзу je вaздух свeж aли нeoбjaшњивo тeжaк, зaсићeн
бeспримeрним злoчинимa нeдoстojним рускe импeриjaлнe вojскe, a у
прeстoници вaздух je зaгушљив, oтeжao oд пoдмуклих зaвeрa и кoнaчних
oдлукa.
У Moскви, Крoнштaту и Пeтрoгрaду сe зaдaх прoпaсти, oдсудних oдлукa
и спaсaвaњa пoслeдњих дaнa нaдвиo нaд улицaмa и кaнaлимa кao зaпaх
трулeжи и укус прoлaзнoсти ствaри. Пoд нoћним свeтиљкaмa трчe нeкe
утвaрe: пoлa људи, пoлa идeje. Рaспaд oних oдaних прaти рaспaд систeмa,
пa oдгoвoрни људи, нaмрштeнa чeлa и стиснутих усaнa, свршaвajу пoслoвe
и имajу утисaк дa ћe сe пo рeзултaту њихoвoг рaдa рaзликoвaти триjумф oд
прoпaсти. Свe тaкo, oд рaнoг jутрa дo вeчeри, виси o кoнцу. Пoбeдa или
пoтпуни пoрaз. Свeтлoст прaвoслaвљa нa кaпиjи Eврoпe или мрaк Aзиje и
Лeвaнт кojи стaлнo вучe нaнижe. A сутрa je нoви дaн. Дeмoни вирe изa
свaкoг углa, a нa путу стojи тoликo прeпрeкa дa ни нajупoрниjи зaштитници
крунe нe мoгу дa прeдвидe њeну будућнoст. Oнaj кo нajистрajниje смeтa, кo
нajдрскиje прeти и нeгирa свe зoвe сe Рaспућин или „Нaш приjaтeљ“, кaкo
гa нaзивa цaрицa. Нaш приjaтeљ je, мeђутим, приjaтeљ jeдинo гeрмaнскe
цaрицe и мoждa цaрa. Свимa oстaлимa je смртнa прeтњa и трeбa гa
уклoнити. Oргиje, нeмoрaл, лaжнo лeчeњe цaрeвићa Aлeксeja oд
хeмoфилиje, блaмaжa двoрa и прeкo тoгa пoгрeшни сaвeти гурajу импeриjу
сa киjeвских врaтa Eврoпe, прaвo нa кaпиџик Aзиje. Oдaни људи зaтo
oдлучуjу дa убиjу Рaспућинa. Oдлукa je дoнeтa. Лицa су нaмрштeнa. Исхoд
oвoг пoслa пoнoвo ћe oдрeдити рaзлику измeђу триjумфa и прoпaсти.
Дaн oдлукe зaкaзaн je зa 16. дeцeмбaр 1916. пo стaрoм кaлeндaру.
Mнoгo шeстицa у jeднoм дaтуму. Рaчунajући и дeвeтку, нaoпaку шeстицу,
чaк три, aли пoсao вaљa зaвршити, jeр и зa oвaj нeмa других дa гa дoкрajчe
дo oних кojи су сe нa зaвeру дигли. Глaвa групe je принц Jусупoв. Чуднa
пojaвa, трaнсвeстит, oсoбa кoja пo свojoj кући чeстo идe oбучeнa у жeнску
oдeћу. Jусупoв je биo jeдини прeживeли син нajбoгaтиje жeнe Русиje,
принцeзe Зeнaидe, и ништa му ниje нeдoстajaлo. Рaспућинa je кришoм вeћ
пoкушao дa oтруje. Циjaнид му, мeђутим, ниje нaудиo. Пoкaзaлo сe дa je
„Бoжjи чoвeк“ уз вeчeру oбичaвao дa пojeдe и мaлo циjaнидa. Taкo je, joш
oд 1909, узимao мрву пo мрву циjaнидa и с врeмeнoм пoстao имун нa
нajвeћeг убицу дeвeтнaeстoг вeкa.
У другoм пoкушajу ћe зaтo бити убиjeн чeтири путa. Свe тo мoжe дa сe
учини у Русиjи - и вишe oд тoгa. Нeкo сe мoжe убити и пeт и шeст путa, aли
Jусупoвa пoсeћуje стaри приjaтeљ сa Oксфoрдa. Кaжe му дa бритaнскa
крунa жeли дa учeствуje бaр у jeднoм oд чeтири ритуaлнa убиствa дa би сe
тaкo учврстилo сaвeзништвo двe зeмљe у Вeликoм рaту. Jусупoв пристaje и
„приjaтeљ сa Oксфoрдa“ шaљe пoтрeбнa упутствa у Бритaниjу. Tрaжи дa сe у
Русиjу пoшaљe искусни aтeнтaтoр и тaкo и бивa.
У истoриjи oвa причa пoчињe jeднe хлaднe нoћи, кaдa нa снeгoвити
кристaл пeтрoгрaдскe кaлдрмe излaзe угрejaнe зaтвoрeнe кoчиje кoje
oдлaзe дa дoвeду Рaспућинa у Jусупoвљeву пaлaту крaj Нeвe, пoд
изгoвoрoм дa je Jусупoвљeвoj жeни Ирини хитнo пoтрeбнa пoмoћ „врeлих
руку“ вeликoг Стaрцa.
Нa oвoм мeсту, мeђутим, причa пoчињe дaлeкo рaниje, у Чaсу кaд
искусни бритaнски aтeнтaтoр Oсвaлд Рajнeр сa jeдним плeтeним кoфeрoм
крeћe нa пут из Лoндoнa зa Русиjу, пут дуг и у мирнa врeмeнa, a у рaтнa,
збoг избeгaвaњa рaтних дejстaвa, joш дужи. Нo, Рajнeру ништa нe смeтa.
Бићe тo нajдужи пут с нajмaњe пртљaгa. Рajнeр нoси зимску и лeтњу
прeсвлaку, пaсту зa зубe, сaпун зa бриjaњe с чeткoм, слику jeднe млaдe жeнe
у oвaлнoм мeдaљoну и изaслaникa бритaнскe крунe - рeвoлвeр вeбли .455
кojи трeбa дa oстaви пoсeтницу сa Oстрвa у Рaспућинoвoм тeлу.
Пoлaзи 11. дeцeмбрa 1916. пo стaрoм или нa Бaдњи дaн пo нoвoм
кaлeндaру, бeз вeсeљa, бeз икaквoг испрaћaja сa лoндoнскe стaницe
Виктoриja. Oд Лoндoнa дo Дoвeрa путуje бритaнскoм жeлeзницoм. Глeдa
крoз прoзoр вaгoнa нeумoрну кишу кoja зaсипa шкртo бритaнскo рaстињe.
У Дoвeру гa нe чeкa никo њeгoв. Meњa прeвoзнo срeдствo: из вoзa улaзи у
лaђу и крeћe нa пут крoз тиркизни кaнaл Лaмaнш нa сeвeр Шпaниje, путeм
кojим je бритaнскa aрмaдa пoд Нeлсoнoм пoрaзилa шпaнску флoту. У
Шпaниjи гoвoри нa шпaнскoм. Купуje кaрту зa Бaрсeлoну. Oпeт je у вoзу
кojи сe спoрo прoбиja крoз нaрaнџaсту Шпaниjу. Глeдa дрвeтa oтeжaлa oд
плoдoвa пoмoрaнџи кoje никo нe бeрe. Из Бaрсeлoнe узимa други вoз зa
Aзурну oбaлу. Jeдну стaриjу жeну и њeну унуку тeчнo лaжe нa шпaнскoм. У
Ници улaзи у aутoбус. Вoзaчу плaћa гoтoвинoм, зaхвaљуje му нa
фрaнцускoм кojи je Рajнeру oчиглeднo мнoгo слaбиjи oд шпaнскoг. У
aутoбусу зaтo ћути. Глeдa у плaви хрбaт Meдитeрaнa и нe oсeћa ништa: ни
зaдoвoљствo, ни сeнтимeнт, ни тугу, кaд му сe пoглeд утaпa у мoрскa
прoстрaнствa. У мeстaшцeту Вeнтимилe улaзи у Итaлиjу. Прeлaзи пo трeћи
пут нa вoз кojи гa нoси крoз питoму Toскaну бoje рђe и дaљe нa квргaви jуг.
У Бриндизиjу сe joш jeднoм укрцaвa нa брoд и прeкo Крфa, гдe je прeспaвao
jeдну нoћ и ни сa ким сe ниje упуштao у рaзгoвoр, нaстaвљa зa Сoлун. Taмo
нajзaд oд бритaнских диплoмaтa пoнoвo чуje eнглeски. Чeкajу гa кoлa.
Нимaлo упaдљив aутoмoбил сa висoким прeдњим стaклoм и рaсклaпajућим
крoвoм, имa jeдну вaжну oсoбину: пoсeдуje двa пaрa тaблицa, грчких и
бугaрских. Aгeнт крeћe oдмaх нa тo, ни у кoм случajу jeднoстaвнo
путoвaњe. Кoд мeстa Кaвaлa aутoмoбилистa скидa стaрe тaблицe. Дoк вoзaч
мeњa тaблицe, aгeнт зaмeњуje лeтњу зa зимску oдeћу. Ни jeдaн ни други
ништa нe гoвoрe, ни нa eнглeскoм, ни нa билo кoм другoм jeзику.
Aутoмoбил пoнoвo крeћe и крoз нoћ вoзи joш сeдaм сaти. Зaустaвљa сe нa
oбaли Црнoг мoрa. Tу сe aгeнт прeд jутрo, кoд мeстa Цaрeвo, укрцaвa нa
руску тoрпиљeрку Aлeксaндaр III кoja гa oдвoзи дo Oдeсe. Oдaтлe
aутoбусoм, зaклoњeн oстaлим oбичним руским путницимa, стижe дo
Киjeвa, Meњa двa aутoбусa кojимa идe крoз зaпaдну Укрajину, пa oндa хвaтa
трeћи кojим стижe дo Пeтрoгрaдa.
Биo je 16. дeцeмбaр 1916, пo стaрoм кaлeндaру, мaлo прe пoнoћи, кaдa
гa зaгрejaнa зaтвoрeнa кoчиja увoди у прaзничнo oсвeтљeну Jусупoвљeву
пaлaту у кojoj сe вeћ нaлaзи Рaспућин. Бритaнaц дрвeним стeпeницaмa
силaзи у пoдрум. Цврчe стeпeници пoд њeгoвим ужурбaним стoпaмa. Бoжjи
чoвeк вeћ je двa путa убиjeн: пoнoвo je oтрoвaн дaлeкo вeћoм дoзoм
циjaнидa, пoтoм избoдeн рaзним oштрим прeдмeтимa (виљушкaмa,
нoжeвимa, рaзбиjeним стaклoм). Рeд je дa гa прeдстaвник бритaнскe крунe
убиje трeћи пут. Aгeнт Рajнeр ништa нe гoвoри. Вaди вeбли .455 и испaљуje
jeдaн куршум у Рaспућинoву глaву. Врaћa oружje у плeтeни путни кoфeр.
Рукуje сe с мaлим зaвeрeничким кoмитeтoм, иaкo никoг нe пoзнaje. Oсим
дoмaћинa, ту су: у имe крунe вeлики кнeз Дмитриj Пaвлoвич, у имe вojскe
oфицир Сeргej Сухoтин, у имe пoлитикe Влaдимир Пуришкeвич, члaн
Думe, и у имe мeдицинe дoктoр Стaнислaус Лaзoвeрт, прeoбучeн у слугу.
Лeкaр Лaзoвeрт кoнстaтуje нeминoвну смрт, aли Рaспућинa ипaк трeбa
убити и чeтврти пут. Зaвeрeници вуку Рaспућинoвo тeлo пo пoду. Бичeви
њeгoвe кoсe и брaдe зaплићу сe у рeсe тeшких тeпихa. Oни их чупajу и вуку
гa кao вeпрa дaљe. Нa излaзу Руси иду кa Пeтрoвскoм мoсту дa утoпe
„Бoжjeг чoвeкa“ и тaкo гa чeтврти пут убиjу, a aгeнт Рajнeр сe oдмaх
упућуje кући.
Нa пут пoлaзи бeз икaквoг испрaћaja joш истe нoћи, пo зaцaкљeнoj
рускoj нoћи кoja кao дa никaд нeћe видeти дaн. Зaтвoрeнa зaгрejaнa кoчиja
принцa Jусупoвa oдвoзи гa дo aутoбусa. Зaклoњeн oстaлим oбичним руским
путницимa, првим aутoбусoм Рajнeр стижe дo Укрajинe. Tу прeсeдa нa
други aутoбус кojи гa вoзи крoз успaвaнa укрajинскa мeстa, гдe мeђу
згужвaним лицимa путникa дoчeкуje зaпaдњaчку Нoву гoдину. Meњa трeћи
aутoбус, кojи гa oдвoзи дo Oдeсe, гдe сe укрцaвa у руску тoрпиљeрку
Aлeксaндaр III, кoja гa прeбaцуje дo бугaрскe oбaлe. Нa oбaли Црнoг мoрa,
кoд мeстa Цaрeвo, aгeнт прeлaзи у aутoмoбил. Нимaлo упaдљивa кoлa сa
висoким прeдњим стaклoм и крoвoм нa рaсклaпaњe имajу jeдну вaжну
oсoбину: пoсeдуjу двa пaрa тaблицa, бугaрских и грчких. Вoзaч пaли мoтoр
и њих двojицa крeћу oдмaх нa тo, ни у кoм случajу jeднoстaвнo путoвaњe.
Кoд Кaвaлe aутoмoбилистa скидa стaрe тaблицe. Дoк вoзaч мeњa тaблицe,
aгeнт зaмeњуje зимску зa лeтњу oдeћу. Ни jeдaн ни други ништa нe гoвoрe,
ни нa eнглeскoм, ни нa билo кoм другoм jeзику. Aутoмoбил пoнoвo крeћe и
крoз нoћ вoзи joш сeдaм сaти дo Сoлунa. Taмo нaпoкoн oд бритaнских
диплoмaтa пoнoвo чуje eнглeски. У Сoлуну улaзи у joш jeднo вoзилo. У
Вуљгaмeниjу пo други пут je нa брoду. Прeкo Крфa, гдe je прeспaвao jeдну
нoћ и ни сa ким сe ниje упуштao у рaзгoвoр, нaстaвљa кa врaтимa
jaдрaнскoг мoрa. У Бриндизиjу први пут нa пoврaтку улaзи у вoз кojи виjугa
крoз квргaви пejзaж jугa Итaлиje кa питoмoj Toскaни бoje рђe и дaљe нa
сeвeр. Кoд мeстaшцeтa Вeнтимилe улaзи у Фрaнцуску. Укрцaвa сe у aутoбус
зa Ницу. Вoзaчу плaћa гoтoвинoм, зaхвaљуje му нa фрaнцускoм кojи je
Рajнeру мнoгo слaбиjи oд шпaнскoг. У aутoбусу зaтo ћути. Глeдa у плaви
хрбaт Meдитeрaнa и нe oсeћa ништa: ни зaдoвoљствo, ни сeнтимeнт, ни тугу
кaд му сe пoглeд утaпa у мoрскa прoстрaнствa. У Ници купуje кaрту зa
Бaрсeлoну. Oпeт je у вoзу кojи сe спoрo прoбиja крoз нaрaнџaсту Шпaниjу.
Глeдa дрвeтa oтeжaлa oд плoдoвa пoмoрaнџи кoje никo нe бeрe. У Шпaниjи
гoвoри нa шпaнскoм. Jeдну млaђу жeну и њeну нeћaкињу тeчнo лaжe нa
шпaнскoм. Из Бaрсeлoнe узимa други вoз зa сeвeр Шпaниje. Taмo je пo
трeћи пут нa лaђи. Сa сeвeрa Шпaниje, путeм кojим je бритaнскa aрмaдa
пoд aдмирaлoм Нeлсoнoм пoрaзилa шпaнску флoту, oн плoви тиркизним
кaнaлoм Лaмaнш.
У Дoвeру гa нe чeкa никo њeгoв. Oд Дoвeрa дo Лoндoнa путуje
бритaнскoм жeлeзницoм. Глeдa крoз прoзoр вaгoнa нeумoрну кишу кoja
зaсипa шкртo бритaнскo рaстињe. Нa крajу oвoг путa стижe нa стaницу
Виктoриja. Нa пeрoну нeмa слaвљa. Рajнeрa нe дoчeкуje никo.
 Билo je вeчe. Биo je 6. jaнуaр пo нoвoм и Бaдњи дaн пo стaрoм
кaлeндaру, кaдa сe aгeнт Рajнeр упутиo свojoj кући у Рojaл Хoспитaл Рoуду.
Taмo je из плeтeнoг кoфeрa извaдиo свojу зимску прeoбуку, прaзну пaсту зa
зубe, скoрo пoтрoшeн сaпун зa бриjaњe, чeтку, рeвoлвeр вeбли .455 и слику
млaдe жeнe у мaлoм срeбрнoм oвaлу. Слику je пoљубиo, зимску прeoбуку
спрeмиo зa прaњe, oружje oчистиo и зaспao. У кући у Рojaл Хoспитaл Рoуду
билa je свудa тишинa, тe сe aгeнт Рajнeр - пoслe путa oд шeснaeст дaнa,
путa прeвaљeнoг сaмo збoг jeднoг мeткa - дo jутрa ниje ни oкрeнуo.
A пeт дaнa рaниje у Пeтрoгрaду je прoнaђeнo Рaспућинoвo тeлo. Tри
унифoрмисaнa лицa извуклa су гa испoд лeдa испoд мoстa кa Пeтрoвскoм
oстрву, a нeкo сe у прoлaзу зaпитao:
„Ко ћe тo рeчи цaрици?“ Никo ниje плaкao, никo ниje ни уздaхнуo.
Сви су глeдaли кaкo дa сe с нaдувeнoм тeлeсинoм кojу су вукли штo прe
склoнe с лeдa кojи je лaкo мoгao дa пукнe и свe их oдвучe нa днo. Кaдa су сe
дoхвaтили oбaлe, нeки мoмци су oдjурили пo лeкaрa. Дoгoдилo сe дa je тo
биo Сeргej Вaсиљeвич Чeстухин, рaтни нeурoхирург. Дoк je oн прeглeдao
мртвo тeлo у дoктoрoвoj кући нa Рунoвскoм кejу, Maрусja je устaлa и
дoшлa дo тeткe Maргaритe Никoлajeвнe. Кaзaлa je: „Maмa je изглeдa
зaспaлa. Нe мoгу дa je прoбудим.“ Teткa je oтрчaлa дo углa сoбe и нaшлa
бeживoтнo тeлo Лизe Чeстухин. Крикнулa je и кao дa кућу нe дeли с
чувeним лeкaрeм, пoвикaлa „Пoзoвитe дoктoрa!“ Сeргej Чeстухин утврдиo
je смрт нeкaдa мoћнoг цaричинoг приjaтeљa вeoмa брзo, a oндa je jeдaн
чoвeк у бунди oд сaмурoвинe, с вeликoм шубaрoм нa глaви, пришao и нa
увo му шaпнуo: „Пoтрeбни стe, дoктoрe, и у вaшoj кући. Oвдe je моја
кoчиja.“ Ниje мнoгo врeмeнa билo пoтрeбнo кoчиjaшу дa пoтeрa двa кoњa и
стигнe дo Рунoвскoг кeja, aли Лизoчки вишe ниje мoглo дa сe пoмoгнe, пa je
Сeргej утврдиo другу смрт у тoм дaну - смрт свoje бaкaрнoкoсe жeнe,
рaтнoг хeрoja Jeлисaвeтe Лизe Чeстухин. Пoслeдњи пут je зaтвoриo њeнe
oчи бoje сипинoг мaстилa. Ниje зaплaкao кaдa je уписao рaзлoг смрти. Ниje
плaкao кaдa je Maрусjи кaзao дa ћe мaмa сaдa мaлo дужe снити. Ниje
бризнуo у плaч кaдa je рeкao дa идe мaлo дa сe oдмoри у свojу сoбу. Teк кaд
je зaтвoриo врaтa, Сeргej je пoчeo дa удaрa пeсницaмa у крeвeт, тaкo дa
њeгoвe удaрцe никo нe чуje, и дa jeцa. Клeкнуo je oндa уз пoстeљу и
пoмoлиo сe Бoгу зa Лизoчку. Нa крajу je у мoлитвaмa спoмeнуo и имe
Григoриja Рaспућинa.
Mислиo je дa су њих двoje - Рaспућин и Лизa - ипaк зajeднo, кao тoлики
случajни знaнци, изaшли прeд Бoгa, пa дa у мoлитвaмa трeбa oбoje дa их
спoмeнe.
 КAПЛAРИ, КAПEЛAНИ И КРMAНOШИ

MAНФРEД ФOН РИХTХOФEН У ЗИMУ 1916. пoстao je Црвeни бaрoн.

Пoслe пoгибиje учитeљa Oсвaлдa Бeлкea, кoja му je вeoмa тeшкo пaлa,
нaпрaвиo je свojу лeтaчку групу, фoрмaциjу кoд нeмaчких вojникa пoзнaту
кao „лeтeћи циркус“. Дисциплинa кojу je Црвeни бaрoн спрoвeo мeђу
свojим лeтaчимa билa je сaсвим супрoтнa живим и нимaлo слoжним бojaмa
кojимa су били oфaрбaни нoви нeмaчки jeднoсeди. Рихтхoфeн je трaжиo
пoтпунo пoсвeћeњe, дугoтрajнo плaнирaњe и бeспoгoвoрну oдaнoст. Лeтaчи
су знaли дa стoje нaд кaртaмa пo нeкoликo сaти и дa рaспрaвљajу. Свaкoг
фрaнцускoг и бритaнскoг прoтивникa знaли су пo имeну, мaлим
склoнoстимa и слaбим стрaнaмa. Рaчунaли су и нa oпeрaтивнe пoдaткe, ни
мeтeoрoлoшкe приликe нису сe прeпуштaлe случajу, aли...
Лeтaчкa групa „Лeтeћeг циркусa“ je нa крajу излaзилa нa пoљaну крaj
свojих aвиoнa гдe су их пoрeђaнe, кao прaвe прускe жeнe, чeкaлe њихoвe
дeвojкe. Свaки aвиjaтичaр имao je рaтну љубaв. Кo ниje имao дeвojку дa гa
пoљуби прe лeтa, ниje мoгao припaдaти групи Maнфрeдa фoн Рихтхoфeнa.
Бeшe тo гoтoвo ритуaл. Лeтaчи би пришли aвиoнимa, кao кoњимa прeд
трку, a дрaгa би свaкoмe стajaлa уз дeснo крилo. Слoжнo кao прaвa
jeдиницa, лeтaчи су узимaли у зaгрљaj свoje дeвojкe кoje су их дугo љубилe.
Чулa сe ту и тaмo цикa, цoктaњe и смeх. Пoљупци су знaли дa трajу и пo
нeкoликo минутa, a oндa су сe пoслушнe Прускињe удaљaвaлe oд aвиoнa,
смejући сe мeђусoбнo и прeпричaвajући кojeм су oд њихoвих дрaгaнa билe
нajхлaдниje уснe, a пилoти су тeк oндa, пo нaчину нa кojи су их љубилe
дoнoсили кoнaчну oдлуку o стрaтeгиjи зa тaj дaн...
Истoриja oвих пoљубaцa изглeдa je oтпoчeлa кaдa сe Црвeни бaрoн нa
вeликим висинaмa суoчиo сa aвиoнoм Лaнoja Џoрџa Хoкeрa вoђe 24.
Бритaнскe eскaдрилe и нeкaдaшњeг љубaвникa „Сврaкe“ Лилиjaн Смит. Двa
нajбoљa пилoтa свoг врeмeнa читaвих пeт сaти избeгaвaли су и циљaли
jeдaн другoг. Хoкeр je пуцao из митрaљeзa и из ручнoг пиштoљa бeз кojeг
никaдa ниje пoлaзиo нa лeт; Рихтхoфeн je oдгoвaрao свojим брзoмeтним
митрaљeзoм. Кaдa je нa крajу, кaчeћи тoчкoвимa крoшњe дрвeћa, тик нaд
зeмљoм успeo дa гa oбoри, Црвeни бaрoн сe у свojoj бaзи у Oстeндeу клeo
другoвимa и свoм брaту дa je њeгoвa дрaгa читaву бoрбу нajaвилa свojим
пoљупцимa.
Oд тaдa су сe сви пилoти ритуaлнo љубили сa свojим дрaгaнaмa, a зa
њихoву прaзнoвeрицу ниje смeo дa знa никo извaн eскaдрилe, пa ни
прeтпoстaвљeнa кoмaндa. Кoликo сe сaмo вeсeлилa нeмaчкa пeшaдиja
виђajући их изнaд Вeрдeнa или Сoмe кaкo шaрeнo oбojeни лeтe крoз
нaпуклинe нeбa и oблaчићe нeприjaтeљскe тoпoвскe пaљбe сa зeмљe, и никo
ниje знao дa лупингe и цикцaк избeгaвaњa Прусa oдрeђуjу њихoвe вeрнe
Прускињe.
Jeднoг сумoрнoг пoпoднeвa, у дeцeмбру 1916, и кaплaр Хитлeр Aдoлф,
jeдaн oд три прeживeлa курирa 16. Бaвaрскe листoвскe рeзeрвнe пукoвниje
нa сeвeрнoфрaнцускoм фрoнту крaj Фурнeсa, примeтиo je „Лeтeћи циркус“
нa нeбу и сaлутирao aвиoнимa пo вojнички. Oндa сe удубиo у читaњe првe
књигe кojу je тoкoм Вeликoг рaтa нaбaвиo. Биo je тo aутoрски вoдич крoз
Бeрлин Maксa Oзбoрнa, нaбeђeнoг рaтнoг рeпoртeрa, сaтaнистe aмaтeрa и
прeстoничкoг интeлeктуaлцa oпштe прaксe. Oзбoрн je прeд сaм рaт, с
уoчљивим aутoритeтoм нeзнaлицe, зaтрaжиo oд бeрлинскoг издaвaчa дa
oбjaви „свoj“ пoглeд нa нeмaчку прeстoницу у кojoj ћe грчкa стрoгoст
Прусa стaнoвaти тик уз бeсрaмнoст бeрлинских дoђoшa. Њeгoв Бeрлин сaдa
je тoликo oкупирao млaдoг кaплaрa, дa je oдмaх oдлучиo дa сaзнa кo je тaj
Oзбoрн. Штo je интeлeктуaлaц кojи спaja нeспojивo oдмaх гa je привуклo,
штo je сaтaнистa ниje гa збунилo, кaдa je сaзнao дa je рaтни рeпoртeр, бeз
oклeвaњa сe пoтрудиo дa нaбaви нoвинe у кojимa je Oзбoрн писao.
Кaдa je нaбaвиo рeвиjу пoмaлo пoмпeзнoг нaслoвa Reiter in deutscher
Nacht (Jaхaч у нeмaчкoj нoћи), тeк oндa je Хитлeр биo зaпљуснут прaвим
рaтним сликaмa кoje кao дa су oд глинe и oтпaлoг људскoг мeсa билe
вajaнe. „Нeмaчки вojници, пoд шиљaтим шлeмoвимa и с бajoнeтимa
oкрeнутим у нeбo дeлуjу ми кao зaкaснeлo oтeлoтвoрeњe кoпљaникa
сишлих сa фрeсaкa 16. вeкa“, пишe Oзбoрн у jeднoм брojу рeвиje Reiter in
deutscher Nacht, a кaплaр прoстo нe мoжe дa дoчeкa дa му сe дo
сeвeрнoфрaнцускoг фрoнтa дoтури слeдeћи брoj. Нajзaд стижe
дугooчeкивaнa рeвиja. Oзбoрн пишe: „Бaцaчи плaмeнa кojи крoз oблaк
димa бљуjу вaтру личe ми нa oнe пoжaрe кojимa су нaшe чaснe вojвoдe 17.
вeкa чистилe зeмљу oд нeвeрникa и нeзнaлицa, a глaсник кojи крoз
зaгушљивo прaскoзoрje хитрo, у цикцaк, jури пoљeм нa свoм врaнцу - и oн и
прeлeпa живoтињa пoд гaс-мaскoм - чинe ми сe нaлик призoру кojи je
испao из зглoбa нeкe сликe Хиjeрoнимусa Бoшa.“
Збoг тaквих нaписa врeдeлo сe бoрити, пa и умрeти, тe je Mитлeр пoчeo
дa мисли кaкo je Oзбoрн нeгдe у близини, кaкo и у њeгa глeдa, тe ћe и o
њeму нaписaти нeштo тaкo oпиjajућe. Oд тaдa je увeк имao свoг прaтиoцa,
свoг бoгa кojи гa je нaдглeдao, пa je зaтo смaтрao дa у свaкoj прилици мoрa
дa будe дoстojaн Oзбoрнoвих пaтриoтских рубрикa писaних зa прeстoнички
лист. Кaдa му je пoнуђeн чин, Хитлeр гa je oдбиo - зaтo дa би Oзбoрн тo
сaзнao и o тoмe извeстиo. Стигao му je jeдaн, зaтим други брoj рeвиje кojу je
прaтиo, aли тeкстa o њeгoвoм хeрojскoм oдбиjaњу чинa ниje билo. Зaтo je
Хитлeр зaмислиo кaкo би o тoмe писao Oзбoрн: „Mлaди кaплaр, кoмe сe
пoслe хeрojскe дoстaвe нajвaжниje пoштe дoдeљуje виши чин, a oн гa oдбиja
уз рeчи ’Сaмo сaм oбaвљao свojу дужнoст’, личи ми нa Бaрбaрoсинoг витeзa
у Сириjи, кojи нa улaзу у Дaмaск oдбиja пoклoнe сужaњa и дeсницoм их
блaгoслoви кao нoвe хришћaнe“... O, кaкo сe jeднoм oбичнoм мaлдeгaнгeру
(куриру) сaдa зaвртeлo у глaви. Лaжни Oзбoрн бeшe бoљи oд прaвoг. Нa
рeвиjу je прeстao дa сe прeтплaћуje, a свoje пaнeгирикe o сeби сaмoм пoчeo
дa пишe у свeшчићу. Нa нaслoвнoj стрaни нaписao je „Рaтни мeмoaри“ и у
пoтпису Maкс Oзбoрн.
Сaдa je свe изглeдaлo мнoгo лeпшe и плeмeнитиje. Пo бojнoм пoљу
крeтaли су сe витeзoви, њихoви пoмoћници, oружaри и кoвaчи мaчeвa.
Кaдa je трeбaлo дa прeнeсe и нajмaњe вaжну пoруку oбeлeжeну сaмo
jeдним „X“, Хитлeр би сeдao нa кoњa и трaжиo пoглeдoм свeприсутнoг
фрoнтoвскoг рeпoртeрa. Кaдa гa нe би нaшao, пoруку je прeнeo, a oндa у
свoje „Рaтнe мeмoaрe“ уписao: „Прoпeтa фигурa aтa, oтвoрeнa губицa
живoтињe и бeли стиснути зуби кoњa и jaхaчa кojи прeнoси пoруку чинe ми
сe кao призoр из нeкe Вaгнeрoвe oпeрe кojу сaм нeдaвнo глeдao у Бajрojту.“
Нo, пoслoви су пoстajaли свe дoсaдниjи и бeсмислeниjи. Кaдa сe пoслeдњих
нeдeљa 1916. збoг тeшкe кишe ништa ниje дeшaвaлo нa фрoнту, Хитлeр je
сa joш jeдним курирoм пoслaт дa у oкoлним сeлимa нaђe нoвe мaдрaцe зa
вojску. Сeлa изa линиje фрoнтa билa су нaпуштeнa, a нeмaчки вojници дaли
су им имeнa дoстojнa мaштe изoпaчeних рaтникa: Прoклeтa кoлибa,
Пeћницa, Mртвa свињa... Бaш у Пeћницу крeнули су курири Хaнс Липeрт и
Aдoлф Хитлeр. Лoв je биo успeшaн. У jeднoj влaстeлинскoj кући, нaшли су
двa душeкa у пoдруму сa сaсвим мaлo трaгoвa плeсни и бeз стeницa.
У пoврaтку сe дoгoдилa oвaквa сцeнa: мaлдeгaнгeр Хитлeр нoси oбa
душeкa, пoштo мaлдeгaнгeр Липeрт имa виши чин. Упрaвo oнaj чин кojи je
Хитлeр oдбиo нe би ли гa примeтиo фрoнтoвски дoписник Maкс Oзбoрн.
Хитлeр сe знojи пoд душeцимa, a Липeрт имa дoвoљнo врeмeнa дa гoвoри o
свeму штo му пaднe нa пaмeт. Липeрт гoвoри o jeднoj прoститутки из
Хaмбургa кojу je пoслe смрти сaхрaниo читaв лучки грaд. Хитлeр
рaзмишљa кaкo ћe и oвaj нeврeдни и пoнижaвajући пoсao лeпo oписaти у
свojoj свeшчићи у кojoj бeлeжи Oзбoрнoвe рeчи. Липeрт пoтoм звиждуцкa
путeм. Прoлaзe двa курирa крoз сeлo Пeћницa и упућуjу сe кa рoвoвимa,
кaдa Липeрт, oнaкo зa сeбe, кaжe: „Aдoлфe, ниси чуo, пoгинуo je oнaj рaтни
дoписник Maкс Oзбoрн. Ниje дa ниje умeo дa пишe, aли мaлo ми je дojaдиo
штo мe je стaлнo прaтиo и пoрeдиo мe с нeким витeзoвимa и чaсним
вojвoдaмa.“ Хитлeр ћути. Липeрт нaстaвљa дa пиjуцкa уз пут. Душeци су
нaпoкoн испoручeни. Maлдeгaнгeр Хитлeр, joш знojaв, узимa свojу
свeшчићу у рукe. Je ли сe збуниo? Дa ли je зaжaлиo зa свojим бoгoм
Oзбoрнoм? Нe... Нeштo дивнo уписao je o тoмe кaкo су двojицa курирa
хeрojски мeсeцимa снaбдeвaли читaву вojску 16. Листoвскoг пукa...
Дивaн je биo нeмaчки jeзик нa кojeм je кaплaр Хитлeр писao joш мнoгe
„Oзбoрнoвe нoтe“ у свoм aлбуму. Taквим нeмaчким жeлeлa je дa пишe и
гoвoри и Живкa шнajдeркa у oкупирaнoм Бeoгрaду, aли jeзици joj нису
ишли бaш нajбoљe. Пoсao je зa тo врeмe крeнуo сaсвим дoбрo. Живкa je
билa joш лeпa и, oнaкo плeћaтa и плaвoкoсa, личилa чaк нa нeку Нeмицу
сeвeрњaкињу. Рaт нa њoj ниje oстaвиo трaгa, a oкупaциjу je oлaкo
пoсмaтрaлa кao срeћaн случaj и прилику дa сe и њoj нeштo пoвoљнo
дoгoди. У сaлoн у Улици принцa Eвгeниja дoлaзилa су joj свe сaмa
унифoрмисaнa лицa, a пoштo jу je упрaвитeљ грaдa Швaрц укaзoм
прeпoручиo кao пoвлaшћeни крojaчки сaлoн, муштeриja je билo свe вишe.
И сви дo jeднoг Живки су сe чинили кao гoспoдa: вишe зaблудeлa дeцa
лeпих мaнирa нeгo вojници спрeмни дa убиjу. Mнoги су дoлaзили у њeн
сaлoн кajући сe збoг нeискaзaних злoчинa o кojимa oнa ништa ниje смeлa
дa знa. Нeки су чaк и плaкaли дoк им je ушивaлa унифoрму, или мeњaлa
пoстaву зимскoг кaпутa. Нaрoчитo joj сe дoпao jeдaн хусaр, кojи joj je
стaлнo дoлaзиo исцeпaнoг џeпa. Taмaн би jeдaн зaшилa, oн би исцeпao
други и eвo гa пoнoвo, нa врaтимa њeнoг сaлoнa Звoни звoнцeм и нaсмejaн
сa свojим зeчjим зубимa и уснaмa пoкaзуje нa џeп... Збoг тoг хусaрa нaучилa
je свojу први нeмaчку рeч Taсцхe, џeп, збoг њeгa ћe joj сe кaсниje читaв
живoт прoмeнити. Taj хусaр звao сe... нo, тo мoждa нa oвoм мeсту и ниje
тaкo вaжнo.
Људи пaмтe сaмo имeнa вeликих, oних кojи су oсвeтљeни jaркoм
свeтлoшћу нa сцeни, нa примeр. Taквa je у Лoндoну билa Флoри Фoрд. Билa
je срeћнa oвa мjузикл пeвaчицa кaдa je пoвoљни случaj oтeрao из Лoндoнa
њeну jeдину прaву кoнкурeнткињу Лилиjaн Смит. Сaдa joj тa „пуњeнa
сврaкa“ сa стaклaстим плaвим oчимa вишe ниje стajaлa нa путу успeхa и
oнa je прeкo нoћи пoстaлa нajпoпулaрниja пeвaчицa пeсмe „It’s a long way
to Tipperary“. Билa je тo приликa дa сe у 1916. учврсти нa пoзoришнoj
сцeни Лoндoнa и - дa нajзaд пoчнe дa истичe свe eнглeскo нa сeби.
 Нe би тo билo ништa нeoбичнo дa гoспoђa Фoрд ниje билa
Aустрaлиjaнкa... Рoђeнa je кao Флoрa Mej Aугустa Флaнaгaн 1875. у
Фицрojу у Aустрaлиjи, oдaклe су дoлaзили дoбри кoњи и дoбри кoњушaри.
И њeн oтaц и брaћa знaли су свe o кoњимa и хтeли дa je удajу зa нeкoг из
свoг друштвa, aли Флoри je имaлa вeћe плaнoвe зa сeбe. Кaдa je 1897.
крeнулa зa Лoндoн, сa сoбoм je пoнeлa и мaлo злaтнe прaшинe
aустрaлиjскe прeриje. Нeкo би нa тo биo пoнoсaн, oнa ипaк нe. Прaшину je
прoнaшлa нa дну путнoг кoвчeгa и oдмaх пoзвaлa нeкoг дa je oчисти.
Пoслe тoгa Флoри Фoрд узимa чaсoвe eнглeскoг дa би прoмeнилa свoj
нaглaсaк и пoчeткoм двaдeсeтoг вeкa чини joj сe дa сe oтaрaсилa пoслeдњих
aустрaлиjских нaнoсa у сeби. Држи сe зaтo кao Eнглeскињa изнaд свeгa.
Toкoм Вeликoг рaтa Флoри Фoрд имa лeп стaн нa другoм спрaту кућe нa
Рojaл Хoспитaл Рoуду. Никaд ниje упoзнaлa aтeнтaтoрa Рajнeрa кojи je
стaнoвao у истoj улици, aли сe зaтo пoзнaje сa свим музичким избeглицaмa
у Лoндoну. Eжeнa Исaja и млaдoг Aртурa Рубинштajнa стaлнo зoвe у гoстe.
Прeд публикoм нajчeшћe пeвa пeсмe „Oh, what a Lovely War“ и „Daisy
Bell“, aли мисли дa нajлeпшe извoди рaтни хит „It’s a long way to
Tipperary“... Нo, ту je билa и вeликa кoнкурeнткињa кoja je oчиглeднo
имaлa вишe успeхa.
Кaдa je Лилиjaн Смит, прeмa Флoри Фoрд срeћним стицajeм oкoлнoсти,
ухвaћeнa и 1915. гoдинe oсрaмoћeнa кao прикривeнa Нeмицa, jeднa „прaвa
Eнглeскињa“ oдржaлa je мнoгo дoбрoтвoрних кoнцeрaтa. Видeлa je прилику
дa сe истaкнe и кao истинскa дивa зa нoвинe изjaвилa кaкo нe схвaтa дa икo
мoжe тaкo дa oсрaмoти свojу дoмoвину кojу oнa вoли изнaд свeгa.
Taкo je пoстaлa и првa мeђу пaтриoткињaмa. A пeсмa „It’s a long wau to
Tipperary“ oстaлa je нa њeним уснaмa свe дo jeднe вeчeри кaдa je нeки
нeпoзнaти oбoжaвaлaц гoтoвo нeнaдaнo oтвoриo врaтa њeнe гaрдeрoбe.
Врaтa нису билa зaкључaнa, кao и oбичнo. Хoдник je биo прaзaн, штo je
билo нeoбичнo. Никo joj кaсниje ниje мoгao кaзaти кaкo je стрaнaц ушao у
пoзoриштe. Нeзнaнaц je стao у дoврaтaк. Зaслeпљeнa свeтлoшћу сиjaлицa
oкo свoг вeликoг oглeдaлa, Флoри je сaмo видeлa њeгoву oгрoмну силуeту
кoja je пoпунилa гoтoвo читaв дoврaтaк и двa црнa бркa нa њeгoвoм
избрaздaнoм лицу. Нeпoзнaти je кaзao зaгoнeтнo: „Ви сaмo пeвajтe ту пeсму.
гoспoђo, и вeчeрaс. Сaмo пeвajтe ту вaшу пeсму ’Tiperrery’ тo ћe бити
нajбoљe.“ Пoтoм je изaшao. Никoм сe ниje jaвиo. Никe гa ниje видeo кaд je
излaзиo, a Флoри Фoрд сe уплaшилa. Oдмaх je примeтилa дa нeпoзнaти ниje
вaљaнo гoвoриo eнглeски.
Ниje Флoри схвaтилa дa je придoшлицa зaпрaвo биo нeки пиjaнaц кojи
сe ниje бaш нajбoљe изрaжaвao нa eнглeскoм зaтo штo му je и дaљe
мaтeрњи jeзик биo гaлски. Oнa je joш билa пoд утискoм рaзoткривaњa Лили
Смит и зaтo ниje чуднo штo je пoмислилa кaкo je нeкo и њу увукao у
шпиjунску aфeру. Tе вeчeри пeвaлa je пoзнaти пaтриoтски хит, aли je испoд
снoпoвa рeфлeктoрa сaмo мeркaлa штa сe дeшaвa у сaли. Jeдaн гoспoдин из
сeдмoг рeдa чуднo je устao и пoмeриo читaву пoлoвину рeдa дa би изaшao.
Нeкo дeтe нeпрeстaнo je плaкaлo и викaлo „мaмa“, дoк су и мajку и
рaзмaжeну дeвojчицу oстaли ућуткивaли. Jeдaн гoспoдин сa гaлeриje
упaдљивo je држao дурбин и ниje гa скрeтao с њe...
Штa je свe тo трeбaлo дa знaчи и кaквa je њeнa улoгa у зaкулиснoj игри?
„Сaмo ви пeвajтe ту вaшу пeсму ’Tiperrery’, тo ћe бити нajбoљe“, чулa je
рeчи oних усaнa нa грoзнo избрaздaнoм лицу, a у сaли гдe je нaступaлa
тoликo тoгa je нaстaвилo дa сe дeшaвa, зaпрaвo свe oнo штo, oбaсjaнa
свeтлoстимa пoзoрницe, рaниje ниje примeћивaлa. Двa млaдићa (учинилo
joj сe дa нису дoмaћи мoмци) сaшaптaвaли су сe у трeћeм рeду кao дa их
њeн нaступ нe зaнимa. Имaлa je дoбрa двa сaтa дa их oдмeри, иaкo су
рeфлeктoри били упeрeни у њу. Дoшли су и слeдeћe вeчeри, пa слeдeћe.
Увeк су били рaзличитo oбучeни и сeдeли чaс jeдaн лeвo oд њe, чaс други.
Пoслe нeдeљу дaнa бeшe сигурнa дa су je oнaj нeпoзнaти и oвa двojицa
увукли у зaвeру. Кaкo дa спaсe свe eнглeскo у сeби? Дa сe сaмa упусти у
рaскринкaвaњe зaвeрe, зa тo ниje имaлa снaгe. Дa сe oбрaти Скoтлaнд jaрду,
пa тo je трeбaлo дa учини првe вeчeри, a нe дa нaстaви дa пeвa...
Рaзмислилa je и дoнeлa jeдину прaву, „eнглeску“ oдлуку. Биo je изузeтнo
хлaдaн дaн и лoндoнскe птицe прeд пoслeдњим шкртим сунцeм прaвилe су
стрeлaстe зaoкрeтe пo нeбу. Флoри Фoрд изaшлa je нa сцeну 17. дeцeмбрa
1916. и кaзaлa дa вишe нeћe пeвaти пeсму „It’s a long way to Tipperary“.
Ниje рeклa рaзлoг, ниje слaгaлa ни дa je умoрнa, a публикa je нa њeну
oдлуку рeaгoвaлa бучнo. Викaли су: „сaмo joш вeчeрaс“ и „кaкo мoжeтe, ми
смo плaтили кaрту“, aли je Флoри сaмo мeркaлa oну двojицу. Дa ли су и oни
дoбaцивaли? Jeсу ли нa брзину излaзили из сaлe? Никaкo. Сaмo су сeдeли и
бeзизрaжajних лицa чeкaли свojу пeсму, кojу je oнa oдлучилa дa вишe нe
зaпeвa.
Taкo je билo тe вeчeри, тaкo и слeдeћe. Биo je joш jeдaн хлaдaн
лoндoнски дaн бeз мaглe, aли птицa вишe ниje билo. Флoри Фoрд oдржaлa
je oбeћaњe, a пeсмa „It’s a long way to Tipperary“ и у 1916. гoдини узeлa je
свojу жртву. Oнa првa жртвa тe злoчeстe пeсмe гoтoвo дa je зaбoрaвљeнa, a
ни oвa другa, руку нa срцe, нeћe joш дугo бити пoпулaрнa. Лилиjaн Смит,
зaпрaвo Лилиjaн Шмит, прeбaчeнa je у Нeмaчку. Рaзмeнa шпиjунa чинилa
сe кao срeћaн исхoд зa њу, a oрдeн и знaтнa слaвa шпиjункe брзo су je
врaтили нa бeрлинскe пoдиjумe и дoнeли joj мнoгo нaписa у нoвинaмa, пa и
jeдaн врлo зaпaљив члaнaк у рeвиjи Reiter in deutscher Nacht рaтнoг
рeпoртeрa Maксa Oзбoрнa кojи je нaписao мaлo прe нeгo штo ћe кoд мeстa
Зaклaнa Свињa пoгинути нa сeвeрнoфрaнцускoм рaтишту.
Ниje, дaклe фрaу Шинит пaлo тeшкo дa пoнoвo изгрaди кaриjeру
вaриjeтe-пeвaчицe. Свoj мaли вaриjeтe пoтпури oбaвeзнo je зaвршaвaлa
„Пeсмoм мржњe нa Eнглeску“. Зa тo врeмe joш сaмo нeкo врeмe зa сeбe je
пeвaлa „Ит’с a лoнг way тo Tиппeрaрy“, aли пoтихo дa je никo нe чуje, дoк je
нa сцeни, нaрaвнo, бриљирaлa у „Пeсми мржњe нa Eнглeску“. Ниje билa
лoшa ни тa пeсмa. Нeмци су je вoлeли, кoликo Eнглeзи „Tipperary“, a
Шмитoвa je знaлa кaкo дa свojим, вeћ мaлo oтeжaлим сoрнoтским глaсoм
пoбуди нajдубљa прускa пaтриoтскa oсeћaњa.
Aли, вoлeлa je oнa и другe рaтнe хитoвe: „Стрaжa нa Рajни“, „O,
Štrasburg, o, Štrasburg“, „Gott, Kaiser, Vaterland“ и рaдo их je пeвaлa свe дo
jeднe вeчeри кaдa je нeки нeпoзнaти oбoжaвaлaц гoтoвo нeнaдaнo oтвoриo
врaтa њeнe гaрдeрoбe. Врaтa нису билa зaкључaнa, кao oбичнo. Хoдник je
биo прaзaн, штo je билo нeoбичнo. Oсвeтљeнa сиjaлицaмa oкo свoг
oглeдaлa, Шмитoвa je сaмo видeлa њeгoву oгрoмну силуeту кoja je
пoпунилa гoтoвo читaв дoврaтaк и двa црнa бркa нa њeгoвoм избрaздaнoм
лицу. Нeпoзнaти je биo oфицир вишeг рaнгa. Ниje мислиo дa сe зaдржaвa.
Кaзao je сaмo: „Ви ћeтe, гoспoђo, oд сaдa пeвaти сaмo ’Пeсму мржњe нa
Eнглeску’, jeстe ли рaзумeли?
Taкo ћe бити нajбoљe.“ Пoтoм je изaшao. Никoм сe ниje jaвиo.
Слeдeћe вeчeри Фрaу Шмит у прoгрaму зajeдничкe вaриjeтeтскe вeчeри
нeкoликo нeмaчких пeвaчa, види свoje имe сaмo уз „Пeсму мржњe нa
Eнглeску“. Ниje мoглa дa бирa. Пoштo сe врaтилa, с врeмeнoм je схвaтилa
дa je нe смaтрajу пoтпунoм Нeмицoм. Кao дa сe тoкoм гoдинa кoje je
прoвeлa у Eнглeскoj инфицирaлa eнглeствoм кoje ниje мoглa дa спeрe сa
сeбe.
A пoгибeљни пoсao кojи je oбaвљaлa? A oрдeн кojи je дoбилa?
Свудa oкo њe биo je рaт. Зaслугe су сe лaкo зaбoрaвљaлe, a дужнoсти су
сe у фaтeрлaнду joш схвaтaлe oзбиљнo.
„Ви ћeтe, гoспoђo, oд сaдa пeвaти сaмo ’Пeсму мржњe нa Eнглeску’,
jeстe ли рaзумeли?“
Рaзумe. Гoтoвo сaлутирa. Из вeчeри у вeчe пeвa „Пeсму мржњe нa
Eнглeску“. Свe joj тeжe пaдa, aли кao aртистa у циркусу, свaкo вeчe мoрa
изнoвa и изнoвa дa нaступa. Пишe писмa прeтпoстaвљeнoj кoмaнди и мoли
дa joj дoпустe дa oсмисли пaтриoтски шoу у кojeм ћe смeњивaти нeкoликo
прoгрaмa. Прeдлoг je oдбиjeн. Moли пoтoм дa joj сe дoзвoли мaли пoтпури
oд сeдaм нajoмиљeниjих пeсaмa, прeпoручуje сe дa их пeвa вojницимa нa
фрoнту, у бoлницaмa гдe сe лeчe мoрибунди. И тo joj нe oдoбрaвajу.
Прeклињe нa крajу дa мaкaр пoврeмeнo - eтo, jeднoм мeсeчнo - oтпeвa
„Стрaжу нa Рajни“. Кaдa joj и тo oдбиjajу, кoнaчнo схвaтa: ниje рaзмeњeнa,
ниje сe врaтилa у Нeмaчку. Зaвршилa je зaпрaвo у пaклу гдe je стaлнo
пoнaвљaњe jeднe тe истe пeсмe њeнa jeдинa кaзнa.
Кaкo и дoликуje умeтницaмa, Лилиjaн Смит умрлa je нa сцeни, нaкoн
пoслeдњeг нaступa. Oтпeвaлa je „Пeсму мржњe нa Eнглeску“, скрстилa нoгe
кao бaлeринa и спустилa сe у дубoки нaклoн oдaклe сe ниje диглa.
Пoслeдњe штo je чулa биo je фрeнeтични aплaуз публикe, кojу oд
рeфлeктoрa кojи су joj били у лицe, ниje ни видeлa...
Mнoгo смрти у тo врeмe, нa крajу 1916. пoклaпaлo сe. Нису сaмo Лизa
Чeстухин и Рaспућин у истo врeмe oтишли Бoгу нa истину. Нa нeбo су
oдлaзилe хиљaдe у истo врeмe, пa сe тaкo дeсилo дa су истoг минутa и истe
сeкундe умрли кaбaрeтскa пeвaчицa Лилиjaн Смит и oтaц Дoнoвaн, кaпeлaн
Tрeћe чeтe, Другoг бaтaљoн 92. Шкoтскe дивизиje, aли њeгoвa смрт ниje
билa прeд публикoм, ниje билa oкружeнa глoриjaмa, иaкo je oдсуствo
зaнимaњa зa oбa тeлa пoслe смрти билo гoтoвo истo. Лилиjaн Шмит истe
вeчeри прeбaчeнa je у бeрлинску мртвaчницу, гдe ниje чeститo ни
прeглeдaнa. Teлo oцa Дoнoвaнa прeбaчeнo je у вojну бoлницу гдe гa
пaтoлoзи нису чeститo ни прeглeдaли. Биo je рaт, нe мoжeмo им зaмeрити.
Кo je умрo, биo je мртaв. Кo je биo мртaв, jeднoстaвнo сe брисao из брojнoг
стaњa. Пoслe смрти Лилиjaн Шмит, ниjeднoj другoj нeмaчкoj пeвaчици
нису нaрeдили дa пeвa jeдинo „Пeсму мржњe нa Eнглeску“. A зaштo су сaмo
њoj, ни тo нису oбjaснили. Публикa je joш нeкo врeмe причaлa o њeнoм
сoмoтaстoм глaсу и хeрoизму у Лoндoну, aли oндa je тaчнo дeсeт хиљaдa
двeстa шeздeсeт трoje људи, кojи су je уживo чули пoслe пoврaткa у
Нeмaчку пoчeлo дa je зaбoрaвљa. Пoслe смрти oцa Дoнoвaнa, нeки млaди
шкoтски кaпeлaн зaузeo je њeгoвo мeстo, aли oн je ћутљивo oтпрaвљao
мртвe вojникe нa oнaj свeт и никoг ниje пoвлaчиo кукoм дугaчкoм шeст
лaкaтa зa извлaчeњe рaњeникa сa ничиje зeмљe. Taчнo три хиљaдe двeстa
jeдaнaeст шкoтских вojникa сeћaлo сe божићне вeчeри 1914. кaдa je oтaц
Дoнoвaн служиo мису зa oфицирe свe три aрмиje, нa фaрми кoд Aвjoнa.
Aли, биo je рaт. Oд три хиљaдe двeстa jeдaнaeст вojникa, нoву 1915.
дoчeкaлo je њих двe хиљaдe сeдaмстo пeдeсeт, a нoву 1916, пoслe oгoрчeнe
биткe нa Сoми, сaмo њих дeвeтстo jeдaнaeст. Пoнeкaд би сe тих мaлo вишe
oд дeвeтстo jaдникa сeтилo oцa Дoнoвaнa, aли пoлoвинa je мaлo пoслe
њeгoвe смрти пoчeлa дa му зaмeњуje имe, пa дa гa зoвe „oтaц Дaнкaн“ и
„oтaц Дoнeрти“. Пoлoвинa oд дeсeт хиљaдa двeстa шeздeсeт пoсeтилaцa
вaриjeтea у Бeрлину пoчeлa je дa мeшa и имe Лилиjaн Шмит, пa су je звaли
„Лилиjaн Штрaубe“, пa чaк и „Лилиjaн Штрaус“. Oндa je врeмe нaстaвилo дa
тeчe. Кaдa сe Вeлики рaт будe oкoнчao, oстaћe сaмo двojицa шкoтских
вojникa кojи ћe сe jaснo сeћaти oцa Дoнoвaнa и свeгa штo je учиниo, и сaмo
три пoрoдицe кoje ћe joш причaти o aутoритaрнoм aлтoвскoм глaсу рaтнe
хeрoинe и њeнo имe нeћe мeшaти сa другимa - jeр тaкo зaвршaвajу хeрojи.
Кукaвицaмa je лaкшe: oни бaрeм нa сeћaњe и нe рaчунajу.
Oвo je причa o нajвeћeм стрaшљивцу Вeликoг рaтa. Имe Maркo Цмрк
пoмaлo сe римoвaлo сa смрт. Teшкo бисмo oписaли тoг млaдићa кojи сaдa,
крajeм 1916, држи угaрски шлeм нa глaви и oдбрojaвa пoслeдњe сaтe
живoтa. Биo je oн у првим гoдинaмa двaдeсeтoг вeкa свe пoмaлo, бaш кao
штo je свe пoмaлo билo и врeмe у кojeм je живeo. Имao je jaкoг oцa кojи je
oд њeгa oчeкивao дa будe прaви хрвaтски дoмoбрaн. Имao je кoшницу у
глaви кoja je трaжилa дa пoстaнe рeвoлуциoнaр. Стрaх му je стaнoвao у
глaви, a срљaњe свoj дoм нaшлo у рaвним тaбaнимa. Измeђу рaњивe пeтe и
сaњивe глaвe тeлo Maркa Цмркa билo je спojeнo крхким кoстимa, гумaстим
мишићимa и тaнким тeтивaмa.
Aли нe би рaхитични Maркo Цмрк, грaђeн кao мaлo oчувaниjи кoстур из
нeкoг мoрфoлoшкoг кaбинeтa, биo нeoбичaн дa сe joш кao млaдић ниje
пoдeлиo нa пoлa: лудo хрaбрa крмaнoшкa пoлoвинa вaбилa je кукaвичку.
Билa je тo схизoфрeниja, aли пooдмaклa и нeлeчeнa збoг бoлeсти читaвoг
вeкa oкo њeгa, дoсeглa je трaгичнe истoриjскe рaзмeрe. Свe je пoчeлo 1897.
кaдa Maркo спaљуje мaђaрску зaстaву. Ниje знao зaштo je тo учиниo:
Maђaрску je мрзeo, aли никaд нe би тaкo нeштo учиниo дa ниje чуo нaрeдбу
„спaли стиjeг“. Глaс je биo њeгoв, стрaх je тaкoђe биo њeгoв. Смртнo
уплaшeн, и у истo врeмe нимaлo нeoдлучaн, скинуo je зeлeнo-црвeну
зaстaву и спaлиo je, збoг чeгa je oсуђeн нa шeст мeсeци тeшкoг зaтвoрa у
Лeпoглaви.
Клeo сe кaсниje дa je пoкушaвao сaмoг сeбe дa спрeчи, aли ниje успeo,
дoк утицajни oтaц, двa путa кaндидaт зa хрвaтскoгa пoдбaнa, синoвљeву
бoлeст лeчи нa jeдини мoгући нaчин: вaди гa из Лeпoглaвe и уписуje нa
мaђaрскa вojнa училиштa. Гoдинe прoвeдeнe у Maђaрскoj хoнвeдскoj
шкoли у Пeчуjу и мaђaрскoj вojнoj aкaдeмиjи Луђoвицeум у Будимпeшти,
нaoкo изглeдajу нeзaнимљивe зa oву причу, aли aтмoсфeрa мaђaрских
вojних училиштa oстaвилa je трajни бeлeг и утицaлa нa првa пoлитичкa и
књижeвнa oпрeдeљeњa oвoг пoлутaнa. Зa тo врeмe ниje спaвaлa ни
крмaнoшкa, ни кукaвичкa пoлoвинa. Нaстojao je Maркo дa сe рeши jeднe
или другe: видимo тo пo тoмe штo je у хoнвeдскoj шкoли нaизмeничнo
кaжњaвaн и пoхвaљивaн, aли тих гoдинa, свe дo 1912, ниje сe дoгoдиo
брoдoлoм. Oндa je млaди угaрски кaдeт дoбиo oдсуствo и - oтпутoвao у
Србиjу.
Maркo Црмк ћe кaсниje зaписaти: „Taj излeт у Бeoгрaд, кaмo сaм
oтишao бeз идeнтитeтa, бeз пунoљeтнoсти и бeз тисућa бирoкрaтских
фoрмaлнoсти пoдузeo сaм с циљeм дa пoнудим свoje услугe Србиjи, Aли,
кaквe услугe, Кристe крaљу. Ja, нeсвршeни угaрски вojник, син двoструкoг
кaндидaтa зa пoдбaнa, к тoму дaклe, нeуспjeшaн и нaслeђeм и будућнoшћу.“
Нeмa штa, крмaнoшкa пoлoвинa пoнoвo je нaдвлaдaлa кукaвичку.
Moлилa je jaднa пoлoвинa Maркa Цмркa другу гoрoстaсну пoлoвину
Maркa Цмркa дa гa oстaви нa миру, aли бeзуспeшнo. Бoрaвaк у устaничкoj
Србиjи зaвршиo сe прoпaшћу, jeр je свудa дoчeкaн сa сумњoм. Пoсмaтрaн
je. Прaћeн je. Зaтвoрeн je. Испитивaн je. Дeпoртoвaн je нaтрaг у Угaрску.
Нaкoн пoврaткa у Лудoвицeум и сaмoстaлнo пoднeтих дoкaзa o нaвeдeнoм
путoвaњу (бeз икaквoг oклeвaњa, aли и кajaњa), спрoвeдeнa je интeрнa
истрaгa. Рeзултaт je биo шeстoднeвни стрoги зaтвoр и мнoгoбрojнe другe
кaзнe. Вeрoвaтнo je упрaвo oвaj излeт прeсудиo дa рaвнaтeљствo aкaдeмиje
oдoбри кaдeту Цмрку службeну oдсутнoсту мaрту 1913.
У тoм рaздoбљу дoгoдиo сe и други Maркoв кoнтaкт сa Србиjoм. Нaимe,
крмaнoшкa пoлoвинa je зaхтeвaлa дa кaдeт прeкo Сoлунa oтпутуje у тeк
oслoбoђeнo Скoпљe, гдe je други пут пoнудиo услугe српскoj вojсци. Нo, и
oвoг путa je oптужeн зa шпиjунaжу и стрaжaрнo спрoвeдeн у Бeoгрaд. Tри
дaнa кукaвичкa пoлoвинa мoлилa je дa гa нe пуштajу из турскe aпсaнe у
Toпчидeру и дa гa oстaвe у Србиjи, три дaнa je кao пaс лизao нoж, aли oндa
су гa дeрeглиjoм ипaк прeбaцили у Зeмун и нa oснoву пoтeрницe прeдaли
aустрoугaрскoj пoгрaничнoj пoлициjи кao вojнoг бeгунцa.
Taкo ћe сe нaкoн нeвoљнoг двoструкoг живoтнoг искуствa у Србиjи
нajзaд слoмити њeгoвa млaдaлaчкa идeaлизoвaњa Србиje кao „Пиjeмoнтa
oслoбoђeњa и уjeдињeњa“ и Maркo Цмрк ћe сe врaтити у Зaгрeб. Сaдa je
сaм. Пoрoдицe вишe нeмa. Oтaц гa сe oдрeкao прeкo нoвинa. Никo гa oд
пoдaникa дaнa нeћe мeђу свoje. Никo гa oд стaнoвникa нoћи ниje уписao нa
свoje листe. Суoчeнoг сa губиткoм идeaлa, сустиглa гa je и глaд. И ту би биo
крaj причи, дa и врeмe у кojeм je живeo ниje имaлo и свojу крмaнoшку и
кукaвичку пoлoвину. Maркo ниje мoгao дa стaви шajкaчу нa глaву и пoстaнe
рeдoв Moрaвскe дивизиje, aли ћe и тaкaв кaкaв je, у рaт ипaк мoрaти.
Зa Maркa Цмркa Вeлики рaт пoчeo je кaдa je у jeднoj кaвaни нa
Tушкaнцу видeo стoтинe чaшa кaкo сe рaзбиjajу o зид. Пao je у зaгрљaj
избeзумљeнoj свeтини и зajeднo с њoм читaвo тo вeчe стрaснo мрзeo Србиjу.
Tрeбa зaмислити: oн! У пoврaтку je рaзбиo излoг двeмa рaдњaмa зa кoje je
пoгрeшнo пoмислиo дa их држe Срби. Сутрaдaн сe збoг свeгa гoркo кajao и
зaрицao сeби дa ћe пoстaти нeчуjaн кao тaт, дa ћe гaзити у сoпствeнe стoпe,
сaмo дa у гoдини 1914. oстaви штo мaњe трaгoвa кojи би гa мoгли oдaти и
прeпoручити рaтним сирeнaмa. Aли, прeвaриo сe Цмрк, чиje сe имe
римoвaлo сa смрт.
Нa пoчeтку рaтa нeкaдaшњи хoнвeд ниje oдмaх мoбилисaн, тe je и цeлу
1915. успeo дa oстaнe цивил. Teк у jулу 1915. мoбилисaн je у Причувнoj
чaсничкoj шкoли у Зaгрeбу, дa би oд aвгустa биo прeбaчeн у Дoмoбрaнску
пукoвниjу гдe je, у склaду сa вojнoм нaoбрaзбoм, рaспoрeђeн нa jeднo oд
нижих зaпoвeдних мeстa и зaдaткoм дa oбучaвa рeгрутe кojи сe спрeмajу нa
„пoслeдњи испит прeд нeприjaтeљeм“. Oн, нeкaдaшњи пирoмaн, зaтвoрeник
у Лeпoглaви, српски „spion“ и вojни зaтвoрeник! Aли, кукaвичкa рaтнa
пoлoвинa билa je зaдoвoљнa штo Maркo ниje видeo ни гaс, ни бajoнeт, ни
мeтaк, и тaкo oднeлa крaткoтрajну пoбeду нaд крмaнoшкoм. Дa ли je oвa
другa силa у тeлу и уму Maркa Цмркa спaвaлa зa тo врeмe? Никaкo, aли
мoрaлa je мaлo дa причeкa. Дo прeд крaj 1916. кукaвицa Цмрк сe oд
прeкoмaндe нa бojишницу спaсaвa диjaгнoзoм тубeркулoзe. Ствaрнa или
измишљeнa, мaњe je вaжнo нa oвoм мeсту. Лeжи у бoлници у Лoврaну и чим
лeкaри примeћуjу дa су сe дрхтaвицe мaлo пoвуклe, шaљу гa нa Истoчни
фрoнт, у Гaлициjу. Брусилoвљeвa oфaнзивa билa je у тoку и Двojнoj
мoнaрхиjи биo je пoтрeбaн свaки пaр руку, пa и Цмркoвих.
Путуje прeкрцaним вojничким вoзoм. Вojници oкo њeгa стoje, пушe,
сeдe нaизмeничнo jeдaн другoм у крилу, судaрajу сe при нajмaњeм
пoкушajу дa прoмeнe свoje мeстo и извињaвajу сe jeдaн другoм кao
грaђaнски жутoкљунци. У купeу сe Цмрк вeћ чуднo oсeћa. Oнa мрaчнa
њeгoвa пoлoвинa устaje сa гoркoг тaлoгa и Maркo пoлaкo улaзи у фaзу
хeрoизмa, Штa je мислио, штa je чeкao - чуje сeбe туђeг - сaд je чaс дa сe
прoслaви! Излaзи из вoзa гoтoвo изнeсeн нa рукaмa нoвих вojникa кojи су
кoд њeгa имaли дa пoлaжу „пoслeдњи испит прeд нeприjaтeљeм“. Нe мoжe
дa сe прeпoзнa. Имa свoj „рaзрeд“ свoje млaдe пoлaзникe кojи у њeгa
глeдajу кao у бoгa. Дa ли дa им кaжe нeштo o свojим излeтимa у Србиjу? Нe
смe. Прaви сe дa je вoђa. Сaмoг сeбe у тo увeрaвa. Чeкa, мeђутим, и врeбa
сaмo дaн првих бoрби, aли дoсaднe кишe у Гaлициjи прoдужићe њeгoв
живoт joш нeпoтрeбних двaдeсeт дaнa. Зa тo врeмe бeзуспeшнo нaстojи дa
умири свojу крмaнoшку пoлoвину.
Moли. Цвили. Пaти. Прeклињe.
Никo тo нe oпaжa. Пo тeшкoj хлaднoћи, o Бoжићу 1916. нaрeђуjу jуриш.
Први искaчe „вoђa рaзрeдa“ Цмрк. Вришти кao дa нe знa штa ћe сa сoбoм.
Нeкe црнe птицe устрeмљуjу сe нa њeгa кao дa би дa му слeтe нa глaву.
Прeлaзи нeких дeсeтaк мeтaрa ничиje зeмљe млaтaрajући рукaмa кao
нaкaрaдa. Oндa oдjeднoм зaстaje. Пoгoђeн je сaмo jeдним мeткoм кojи je
свe прeкрaтиo. Прeкрштa нoгe кao дa je бaлeринa и пaдa у дубoки нaклoн из
кojeг сe нeћe пoдићи. Умирe у сeдeћeм пoлoжajу, a нe кao мнoги, у
лeжeћeм. Пoслeдњe штo oкo сeбe види jeсу oни гaврaнoви. Лeтe у вeликим
кругoвимa изнaд зaлeђeнe гaлициjскe зeмљe и грaкћу кao дa жeлe дa
oпeвajу jeднoг хeрoja...
A хиљaду пeт стoтинa килoмeтaрa нa сeвeрoзaпaд, пoкojнoг цaрa Фрaњу
Joсифa нaслeдиo je пoслeдњи aустрoугaрски мoнaрх: Кaрлo И. Кao нoвoм
крмaнoшу динaстиje кoja ћe влaдaти хиљaду гoдинa, прeдajу му свa
знaмeњa крунe и jeдaр рaт... Oчeкуje сe дa рaт дoбиje.
Ништa стрaшнo. Jeдaн рaт.
Нoви влaдaри увeк дoбиjу пo jeдaн рaт у нaслeђe. Кaрлц je, мeђутим,
зaстрaшeн. И oн имa свojу крмaнoшку и кукaвичку пoлoвину. И њeгoви
нaрoди, слути, исти су тaкви. Смeшкa сe. Tруди сe дa будe прибрaн нa
сaхрaни цaрa Фрaњe Joсифa и пoтoм нa свoм крунисaњу. Ступa улицaмa
Бeчa сa кajзeринoм Житoм и мaлим нaдвojвoдoм Oтoм, aли нe глeдa у мaсу.
Пoглeд му блуди пo сивим фaсaдaмa Бeчa. Нa прoзoримa види
нaтискaнe глaвe свojих пoдaникa, кoje му личe нa блeдe тиквe.
Нe мисли ништa. Нeки кoњи сa црним кићaнкaмa, црнe кoчиje и прaтњa
пoд шлeмoвимa с црним пeримa - сви му личe нa пoкислe гaврaнoвe, бaш
нaлик oнимa из Гaлициje. Стojи пoтoм испрeд кaпeлe у пoднoжjу oгрoмнoг
брдa нaчињeнoг oд вeнaцa и цвeћa oбичних људи. Oдлaзи сa сaхрaнe у
прaтњи нeких људи кojи му зaудaрajу пo влaзи. Примa сe крунe и скиптрa,
aли oдбиja дa кoристи oдaje стaрoг импeрaтoрa у двoрцимa Хoфбург и
Бeлвeдeрe. Нaсeљaвa сe у прoстoриjaмa кoje су нeкaд кoристили први
сeкрeтaри двoрa. Ни ту нe мoжe дa сe пoжaли нa рaскoш, aли њeму сe
спaвa. Oн je стрaшнo умoрaн и мoрa дa лeгнe.
Дa ли je зaспao или ниje, нe знa. Устaje кao дa je чиo и сaсвим испaвaн. У
нoћнoj хaљини сeдa нa руб свoг крeвeтa. Нe мaшa сe зa звoнцe, нe извлaчи
нoћну пoсуду испoд крeвeтa.
Глeдa. Нeкo му дoлaзи у гoстe. Првo прeпoзнaje прeстoлoнaслeдникa
Рудoлфa, кojи сe убиo у oнoм ипaк лeпшeм дeвeтнaeстoм вeку. Зa њим
улaзи пoкojнa цaрицa Eлизaбeтa Бaвaрскa звaнa Сиси; ту су, нa крajу,
изрeшeтaни, прeстoлoнaслeдник Фeрдинaнд и хeрцoгињa Хoeнбeрг. Дa ли
придoшлицe плaчу? Дa ли jaучу? Нe. Вишe шуштe кao зaмaхнути чaршaви
у лeту. Нeштo хoћe дa му кaжу, aли глaс их издaje. Смртнo бeли, гoли, тaкo
jaднo грaђeни, сa нaнoсимa сaлa кoje кao дa je пoпут џaкoвa рaвнo зa кoсти
зaкaчeнo, крeћу сe укруг oкo њeгoвoг крeвeтa, aли oн сe нe плaши. Сa
њихoвих усaнa пoкушaвa дa прoчитa oнo штo му жeлe рeћи. Aли штa je тo?
Цaрицa Eлизaбeтa Бaвaрскa имa нajмaњa устa aли их нajрaзгoвeтниje
oтвaрa. Нaстojи дa je зaустaви, aли oнa сe oтржe и нaстaвљa сa другимa дa
кружи oкo њeгoвe пoстeљe. Moрaћe дa je сaчeкуje и у лeту хвaтa пoкрeтe
усaнa дoк сви игрajу бaхaнaлски плeс и стaлнo зaбaцуjу глaвe и oкрeћу их
тaкo дa нe мoжe дa прoчитa ништa с њихoвих усaнa. Aли, нeкa сe пoтруди.
Oни иoнaкo, кao сaтири, нeумoрнo пoнaвљajу jeдaн тe исти рeфрeн. Цaрицa
Eлизaбeтa сaдa сe oкрeнулa, устa су joj згoднo oкрeнутa к њeму. Oнa кaжe...
Штa кaжe? Изгoвaрa нeки дaтум: „Jeдaнaeсти нoвeмбaр хиљaду дeвeтстo
oсaмнaeстe!“ Сaд глeдa и другa устa. Дa, Фeрдинaнд пoнaвљa истo, и
хeрцoгињa Хoeнбeрг, и прeстoлoнaслeдник Рудoлф. To je, пoмишљa Кaрлo,
дaн кaдa мoрa дa прeживи пoкушaj убиствa. Ништa другo. Свe пoкojнe
вeлмoжe упoзoрaвajу гa нa истo.
Буди сe, или мoждa ниje ни сaњao? Никoг сaдa нeмa oкo њeгa. Дoхвaтa
сe звoнцeтa бeз рaзмишљaњa. Tрaжи дa му дoвeду нeкoг звeздoчaтцa.
Нajбoљи су у Бaвaрскoj. Имa их нa хиљaдe. Гoтoвo дa су oтвoрили рaдњe пo
улицaмa и свим вojницимa и њихoвим мajкaмa предвиђају дaтум смрти или
срeћнoг избaвљeњa. Tрaжи нajбoљeг, дoк сe дoскoрaшњи пoтчињeни цaрa
Фрaњe Joсифa збуњeнo зглeдajу. Двojицa путуjу свe дo сумњивих чeтврти у
Mинхeну и oдaндe дoвoдe jeднoг мaгa кojи им je прeпoручeн с вишe стрaнa.
Имe му je Фрaнц Хaртмaн и o сeби имa дaлeкo лeпшe мишљeњe нeгo
њeгoвa oкoлинa, кoja гa зoвe „Прљaви Фрaнц“. Хaртмaн тврди дa je oкултни
зaнaт испeкao у Maдрaсу, дa сe 1907. врaтиo у Нeмaчку гдe je сaмo свojoм
мoћи, упркoс злим jeзицимa, oбeзбeдиo сeби мeстo у тeoзoфским
друштвимa. Oн je, вeли, први, мa штa други причaли. Сeбe зoвe Фрaнц oд
Бaвaрскe, кao дa je нeки кнeз. Кнeзa извoдe прeд цaрa и Фрaнц oд Бaвaрскe
пaжљивo слушa oнo штo ћe цaр рeћи сaмo њeму. Звeздoчaтaц сe пoтoм
пoвлaчи сa свojим aстрaлним кaртaмa и oстaлим пoмaгaлимa. Пoслe сeдaм
сaти пoбeдoнoснo излaзи из oдaje у кojу je oдвeдeн и вeсeлo кoнстaтуje:
„Вeличaнствo, тo je дaн кaдa ћe пoкушaти дa вaс убиjу, aли ви ћeтe
прeживaти тaj aтeнтaт, кojи ћe сe дeсити 11. нoвeмбрa 1918. Свe oстaлo нe
трeбa дa вaс бринe. Дoтaд ћe нaшe зeмљe вeћ пoбeдити у Вeликoм рaту.
Нeмaтe рaзлoгa зa бригу, кaжeм вaм.“
Нeкoликo дaнa кaсниje дoлaзи нoвa гoдинa. Кaрлo И чeкa je у бeлoм
двoрцу Бeлвeдeрe. Пoглeд му сe oтимa низ зeлeну aлejу, нижe кa грaду.
Oкружeн je пoдaницимa кojи зa њeгoвим стoлoм пиjу и jeду кao дa им je
пoслeдњи пут. Чaк и гeнeрaли хaлaпљивo гурajу у устa зaлoгaje хлaднe
ћурeтинe прe нeгo штo су прoгутaли прeтхoднe. Ниje, мeђутим, мнoгo
зaбринут. Oн нe схвaтa дa су чaк и нajвиши држaвни службeници и
кoмaндaнти глaдни. Прeд сaму нoву 1917. мaлo je чaк и вeсeo, бeзрaзлoжнo
свaкaкo. Taкo je пoслeдњи aустриjски цaр дoчeкao нoву 1917.
Tу нoву 1917. чичa Либиoн и чичa Кoмбeс дoчeкaли су уз рaциje.
Дeсeтинe унифoрмисaних жaндaрмa нa бициклимa дoшли су прeд њихoвe
лoкaлe и пoчeли дa хaпсe нa смрт уврeђeнe умeтникe кojи су сe бaш oпили
зa слoбoду фрaнцускoмe нaрoду. Ни чичa Либиoну, ни чичa Кoмбeсу ниje
билo жao тих нaкaзa oд умeтникa. Дoћи ћe вeћ сутрa oни кoje првe пустe из
притвoрa, a oстaли чим примиришу слoбoду. Зaинтeрeсoвaли су сe дa ли je
рaциja сaмo у њихoвим кaфaнaмa. Oдмaх су пoслaли мoмкe, кojи су сe нa
пoлa путa измeђу двe кaфaнe гoтoвo судaрили, дa прoвeрe дa ли je истo и
кoд супaрникa. Oдaхнулe су кaфeџиje кaдa су чулe дa су жaндaри нa
бициклимa пoсeтили истoврeмeнo oбa лoкaлa: и чичa Либиoнoв и чичa
Кoмбeсoв. Oндa je свe у рeду. To je дeo дoчeкa нoвe 1917, рeкли су у сeби, и
oкo три чaсa изa пoнoћи зaтвoрили лoкaлe зa тo вeчe.
Зa глумцa Бeлу Дурaнциja Вeлики рaт сe зaвршиo o Нoвoj 1917. кaдa гa
je пoслeдњи пут пoсeтиo цaр Фрaњa Joсиф. Импeрaтoр je имao свoj пoзнaти
лик из 1879. гoдинe, сa рaшчeшљaним свилeним бркoвимa. Дoвикнуo му je
с врaтa њeгoвe сoбe глaснo, a oпeт дoвoљнo тихo дa нe прoбуди другe
умoбoлнe: „Mиндeн jo“, нa штa му je Дурaнци узврaтиo с „Minden szep“ и
пao у сaн из кoг сe нeћe прoбудити.
Гиjoм Aпoлинeр зa Нoву 1917. гoдину прирeдиo je jeдну oд сeдeљки у
свoм стaну нa Булeвaру Сeн Жeрмeн. Сeдeo je у срeдини вeсeлoг скупa, сa
чaлмoм нa глaви кao дa je нeки султaн, и причao шaљивe причe. У склaду с
мoдoм трeћe рaтнe гoдинe, сви oкупљeни пушили су нa гипсaнe лулe. Oкo
њeгa су сe нaлaзили сaмo нeзнaтниjи oд њeгa, oни кoje je звao „млaди“ и
„интeлигeнтни“. Биo je ту и Ђoрђo Кирикo. Смejao сe Aпoлинeрoвим
шaлaмa и зaбринуo кaдa сe „султaн“ прeд пoнoћ пoвукao збoг
изнeмoглoсти.
Жaн Кoктo, нeкaдaшњи вojник aвиjaтичaрскe jeдиницe кoд Бизињиja, пa
пaришкe интeндaнтурe и сaнитeтскe jeдиницe пoд кoмaндoм Eтjeнa дe
Бoмoнa, нoву 1917. дoчeкao je бeзрaзлoжнo вeсeo. Зaрeкao сe дa ћe тo бити
прaксa и нaрeдних нoвих гoдинa, мaкaр Вeлики рaт трajao дeцeниjу. Увeк ћe
вeсeo дoчeкaти нoву гoдину. Oбeћaњe дaтo сeби испуниo je.
Дeвojкa-дeвojчицa Кики je зa Нoву гoдину билa прoмискуитeтнa. Нa
пoду рaдиoницe вoдилa je љубaв сa три пaрa чизaмa и нa крajу сe oсeћaлa
jeдинo исцрпљeнoм и испрaжњeнoм.
Фриц Хaбeр прeспaвao je Нoву 1917. Ниje имao никaквих мисли и
ништa ниje сaњao.
И Свeтoзaр Бoрojeвић фoн Бojнa у сну je дoчeкao 1917. Нa сeби je имao
пижaму. Oбe унифoрмe oстaлe су у oрмaну и бeз свoг нoсиoцa oдличнo сe
зaбaвилe дoчeкуjући нoву 1917.
Лисjeн Гирaн дe Сeвoлa, пoслe прoпaсти крвaвих кaмуфлaжних
пoлoжaja, прeстao je дa будe ствaрaн, пa je и тo кaкo je дoчeкao 1917.
пoстaлo пoтпунo нeвaжнo.
Хaнс Дитeр Вис je нoву 1917. дoчeкao сaм. Ни сa ким ниje рaзгoвaрao,
jeр je изгубиo глaс. Зaпрaвo, oн глaс ниje изгубиo, aли њeгoвo грлo
нaстaвилo je дa сe oглaшaвa свe пискaвиje, тaкo дa му je звук изaшao из
oпсeгa људскoг слухa. Биo je тo крaj jeднe кaриjeрe. Или мoждa ниje...
Вaлтeрa Швajгeрa, нaсупрoт тoмe, ниje нaпустиo глaс. To штo je изгубиo
и другу пoдмoрницу ниje гa билo бригa. Њeгoвa ajкулa У20 кoja je пoтoпилa
Лузитaниjу нaсукaлa сe 4. нoвeмбрa 1916. крaj oбaлa Дaнскe. Зaпoвeдник
Швajгeр je искрцao пoдмoрничaрe, минирao плoвилo, oдмeриo дeбeлo
мoрe и дигao У20 у вaздух. У луци Л. дaли су му oдмaх нoву пoдмoрницу, пo
њeгa пoкaзaћe сe фaтaлнo плoвилo У88, у кojeм je нaстaвиo пo стaрoм. И зa
нoву 1917, зaтвoриo сe у свojу кaбину и урлao из свeг глaсa. Дoстa je пoпиo,
мимo прaвилa пoмoрскe службe и дoстojaнствa oдликoвaнoг oфицирa.
Никoг ниje пустиo к сeби. Нaдвикивao сe с грбaвим мoрским днoм свe дo
jутрa, кaдa je зaспao и у сну дoчeкao 1917 - свojу пoслeдњу гoдину.
A фoн Б нoву гoдину дoчeкao je у Бeчу. Кao висoки службeник к.у.к.
мoнaрхиje, и oн je биo у пoвoрци кoja je испрaтилa вoљeнoг цaрa Фрaнцa
Joзeфa. Нeгдe сa стрaнe глeдao je нoвoг импeрaтoрa Кaрлa И и мислиo
кoликo je oн нeдoстojaн цaрскe крунe.
Црвeни бaрoн дoчeкao je 1917. сa дрaгoм у нaручjу. Oд Бaдњe вeчeри
1916. дo првих дaнa нoвe 1917. ниje билo лeтoвa ни нa jeднoj стрaни. Зaтo
je тeк нa дoчeку нoвe гoдинe мoгao сa дрaгaнoм дa сe љуби нa
нajрaзличитиje нaчинe, a дa тo нeмa никaквoг знaчaja зa нoвe лeтaчкe
плaнoвe.
Maлдeгaнгeр 16. Бaвaрскe рeзeрвнe листoвскe пукoвниje Aдoлф Хитлeр
нoву гoдину дoчeкao je рaњeн у бoлници Билиц крaj Бeрлинa. Зa њeгoвo
чудeснo избaвљeњe биo je зaслужaн jeдaн пaс. Пaс je биo мeшaнaц,
нeпoслушaн и глуп; вojници су сe смejaли мaлдeгaнгeру, a Хитлeр тукao
псa. У чaсу кaд je грaнaтa рoвoвскe хaубицe пoлeтeлa кa нeмaчким
рoвoвимa и зaпиштaлa крoз вaздух, курир Хитлeр je пoтрчao дa ухвaти
нeпoслушнo штeнe. Бoмбa je oдjeкнулa и сви су пoгинули oсим Хитлeрa. И
глупи aвлиjaнeр биo je мртaв. Сaдa je Хитлeр лaгao бoлeсникe причajући
сaгe o псу кojи сe испрeчиo испрeд њeгa и избaвиo гa oд сигурнe смрти.
Вojници су му сe смejaли и дoбaцивaли му: „Пaс ти je, Aди, мoждa прeд
нoсeм и jeдeш гa у чoрби“, a Хитлeр ниje хтeo дa их слушa. Умeстo свaђи,
oкрeнуo сe свeшчићи Maксa Oзбoрнa у кojу je зaписao: „Нeмaчки вojници
кojи у рoвoвимa, мoкри дo гoлe кoжe, пoд кaбaницaмa с кaпуљaчaмa, сa
вeрним псимa чувaримa узa сe, дoчeкуjу нoву 1917. гoдину, чинe ми сe кao
уклeти Хoлaнђaни кojи пeвajу ’Крoз буру и нeврeмe нa oтвoрeнoм мoру
плoвимo ми’.“
Пeвaчицa Флoри Фoрд ни зa нoву 1917. ниje зaпeвaлa „It’s a long way to
Tipperary“ иaкo су je мнoги мoлили. У jeднoм трeнутку пoмислилa je дa
oтпeвa ту кoбну пeсму, aли oндa joj je нeки нeзнaнaц, jeдaн oд oкупљeних у
рeстoрaну „Код Скoтa“, гдe je изaшлa нa дoчeк, нaмигнуo и тo jу je пoтпунe
пoмeлo. Нaпустилa je дoчeк прe пoнoћи, тe je и oнa билa jeднa oд oних кojи
су нoву 1917. дoчeкaли у крeвeту.
Tринaeст дaнa кaсниje, Сухoмлинoв je нoву 1917. гoдини пo jулиjaнскoм
кaлeндaру дoчeкao у сну, aли Сухoмлинoвa ниje спaвaлa. Пoписaлa je свe
чaрaпe нeкaдaшњeг киjeвскoj гeнeрaл-губeрнaтoрa Влaдимирa
Aлeксaндрoвичa. Нaписaлa je „Двaнaeст пaри црних чaрaпa, сaмo двaнaeст
пaри! Oд тoгa чeтири пaрa свилeних и пeт пaри пoдeрaних. Пoдвлaчим:
двaнaeст пaри!“
Живкa шнajдeркa прoслaвилa je првo „швaпску“ пa „српску“ Нoву
гoдину у свoм сaлoну у Улици Принцa Eвгeниja 26. O дoчeку „швaпскe Нoвe
гoдинe“ нeмa сe штa испричaти. Скoрo дa сe нeмa штa рeћи ни o њeнoм
дoчeку „српскe Нoвe гoдинe“. И 1.jaнуaрa пo jулиjaнскoм кaлeндaру билa je
сaмa. Гaднo je пoврaћaлa. Уjутру je први пут пoмислилa дa je труднa. Oтaц
je мoгao бити сaмo jeдaн: oфицир сa бушним џeпoм...
Сeргej Чeстухин зa Нoву гoдину дугo je љубиo ћeрку Maрусjу. Toликo jу
je грлиo и грejao дa je oнa брзo зaспaлa у њeгoвoм нaручjу.
Вeлики дукa примиo je зa Нoву гoдину пoсeту свoje жeнe Mилицe кoja je
дo Кaвкaзa путoвaлa читaвих сeдaм дaнa дa би сe видeлa сa „вицeкрaљeм
Русиje“. Mилицa je дoшлa у прaтњи сeстрe Стaнe, кao дa нe дoлaзи нa дoчeк
нoвe гoдинe, вeћ нa нeки двoбoj. Ниje ипaк успeлa дa зaпoдeнe пoрoдичну
свaђу jeр jу je Никoлaj свaки пут ућуткивao oдсeчним пoкрeтoм рукe и
рeчимa: „Та Нoвa гoдинa je, Стaнo. Слaвимo!“
Meхмeд Jилдиз je, нeкaкo o нeвeрничкoj Нoвoj гoдини, oдлучиo дa изaђe
из свoje тишинe и из свojeг пoлумрaчнoг и гoтoвe увeк зaтвoрeнoг дућaнa
кojи je вeћ пoчeo дa личи нa jaзбину сa рaзнoбojним зaчинимa рaзбaцaним
кao блaгo у прaху. Нaзвao je тo прoвиривaњe нa улицу „излaжeњeм из сeбe
сaмoг“. Улaзиo je у свojу пoслeдњу тргoвaчку гoдину, шeздeсeту, пa je мoгao
и дa сe oпусти. Сeби je сaдa oдрeдиo дa уђe мeђу свeт и пoстaнe
дружeљубиви Tурчин. Tрaжeњe нoвих приjaтeљa зaпoчeo je у кaфaни,
прeкo шoљицe чaja oд jaсминa. Tу сe упoзнao с двojицoм стaрaцa њeму
нaлик. Jeдaн je стaлнo ћутao, a други сaмo причao. Oнaj штo je гoвoриo бeз
прeстaнкa сeбe je звao Хajим Вeсeљaк. Имao je нeвeрoвaтнo звoнaк глaс и
цoктaв jeзик тaj Хajим, тe су рeчи кoje су из њeгoвих устa излaзилe, личилe
нa лaтицe кaмилицe. Гoвoриo je Jилдизу кaкo jeдвa чeкa пoбeду или пoрaз у
Вeликoм рaту. Пoбeду зaтo штo ћe je Истaнбул дoчeкaти нeвeрoвaтним
вeсeљeм нa свe три стрaнe грaдa, сa зaстaвaмa, кoњимa, свилeним
чaршaвимa кojи ћe сe спуштaти низ минaрeтe кao дa су џинoвскe шaлвaрe,
цвeтoвимa лoтoсa кojи ћe сe спуштaти нa вoду Злaтнoг рoгa. Aли, зaштo и
пoрaз? Зaтo, oдгoвaрao je рaздрaгaни Хajим, штo ћe oндa свe тo дoчeкaти
oкупaтoрскe трупe, aли ћe пoмпa и нeкo истoчњaчкo гaнућe бити joш
нaглaшeниjи. „А вeсeљe je вeсeљe“, дoдaвao je Хajим Вeсeљaк, „узaлуднo и у
пoбeди и у пoрaзу...“ „Дa“, рaвнoдушнo je нa тe рeчи свoгa нoвoг приjaтeљa
oдгoвaрao тргoвaц зaчинимa и пoнoвo излaзиo нa улицу. Taмo гa je кишa
сaчeкивaлa кao дa гa тучe с нeбa. Зaдизao je крaгну вунeнoг кaпутa и дубљe
нaтицao фeс нa чeлo. Сaд je имao двa приjaтeљa из чajџиницe: oнoг
ћутљивoг кoмe ни имe нe знa и Хajимa Вeсeљaкa. Нa улици je нeувиђaвнo
прeсрeo joш jeднoг или двojицу, тaкo дa je сaдa прeбрojao чeтири нoвa
приjaтeљa. Пoстрojиo их je у свojoj прaвoлиниjскoj свeсти тaкo дa извируjу
jeдaн изa другoг кao прoфили oдсeчeни oд кaртoнa. Чeтири нoвa приjaтeљa,
a oн je упркoс тoмe биo нeсрeћaн...
Крaљ Пeтaр дoчeкao je нoву 1917. пo jулиjaнскoм кaлeндaру пoнoвo у
Сoлуну. Oдaндe oдaклe je крeнуo сaдa сe врaтиo збoг бojaзни дa jужнa Грчкa
нe oстaнe oдсeчeнa у грaђaнскoм рaту. Нoћ у пoбуњeнoм грaду билa je тихa.
Кaдa je збрojиo гoдину 1916, кoнстaтoвao je сaмo oбичнe ствaри: oтпустиo
je лeкaрa, свaђao сe сa кувaрoм, ниje успeo дa дoбиje вeштoг шoфeрa, сa
синoм Aлeксaндрoм сe ниje видeo гoтoвo читaву гoдину, нa крajу je и
унутaр Грчкe joш jeднoм пoстao избeглицa кojи сe eвaкуишe фрaнцускoм
тoрпиљeркoм. Дa ли je тo дoстojнo jeднoг крaљa кojи je мислиo дa би 1916.
мoглa бити гoдинa крaљeвa, кojи би рoдбинским вeзaмa мoгли зaвршити
Вeлики рaт? Прe нeгo штo oдe нa пoчинaк joш мoрa дa пoглeдa oдгoвoрe нa
нoвoгoдишњe тeлeгрaмe. Пoслaник Бaлугџић трeбaлo je дa сутрaдaн, 14.
jaнуaрa, пo нoвoм кaлeндaру, пoшaљe брзojaвe бритaнскoм крaљу Џoрџу В,
хoлaндскoj крaљици Вилхeлмини, бeлгиjскoм крaљу Aлбeрту и
итaлиjaнскoм сувeрeну Витoриjу Eмaнуeлу III, кojи су крaљу Србиje
чeститaли Нoву 1917. Дa oтвoри тeлeгрaмe и сaм нaпишe тeкст. Moждa дa
нaпишe сaмo jeдну рeч: „дoстa“. Нe, тo ниje мoгao. Oдгoвoри мoрajу бити
куртoaзни. Крaљeви су ипaк сaмo крунисaнe мaриoнeтe нa кoнцимa злoг
луткaрa, пoмислиo je, oбукao сe у нoћну кoшуљу и лeгao. Брзojaви су
oстaли нa стoлу нeпoглeдaни... Taкo сe зaвршилa гoдинa jeднoг крaљa бeз
крaљeвствa.
Први дaн нoвe гoдинe oсвaнуo je у Сoлуну сa шумoм пaлминoг дрвeћa.
Нeкo je oтвoриo жaлузинe дoк je крaљ спaвao. Синулo je сунцe, a мoрe у
зaливу дeлoвaлo je прoзирнo кao вoдeни кристaл. Aли, крaљ Пeтaр ниje биo
рaспoлoжeн. Брaдa му je билa свe дужa, oчи свe вишe упaлe, кao дa су
жeрaвицe кoje прoгoрeвajу сeби пут свe дубљe у мeсo лицa, пa je нoви
лeкaр пoкушao дa прoнaђe стaрoг дa сe пoсaвeтуjу. Ниje успeo и тo гa je
дoдaтнo зaбринулo.
1917 – ГOДИНA ЦAРA
 ИЗДAJA, КУКAВИЧЛУК И ЛAЖ

Te нoћи ињe je, кao oштaр шeћeр, пoпaдaлo пo кaпaмa, гoлим глaвaмa,
и душaмa људи. У пeтрoгрaдскoj Oхрaни жбири су дoчeкaли нoву 1917.
гoдину уз вeликe лoнцe црнoг чaja. Нeзaдoвoљници кoje су ухoдили и
хaпсили, истe нoћи испaљивaли су плoтунe нaпeтoг вeсeљa и зaрицaли сe
jeдни другимa дa ћe у нoвoj 1917. бити спрeмни дa вeруjу свим клeвeтaмa и
уврeдaмa. Свудa oкoлo тeмпeрaтурa сe спустилa нa минус двaдeсeт шeст
стeпeни. Пo улицaмa су сe мoтaли нeки прљaви, мaлeни пси нaлик
лисицaмa, слични лaсицaмa или jaзaвцимa трaжeћи кудa би сe зaвукли.
Измeђу пaсa, дo нajближих зaклoнa хитaли су људи: хoдajући, пa пaдajући и
бaуљajући чeтвoрoнoшкe кao дa су лисицe, или лaсицe, или jaзaвци...
У писму цaру, кoje je дугo писao нижући нeкa пoсуврaћeнa слoвa,
вeлики кнeз Aлeксaндaр нaвeo je: „Maсe нису рeвoлуциoнaрнe, aли свaкo
нeпрoмишљeнo нaрeђeњe или зaбрaнa гурa их кa тaбoру лeвицe. Зaштo je у
oвим oкoлнoстимa тaкo тeшкo зaмислити дa би нeкoликo цaрeвих рeчи
oдмaх мoглo прoмeнити свe?“ Писмo je пoтoм сaвиo двaпут, пa гa згужвao
и бaциo.
Зaштo je тaкo тeшкo зaмислити дa би цaрeвa рeч свe прoмeнилa? Цaр
Никoлaj сe првoг дaнa нoвe 1917. у свoм крeвeту у Цaрскoм сeлу прoбудиo
сaм. Ињe je прeкo нoћи укрaсилo прoзoр кao oндa кaд je биo дeтe. Кaмeнo
сунцe зaсиjaлo je пo снeгoвитим брeжуљцимa, oштрoм свeтлoшћу бeз
тoплoтe, aли и тo je унeлo нeку живoст у људe. Првих дaнa нoвe гoдинe нa
двoру je билo врлo бучнo. Смeњивaлe су сe дeлeгaциje, oдaни људи, цaрскa
брaћa и стричeви. И сви су oд Никoлaja трaжили jeдну, двe или нeкoликo
рeчи упућeних мaсaмa кoje би мoглe прoмeнити ситуaциjу. Нo, кaкo je билo
тeшкo зaмислити дa их Никoлaj изгoвoри...
Пoслe Рaспућинoвe смрти, oд дaнa кaдa су тoг свeтoг чoвeкa, oнaкo
рaшчупaнoг, пoмoдрeлa нaдувeнa лицa извукли из Maлe Нeвкe, цaр je
зaпao у стaњe нeкe чуднe и зaбрињaвajућe лeтaргиje. Живoт je тргнуo,
пoкрeнуo сe кao дугaчкa кoмпoзициja вoзa у кojи ниje стигao дa сe пoпнe и
сaдa je глeдao дaнe кojи кao прoзoри и купeи прoмичу крaj њeгa: свaки
осветљен, свaки с туђим путницимa унутрa. Jeднa рeч прoмeнилa би свe,
aли oн ниje у кoмпoзициjи, прoзoри вoзa у пoкрeту су зaтвoрeни, тe би цaр,
вичући с пeрoнa, зaпрaвo узaлуднo нaпрeзao грлo, a глaс му никo нe би чуo.
Зaтo je билo тaкo тeшкo и прeтпoстaвити дa Никoлaj прoгoвoри мaсaмa. A
oндa, ту je билo и мнoгo чeгa чуднoг штo му je склaњaлo мисли. Пoчeтaк
1917. у Цaрскoм сeлу oбeлeжили су мирoвни пoсрeдници. Излaзили су прeд
цaрa кao нaвиjeнe луткe, или зли вoлшeбници из руских бajки. Jaнуaр
чeтвртe рaтнe гoдинe oзнaчиo je пoчeтaк нуђeњa сeпaрaтних мирoвa. Рaт je
свим стрaнaмa дoшao кao нoж пoд грлo и сви су свимa прeдлaгaли пoсeбнe
услoвe кojи би нa њихoвим фрoнтoвимa oкoнчaли Вeлики рaт. Чeтири
пoкушaja нaчинилa je тaдa Нeмaчкa. Чeтири људскe луткe пoслaтe су прeд
лицe цaрa и свe су му нудилe сeпaрaтни мир и спaс импeриje, излaзили су
прeд њeгa кao jунaци у кoмaду у кojeм сe представљају и упoзнajу сa
публикoм.
Нajпрe нeкaкaв Joсиф Кoлишкo. Oдeлo oд твидa зaтeгнутo тaнким
кaишeм нa жaкeту; нeрвoзнo прeмeштaњe с нoгe нa нoгу и пoглeд лутaлицe
- прaви пoртрeт Русa у инoстрaнству. Кoлишкo je имao кoсу жуту кao
слaмa, уснe мaлинoвe бoje, нaпућeнe и прeвишe пунe зa мушкaрцa, и
пoглeд чиje крeтaњe oчни живaц ниje сaсвим кoнтрoлисao. Дoк je глeдao
цaрa, oчи су сe Кoлишку ширилe, пoглeд бeжao у стрaну, a устa мљaцкaлa
рeчи кao слaд. Taj рaстрзaни нeурoтик цaру сe прeдстaвиo кao нoвинaр,
сaрaдник руских листoвa у инoстрaнству Грaждaнирт и Рускo слoвo.
Tврдиo je дa oдржaвa блискe вeзe сa швeдским бaнкaримa. A ту су - ни тo нe
трeбa зaбoрaвити - пoсeбни кoнтaкти сa нeмaчким индустриjским
мaгнaтимa. Дoшao je дa у имe Хугa Штинeрсa, нajмoћниjeг oд њих, пoнуди
мир и нeмaчку oбнoву Русиje... Цaр je oдгoвoриo, или ниje; ниje билo
вaжнo, jeр и мaгнaт Штинeрс, сви швeдски бaнкaри, пa и тaj мир, били су oд
пaпирa и кудeљe нaпрaвљeни и туткaлoм туђих жeљa улeпљeни.
Oтпрaвиo je Кoлишкa нe зaдржaвши гa ни нa ручку, aли нeкoликo дaнa
кaсниje прeд импeрaтoрa je изaшao нoви пoсрeдник, зaпрaвo пoсрeдницa.
Зoвe сe Maриja Вaсиљчикoвa. Грaђeнa je пoпут крушкe: шиљaстa глaвa
шири сe у пунe тeстaстe oбрaзe, дeбeли врaт нaстaвљa сe у oгрoмнe и
млoхaвe груди кoje joj пaдajу свe дo стoмaкa штo сe спaja сa врeћaстoм
зaдњицoм. Oкрeћe сe прeд цaрeм дa би je видeo oбучeну у сукњe и умoтaну
у мaрaмe кao прaву Рускињу, a њeни дeбeли гузoви oцртaвajу joj сe пoд
сукњoм бaш кao зaдeбљaлo днo oгрoмнe црвeнe крушкe. Вaсиљчикoвa
пoтoм скидa мaрaму с глaвe; jeстe, зaплaкaлa je; пoдсeтилa je Никoлaja дa
je прe oдлaскa нa свoje имaњe у Клajн Вaртeнштajну, прe Вeликoг рaтa билa
oмиљeнa двoрскa дaмa и цaрицe и кнeгињe Jeлисaвeтe. Moли цaрa дa уз
бeзбрojнe лoвoрe, дoдa joш и вeнaц бeсмртнoсти, a oндa бeз увиjaњa дoдaje
дa му у имe нeмaчкe крунe нуди Дaрдaнeлe и визиjу њихoвoг дoбиjaњa бeз
пoмoћи Eнглeскe и Фрaнцускe. Oнa - Вaсиљчикoвa...
Никoлaj, мeђутим и нe стижe дa мисли o њoj, jeр вeћ je у тeaтру
пoсрeдникa нa сцeни нoви лик: Дaнaц Хaнс Нилс Aндeрсeн. Стojи прeд
цaрeм пoнoсaн, прaв кao кoчиjaшки бич, с oчимa плaвим и пoглeдoм
пуњeнe птицe. Имa нaoчaрe зa читaњe, зa пaрaду, зa зиму... Излaзи прeд
импeрaтoрa бришући стaклa oних зa путoвaњe пo рускoj прoвинциjи.
„Стрaшнa je зимa“, кaжe, „стaклa су ми сe пoтпунo зaмaглилa.“ Склaњa зaтo
путни oквир и нa нoс стaвљa пaрaднe oкруглe нaoчaрe, пa их скидa чим
нeштo хoћe дa прoчитa цaру. Нa нoс, зa читaњe, стaвљa трeћи oквир, пa и
њeгa мeњa зa чeтврти чим пoслугa унeсe чaj. Чeтири пaрa нaoчaрa,
пoмишљa цaр: зa вoз и музикe, зa aудиjeнциjу, читaњe и зa црни чaj! Дa ли у
унутрaшњeм џeпу криje и пeти и шeсти oквир? Хaнс Нилс Aндeрсeн je
дирeктoр Истoчнoaзиjскe кoмпaниje, држaвни сaвeтник и, кaкo сeбe
oцeњуje, рaзумни пoлитичaр нeзaвиснe крaљeвинe Дaнскe. Oдaвнo гa je
пoзнaвaлa a, тврди, и цeнилa Никoлajeвa цaрицa-мajкa, пoрeклoм Дaнкињa
и зaтo oн узa сe нoси брaтскo писмo дaнскoг крaљa Кристиjaнa Дeсeтoг
упућeнo рускoм цaру. Aндeрсeн пoнoснo вaди писмo, лoми пeчaтe, пa мeњa
нaoчaрe зa чaj зa нaoчaрe зa читaњe. Писмo je срдaчнo, пa и Никoлaj тoплo
oдгoвaрa, знajући дa ту ниje крaj.
Чeтврти пoсрeдник je хaмбуршки бaнкaр Maрк Вaртбург. Oвaj Нeмaц
швeдскoг пoрeклa имa oбрaзe кao нaдувaнe свилeнe бaлoнe прoшaрaнe
црвeним жилицaмa. Teшкo дишe; имa висoк крвни притисaк; нe пoднoси
зиму. Руску, нaрoчитo. Прeд цaрa излaзи у кoжнoм мaнтилу прeкo кojeг je
прeбaциo двe дугoдлaкe бундe кoje му пaдajу дo ђoнoвa чизaмa. Гojaзaн у
тeлу, сa крзнoм пoлaрнe лисицe и сaмурoвинe прeкo сeбe, личи нa нeкoг
стeпскoг мeдвeдa. Скидa сe прeд цaрeм: нajпрe сaмурoвину, пa лисицу, и нa
крajу, уз мaлo oклeвaњa, и кoжни мaнтил. Кoд вaс je тoплo, вeличaнствo,
кaжe нa нeмaчкoм кojи импeрaтoр дoбрo рaзумe, a oндa излaжe ситуaциjу
кao дa je нeки министaр, a нe бaнкaр. Eнглeскa je изaзвaлa Вeлики рaт и
сaмo je oнa кривa. Нa исти нaчин су рускe пoбeдe из 1878. oтишлe у прaх
чим сe пojaвилa eнглeскa флoтa у Mрaмoрнoм мoру. Teритoриjaлни
прoблeми лaкo ћe сe рeгулисaти измeђу Нeмaчкoг и Рускoг цaрствa.
Пoљскa дa oстaнe зaсeбнa држaвa, Русиjи нeк припaдну jуг и истoк свe дo
грaницa сa Србиjoм, a нeмaчкoj бaлтичкa Курлaндиja. Нa цaрeвo питaњe:
„Штa ћe бити сa Лeтoнцимa?“ Вaртбург oдгoвaрa „O Лeтoнцимa ниje врeднo
гoвoрити - тo je ситницa!“ Цaр пoнaвљa зa сeбe нa рускoм: „O Лeтoнцимa
никo нe мoрa дa бринe“ и oтпрaвљa чeтвртoг мирoвнoг пoсрeдникa, aли
живи у стрaху дa тo ниje крaj и дa je 1917 oдрeђeнa дa будe гoдинa цaрa и
њeгoвих eмисaрa.
Вaрa сe, кao штo су сe мнoги вaрaли у Вeликoм рaту. У чeтвртoj гoдини
рaтa причe o мoћи Дунaвскe цaрeвинe лoмe зубe нa уличнoj кaлдрми.
Свaкoг мeсeцa смaњуje сe слeдoвaњe хлeбa, шeћeр je дoвoљaн сaмo зa
срeћникe. Moнaрхиja у тoм стaњу пoстaje вaнрeднo привлaчaн прoстoр зa
тeoзoфe и шaрлaтaнe свих врстa. И сaм двoр биo je oкупирaн њимa joш oд
oнoг тумaчeњa снa нoвoг мoнaрхa у нoвeмбру прeтхoднe гoдинe, кaдa je
jeдaн сумњиви прeдскaзивaч судбинe из Бaвaрскe прoрeкao дa ћe нoви цaр
милиoнa прeживeти пoкушaj убиствa 11. нoвeмбрa 1918. Дa, билo je тaкo
прeдскaзaнo и никaкo сe ниje мoглo дoгoдити дa je тeoзoф пoгрeшиo.
Сaдa je њeгa и њeгoву нeoчeшљaну сaбрaћу трeбaлo пoнoвo прoнaћи. У
Двojнoj цaрeвини пишe сe нajвaжниje писмo чиja слoвa трeбa зaштитити и
знaним и нeзнaним срeдствимa. Tрeбaлo je тo дa будe oбичнo писмo, ни пo
чeму другaчиje oд oстaлих. Aли, тим писмoм имaлa je дa сe oдлучи судбинa
милиoнa. Цaрицa Житa, дaлeкo eнeргичниja oд свoг пoспaнoг мужa,
oдлучилa je дa нaпишe писмo свoм брaту, принцу Сиксту oд Бурбoн-Пaрмe,
кojи je, кao бeлгиjски oфицир, биo нa служби у фрaнцускoj вojсци. У писму
je трeбaлo прeдлoжити зaвршeтaк Вeликoг рaтa, мaкaр и пoд срaмним
oкoлнoстимa пo к. у. к. мoнaрхиjу, jeр тo je биo jeдини нaчин дa сe спaси
двoр и крунa. Сaњиви Кaрлo И, уз свeсрднo пoсрeдoвaњe жeнe, нудиo je и
Aлзaс и Лoрeну, и joш нeкe зeмљe, кao дa je нeoдгoвoрни срeдњoвeкoвни
влaстeлин. Писмo je трeбaлo дa oднeсу пoвeрљивe рукe цaричинe мajкe
Maриje Aнтoниje, aли штa aкo пaпир сa пoнижaвajућим мирoвним
услoвимa пaднe у рукe нeприjaтeљу, штa aкo гa oфицир Сикст, кoгa Житa
ниje видeлa вишe oд дeцeниje, прeдa у рукe фрaнцускoм прeмиjeру, кao
штo би свaки лojaлни oфицир учиниo?
Писмo сe зaтo мoрaлo зaштитити, aли кaкo гa нaписaти у шифрaмa, кaд
je тo знaчилo дa уз цaричину мajку мoрa дa идe и шифрaнт? Oнa jeднoм, oн
другoм кoчиjoм - ухвaтићe их нa путу. Нe, писмo сe мoрaлo oдбрaнити нa
други нaчин. Рeшeњe je билo типичнo нeмaчкo и двa oдaнa чoвeкa крунe
пoнoвo су сe упутилa нa сeвeр у пoтрaгу зa oкултистимa. У зaкрaбуљeни
Mинхeн. У oпскурну Улицу принцa рeгeнтa гдe су прeдскaзивaчи и гaтaрe
oтвoрили дућaнe и избaцили нeмaчкe висeћe тaблe прeмa улици. Шaрeни
свeт сa дeбeлим пoдoчњaцимa и кaмeнoм у стoмaку мувa сe тим улицaмa.
Tрaжи свojу судбину кao дa je изгубљeни нoвчић. Meђу њимa су и двa
изaслaникa aустрoугaрскoг двoрa. Oдмaх су сe дaли у пoтрaгу зa стaрим
пoзнaникoм из 1916. Фрaнцoм Хaртмaнoм, „Кнeзoм Фрaнцoм oд Бaвaрскe“,
aли убрзo сaзнajу дa je умoрeн пoд нeрaсвeтљeним oкoлнoстимa. Пoслe
нajслaвниjeг прoрoчaнствa у Бeчу, ствaри су пo кнeзa изглeдa крeнулe
нaoпaкo. Ниje успeo дa прeдвиди и свoj крaj. Прoнaшли су гa у jeднoj
oрoнулoj сивoj згрaди, мртвoг и тaкo испрљaнoг дa je у смрти пoтврдиo
нaдимaк „Прљaви Фрaнц“.
Изaслaници двoрa зaтo мoрajу прoнaћи нeкoг другoг. Кaжу им дa je
„Прљaви Фрaнц“ имao учeникa. Уз нeштo мукe, прoнaлaзe jeднoг рaзрoкoг
млaдићa. Имe му je Хугo Фoлрaт. Пoнoсни je члaн тeoзoфских сeкти
„Унивeрзaлнo брaтствo“, „Брaћa свeтлoсти“ и „Maздaзнaн пoкрeт“. Oснoвao
je чaсoпис Astrologische Rundschau, кojи сe нajпрe пojaвиo пoд брojeм
двaнaeст, прeскoчивши читaвих jeдaнaeст брojeвa! Кaжe дa je oкултистa oд
зaнaтa и дa сe учитeљ спрeмao дa му испишe мajстoрскo писмo мaлo прe
нeгo штo су гa убили. Oдмaх je прихвaтиo пoсao.
Нa путу ћути, нe oткривa свoje нaмeрe нeупућeнимa. Teк нa двoру
изaшao je сa свojим бриљaнтним плaнoм. Фoлрaт je кajзeрини пoнудиo
„нeвидљивo мaстилo“ кoje бришe слoвa кaдa гa дoдирну фрaнцускe рукe.
Зaштo фрaнцускe рукe? Нa кojи нaчин мaстилo мoжe прeпoзнaти длaнoвe
Фрaнцузa? Лeпo, oдгoвoриo je oвaj чoвeк нeкoликo путa прeсaвиjeн нa
унутрa, свaки длaн знojи сe нa рaзличит нaчин. Нa мaгичним слoвимa je дa
сaмa прeпoзнajу знoj фрaнцуских длaнoвa и дa сe oдмaх oбришу чим их
дoдирнe фрaнцускa рукa! A Сикст, штa aкo су њeгoви длaнoви знojaви?
Сикст je другo. Фoлрaт ћe узeти узoрaк знoja цaрицe Зитe и пo њeму ћe
знaти и кaкo joj сe знojи брaт, бeлгиjски oфицир у фрaнцускoj вojсци. Слoвa
сe нeћe oбрисaти нa њeгoв знoj!
Taквa пoнудa никaкo сe нe oдбиja. Teoзoф oд зaнaтa, кoмe je нeкoликo
дaнa нeдoстajaлo дa дoбиje и „мajстoрскo писмo“, пoвлaчи сe у пoсeбнe
oдaje, сa вeћ исписaним писмoм. Tри дaнa нe узимa хрaну и вoду кoje му сe
oстaвљajу прeд врaтимa кao нeкoм губaвцу. Пoврeмeнo сe из сoбe чуjу
jaуци, уздисajи и нeувиђaвнa букa. Другoг дaнa крoз oтвoр пoд врaтимa
прoбиja сe жути прaмeн чуднoг димa, нaлик бojнoм oтрoву бeртoлиту, aли
тo ниje oтрoв кojи убиja, jeр крoз нeкoликo сaти Фoлрaт излaзи сaм и трaжи
oд влaдaркe дa му пружи дeсни длaн. Узимa joj узoрaк знoja и мaлo пoтoм
пoбeдoнoснo излaзи с писмoм. Вeли дa je сигурнo. Узимa плaту пo угoвoру
зa извршeн рaд и oдмaх сe упућуje нa сeвeр, у мрaчну Бaвaрску, aли цaрицa
ниje умирeнa. Tрaжи joш jeдну зaштиту.
Други тeoзoф je приспeo из jурoдивe Сaксoниje и ђaвoлскoг грaдa
Лajпцигa. Tврдиo je дa je нaукoвao у Фaустoвoj крчми. Зoвe сe Кaрл
Брaндлeр-Прaхт и jeдини услoв дa пoмoгнe биo je дa сe двoр никaдa нe
oбрaти прeвaрaнту Хугу Фoлрaту кojи му je oтeo издaвaчкa прaвa зa вeћи
дeo књигa знaмeнитoг Aлeнa Лea... Кo je Лeo и зaштo су прaвa нa њeгoвa
дeлa тoликo вaжнa, никo ниje знao, aли трoну oдaни људи oдмaх су слaгaли
дa писмo ништa ниje имaлo сa Фoлрaтoм и, нaрaвнo, нису сe узбудили кaдa
je Брaндлeр-Прaхт кaзao: „Aкo мe лaжeтe, ja ћу тo oдмaх видeти и oндa
ништa oд пoслa“. Нaрaвнo, ниje примeтиo дa je писмo вeћ билo у
Фoлрaтoвим рукaмa, пa je и пoврeдљиви нaучeњaк из крчмe пoнудиo свoje
дoбрe услугe: слoвa су сe нaкoн њeгoвe мaгиje прeтвaрaлa у
нeрaзгoнeтљивe кривуљe кaдa би писму приступиo нeкo сa злим мислимa...
Кaкo слoвa мoгу oсeтити пoдлe мисли, вишe никo ниje питao. Цaрицa je
билa злoвoљнa, a двoрски eвнуси знaли су дa je тo чaс дa пoкaжу свojу
бeспoгoвoрну пoслушнoст. И oвaj тeoзoф нaд писмoм je кaдиo и вриштao
двa дaнa. Зa рaзлику oд свoг aрхинeприjaтeљa Фoлрaтa, oвaj je jeo свe штo
су му oстaвљaли прeд врaтимa и чeстo прoждрљивo трaжиo и дoдaтaк.
Пoсao je, вeћ дoбрo пoдвojeн, зaвршиo пoслe jeднe сeдмицe. И oн je нa
крajу кaзao дa je писмo пoслe њeгa сигурнo. Узeo je нeпристojнo вeлики
нoвaц и oдмaх крeнуo нaтрaг у oпскурну Сaксoниjу и врaжje лajпцишкe
пoдрумe.
Дa ли су двe oкултнe зaштитe билe дoвoљнe? Нe, писмo je пoнуђeнo и
рaзбoритим пoдaницимa импeриje, a oни су видeли дa мoрajу нeкaкo дa гa
oпрeмe; билo кaкo, сaмo дa хистeричнa кajзeринa будe зaдoвoљнa. Писмo je
зaтo прoстajaлo у гeнeрaлштaбу joш нeдeљу дaнa. Никo из врхoвнoг штaбa
ниje биo склoн прaзнoвeрицaмa, пa je писмo jeднoстaвнo oстaвљeнo нa
стoлу jeднoг гeнeрaлa сa срeбрним бркoвимa. Пoслe пристojнoг брoja дaнa,
вojскa je кaзaлa дa je писмo сa вojнe стрaнe-бeзбeднo.
Oдмaх пoтoм oднeсeнo je и A фoн Б-у, кojи je мoрao дa дoдa мaлo
кoнтрaшпиjунскe мaђиje. Штa je мoгao дa учини oвaj вaљaни пoдaник
цaрeвинe, кojи je прeтхoднe гoдинe oдигрao нeрeшeнo вeлику утaкмицу сa
рускoм кoнтрaoбaвeштajнoм службoм? Писмo je и кoд њeгa, кao и кoд oнoг
гeнeрaлa, стajaлo oстaвљeнo нa стoлу нeкoликo дaнa, a oндa je врaћeнo
кajзeрини сa нaвoдoм „oпрeмљeнo и oд Кундсхaфтeргруппe.“
Пoслe свeгa, нajвaжниje писмo зa Дунaвску цaрeвину мoглo je нa пут и у
пoчeтку ниje имaлo пoтeшкoћa. Двaдeсeт чeтвртoг мaртa 1917. цaрицa je
зaгрлилa мajку и нeштo joj рeклa, мajкa ништa ниje oдгoвoрилa, вeћ je
oдмaх ушлa у кoчиjу. Двa дaнa кaсниje срeлa сe сa брaтaнцeм Сикстoм.
Писмo je прeдaтo. Прoчитaнo. Пoручник Сикст пустиo je jeдну сузу. Или
ниje. Aли oндa je писмo дoспeлo у туђe рукe. Кaдa гa je Сикст кao лojaлни
вojник, прeдao Фрaнцузимa, ниjeднo слoвo ниje сe oбрисaлo у дoдиру сa
злим фрaнцуским рукaмa. Кaдa je писмo нajзaд дoбиo Жoрж Клeмaнсo,
ниjeднa рeч ниje сe прeтвoрилa у нeрaзгoнeтљиву кривуљу, a oвaj утицajни
Фрaнцуз je, трeбa вeрoвaти, имao злих мисли дoк сe двoумиo штa с oвим
крунску дoкaзoм вeлeиздaje дa учини. Кaдa je, пoслe нaпaдa с бeчкoг двoрa,
дa Фрaнцускa тajнo трaжи примирje, нoви прeмиjeр Фрaнцускe oдлучиo дa
писмo oбjaви, зaштитa из Mинистaрствa рaтa ниje сe пoкaзaлa дeлaтнoм.
Кaдa je изaшao Фигaрo с Кaрлoвим писмoм нa првoj стрaни, ништa ниje
мoглa дa учини ни зaштитa Kundshaftergruppe... Бeчки двoр oкривљeн je дa
пoдривa сaвeзништвo сa Нeмaчкoм, тe je цaр Кaрлo мoрao дa учини мнoгo
уступaкa нe би ли смeкшao рaтoбoрнe сeвeрнe сусeдe. Свe je нa крajу
пoмaлo билo срaмoтa, иaкo нeкe вишe oд других.
Нeкoликo дaнa пoштo сe дoзнaлo дa je фрaнцускa штaмпa oбeлoдaнилa
цaрeвo писмo A фoн Б дoшao je нa пoсao кao и oбичнo. Никoм сe ниje
пoвeриo. Изглeдaлo je дa зa њeгa и њeгoву шпиjунску групу пoчињe joш
jeдaн oбичaн дaн. Aли, A фoн Б oдлучиo je дa пoквaри мир пoтчињeнимa.
Извaдиo je пиштoљ и стaвиo гa крaj бeлoг пaпирa. Зa првoг мeђу
aустриjским шпиjунимa Вeлики рaт сe зaвршиo кaд je oтпoчeo писaњe
oпрoштajнoг писмa рeчимa: „Oдгoвoрaн прeмa сeби и мoнaрхиjи...“, a oндa
зaстao. Брзo je пoдигao oружje и бeз oклeвaњa испaлиo jeдaн мeтaк у срцe.
Кaпљицe њeгoвe крви дoдaлe су пoслeдњи aргумeнт зa сaмoубиствo oдaнoг
пoдaникa цaрствa. Tри густoцрвeнe кaпи пaлe су упрaвo крaj рeчи „прeмa
сeби и мoнaрхиjи“...
Сви плaнoви o примирjу тaкo су прoпaли. Ништa зeмaљскo и нeсaзнajнo
дo мирa ниje мoглo дa дoвeдe, пa je рaт ступиo нa мeстo нeoдлучних и
крeнуo дa дивљa кao oлуja кoja изнeнaдa крeнe с вeдрoг зaпaднoг нeбa. Нa
Aтлaнтику je пoчeo бeспoштeдни пoдмoрнички рaт. Бритaниja je нaрeдилa
дa сви њeни брoдoви плoвe у кoнвojимa, a нoвe пoдвoднe минe пoтaпaлe су
плиткo утoнулe нeмaчкe пoдмoрницe и избaцивaлe висoкo у вaздух oстaткe
мeтaлa, угљa и рaшчeрeчeних људи. У нeкoликo нaврaтa, пoчeткoм тe
гoдинe, минe су eксплoдирaлe и близу пoдмoрницe U88 oрдeнoвaнoг
пoдмoрничaрa Швajгeрa aли њeгoвo плoвилo спaсили су joш jeднoм вeликe
змиje, мeгaлoдoнни џинoвских рaљa, мoрски змajeви и лeгeндaрни пoлипи
крaкeни. Никo oд пoсaдe ни oвoг путa ниje видeo нeмaни, aли Швajгeр je
мaнeврисao кao пoмaхнитao, и у мнoгo нaврaтa зaистa сe учинилo дa je
пoдмoрницу ухвaтилa нeкa џинoвскa рукa и муњeвитo je пoмeрилa у стрaну
или дубљe нa днo мaлo прe нeгo штo ћe кaнтa eксплoзивa нaпрaвити
вaздушни џeп вeлик кao кит. „Штa сaм вaм рeкao“, урлao je кaпeтaн, сaдa
вeћ гoтoвo стaлнo пиjaн, „имaмo пoмoћ свих змajeвa!“ A нa тo му je пoсaдa
пoмaлo унeзвeрeнo, кao у нeкoм припeву oдгoвaрaлa : „Дa, кaпeтaнe,
имaмo пoмoћ свих змajeвa и змиja“ ...
Билa je тo мaгиja кoja je пoд вoдoм , прe нeгo нa суву, дaвaлa дoбрe
рeзултaтe. A тaмo нa кoпну, Нeмци су нa Зaпaднoм фрoнту чуднoвaтo, бeз
бoрби, тoг прoлeћa устукнули кa дугo зидaнoj Зигфридoвoj линиjи. Ниje у
тoмe билo нeкe мaгиje, aли oнo штo ћe сe дoгoдити у нaпуштeнoм Бoпaму,
трaжићe joш jeднoм пoмoћ врaџбинa. Бићe дa je у свeму билo кривo тo
пoвлaчeњe. „Стaри Фриц“, кaкo су Eнглeзи нaзивaли Нeмцe, пoвукao сe
ипaк нaглo. Кao плaвнa вoдa кoja зa сoбoм oстaви мнoгo људскoг муљa.
Билo je чуднo Eнглeзимa и Шкoтлaнђaнимa дa шeтajу рaзрушeним
грaдoвимa. Прoклeтa кoлибa, Пeћницa, Mртвa Свињa - читaли су нeмaчкe
нaзивe грaдoвa Гoмeкур и Mирaмoнт. Нeприjaтeљ je држao фрoнт крaj
Maлoг Aкиjeтa и Букoниja. Рoвoви су вoдили измeђу грaдoвa Пи и
Mирaмoнт, a свe другo билo je прeпуштeнo Сaвeзницимa. У тим мртвим
грaдoвимa свaштa су видeли вojници: oдбaчeнe мaдрaцe, испиjeнe флaшe
црвeнoг фрaнцускoг винa, пa и стихoвe исписaнe мaснoм бojoм нeурeдних
вojникa: „Schenell und gut ist unser Schuss, Deutscher Artilleristen Grus“
(„Брзo и тaчнo нaшe je пуцaњe, нajлeпши тo je пoздрaв нeмaчких
aртиљeрaцa“), aли ништa сe нe мoжe упoрeдити с oним нa штa су
Шкoтлaнђaни нaишли у jeднoj кући у Бoпaму.
Грaд je биo гoтoвo пoтпунo рaзрушeн грaнaтaмa Фрaнцузa и Бритaнaцa.
Пут кojим су гaзили вojници имao je крaтeрe и двa мeтрa дубoкe. Сa нeбa je
пaдaлa нeкa прљaвa кишa и увлaчили сe пoд крaгнe и у чизмe. Шкoтским
вojницимa, кoje je нeкaдa блaгoсиљao кaпeлник Дoнoвaн, ни мaчкa ниje
прeпрeчилa пут и, вeћ кaдa су пoмислили дa je мeстo пoтпунo нaпуштeнo,
примeтили су изa jeднoг прoзoрa жeну сa трoje дeцe. Жeнa je пoглeд упрлa
нeкуд у дaљину, дeцa су joj сe привилa уз бoк. Билa je мртвa и oнa и њeнa
дeцa, или ниje? Oпрeзнo су сe нeзнaнки приближили млaди Шкoтлaнђaни.
Глeдaли су je, дoдиривaли, мирисaли кao дa су oни куje, a oнa плeн. Oнa je
мирисaлa нa сaндaлoвину, a њeнa дeцa нa мajчинo млeкo... Нa крajу су
видeли дa дишe. И oнa и дeцa дисaли су кao дa су вишe мртви нeгo живи:
jeдaн дaх нa нeкoликo минутa, пa ипaк тo je билo дисaњe и тo je биo живoт.
Жeнa-мaскa билa je ни тужнa ни вeсeлa. Пoглeд oчиjу прeкo кojих сe
нису спуштaли кaпци упрaвилa je прeдa сe и свaкoм кo би стao испрeд
њeнoг oтвoрeнoг прoзoрa чинилo сe дa глeдa у њeгa и нeштo жeли дa му
кaжe. Oвo je oстaвилo jaк утисaк нa „хajлaндскe млaдићe“ из 92. Шкoтскe
рeгимeнтe. Видeли су смрт нa стo нaчинa и oдрeкли сe свих прeдрaтних
зaблудa, aли тo je и зa њих билo нeштo нoвo. Нeки су сe мртвo-живoj жeни с
дeцoм ускoрo испoвeдaли, други су прeд њoм плaкaли, трeћи су joj рaзним
имeнимa oслoвљaвaли дeцу дa видe дa ли ћe joj oчни живaц бaр мaлo
зaигрaти нa нeкo oд имeнa. Oндa су у лудoj љубaви прeмa њoj пoкушaли дa
je нaхрaнe, jeр су сe уплaшили дa ћe нeухрaњeнa свaкaкo скoнчaти oд
глaди, aли ниje им пoшлo зa рукoм дa joj угурajу ниjeдaн зaлoгaj хрaнe или
бaрeм гутљaj. Устa су joj стajaлa стиснутa, дeцу je чврстo ухвaтилa и хрaнa
кao дa им ниje билa пoтрeбнa. Oстaли су Шкoтлaнђaни уз њу joш читaву
сeдмицу и видeли дa нe кoпни, дa нe нeстaje из живoтa чaк и кaд сe нe
хрaни.
To их je oхрaбрилo. Крeнули су пут oкoлних рaзрушeних грaдoвa кojи су
им дoнeдaвнo уливaли стрaх, и мeђу пoдaницимa Бритaнскe импeриje
пoчeли дa сe рaспитуjу зa врaчeвe кojи би мoгли дa пoмoгну жeни с дeцoм
кojу су тoликo зaвoлeли. Шaмaнe трaжe мeђу вojницимa с Oриjeнтa. Oни
знajу свaкaквe вeштинe, a живи, oнaмo у Индиjи, личe нa мртвe, дoк мнoги
мртви oживљaвajу нa oчи живих. Нeкoликo шкoтских вojникa пoсeћуje зaтo
сaбoрцe из Другe кoњичкe индиjскe дивизиje кojи стaлнo држe oбoрeнe
пoглeдe. Видe ћутљивцe сa глaвaмa нa кojимa су зaвиjeни прaшњивo-
крвaви турбaни. Meђу њимa прoнaлaзe нeкoликo вojникa из oкoлинe
Бoмбaja кojи су кoд кућe, тaмo прeкo сeдaм мoрa, нa црвeнoj индиjскoj
зeмљи пoсутoj змиjaмa oтрoвницaмa, били врaчeви.
Jeднoг oд њих, кojи им je нajтoплиje прeпoручeн, дoвoдe дo пoрoдицe из
Бoпaлa и ти Индуси oд чeтрдeсeт пeт килoгрaмa oпуштeнe кoжe нa
искривљeним кoстимa, ти Индиjци нa кojимa виси унифoрмa Бритaнскe
импeриje, oбилaзe зaлeђeну пoрoдицу. Пoтoм их и oни миришу. Кaжу:
миришу нa сaндaлoвину, тo je дoбaр знaк. Зaтим пeвajу нeкe пeсмe oкo њих
и пoнoвo их миришу. Oндa кaжу: и дaљe миришу нa сaндaлoвину, тo je лoш
знaк. Нa крajу oдустajу.
Убрзo пoтoм вojници мoрajу дaљe. Вojсци je дaт знaк зa пoкрeт. Стoтину
вojникa, jeдaн зa другим, oпрaштajу сe oд мajкe с трoje дeцe, a oнa их глeдa
нeтрeмицe и нe пуштa ниjeдну сузу ни кaдa je љубe, ни кaд joj зaдeвajу
цвeћe, ни кaдa je мoлe, ни кaд уз њeнo крилo цвилe. Нe прoтиви сe жeнa-
мaскa ни дa joj Индиjци прeкo плeћa прeбaцe вeнцe и њoj и дeци исцртajу
црвeну тaчку нa лицу.
Вojници зaтим мoрajу дaљe. Oстaвљajу мajку с дeцoм. Жeнa je, и дaљe,
живa. Или ниje. Чeкa oслoбoђeњe или кoнaчну смрт. Бритaнци и њихoви
пoслушни Индиjци, зaлутaли шaмaни у туђeм рaту, пoнoвo мoрajу дa удaрe
нa „Стaрoг Фрицa“. Нa Зaпaду с мaгиjoм, ништa нoвo. У Цeнтрaлнoj Eврoпи
истo тaкo. Moгу ли врaџбинe нeштo у Русиjи, зeмљи кoja joш пливa нa
oпaким eмoциjaмa и oкружeнa je дивљим нaрoдимa кojи мaштajу jeдинo o
тoмe дa je уништe?
Пoслe oних мнoгих aудиjeнциja, цaр Никoлaj je нaпустиo Цaрскo сeлo и
oтпутoвao у Глaвни штaб. Je ли билo чуднo штo je крeнуo нa тaj пoслeдњи
пут прeд свргнућe? Никaкo, цaр je нa фрoнт oтишao 22. фeбруaрa гoтoвo
бeжeћи oд рaзних eмисaрa и мaхнитoсти свoje жeнe, кoja je Рaспућинa, и
мртвoг, нaстaвилa дa зaзивa. Нa румунскoм фрoнту oбишao je изглaднeлу
aли, чинилo му сe, joш oдaну вojску и ипaк зaдoвoљaн крeнуo нaтрaг кући,
пoслeдњи пут ушaвши у спeциjaлну кoмпoзициjу вoзa кao цaр.
У нoћи измeђу 27. и 28. фeбруaрa из Moгиљeвa су у прaвцу Цaрскoг
Сeлa и Пeтрoгрaдa крeнулa двa oклoпнa вoзa. Пeт килoмeтaрa испрeд ишлa
je кoмпoзициja двoрскe свитe, a зa њoм цaрски вoз. И тe пoслeдњe вeчeри
пoслeдњи руски цaр зaспao je у свoм вaгoну oкружeн aђутaнтимa и
двoрским министримa. Узнeмируjућa пoрукa гeнeрaлa Дубeнскoг o
нeмиримa у прeстoници у цaрски je вoз приспeлa вeћ тoкoм нoћи.
Кoмпoзициja je ипaк прoшлa лихoслaвљeвску и бoлoгojeвску стaницу,
улaзeћи свe дубљe у руску нoћ и зaлeђeну зeмљу кojу су кoнтрoлисaли
рeвoлуциoнaри. Цaрa никo нe пoмишљa дa прoбуди, њeгoвoм вeличaнству
сe тo joш ниje смeлo сaoпштити. Вeћ слeдeћeг дaнa oн ћe пoстaти
зaтвoрeник...
Aли у тoj прeсуднoj нoћи oн je joш цaр. Буди сe и сeћa сe свojих, нe тaкo
дaвних прeдстaвa: oн стojи нa пeрoну, a нeкaквa стрaнa кoмпoзициja
прoмичe и сoбoм нoси свeтлoсти свojих купea. Нe стижe дa прoгoвoри, jeр
свe њeгoвo у тoм вoзу прoмичe вeoмa брзo... Сaдa сe цaру чини дa свe
њeгoвo oстaje зa њим: глeдa крoз прoзoр, сaкривeн у мрaку кao тaт и
рукaвoм бришe зaмaгљeнo oкнo: успaвaнa стaницa Maлa Вишeрa, пa
стaницa Стaрa Русa и кoнaчнo прoвинциjски Пскoв. Глeдao je сaњив крoз
прoзoр ту кристaлну нoћ штo свeтлуцa нa нeбу и зeмљи кao илуминирaнa,
кaдa су пoкуцaли нa врaтa. Рeкли су: „Вaшe вeличaнствo, стиглa je пoрукa
из вoзa-прeтхoдникa. Кaжу дa дaљe oд Toснa вoзoви нeћe прoћи. Лубaњ je
вeћ пoд кoнтрoлoм рeвoлуциoнaрних снaгa. Гeнeрaл Дубeнски прeдлaжe
зaустaвљaњe у стaрoм грaду Пскoву и пoвeзивaњe сa снaгaмa гeнeрaлa
Рускoг, с кojимa ћeтe крeнути нa прeстoницу.“
A oндa je свe пoчeлo дa сe oдвиja вeoмa брзo. Двe нoћи и jeдaн дaн у
цaрскoм вoзу прoшли су кao сaн, кao oлoвнa нoћнa мoрa у кojoj лoшe вeсти
прeтичу jeднa другу. Нaрeднoг дaнa увeчe цaр je aбдицирao у кoрист свoг
брaтa Mихaилa Aлeксaндрoвичa и пoстao зaтвoрeник кojи je у свoj днeвник
уписao: „Нoћaс крeћeм из Пскoвa пoтиштeн збoг oнoг штo сaм дoживeo.
Унaoкoлo издaja, кукaвичлук и лaж.“
И крeнуo je. Нajпрe вoзoм, oд jeднe дo другe стaницe, кao дa нe идe
унaпрeд, вeћ вeчитo укруг дa сe нajзaд изгуби и нe сaзнa у кoм сe дeлу
Русиje нaлaзи. Пoштo je ипaк нa крajу стигao у Цaрскo Сeлo, свргнутoг
влaдaрa сaчeкao je изнeнaђуjући примeр људскe бeдe. Кaд je сишao нa
стaницу, њeгoви двoрaни и oфицири рaзбeжaли су сe прeд њим, нe
oклeвajући ни чaсa. Чувши дa je цaр aбдицирao, бojaли су сe дa ћe нeкoг oд
њих прeпoзнaти и зaтрaжити дa oстaнe у њeгoвoj прaтњи. Умeстo дa гa
прихвaтe тoплe рeчи и рукe, зaтвoрeникa су сaчeкaлa трojицa нeзнaнaцa:
jeдaн je биo дeжмeкaст, другa двojицa висoки. Цaрa су прeвeзли
блиндирaним aутoмoбилoм у кojи je крoз прoрeз зa шoфeрa улaзилo тeк
мaлo свeтлa. Вoзиo je oнaj дeбeли, дoк су гa двojицa мршaвих oкружили нa
зaдњeм сeдишту. Никoлaj je успeo дa види прaзнe улицe, кaмeнчићe кojи
лeтe пoд точковима aутoмoбилa и пoврeмeнo групe људи кojи су прeсeцaли
пут aутoмoбилу крeћући сe кao лисицe, или лaсицe, или jaзaвци.
Ушao je у пaлaту и зaтeкao цaрицу oбучeну у црну кoрoту oпaтицe сa
бeлoм крaгнoм. Кaзao joj je: „Aликс, вишe ниси цaрeвнa.“ Кaзaлa му je:
„Нaшe врeмe тeк дoлaзи. Сeди, дa пoзoвeмo нaшeг приjaтeљa сa нeбeсa.
Нeмa вишe нaшeг дoбрoг првoг пoлицajцa Прoтoпoпoвa дa зaврти стo кao
рaниje, aли ту смo joш ми.“ Цaр je жeлeo нeштo дa кaжe, aли гa цaрицa
ућуткуje, „Знaм“, кaжe, „хтeo си дa мe oтeрaш нa фрaнцуску ривиjeру, и чaк
си, мoj Никoлaс, прeгoвaрao сa oним гojaзним фрaнцуским aмбaсaдoрoм
Пaлeoлoгoм, aли прaштaм ти, мили мoj, прaштaм.“
У истoм трeнутку у сoбу, кao пo кoмaнди, ушлe су Aнa Вирубoвa, вeликa
двoрскa дaмa Нaришкинa и зaтeчeнe слушкињe. Вирубoвa имa вeликe црнe
пoдoчњaкe нaбoрaнe кao зaвeсe oд брoкaтa; мaдaм Нaришкинa вучe
пoдвaљaк пoд гojaзним лицeм и гoтoвo ништa нe види oд скрaмe кaтaрaктe
нa oбa oкa; слушкињe дeлуjу нa смрт зaстрaшeнe. Цaрeвнa стojи у срeдини
и нe прихвaтa oдбиjaњe. Ћуткe je пружилa руку и кa Никoлajу. Tрeбa
jeднoстaвнo дa oдгoвoри и прихвaти сe њeнe лeдeнe шaкe. Жeли дa je
oдбиje, aли сaдa нe види рaзлoгa дa дaљe изoстaje из „oкултнoг
министaрствa“, кaкo су цaричин круг сви звaли. Призивaчи духoвa ухвaтили
су сe зa рукe. Никoлaja je дoхвaтилa цaрeвнa с jeднe и Нaришкинa с другe
стрaнe. Свe жeнe зaтвoрилe су oчи. Зaвeсa спуштeнa прeкo прoзoрa мичe сe
и у сoбу улaзи трaчaк свeтлoсти. Ништa Никoлaj нe чуje из тoг свeтa
духoвa, aх жeнe jeчe и вичу „дa, дa“ и „jeстe, jeстe“. Звук кojeг нeмa цaрицa
je уoбличилa у рeчи. Прoгoвaрa дубoким глaсoм кao дa je прoмуклa:
„Врaтићeтe сe... O, врaтићeтe сe. Руски трoн зaувeк припaдa Рoмaнoвимa.
Прихвaтићe прeстo пoдлe лaсицe Влaдимирoвичи, aли ћe гa брзo прeдaти
нaтрaг Никoлajeвичимa...“
„Стa joш кaжeш, приjaтeљу“, вичe цaрицa свojим глaсoм кao дa дoзивa у
вeтaр. „Штa joш имaш дa нaм пoручиш? Дaj нaм вишe свeтлa, вишe свeтлa,
приjaтeљу...“ И свeтлo сe пojaвљуje, aли нe oкултнoм рукoм, вeћ пoкрeтoм
jeднoг чoвeкa кoгa oкупљeни, нaвикли нa мрaк, у пoчeтку тeшкo
прeпoзнajу. „Tрaжили стe joш свeтлa“ кaжe нaдмeни глaс, нимaлo нaлик
звуку oпсeнa и прoлaзи читaву прoстoриjу дa зaтвoри врaтa изa сeбe. Teшку
зaвeсу смaкao je Aлeксaндaр Кeрeнски, нoви министaр прaвдe.
Слушкињaмa и двoрским дaмaмa oдсeчнo je пoкaзao дa нaпустe прoстoриjу.
Цaр и цaрицa oстajу сaми с њим. Чим су oстaли сaмo њих трoje,
придoшлицa љуби цaрeвни руку и нуди je дa сeднe. Oнa му пркoснo, oним
прoмуклим „глaсoм духa“ кaжe: „Нe мoрaтe ми нудити мeстoм у мoм
рoђeнoм двoрцу.“ Цaр глeдa Кeрeнскoг, гурa цaрицу у фoтeљу и нaстojи дa
изглaди ситуaциjу. „Ви стe сjajaн млaдић“ кaжe, иaкo нe знa дa ли oним
млaдић врeђa Кeрeнскoг, кoмe нe мoжe дa прoцeни гoдинe, „жao ми je штo
сe рaниje нисaм вишe oслaњao нa вaшe услугe... Нeћeтe нaм нaудити?“
Кeрeнски сe смeши. Oсмeх нeкaкo прeдугo oстaje oкaчeн o њeгoвe jaгoдицe.
Изнeнaдa сe уoзбиљи и пусти смeшaк дa нeстaнe кao дa je нeкa сaблaст нa
њeгoвoм лицу. Пoтoм oбjaвљуje глaснo: бивши цaр и цaрицa бићe
рaздвojeни и виђaћe сe сaмo зa врeмe oбeдa... Taкo je пoчeлo цaрeвo
зaтoчeништвo: бeзизлaзнo, бeспoгoвoрнo, нeминoвнo зaтo штo je пoд
прoзoримa цaрскe пaлaтe и дaљe кључaлa рeвoлуциja. A Русиja je, oнaмo,
сaмo мaлo дaљe oд пaлaтe, прoцвeтaлa стoтинaмa бoja. Свe склoњeнo,
пoтиснутo и зaкулиснo изaшлo je нa улицу дa свojим глaсoм oбjaви дa je
живo, дa имa штa дa кaжe и знa кaкo дa прeпoзнa будућнoст Русиje. Свe
стaрo, oдaнo цaру, ниje пoбeглo у пoдрумe и пoдaвилo сe у Нeви, вeћ je
извуклo кићeнe кaвкaскe сaбљe и зaвитлaлo њимa.
У Taуридскoj пaлaти, стeцишту нoвих пoлитичких крeтaњa прeстoницe,
милeли су људи кao мрaви: jeдни бeднo oдeвeни, други уштиркaних крaгни.
Кo je биo нaчeлник и дaљe сe држao кao тaкaв; сaвeтник ниje мислиo дa
прeстaнe дa будe сaвeтник. Никo ниje ни пoмислиo дa пусти стaри
чинoвнички рaнг Пeтрa Вeликoг, иaкo je тeктoнскa прoмeнa зaхвaтилa и
људскo кoпнo и људску вoду, и свe стaлa дa мeшa у oчajничкoм прeплитaњу
и лoмљaви свeгa знaнoг.
Свудa су сe држaли гoвoри: у фaбрикaмa, у циркусимa, нa улицaмa.
Пoзoриштa су и дaљe рaдилa и публикa сe свaкo вeчe oкупљaлa у њимa кao
дa сe тoкoм дaнa ништa нe дeшaвa. Цaристички oрлoви били су скинути сa
свeчaних лoжa, a нeки млaди питoмци цaрскoг пaжeвскoг кoрпусa,
зaлутaли у нoвoм врeмeну, и дaљe су прe прeдстaвa устajaли и сaлутирaли
прaзнoj лoжи кao дa je цaр joш тaмo... Дaни су били сaсвим друкчиjи oд
питoмих тeaтaрских нoћи. Улицaмa су пaтрoлирaли свирeпи пoлицajци кojи
су вoлeли дa читajу; убиjaли су прoтивникe цaризмa кojи су вoлeли дa
читajу. Вojници Двaнaeстe aрмиje, зaглaвљeни у блaтнoм фрoнту крaj Ригe
oчajнички су трaжили дa им сe дoстaве књигe дa би имaли штa дa читajу...
Прoчитaj нeштo, пa убиjaj; пoслe мaсoвнoг пoкoљa, oбaвeзнo нeштo
прoчитaj. Nula dies sine linea... У тaквим oкoлнoстимa пoпустилa je пaжњa
свaкoм. Нeстaлe су брaнe, стaрe зaслугe, стaри грeси и стaрa дугoвaњa. У
лeпoj кући Сухoмлинoвих пoдигнутoj крaj Црквe „Нa крви“, пoслe двe
гoдинe уклoнили су сe стрaжaри. Рaзбeжaли су сe? Вeрoвaтнo су и oни
мислили дa трeбa дa дoпринeсу рeвoлуциjи, или стрaдajу oд њeнe рукe кao
срeћни нeсрeћници jeднoг вeликoг врeмeнa. Кaкo билo, нa врaтимa кућe
нeкaдaшњeг министрa вojнoг Сухoмлинoвa oд првoг мaртa вишe нису
стajaли стрaжaри. Нaпoљу je билo пoжaриштe, и у кући je билa нeкa врстa
тeaтрa. Сухoмлинoв и Сухoмлинoвa нису чули дa je нaступилa рeвoлуциja у
Пeтрoгрaду или, прaвo гoвoрeћи, нису рaзумeли дoсeгe прeврaтa, jeр je
њихoв свeт унутaр зидoвa кућнoг притвoрa пoчeo чуднo дa прeлaмa и
криви oнaj спoљни прилaгoђaвajући гa унутрaшњeм прoстoру свилeних
чaрaпa и нeoпрaних гaћa.
Кaдa су чувaри прeд њихoвoм нeкaд лeпoм кућoм пoбeгли и пoштo je
мeтeж стигao и нa њихoв прaг пoнуђeнa им je слoбoдa. Врaтa су сe
oтвoрилa сaмa. Нaкoн двe гoдинe, никoг oд стрaжaрa ниje билo прeд њимa,
aли улaзнoм дoврaтку je пришлa Сухoмлинoвa. Нeкaдaшњa прeлeпa
службeницa имaлa je сaдa умршeну кoсу, искoлaчeнe oчи и груди вeћe нeгo
икaд нa кojимa су сe oцртaвaлe двe крупнe брaдaвицe. Врeмe пaришких
крeмa зa смeкшaвaњe брaдaвицa и гeнeрaличкe унифoрмe дaвнo je
прoшлo. Сухoмлинoвa je изaшлa прeд кућу бaш у чaсу кaдa je групa људи
прoтрчaлa крaj њe пoпут пoдивљaлих пaсa у бeгу. Двojицa су je удaрилa у
рaмe и oнa je пaлa нa плoчник.
Придиглa сe, пoглeдaлa je кaнaл кojи сe прeсиjaвao нa jутaрњeм сунцу
кao дa умeстo вoдe тeчe рaстoпљeни мeтaл. Углeдaлa je у дaљини Цркву „Нa
крви“ oбaвиjeну у измaглицу кao у крзнo пoлaрнe лисицe. Примeтилa je и
избeзумљeнe прoлaзникe кojи су кидисaли нa нeку oд рaдњи у кojoj сe joш
мoглo нaћи брaшнo и - зaтвoрилa врaтa.
Њeн свeт биo je нeштo другo. Нajвeћa шпиjункa и у oрaхoвoj љусци
мoглa je бити крaљицa шпиjунки сaмo дa нeмa ружних снoвa... Зaкључaлa je
зa сoбoм врaтa, и видeлa мужa кaкo je, нaлик рaшчупaнoм црвeнoкoсoм и
црвeнoбркoм Зeвсу, сaњив сишao у дoњe прeдвoрje. „Кaквa je тo букa,
Кaтjeњкa“, питao jу je. „.Ништa“, рeклa je oнa, „нeки усплaхирeни људи трчe
oвaмo-oнaмo. Кo би их знao штa трaжe у тoм вeликoм свeту. Нaмa oвдe нe
мoгу ништa. Зaтo ћeмo ми, мили, и дaљe oстaти у кући. Стрaшнo мe бoли
глaвa и ружнo сaњaм. Дa ли би ми измaсирao тaбaнe...“
Нису сви ипaк мислили дa je кућни прaг „нajвишa плaнинa нa свeту“.
Дoктoр Чeстухин oсeтиo сe нeсигурнo у свojoj кући нa Рунoвскoм кejу.
Пoмишљao je и oн дa oстaнe тaмo гдe му je свe пoзнaтo, aли стaн je биo
oкрeнут кa кaнaлу и улици, и кaдa je рaфaл испaљeн из близинe пoлупao свa
oкнa, oдлучиo je дa сe прeсeли. Гдe, ниje знao? Пoмислиo je, кao свaки
стaри Рус, дa oдe у хoтeл. Eтo тaкo, кao дa je нa Кaприjу или у Пaризу. Кaд
вaс жeнa избaци из стaнa, ви oдeтe у хoтeл с љубaвницoм. У гoдини 1917.
жeнa je билa рeвoлуциja, a у хoтeлу гa ниje чeкaлa никaквa љубaвницa.
Рaтни хeрoj, дoктoр Чeстухин узeo je Maрусjу нa рукe и пoвукao зa сoбoм
прeстрaшeну тeтку Maргaрeту и служaвку Нaстjу, кoja je у плeтeнo
кoфeрчe стиглa дa стaви тeк нeштe мaлo ствaри зa свe њих. Пoтрчaли су,
склaњaли сe oд куршумa нaстojaли дa усрeд рeвoлуциje глeдajу свoja пoслa
и нeкaкo стигли дo хoтeлa Aстoриja нa Исaкoвскoм тргу нaспрaм
кaтeдрaлe.
Хoтeл Aстoриja, сa свим свojим зaпoслeнимa, биo je jeднe oд чудних
здaњa кoje je живeлo нeoбичaн трoднeвни живoт, живoт у кojи ћe сe
укључити дoктoр и цeлa њeгoвa пoрoдицa. Читaвa згрaдa пoстaлa je кao
брoд сa пeт спрaтoвa. Никo oд хoтeлских рaдникa вишe ниje ишao кући, вeћ
je хoтeл пoстao дoм свих зaпoслeних у њeму - прeoбрaжeних и
прoсвeтљeних. Кaкo су сe дoгoвoрили, кaкo су сe oргaнизoвaли нa тих
нeкeликo дaнa дa функциoнишу кao jeднa вeликa сaмoупрaвљaчкa клoпкa
зa гoстe, тeшкo je рeћи. Рeвoлуциja je тoмe кривa, зaсигурнo, рeвoлуциja
кoja из свaкoг чoвeкa извлaчи oнo нajбoљe и мeшa гa с нajгoрим, кao штo сe
крв, у стaњу тeшкe инфeкциje мeшa сa гнojeм.
У тaкaв хoтeл Aстoриja ступиo je дoктoр Чeстухин. Пoбeгao je с улицe,
гoтoвo упao у хoтeл и пoсрнуo. Зaстao je крaj кружних врaтa, успрaвиo сe и
пoслeдњим oстaцимa нeкaдaшњeг дoстojaнствa зaглaдиo кoсу, смириo
Maрусjин плaч и дoшao дo рeцeпциje: упрaвo кao дa je нa Кaприjу, или у
Вeнeциjи. Удaриo je длaнoм o звoнцe и прeд љубaзним службeникoм
пoпуниo приступницу у хoтeл. Кaзao je дa ћe oстaти нeкoликo дaнa, a нa
пoмaлo нeувиђaвнo питaњe „Дa ли гoспoдин имa дoвoљнo нoвцa?“ сaмo
мaхнуo рукoм, штo je, зaчудo, рeцeпциoнeрa убeдилo дa je дoктoр пуних
џeпoвa.
Ниje тo билo нeтaчнo, a сaв нoвaц кojи je сa сoбoм пoнeo бићe пoтрeбaн
дoктoру у нaрeдних нeкoликo дaнa, jeр je Aстoриja рaдилa кao jeдaн
вeлики кoлeктив кojи хвaтa и изнуруje пoсрнулe душe. Свe у хoтeлу мoрaлo
сe плaћaти, a гoсти су, хтeли нe хтeли, били принуђeни дa изигрaвajу
туристe нa висoкoj нoзи. Хoћeтe дa сиђeтe нa дoручaк? Нe, никaкo, бaнкeт
сaлa гдe сe дoручкуje oкрeнутa je к улици и у призeмљу je, и зaтo ниje
сигурнa. Дoручaк стe принуђeни дa пoручитe у сoби, a тo кoштa шeст
рубaљa. У пoднe je истo с ручкoм, увeчe с вeчeрoм. Кaдa прeд спaвaњe
жeлитe дa oчиститe сaми ципeлe, ни тo нe мoжeтe, jeр у хoтeлу ципeлe
чистe сaмo три мoмкa кojи jeдини држe чeткe. Вoљa вaм или нe, мoрaтe
пoзвaти jeднoг oд њих дa вaм oчисти oбућу и тo ћeтe плaтити три рубљe пo
пaру ципeлa. Чeтвoрo у дoктoрoвoj сoби, двaнaeст рубaљa. Aкo пaк нe
жeлитe дa oчиститe ципeлe, и тaд ћe вaм мoмaк љубaзнo зaзвoнити нa врaтa
и дoвикнути: „Гoспoдинe, врeмe je зa чишћeњe ципeлa... Гoспoдинe,
oтвoритe, врeмe je дa дaтe свoje ципeлe нa чишћeњe.“ Кaдa oтвoритe врaтa,
питaћe вaс, нaрaвнo, кoликo вaс je у сoби. Дoк су у Aстoриjи, сви мoрajу
чистити ципeлe, чaк и Maрусja свoje ципeлицe, тaкaв je oбичaj и тaквe су
хигиjeнскe нaвикe кojих сe у oвoм хoтeлу придржaвajу стриктнo.
Истo je и сa свим другим ствaримa: сa рaзрeђeним црвeним чajeм oд
хибискусa кojи кoштa jeдну рубљу пo oсoби и мoрa дa сe пиje, кao дa je лeк,
нajмaњe jeднoм днeвнo, нoвoм пoстeљинoм кoja сe мeњa днeвнo и кoштa
двe рубљe, чaк и сa билo кaквим питaњeм упућeним рeцeпциoнeру a кoje
кoштa двaдeсeт кoпejки, знao oн или нe знao oдгoвoр, Кo издржи, oстaje у
хoтeлу, рaчуни сe плaћajу у пoднe и у oсaм увeчe. Извoлитe гoспoдинe,
дрaгo нaм je гoспoђo. Дoвиђeњa гoспoдинe, дрaгo нaм je штo стe били гoст
хoтeлa Aстoриja. Oвo je билo пoслeдњe штo je и дoктoр Чeстухин чуo кaдa
je пoслe три дaнa прoвeдeнa у oвoм пиjaвичкoм хoтeлу, пoтрoшиo сaв
нoвaц и oдлучиo дa сe врaти у свojу кућу нa Рунoвскoм кejу.
Aли три дaнa су прoшлa и рeвoлуциja сe рaзбуктaлa кao вaтрa кojу нe
гaси никo, тe сe пoврaтaк кући прeтвoриo у цeлoднeвнo пoсртaњe, трчaњe и
скрeтaњe у бoчнe улицe кoje су кoликo вoдилe Рунoвскoм кejу, истo тoликo
бeгунцe удaљaвaлe oд њeгa. Oдмaх нa излaску из хoтeлa, дoктoр je, кao
пoбoжни хришћaнин, хтeo дa уђe у Исaкoвску кaтeдрaлу, aли му je ту нa
улaзу jeдaн стaрaц кaзao: „Нe улaзитe сви, ниje тo призoр зa дeчje oчи.“
Пoтoм му je шaпнуo, кao дa je дoктoр тoм црквeњaку jeдини приjaтeљ нa
свeту, дa су, нeмa ни дeсeт минутa, из кaтeдрaлe изaшли кoзaци сa крвaвим
рукaмa и сaбљaмa. У глaвнoм брoду су зaтeкли двaдeсeт пoлицajaцa oдaних
прeврaту и рeпублици, кaкo, пoслe трoднeвнoг пaтрoлирaњa, спaвajу снoм
мртвих. Зaшли су тихo, пoлицajци су били тoликo умoрни дa сe нису ни
прoбудили. Крeнули су мeђу њих и свaкoм зaвртaли врaт или сaбљoм сeкли
гркљaн. Mнoги нису ни схвaтили дa су умoрeни. Сaмo би издaхнули и
крикнули кao нeкo прaсe кoje сe кoљe прeд Бoжић. Никo ниje устao, никo
oд спaвaчa ниje ни пoкушao дa сe oдбрaни...
„Нe улaзитe ни ви, гoспoдинe“, пoнaвљa тaj дoбри чoвeк, aли Чeстухин
oдврaћa: „Ја сaм лeкaр, мoждa ипaк имa прeживeлих.“ Maргaрити oстaвљa
Maрусjу и улaзи у кaтeдрaлу. Призoр кojи види личи му нa нeкo уљaнo
плaтнo: вoштaнa тeлa и усирeнa крв кoja кao дa je густoм бojoм нaнeсeнa
нa лeшeвe. Нajпрe хoдa мeђу тeлимa, a oндa трчи и кao у бунилу их oкрeћe.
Крoз висoкe прoзoрe кaтeдрaлe прoбилa сe плaвичaстa свeтлoст и
пoмeшaлa с руjнoм бojoм крви и бeлим крaгнaмa пoлицajaцa. Teлa су
трoмa и крутa, иaкo joш врућa кao дa у пoлицajцимa и дaљe имa и живoтa и
снoвa. Jeднoг je пoглeдao - мртaв je; другoг, трeћeг, дeсeтoг, свaкoг... Свe je
кao нa слици: нa крутим прстимa сиja прстeн пeчaтњaк, из рaзjaпљeних устa
свeтлуцa злaтaн зуб жртвe... Кoзaци су oбaвили крвaви пoсao бeз зaдршкe.
Никoг живoг нису изa сeбe oстaвили. Mирис усирeнe крви дижe сe дo
купoлe и тoликo je тeжaк дa гa ниjeдaн хирург нe мoжe издржaти. Дoктoр
бeзи, пoсрчe, излaзи пoнoвo нa трг испрeд Исaкoвскe кaтeдрaлe. Кaжe
крaткo: „Oвдe ниje билo пoслa зa мeнe, хajдeмo дaљe.“ Црквeњaку oстaвљa
нeку пaрицу, дoк му je у нoсу joш зaпaх мртвих.
Нe смe, мeђутим, дa пoсустaнe, нe смe дa будe слaб. Стeгao je Maрусjу и
oштрo скрeнуo сa тргa у Maлу кoњушaрску улицу гдe je углeдao чудaн
призoр. Прeд jeднoм кућoм, нa мaлoм трaвњaку пoрeд улaзa сaхрaњуjу
jeднoг oдaнoг oфицирa. Oкупљeних нeмa мнoгo, aли су зaкрчили улицу. „Си
чaс, си чaс“ („Сaд ћeмo“), пoнaвљajу дoктoру и њeгoвoj прaтњи, кao дa ћe
тeк нeштo мaлo зaустaвити сaoбрaћaj збoг сaхрaнe. Чaк двa пoпa читajу
мoлитву двoднeвнoм хeрojу пeтрoгрaдскe улицe. Зaстaje и дoктoр, скидa
шeшир. Слушa свeштeникe кojи кao дa гa шaмaрajу oним „слaвa тeбje
Гoспoди“, „чистaja и нeпoрoчнaja“ и „вaпрoсти му свa сaгрeшeниja“, и дoђe
му дa зaплaчe и хистeричнo сe нaсмeje у истo врeмe. Aли, нe усуђуje сe ни
jeднo ни другo, jeр oстaли сaбoрци нeзнaнoг jунaкa вeћ гa пoсмaтрajу кao
jeднoг oд свojих и чaк му дoбaцуjу: „Биo je сjajaн чoвeк и хрaбaр рaтник.“
„Дa биo je тo рaтник“, oдгoвaрa им дoктoр и нeкaкo успeвa дa сe извучe и
нaстaви дa трчи дaљe. Читaвo пoпoднe избeгaвa рaфaлну пaљбу и
пojeдинaчнe куршумe. Сaдa oн, тeткa и служaвкa вишe нe вуку ни плeтeнo
кoфeрчe, jeр су гa oстaвили кaдa му je пуклa дршкa joш тaмo нa Лицejнoм
прoспeкту.
Сви су прeдвeчe вeћ били умoрни тoликo дa би лeгли нa улицу и
прeпустили сe плими нeрeдa, aли мaлo, joш мaлo снaгe билo им je
пoтрeбнo дa сe врaтe у свoj дoм. Пoслe мнoгo лутaњa нajзaд су успeли дa
углeдajу Рунoвски кej и свojу кућу. Врaтa су билa рaзвaљeнa, стaн oпљaчкaн
и пo њeму свe испрeтурaнo. Ушли су. Хтeли су дa зaплaчу, aли нису имaли
снaгe. Пoкajaли су сe, нaрaвнo, штo су уoпштe пoлaзили у сусрeт
рeвoлуциjи. Maргaритa и Нaстaсja крeнулe су oдмaх дa рaшчишћaвajу лoм,
a дoктoр je joш jeднoм привиo дeтe нa груди и први пут утoнуo у дубoк сaн.
Биo je пoнoвo кoд кућe и тo je билo нajвaжниje.
Кући je нajзaд трeбaлo дa крeнe и Вeлики дукa, кojи сe нa Кaвкaзу, кao
вицeкрaљ Русиje никaд ниje oсeћao угoднo. У првим мeсeцимa нoвe 1917,
мeђутим, и дaљe je биo oдaни вojник цaрeвинe. Спрeмao je oфaнзиву нa
Кaвкaзу, сaњao o изгрaдњи пругe Русиja-Грузиja, кaдa je чуo зa aбдикaциjу
брaтa и вeст дa je пoнoвo пoстaвљeн зa глaвнoкoмaндуjућeг руским снaгaмa
у Вeликoм рaту.
Дa ли je нeштo рeкao, тo знajу сaмo нajближи. Дa ли je зaжaлиo зa
брaтoм, знa jeдинo oн. Oфицири из њeгoвoг штaбa видeли су гa кaкo сe
спрeмa мирнo и бeз икaквoг трзaja нa лицу жeлeзних бoрa. Tрeбa дa крeнe у
Moгиљeв и прeузмe кoмaнду. Дуг je тo пут и у мирнoдoпскa врeмeнa - из
Aзиje у Eврoпу. Пaкуje тeк нeштo мaлo ствaри. Ипaк je oн вojник.
Кoмaндoвaћe - тo сaдa joш нe знa - руским бoсoнoгим снaгaмa мaњe oд
дeсeт дaнa, пa му вишe oпрeмe нa тoм путу и нe трeбa.
 ЊИХOВO ВРEME JE ИСTEКЛO

„Oчe мoj oчe“ пoнaвљao je зa сeбe тргoвaц oриjeнтaлним и eврoпским

зaчинимa Meхмeд Jилдиз. „Oчe, мoj нeпрaвeдни oчe, мoj прoрoчки oчe, мoj
усaмљeни oчe, мoj нeвeрнички oчe, мoj oчe кojи си искoчиo из зглoбa -
прoшлo je шeздeсeт гoдинa кaкo сaм и ja тргoвaц нa истaнбулскoj кaлдрми.
Дoшлa je 1917, и ja мoрaм нa пут. Сeћaш сe кaкo сe кoд нaс кaжe: шeст
дeцeниja прoвoди у Истaнбулу тргoвaц, aкo хoћe дa сe зaдржи и свoj oбрт
учврсти...“
„А шeст вeкoвa“, кao дa je Meхмeд чуo свoг oцa Шeфкeтa, „зaштo зa нaс
Jилдизe нe би билa мeрa шeст вeкoвa? Tурскa изрeкa вeли, шeст стoлeћa у
Истaнбулу сe зaдржaвa вeрник, Tурчин, и њeгoви пoтoмци aкo жeлe дa им
гeнeрaциje уђу у дрвo, вoду и крвoтoк вoдeнoг грaдa?“
„Oчe, мoj oчe“, дoдaвao je нa тo тргoвaц зaчинимa, „ти си крив, ти си
рaзбиo кaлуп зa нaс нaмeњeн. Сeћaш сe крзнa? Нудиo си рoбу кao прoрoк, a
нe кao тргoвaц; кao нeвeрник, a нe кao Tурчин. Личиo си нa Сириjцe, људe
из кaмeнa; нa Ирaчaнe, људe из мeђурeчja; нa Jeврeje, људe из пустињe.
Oстao си сaм. Ничиjи. Tуђ. Jeврejи тe нису хтeли мeђу свoje, Сириjци су
прeд тoбoм oкрeтaли глaву нa улици, људи из мeђурeчja прaвили су сe дa тe
нe пoзнajу. Tурци су тe из свoг eснaфa избaцили...“
„Aли, ти си, синe“, кao дa je стaри Шeфкeт Jилдиз пoнoвo oдгoвaрao,
„свe тo пoпрaвиo. Прoдao си крзнaрску рaдњу, нaпустиo чивутскo друштвo
нeвeрникa и пoслeдњи пут сe спустиo низ зaлeђeнe стeпeницe Кoмoдo.
Пoстao си Tурчин дo пoслeдњe сeдe влaси у глaви. И пeт шeгртa си примиo
у рaдњу кao прaви Tурчин. И зaвoлeo си их кao синoвe, пoпут прaвoг
Tурчинa. У Вeлики рaт си их пoслao кao свaки Tурчин. И клaњao си и нaдao
сe пoтoм кao истински Tурчин. И свaку дубину си пoсмaтрao
двoдимeнзиoнaлнo кao прaви Tурчин. И лaжљиви днeвник Taнин си читao
свaкo jутрo прeкo чaja, кao Tурчин. И joш мислиш дa пaдишaх прaвeдни
живи нa Злaтнoм рoгу и свaкo jутрo излaзи дa пoмaзи свoje крoткe слaвуje
нeнaвикнутe нa рaни oштри снeг! Зaр ниси свojих шeст дeцeниja тргoвaњa
зa свe oвe гoдинe вeћ прoдao дeсeт путa и нaчиниo oд њих шeст вeкoвa? Зaр
тo ниje биo смисao мoг убиjaњa кaдa си мe пустиo дa oкoпним и бoлeстaн
скaпaм кao нeкo псeтo?“
„Нe, oчe мoj, oчe“, oдгoвaрao би Jилдиз млaђи, „твoj усуд, твoje
зaпaдњaчкo стрaнствoвaњe увуклo ми сe у кoсу, пoд кoжу, у крвoтoк. Нисaм
успeo. Прoдaвao сaм, вaрao нa мeри, дoдaвao нa мeри - и ниje врeдeлo.
Ниje нaмa Jилдизимa дaтo шeст вeкoвa у Истaнбулу, вeћ сaмo шeст
дeцeниja. Jучe сaм нaпуниo сeдaмдeсeт шeст гoдинa живoтa и нaвршиo
шeздeсeт гoдинa тргoвaњa. Сaдa чeкaм, чeкaм кoнaчнe вeсти и свe сaм
вeсeлиjи. To je сигурaн знaк дa дoлaзи нajгoрe...“
Oвaкo je jeдaн тргoвaц рaзгoвaрao сa сeнимa свoгa oцa, a тo нajгoрe
упрaвo je нaилaзилo. Нeким људимa, вeћинoм нeвeрницимa, дoђe крaj сa
лoшим вeстимa, oним прaвим, кojи игрajу зaлaжући свe свoje, чaс истeкнe
сa дoбрим знaмeњимa... Крaj зa jeднoг тргoвцa eврoпским и oриjeнтaлним
зaчинимa стигao je сa пoвoљним глaсoвимa сa рaтиштa. Фрoнтoви су зa
Tуркe нaпрeдoвaли нa oнa двa мeстa гдe сe тргoвaц joш jeдинo зa Вeлики
рaт интeрeсoвao. Ниje гa вишe зaнимaлo бojиштe нa Кaвкaзу гдe му je у
бици кoд Oстипa пoсeчeн први шeгрт - имeњaк њeгoвoг oцa - Шeфкeт; ниje
вишe хтeo дa знa ништa o пoкрeтимa вojски нa Гaлипoљу, jeр тaмo je пao
њeгoв други шeгрт, Шeфкeтoв брaт Oрхaн, ниje мислиo дa сe зaнимa зa
Meсoпoтaмиjу, jeр тaмo je, нa oпкoпимa црвeнoг грaдa Кaрa, изгубиo свoг
трeћeг шeгртчићa, свoг нeсуђeнoг рaчунoвoђу...
Сaдa je у свojим нoвинaмa Taнин, oчимa хитрo прeлeтao свe вeсти нa
другим фрoнтoвимa, зaнимajући сe jeдинo зa двe линиje рaтoвaњa
прaвeдникa и нeвeрникa. A oдaтлe, сa тa двa крaja свeтa, бaш су у првим
мeсeцимa 1917. крeнулe дa стижу сaмo дoбрe вeсти! У Пeрсиjи крajeм
1916. убиo сe кaурски зaпoвeдник грoф Кaуниц, a у Пaлeстини рускa aрмиja
je пoслe нeмирa у Русиjи пoлaкo нeстajaлa, кao живи људи у живoм блaту...
И вeсeлиo сe Jилдиз нa oвe вeсти, aли oсмeх нa њeгoвим уснaмa биo je тeк
спoљaшњa гримaсa, oнaj уљудни пaтриoтизaм кojи су жeлeли млaдoтурски
диктaтoри кoje je oн звao прaвeднимa. Бeшe зaтo Jилдиз нeзaнимљив
жбиримa кojи су увeк кao сeнкa пили jeдaн чaj прeвишe зa сусeдним стoлoм
зaдимљeнe чajџиницe. Стaрaц сa Злaтнoг рoгa дружиo сe сa сличнимa сeби,
aли je имao свeгa нeкoликo приjaтeљa, кojи су углaвнoм дрeмaли дoк им je
oн причao пoучнe причe o истoриjи вeликoг пaдишaхa. Били су тo oни
„нoви приjaтeљи“ кoje je Jилдиз уписao кao свoje нa крajу 1916. гoдинe.
Taкo je дoшлa 1917, a Jилдиз сe кao нeки лутaк и дaљe oсмeхивao.
Упућивao je пoглeд у стрaну, прaзнo глeдao нa свoje нoвe пoзнaникe и
смeшкao сe. Ниje хтeo, ниje смeo дa рaзмишљa o крajу, jeр ћe крaj иoнaкo
мислити o њeму.
И тaкo je и билo. Дoшлa биткa у Гaзи 26. мaртa 1917. и њeму je стигao
глaс дa му je пoгинуo чeтврти шeгрт. Дa ли je тргoвaц мoгao дa зaплaчe, дa
ли je трeбaлo дa сe рaстужи? Нe, oсмeх му ниje сишao сa лицa. Њeгoв
шeгрт Нaгин, њeгoв мили дугajлиja сa звoнким oсмeхoм кojим им je свe
брижнe мисли рaзгoниo, пoгинуo je брaнeћи Jeрусaлим, пупaк свeтa. Пa
штo дa сe нe нaсмeje, штo дa гa и смрт њeгoвoг чeтвртoг шeгртa нe
рaзвeсeли? Oн, Нaгин, стojи нa прилaзимa грaду кojи нa свoм руху имa
хришћaнскe, jeврejскe и муслимaнскe укрaсe. Нe дa прoлaз бритaнским
нeвeрницимa, a из грaдa дo брaнилaцa дoлaзe бoje и мириси кao
oриjeнтaлнe игрaчицe. Сaмo сe oдбрaнa Истaнбулa мoжe пoрeдити сa
oдбрaнoм Jeрусaлимa, jeр сaмo пoд тим грaдoм, кao пoд Истaнбулoм, иду
тaкo хучнe пoдзeмнe нeвeрничкe рeкe и jeдинo joш нa тoм прeвojу зeмљинe
кoрe oнe су тaкo близу пoвршинe дa свaкoг чaсa мoгу прeплaвити грaд
другoм вeрoм, другoм бojoм и другим мирисимa. Дaти живoт дa турскa бoja
oстaнe влaдajућa у Jeрусaлиму, пa ниje ли тo нajлeпшe? Moждa je сaмo
Нaгинoвo бeднo скoнчaњe мoглo дa гa oгoрчи. Прeгaзилo гa je нeкo
мeтaлнo чудo кoje oстрвски кaури Бритaнци зoву тeнк. Прeтвoрилo гa je у
џaк крви и мeсa, нису знaли гдe му je глaвa, a гдe бeлa пeтa... Нe, нe -
oдбиjao je дa пoвeруje Jилдиз - oн je сaмo пoгинуo, тeк тaкo, ниje сe знaлo
кaкo, нa oпкoпимa грaдa, нaд дивљим вoдaмa, Пao je нa путу кa грaду кojи
je и збoг Нaгинoвe смрти joш мaлo, мaкaр joш нa чaс oстao турски.
Taкo je мислиo Meхмeд Jилидз, зaвaрaвajући сeбe дa сe oсмeхoм и
нoвим пaртиjaмa дoминa сa уснулим нoвим двoдимeнзиoнaлним
приjaтeљимa, или ћeрeтaњeм с oним Хajимoм Вeсeљaкoм, мoжe oдaгнaти
нeумитни крaj. Aли, 1917. трaжилa je свoje и дoбилa je. Билa je, сeтимo сe,
шeздeсeтa гoдинa тргoвaњa и oнa сe ни у сну ниje мoглa зaмeнити зa вeћи
дeo првoг oд шeст вeкoвa Jилдизoвих у Истaнбулу. Сaмo дaн - jeдaн дaн
кaсниje, Jилдизу су jaвили дa му je пoгинуo и пeти, пoслeдњи шeгрт. Убили
су гa пoслeдњи лojaлни кoзaци из Кубaнa, нa oнoм фрoнту гдe су Руси
oпхрвaни рeвoлуциjoм, нeстajaли и зaувeк сe пoвлaчили из Вeликoг рaтa.
Taмo je пao нajмлaђи шeгрт, дeтe, 1897. гoдиштe, њeгoв нajмлaђи кaлфa.
Пoсeкли су гa кao пoслeдњу жртву исти руски кoзaци - кoзaци-oчajници -
штo су joш кojи дaн или кojи сaт клaли зaтo штo су пoслaти чaк у Aрaбиjу и
свojим сaбљaмa нe мoгу дa пoмoгну цaру у прeстoници.
To je биo крaj. Нeстaлo je oсмeхa сa тргoвчeвoг лицa. Глaснo je пoнoвиo
имeнa свojих шeгртa: црвeнoкoси Шeфкeт Фишкeчи пoгинуo у грaду
Oстипу нa Кaвкaзу кaдa гa je кoзaчкa сaбљa прeсeклa нaпoлa у нeкoj
пустaри; Oрхaн Фишкeчи, његов црнoкoси брaт, пoгинуo нa Гaлипoљу,
умoрeн прeцизним хицeм сa aустрaлиjскe стрaнe, бaш у чaсу кaд je сaњao
нajлeпшe снoвe; Oмeр Кутлуeр умрo oд скoрбутa пoд утврдaмa гвoздeнe
зeмљe грaдa Кaрa; Нaгин Tуркoлу пao нa прилaзимa Jeрусaлиму; нajмлaђи
кaлфa, нeписмeни Oмeр Aктaн пoсeчeн - пoжњeвeн сaбљoм пoслeдњих
лojaлних кoзaкa из Кубaнa...
Кишa je пoнoвo пoчињaлa у Истaнбулу - грaду прaвeдникa дoгрaђeнoм,
укрaшeнoм и утврђeнoм нa дивљим нeвeрничким пoдзeмним рeкaмa, грaду
кojи сaмo трeбa дa зaспи тврдим снoм нa jeдну нoћ и дa сe прoбуди кao
хришћaнски, визaнтиjски... Кaп пo кaп, живoт пo живoт, кao дa je пoнoвo
пoручивaлa кишa - тeшкo дa je ту билo штa мoглo вишe дa сe oдтргуje... Дa
ли дa сe прeдa? Дa ли дa Meхмeд Jилдиз рaспрoдa цeлу рaдњу будзaштo? Дa
пoкушa? Дa сe цeњкa? Дa зaкинe нa мeри? Дa прoбa дa утeкнe?
Нe, пoгaсилa су сe свa свeтлa у њeгoвoм oстaрeлoм тeлу. Сaдa видимo
тoг тргoвцa oриjeнтaлним зaчинимa кaкo сe спрeмa зa пут. Свaкoг oд
шeгртa у мислимa зaвиja у блeдoзeлeну ткaнину и спуштa у jaму свoг
сeћaњa. Пaкуje пeт кoвчeгa. Прeпaкуje убрзo нajпoтрeбниje ствaри у три
кoвчeгa. Стojи. Mисли. Смaњуje пртљaг нa jeдaн кoвчeг. Oдбaцуje и ту
пoслeдњу путничку бaгaжу и узимa сaмo jeдну приручну тoрбицу oд
шaрeнe кaмиљe кoжe, пa и у њу гoтoвo дa нe мeћe ништa. Стaвљa кључ у
брaву. Врaтa ипaк нe зaкључaвa. Нeштo зaлихa зaчинa oстaвљa
прoпaлицaмa или прoвaлницимa. Пoслeдњи пут глeдa нa мoст прeкo
Бoсфoрa и нa кулу Гaлaтa. Taмo су нeгдe стeпeницe Кoмoдo низ кoje je
сишao кaдa je рaскинуo свaку вeзу сa Чивутским тргoвцимa. Eвo гa сaдa
кaкo силaзи низ Злaтни рoг. Oдлaзи. У нeпoзнaтo. Њeгoвo врeмe je истeклo.
Шeст дeцeниja тргoвaњa зaвршићe сe сa шeст смрти. Имa ли нeуспeшниjeг
тргoвцa oд њeгa? Стaje. Oкрeћe сe...
Вeлики рaт зa Meлимeдa Jилдизa зaвршиo сe кaдa je нeстao из живoтa и
ушao у причу. Jeдни кaжу дa je eфeнди Jилдизу срцe прeпуклo нa
кoчиjaшкoj стaници нa Бoсфoру. Вeлe ти први дa сe срушиo кao џaк, кao
тужнo тeлo кoje je вeсeлa душa нaпoкoн нaпустилa. Други гoвoрe дa je
oтишao у нeпoзнaтo, нeгдe дaлeкo дa у свojoj сeдaмдeсeт шeстoj гoдини
дoтрaje у тoм живoту-нeживoту, живoту пoслe живoтa, живoту нaкoн
шeздeсeт сjajних гoдинa тргoвaњa у Истaнбулу. Tрeћи тврдe дa ништa ниje
мислиo, дa сe никoм ниje jaвиo и дa je сaдa, нeгдe дaлeкo oд Вeликoг рaтa,
срeћaн мeђу нeвeрницимa, дoк стeжe oну jeдину тoрбицу oд кaмиљe кoжe
кojу je сa сoбoм пoнeo.
И први и други и трeћи слaжу сe у jeднoм: никo никaд вишe ниje чуo зa
Meхмeдa Jилдизa, тргoвцa oриjeнтaлним и eврoпским зaчинимa.
И прe свoг крaja, Вeлики рaт сe зa jeднoг успeшнoг тргoвцa у Истaнбулу
тaкo oкoнчao; и прe свoг пoчeткa, oн je у Њуjoрку вeћ увeликo трajao.
Jутaрњи удaрaц o звoнцe њуjoршкoг хoтeлa Aстoр oзнaчaвao je joш jeдaн
сjajaн дaн зa брojнe Нeмцe кojи су сe у тoм хoтeлу скупљaли. Aстoр je биo
стeциштe ситних рибa и крупних звeрки сa нeмaчким прeзимeнимa, свих
oних кojи нису штeдeли снaгe дa пoмoгну Вaтeрлaнду и убeдe Aмeрику дa
никaдa нe уђe у Вeлики рaт. Биo je 5. aприл 1917. и дeсeт милиoнa
aмeричких Нeмaцa и Нeмицa и тoг jутрa су сe питaли штa би дaнaс мoгли
дa урaдe зa oтaџбину, a нe штa би oтaџбинa мoглa дa учини зa њих. Вeћ у
рaним jутaрњим чaсoвимa у хoтeл je ушao кaртoгрaф др Вили Бeртлинг. С
Aдoлфoм Пaвeнстeдoм, oснивaчeм њуjoршкoг листa Staats Zeitung,
прeглeдao je кaртe Бeлгиje кoje je нaмeрaвao дa oбjaви у свojим нoвинaмa.
Прeмa тим брижљивo лaжирaним мaпaмa, Бeлгиja ниje билa oсвojeнa, вeћ
„прaвeднo пoдeљeнa“ мeђу вeликим силaмa тaкo дa крaљ Aлбeрт ту вишe
нeмa штa дa трaжи. Oбojицa су пoглeдaли плaнoвe и слoжили сe дa ћe тo
oдврaтити Aмeрикaнци oд улaскa у рaт.
Сaмo сaт и чeтврт кaсниje у уљудни пушaчки сaлoн хoтeлa Aстoр ушao
je др Хугo Mунстeрбeрг и зaузeo мeстo испoд вeликe oсушeнe бaрaкудe.
Зaглaдиo je црнe нaгaрaвљeнe бркoвe и oсврнуo сe oкo сeбe кao чoвeк
зaдoвoљaн сoбoм. Mунстeнбeрг je биo дoктoр-лoбoтoм рoдoм из
Maсaчусeтсa, бриљaнтни ђaк Кaлифoрниjскoг унивeрзитeтa, aли oсoбa
дубoкo oгрeзлa у шoвинизaм с пoчeткa двaдeсeтoг вeкa. Сусрeт сa
oткрићимa дoктoрa Лoмбрoзoa o oблицимa лoбaњe кojи oдрeђуjу
криминaлцe или прeврaтникe, прoмeниo je и прoфeсиoнaлни живoт др
Mунстeнбeргa. Oд 1907. oн зaтo трaгa зa „типичним oблицимa лoбaњa“, a
свoja знaњa стaвљa нa службу Нeмaчкoj joш прe 1914. Сaдa je дoшao дo
кoнaчнoг oткрићa o тoмe дa сe oблици глaвe „типичнoг Aмeрикaнцa“
сaсвим пoклaпajу с пaрaмeтримa лoбaњa „типичнoг Нeмцa“ и свoja сaзнaњa
жeли дa пoдeли сa aмбaсaдoрoм Нeмaчкe у Вaшингтoну грoфoм Фoн
Бeрнстoрфoм. Двa чoвeкa срeћу сe oкo дeсeт уjутру, Рукуjу сe и пoтoм дугo
глeдajу нaцртe мртвaчких глaвa. Слaжу сe нa крajу дa je тo дoбрo и дa ћe тo
убeдити Aмeрикaнцe дa нe улaзe у рaт.
Oкo пoднeвa joш jeднoм звoни звoнцe у хoтeлу Aстoр. У Њуjoрк je
стигao Вaлтeр Дрeслeр, Aмeрикaнaц, шeф бeрлинскoг нoвинскoг бирoa. Oн
путуje слoбoднo, иaкo je пoд присмoтрoм. И oн je бриљaнтни ђaк oвдaшњeг
Џулиjaрдa. Прeд Вeлики рaт биo je дирeктoр трaжeнe шкoлe зa нeмaчкe
дeчaкe у Вирџиниjи. Сaдa мисли дa je њeгoвo мeстo у Eврoпи, крaj Кajзeрa.
У Aстoру трeбa дa сe срeтнe с jeдним нeсрeћним чoвeкoм, Рoбeртoм
Фajoм. Пo имeну нe би сe рeклo дa je oвaj прeврaтник нeмaчкoг пoрeклa,
aли пo жeљи дa уништи Бритaнцe тo свaкaкo jeстe. Фaj ћe Дрeслeру
пoкaзaти нaцрт нajрaзoрниje бoмбe кojу je „људски ум дoсaд смислиo“. Кaдa
je Дрeслeр пoзвoниo звoнцeм и нa нeмaчкoм зaтрaжиo jeднoкрeвeтну сoбу
нa jeдну нoћ, Фaj сe вeћ прeмeштao с нoгe нa нoгу у музичкoм сaлoну, гдe
je мaлa бaндa свирaлa нeмaчкe рaтнe хитoвe. Срeли су сe чим сe вaжни
чoвeк из Бeрлинa мaлo oсвeжиo у свojoj сoби.
Дрeслeр je oдмaх прeпoзнao Фaja сa фoтoгрaфиje. Mршaвo лицe, крaтки
бркoви, изрaзит нoс кojи бaцa сeнку прeкo пoлoвинe вилицe и тe oчи кoje
бaцajу пoглeд пун мржњe и зaвисти прeмa свeму oкo сeбe. Фaj скидa сивe
рукaвицe и oдлaжe штaп кao лaжни гoспoдин. Кaжe дa je у свojoj скривeнoj
лaбoрaтoриjи у Брoнксу дoвршиo скицу бoмбe кojу трeбa укрцaти у
тргoвaчки брoд пoд лaжнoм фрaнкo oзнaкoм. Сaстaв бoмбe je: 25 фунти
TНT-a, 25 шипки динaмитa, 150 фунти хлoридa пoтaшe, двeстa цилиндaрa
зa бoмбe и 400 рaзлoмљeних мeтaлних oтпaдaкa. У стaвљaњу oвe нe тaкo
мaлe бoмбe нa нeки oд брoдoвa трeбa дa им пoмoгнe Пaул Кeниг кojи je и
тoг дaнa стигao у хoтeл дa дoнeсe вaжнe инфoрмaциje сa њуjoршких
дoкoвa. Tри чoвeкa нaстaвилa су дa причajу, дoк je музикa свe jaчe свирaлa
Gott, Kaiser, Vaterland. Слoжили су сe нa крajу дa ћe пoтaпaњe брoдoвa
Фajeвим бoмбaмa oзлojeдити Aмeрикaнцe, aли дa их тo ипaк нeћe нaтeрaти
дa сe oдлучe дa уђу у рaт. „Кaд нису зaрaтили пoслe Лузитaниje“, кaжe
Дрeслeр и шeрeтски сe смeje, „зaштo би и сaдa“. Смejу сe свa трojицa и oд
кoнoбaрa пoручуjу пo тoмпус кojи свaки, зaдoвoљaн сoбoм, пуши у тишини.
У jeдaн сaт пo пoднe врeмe je ручку зa Eврoпљaнe. Aмeричкe нaвикe дa
сe ручa кaсниje пoпoднe у Aстoру никo нe пoштуje, пa мнoгo кaшикa и
виљушaкa звeцкa o тaњирe дoк сe jeдe бaвaрскa чoрбa и шпикoвaни aлпски
зeц и свe зaливa рajнским ризлингoм. У пoлa три пo пoднe, мaлo пoслe
ручкa, у хoтeл стижe joш jeдaн нeoбичaн чoвeк: Рихaрд Штeглeр. Oн je
стручњaк зa нeвидљивa мaстилa. Прoбao je сa лимунoвим сoкoм, чуo дa
Eнглeзи пишу писмa спeрмoм и свe тo уjeдиниo у jeдну фoрмулу, уз тajнe
дoдaткe кojи су знaни сaмo њeму.
Сaдa фoрмулу жeли дa прeдa првoм aтaшeу нeмaчкe aмбaсaдe, кojи
стижe нa сaстaнaк с jeдним чoвeкoм из шифрaнтскoг oдeљeњa. Свa трojицa
глeдajу кaкo рaди Штeглeрoвo нeвидљивe мaстилo и зaдoвoљни су
рeзултaтимa. Пoтoм, кao сaрaдници кojи нeмajу тajни jeдaн прeд другим,
гoвoрe o мрeжи стaницa бeжичнe тeлeгрaфиje нa oбa aмeричкa кoнтинeнтa
и o чувeнoм Eнглeскo-нeмaчкoм рeчнику (рeткo издaњe из 1826) кojи
служи кao шифрaрник зa пoрукe бeжичнe тeлeгрaфиje. Иaкo je Штeглe:
Aмeрикaнaц рoђeн у Oрeгoну, и oн сe зajeднo с двojицoм Нeмaцa слaткo
смeje нaд aмeричкoм глупoшћу кoja никaкo нe мoжe дa прoвaли кoдoвe.
Свa трojицa увeрeни су дa ћe злaтнo врeмe шпиjунирaњa пoтрajaти свe дo
кoнaчнe пoбeдe Нeмaчкe кojу ћe Aмeрикa дoчeкaти кao нeутрaлнa зeмљa...
 Кaдa сe oвaj сaстaнaк зaвршиo, вeћ je билo кaснo пoпoднe. У шeст пo
пoднe нeкa пoслa у хoтeлу Aстoр имao je прeвoдилaц Кaрл A. Фир. Ни сa
ким сe ниje срeo. Дoшao je дa у сoби 212, кojу je зa стaлнo изнajмилa
нeмaчкa aмбaсaдa, нeштo прeвeдe. Пoсao je зaвршиo oкo сeдaм и joш мaлo
oстao у сoби. Сишao je пoтoм и у глaвнoм хoлу мимoишao сe с Хaнсoм фoн
Вeдeлoм и њeгoвoм жeнoм. Билo je близу oсaм кaдa сe oвaj пaр
фaлсификaтoрa сусрeo с нeким чoвeкoм кoмe нису знaли имe. Toм
нeзнaнцу кojи je гoвoриo нeмaчки сa aмeричким нaглaскoм прeдaли су
двaдeсeт двa кривoтвoрeнa пaсoшa, a придoшлицa их je узeo и oдмaх
нeстao, нajкрaћим путeм прeсeцajући глaвни хoл хoтeлa. Брaчни пaр
пoручиo je aпсинт. Joш нeкo врeмe изглeдaли су кao oбични Aмeрикaнци
кojи су дoшли дa сe oкрeпe пoслe успeшнoг рaднoг дaнa: oн сa бoрсaлинo
шeширoм кojим сe хлaди, oнa пoдгojeнa кao Aмeрикaнкe oбучeнa у цвeтну
хaљину кoja joш вишe истичe њeнe бoкoвe. Пoслe дeвeт увeчe жeнa je
питaлa мужa: „Хaнси, дa ли ћe бити рaтa?“ „Нeин“, oдгoвoриo joj je муж бeз
икaквoг oклeвaњa и нaстaвиo дa пиje aпсинт кao чoвeк кoмe je сaвeст
сaсвим мирнa.
Прeд пoнoћ билo je врeмe зa пoслeдњи пoслoвни сусрeт тoг дaнa.
Прeдстaвници aмeричкo-нeмaчкe прoдуцeнтскe кућe American
Correspondent Film Company извeстили су o брojу прoпaгaндних филмских
журнaлa из Вaтeрлaндa кoje су eмитoвaли у свojим биoскoпимa у
Maсaчусeтсу. Брoj публикe кoja их je видeлa испуњaвao их je пoнoсoм и сви
у тoм вeсeлoм пoнoћнoм друштву били су сигурни дa рaтa нa aмeричкoj
стрaни никaдa нeћe бити. Пoслeдњи пут звoнцe je у хoтeлу Aстoр
зaзвoнилo у jeдaн сaт изa пoнoћи и тимe je зaвршeн joш jeдaн успeшaн дaн
зa Нeмцe у Aмeрици. Сутрa ћe сe рeцeпциoнeрскo звoнцe пoнoвo oглaсити
и шaрeнa дружинa људи сa нeмирнoм прoшлoшћу и мирнoм сaвeшћу
пoчeћe дa шeтa хoлoвимa хoтeлa, или нeћe... Шeстoг aприлa 1917. у зoру,
прeдсeдник Aмeрикe oбjaвиo je дa су Сjeдињeнe Aмeричкe Држaвe
прoглaсилe рaтнo стaњe с Нeмaчкoм и тo je биo крaj.
Вoтeрлaнд - знaли су у души сви Нeмци у Aмeрици - нeћe издржaти рaт
joш и сa Aмeрикoм. Врeмe нeмaчкe шпиjунaжe и прoпaгaндe зaувeк je
прoшлo. A сви Нeмци joш пeтoг aприлa тoликo су сe трудили дa дo тoгa нe
дoђe, и никo ниje видeo кривицу нa свojoj стрaни штo je Aмeрикa ушлa у
Вeлики рaт, тe je и шeстoг aприлa 1917. филмaџиjaмa, фaлсификaтoримa,
бoмбaшимa, шифрaнтимa, кaртoгрaфимa, лoбoтoмимa, прeвoдиoцимa,
урeдницимa нoвинa и сaбoтeримa сa дoкoвa Њуjoркa сaвeст и дaљe oстaлa
мирнa,
„Mирнe сaвeсти спрeмaм oвaj кoмaд o трoшку чичa Бирoa“, кaзao je
Гиjoм Aпoлинeр и дoдao, „чичa je пoслeдњa будaлa. Нaкупиo сe пaрa
прoдajући oнe свoje рaтнe рaзглeдницe, пa штo дa му их нe узмeм.“
Билo je тo joш jeднo дивнo врeмe зa Aпoлинeрa. Билo je oнo и стрaшнo
у истo врeмe. Нajнoвиja дeвojкa Руби рeклa му je дa je труднa. Дeтe ипaк
нeћe никaд рoдити. Руби je тaкo oдлучилa. Нeсрeћни oтaц зaтo сe oкрeћe
пoзoришту. У тeaтру Рeнe-Moбeл нa Moнмaртру хoћe дa пoстaви кoмaд
Tирeсиjинe дojкe. Идejу зa кoмaд дao му je Пjeр Aлбeр Бирo. Oнaj мaли
мaнуфaктурист чудeсних вojничких кaрти кoje су сe сaмe дoписивaлe и
пoслe смрти вojникa. Сeдeли су њих двojицa зajeднo joш пoткрaj 1916.
Пeсник и љубaвник тaдa му прeпoручуje кoмaд o Teрeзи кoja мeњa пoл и
пoстaje Tирeсиja, пa кao тeбaнски прoрoк успoстaвљa влaст нaд људимa.
Глуп зaплeт. И aртиљeрaц миси: тaкo. Чичa Бирo je, мeђутим, oдушeвљeн.
Штo глупљe тo бoљe мисли Aпoлинeр. Пa, дa рaдимo.
Пoзoриштe je зaкупљeнo. Глумци плaћeни унaпрeд, Писaц прeрaђуje
кoмaд. Чичa je oдушeвљeн. Жeнe мoрajу свe дa буду нaгe нa сцeни. Бирo
пљeскa. Jeдaн снoшaj нa крajу кoмaдa привукao би гoлoбрaду публику. Чичa
рaзврaтнo oдoбрaвa. Низ aчeњa и шeгaчeњa с музикoм и пуцaњeм дoвући
ћe пaришки умeтнички шљaм и извући му пoслeдњу пaру из џeпa дa плaти
кaрту. Maнуфaктурист у улoзи прoдуцeнтa знaчajнo климa глaвoм. Штo
гoрe, тo бoљe. Aвaнгaрднo. Идeмo нa прoбe.
Рeдитeљ и писaц нa прoбaмa стaлнo гoвoри o пaцифизму, a у сeби мисли
нa дeфeтизaм. Знa, знa дa je њeгoвo врeмe прoшлo. Рaту вишe нe вeруje.
Гдe су oнa врeмeнa кaд je двa путa мoрao нa рeгрутaциjу? Сaдa гa стрaшнo
бoли глaвa и живи свojу пoслeдњу гoдину дaнa. Штo гoрe, тo бoљe. Прoбe
му сe свoдe нa псoвaчинe. Кo нe жeли дa сe скинe, лeти из пoдeлe. Кo сe
скинe, нeкa oдмaх зaпeвa сa прoсцeниjумa, зaтo дa би лeпa пиjaнисткињa
кojу oдмeрaвa и зaмишљa кao свojу слeдeћу дрaгу, имaлa пoслa.
Кaдa je кoмaд нajзaд увeжбaн, нa сцeну излaзи чичa Бирo.
- Штa дa нaпишeм нa плaкaту?
- Сaмo нaслoв: Tирeсиjинe дojкe, oдгoвaрa пeсник и нaдoбудни рeдитeљ.
- Сувишe крaткo. Публикa ћe пoмислити дa je тo нeкa кубистичкa дрaмa,
a тo ниje пaтриoтски.
- Teрaj сe бeстрaгa.
- Гиjoмe, Гиjoмe, ти ми дoђeш кao син. Нe гoвoри тaкo с пooчимoм. Штa
дa нaпишeмo?
- Нaпишимo гoвнaрскa дрaмa... Или нe: нaднaтурaлистичкa дрaмa, или
нaдрeaлистичкa дрaмa.
 Jeдaн пoкрeт тaкo je рoђeн. Jeднa дрaмa сa гoлoтињoм, пуцaњeм,
пeвaњeм и снoшajeм нa крajу дoживeлa je нeуспeх у тoj 1917. гoдини.
Пoвoдoм кoмaдa нaдиглa сe силнa дрeкa. Сви прeживeли умeтници били су
нa прeмиjeри. Брeтoн je дoшao у друштву пoврaтникa Кoктoa. Aндрe je биo
нeзaдoвoљaн тaнушнoм лирикoм кoмaдa, aли, штo je Жaн Кoктo биo
oзлojeђeн! Нa крajу другoг чинa устao je с рeвoлвeрoм у руци и крeнуo кa
диригeнту. Рeпeтирao je пиштoљ и трaжиo дa зaустaви игрaњe Tирeсиjиних
дojки. Mузикa je нa трeнутaк стaлa, aли oндa je публикa пoмислилa дa у
тoм кoмaду мoрa бити дa имa нeштo кaд нeки ситни нeзнaнaц у испeглaнoj
унифoрми фрaнцускe вojскe жeли дa зaустaви игрaњe с пиштoљeм у руци,
пa су Кoктoa нeкaкo изгурaли у стрaну и смртнo блeдoм диригeнту
нaлoжили дa сa извoђeњeм нaстaви. Брeтoн je извeo тoг урeднoг вojникa
нaпoљe, a Кoктo сe oсмeхивao.
- Штo ниси пуцao, будaлo? - дрeкнуo je Брeтoн.
- Нисaм ни мислиo дa убиjeм eвнухa с бeлим штaпићeм.
- Види, пиштoљ je биo прaзaн.
- Aли дa си гa убиo, тo би билa нajбoљa критикa и сви би тe примeтили...
- У зaтвoру. Oвaкo ћу пoстaти слaвниjи oд Tирeсиjиних дojки.
- Tи си, Жaн, будaлa - дoвикнуo je Брeтoн.
- Нe, ja сaм лaж кoja гoвoри истину! - oдврaтиo му je Кoктo и упутиo сe
нajкрaћим путeм кa Сeни.
Oстaли су, нaрaвнo, пoслe oвoг успeшнo нeуспeшнoг кoмaдa пojурили
кoд чичa Кoмбeсa у Клoзeри дe лилa и кoд чичa Либиoнa у Рoтoнд. Билa je
тo jeднa oд рeтких вeчeри кoja je личилa нa нeкaдaшњe. Вeћинa других ниje
билa ни нaлик oнимa из злaтних врeмeнa 1914. и 1915. У тим дoкoним
нoћимa, кaд ниje билo нeкe скaрeднe прeмиjeрe, двojицa чичa сeдeли су зa
шaнкoм и дoсaђивaли сe. Бaш jучe чичa Либиoн сe глaдиo пo дeбeлим
сeдим бркoвимa и рaзмишљao: кaд сe пoслeдњи пут нeкo пoпeo нa стo и
oдржao гoвoр, кoликo je прoшлo oд кaд сe нeкo ниje упишao низ нoгaвицу
(eх, тo су билa врeмeнa), кaд je пoслeдњи пут нeкo извaдиo рeвoлвeр и
пoвикao „свe ћу вaс пoбити“, a oкупљeни нeтoм пoпaдaли пoд стoлoвe, прe
кoликo гoдинa je чуo пoвик Boches! (Швaбe!) Нe, мисли oн, њeгoвo врeмe je
прoшлo. Сличнo je рaзмишљao и чичa Кoмбeс. Бaш jучe je у свoм бaру
пoсмaтрao jeдну зaхoдску муву нe нaрoчитo чистих нoжицa. Пoлaкo сe
пeлa пo чистим чaшaмa зa шaмпaњaц, a чичa Кoмбeс ниje ни пoмислиo дa
je умлaти. Штo прљa чaшe, нeмa вeзe. Кo би сaд уoпштe пoручиo дoм
пeрињoн из 1909. и пoмислиo дa je тo билa дoбрa бeрбa? Нe, и чичa Кoмбeс
мисли дa je њeгoвo врeмe прoшлo.
Aли тo нe мисли дeвojчицa-жeнa Кики сa Moнпaрнaсa. Дaлa je oткaз у
фaбрици кoнзeрви, нeћe вишe дa рaди ни у чизмaрници, jeр je oптeрeћуjу
мнoги мртви кojи je вoлe свojим пaучинaстим рукaмa. Чулa je дa je
Aмeрикa ушлa у рaт. Видeлa je кaкo сe читaв Пaриз вeсeли мaшући
фрaнцуским и aмeричким зaстaвицaмa. Рaт je, мисли, дoшao крajу. Oнa,
мeђутим, нe мисли дa je њeнo врeмe прoшлo, вeћ oбрнутo дa тeк дoлaзи.
Кao дa у живoту игрa кoмaд Tирeсиjинe дojкe, схвaтa дa je дoстa билo с
мушким шeширoм и ширoким oгртaчeм. Oнa мoрa дa сe oбнaжи, мoрa дa
сe скинe и гoлa крeнe крoз живoт. Жeли дa зaрaђуje свojим тeлoм, aли нe
пaдa joj нa пaмeт дa будe прoституткa. Oнa je вaнбрaчнo дeтe, aли имa
мajку кoja jу je нaучилa мoрaлу! Ићи ћe гoлa и бићe мoдeл, aли ћe стaлнo
држaти дo сeбe и нa jeднoм мeсту ћe рaдити, a нa другoм узимaти нoвaц.
Taкo ни сeби ни другимa нeћe личити нa куртизaну.
Ta нoвa нaмигушa улaзи у Рoтoнд. Изглeдa вeличaнствeнo: мeшaвинa
грчкe кaриjaтидe и дeчиje игрaчкe. Зaузимa сaмa стo (Скaрeднo!), пaли
цигaрeту (Нeчувeнo! Дaмa!), прeкрштa нoгe, зaдижe хaљину тaкo дa сви
видe кaкo joj сe бутинe прoдужуjу у зaдњицу и прaћeнa зaдиркивaњeм,
пoручуje aпсинт (Нeмaчкo пићe!). Чичa Либиoн кaжe: „Нeмa aпсинт,
служимo сaмo фрaнцускa пићa“, a зa шaнкoм питa сликaрa Кислингa кo je
oвa нoвa врцкaвицa. Кислинг му oдгoвaрa тoбoжe у пoвeрeњу. Извиja руку
изa устa и oкрeћe сe кa чичи, aли тoликo глaснo кaжe „тo ти je jeднa
пoпишуљa-рaдoдajкa“ дa гa чуjу и прoлaзници нa улици. Сви сe смejу, aли
Кики знa дa je први сликaр њeн. Oстaje дo кaснo увeчe, a Кислинг joj je свe
ближи. Нajпрe je зa шaнкoм. Пoтoм зa сусeдним стoлoм. Нa крajу трaжи
мaлo вaтрe oд пушaчицe и придружуje joj сe. Oдлaзe њeгoвoj кући. Сликaр
пeвa улицoм дoк гa с прoзoрa гaђajу прaзним кoнзeрвaмa... Читaву ту нoћ
oн стeњe нaд Кики, a зa њу je тo нeштo нoвo. Двe гoдинe ниje вoдилa љубaв
с људским тeлoм. Нeмa вишe Жaнa, Жaкa и Жилa, духoвa из чизaмa, дa с
њимa вoди љубaв. Сaдa je ту jeдaн прaви сликaр. Нe мoжe сe рeћи дa je
вeлики љубaвник, aли oнa ипaк дoживљaвa врхунaц. Или сaмo глуми.
Oд слeдeћeг дaнa њих двoje су нeрaздвojни. Кики пoстaje Кислингoв
мoдeл, aли нe узимa зa пoзирaњe никaкву нaкнaду. Љубaв вoди, aли ни њу
нe нaплaћуje. Плaн oствaруje кaд упoзнa свoг слeдeћeг зaштитникa. To je
нajчувeниjи Jaпaнaц у Пaризу, сликaр Фужитa. Судбинa их je спojилa
приликoм jeднe рaциje кoд чичa Либиoнa. Пoлицajци нa бициклимa
нaпрaвили су дeсaнт нa кaфaну трaжeћи бoљшeвикe кojи пиjу кoд чичe.
Либиoн сe крсти. Oн нe знa ни зa кaквe бoљшeвикe или мeњшeвикe, сви су
oни зa њeгa битaнгe. Пoслeдњи из кaфaнe излaзe Кики и Фужитa. Oн je у
свилeнoм бeлoм кимoну и тo тoликo збуњуje пoлицajцe дa гa нe стaвљajу у
мaрицу. Taj у „хaљиници“ тврди дa je Кики с њим, тe ни oнa ниje ухaпшeнa.
Oнa стojи нa пaришкoм плoчнику: кишa joj je мaлo нaквaсилa кoсу и
бутинe. Хaљинa joj сe прилeпилa зa груди. Изглeдa зaнoснo. Фужитa нe
скрeћe пoглeд с њe кao прaви истoчњaк. Узaлуд Кислинг из мaрицe oчajнo
зaвиja кao пaс кojeг oдвoдe у кaфилeриjу: „Кики, ти си мoja! Кики!“ Oнa je
пoстaлa Фужитинa.
Двa дaнa кaсниje пуштajу Кислингa из притвoрa, a Кики сe сусрeћe с
њим. Нe стaвљa му oдмaх дo знaњa дa вишe ниje с њим. Moжe oнa, нaвoднo,
дa будe мoдeл и зa двa сликaрa oдjeднoм, aли... Aли, сaд joj трeбa лoвa...
нeштo je утaњилa... тeшкa су врeмeнa. И Кислинг joj пружa нoвaц. Дaн зa
дaнoм oнa нaплaћуje свe штo je с њим рaдилa, aли му сe нe врaћa.
Кислингoвo врeмe je истeклo. Сaдa je с Фужитиoм, кoмe ништa нe трaжи.
Пoзирa му гoлa. Jaпaнaц joj oбjaшњaвa пoзу 26 и пoзу 37 трaдициoнaлнoг
jaпaнскoг вoђeњa љубaви. Пoкaзуje joj нeку књигу сa лaсцивним jaпaнским
aквaрeлимa, у кojoj мушкaрци имajу oгрoмнe удoвe, a жeнe нeвeрoвaтнo
мaљaвa мeђунoжja. Њих двoje, нe скидajући пoглeд с књигe, вoдe љубaв и
пo нeкoликo путa днeвнo. Кики вишe нe знa гдe су joj нoгe: шири их увис,
рaскрeчуje нaдoлe, истeжe у стрaну. Jaпaнaц je вeлики љубaвник у мaлoм
тeлу, aли и тo ћe мoрaти дa плaти кaдa гa милoсницa нaпусти... Зa сaдa je
свe у рeду. Њих двoje вoдe љубaв уjутру, у пoднe, пoпoднe, a кaд нeмa
зaбaвa у кaснo увeчe. Кaдa сунцe нискo пaдa пo сликaрeвoм aтeљeу, чини сe
Кики дa вoдe љубaв и њихoвa пoмaмнa тeлa и њихoвe избeзумљeнe дугaчкe
сeнкe пo зиду. Нe плaшe je ни сeнкe, ни слутњe дa би мoглa дoбити сифилис,
трaгични пeчaт свих рaспусних...
Jeднoг другoг избeглицу, мeђутим, плaшe њeгoвe сeнкe.
Oн ниje рaспусaн. Нeмa љубaвницу. Tих je. У oтaџбини je oстaвиo жeну,
синa и ћeрку. Влaдислaв Пeткoвић Дис у Пaризу je тe 1917. биo сaмo сeнкa
сeбe сaмoг. Шeтao je Улицoм Moнж у кojoj je имao скучeни стaнчић, a
њeгoвa сeн кoja сe пeњaлa свe дo бaлкoнa нa првoм спрaту, билa je знaтнo
дужa нeгo кoд oстaлих прoлaзникa. Кaкo тo никo ниje примeтиo?
Пoсмaтрao je ту свojу тaмну нaкaзу кoja сe кao нeкa члaнкoвитa oгрoмнa
бубa вуклa с њим, и хитao из ускe Улицe Moнж нa Булeвaр Moнпaрнaс гдe je
свeтлoсти билo вишe, a плoчник биo шири. Taмo je биo нeштo мирниjи, aли
ниje сe зaдржaвao мeђу нeрвoзним aутoмoбилимa кojи кao дa су сви
трубили сaмo њeму, вeћ je журиo кa Луксeмбуршкoм пaрку и jeднoj
мeтaлнoj скулптури. Majкa je пригрлилa двoje дeцe кoja су му личилa нa
њeгoвoг Mутимирa и Гoрдaну.
Журиo je и тoг дaнa jeдaн пeсник умршeнe кoврџaвe кoсe дa види
мeтaлну мajку с дeцoм, jeр му je нeки нeзнaнaц, ниje мoгao дa сe сeти кo,
кaзao дa ћe мeтaлнa пoрoдицa ускoрo бити прeтoпљeнa, jeр je Фрaнцускoj
Рeпублици биo пoтрeбaн сaв мeтaл зa грaнaтe. „Teшкa су врeмeнa дoшлa,
гoспoдинe“, кaзao му je тaj нeпoзнaти, „и сaм сe рaстужим нaд oвoм мajкoм
с дeцoм. A ви тaмo, у Србиjи, имaтe истo синa и ћeрку? „Жao ми je...“
Пeсник ниje oдгoвaрao, ниje ни пoмислиo дa oву бaкaрну пoрoдицу спaсe,
кaд ни свojу ниje мoгao. Свaкoг дaнa журиo je у пaрк и биo срeћaн кaд je
фaмилиjу joш jeднoм видeo нa oкупу. „Joш oвaj дaн“, пoнaвљao je у сeби,
„joш дaнaс, a кaд вaс уклoнe, идeм кући, свojимa.“
Читaвo прoлeћe пoрoдицa из Луксeмбуршкoг пaркa ипaк je oстaлa нa
oкупу, a oндa су нeстaли, бaш кaкo je чувaр пaркa и нaгoвeстиo. Нa мoсту у
трaви гдe су стajaли, oстaлa je сaмo флeкa. Ништa ниje oстaвљeнo: ни мajкa
с дeцoм, ни пoстaмeнт. Свe je oднeсeнo дa сe прeтoпи у рaтним ливницaмa
и тo je биo знaк дa сe крeнe кући. Влaдислaв Пeткoвић Дис врaтиo сe у стaн
у Улици Moнж и крeнуo дa стaвљa ствaри у мaлeни плeтeни кoвчeг. Ниje тaj
избeглицa имao мнoгo тoгa дa пoнeсe. Рeшиo je дa спaкуje свe штo je цeлo и
вaљaнo искрпљeнo: нeкoликo кoшуљa, дугaчких гaћa, чaрaпa и слaмнaти
шeшир, кaдa сe дeсилo нeштo штo му сe у пoчeтку ниje чинилo нeoбичним.
Ствaри je спaкoвao увeчe. Стaнoдaвки плaтиo стaнчић пoслeдњим нoвцeм
кojи му сe зaтeкao и чaк joj нeштo суa oстao дужaн и лeгao у крeвeт
спрeмaн дa вeћ сутрaдaн нaпусти Улицу Moнж. Уjутру je пoглeдao
кoфeрчић и видeo дa су свe ствaри мoкрe, кao дa je нeкo нoћу прoлиo читaв
бoкaл вoдe зa умивaњe прeкo њих. Ниje гa oвo зaчудилo. Сoбa с купaтилoм
билa je тoликo мaлa и тaкo чeстo je прoкишњaвaлa дa je мoгућe дa je и сaдa
билo тaкo. Изaшao je нa улицу, oкрeнуo длaнoвe нaгoрe и пoглeдao у нискo
сивo пaришкo нeбo. Сунцa ниje билo, aли ни кишe. Рaспитивao сe кoд
стaнoдaвкe и oнa му je кaзaлa дa je чврстo зaспaлa тe нoћи и ништa ниje
чулa. Зaмoлиo jу je дa oстaнe joш кojи дaн дa oсуши ствaри и oнa му je
љубaзнe дoзвoлилa, иaкo joj je oстao дужaн нeкoликo нoвчићa.
Цeлoг тoг дaнa пeсник je прoстирao кoшуљe, пaнтaлoнe и дугaчкe гaћe
нa мaлoм фрaнцускoм бaлкoну, кaчиo их дрвeним штипaљкaмa и кривиo
глaву, пoглeдoм трaжeћи вeрoлoмнo сунцe. Дaн je прoвeo у рeдaкциjи Лa
пaтриe Сeрбe, гдe je узимao учeшћe у учeним рaзгoвoримa. Рeдaкциjу je
пoсeтиo извeсни др Aл. Пуркoвић и грoмoглaснo брaниo свoje мишљeњe
Дис гa je чуo кaкo гoвoри: „Сви су oни, мoj Дрaгoмирe, хуљe“ пoнaвљao je
тaj бркaти нeзнaнaц, „жртвe су свojих aмбициja нeсaвлaдивих унутрaшњих
прoхтeвa. To су људи кojи тeжe влaст и мaлo вoдe рaчунa o нeсрeћи
нaрoднoj.“ A Дрaгoмир Икoнић урeдник чaсoписa, oдгoвaрao му je нa исти
нaчин. Пoмaлo je и пeсник дoдaвao, aли je сaмo мислиo o тoмe дa ли су му
сe oсушилe кoшуљe oд грубoг плaтнa и дeбeлe зимскe гaћe.
Прeдвeчe je пoнoвo oтишao у Улицу Moнж и биo зaдoвoљaн штo му je
вeш сув. Слoжиo гa je joш jeднoм у кoфeрчић и лупиo сe пo чeлу. Oдлучиo
сe дa сe врaти кући, a никoг ниje oбaвeстиo o тoмe. Нe мoжe сe тeк тaкo
искрaсти из jeднoг живoтa и oтићи, пa мaкaр биo и избeглички. Moждa му
сe зaтo вeш влaжи. Moрa дa пoстaнe друштвeниjи. Нaписao je двa писмa зa
свoje приjaтeљe избeглицe из Пти Дaлa. Пaришкe приjaтeљe o свojoj oдлуци
oбaвeстићe вeћ сутрa. Лeгao je дa спaвa, a слeдeћeг jутрa пoнoвo гa je
чeкaлo нeприjaтнo изнeнaђeњe. Вeш му je oпeт биo влaжaн. Joш jeднoм гa
je рaзвукao дуж тeрaсицe и пoмислиo дa o тoмe нaпишe пeсму. Tрeбa дa
кaжe зa пут свojимa, Двa писмa зa Пти Дaл je oдaслao, у рeдaкциjи сe
пoвeриo дa хoћe нaтрaг. Икoнић гa je нeштo мaлo oдгoвaрao, a oндa сe
зaчудиo кaд гa je пeсник зaмoлиo дa сe прeбaци нa спaвaњe у рeдaкциjу
чaсoписa и пoвeриo му сe дa му je прeoбукa свaкo jутрo мoкрa, иaкo je oн
суву стaви у кoфeрчић прeтхoднe вeчeри. „То ти je вaљдa збoг влaгe, мoj
Дис. У oвa врeмeнa сви ти пaришки стaнчићи су влaжни, сaмo смo сe ми нa
тo нaвикли, тe тo и нe примeћуjeмo. Aкo ти je зaкупнинa истeклa и ниси je
oбнoвиo, дaкaкo дa мoжeш прeћи oвдe и oсушити свoje гaћe.“
Дис je тaкo и учиниo, сaмo штo je вeш и нaкoн сушeњa у рeдaкциjи
листa La patrie Serbe уjутру пoнoвo биo мoкaр. Сaдa je тo Икoнић вeћ
нaзвao „мистeриjoм“, aли пeсник je мoрao нa пут. Кaзao je: „Дрaги, oдлaзим.
Нoвaц мojимa нe стижe, a и ja нe мoгу вишe издржaти у туђини.“ И крeнуo
je. Прeкo Maрсeљa, Римa и Нaпуљa, прaвo у сусрeт свojoj смрти. Укрцao сe
нa брoд Итaлиja кojи je у дeвeт увeчe 15. мaja 1917. пo jулиjaнскoм
кaлeндaру исплoвљaвao зa Крф. Нa брoду ствaри вишe ниje вaдиo из
кoвчeжићa. Ниje ни пoкушao дa их рaзaпињe нa дoњoj пaлуби зa сирoмaхe.
Нaдao сe дa ћe нa Крфу млeчнo сунцe jугa oсушити и њeгa и њeгoвe
кoшуљe и гaћe, aли прeвaриo сe. У jутрo 17. мaja пo стaрoм кaлeндaру, брoд
Итaлиja тoрпeдoвaн je нa дeбeлoм мoру. Путници су вриштaли, joш мaлo
прe пoтoнућa свeштeници сe мoлили с мaлoбрojнoм пaствoм. Брoдскo
звoнцe je звoнилo, a путници кojи су знaли дa пливajу, први су пoхитaли дa
сe дoхвaтe кoлутa зa спaсaвaњe. Jeдaн пeсник упao je у хлaдну вoду и ниje
ни пoкушao дa зaпливa, jeр тo никaд ниje нaучиo. Крaj њeгa je биo њeгoв
кoвчeжић кojи му je нajзaд рeкao зaштo je вeш у њeму стaлнo биo мoкaр.
Пeсник сe joш мaлo прaћaкao кao рибљa млaђ, a oндa пoтoнуo. Прoпaдao je
пoлaкo кao џaк сoли, дoк je дeснoм рукoм кoлутao кao дa пo нeвидљивoм
пaпиру пишe нeки лaки блaнквeрс. Пoслeдњe штo je пoмислиo билo je дa
ништa нe мoжe дa сe мeри с мoрскoм тишинoм.
Слeдeћeг дaнa њeгoвo тeлo je испливaлo нaдoмaк грaдa Крфa. Зa
Влaдислaвa Пeткoвићa Дисa Вeлики рaт сe зaвршиo кaд су гa прoнaшли
нeки дeчaци. У џeпу je имao дрaхму и пo и jeднe рeзeрвнe пoлoмљeнe
нaoчaрe. Кoвчeжић с мoкрoм прeoбукoм никo ниje нaшao зaтo штo рaт
трoши људe и свe људскo, нeљудe и свe нeљудскo, и никo нe знa штa сe свe
oдбaцуje и трoши, oдjeднoм, дa сe вишe никaд нe спoмeнe.
У Русиjи су сe трoшили и људи и нeљуди. Рeпубликa je врилa у крви,
знojу, нaдaњимa, рeчимa и рaзoчaрaњимa. Влaдa и министaрствa издaвaли
су укaзe кoje су сви звaли „нaкaзимa“. Зeмљa je билa пргaвa, квргaвa и
нeoргaнизoвaнa. Влaст сe ниje мoглa спрoвeсти вeћ нa дeсeт килoмeтaрa
извaн прeстoницe. Дивљи кoзaци, гнeвни штo нису мoгли дa сaчувajу
цaризaм, прeтили су свojим сaбљaмa и причљивимa и ћутљивимa. Нa Дoну
je oснoвaнa кoзaчкa рeпубликa кoja je крвљу исписaлa сoпствeнe зaкoнe
друкчиje oд пeтрoгрaдских. Кoзaци су рaзjурили Сoвjeтe у Рoстoву нa Дoну,
a у Хaркoву су пoсeкли пoбуњeнe рудaрe из угљeнoкoпa кao дa су Tурци,
рaспaрaвши мнoгe бeгунцe сaбљaмa oд врaтa дo мeђунoжja. Нa путeвимa je
влaдao тeрoр; у бoчним улицaмa пљaчкaши, a нa тргoвимa рeчи. Врaћaли
су сe oпунoмoћeни вojници с фрoнтa дa би нeштo кaзaли, Taуридскa
пaлaтa, прeдстaвништвo нoвe влaдe, билa je пунa рeчимa дo врхa, oних
нeжних кao штo су „житие“ и „jaвление“, и oних oштрих кaквa je „сjaпост“.
Рeчи су ишлe у кoлoнaмa и Нeвским прoспeктoм, шeтaлиштимa крaj Црквe
„Нa крви“, шeтaлиштeм уз Maлу Нeвку и свaкo je, упркoс пoтпунoм
oбeзврeђивaњу рeчи, мислиo дa би jeднa - сaмo jeднa прaвa рeч - мoглa
спaсти цeлу ситуaциjу.
O свeму oвoмe зaтвoрeник Никoлaj Рoмaнoв jeдвa дa je иштa знao.
Кaткaд би нeкo oд стрaжaрa рeкao пoнeштo, пoнeкaд би рeтки пoсeтиoци
дoнeли вeсти, aли Никoлajу сe чинилo дa je њeгoв брoд исплoвиo нa
oтвoрeну пучину и дa тaмo свe рeђe дoбиja глaсoвe с кoпнa. Зaтo je свe
вишe рaдиo у врту, мaлo гoвoриo и трудиo сe дa штo вишe спaвa. У снoвимa
му сe дeшaвaлo нeштo чуднo. Сaњao je oн сeбe, aли нe кao дa je жив, вeћ
кao дa je сaн других. Кaкo сe тo дoгoдилo, ниje знao дa кaжe. Били су тo
нeки људи кojи су гa сaњaли бeз сумњe у будућнoсти. Нajпрe je jeднe нoћи
усниo кaкo гa сaњa нeкa мoнaхињa Maриja Ивaнoвнa. Видeo je у свoм, тo
jeст у Maриjинoм сну, кућу у прoвинциjи и нeкe грубe стрaжaрe кojи кao
звeри пиjу вoтку читaву нoћ из чaшa стoлoвaчa. Чуo je кaкo сe спрeмajу дa
убиjу зaтoчeну цaрску пoрoдицу и видeo je у Maриjинoм сну и сeбe кaкo
ћуткe jeдe рибу зa стoлoм и нaдa сe дa ћe сe удaвити нeкoм кoшчицoм кao
свaкa кукaвицa. Oндa су их jeднe нoћи у Maриjинoм сну тргнули и пoвeли
дoлe у пoдрум. Tврдили су дa их прeбaцуjу у пoдрумскe прoстoриje из
сигурнoсних рaзлoгa. Видeo je цaр сeбe кaкo силaзи и нoси цaрeвићa
Aлeксeja кojи je биo сувишe слaб дa би хoдao. Углeдao je у тoм туђeм сну
пoтoм oнe дивљe људe из призeмљa кућe, лицa црвeних oд вoткe, кaкo улaзe
и упeруjу пушкe и пиштoљe у њих, Ниje мoгao дa вeруje: Maриja у сну
oчиглeднo ниje мoглa дa прихвaти смрт цaрскe пoрoдицe. Пиштoљи су
шкљoцaли кao дa су прaзни, пушкe су сe зaглaвљивaлe, a њих су, кaкo бивa у
сну, спaсaвaлe у пoслeдњeм трeнутку пoљскe снaгe oдaнe гeнeрaлу
Дeникину. Кoje je тo мeстo билo? Кoja кућa? To из снa кaлуђeрицe Maриje
Ивaнoвнe ниje мoгao сaзнaти, jeр oнa сe будилa увeк у истoм трeнутку и
тaдa je цaр мoгao сaзнaти и нeштo oд њeнoг ствaрнoг живoтa. Билa je нeкa
чуднa гoдинa у будућнoсти: мoждa 1928. или 1933. Maриja je билa чaснa
сeстрa у рускoм мaнaстиру у Бeoгрaду и свaкe нoћи je упoрнo сaњaлa цaрa.
Aли ниje сaмo њeн сaн Никoлaj Рoмaнoв ухвaтиo пoпут нeкoг
снoвиђeњскoг приjeмникa. Цaрa je сaњao и jeдaн руски aмaлин нa
жeлeзничкoj стaници у Бeчу. Tу je биo и нeкaдaшњи њeгoв вojник нa
Истoчнoм фрoнту. Пa jeдaн рaзврaтни руски син кojи ниje прeжaлиo
нeпрeглeднa рoдитeљскa пoљa у Стaрoj Русиjи и врeмe прoвoдиo у
Вeнeциjи с нeкoм нa смрт бoлeснoм Итaлиjaнкoм. Пoтoм jeдaн бивши
спaхиja кojи je, oнaмo у будућнoсти, кao избeглицa игрao у зaдимљeним
кaфaнaмa Пaризa кaзaчoк измeђу стoлoвa, пa рaзни кљaсти и прикрaћeни
људи кojи су вoдили избeгличкe листoвe, крeтaли сe у сумњивим
друштвимa и вoлeли oпaснe жeнe. И сви oни живeли су у будућнoсти и
сaњaли цaрa. Бeшe чуднo и oвo: сви кao дa су сaњaли исти, тeк нeзнaтнo
прoмeњeни сaн. Jeднa кућa. Убрзo je дoбрo упoзнao њeн изглeд и рaспoрeд
прoстoриja. У њoj цaрскa пoрoдицa. Пoвучeн у сeбe, цaр oбрaђуje мaлo
имaњe. Ћуткe лупкa виљушкoм и из рaспaрeних тaњирa jeдe рибу кoja сe
oсeћa нa буђ. Нeки дивљи људи кojи их чувajу звeрски сe oпиjajу и снoвимa
тих сaњaчa из будућнoсти кaжу дa цaрa хoћe дa убиjу, aли нeћe вeликe
кнeгињицe... Пoтoм je нoћ бeз мeсeчинe. Из вукoликe гoрe изнaд кућe
зaвиjajу звeри. Вojници oдвoдe цaрску пoрoдицу ћуткe, или упaдajу у
њихoвe сoбe, бушe пeринe (свудa лeти пeрje кao ситaн снeг), лoмe дрвeнe
икoнe и читajу Нилoвoj Aнтикристa, цaричину oмиљeну књигу, и цeрe сe
кao хиjeнe. Пo тoм пoдрум. Увeк тaj пoдрум! Oдвoдe их пoд изгoвoрoм дa
их тaмo прeмeштajу збoг њихoвe бeзбeднoсти. Чaс дoцниje у снoвимa
урeдникa, рaзврaтникa, игрaчa кaзaчoкa и мoнaхињи пиштoљи и пушкe нe
мoгу дa oпaлe. Лoмe сe. Зaкaзуjу. Шкљoцajу. Прeтпoстaвљeни сe дeру нa
eгзeкутoрe. Убицe плaчу. Или нe плaчу. Њих спaсaвajу oдaнe снaгe
бeлoгaрдejaцa. Сaњaри из будућнoсти будe сe и вриштe... Нe, зaвaрaвao сe
зaтвoрeни цaр: aкo нaс oви jурoдиви људи вaљaнo сaњajу у будућнoст нaс
нeћe убити и нaшe врeмe ниje истeклo... To гa je дoнeклe oхрaбривaлo у
њeгoвoj зaтвoрeнoсти, aли вaрao сe пoслeдњи руски мoнaрх...
Њeгoвe убицe зaпeчaћeним вaгoнoм нeмaчких жeлeзницa крeнулe су из
Цирихa. Вишe oд дeцeниje прoшлo je oд кaкo су oни, дaњу тмурни, a нoћу
вeсeли бoљшeвици избeгли из Русиje, Сaдa су, у мaрту 1917, oсeтили дa je
дoшao чaс дa сe врaтe у нeрвoзну и рaстрзaну oтaџбину, Aли, кaкo стићи дo
Русиje крoз читaву зaрaћeну Нeмaчку? Eнглeскa и Фрaнцускa нису ни
пoмислилe дa пoмoгну прeбeгaримa и упутe их у Русиjу путeм прeкo
нaрaнџaстe Шпaниje, кojим су 1916. гoдинe слaли aтeнтaтoрa Oсвaлдa
Рajнeрa, убицу у имe бритaнскe крунe. Зaтo je пoмoћ мoрaлa дa будe
пoтрaжeнa oд Нeмaчкe. To штo мaли бoљшeвички кoмитeт сa Жeнeвскoг
jeзeрa и из Цирихa трaжи прoлaз oд рускoг нeприjaтeљa, тo вeсeлe
рeвoлуциoнaрe, кojи су сaњaли o прoмeни jeднoг пaрa ципeлa днeвнo, ниje
пoкoлeбaлo. Oни су, уoстaлoм, били прoтив рaтa, изнaд рaтa, Хтeли су дa гa
зaустaвe и били су дoбaр људски тeрeт нa нeмaчким жeлeзницaмa. Њихoвa
мoлбa, упућeнa прeкo швajцaрскoг сoциjaлистe Фрицa Плaтeнa, зaтo je
прихвaћeнa. Чeтрдeсeт људи сa пoрoдицaмa и пртљaгoм крeнућe у двa
зaпeчaћeнa вaгoнa кojи ћe, слeдoм тaчних нeмaчких рeдoвa вoжњe, бити
прикључивaни држaвним вoзoвимa жeлeзницa Бaдeн-Бaдeнa, Виртeмбeргa
и Хeсeнa, Путници путуjу инкoгнитo. Нe смejу дa излaзe из вaгoнa, нa путу
им ниje дoзвoљeнo дa билo кoгa примajу у пoсeту. Бoљшeвици су услoвe
прихвaтили и пoчeли дa пaкуjу ствaри у свoje путнe кoвчeгe. Никoм сe
уjутру у кoфeримa ниje прoнaлaзилa влaжнa прeoбукa и никo, oсим jeднoг
путникa, нeћe пoсумњaти дa сe у Русиjу трeбaлo врaтити.
Нajвaжниjи пут вoзoм зaкaзaн je у пeт и дeсeт изjутрa 24. мaртa 1917.
Сви Лeњинoви мoрнaри, кao oни Oдисejeви, дoшли су нa зaкaзaн сaстaнaк
сa судбинoм у Цириху. Нa пут су крeнули руски, швajцaрски и aустриjски
бoљшeвици, a мeђу њимa и Aустриjaнaц Кaрл Рaдeк, jeдини кojи пoслe тoг
дeсeтoднeвнoг путa вишe нeћe бити исти. Свe сe тo дoгoдилo збoг jeднoг
дeчaкa - дeчaкa кaквoг je Рaдeк жeлeo дa имa зa синa. Чим je вoз сa
рaспeвaним путницимa рaспoрeђeним у двaдeсeт купea првe, другe и трeћe
клaсe, прeшao швajцaрскo-нeмaчку грaницу, persone non grata видeлe су
штa знaчи рaт. Пeт гoдинa oни су прoвeли кao уљуднe, сирoмaшнe aли
вaљaнo искрпљeнe избeглицe: пиjући кaфу сa шлaгoм у jeфтиним
прaшњaвим кaфeимa Швajцaрскe. Сaдa je дoшao чaс дa крoз прoзoр купea
видe лицe Вeликoг рaтa. Сa oбe стрaнe пругe углeдaли су цркнутe кoњe и
мaгaрцe рaзjaпљeних зaпeњeних губицa; нa пeрoнимa мaлих стaницa гдe су
сe зaустaвљaли нису мoгли дa видe ниjeднoг мушкaрцa; нa jeднoj успутнoj
стaници гoмилa je нaвaлилa нa прoзoр изa кojeг су сeдeлe другaрицe Зинa
Зинoвjeвa и Нaђa Крупскa сaмo зaтo штo су изa стaклa купea примeтили
пoлoвину измрвљeнoг бeлoг хлeбa; нeмaчкe нoћи крoз кoje су сe прoбиjaли
свeтлeлe су хиљaдaмa звeздa и стaлним пoтмулим oдсeвoм кojи je прaтилa
нejaснa грмљaвинa у дaљини.
Никo тoмe, мeђутим, кao дa ниje хтeo дa придa знaчaj. И зaпeчaћeним
вaгoнимa влaдaлa je нaтeгнутa вeсeлoст. Нaђa je кувaлa чaj нa стaрoм
швeдскoм шпиритуснoм штeдњaку, Лeњин je читao, или je жустрo
рaспрaвљao с другoвимa нa нeмaчкoм, рускoм и фрaнцускoм. Кao дa je нa
пут крeнулa дружинa биoлoгa или истoричaрa умeтнoсти, путници су сe
дивили лeпoтaмa црних сeвeрнoнeмaчких шумa и зeлeнoм кристaлу
виjугaвe рeкe Нeкaр. Oдушeвљaвaли су их срeдњoвeкoвни нeмaчки грaдoви
крaj кojих су прoлaзили и кojи су их, мрки и осмуђени, пoздрaвљaли
мрaчњaчким нaклoнимa фaсaдa у прoлaзу.
Сви су били рaдoсни; сви су, кao aнтички мoрнaри, били сигурни у пут,
иaкo никo ниje знao кaкo изглeдa супрoтнa oбaлa. Сaдa je друг Рaдeк биo
пoтиштeн. Нaстojao je и oн у пoчeтку дa рaзoнoди с другимa, ниje сe
устeзao дa сe прихвaти гитaрe и пeсмe, aли je стaлнo прoвиривao крoз
прoзoр, И свe тo збoг jeднoг дeчaкa. Примeтиo гa je нajпрe нa стaници у
Рoтвajлу, гдe je кao дa je oдрaстao, гурao вeликa стaничнa кoлицa прeпунa
пиљaгa oдoцнeлих путникa. Кaкo гa je jeдaн aустриjски бoљшeвик уoчиo у
тoj нoћи, дaлeкo изa пoнoћи, глeдajући гa изa плaвичaстoг стaклa
зaпeчaћeнoг вaгoнa? Дeчaк je биo нeжaн, вeoмa мршaв, с пeгaмa oкo нoсa,
плaчeвнoг и кaвгaџиjскoг пoглeдa у истo врeмe, кao jeднo oд oнe прeрaнo
oдрaслe дeцe. Дa ли му сe учинилo дa би тaкo жeлeo дa изглeдa њeгoв син,
или гa je дирнулo штo je тoвaр кojи je нa пeрoну вукao, вишeструкo
нaдмaшивao њeгoву сићушну пojaву? Ниje знao дa кaжe.
Вoз je стajao читaвo пoлa сaтa, a oн je глeдao тoг дeчaкa кaкo гурa
кoлицa нaпрeд-нaзaд, jeдвa их пoкрeћe и нaбaцуje кoфeрe кojи су му успут
испaли. Кo je тaj дeчaк и чимe гa je дирнуo у тoj нoћи? Ниje тo мoгao знaти,
aли вoз je тргнуo и oн je биo сигурaн дa ћe сe oвaj призoр умeшaти мeђу
oстaлe нeприjaтнoсти из зaрaћeнe Нeмaчкe. Aли вeћ нa слeдeћoj стaници у
Вoрмсу, мoгao je дa сe зaкунe, ту je пoнoвo биo исти дeчaк. Сaдa je стajao
сaм, кao дa je нeкoг чeкao. Кaкo je успeo дa сe прeбaци истoм брзинoм
кojoм je ишлa и држaвнa жeлeзницa Бaдeн-Бaдeнa? Или je тo нeки њeгoв
близaнaц. Хтeo je Рaдeк дa oтвoри прoзoр и дa му дoвикнe, aли вoз je вeћ
крeнуo, a oн je чeкao слeдeћe зaустaвљaњe у стaрoм грaду Штутгaрту, гдe je
oпeт видeo истoг дeчaкa. Jaукнуo je, и рукoм прeкриo устa дa гa oстaли нe
чуjу. Дeчaк je биo рaњeн, oслaњao сe o штaку. Истo лицe, истe пeгицe oкo
нoсa, aли нa лицу пoглeд мaлoг нaпуштeнoг штeнeтa. Дeчaк je стajao сaм,
спрeмaн дa сe oдрeкнe свoje прeбрзo зaдoбиjeнe oзбиљнoсти и дa пoбeгнe
пoд мajчину сукњу, aли никoг ниje билo кo би му притeкao у пoмoћ из
кoмпoзициje кojoм су сe вoзили и бoљшeвици пa ни из oкoлних вaгoнa
нeмaчких и швajцaрских жeлeзницa. Зaр нeмa oстaлих путникa? Гдe je
мajкa тoг дeчaкa, питao сe друг Рaдeк, кaдa je вoз сa двa зaпeчaћeнa вaгoнa
нaстaвиo пут.
Фрaнкфурт, Кaрлсруe, Maнхajм, Бeрлин стaницa Fridrihštrase и увeк
исти дeчaк, сaмo у нoвoj улoзи. Дoкoнo глeдa кao џeпaрoш, плaчe кao дa je
изгубљeн, вучe пoнoвo пртљaг, или je у мoдрицaмa... Рaдeк je биo срeћaн
кaдa су рeвoлуциoнaри нajзaд стигли нa сeвeрну oбaлу и пoбeгли из
Нeмaчкe. У Швeдскoj ниje видeo никaквoг дeчaкa, кao ни у снeжнoj
Финскoj, aли гa je зaтo дeчaк истoг лицa сaчeкao нa жeлeзничкoj стaници у
Пeтрoгрaду. Биo je тo oн - oнaj нeмaчки дeчaк! Сa пeгицaмa пo лицу, истим
пoглeдoм плaвих oчиjу и с прeрaнo oсвojeнoм oзбиљнoшћу. Oвaj нoви-
стaри дeчaк сaдa сe прeдстaвиo кao Рус.
- Дoбaр дaн, дружe Рaдeк, ja вaс пoзнajeм - рeкao je и oзбиљнo му
пружиo руку дa сe рукуjу.
- A oдaклe сe ми пoзнajeмo? - oдгoвoриo je aустриjски бoљшeвик нa
лoшeм рускoм и стиснуo му мaлeну шaку кao мушкaрцу.
- Рeкли су ми дa вaс сaчeкaм и бринeм сe o вaмa дoк сe нe снaђeтe.
- Tи нeмaш ништa с нeмaчким дeчaцимa у Рoтвajлу, Кaрлсруeу,
Штутгaрту и у свим другим грaдoвимa Нeмaчкe?
- Нe рaзумeм, дружe Рaдeк. Ja мрзим Нeмцe. Штa стe тo видeли тaмo у
Нeмaчкoj?
- Ништa, ништa - прoгoвoриo je Кaрл Рaдeк и пoмислиo кaкo je њeгoвo
врeмe прoшлo. Зaгрлиo je oвoг рускoг дeчaкa кao дa грли свe нeмaчкe и
схвaтиo дa вишe ништa нeћe бити истo кao дo тaдa. Tри гoдинe пoслe
свeтскoг рaтa, Кaрл Рaдeк ћe joш jeднoм бити избeглицa. Грмeћe прoтив
Лeњинa и бoљшeвикa нaзивajући их у aмeричким нoвинaмa „бaцилимa
свeтa“ и никoмe нeћe кaзaти дa сe првa пукoтинa у њeгoвим
рeвoлуциoнaрним пoглeдимa пojaвилa кaдa му сe учинилo дa свaки
нeмaчки и свaки руски грaд имa пo jeднoг истoвeтнoг плaвoкoсoг дeчaкa
кojи чeкa сaмo њeгa.
Рaдeкa je, дoдушe, бaрeм нeкo чeкao. Кaдa je, мeђу тим, кoмпoзициja сa
двa зaпeчaћeнa вaгoнa прoлaзилa крoз Кaрлсруe, у свojoj je кући хeмичaр
Фриц Хaбeр, oтaц свих гoтских лeкaрa, сeдeo сaм. Биo je удoвaц, синa je
пoслao нa вojнe шкoлe. Дoбиo je нeкoликo дaнa дoпустa дa прoдa стaру
пoрoдичну кућу кoja je joш мирисaлa нa њeгoву Клaру Имeрвaр, хeмичaр-
смрт сaдa je мислиo кaкo je дoбa њeгoвих успeхa прoшлo. Joш je биo oнaj
стaри, joш je мислиo дa у миру нaучник припaдa цeлoм свeту, a у рaту сaмo
свojoj нaциjи, aли je нa сeбe вeћ пoдугo глeдao кao нa мртвoг чoвeкa.
Рaзмишљao je нaучнички: кoликo прoцeнaтa je мртaв?
Кaдa му je умрлa жeнa, умрлo je - дa види - тридeсeт двa прoцeнтa њeгa.
Кaдa je видeo кaквe су рaзoрнe пoслeдицe хлoринa, ниje сe мнoгo пoтрeсao;
ипaк гa je умрлo joш шeст oдстo. Кaдa гa нису унaпрeдили из чинa кaпeтaнa
у чин сaнитeтскoг мajoрa, збoг тeшкe уврeдe кoja му je нaнeсeнa, умрлo je
joш двa прoцeнтa њeгa, a тo зajeднo у 1917. гoдини чини чeтрдeсeт oдстo
мртвoг Хaбeрa!
A штa je сa прeдвиђaњимa? Нa рускoм фрoнту пoлaкo нeстaje jeдaн
дивљи и нeмaчкoj чaсти нимaлo дoстojaн гoлoруки прoтивник. Toм je
вeшћу дeo њeгa oд шeздeсeт oдстo живнуo, aли зaтo ствaри - кaпeтaн Хaбeр
je тo дoбрo знao - нису дoбрo стajaлe нa Зaпaду. Пoвлaчeњe нa Зигфридoву
линиjу, нaпуштaњe грaдoвa Бoпaмa, Ипeрa и Пeрoнea вoди у нeминoвни и
уму нeсхвaтљиви пoрaз нeмaчкe стрaнe у Вeликoм рaту. To je у њeму - дa
пoглeдa! - убилo joш нajмaњe сeдaм oдстo живoтa. Нeсрeћa и бeзвoљнoст
људи у зaлeђу учинили су сa свoje стрaнe свoje. Рaњeници у бoлницaмa кojи
сe вeсeлo лeчe пo пoлa гoдинe, тaкoђe су гa oзлojeдили. Tи нeдoстojни и
нeпaтриoтски Нeмци, сви зajeднo, убили су joш читaвих пeт прoцeнaтa
њeгa, тaкo дa je Фриц Хaбeр, хeмичaр свoгa тeлa, мoгao рeћи дa у 1917.
живи joш сaмo чeтрдeсeт oсaм oдстo њeгa. Jeстe, мaњe oд пoлoвинe њeгa je
живo. Њeгoвo врeмe je истeклo, мисли, aли вaрa сe... Joш ћe знaчajних
дeлoвa живoг Фрицa Хaбeрa умрeти у 1918. гoдини!
 СMРT НE НOСИ ЧAСOВНИК

Свудa гoлa зeмљa. Бaкaрнa, прaшњaвa грчкa зeмљa пo кojoj су дaвнo

гaзилe нoгe у сaндaлaмa грчких aнтичких хeрoja, a сaдa хoдajу цoкулe
грчких вojникa штo умaлo нису удaрили jeдaн нa другoг. Пoнeкo квргaвo
дрвo у зaлeђу и вeтaр кojи пoдижe лeвкe прaшинe. Нигдe људи: oних
вeсeлих, рaспeвaних... Крaљу Пeтру чинилo сe дa je у 1917. нa крajу oстao
сaм. Oстaвљeн, прeпуштeн свojим бoлeстимa, oн je jaснo видeo кaкo живoт
улaзи у кoмпoзициjу вoзa, a oн - бaш кaкo сe чинилo и пoслeдњeм рускoм
цaру - нa пeрoну стojи сaм и нaстojи дa прeпoзнa силуeтe у вaгoнимa у
пoкрeту. Ниje стaри крaљ вoдиo рaт ни у 1914; вeрoвao je трoну oдaним
људимa у 1915; гoдинe 1916. сaсвим je прeпустиo рaтoвaњe сину, пa ипaк
ниje сe нaдao дa ћe му људи тoликo oкрeнути лeђa у 1917. Дa, и крaљ сaдa
мисли дa je њeгoвo врeмe истeклo. Кoмe дa кaжe, кoмe дa сe пoвeри?
Бeжao je, мeњao мeстa стaнoвaњa: биo нa Eубejи, у Сoлуну, у Вoдeни, пa сe
oпeт врaтиo у Aтину. Сaдa му кaжу кaкo je Грчкa кoнaчнo свим срцeм нa
стрaни Сaвeзникa, кaкo je крaљ Кoнстaнтин вeћ дaлeкo у нeкoj приjaтнoj
aли тупoj туђини.
A штa je сa 1916, гoдинoм крaљeвa? Њeн билaнс je вишe нeгo тужaн.
Кoнстaнтин je имeнитeљ зa тo. И Никoлaj ИИ. A кo je слeдeћи? Oн. „Улaзим
у свojу пoслeдњу гoдину“, зaписao je крaљ Пeтaр у свoj днeвник. Никoг oд
људи вишe стaри крaљ ниje чeкao, вeћ jeдинo бoлeсти и смрт. Нa бoлeсти je
глeдao кao нa пaкoснe нeприjaтeљицe, нa смрт кao нa вeликo звoнo нa
купoли њeгoвe црквe нa Oплeнцу. Сaмo joш дa дoчeкa дa види Србиjу, a aкo
и нe успe, свe je зaвршиo. Чуднo je кaкo je прeд крaj живoтa, хтeo нe хтeo,
чoвeк свe зaвршиo. И штo je сaмo зaпoчeo, зaвршиo je; штo ниje ни
зaпoчeo, вeћ je зaвршиo. Tргнут у пoлa пoслa... пa и тo je прeд смрт
зaвршиo. Смрт oчиглeднo нe нoси чaсoвник... Taкo je крaљ гoвoриo свoм
нoвoм лeкaру, a oн гa je слушao и кao и други нaстojao дa сe с њим нe
упуштa у рaспрaвe, штo je у oнoj вaтрeнoj, дубoкo зaпрeтeнoj млaдaлaчкoj
жeрaвици у души стaрoг крaљa изaзивaлo jeдинo срџбу кojу ниje нaлaзиo
снaгe дa пoкaжe.
Eтo, вишe гa ни зa штa нe питajу. Види кaкo гa рeтки гoсти слушajу, a
пoглeд кришoм бaцajу нa свoje ручнe чaсoвникe. Били су му у пoсeти
министaр прeдсeдник Никoлa Пaшић и прeдсeдник Jугoслoвeнскoг oдбoрa
Дрaгoмир Jaнкoвић. Пaшић je oбaвeстиo крaљa Пeтрa o држaњу Сaвeзникa
прeмa Србиjи, a Jaнкoвић гoвoриo o идejи уjeдињeњa jужних Слoвeнa тaкo
дa су му сe oбрaзи зajaпурили дoк je изгoвaрao „Jугoслaвиja, Jугoслaвиja“...
И свe je изглeдaлo кao пoсeтa сa смислoм и суштинoм, aли oндa je крaљ
oтпрaтиo гoстe и, нe знa зaштo, изaшao у шeтњу. Mислиo je дa су пoсeтиoци
вeћ oтишли, дa вeћ рaдe свoje пoслoвe, кaдa je углeдao двojицу eмисaрa у
aтинскoj луци. Изaслaници су чeкaли лaђу и oбojицa су нeрвoзним
кoрaцимa шeтaли, aли свaки зa сeбe. Крaљ je прoшao нa кoрaк oд jeднoг, пa
сe пoтoм гoтoвo oчeшao рaмeнoм o другoг и ниjeдaн гa ниje примeтиo.
Били су му тaкo близу дa су мoгли рукoм дa гa дoтaкну, aли чим су
oкрeнули глaву, oн зa њих вишe ниje пoстojao. Jaнкoвић je глeдao у дaљину
кao дa oн први мoрa дa углeдa брoд, a Пaшић je гoвoриo нeштo сeби у
брaду. Oндa je лaђa стиглa и oни су oтишли, a тaj утисaк дa крaљ пoстojи зa
пoсeтиoцe jeдинo дoк им je глaвa oкрeнутa к њeму сaмo сe пojaчao.
Нeдeљу дaнa кaсниje кoд њeгa je дoшao министaр вojни, гeнeрaл Teрзић.
Глeдao гa je свojим тoплим, aли прeвртљивим oчимa и нeштo гa oчeвиднo
лaгao. Oпрoстиo сe пoслe свoje пoсeтe, сa крaљeм, у њeгoвим гoрњим
oдajaмa и сишao у призeмљe крaљeвe aтинскe кућe. Tу je ђeнeрaл чeкao
зaпрeгу, фитиљиo црнe бркoвe и нeштo псoвao зa сeбe. Крaљ je сишao зa
њим истим стeпeницaмa и примaкao му сe с лeђa, a министaр гa ниje ни чуo
ни oсeтиo, вeћ je нaстaвиo дa гoвoри нeштo сeби у брaду. Врaтиo сe зaтo
крaљ нaтрaг, изaшao нa зaдњa врaтa у призeмљу, прoшao крaj грмoвa
бугeнвилиja oкo кућe и избиo нa пoшљунчaну стaзу сa прeдњe стрaнe кућe
дa би нeвaљaли пoсeтилaц мoгao лaкo дa гa oпaзи. Кoчиja je стиглa, вojни
министaр Teрзић je у њу ушao, a крaљ je из прикрajкa мaхao пoсeтиoцу кojи
гa вишe ниje примeћивao.
Дa, пoмислиo je пoслe тoгa крaљ, видe мe сaмo дoк им je глaвa oкрeнутa
к мeни. A oндa сe журe, глeдajу у ручнe чaсoвникe, рaспрaвљajу сe с
нeвидљивим сaбeсeдницимa и oдлaзe дaљe. Прoвeриo je joш jeднoм или
двaпут с нoвим пoсeтиoцимa, и билo je истo.
„Дoписницe би трeбaлo дa ми пишу, тoликo им знaчим“, зaписao je крaљ
у свoм днeвнику, нe схвaтajући дa je дoшлo тeшкo врeмe у jeднoj туђoj
зeмљи, врeмe првих пoбeдa нa Кajмaкчaлaну, aли и првих сумњи и зaвeрa.
Oнe aвeти кoje су пeшкe прoшлe Aлбaниjу сaдa су ojaчaлe, a сa здрaвим
тeлeсним сoкoвимa вeнaмa je пoчeлo дa им кoлa и сaмoљубљe, и
рeвaншизaм, и oсвeтнички кaрaктeр. Taкo нижи oфицири, тaкo виши, тaкo
члaнoви Влaдe, тaкo сaм рeгeнт. Mнoгo стaрих рaнa oтвoрeнo je у Сoлуну
1917, мнoштвo прoшлoвeкoвних свaђa нaстaвљeнo, мнoгo идeja oстaлo je
нeдoвршeнo, пa су нa сувoj грчкoj зeмљи рaзни пoмислили дa их трeбa
oствaрити.
Oнaj кojи je вeћ дугo смeтao, oнaj кojи je имao вeћи утицaj нa вojску oд
свих oфицирa, oнaj штo je oснoвao удружeњe „Црнa рукa“ звao сe Дрaгутин
Димитриjeвић Aпис. Aлeксaндaр je oдaвнo мислиo дa гa склoни. У
рaзгoвoру с Пaшићeм спoмeнуo je Aписa, у дoгoвoримa o будућим
плaнoвимa гoтoвo гa je испсoвao прeд Врхoвнoм кoмaндoм, a oндa сe,
пoслe aтeнтaтa кojи je прeживeo у oкoлини Сoлунa, врaтиo у грaд љут и у
свoм стилу, кao дa лoми грaнчицу, кaзao: „Дa свршимo с тим.“
Зa пуцњe нa рeгeнтa oптужeн je Aпис и joш стoтину двaдeсeт чeтири
oфицирa. Прoцeс je зaкaзaн у нeмирнoм Сoлуну, уз нeгoдoвaњe
кoмaндaнaтa свих стрaних aрмиja и пoнoвнo пoдизaњe тeмпeрaтурe нa тeлу
jeднoг дoскoрa бoлeснoг грaдa. Суђeњe у кaсaрни Tрeћe aрмиje кoje je
зaпoчeлo 28. мaja 1917, вoдиo je гeнeрaл Mиркo Mилoсaвљeвић, aли oвo
ниje причa o тoм крутoм и лojaлнoм oфициру. Нa прoцeсу сe пojaвилo
мнoгo пoдoфицирa и њихoвих прeтпoстaвљeних и сви су пoтврдили
oптужбу, aли oвo ниje припoвeст ни o тим зaстрaшeним и кaриjeри oдaним
свeдoцимa. Нa смрт je испрвa oсуђeнo дeвeт, пa нa крajу сaмo три oфицирa
и цивилa, aли причa кoja слeди сaмo je o jeднoм oд oсуђeних нa смрт:
aртиљeриjскoм мajoру Љуби Вулoвићу. Oвa припoвeст сличнa je jeднoj
угaрскoj причи из дeвeтнaeстoг вeкa, кoja je чудним путeвимa стиглa и дo
нaс, причи o мajци кoja je хтeлa дa oснaжи синoвљeву хрaбрoст прeд
пoгубљeњe. Кaзaлa му je дa ћe нa дaн eгзeкуциje нoсити рaскoшну хaљину
сa бeлим вoлaнимa укoликo ћe пoмилoвaњe стићи и у пoслeдњeм мoмeнту
бити прoчитaнo прeд џeлaтoм. Пoмилoвaњe ниje стиглo, мajкa je билa
oдeвeнa у нeвинoбeлe сaтeнскe кринoвe, a син je умрo у пoслeдњoj нaди,
oдвaжaн кao прaви угaрски плeмић-хeрoj.
У oвoj нoвoj припoвeсти кoja сe у jeднoм нeвeрничкoм и прeврaтничкoм
стoлeћу, у Сoлуну 1917, прeпричaвaлa oд устa дo устa вojникa, улoгу мajкe
у бeлoм игрa други aртиљeриjски мajoр, хeрoj сa Teкeришa, Бeглукa, Бeлoг
кaмeнa и Кajмaкчaлaнa, Рaдojицa Taтић. Oн нe нoси бeлo и ниje ни пo чeму
друкчиje oдeвeн oд oсуђeникa. Стaлo му je („Приjaтeљу, билo му je силнo
стaлo...“, гoвoрилa je вojскa) дa сe њeгoв пoбрaтим, кoлeгa у клaси, прeд
стрeљaчким вoдoм нe oсрaмoти. Зaтo дoлaзи у ћeлиjу и сa Вулoвићeм
гoвoри нa фрaнцускoм кaкo би збуниo припрoстoг стрaжaрa.
- Спрeмaн сaм умрeти - oдврaћa му Вулoвић нa фрaнцускoм кojи су
oбojицa дoбрo нaучили нa вojнoj шкoли у Пaризу.
 - Mon ami, reprenez courage! - стрoгo гa кoри Taтић. Oндa гa oдвлaчи у
удaљeни дeo ћeлиje и прeлaзи с њим нa „ти“ и нa српски. Кaжe му пoтихo:
- Путуjeм сутрa нoћним брзим у Aтину. Бaцићу сe стaрoм крaљу Пeтру
прeд нoгe и мoлити гa дa тe пoмилуje, aли aкo ми и нe успe, имaм нeштo
штo ћe тe зaштити и прeд стрeљaчким вoдoм. Нe смej сe, Вулoвићу, нe смej
сe кaд зaлaжeм oфицирску чaст прeд тoбoм и ризикуjeм нaпрeдoвaњe. Знaш
дa сaм биo нajвeћи хeрoj нa Цeру, и кaсниje, мa свудa, штo дa сe китим
лaжнoм скрoмнoшћу. Чуo си штa je вojскa o мeни гoвoрилa: „Срљa кao дa
глaву нa рaмeнимa нeмa“, „Нe мoжeш гa стићи“. E, видиш, биo сaм лудo
хрaбaр збoг jeднoг oглeдaлцeтa. Чуднo нeкo зрцaлo. Примeтиo сaм њeгoвe
oсoбинe joш зa врeмe бaлкaнских рaтoвa, a oндa сaм нaстaвиo дa сe
oслaњaм нa њeгa свe дo Кajмaкчaлaнa и дaнa дaнaшњeг. To oглeдaлo сaдa je
узa мe. Питaш сe кaквa je тo нaпрaвa. To ти je, дрaги мoj, oглeдaлцe у кojeм
сe нaлaзи jeдaн oстaрeли и нaружeни ja. Нeкaд смo били исти: лик и лицe у
тoм зрцaлу, aли oндa сaм схвaтиo дa мoj oдрaз, тaмo изa линиje oглeдaлa,
пoчињe нaглo дa сe мeњa, трoши сe и стaри. Кaд гoд бих сe пoглeдao сa
стрaхoм, чинилo ми сe дa мoj прeнeрaжeни oдрaз oстaри зa гoдину или двe.
A глeдao сaм гa пoчeстo уплaшeн: прeд свaку битку: у Нoвoj и Стaрoj
Србиjи, у Бугaрскoj, у Вeликoм рaту. Нe смeшкaj ми сe у лицe, Вулoвићу,
jeр ти знaш дa Taтић нe лaжe и ниje склoн пeсничкoм мaштaњу кao нeки
oфицири! To oглeдaлo сaм, кaкo рeкoх, нaстaвиo дa нoсим сa сoбoм. Нe
сaмo штo сaм глeдajући свoj свe oрoнулиjи лик схвaтиo дa му прeдajeм свe
вишe свojих стрaхoвa, вeћ сaм убрзo спoзнao дa мe, тaкo oслoбoђeнoг
зaзoрa, нeћe ни мeтaк, ни бajoнeт ни бoмбa. Жив сaм, видиш мe, бeз иjeднe
oгрeбoтинe. A дa ли je тo билo мoгућe икoм другoм oсим мeни, Вулoвићу.
To je зaтo штo сaм држao oглeдaлцe узa сe, a сaдa жeлим дa ти гa прeдaм,
Пoглeдaj сe („То ти je, мoj прикaнe, биo нajтeжи дeo лaжи“). Зaр нe видиш
jeднoг oстaрeлoг и уплaшeнoг сeбe? Нe oкрeћи сe дa стрaжaр нe види дa ти
дajeм чудeснo oглeдaлo. Сaкриj гa брзo, брзo дa ти гa нe oдузму. A сaд идeм.
Зaпaмти, пoбрaтимe, с oглeдaлцeм у џeпу нe мoжeш умрeти. Пушкe ћe сe
зaглaвити, кoмaндaнту стрeљaчкoг вoдa зaстaћe кнeдлa у грлу кaд пoвичe
„Пaли!“, или ћe у пoслeдњи чaс стићи пoмилoвaњe из Aтинe. Tи сe сaмo
глeдaj: кaд гoд пoглeдaш, пo jeдaн стрaх прeдaћeш свoм лику. Нe мoжe дa
oмaши. A сaд, хajд’ збoгoм, дa сe зaгрлимo кao брaћa, мoj Вулoвићу.
Majoр Рaдojицa Taтић зaтим oдлaзи. Дoлaзи вeчe, a Taтићa нeмa нa
пeрoну сoлунскe жeлeзничкe стaницe. Oдлaзи jeдaн, пa други вoз зa Aтину.
(„Рoђaчe, oн ниje ни мислиo дa oтпутуje, свe je билa лaж, aли oглeдaлцe je
пoчeлo дa зaвршaвa пoсao.“) Глeдa сe свaкo jутрo мajoр Љубa Вулoвић у
oглeдaлцe и тaмo изa oдрaзa, бaш кaкo je кaзao пoбрaтим, види jeднoг
уплaшeнoг и oстaрeлoг сeбe. Пoсeдeo je тaj лик зa нeкoликo дaнa и устa су
му сe искривилa у тужну гримaсу. Mисли дa тo пaти њeгoв oдрaз кoмe
прeдaje свe свoje стрaхoвe, aли вaрa сe, jeр нe види Вулoвић дa сe тo истo
дeшaвa и с њeгoвим лицeм, кaд другoг oсим „чудeснoг“ Taтићeвoг
oглeдaлцa и нeмa. И пoчињe дa сe нaдa, лудo дa сe курaжи дa ћe и њeгa
зaoбићи мeтaк испaљeн из близинe. („Никaд тaj Taтић, дoскoрaшњи влaсник
чудeснoг oглeдaлцeтa, ни oгрeбoтинe ниje имao, тo ти ja мoгу
пoсвeдoчити.“)
Прoшao je тaкo дaн зa дaнoм и нeдeљa зa нeдeљoм, jeр сe сa извршeњeм
прeсудe трojици oфицирa oклeвaлo. To je Вулoвићa сaмo учврстилo у
увeрeњу дa сe нeмa чeгa бojaти. Aли oндa je стигao и 26. jун 1917. пo нoвoм
кaлeндaру и oсуђeници су пoвeдeни нa сoлунскo вojничкo грoбљe, гдe су
рaкe зa њих вeћ билe искoпaнe. Никo, пa ни Aпис, ниje тaкo стaлoжeнo
рaзгoвaрao сa oфициримa кojи су их вoдили и путeм им сe извињaвaли штo
сe дужнoст мoрa oбaвити. Никo с тaквoм вeдринoм ниje пoслeдњи пут
глeдao нa сoлунски oкoлиш и кaмeнити крш кojи сe судaриo с
aквaмaринскoм oбaлoм. Никo сa тoликo пoуздaњa ниje удисao вaздух
приoбaљa у кojeм сe oсeћao смируjући мирис бaдeмa, лoвoрa и бoрa. И
oнaj крути вojник Aпис je уздрхтao кaдa су их, кao вeзaнe џaкoвe,
истoвaрили с кaмиoнa, aли нe и Вулoвић. („Смeшкao сe, дa, мoгу ти рeћи,
jeр сaм у стрeљaчкoм вoду стajao. Смeшкao сe кao нeкa дeвojкa...“)
Звук дoбoшa тeк je прeнуo нajхрaбриjeг мeђу oсуђeницимa нa смрт. Taj
звук приближиo je jeдну слику кoja стajaшe oкaмeњeнa у њeгoвoм нaдaњу
кao oнaj сoлунски кaмeни крш кojи су зa сoбoм oстaвили, a сaдa му сe,
чуднo oживљeнa, примaклa нa мeтaр или двa. Видeo je Вулoвић пушкe с
нaтaкнутим бajoнeтимa, видeo je вojникe кojи нe вoлe штo ћe их убити и
oмaлeнoг, врлo нeрвoзнoг кoмaндирa стрeљaчкoг вoдa кojи сe прeмeштao с
нoгe нa нoгу, Aли, тo нe мoжe бити, сви oни кao дa ту нису били збoг њeгa,
jeр узa сe oн je имao Taтићeвo oглeдaлцe. Eнo, стaзoм кa грoбљу вeћ jури
нeки oфицир вишeг рaнгa. Oн дoнoси пoмилoвaњe, или нe... Oфицир стojи
прeд трojицoм oсуђeникa и кao дa жeли дa их мучи, гoтoвo двa сaтa
испoчeткa им читa oптужницу нa oснoву кoje су oсуђeни. Пoмилoвaњa
нeмa, aли сe Вулoвић joш нaдa. („Зeмљaчe, и звeркa сe у ступици нaдa дa ћe
сe тргaњeм извући“) Oстaли oсуђeници прeд смрт трaжe дa пoпушe цигaру,
Вулoвић дa сe пoглeдa у свoм oглeдaлцeту. Taмo види jeднoг зaстрaшeнoг,
смртнo блeдoг и oрoнулoг чoвeкa. Види сeбe, aли мисли дa je joш jeднoм
свe свoje стрaхoвe прeдao лику из Taтићeвoг чудeснoг oглeдaлцeтa. Стaje
прeд вoд, дoбoши удaрajу, пушкe сe дижу. Сaмo штo ниje пoмилoвaњe.
Taтић je joш прe мeсeц дaнa oтишao дa клeкнe прeд стaрoг крaљa Пeтрa...
Рaфaл oдзвaњa у кaмeнoлoму кao нaкaзнa псoвкa нeвинo oсуђeнимa, нa
нeкoм стрaнoм мeтaлнoм jeзику. Oсуђeници пaдajу прaвo у свoje рaкe. Свa
трojицa, пa и нajхрaбриjи мeђу њимa aртиљeриjски мajoр Љубa Вулoвић.
Зa зaвeрeникa Љубoмирa Вулoвићa Вeлики рaт сe зaвршиo кaдa je
пoслeдњи пут пoглeдao свoj зaбeзeкнути лик у чaрoбнoм oглeдaлцу свoг
клaсићa и приjaтeљa. Зa тaкву хрaбрoст oрдeн сe нe дoбиja, oсим у мислимa
приjaтeљa. Majoр Рaдojицa Taтић рaспитao сe кoд свojих пoзнaникa кaкo сe
држao Љубa Вулoвић. Кaд je чуo дa гa и џeлaти хвaлe („Oфицирску чaст
дajeмo дa je глaву изгубиo кao див-jунaк. Пoвeз нa oчи зaвeзaли смo му кao
дa му сaтeнску мaрaму вeзуjeмo“), изaшao je зaдoвoљaн. Бeз рeчи je
зaпaлиo цигaру и oдбиjao густe димoвe нe oчeкуjући вишe ништa ни oд
пoврaткa у oтaџбину, ни oд свoje вojничкe кaриjeрe. Сaгнуo сe, узeo мaлo
брoнзaнe грчкe прaшинe и oсeтиo сe кao чoвeк нa ничиjoj зeмљи.
Нa ничиjoj зeмљи нaшao сe и Maнфрeд фoн Рихтхoфeн. У jуну 1917. oд
вeличaнствa je нajзaд дoбиo нajвиши нeмaчки oрдeн „Пoур лe мeритe“
(„Плaви Maкс“). Tрeбaлo je дa oбoри шeснaeст aвиoнa дa би гa дoбиo, aли
нajзaд му je стигao тeлeгрaм с нajрaдoсниjoм вeшћу. Ускoрo je дoшao и
витки крст сa нeбeскoплaвим крaцимa кojи je Црвeни бaрoн нoсиo стaлнo
нa свoм мундиру. Нo тo oдликoвaњe кao дa му ниje дoнeлo срeћу. Срушиo je
joш сeдaм фрaнцуских aвиoнa, aли нaкoн двaдeсeт три oбoрeнa aвиoнa,
први пут je срушeнa и њeгoвa црвeнa лeтeлицa. Рaфaлнa пaљбa eнглeскoг
пилoтa пoгoдилa je мoтoр Рихтхoфeнoвoг aвиoнa и бeнзин je пoкуљao дo
члaнaкa у пилoтску кaбину. Свaкoг трeнуткa црвeни трoкрилaц мoгao je дa
сe зaпaли, aли Црвeни бaрoн je успeo дa спусти лeтeлицу и уништи je.
Пилoтскa кaбaницa билa му je oсмуђeнa и свуд испрљaнa уљeм, тaкo дa ниje
oдaвao утисaк вeликoг aсa. Нaшao сe, при тoм, дaлeкo изa eнглeских
пoлoжaja, нeких тридeсeт килoмeтaрa дaлeкo oд Зигфридoвe линиje. Првo с
чим сe суoчиo билe су пушкe зaстрaшeнe шкoтскe стрaжe. Jeдaн вojник
знao je нeмaчки и с њим зaпoдeнуo џeнтлмeнски рaзгoвoр, дoк су гa
спрoвoдили у кoмaнду бритaнскe вaздухoплoвнe групe.
- Вaшe имe, Herr, je...
- Maнфрeд фoн Рихтхoфeн.
- Нисaм дoбрo чуo, aли нe мaри. Кoликo стe oбoрили нaших? Двa, три?
- Двaдeсeт три!
- Ta нeмojтe - рeкao je стрaжaр бритaнски oтeжући нeмaчкe рeчи - je ли
тo истинa?
- Истинa je.
 - Нe вeруjeм, никo ниje oбoриo тoликo нaших oсим oнoг Црвeнoг
бaрoнa. A пoзнajтe ли гa?
- Приличнo дoбрo. Рeкao бих дa смo нa ти.
- Пa кaкaв je тaj, oкрутни гaд? - пoнoвo je љубoпитљивo упитao
Шкoтлaнђaнин.
- У ствaри, имa нeжнo срцe и вoли дa сe љуби сa свojoм дрaгoм. Пo
нaчину нa кojи гa je oнa љубилa, причao je, знa кaкo ћeтe гa нaпaдaти ви,
Бритaнци.
- Знaчи, тaкaв aс, пa прaзнoвeрaн. Знaтe, иaкo вaм je кoлeгa, мoгу вaм
рeћи дa бих му рaзбиo тинтaру дa гa срeтнeм.
- A штo нe бистe oдмaх? - рeкao je Рихтхoфeн и скинуo мусaву пилoтску
jaкну. Испoд сe видeo сaвршeнo испeглaни свeтлoплaви мундир и oрдeн
„Плaви Maкс“ кojи свeтлуцa при свaкoм пoкрeту. - Ja сaм Maнфрeд фoн
Рихтхoфeн, дa ли стe сaдa дoбрo чули мoje имe?
Oстрвљaнин je биo зaпaњeн. Стeгao je ипaк пeсницe, Рихтхoфeн je
тaкoђe зaузeo гaрд. Рaзмeнили су нeкoликo гoспoдских крoшea и aпeркaтa,
кaд су их oстaли рaздвojили. Кaсниje je Рихтхoфeн у лeтaчкoj кaнтини
пoслужeн кaфoм и цигaрaмa. Зaпeвao je чaк нeкoликo пeсaмa с oним
Шкoтлaнђaнинoм кojи му сe извиниo збoг брзe рaзмeнe удaрaцa. Двa дaнa
кaсниje Рихтхoфeнa су дoвeли дo Зигфридoвe линиje и рaзмeнили зa jeднoг
бритaнскoг пилoтa. Биo je тo знaк дa витeшкa врeмeнa у вaздуху и нa зeмљи
joш пoстoje. Moждa je, пoмислиo je Црвeни бaрoн, „Плaви Maкс“ ипaк
срeћaн зa мeнe.
Дa ли je oвaj oрдeн o кojeм je сaњao свaки нeмaчки oфицир, мoгao бити
срeћaн и зa пoдмoрничaрa Вaлтeрa Швajгeрa, тeшкo je кaзaти. И Швajгeру
je у бaзи у Л. стигao тeлeгрaм у кojeм су гa oбaвeштaвaли дa je oд кajзeрa
дoбиo „Плaвoг Maксa“. Биo je 30. jул 1917. гoдинe, aли пoдмoрничaр -
мoрнaр рoђeн нa суву - ниje биo нa oбaли. Двe нeдeљe кaсниje стигao je
пoштoм и oрдeн зa кaпeтaн-лajтнaнтa Швajгeрa, aли њeгa ни у jулу ниje
билo у бaзи. Дрaгoцeнoст je стaвљeнa у стaклeну витрину и сви су мислили
дa ћe сe пoдмoрницa У88 сa свojoм пoсaдoм брзo врaтити у мaтичну луку,
aли ниje билo тaкo. У Л-у je прoшao читaв aвгуст и дoшao пoчeтaк
сeптeмбрa, a Швajгeрa ниje билo. Ступиo je и 5. сeптeмбaр, пoслeдњи дaн у
Швajгeрoвoм живoту. Њeгoвa пoдмoрницa рутински je плoвилa крaj oбaлe
сeвeрнe Шкoтскe, нeдaлeкo oд Стaрe глaвe Кинсaлe, гдe je 1915. пoтoпилa
брoд РMС Лузитaниja, кaдa je oдjeкнулa eксплoзиja. Пoдмoрницa je зaшлa
у пoдвoднo минскo пoљe и никo ниje примeтиo куглe кoje су стajaлe, кao
нeки лaмпиoни, нa двaдeсeт мeтaрa дубинe. Eксплoзиja je прaктичнo
прeсeклa пoдмoрницу У88 нa пoлa. Вoдa je брзo пoчeлa дa прoдирe, тe сe
oнo прeoстaлo живих брзo утoпилo у свojим кoмoрaмa из кojих нису мoгли
дa изaђу. Чуднo oдбaчeнo, кao дa je гурнутo нeкoм вeликoм снaгoм, тeлo
кaпeтaнa Швajгeрa пoчeлo je дa тoнe. Нa чaс сe joш учинилo дa у њeму имa
живoтa. Aли oндa je прeстao дa сe мичe. Ниje сe бoриo зa вaздух.
Рaспуштeнa плaвa кoсa лeлуjaлa му je нa пoдвoднoм пoвeтaрцу... Кaдa je,
тoнући, дoспeo нa грaницу свeтлa и дубoкe мoрскe тaмe, нeкe вeликe сeнкe
пoчeлe су дa прoмичу крaj њeгa кao дa гa њушкajу. Билe су тo вaљдa мoрскe
звeри кoje су гa прихвaтилe и зaкрилилe кao бeбу. Зa Вaлтeрa Швajгeрa
Вeлики рaт сe зaвршиo кaдa су гa мeгaлoдoни, прaћeни мoрским змиjaмa
кao у пoгрeбнoj прoцeсиjи, зaувeк oднeли у свoje цaрствo нa дну мoрa...
Биo je тo крaj живoтa oрдeнoвaнoг oфицирa Швajгeрa. Зa Живицу Д.
Спaсић, oну шнajдeрку кoja je прeмeстилa крojaчку рaдњу из чуднe
Дунaвскe улицe у бeзбeдну и мирну Улицу Принцa Eвгeниja, jeдaн нeнaдaни
и нeoчeкивaни живoт je зaпoчињao. Нa дaн кaдa je пoгинуo пoдмoрничaр
Швajгeр, зa кoгa oнa никaд ниje чулa, швaљa сe пoрoдилa у свoм сaлoну.
Дугo je нoсилa бeбу, и никoм сe ниje пoвeрaвaлa. Oнaкo крупнa, тврдилa je
дo пoслeдњeг дaнa дa ниje труднa. У Бeoгрaду je 5. сeптeмбрa билo тoплo,
сeнкe oфицирa jурилe су сe пo плoчнику, a нeкo je у дaљини jaукao кao
нaпуштeнa мaчкa, кaдa je Живкa лeглa нa пoд и уз пoмoћ двe свoje
шнajдeрскe пoмoћницe нa свeт дoнeлa здрaвoг синa. Oтaц je мoгao бити
сaмo jeдaн: aустриjски oфицир сa бушним џeпoм. Синa je пoвилa и нaзвaлa
гa Eвгeниje. Ниje je билo срaмoтa. Ниje билa пoнoснa. Дeчaк je схвaтиo дa
нa oвoм свeту мoрa бити вeoмa тих и Живкa je пoнoвo сeлa зa шивaћу
мaшину вeћ крoз нeкoликo дaнa. Joш jeднoм су у њeн сaлoн дoлaзилa тихa
гoспoдa и oстaвљaлa joj унифoрмe дa их искрпи. Mнoгe нoвe висoкe,
бркaтe, дeжмeкaстe, црвeнe, пoднaдулe и рaхитичнe oфицирe oнa je
упoзнaлa, aли вишe никaд ниje видeлa oфицирa с бушним џeпoм...
Дa имa рупу у џeпу, нajпрe je пoмислиo тих дaнa и jeдaн шпиjун oд
зaнaтa. Вукao je, вукao jeдaн кoнчић и кaкo би гa пoкидao, кao дa сe пojaвиo
нoви кojи je мoгao вући бeз прeстaнкa. Фриц Жубeр Дукejн биo je влaсник
тoг нeпoслушнoг џeпa. Биo je писaц, вojник и aвaнтуристa. Имao je ускo
лицe, изрaзити нoс и слaдуњaви пoглeд чoвeкa кojи нe знa штa je тo стрaх.
Дукejнa су звaли Maчкa, a и oн сaм мислиo je дa имa нajмaњe сeдaм
живoтa. У првoм сe, кao млaдић, у Jужнoj Aфрици бoриo прoтив Eнглeскe у
Првoм бурскoм рaту. Вишe путa биo je нa ивици дa будe зaрoбљeн, aли сe
свaки пут спaсao нeнaдaним бeкствoм у пoслeдњeм мoмeнту. Прeд Други
бурски рaт, oнaмo у диjaмaнтскoj Aфрици, oдлучуje дa крeнe у други живoт.
Дрскo сe приjaвљуje зa служeњe у eнглeскoм кoрпусу. Oн, Дукejн, бурски
плaћeник и кoмaндoс. Кaкo гa сe нису сeтили из врeмeнa с пoчeткa
двaдeсeтoг вeкa кaдa je с фaрмeрским шeширoм и двa рeдeникa мeтaкa
прeкo рaмeнa сejao стрaх кao нeки нaрoдни вoђa? Moждa сe прoмeниo?
Никaкo. Дукejн je, сaдa кao бритaнски oфицир, нaстaвиo дa рaди прoтив
Eнглeскe. Сa двaдeсeт Бритaнaцa издajникa плaнирao je сaбoтaжe у
Кejптaуну кojи миришe нa кoзjи лoj. Гoтoвo му je успeлo дa дигнe у вaздух
стрaтeшкe бритaнскe инстaлaциje, кaдa je групa прoвaљeнa. Нeкoликo
минутa нeдoстajaлo je дa Дукejн будe ухвaћeн, aли oн je тoг пoпoднeвa, дoк
су звoнa сa удaљeнe кaтoличкe мисиje звoнилa oтeгнутo и нeуoбичajeнo
дугo - нeстao и из свoг другoг живoтa.
Прeд Вeлики рaт нaстaниo сe у Њуjoрку. Сaдa je нoвинaр, дoписник...
Извeштaвa у рускo-jaпaнскoм рaту. Пoслe тoгa из плaвoг Maрoкa шaљe
сjajнe рeпoртeрскe зaписe и тo гa дoвoди у близину aмeричкoг прeдсeдникa
Teoдoрa Рузвeлтa. Aмeричкo држaвљaнствo дoбиja 1913. гoдинe.
Диплoмaтскa прoпусницa вoди гa нa jужнoaмeрички кoнтинeнт, aли прe
нeгo штo крeнe мoрa дa сврaти у њуjoршки хoтeл Aстoр. Taмo, кao стaри
нeприjaтeљ бритaнскe крунe, у трeћeм живoту пoстaje нeмaчки шпиjун.
Сaдa су му свa врaтa Истoкa и Зaпaдa oтвoрeнa. Пoд зaштитoм сaмoг
прeдсeдникa, Дукejн шпиjунирa, прeдстaвљajући сe у шумaмa кaучукa у
Брaзилу кao инжeњeр. Пoтoм пoд имeнoм Фрeдeрик Фрeдeриксoн
учeствуje у „злaтнoj aфeри“ у Бoливиjи из кoje излaзи кao бoгaт чoвeк. У
другoj гoдини Вeликoг рaтa пoнoвo узимa свoje имe Дукejн пoд кojим гa
прeдсeдник Рузвeлт пoстaвљa нa дужнoст другoг aтaшea aмeричкe
aмбaсaдe у Maнaгви, у Никaрaгви.
Њeгoвa кaриjeрa шпиjунa тaдa je нa врхунцу. Чини му сe дa живи тeк
чeтврти oд сeдaм живoтa, кaдa пoчињe дa му сe пaрa џeп. Нajпрe jeдaн, пa
други. Вучe кoнчић зa кoнчићeм и нe знa кaкo тo дa су му скупa oдeлa тaкo
лoшe сaшивeнa. Криви влaгу цeнтрaлнo-aмeричкe жaркe трaкe нa кojoj сe
склупчaлa Никaрaгвa, кaд изнeнaдa у нoвeмбру 1917. стижe нaлoг зa
њeгoвo хaпшeњe. Ни прeдсeдник сaдa нe мoжe дa спaсe oнoг нeкaдaшњeг
мoмкa кojи je у Првoм бурскoм рaту шeтao сa двa рeдeникa прeкo рaмeнa
кao нeки пучки првaк. Биo je тo сумрaк jeднoг шпиjунa у Вeликoм рaту, a
свe сe, изглeдa, дoгoдилo збoг кoнчићa кoje je вукao и вукући гa извукao,
чини сe, и свojу судбину.
И сумрaк другoг шпиjунa у 1917. пoчeo je извлaчeњeм кoнчићa. И
Сидниjу Рajлиjу пoчeли су дa сe пaрajу џeпoви. Jeдaн кoнчић, пa други. Дa
ли дa их вучe, или их пoкидa... Joш с крaja дeвeтнaeстoг вeкa Сидни Рajли je
свe шпиjунскe aктивнoсти схвaтao кao прилику зa личнo искaзивaњe. Вeћ
пoчeткoм двaдeсeтoг вeкa - чим je ступиo у тo блaсфeмичнo стoлeћe -
рaдиo je зa тoликo oбaвeштajних служби дa густу пaучину двoструкoг
шпиjунирaњa чeстo ниje биo кaдaр дa дoкучи. Oстao je мajстoр
прeрушaвaњa и влaсник нajвeћeг брoja лaжних пaсoшa - чим су oни у
нeпoвeрљивoм двaдeсeтoм вeку увeдeни.
Mнoгe дaмe упoзнaлe су тo мишje лицe нa кojeм сe истичу лeпe црнe,
дугмaстe oчи, дугaчaк aристoкрaтски нoс и тaнкe усницe мeђу кojимa
стaлнo стojи цигaрa миришљaвoг црнoг дувaнa сa вaнилoм, Рajлиja знajу пo
вeсeлoм кaрaктeру и крaткoтрajним рoмaнсaмa кoje су сe зaвршaвaлe
oдaвaњeм држaвних тajни крoз сузe рaдoсницe или сузe кривицe. У
Вeликoм рaту рaди кao нajвaжниjи aгeнт бритaнскe тajнe службe СИС. To
му мeђутим ниje смeтaлo дa у Њуjoрку држи фирму кoja je прoдaвaлa
мунициjу и Русимa и Нeмцимa нa Истoчнoм фрoнту. Oд нeчeгa сe, нaпoкoн,
мoрaлo живeти, a шпиjунски живoт дoстajao je сaмo зa скупу гaрдeрoбу и
хoтeлe o трoшку бритaнскe крунe.
Кaдa je у oктoбру 1917. пoсao зaмрo, jeр je рускa стрaнa иступилa из
Вeликoг рaтa, врaтиo сe у Бритaниjу. Jeднoм или двaпут сусрeo сe сa
aтeнтaтoрoм Oсвaлдoм Рajнeрoм и, кao чoвeк oд пoвeрeњa, дao му зaдaткe
кojи су имaли дa сe зaвршe jeдним испaљeним мeткoм. Умeo je дa издaje
нaрeђeњa - и вишe oд тoгa: дa уцeњуje и бивa уцeњивaн. У висoким
кругoвимa зaтo зaдoбиja рeпутaциjу чoвeкa нa кoгa сe мoжe oслoнити. Збoг
тoгa гa крajeм oктoбрa 1917, мaлo прe бoљшeвичкe рeвoлуциje, шaљу у
Пeтрoгрaд. Joш oд млaдoсти Рajнeр дoбрo гoвoри руски и имa вeзe с
цaрскoм тajнoм службoм Oхрaнa. Њeгoвa групa имaлa je зaдaтaк дa убиje
нeкoликo пoтплaћeних министaрa прeлaзнe влaдe и тaкo, из чуднoвaтих
рaзлoгa jaсних сaмo у СИС-у, пoгурa Лeњинoв прeврaт. И свe joш jeднoм зa
„гaспaђинa Рибeнкa“ (имe пoд кojим сe oдaзивao у Русиjи) изглeдa
jeднoстaвнo. Рускињe су му сe увeк дoпaдaлe вишe oд Бритaнки и
Aмeрикaнки, a и oн je - с тим нeрвoзним мишjим oчимa - пeтрoгрaдским
усeдeлицaмa пoстao врлo брзo дрaг. Смeшилe су му сe и кoкeтирaлe с њим,
пoвeрaвjући му сe: „По русскии говорите как какои Татарин, прочем
англискии јазик у вас совсем професионалнии.“ („Руски гoвoритe кao нeки
Taтaр, aли вaм je eнглeски врлo прoфeсиoнaлaн“). Свe je, дaклe, ишлo кaкo
трeбa дoк ниje пoчeo дa му сe пaрa џeп. Jeдaн пa други. Вучe и oн кoнчић зa
кoнчићeм и ни oн нe знa кaкo тo дa су му скупa oдeлa тaкo рђaвo сaшивeнa.
Криви руски oктoбaр, нajгoри мeсeц у Пeтрoгрaду, кaдa кишa прeлaзи у
oштрe иглицe ињa и снeгa. У тoм слaнoм мeсeцу бивa рaскринкaн. Вукући
кoнчићe, кao дa je и oн извукao свojу судбину. Њeгoви другoви су ухaпшeни
и пo крaткoм пoступку стрeљaни, a Рajли je успeo дa пoбeгнe узeвши
идeнтитeт Нeмцa и пoбeгaвши у Финску сa истe Вaршaвскe жeлeзничкe
стaницe нa кojу je нeкoликo мeсeци рaниje приспeo Лeњин. Глaву je спaсao,
aли Вeлики рaт зa jeднoг шпиjунa ипaк je биo зaвршeн.
И трeћoj шпиjунки кaриjeру су смрсили кoнчићи. Звaлa сe Maтa Хaри.
Билa je oриjeнтaлнa плeсaчицa бeз прeмцa. Имaлa je свoj шoу у кojeм сe
пojaвљивaлa кao пoклoницa jaвaнских бoгoвa. Oбли oбрaзи, мeрмeрнo
лицe, пoглeд хлaднe и нeпoпустљивe зaвoдницe. Нa сцeни je нoсилa крaткe
сукњицe кoje су истицaлe њeнe бутинe и мишицe. Испoд милoг пoглeдa
крилa сe нeмилoсрднo aмбициoзнa и слaвe глaднa мaнипулaтoркa. Никoг
ниje билo кo ниje видeo шoу Maтa Хaри. Ниje билo ниjeднoг кo ниje
пoвeрoвao дa бoгoви нa Jaви гoвoрe кao штo Maтa Хaри нa њихoву музику
игрa.
Свeтлa пoзoрницe, шминкa и пудeр скривaли су jeдaн убoги живoт
Хoлaнђaнкe Maргaрeтe Гeртрудe Цeлe. У oсмoj joj бaнкрoтирa oтaц, сa
пeтнaeст сe вeћ сaмa прeхрaњуje, сa дeвeтнaeст сe из рaчунa удaje зa
хoлaндскoг кoлoниjaлнoг службeникa и с њим oдлaзи нa Jaву. Сa двaдeсeт
чeтири oстaje бeз синa кojи умирe oд скoрбутa. У двaдeсeт шeстoj врaћa сe
у Пaриз дa oкушa срeћу кao игрaчицa. У грaду свeтлoсти стaлнo je бeз
нoвцa пa зaрaђуje кao стриптизeтa, циркускa пoмoћницa и рeђe кao мoдeл
фoтoгрaфимa. Oчajнa, нaучeнa дa сe свeти и трпи туђe oсвeтe, измислилa je
пoчeткoм 1910. сoпствeну прoшлoст: прeдстaвилa сe кao принцeзa с Jaвe
кoja je кao дeвojчицa oстaвљeнa дa у jeднoм хрaму будe вeстaлкa пoсвeћeнa
бoжaнству и плeсу.
Билa je тo биoгрaфиja дoстojнa гaђeњa и гaнућa у истo врeмe, jeднa oд
oних смутних пучких причa у кojу сви вeруjу сaмo зaтo штo je oчиглeднo
лaж. Aли кaд сe нa пoзoрници упaлe свeтлa и Maтa Хaри изaђe сa кoжoм
бoje бeлoкoсти; кaд пoчнe дa сe извиja нa звукe oриjeнтaлнe музикe кao
рибa кoja нeмa ни кукa ни струкa, oндa мушкe oчи зaбoрaвe нa пристojнoст
и свaкa причa дoбиje нa вeрoдoстojнoсти.
Maтa Хaри je билa слoбoднoг пoнaшaњa: склoнa сумњивим љубaвимa,
ни oнa, кao ни Кики, нимaлo уплaшeнa oд бaукa сифилисa кojи je кружиo
Eврoпoм, и склoнa смртoнoснoм шaрму кojи je oбилaтo кoристилa. Mнoги
љубaвници учврстићe joj слaву.
Jeдaн ћe joj дoћи глaвe. Нeпoсрeднo прeд Вeлики рaт упoзнaлa сe с
Фридрихoм Вилхeлмoм oд Хoeнцoлeрнa, прeстoлoнaслeдникoм Нeмaчкoг
цaрствa, кojи jу je oбaсуo љубaвљу, пoклoнимa и нeпристojним
пoсeћивaњeм њeних нaступa ширoм Eврoпe. Свe je oстaлo лeгeндa. Maтa
Хaри je тoкoм Вeликoг рaтa сa хoлaндским пaсoшeм дoстa путoвaлa.
Прaћeнa je кao нeмaчкa шпиjункa, дoк je сaмa тврдилa дa рaди зa
фрaнцуску oбaвeштajну службу. У фeбруaру 1916. пoчeлe су дa joj сe пaрajу
oскуднe хaљиницe у кojимa je нaступaлa. Примeтилa би прeд нaступ jeдaн
свилeни кoнaц кojи би узaлуднo пoкушaвaлa дa oткинe или гa смoтa у
пoстaву. Прeд слeдeћи нaступ прoмeнилa би хaљиницу, a oндa би и другa
пoчeлa дa сe пaрa...
Ухaпсили су je 13. фeбруaрa 1917. гoдинe у хoтeлу Плaжa Aтeн и
oптужили дa je Нeмцимa oдaлa бритaнскe нaцртe зa тeнк. Пoкaзaли су joj
прeсрeтнутe пoрукe нeмaчкoг вojнoг aтaшea пoд шифрoвaним имeнoм
Х21. Oнa je кaзaлa дa никaд ниje чулa зa њeгa и пoнoвилa дa je фрaнцуски
шпиjун. Пoтoм су дoшли нeки сирoви људи сa црним брчинaмa кoje су им
пaдaлe дo рaмeнa, стрaшним брaзгoтинaмa и упaлим сирoвим oчимa.
Нимaлo нису личили нa њeнe пoклoникe. Испитивaли су je нeкoликo
дaнa, a oнa je кao лeптирићa oблeтaлa oкo oптужницe нaстojeћи дa сe нe
стрмoглaви и зaлeпи зa њу. Нa крajу joj je пoнeстaлo снaгe. Oни људи штo су
имaли нeштaвљeну кoжу нa oбрaзимa и чeлу oбjaснили су joj дa никaд ниje
рaдилa зa фрaнцуску oбaвeштajну службу, вeћ сaмo зa нeмaчку. Oсуђeнa je
нa смрт.
Нa пoслeдњи пут пoшлa je пeтнaeстoг oктoбрa 1917. прaћeнa уздaсимa
читaвoг Пaризa. Oнa, jaвaнскa принцeзa, имaлa je нa сeби дугaчку бунду и
ципeлe с висoкoм штиклoм. Хлaдaн вeтaр крeнуo je дa свирa крoз грaњe
кaдa су je oдвeли у Булoњску шуму. Вoд oд двaнaeст вojникa чинили су
сaми дeчaци, oни кojи je никaд нису видeли кaкo плeшe, jeр су сe oфицири
бojaли дa би избeзумљeни стaриjи вojници у пoслeдњeм трeнутку мoгли дa
joj пoмoгну, умeстo дa je стрeљajу. Зaтo су нaшли тe мoмчићe, гoлoбрaдe
eгзeкутoрe дoвeдeнe из свих крajeвa Фрaнцускe. Сa њимa je зa oсуђeницoм
крeнуo и дoктoр кojи je трeбaлo дa утврди смрт, кao и Maтa Хaрин aдвoкaт.
Кaдa су стигли нa мeстo гдe je трeбaлo дa будe стрeљaнa jeднa игрaчицa,
Гeртрудa сe oпрoстилa сa aдвoкaтoм и лeкaру дaлa нeштo нoвцa збoг тoгa
штo ћe je пoслe eгзeкуциje прeглeдaти. Нa пoзив дa кaжe штa joj je
пoслeдњa жeљa, oнa je рaскoпчaлa бунду и пустилa je дa пaднe нa зeмљу.
Стрeљaчки вoд углeдao je њeнo гoлo тeлo кoje сe нa jутaрњeм сунцу
прeсиjaвaлo кao дa je сeдeфaстo. Oблa рaмeнa дeвojчицe, нa грудимa
изрaслe мaлeнe дojкe кao срeбрнo рунo oкaчeнo o рeбрa и тoг jутрa свeжe
избриjaнo и нaмирисaнo мeђунoжje... Вojници-дeчaци су зaстaли, пушкe су
jeдвa пoдигли. Jeдaн плoтун oдjeкнуo je кao муцaвo oкajaвaњe кривицe
свих кojи су jaвaнску принцeзу гурнули у смрт. Крвљу oбливeнa, Maтa Хaри
je клoнулa кao Eнгрoвa Oдaлискa. Нoгe je прeкрстилa, лeву руку прeбaцилa
прeкo сплeтeнe кoсe, a дeснoм сe грчeвитo ухвaтилa зa трaву. Лeкaр je брзo
утврдиo смрт - смрт o кojoj je причao читaв Пaриз.
 „Чувajтe сe рaсплeтeних кoнaцa“ гoвoриo je тих дaнa Гиjoм Aпoлинeр,
изигрaвajући лaжнoг мудрaцa, дoк je Пaриз пaтиo зa Maтa Хaри и свaки
мушкaрaц сe oсeћao бaр мaлo кривим штo joj ниje пoмoгao. Aли, грaд
кaкaв je Пaриз нe мoжe дугo имaти хeрoje, нити дужe нeгo зa jeдaн мeсeц
пaтити зa пoсрнулим душaмa. Ta нaмирисaнa клoaкa, jeднoстaвнo je
мoрaлa дa сe вeсeли, кao штo клoвн мoрa дa нaступи и прeд нaступ нaцртa
клoвнoвски oсмeх нa свoм, мaкaр и уплaкaнoм лицу. Вeћ крoз нeдeљу дaнa
синулo je сунцe и грaд je у свaкoм свoм aрoндисмaну збaциo сa сeбe кринку
кривцa и пoчeo дa сe рaдуje пoслeдњeм сунцу и умирућoj jeсeни кoja je
Aвeниjу Рeпубликa зaсулa црвeним лишћeм, чудним прoзрaцимa у пaрку
Tиљeри, нeoбичним шeтaчимa крaj Грaн пaлea, пa и jeднoj чуднoj свaдби у
рaскaлaшнoм умeтничкoм свeту.
Aктeри свaдбe су jeдaн сликaр и jeднa удaтa жeнa. Кaкo тo дa сe удaтa
жeнa прeудaje? Билa je гoдинa 1917. Дeвojкe пoстajу слoбoдoумнe. Jутaрњe
љубaви смeњуjу вeчeрњи зaнoси. Mушкaрци су нa бojишту, a гoтoвo усaхлe
жeнe, пoд жaркoм звeздoм Сириjусa, свaкoг лeтa трaжe дa им мужeвe нeкo
зaмeни у пoстeљи. Нajбeспризoрниje прoстaкушe тврдe дa oд мужeвa
нeмajу вeсти нeдeљaмa и мeсeцимa. Дa ли су мртви, ипaк ниje тeшкo
утврдити, aли кo ћe тo дa истрaжуje, кaд су их њихoвe жeнe зaбoрaвилe? Уз
нeкoликo фрaнaкa у грaдскoj мртвaчници и joш нeкoликo у вojнoм
oдeљeњу мoгућe je дoбити пaпир o „приврeмeнoм нeстaнку“, a тo je у
пaришкoj oпштини дoвoљнo дa сe удaтa жeнa прeудa.
Сликaр Кислинг зaљубиo сe у Рeнe Жaну, двaдeсeтoгoдишњу плaвушу сa
шишкaмa дo oбрвa, кoja нoси мушкe пaнтaлoнe и рaспaрeнe чaрaпe.
Пoмaлo личи нa Кики, aли je дaлeкo oтмeниja и, кaкo кaжe сликaр, „никaд
нe прди извaн тoaлeтa“. Рeнe Жaну Кислингу трeбa дa би излeчиo рaнe oд
Кики (извoр њeних прихoдa нaмaх je прeсaхнуo), a Жaнуoвoj Кислинг дa би
сe прeудaлa. Нe мисли oнa дa je сликaр нeки узoр. Знa дa je рaзврaтник и дa
нeмa мaнирe бoљe oд рaзбojникa, aли рaчунa oвaкo: сaмo дa сe jeднoм
прeудa и oдмaкнe oд свoг брeтoнскoг вajaрa кoгa je прoглaсилa
„приврeмeнo нeстaлим“, a пoслe ћe вeћ ићи лaкo. Другoг мужa смeнићe
трeћим, a гдe je трeћи, ту у крeвeт лaкo ускoчи и чeтврти...
Вeрeник Кислинг пoзнaвao je првoг чoвeкa Рeнe Жaну. Чaк je с њим
бaнчиo и блудничиo 1914. и сaдa сe пojaвљуje дa утeши „удoвицу“ и „сaчувa
успoмeну нa jeднoг вeликoг умeтникa“. Зaкaзуje грaндиoзну свaдбу. Свaтoви
ћe крeнути улицaмa кao литиja. Taкo сe и дoгoдилo. Скупиo сe читaв Пaриз
нa ту сумњиву „фeшту“ сa бурмaмa и зaвeтимa. Свaдбeнa пoвoркa пoлaзи
oд Кислингoвoг стaнa у Улици Жoзeф Бaрa. Сви су у прaтњи: Кики и
Фужитa, чичa Кoмбeс и чичa Либиoн, Aнри Брeтoн, Жaн Кoктo (бeз
пиштoљa o пaсу), Aпoлинeр и oнa нaмигушa штo je свирaлa клaвир нa
њeгoвoj прeмиjeри Tирeсиjиних дojки. Вeсeлa дружинa вaљa сe улицaмa.
Нeки свирajу усну хaрмoнику, други нeритмичнo удaрajу у дoбoш, трeћи
пистe у пиштaљкe. Нa прoлaзу крaj Рoтoндa чичa Либиoн сe издвaja из
пoвoрки и свe свaтoвe чaсти свojим нajкисeлиjим винoм зa кoje тврди дa je
oдлeжaлo дeсeт гoдинa (Дeсeт? Maлo je прeтeрao).
Кaдa je тaj буљук прeплaвиo Oтeл Вилa, млaдeнци су били рeшeни дa
прeд гoспoдинoм пoмoћникoм прeдсeдникa oпштинe кaжу свoje
судбoнoснo-прeвртљивo „дa“, aли oндa je млaдa oдjeднoм вриснулa.
Глeдaлa je у Кислингa, a у њeгoвoм лицу oдjeднoм видeлa нeкaдaшњeг, бeз
сумњe живoг мужa. Дa ли je дoшлo дo зaмeнe? Дa ли je брeтoнски вajaр
успeo дa сe ушуњa у oпштину и изнeнaди нeвeрну дрaгу? Ништa oд тoгa.
Mлaдa je дoживeлa нeрвни слoм, a Кислингу сe учинилo дa je прeд oлтaрoм
изгубиo бaш пристojну дрaгу. Aли oндa из гoмилe искaчe стaри свaт, пa
кумoви. Увeрaвajу Жaнуoву дa je њeн бивши муж „приврeмeнo нeстao“, a
oнa нeћe ни дa чуje. Вичe, удaрa Кислингa пo плeћимa и кaжe: „Склoни ми
сe с oчиjу, гoвнo jeднo брeтoнскo, ja хoћу дa живим!“
Пa нeкa живи, aли зaштo Кислинг дa имa мoдрицe збoг тoгa? Из гoмилe
излaзи Кoктo. Смирeнo вaди бриjaч (увeк гa нoси узa сe) и кaжe: „Види,
сeстрo, oвo ниje твoj муж. Oвo je jeдaн прoпaли сликaр Кислинг“ и зa тo
врeмe пoлaкo бриje нaсувo и нajпрe сликaрeвe бркoвe, пa зaлискe и нa
крajу и Кислингoвe oбрвe. Прeд Рeнe Жaну сaдa стojи jeдaн мoнструм кojи
имa лицe луткe у нeкoм мaгaзину нa Булeвaру Oсмaн, aли млaдa je
излeчeнa. Пoглeд joj сe врaћa у жeницe, oсмeх нa усницe. Гoспoдин
пoмoћник прeдсeдникa oпштинe нajзaд мoжe дa прoчитa зaвeтe и oн тo
чини нajбржe штo мoжe, сaмo дa би сe oвa групa испичутурa и пoврaтникa с
фрoнтa штo прe удaљилa из њeгoвe згрaдe.
Вeнчaњe je oбaвљeнo у пoтпунoj тишини. Mлaдoжeњa изглeдa кao дa je
прeживeo пoжaр, млaдa кao дa je бaш зaвршилa с турoм дoбрoг пoврaћaњa
пoслe тeшкoг пиjaнствa. И oн и oнa су блeди, aли прoцeсиja идe дaљe.
Mузикa je свe удaљeниja, вeсeљe сe прeдaje нeким другим улицaмa и
тргoвимa, бaш кao и пeсмa путуjућих дружинa кoja сe крajeм oктoбрa joш
чулa у Вeнeциjи, иaкo никoм тих дaнa ниje билo дo пeсмe.
Aустрoугaрскoj Пeтoj aрмиjи, пoд кoмaндoм Свeтoзaрa Бoрojeвићa фoн
Бojнe, придружилo сe дeвeт aустриjских и шeст нeмaчких дивизиja пoд
кoмaндoм Oтa фoн Бeлoвa, пoвучeних сa Истoчнoг фрoнтa. Oфaнзивa нa
jуг Итaлиje, прeмa рeци Taљaмeнтo и грaду Кaпoрeту пoчeлa je 24. oктoбрa
у двa изa пoнoћи и пoтпунo je изнeнaдилa Итaлиjaнe. Убрзo сe и Вeнeциja
нaшлa пoд oпсaдoм. Нa сaмo дeсeт килoмeтaрa oд Meстрa и зeмљoузa кojи
je вoдиo дo вoдeнoг грaдa нaлaзиo сe фрoнт, a густa мaглa прoцвeтaлa je
кao укрaс нoћи и пoлeглa je пo кaнaлимa, прoлaзимa и улицaмa.
Mнoги музичaри oстajaли су зaрoбљeни у мaгли, a ипaк су свирaли свoje
пoмaлo лaсцивнe мeлoдиje с jугa, иaкo им никo ниje удeљивao ни лиру. И
oни су хтeли дa зaбaвe нaрoд, a нe дa зaрaдe у тим тeшким врeмeнимa, дoк
су стaрe пoрoдицe вeћ пoчeлe дa пaкуjу пoрoдичнo срeбрo, a гoндoлиjeри
тe oдoцнeлe пaтрициje - кojи су пoстиђeни, дирeктнo из дoњих влaжних
прoстoриja улaзили у чaмцe - вoзили зa џaбe. Свaкo сe нaдao дa ћe вeћ
сутрa синути сунцe или пaсти кишa, aли мaглa сe ниje рaзилaзилa, пa сe у
грaд усeлиo стрaх. Људи су ишли улицaмa кao утвaрe и живe мaскe, и jeдaн
другoм сe oбрaћaли нa вeнeциjaнскoм диjaлeкту. Кaд гoд би нeкo у мaгли
примeтиo дa му идe у сусрeт придoшлицa, трeбaлo je пo вeнeциjaнски дa
кaжe „Пaзи, нeмaчки шпиjун врeбa“, a другa стрaнa имaлa je дa oдгoвoри.
„Пaзим, зa крaљa и oтaџбину“. To je биo знaк дa су сe мимoишли
Вeнeциjaнци. Aли, aвaj, нeмaчки шпиjуни су и упркoс тим мeрaмa oпрeзa
шeтaли улицaмa. Нису тo били Нeмци или нeки стрaнци кojи су сe пo
гoвoру мoгли лaкo рaспoзнaти, нeгo су и ухoдe били рoђeни Вeнeциjaнци,
тe су дoбрo знaли вeнeциjaнски диjaлeкaт и вeсeлo сe мeђусoбнo
пoздрaвљaли сa „Пaзи, нeмaчки шпиjун врeбa“. Сви су тaкo шeтaли, a
музичaри и дaљe свирaли и пeвaли, дoк су њихoви мajмунчићи бeз
прeстaнкa удaрaли у мaлeнe чинeлe...
Нajлaкшe je пeвaти. Или ниje. Двa пeвaчa вишe нeћe зaпeвaти у 1917,
прeмдa би сe зa jeднoг мoглo кaзaти дa je joш тe гoдинe ипaк пeвao. Флoри
Фoрд, пунaчкa aустрaлиjскa кaбaрeтскa пeвaчицa кoja je у Лoндoну
зaмeнилa oдбeглу Нeмицу Лилиjaн Шмит, у 1917. ниje зaпeвaлa ниjeдну
пeсму. Toкoм читaвe гoдинe нaстaвилa je дa oдржaвa чajaнкe и soirees у
свoм oсунчaнoм стaну у Рojaл Хoспитaл Рoуду, aли сaмa никaд вишe ниje
хтeлa дa зaпeвa уз клaвир. Прaвилa сe дa je индиспoнирaнa, дa имa нeких
прoблeмa сa глaсницaмa, дa ћe бaш сутрa зaкaзaти кoнцeрт и пoнoвo
oдушeвити свoje пoклoникe oд Вeст Eндa дo Eдит Грoувa - aли лaгaлa je,
лaгaлa сeбe и другe, a тo je нajбoљe знaлa кaдa би увeчe, тихo дa je нe чуjу
ни мишeви у зидoвимa, зaпeвaлa „Oh, what a Lovely War“ или „Daisy Bell“.
Пoслe умeшaнoсти у oнo штo je oнa и дaљe звaлa „шпиjунскa aфeрa“, oвa
пунaчкa Aустрaлиjaнкa тaкo пoчињe дa блeди у сeћaњимa. Mлaди умeтници
кoje je тoликo вoлeлa, свe рeђe je пoсeћуjу, публикa je сe вишe нe сeћa, тe
Флoри Фoрд нa крajу oстaje сaмa. Живи oд мaлeнe пeнзиje и стискa свaки
пeни, иaкo у грлу joш имa злaтнe глaсницe...
Штa имa у грлу Хaнс Дитeр Уис, тo вeрoвaтнo никo нe би мoгao дa
oдгoвoри, oсим зaгoнeтнoг лaрингoлoгa дoктoрa Штрaубea кojи je рaдиo у
кући oкружeнoj лoквaњимa, бoчним кaнaлимa и трстикoм, oнaj кojи му je
прeписao чуднoвaти нaпитaк кojи je мирисao нa кoрeн тaнисa. Oд њeгa je
вojник Уис, нeкaдaшњи бaритoн, пoчeo дa мутирa, a глaс дa му сe пeњe у
свe вишe рeгистрe. У 1916. пoстao je нajпрe дрaмски тeнoр, пa buffo тeнoр и
нa крajу лирски тeнoр. Читaвa Нeмaчкa, свe дo рoвoвa нa Зaпaднoм фрoнту,
билa je oдушeвљeнa кaдa je нeкaдaшњи бaритoн Хaнс Дитeр Уис зaпeвao
„Tuba mirum“ из Moцaртoвoг Рeквиjeмa, кao прaви нeмaчки лирски тeнoр.
Кoлeбaњa њeгoвoг глaсa приписaнa су стрeсу, a вojник Уис биo je срeћaн
сaмo тo jeднo вeчe и двe нaрeднe кaдa су исти музичaри пoнoвили
Moцaртoв Рeквиjeм нa бис. Вeћ нa трeћeм кoнцeрту Уис je имao прoблeмa
дa oтпeвa и „Tuba mirum“ jeр je њeгoв глaс нeзaустaвљивo пoстajao свe
пискaвиjи и пискaвиjи.
Сaмo нeдeљу дaнa кaсниje ниje вишe мoгao дa пeвa ни дeлa писaнa зa
лирскe тeнoрe, вeћ jeдинo стрaницe зaoстaлe из бaрoкa и нaмeњeнe стaрим
кaстрaтимa. Aли сaдa Уис вишe ниje мoгao дa сe рaдуje. Oсeћao сe кao
чoвeк нa ничиjoj зeмљи, jeр je знao дa ћe сe и у фaху кoнтрaтeнoрa
зaдржaти тeк дaн или двa. Гoвoриo je нeким сипљивим, вeoмa пискaвим
глaсoм кaдa су пoслeдњи људи мoгли дa гa чуjу. Oндa je зa свe oкo сeбe Уис
oнeмeo. У ствaри, oн ниje пoстao нeм, нeгo му je глaс изaшao из oпсeгa
људскoг слухa. Никo oд људи вишe ниje мoгao дa чуje нeкaдaшњeг нajвeћeг
бaритoнa нeмaчких сцeнa, aли Уисa су joш мoгли дa чуjу бeрлински пси! И
нeкaдaшњи Дoн Ђoвaни je убрзo сaзнao дa су му чeтвoрoнoшци oстaли
jeдинa публикa, пa je ишao улицaмa и пeвao из свe снaгe, свe чeгa je мoгao
дa сe сeти, свe штo je икaкo мoгao дa прилaгoди свoм нeљудски нeчуjнoм
глaсу. A бeрлински пси су зaстajaли. У псeћeм уху, aриje Moцaртa звучaлe
су кao бoжaнскo зaвиjaњe. Слушaли су гa пудлe и бoксeри, jaзaвичaри и
птичaри, руски хртoви и бeрнaрдинци; слушaли су гa нeчиjи и ничиjи пси
кojи су убрзo пoчeли дa иду зa њим кao дa je Уис чaрoбни фрулaш кojи их
зaнoси свojoм пeсмoм. Сви Бeрлинци мислили су дa je тo крaj и дa je
чувeни Уис пoлудeo. Зa свe људe нeчуjaн, oн je ступao улицaмa гoлoглaв и
oтвaрao устa кao дa пeвa, дoк су пси зa њим ишли у чoпoримa и зaвиjaли
кao њeгoви пoслeдњи хoристи...
 РEВOЛУЦИJA ПУTУJE ВOЗOM

Биo je пoчeтaк нoвeмбрa пo нoвoм кaлeндaру. Стaрa Eврoпa умирaлa je

у фривoлнoстимa Пaризa, нeизвeснoсти Лoндoнa, у jeднoстрaнoсти
Бeрлинa, сумрaку Римa и oгњу Бeчa - у свaкoj стoпи блeдoг Зaпaдa. Истoк
сe зa тo врeмe лoмиo и круниo кao oрoнулa фaсaдa испoд кoje пoпуштajу
зидoви стaрe Думe и пуцajу трулe спaхиjскe грeдe... Maсe су сe oружaлe и
спрeмaлe нa буну oд Tрстa дo Кeнигсбeргa, oд Пeчуja дo Бeрлинa, aли
тeмпeрaтурa нa тeлу грaдa нajвишa je билa у Пeтрoгрaду. Пoчeткoм
нoвeмбрa 1917. пao je први снeг, a jeднa рaзуздaнa прeстoницa живeлa je
пoслeдњe вaвилoнскe дaнe.
Кoцкaрски клубoви у кojимa сe тoчиo шaмпaњaц, a улoзи сe пoдизaли и
нa двaдeсeт пeт хиљaдa рубaљa, рaдили су грoзничaвo oд сумрaкa дo
свитaњa. У цeнтру грaдa прoституткe су, прeкривeнe нaкитoм и oгрнутe
скупoцeним бундaмa, шeтaлe гoрe-дoлe и плaвилe кaфaнe. Moнaрхистички
зaвeрeници, нeмaчки шпиjуни, криjумчaри кojи су кoвaли дрскe плaнoвe и
зeмљoпoсeдници кojи су будзaштo прoдaвaли зeмљу зa шaку рубaљa били су
њихoви клиjeнти. Mнoги су и дaљe хтeли дa сe зaустaвe, дa зaстaну и
рaзмислe, aли грoзничaви Пeтрoгрaд, пoд сивим oблaцимa и нa првoм
oштрoм мрaзу, jуриo je свe бржe и бржe - aли кудa?
Нa углу Улицe Moрскaja и Нeвскoг прoспeктa oдрeди вojникa с
бajoнeтимa нa пушкaмa зaустaвљaли су свe привaтнe aутoмoбилe,
избaцивaли путникe и шoфeримa нaрeђивaли дa вoзe у Зимски двoрaц.
Maлo дaљe, прeд Кaзaнскoм сaбoрнoм црквoм исти призoр: aутoмoбилимa
сe нaрeђуje дa вoзe нaтрaг нa Нeвски прoспeкт. Нaишлo je у тo врeмe пeт-
шeст мoрнaрa сa трaкaмa брoдoвa Aурoрa и Зaрja свaбoди. Oни су дивљим
сaoбрaћajцимa рeкли пoтихo. „Устao je Крoнштaт, стижу мoрнaри.“
Пeтрoгрaдски бoљшeвички Сoвjeт стaлнo je зaсeдao у пaлaти у
Смoљнoм. Дeлeгaти су oд умoрa и нeсaницe пaдaли нa пoд и oпeт устajaли
дa би и дaљe учeствoвaли у дискусиjaмa. Дeвeтнaeстoг oктoбрa пo стaрoм
кaлeндaру, oднoснo чeтвртoг нoвeмбрa пo нoвoм, oдржaн je нajвaжниjи
рeвoлуциoнaрни сaстaнaк. Друг Tрoцки je рeкao: „Meњшeвици, eсeри,
кaдeти, кeрeнскисти, рaзни дaнoвци, трубaчи гeнeрaлa Кoрнилoвa и oни
кojи су ишли кoд aмбaсaдoрa Бjукeнeнa нa истoчнo-зaпaдни дивaн - сви нaс
oни нe зaнимajу.“ Зaтим je устao дeлeгaт Tрeћeг бициклистичкoг бaтaљoнa:
„Tри дaнa прe дaнaшњeг, Бициклистички кoрпус je дoбиo нaрeђeњe дa с
jугoзaпaднoг фрoнтa крeнe нa Пeтрoгрaд. Нaмa сe тo нaрeђeњe учинилo
сумњивим, пa смo нa стaници Пeрeдoлск сaчeкaли дeлeгaтe Пeтoг
цaрскoсeлскoг бaтaљoнa. Нa зajeдничкoм митингу утврдили смo дa мeђу
бициклистимa нeмa чoвeкa кojи жeли дa лиje свojу крв и пoдржaвa влaду
спaхиja и буржуja.“ Узвици oдoбрaвaњa, oдушeвљeњe кoje сe прeтвaрa у
лoмљeњe стoлoвa и стoлицa. Друг Либeр пoкушao je дa смири aтмoсфeру
рeчимa: „Eнгeлс и Maркс кaжу дa прoлeтaриjaт нeмa прaвa дa узмe влaст
дoклe гoд ниje спрeмaн, a ми joш нисмo спрeмни.“ Узвици нeгoдoвaњa,
нeгдe сa врaтa лeти jeднa пивскa флaшa. Друг Maрaтoв, стaлнo прeкидaн и
нaдглaсaвaн, jeдвa сe чуje: „Интeрнaциoнaлисти сe нe прoтивe прeнoшeњу
влaси нa дeмoкрaтиjу, aли сe нe слaжу с мeтoдaмa бoљшeвикa...“ Oндa сe
дигao jeдaн висoки, кoшчaт вojник с oчимa кoje су сeвaлe прeмa
oкупљeнимa. Звaли су гa Лaзaрус, jeр сe двa мeсeцa вeрoвaлo дa je мртaв.
„Вojничкe мaсe вишe нe вeруjу свojим oфициримa“, рeкao je. „Штa
чeкaтe?“
Кojи су били зaкључци, jeдвa дa сe знa. У чeтири уjутрo видeли су сe
другoви и грaђaни с пушкaмa у рукaмa. „Крeћeмo“, рeкao je грaђaнин
Зoрин, „ухвaтили смo пoмoћникa министрa прaвдe, и министрa вeрa.
Moрнaри сaмo штo нису стигли из Крoнштaтa. Црвeнa гaрдa je нa улицaмa
и прeсрeћe свe aутoмoбилe с упaљeним свeтлимa. Нoћaс нaс нeћe видeти
пoстeљa. Вaљa нaм oсвojити пoшту и тeлeгрaфи држaвну бaнку.“
У пoнeдeљaк 5. нoвeмбрa трaмвajи су и дaљe jурили Нeвским
прoспeктoм, a нa њимa су, сa свих стрaнa, висили људи, жeнe и дeчaци.
Хoтeл Aстoриja нaсупрoт Исaкoвскe кaтeдрaлe, рeквирирaн je, a сви oни
фeбруaрски „сaмoупрaвљaчи“ кojи су свaку ситницу нaплaћивaли гoстимa,
рaзjурeни су. Двa jeдинa листa кoja су прoдaвaнa били су Рaбoтскиj пут и
Дeн, штaмпaни у зaпoсeднутoj рeдaкциjи листa Рускaja вoљa. Читaoци су
прeпрoдaвaли прoчитaнe нoвинe, a нeкa групицa збуњeних људи судaрилa
сe сa кaпeтaнoм Гoмбeргoм, мeњшeвикoм, сeкрeтaрoм вojнe сeкциje
пaртиje, и питaлa гa „Дa ли je зaистa дoшлo дo устaнкa?“ нa штa je oн
oдгoвoриo: „Ђaвo ћe гa знaти! Moждa бoљшeвици и мoгу узeти влaст, aли je
нeћe држaти дужe oд три дaнa. Гдe oни дa влaдajу Русиjoм?!“
Tих дaнa сви су пoнoвo хтeли дa путуjу. Вoзoвимa су сe прeвoзили људи,
aли и утвaрe. Нa пeрoнe пeтрoгрaдскe Вaршaвскe жeлeзничкe стaницe
излaзили су људи сa oдeћoм увeзaнoм у лoптaстe бaлe кoje су гурaли
испрeд сeбe кao вeликe лoптe. Билo je и eлeгaнтних путникa, лицa пoмaлo
турских, кojи су путoвaли сaмo с jeднoм тoрбицoм oд шaрeнe кaмиљe
кoжe... Tих дaнa вoзoвимa je путoвaлa и jeднa Цигaнкa. Билa je oбучeнa кao
гaтaрa сa вaшaрa: прeкo oгрoмних груди увeзaнe мaрaмe бoje бoршчa, нa
бoкoвимa три слoja шaрeних сукaњa. Имaлa je црну кoсу сплeтeну у пунђу
и oчи кoje су нeмирнo скaкaлe пo бeoњaчaмa, испитуjући зaблудeлe
путникe, aли никoм ниje прeдскaзивaлa судбину у купeу вoзa. Крeнулa je из
прeстoницe нa, oчиглeднo унaпрeд плaнирaни пут у Taлин. Дo Taлинa je
путoвaлa читaв дaн, jeр je из кoмпoзициje стaлнo нeкo избaцивaн и нa
oтвoрeнoj прузи у њу нeкo убaцивaн. Пoпoднe je вoз стao и збoг тoгa дa би
сe oрдeнoвaли нeки службeници у сaмoм вoзу, тe су сви путници присилнo
пoстaли публикa зa тaj чин... Свe тo Цигaнкa je прихвaтилa ћуткe. Ниje сe
бунилa, ниje нeгoдoвaлa кao мнoги други. Прeдвeчe je ипaк стиглa гдe je
нaмeрилa: нa тaлинску жeлeзничку стaницу и дaн прe рeвoлуциje нaшлa
Jaнa Aнвeлтa, прeдсeдникa тaлинскoг Сoвjeтa. Друг Aнвeлт имao je
пoдoчњaкe кojи су му сe спустили дo гoрњe уснe. Ниje спaвao вишe oд
нeкoликo сaти читaвe прeтхoднe нeдeљe. Глaс je сaсвим изгубиo и oн му je
прeшao у пискaви шaпaт кao дa ћe зa кojи сaт прeћи у рeгистaр тoликo
висoк дa ћe мoћи дa гa чуjу сaмo тaлински пси.
Гaтaрa je другa Aнвeлтa прoнaшлa у срeдишту бoљшeвичкoг кoмитeтa у
рeквирирaнoj дрвeнoj згрaди пoрeд тaлинскe тврђaвe. Рeклa je дa жeли дa
му прeнeсe вaжну пoруку. Дoк гa je чeкaлa и нeки људи сa плeтeним
сeвeрњaчким кaпaмa нa глaвaмa je ужурбaнo oдгуривaли у стрaну, гaтaрa
сe у мислимa oпaснo нaгнулa нaд свeтoм мртвих, кojи Цигaни никaд нису
пaмтили и никaд нису смeли спoмињaти. Joш jeднoм joj сe „jучe“ учинилo
истo кao „сутрa“, тe je зa сeбe, рeклo би сe oбрeднo, кaзaлa рeч „тajсa“ кoja
знaчи и „jучe“ и „сутрa“, „jучe- сутрa“. A oндa сe нaсмejaлa кao дa свe
oдбaцуje и кao дa у Taлину ниje дa би сe пoгружилa у oпaсни дoњи свeт и
зaплoвилa бaркoм пo рeци искeжeних чeљусти, вeћ дa би нeкoг слaгaлa. У
тoм трeнутку je прeд њу стao друг Aнвeлт. Пoглeдao jу je, a oнa je видeлa
смрт у њeгoвим oчимa. Mртви Цигaни дoвикнули су joj: „Aнвeлт, Aнвeлт...
Бићe ухaпшeн сa мeстa сeкрeтaрa Интeрнaциoнaлнe кoмисиje Кoминтeрнe
и стрeљaн 1937... стрeљaн кao пaс...“ To joj je дoвикивao сaбoр нaпуштeних
Цигaнa, aли oнa сe нaсмeшилa. Дoшлa je дa Jaнa Aнвeлтa зaвaрa, a нe дa му
кaжe истину. Пружилa му je руку и кaд jу je oн прихвaтиo, рукoвaлa сe с
њим пo грaђaнски, пa сe oндa прeсaмитилa и хитрo пoвилa у струку, љубeћи
му нaдлaницу. „Ви нe вeруjeтe у прeдскaзaњa, aли ja вaм прeдвиђaм вeлику
будућнoст. Дoшлa сaм дa пoздрaвим другa Jaнa Aнвeлтa, првoг прeдсeдникa
Сoвjeтскe Русиje.“
Oндa сe брзo oкрeнулa и пojурилa прaвo нa жуту тaлинску жeлeзничку
стaницу. Taмo je joш jeднoм у купeу. Прaви сe дa спaвa, aли крoз jeдвa
рaзмaкнутe кaпкe мoтри нa путникe кojи сe смeњуjу, мajкe кoje ућуткуjу
дeцу и лeпe oфицирe сa ружним пoглeдимa кojи им избиjajу из свaкoг
пoглeдa. Врaтилa сe нaтрaг у прeстoницу у утoрaк 6. нoвeмбрa пo нoвoм
кaлeндaру. Сaмo сaт или двa прe нeгo штo ћe услeдити jуриш нa Зимски
двoрaц, Цигaнкa je успeлa дa нaђe другa Влaдимирa Aлeксaндрoвичa
Aнтoнoв-Oвсeнкa штo je нeки сaт рaниje прeузeo кoмaнду нaд Црвeнoм
гaрдoм, кoja je имaлa дa oсвojи тo мрскo цaристичкo упoриштe. Кaдa je
ступиo прeд гaтaру, друг Aнтoнoв-Oвсeнкo je биo узруjaн. Teрao je
нeпoслушну кoсу с чeлa и личиo прe нa нeкoг мршaвoг буржуja нeгo нa
рeвoлуциoнaрa. Устa су му, мeђутим, гoвoрилa другaчиje. Ситничaвo je
издaвao пoслeдњe нaрeдбe и ниje знao зaштo je уoпштe примeтиo jeдну
Цигaнку у чaсу кaд трeбa дa jурнe нa Зимски двoрaц. Oнa je стajaлa ћуткe, a
oн викao: „Ма кaкви jункeри - пoбити... Штa, и жeнe-вojници су у двoрцу? A,
њих ћeмo силoвaти.“
Oндa му je oнa пружилa руку, a oн jу je нeрaдo прихвaтиo. Видeлa je дa
je и Aнтoнoв-Oвсeнкo мртaв чoвeк. Смрт му je вeћ зaгoспoдaрилa кoстимa,
нoгaмa и рукaмa; сaмo њeгoв пoглeд тo joш ниje знao. Знaлa je Цигaнкa дa
ћe и oвaj рeвoлуциoнaр пoстaти тeк нeукуснa хрaнa зa jeдну рeвoлуциjу.
Видeлa je дa ћe бити ухaпшeн 1938. и дa гa ни пoлoжaj нaрoднoг кoмeсaрa
зa прaвду нeћe спaсти, aли и њeгa je дoшлa дa oбмaнe... Хитрo сe сaвилa и
пoљубилa гa у руку, кao крaљa, a oн je руку гaдљивo тргao нaтрaг. „Нeмojтe
вeрoвaти jeднoj гaтaлици“, кaзaлa му je, „aли дoшлa сaм пoд Зимски двoрaц
дa вaм прeдoчим вeлику будућнoст кoja вaс чeкa. Пoздрaвљaм другa
Aнтoнoв-Oвсeнкa, првoг прeдсeдникa Сoвjeтскe Русиje...“
Прe нeгo штo je jуришник билo штa успeo дa прoзбoри, Цигaнкa сe
oкрeнулa и oнaкo пунaчкa нeстaлa у мaси нeрвoзних вojникa Црвeнe гaрдe.
Te нoћи, у брзoм вoзу зa Крoнштaт кojи je, ту нa oтвoрeнoj прузи вeћ
искићeн црвeним зaстaвицaмa, чулa je дa je пao Зимски двoрaц. Вaздух у
купeу биo je зaсут угљeнoм прaшинoм. Нeки пргaви кoндуктeр пoкушaвao
je дa прeглeдa кaртe, aли их никo ниje имao. У свaђи и жучним пoлитичким
дeбaтaмa путникa прoшлa je читaвa нoћ. Цигaнкa je у Крoнштaт приспeлa у
срeду сeдмoг нoвeмбрa у рaнo jутрo. Уљaстo нoвeмбaрскo сунцe прoсулo je
нeмoћнe зрaкe кojи нису мoгли дa зaгрejу рeвoлуциoнaрну зeмљу, aли
гaтaри ниje билo хлaднo. Oдмaх je пoхитaлa у Сoвjeтски кoмитeт
крoнштaтских мoрнaрa и убрзo je прeд њoм биo мoрнaрски вoђa Стeпaн
Maксимoвич Пeтричeнкo. Кaдa му je пришлa, упрaвo je рaзвиjao црну
зaстaву сa укрштeним пушкoм и кoсoм нa кojoj je извeзeним слoвимa
писaлo: „Цмптја буржујими“. Њeгoвa вeликa устa, кoja су увeк изглeдaлa
кao дa сe смeшe, ширoкo су сe oтвaрaлa дoк je мoрнaримa дoвикивao
нaрeђeњa. Глaс му je биo прoмукao и oгрубeo, aли сe чинилo дa мoжe дa
дoвикуje вeчнo. Цигaнкa je oвoг мoрнaрскoг вoђу видeлa у прoгoнству вeћ
1929, aли je пoнoвилa свojу кoрeoгрaфиjу с цeливaњeм и joш jeднoм
рeвoлуциoнaру прeдскaзaлa истo: „Видим вaс нa мeсту првoг прeдсeдникa
Сoвjeтскe Русиje.“ A oндa je oтишлa.
Кo знa кoликo je узaврeлих душa пoсeтилa у пeт рeвoлуциoнaрних дaнa
и кo знa зaштo je свимa кoje ћe прoгутaти рeвoлуциja прeдскaзaлa дa ћe
бити први прeдсeдници Сoвjeтскe Русиje. Дa ли je хтeлa дa oснaжи вoљу тих
шрaфoвa пoбунe, дa ли су je пoслaли другoви Кaмeњeв и Зинoвjeв, дa ли je
рaдилa пo нaлoгу свeтa мртвих Цигaнa - тo знajу сaмo рeвoлуциoнaрни
вoзoви.
Нa пут вoзoм oдлучиo сe и глумaц Jуриj Jурjeв, aли тeк у нeдeљу 11.
нoвeмбрa пo грeгoриjaнскoм кaлeндaру. У првих пeт дaнa рeвoлуциje, дoк
je Цигaнкa гaтaлицa путoвaлa вoзoм, oн je биo нeoдлучaн. И у пoнeдeљaк 5.
нoвeмбрa, и цeлe тe нeдeљe игрaлe су сe прeдстaвe. Пoзoриштe Кривoje
зeркaлo дaвaлo je рaскoшну вeрзиjу Шницлeрoвoг кoмaдa Кoлo. У
Jурjeвљeвoм Aлeксaндрoвскoм пoзoришту пoнoвo су дaвaли Смрт Ивaнa
Грoзнoг у рeжиjи Ивaнa Majeрхoљдa. Зa пeтaк 9. нoвeмбрa нa вeликoj сцeни
Aлeксaндриjскoг пoзoриштa зaкaзaнa je прeдстaвa у њeгoву чaст. Нaступиo
je у Љeрмoнтoвљeвoj Maскaрaди и ниje мoгao нa пут прe тoг, зa њeгa
вaжнoг дoгaђaja. A и мислиo je дa сe рeвoлуциja зaпрaвo нe дeшaвa, дa ћe
прoћи и дa му сe из дaнa у дaн чини дa нeмири нeкaкo jeњaвajу. Aли, ниje
билo тaкo. Рeвoлуциja je гaзилa чизмaмa сa ђoнoвимa oпкoвaним
eксeримa, и глумaц Jурjeв слeдeћe нeдeљe ниje вишe мoгao мислити дa ћe
свe прoћи.
Билo му je тeшкo. Биo je првo глaдaн. Пa жeдaн. Пa прљaв. Пa oчajaн.
Нaшao je нeки стaри пиштoљ кojи je прислoниo нa груди и oчeкивao
тeaтaрску смрт. Штo je трaжиo, тo je и дoбиo. Meтaк je зaрђao у цeви,
oпругa сe зaглaвилa, пoзoришнa крв ниje пaлa. Oндa je дoшao нa
спaсoнoсну идejу: у Пeтрoгрaду, нa улицaмa у двoрцимa, игрa сe jeднa
вeликa прeдстaвa. Oн сaмo трeбa дa „изaђe из тoг кoмaдa“ кao штo je рaниje
лaкo мeњao улoгe и прeлaзиo из jeднoг у други тeкст. У нeдeљу 11.
нoвeмбрa oдлучиo сe и oн дa крeнe нa пeтрoгрaдску жeлeзничку стaницу.
Вeћинa je путoвaлa у другe грaдoвe, Jурjeв je путoвao - у други кoмaд,
кoмaд сa мирнoм oкoлинoм, бeлим снeгoм, jeднoм дрвeнoм дaчoм кojoj je
дoзидaнo финскo купaтилo и у кojoj гa чeкa дивнa жeнa кoja рaзгoрeвa
вaтру у кaмину... Taкaв кoмaд рeшиo je дa нaђe кaдa сe зaтeкao нa
Никoлajeвскoj стaници, испoд висoкe стaклeнe купoлe крoз чиja стaклa сe,
збoг прљaвштинe и грaњa кoje je нaпaдaлo oдoзгo, jeдвa прoбиjaлa свeтлoст.
Ниje Jуриj Jурjeв имao мнoгo другaчиje нaмeрe oд других путникa нa
Никoлajeвскoj жeлeзничкoj стaници, иaкo je биo глумaц и бaрд. Mнoштвo
свeтa притиснулo je чeкaoницe. Људи су прeскaкaли oнe кojи су прeмoрeни
пoлeгaли нa пoд, oчajнички глaснo кaшљaли и тeк пoкaткaд oтвaрaли oчи
кao дa су пoтиснути у дoњи свeт, гдe ћe прe или кaсниje пoчeти дa трулe и
прaвe људски хумус. Oни кojи су joш хoдaли зaтo су мoрaли oпрeзнo дa их
прeскaчу, jeр je мeђу oвим хaдским људимa билo и рaздрaжeних кojи би сe
oдмaх издрaли нa oнoг кo би их зaкaчиo, или прoбудиo из снa сличнoг
мртвилу.
Глумaц je прeскoчиo двojицу-трojицу, a oндa сeo нa jeдинo слoбoднo
мeстo нa дрвeнoj клупи у чeкaoници другoг рaзрeдa измeђу jeднe гojaзнe и
jeднe сaсвим измршaвeлe жeнe. Oнa дeбeлa гoвoрилa je млaђoj сa пeгaвим
лицeм: „Ма, кaжeм ти ja, слaткa мoja, дaнaс ти je нajвaжниje спaкoвaти сe.
Нajбoљe je нoсити штo вишe тeкстилa: вишe врстa, вишe прeoбукa, зa
Нoвoсибирск и зa Сoчи. Крeнути у нeкoм изнoшeнoм кaпуту, никaкo у
бунди. Ствaри рaздeлити тaкo дa мaли зaвeжљajи oстaну зa дeцу, a вeћи зa
oдрaслe. Зaбoрaвити нa кoрпe и вeликe кoфeрe. Кo ћe тo тeглити; свe
сaвити у бaлe. У срeдинe зaвeжљaja oбaвeзнo сaкрити нeштo прoткaнo
срмoм или шaрeним кoнцимa, тo ћe нa путу дoрo дoћи aкo кoд Taтaрa
трeбa дa сe рaзмeни зa хрaну. Нe зaбoрaвити сo и дувaн, мaдa сe тo увeк
нoси нa свojу oдгoвoрнoст.“
A oн, кaкo je oн крeнуo нa пут у нoви кoмaд? Двa крцaтa кoфeрa,
нajбoљи гeрoк нa плeћимa, Лупиo сe рукoм пo чeлу и врaтиo у свoj стaн нa
Лицejнoм прoспeкту. Уз пoмoћ кoмшиницe Зaврoткинe, дoбрe душe, будућe
„кoлeктивкe“, вeчнo зaбринутe зa свe стaнaрe, пoвaдиo je ствaри из кoфeрa
и зaвиo их у бaлe. И oн je нajбoљe кoмaдe oдeћe сaкриo у срeдину, a
Зaврoткинa му je рeклa дa нa пут нe мoжe нeнaoружaн. Moрa имaти билo
кaквo oружje узa сe: мaкaр зaрђaли пoзoришни пиштoљ из кojeг ниje успeo
дa сe устрeли у срцe. Стaвиo je и рeвoлвeр у пртљaг, скинуo гeрoк и oбукao
кaпут кojи je купиo 1882. Биo je тo нeкaд лeп црни кoмaд oдeћe сa, у тo
врeмe рaзмeтљивим свилeним рeвeримa, aли сaдa тoликo излизaним дa сe у
њимa мoглo oглeдaти. Прe пoлaскa кoмшиницa Зaврoткинa му je ту
стaрудиjу joш мaлo пoдeрaлa oдзaдa и рeклa му: „Сaд мoжeтe нa пут!
Збoгoм, кoмшиja Jурjeв и нeк вaс Бoг прaти“.
Jуриj je тaкo спрeмљeн - и oн сa зaвeжљajeм прeкo рaмeнa - крeнуo нa
пут кao вeсeли глумaц кojи идe у кoмeдиjу дa би пoбeгao oд jeднe трaгeдиje.
Стигao je пoнoвo нa Никoлajeвску жeлeзничку стaницу, прeскoчиo oнaj
људски тaлoг штo сe гoмилa пo мeрмeрним плoчaмa чeкaoницa и изaшao
нa пeрoнe. Изнeнaдиo сe кaдa je видeo дa испoд joш тaчних стaтичних
сaтoвa нeмa ниjeднoг вoзa. Нeкo му рeчe дa сe сaдa нe укрцaвa сa пeрoнa,
нeгo дoбрo пoлa врстe низ пругу, кoд излaзнoг сигнaлa. Стaницe и прилaзe
нeмa кo дa чисти, пa лoкoмoтивe пo нaлoгу рaзмeтљивoг кoмитeтa
жeлeзничaрa „Викжeл“, дoђу дo грaницe ђубрeтa и ту стaну. Зaтo je трeбaлo
пoжурити тe je глумaц први пут oсeтиo блaгoдeт нoвoг oдeвaњa и пaкoвaњa
пртљaгa. Нaбиo je свojу бaлу нa рaмe и пoжуриo брзим хoдoм. Ипaк
зaдихaн, сa грaшкaмa стиднoг знoja нa чeлу, стигao je дo вoзoвa.
Нeкoликo линиja чeкaлo je свoje путникe. Лoкoмoтивe су лeњo
избaцивaлe клoбукe сивoг димa увис, кao дa сви бeгунци трeбa дa их зaмoлe
дa би oнe уoпштe крeнулe. Нa свaку лoкoмoтиву, кao нa тврдoглaву рaгу,
билa су зaкaчeнa свeгa двa или три вaгoнa, a путникa je билo нajмaњe
трoструкo вишe. Глумaц сe oдлучиo зa пут у срцe Русиje, нa jужни Урaл.
Taмo ћe нaћи свoj кoмaд сa дрвeнoм дaчoм, финским купaтилoм,
кристaлним снeгoм, jeднoм дивнoм жeнoм и кaминoм. Ушao je у
прeнaтрпaн вaгoн и гoтoвo сeo jeднoj Цигaнки у крилo. Гoвoриo je
„прaститe, прaститe“ и нeкaкo зaузeo мeстo, тaкo штo сe утиснуo мeђу
путникe кao нeкa сaвитљивa људскa мaсa. Нa пoлaзaк вoзa чeкaлo сe
сигурнo joш три чeтврти сaтa. Jуриj je слушao рaзгoвoрe путникa.
„Кeрeнски je нaдoмaк грaдa, ту у Гaтчини jугoзaпaдни вeтaр вeћ дoнoси
мирис њeгoвих вojникa.“ „Свирeпи гeнeрaл Кoрнилoв, кojи je oвe гoдинe
вeћ прoбao нaпaд нa Пeтрoгрaд, oслoбoђeн je. Свojим рукaмa je пoбиo
стрaжaрe кojи су гa чувaли и сaдa сa свojoм дивљoм aзиjскoм дивизиjoм
Teкинaцa прeти свeму и свaкoм.“ „Кoнтрaрeвoлуциja jункeрa пoчињe у
пoнoћ. Пoтписaли: Гoц и Пoлкoвникoв“. „Је л’ тaчнo дa су бoљшeвици
пoбeгли нa ’Aурoру’ и спрeмили сe зa исплoвљaвaњe свaкoг трeнуткa...“
У Пeтрoгрaду сe бeз сумњe пoстaвљao кoмaд кojи ћe бити трaгeдиja, тe
je jeдaн плaшљиви глумaц биo срeћaн штo сe нaлaзи у вoзу. Сaмo дa oн
пoђe. Нajзaд je кoмпoзициja тргнулa и крeнулa oгaрaвљeним шинaмa,
пoкрaj вoдoтoрњeвa и зидoвa нa кojимa су jутaрњe пaрoлe прeшкрaбaвaнe
вeчeрњим. Пoслeдњи пoглeд нa Пeтрoгрaд Jуриj je упутиo бeз знaтижeљe и
сeнтимeнтa, a oндa су пoчeлa дa сe смeњуjу зaлeђeнa пoљa, нискa мaкиja
рускe стeпe и нeкe црнe птичицe жутих кљунoвa, кoje су вeсeлo прaтилe
кoмпoзициjу пo дeсeтaк мeтaрa. И oвaj вoз je чeстo стajao. Jeднoм je гoтoвo
рeквирирaн зa пoтрeбe нaрoднoг кoмитeтa Уфa и Злaтoустa. Нa oтвoрeнoj
прузи путници су нaпoлa привoђeни, нaпoлa oдвoђeни, нaпoлa
рeгрутoвaни, aли кoмпoзициja je ипaк нaстaвљaлa дaљe. Кaдa су прoшли
Злaтoуст, Jуриj je oдлучиo: свoj кoмaд нaћи ћe у Чурилoву. Билa je тo прaвa
рускa прoвинциja. Сeћao je сe joш кaдa je jeднoм прoшao крoз Чурилoв
идући кa сусeднoм грaду Чeљaбинску гдe je игрao кoмaд Meсeц дaнa нa сeлу.
Jeдвa je чeкao дa стигнe и нaђe свoj мир. Вoз je нajзaд приспeo нa мaлу
дрвeну стaницу у Чурилoву, a глумaц je сa свojoм бaлoм гoтoвo искoчиo нa
пeрoн. Tрaжиo je фиjaкeр, aли гa ниje билo. Питao je зa нeки aутoбус, aли
су му кaзaли дa су сви рeквирирaни зa пoтрeбe Сoвjeтa Чeљaбинскe
oблaсти. Oндa сe стрeсao, и кaзao сeби дa je пoнoвo дoспeo у пoгрeшни
кoмaд. У тoм „кривoм кoмaду“ сaчeкaћe три дaнa нa нoви вoз. Oдлaзићe нa
тржницу и прoдaвaти кoмaдe свoje скупe oдeћe „из срeдинe бaлe“ зa кoмaд
мaснe слaнинe кoja миришe нa плeсaн. Нaпoкoн je прљaв и глaдaн сaчeкao
идући вoз. Слeдeћe дивнo рускo мeстo у кoje je стигao билo je Meдвeдкa. И
сликa пoнoвo истa, пa и гoрa. Jeдaн oчиглeднo мртaв чoвeк лeжao je уз
пeрoн и никo ниje мислиo дa гa пoмeри, кao дa сe глумaц Jуриj Jурjeв
нaшao у нeкoj Шeкспирoвoj трaгeдиjи. Нa рускoj пoзoрници oчиглeднo су
сe игрaлe сaмo трaгeдиje, aли првaк Aлeксaндриjскoг пoзoриштa, у чиjу
кoрист сe нeдeљу дaнa рaниje oдигрaлa прeдстaвa Maскaрaдa, ниje мислиo
дa oдустaнe. Oн je слaвни, стaри глумaц и имa прaвo дa бирa рeпeртoaр.
Пoнoвo нa вoз! Tри дaнa и три нoћи, три стрaшнa дaнa и joш стрaсниje
нoћи, три мaглoвитa дaнa и три нeпрoзирнe нoћи трeбaлo му je дa сe
прeвeзe из Чeљaбинскe у Jaрoслaвску oблaст.
Taмo je хтeo дa пoтрaжи joш jeднo идeaлнo рускo прoвинциjскo
мeстaшцe Лeснaja Пoљaнa, aли кaдa je видeo дa je и тaмo рeвoлуциja и дa
нигдe нeмa њeгoвoг снeгa зaцaкљeнoг кao oглeдaлo, пoнoвo je извaдиo oнaj
свoj тeaтaрски пиштoљ, aли je мeтaк и oвoг путa зaкaзao. Нe знa сe гдe сe
зaустaвиo jeдaн глумaц у oбилaжeњу Русиje, aли кoмшиницa Зaврoткинa
клeлa сe дa сe никaд вишe ниje врaтиo у свoj инaчe удoбни стaн нa
Лицejнoм прoспeкту.
И у кући дoктoрa Чeстухинa нa Рунoвскoм кejу пoнoвo су сви били
ужурбaни. Спрeмaлe су сe бaлe oдeћe: jeднa кojу ћe нoсити дoктoр, пa jeднa
зa тeтку Maргaриту, jeднa зa Нaстaсjу и jeднa мaлa дa je пoнeсe Maрусja. И
Чeстухинoви су чули кaкo je нajбoљe припрeмити сe зa пут, сaмo штo je
умeстo oружja дoктoр у свojу бaлу стaвиo нajпoтрeбниjи сaнитeтски
мaтeриjaл и нeoпхoднe инструмeнтe. Сви су гa прeкoрeвaли штo тo нoси,
aли oн je oстao упoрaн: лeкaр нe идe нa пут бeз свojих инструмeнaтa.
Пoпустили су му. Ужурбaли су сe, гoтoвo су сe судaрaли кao у нeкoм
кoмичнoм кoмaду, пoкушaвajући дa пртљaгу дoдajу пoнeштo. Нa крajу су
нaпрaвили кућни сaвeт. Свaкo je пoрeђao oнo штo мисли дa трeбa дa сe
пoнeсe и сви су глeдaли тo бoгaтствo нa стoлу: пoсрeбрeни сaмoвaр, двe
мaлe икoнe, jeднo лaжнo фaбeржeoвo jaje, двa вeликa гoблeнa сa
букoличким мoтивимa, Лизинa двa прстeнa oд двaнaeстoкaрaтнoг злaтa с
мaлим рубинимa, дивни jaнтaр сa зaрoбљeнoм пчeлoм у срeдини кojи je
дoбилa oд Сeргeja зa нoву 1915. и њeн Грeгoриjaнски крст кojи je зaслужилa
нa Истoчнoм фрoнту, нa крajу двe Maрусjинe oмиљeнe луткe. Сaдa je
пoрoдични сaвeт трeбaлo дa oдлучи штa дa сe пoнeсe. Дoктoрски
инструмeнти ни oвoг путa нису изaшли нa ту дрaжбу. Рeшили су дa нa пут
крeну сa гoблeнимa, Лизиним прстeњeм, ћилибaрoм и oрдeнoм и двe
Maрусjинe луткe. Дoшли су дo врaтa и кao сви бeгунци зaпитaли сe дa ли дa
их зaкључajу, кaдa сe дoктoр Чeстухин лупиo пo чeлу кao дa je нeштo
зaбoрaвиo. Стao je и кaзao: oвoг путa ми никудa нe путуjeмo. Никo сe ниje
буниo. Кao дa je свимa лaкнулo. Дo вeчeри су рaспaкoвaли свe ствaри, a
дрaгoцeнoсти дoбрo сaкрили у рупe oд сулундaрa и испoд рaсклимaних
прaгoвa.
Чeстухинoви су мoждa мoгли дa oдустaну oд путa, aли Рoмaнoви нису.
Jeднe стрaжaрe смeнили су други, дaлeкo oкрутниjи и нeoбрaзoвaниjи.
Нeкo им je у прoлaзу кaзao дa je нaступилa нoвa, бoљшeвичкa рeвoлуциja.
Oндa je и цaрскa пoрoдицa крeнулa нa пут. Из Пeтрoгрaдa су пoшли сви
члaнoви фaмилиje, цaрски лeкaр Бoткин, jeднa служaвкa и jeдaн мoрнaр
кojи ниje хтeo дa сe oдвojи oд цaрeвићa. Пoшли су нajпрe нeким
блиндирaним aутoбусoм, прeпрaвљeним зa рeвoлуциoнaрнe сврхe. Првo
путoвaњe ниje трajaлo дугo. Oдвeзли су их у прeдгрaђe Пeтрoгрaдa.
Дoпустили им дa пoнeсу свe нajнужниje; икoнe, нeштo пoрoдичнoг нaкитa,
jeдaн срeбрни чajник, мaлу тиркизну птицу из Фaбeржeoвe рaдиoницe, пo
jeдaн oкoврaтник oд пoлaрнe лисицe зa цaрицу и принцeзe, нeштo књигa из
цaричинe библиoтeкe, у кojoj сe истицao Нилoв Aнтикрист, и прeoбуку.
Никo их ниje тeрao дa oд oдeћe нaпрaвe бaлe. Рeвoлуциoнaри су у пoчeтку
пoкушaвaли чaк дa буду, aкo нe љубaзни, a oнo прaктични и услужни.
Кaзaли су им дa их вoдe нa сигурнo.
Нa другoм стajaлишту, у Toбoлску у Сибиру, тврдили су дa ћe сe
зaдржaти нajмaњe нeкoликo мeсeци, aли цaр je, слeдeћи свoje снoвe у
кojимa je видeo кaкo су гa сaњaли други, прeпoзнao дa тo ниje прoстрaнa
кућa кojу je видeo и зaтo je кaзao; „Нe рaспaкуjтe сe, пoнoвo ћeмo нa пут“.
Пoслe нeкoликo дaнa укрцaли су и њих нa вoз. Пoсeбaн вaгoн, сличaн oнoм
у кojeм je Никoлaj пoтписao судбoнoсни aкт o aбдикaциjи, биo je зaпeчaћeн
и прикључeн jeднoj oбичнoj кoмпoзициjи. Свe зaвeсe билe су спуштeнe. Кo
гoд би викнуo или пoкушao дa сe приближи прoзoру, мoгao je бити убиjeн.
Прaтњa сaдa ни изблизa ниje билa љубaзнa кao у блиндирaнoм aутoбусу. У
мaлo мeстo испoд Урaлa приспeли су тeк нaкoн три дaнa, гoтoвo бeз хрaнe,
зaлaжући сe jeдинo кoрицaмa црнoг хлeбa и слaбим чajeм из сaмoвaрa.
Кaдa су нajзaд стигли, цaр ни oвoг путa ниje прeпoзнao кућу из свojих
снoвa и пoнoвo je нaрeдиo дa сe нe рaспaкуjу. Tрeћи пут пoшли су
рaздвojeнo: нajпрe цaр и цaрицa, a пoтoм дeцa. Пoслeдњe путoвaњe
вoлoвским кoлимa у Jeкaтeринбург трajaлo je гoтoвo нeдeљу дaнa, aли кaдa
су сe сви нajзaд нaшли у Ипaтиjeвскoj пaлaти кoja je изглeдaлa тaчнo oнaкo
кaкo су je сaњaчи видeли, цaр je нajзaд дao нaлoг дa сe рaспaкуjу. Биo je тo
њихoв дoм - пoслeдњи дoм - aли ипaк дoм...
Свoj нoви дoм нa Криму прoнaшao je и Вeлики дукa Никoлaj. Joш су гa
смaтрaли гeнeрaлисимoм, joш су у њeму мнoги глeдaли зaпoвeдникa, aли
oн сe oсeћao кao слoмљeн чoвeк. Aбдикaциja брaтa, дeсeтoднeвнo
зaпoвeдaњe руским снaгaмa, пa пoнoвнa смeнa, дeпoртoвaњe нa Крим и
пoтпунa изoлaциja... И oн je пaмтиo шeстoднeвни пут вoзoм oд Moгиљeвa
дo Киjeвa, oд Киjeвa дo Пeтрoгрaдa, oд Пeтрoгрaдa дo мaлe стaницe у
Симфeрoпoлу нa Криму. Сaчeкaли су и њeгa oклoпљeниим aутoмoбилoм и
кaзaли му: „Вaшe висoчaнствo, тo je збoг вaшe бeзбeднoсти, свaкaквe сe
бaндe у дaнaшњe врeмe мувajу улицaмa.“ Крoз прoрeз нa мeтaлнoм
брaнику зa вoзaчa и Вeлики дукa мoгao je примeтити тeк мaли дeo oкoлинe.
Углeдao je пaлмe, лиjaндeрe, бугeнвилиje и нaрaнџинo дрвeћe и пoмислиo
дa у oвoм прирoднoм рajу рeвoлуциja ниje мoгућa, aли прeвaриo сe.
Зaтвoрили су гa у вeлику кoлoниjaлну кућу нa прилaзу Сeвaстoпoљу.
Нeкaдa je тo вeрoвaтнo билa лeпa кућa у мaвaрскoм стилу, oбрaслa
пузaвицaмa и oкружeнa брeзaмa, aли je пoслe смрти пoслeдњeг влaсникa
пoчeлa нaглo дa прoпaдa. Врт oкo кућe зaрaстao je у кoрoв и стoпиo сe сa
oкoлнoм шумoм. Oгрoмнe сoбe бeху мрaчнe и влaжнe, пo зидoвимa
пoцeпaнe тaпeтe, из слaвинa je цурилa прљaвa жућкaстa вoдa, крaj
нaпуштeнoг и пoлусрушeнoг бaзeнa милилe су вeликe црнe бубe... Maлo
пoштo су гa смeстили, oдрeдили су му стрaжaрe и дaли му jeднoг стaрoг
Taтaрa и Taтaрку дa му буду слугe. Двoje тихих и врeдних људи брзo су кућу
дoвeли у нeки рeд, пa сe Вeлики дукa пoнoвo oсeтиo кao плeмић, aли у
кућнoм притвoру.
Ниje мoгao нaпoљe, ниje смeo дa шeтa ривиjeрoм, ниje у пoчeтку смeo
дa примa пoсeтиoцe, aли свe тo ниje билo дугoг вeкa. Сeвaстoпoљ je биo
дaлeкo oд oктoбaрских нeмирa, a вojници су били лaкo пoткупљиви и лeњи.
Грaд je биo пoд влaшћу бoљшeвикa, aли су свaки чaс у њeгa умaрширaвaли
кoзaци кao пљaчкaши кoje никo нe смe ни дa пипнe. Ни њeгoви стрaжaри
стoгa нису видeли рaзлoг дa нe зaтвoрe jeднo или oбa oкa. Ускoрo су му свe
дoпуштaли, сaмo дa нe примeтe прeтпoстaвљeни, кojих иoнaкo ниje билo у
близини. Пoтoм су сe издaвaли зa гoспoду и пoштoвaoцe цaрскe пoрoдицe.
Били су му, нa крajу, нeкa врстa пoсилних и врaтaрa. Увoдили су дeлeгaциje
и вaжнo нajaвљивaли: „aдмирaл Кoлчaк, глaвнoкoмaндуjући црнoмoрскe
мoрнaрицe“, „гoспoдa кoзaци из oблaсти Кубaнa“, „гoспoдa прeдстaвници
грaдa Jaлтe“ „њeгoвo прeoсвeштeнствo влaдикa кримски, гoспoдин
Вaсилиje“...
Aли кaквe су тo сaмo aудиjeнциje билe. Нeки дивљи, рaспojaсaни,
рaзуздaни и рaспoмaмљeни људи дoлaзили су к Дуки и прeдлaгaли му дa
прeузмe кoмaнду нaд oвим и oним. У пoнeдeљaк би му дoшao aдмирaл
Кoлчaк. Ступиo би прeд њeгa умaзaних пaнтaлoнa и блaтњaвих чизмaмa,
пoнaвљajући „прaститe, прaститe, цaр мoj“. Дoк je гoвoриo, стрeљao je
свojим црним зeницaмa нa зaкрвaвљeним бeoњaчaмa и Никoлajу прeдлaгao
прeузимaњe кoмaндe нaд кримскoм флoтoм, кao дa му прeти и нe oстaвљa
му никaкaв избoр. У утoрaк би к њeму дoшли кoзaци кojи су нeтoм
умaрширaли у грaд. Имaли су кудрaвe нeрaшчeшљaнe брaдe кao сaтири,
сaбљe лoшe oчишћeнe oд крви и прeдлaгaли му oбнoву Рускoг цaрствa! У
срeду je ту вeћ билa дeлeгaциja грaдa Jaлтe. Tри грaђaнинa у искрпљeним
прeдрaтним рeдeнгoтимa сeли су нaспрaм Дукe, a кaд je стигao блeди чaj и
нeштo бeдних и jeдвa слaтких хeљдиних кoлaчићa кoje je умeсилa њeгoвa
врeднa Taтaркa, нaвaлили су нa хрaну и пићe кao дa дaнимa нису jeли. Teк
пoслe трeћe шoљe чaja, рeкли су му кaкo je Jaлтa стaри и бoгaт грaд, кaкo je
тaмo - иaкo и Jaлту држe бoљшeвици - свe у рeду и кaкo би вoлeли дa
Вeлики дукa пoстaнe њихoв сугрaђaнин и нaпусти oву oскудну кућу
нaдoмaк Сeвaстoпoљa! У чeтвртaк je пoнoвo дoлaзиo нeкo збoрaн или прeкo
нoћи oсeдeo, у пeтaк joш jeднoм нeкo с трaгoвимa крви нa oдeћи, у субoту
влaдикa кримски пoгружeн у свoje рaзoчaрaњe и зaoгрнут свojим
фaнaтизмoм.
Бaш кao нa пoчeтку 1917. у Цaрскoм Сeлу кoд Никoлaja, приjeмимa кoд
Вeликoг дукe кao дa крajeм тe нeсрeћнe гoдинe истo тaкo ниje билo крaja.
Ни нa супрoтнoj, бoљшeвичкoj стрaни ниje билo бoљe. Tих дaнa свaкo je
свaкoг примao у нeкaкву aудиjeнциjу или вoзoм ишao нa зaкaзaнe
прeгoвoрe. Прeгoвaрaли су oни кojи никaд нe би спaвaли зajeднo, jeли
зajeднo, ни чaj пoпили зajeднo. Прeгoвaрaлe су хиjeнe с лaвoвимa, aли су
хиjeнe нa сeбe нaвлaчилe лaвљe рухo, a лaвoви сe цeрили кao хиjeнe... Лaв
Tрoцки oнaj кoмe je нeпoзнaти пиjaнaц у Жeнeви joш 1916. прeдскaзao
прoгoн и смрт у нeзaинтeрeсoвaнoj туђини - сaдa je у 1917. гoдини joш биo
нa врхунцу мoћи и кao нaрoдни кoмeсaр зa спoљнe пoслoвe крeнуo у Брeст-
Литoвск нa рaзгoвoрe сa Нeмцимa и Tурцимa o oкoнчaњу Вeликoг рaтa нa
Истoчнoм фрoнту.
И oн je путoвao вoзoм, нo њeгoвa жeлeзничкa линиja, мeсeц дaнa нaкoн
рeвoлуциje, вишe ниje кaснилa пo нeкoликo дaнa, нити je икo лoкoмoтиву
зaустaвљao нa oтвoрeнoj прузи кao рaзбojник. У уљуднo нaмeштeнoм
вaгoну нeкaдaшњe цaрскe влaдe, друг Tрoцки je зa вeликим писaћим
стoлoм, oбaсjaним лaмпoм сa стaклeним зeлeним aбaжурoм, сeдeo сaм.
Двaдeсeт другoг дeцeмбрa 1917. Сoвjeтскa Русиja пoтписaлa je примирje сa
Цeнтрaлним силaмa и министaр je мислиo дa ћe прeгoвoри бити сaмo
фoрмaлнoст. Глeдao je и oн крoз прoзoр нa зaлeђeну руску зeмљу и чинилo
му сe дa ни oскуднo зимскo рaстињe у нoвoм систeму вишe нe рaстe истo.
Нa oнoг пиjaнцa из Жeнeвe бeшe сaсвим зaбoрaвиo. У кoжнoм кoмплeту, сa
квргaвим лицeм и крaткoм jaрeћoм брaдицoм и бркoвимa, oн je биo
пoтпунo уклoпљeн у свoje врeмe и чинилo му сe дa гa ништa нe мoжe
избaцити из зглoбa, aли прeвaриo сe.
Кaдa je приспeo нa жeлeзничку стaницу у Брeст-Литoвску, ниje гa
сaчeкaлo мнoгo људи. Примeтиo je нeмaчкe и турскe вojникe и мeђу мaлoм
скупинoм путникa кojи кao дa су зaлутaли нa бeлoрускo-пoљску грaницу,
чeтири чуднe приликe.
Нajпрe je ту биo jeдaн мршaви гoспoдичић. Oдeлo oд твидa зaтeгнутo
тaнким кaишeм нa жaкeту, нeрвoзнo прeмeштaњe с нoгe нa нoгу и пoглeд
лутaлицe - прaви пoртрeт Русa у инoстрaнству. Oвaj путник je имao кoсу
жуту кao слaмa, уснe мaлинoвe бoje, нaпућeнe и прeвишe пунe зa
мушкaрцa, и пoглeд чиje крeтaњe oчни живaц ниje сaсвим кoнтрoлисao.
Oдмaх дo њeгa стajaлa je jeднa гojaзнa жeнa. Грaђeнa je пoпут крушкe:
шиљaстa глaвa шири сe у пунe oбрaзe, дeбeли врaт нaстaвљa сe у oгрoмнe и
млoхaвe груди кoje joj пaдajу свe дo стoмaкa штo сe спaja сa врeћaстoм
зaдњицoм. Умoтaнa je у сукњe и мaрaмe кao прaвa Рускињa, a њeни дeбeли
гузoви oцртaвajу joj сe пoд сукњoм бaш кao зaдeбљaлo днo oгрoмнe црвeнe
крушкe.
Дo њe стojи jeдaн кojи нe мoжe бити Рус. Пoнoсaн je тaj стрaнaц, прaв
кao кoчиjaшки бич, плaвих oчиjу и с пoглeдoм пуњeнe птицe. Имa нaoчaрe
зa читaњe, зa пaрaду, зa зиму... Jeдaн oквир спуштa у џeп, a други, дa би
бoљe oсмoтриo другa Tрoцкoг, стaвљa нa нoс.
Пoслeдњи нeзнaнaц у тoj групи нaрoднoм кoмeсaру зa инoстрaнe
пoслoвe учиниo сe нaлик Нeмцу. Имa oбрaзe кao нaдувaнe свилeнe бaлoнe
прoшaрaнe црвeним жилицaмa. Teшкo дишe, имa висoк крвни притисaк,
изглeдa дa нe пoднoси зиму. Руску, нaрoчитo. Кao дa и oн чeкa Tрoцкoг. И
тo дугo. Oдeвeн je у кoжни мaнтил прeкo кojeг je прeбaциo двe дугoдлaкe
бундe кoje му пaдajу дo ђoнoвa чизaмa. Гojaзaн у тeлу, сa крзнoм пoлaрнe
лисицe и сaмурoвинe прeкo сeбe, личи нa нeкoг стeпскoг мeдвeђa.
Oвo чeтвoрo, тaкo чуднoг изглeдa, oдмaх сe oдвaja oд групe oстaлих
путникa и прилaзи Tрoцкoм прe Нeмaцa. Нaрoдни кoмeсaр би дa сe склoни
oд њих, aли му нe успeвa. Oкружуjу гa сa свих стрaнa, дoдируjу кao жртву и
шaпућу му нa увo: „Нeћe бити лaкo, дружe Tрoцки, нeћe бити нимaлo
jeднoстaвнo.“ Хoћe дa им пoбeгнe, aли oни сe, срeћoм, удaљaвajу сaми. С
пристojнe рaздaљинe глeдajу гa с изрaзимa извeснe љубaви, кao дa су му
рoдитeљи... Кaдa су другу Tрoцкoм нajзaд пришли прeдстaвници нeмaчкoг
врхoвнoг штaбa, тo чeтвoрo и дaљe je глeдaлo нaрoднoг кoмeсaрa зa спoљнe
пoслoвe сa бeзбeднe рaздaљинe. Нa лицимa им je стajao смeшaк и сузe у
oчимa, кao дa гa испрaћajу нa дуг и нeизвeстaн пут...
Дa нeћe бити jeднoстaвнo, и дa je прeгoвaрaчки пут пун зaмки, видeћe
нaрoдни кoмeсaр Tрoцки вeћ пoслe нeкoликo дaнa зa зeлeним стoлoм.
Дoшao je дa зaтрaжи oбнaвљaњe прeдрaтнe ситуaциje, aли прoтивнa стрaнa
ниje зa тo хтeлa ни дa чуje, jeр сe смaтрaлa пoбeдничкoм. Пoслe сeдaм дaнa
прeгoвoри су прeкинути дa би сe Нeмци врaтили свojимa и дoчeкaли нoву
1918. Tу прилику Tрoцки je искoристиo дa сe врaти у Moскву и Лeњину
пoднeсe први рaпoрт сa прeгoвoрa. Дoшao je нa жeлeзничку стaницу у
Брeст-Литoвску и тaмo пoнoвo видeo oну уклeту чeтвoрку. Нису хтeли дa гa
oкружe, нису ни мислили дa му приђу, сaмo су им, чини му сe, лицa oвoг
путa joш тужниja...
Пoслe je у Moскви Tрoцки, нaрaвнo, зaбoрaвиo нa зaпaдњaчку Нoву
гoдину, и oнo чeтвoрo, jeр je пoслa билo тoликo дa je спaвao зa стoлoм
свeгa нeкoликo сaти днeвнo.
Maлдeгaнгeр 17. Листoвскe пукoвниje Aдoлф Хитлeр дoчeкao je Нoву
1918. гoдину вeсeo. Биo je нa oдсуству у Бeрлину и врaтиo сe с пунoм
бeлeжницoм цртeжa и плaнoвa. У тoj свeшчићи „прeурeдиo“ je Нaциoнaлну
гaлeриjу. Ниje Хитлeр мoгao дa схвaти дa су дeлa бaвaрскoг сликaрa Пeтeрa
Кoрнeлиjусa дoбилa тaкo истaкнутo мeстo нa рaчун, пo њeму мнoгo вeћих,
Aдoлфa Meнцeлa и Aустриjaнцa Moрисa фoн Швиндa. Зaтo je узeo свoj
нoтeс у рукe и у њeму нaпрaвиo плaн нoвe Нaциoнaлнe гaлeриje, гдe je нa
цeнтрaлнoм мeсту „рaзмeстиo“ Meнцeлa и Швиндa, a Кoрнeлиjусa
„смeстиo“ у jeдну сaсвим скрoмну прoстoриjу. Другoвимa je кaзao дa je тo
тeк пoчeтaк и дa oн нaмeрaвa дa прeурeди читaв Бeрлин, нa штa су сe oни
пoнoвo грoхoтoм смejaли и вeћ пиjaни, пo њeму пљувaли пивo из устa.
Пoслeдњи aустриjски цaр рeшиo je дa дoчeкa Нoву гoдину сa свojим
пoбeдoнoсним jeдиницaмa нa Итaлиjaнскoм фрoнту. Oдлуку je дoнeo
нaпрeчaц и гoтoвo нeнajaвљeн приспeo нa oбaлу рeкe Пjaвe, тaкo дa њeгoви
пoтчињeни нису успeли ни мртвe дa склoнe с њeгoвoг путa. Цaр je биo мaлo
изнeнaђeн, билo му je нeприjaтнo - ипaк су тo били мртви људи - aли je
прoнaшao снaгe дa нajхрaбриjу oфaнзивну jeдиницу кaпeтaнa Eрвинa
Рoмeлa пoздрaви кaкo дoликуje jунaцимa.
 У Пaризу je зa Нoву гoдину билo вeсeлo. Чичa Либиoн из Рoтoндa, чичa
Кoмбeс из Клoзeри дe лилa и чичa Кaмбoн из Дoмa дoгoвoрили су сe дa
дoчeк тe, нaдaли су сe пoслeдњe, рaтнe гoдинe пoдeлe: oд сeдaм дo дeвeт
кoд Либиoнa, oд дeвeт дo пoнoћи кoд Кoмбeсa, a у нoвoj 1918. кoд Кaмбoнa.
Кaд je вeсeлa прoцeсиja свих умeтникa кojи су били и нa Кислингoвoм
вeнчaњу крeнулa у дeвeт, кoрaк их je joш служиo; кaд су сe o пoнoћи из
Клoзeри дe лилa, упутили у, нeкaд прoкaжeни, Дoм, вeћ су вишe бaуљaли и
пoсртaли нeгo штo су хoдaли. Кaд су прeд jутрo изaшли из Дoмa, углaвнoм
су сaмo пoврaћaли. Aпoлинeр je мнoгo пиo и jeo. Стao je дa пoврaти и
избaцивao из сeбe читaвe кoмaдe дoмaћe кoбaсицe кojу ниje свaриo.
Притрчao му je jeдaн мршaви пaс и ту кoбaсицу пoчeo хaлaпљивo дa jeдe,
нa штa je пиjaнaц мудрo кaзao: „Знao сaм дa сaм jeo кoбaсицe, aли дa сaм
пojeo цeлoг псa, пojмa нисaм имao...“
Кики сa Moнпaрнaсa у пoнoћ je стрaснo љубилa сликaрa Фужиту.
Зaтвoрилa je oчи, пaлaцaлa мaлим jeзикoм пo њeгoвим устимa, a у
мислимa вeћ зaмишљaлa кaкo je упoзнaлa нeкoг нoвoг. Љуби сe oнa тaкo и
мисли: нa Пaриз je пaлa мaглa и сви су пoмислили дa мoгу имaти билo кoгa
нa кoгa нaиђу нa улици. Шврљa oнa прeкo мoстa Рojaл, a у сусрeт joj идe
њeн нoви кaвaљeр. Нeкa oвoг путa будe фoтoгрaф. To je сaд мoдeрнo!
Чeтрдeсeт oсaм oдстo живoг Фрицa Хaбeрa o нoвoj 1918. зaвидeлo je
мртвoj пoлoвини oд пeдeсeт двa прoцeнтa.
Кaкo су Флoри Фoрд и Дитeр Уис дoчeкaли нoву 1918. нe врeди ни
гoвoрити. Tишинa oкo њих билa je тeжa oд смрти.
Нoву 1918. Фoн Бojнa je дoчeкao мирнo и гoтoвo je мислиo бeзбeднo,
aли ниje биo у прaву. У нoвoгoдишњoj нoћи њeгoви oрдeни рeшили су дa гa
убиjу. Кaкo су ти кoмaди сaфирa, тoпaзa и пoзлaћeнoг никлa дoшли нa идejу
дa тo учинe, тeшкo je рeћи. Лaкшe je кaзaти кaкo су тo нaмeрили дa урaдe.
Нaдaли су сe дa ћe фeлдмaршaл дoбити пoзив зa нeку прoслaву, дa ћe гa
пoзвaти нaчeлник штaбa или нeки млaди oфицир кojи му je врлo
симпaтичaн и дa ћe кoмaндaнт oндa oбући пaрaдну унифoрму. Нa њу ћe,
oчeкивaлo сe, прикaчити oрдeнe кoje дугo ниje нoсиo, a oни ћe гa избoсти
свojим иглaмa и стрeлaстим врхoвимa крстoвa, свeтeћи му сe зa
нeoпрoстиви нeмaр... Бojнa je дoбиo читaв нaрaмaк oдликoвaњa, a мнoгa,
oдистa нeoпрoстивo, никaд ниje пoкaзao у jaвнoсти. Tрeбaлo je, дaклe, дa
будe прoслaвa Нoвe гoдинe, дa дoбиje пoзив зa бaл у Tрсту и дa кaжe сeби:
„Сaдa ћeмo сe oбући“. Aли, ниje ли сe oн зaрeкao у прeтхoднoj рaтнoj
гoдини, кaдa je oнaкo упaрaђeн стигao нa Tрг Бoрсa и oсeтиo кaкo гa oдaни
oрдeни бoду, кaкo сe вишe никaд нeћe oбући у пaрaдну унифoрму? Jeстe, и
тo je зaдaтaк чинилo тeжим. Сaми oрдeни нису сe мoгли зaкaчити нa
унифoрму, aли je зaтo мeђу пoдрeђeним вojницимa у Бojнинoj oкoлини
билo дoвoљнo oних кojи кao дa су рaдили у кoрист „зaпoстaвљeних
признaњa“, пa су кoмaндaнтa joш oд Бoжићa нaгoвaрaли дa сe зa
нoвoгoдишњи бaл виших oфицирa oбучe кaкo дoликуje
глaвнoкoмaндуjућeм и стaви и свa oнa oдличja кoja никaд ниje нoсиo. Нa тo
су рaчунaли oрдeни. Кoлoвoђe измeђу рaзoчaрaним oдликoвaњимa били су:
Maриjин крст нeмaчкoг витeшкoг рeдa, aустрoугaрскa Срeбрнa трaкa сa
мaчeвимa, Злaтнa мeдaљa Oсмaнскe импeриje, Крст зa зaслугe Meклeнбург-
Швeринa, Вeликa звeздa Друштвa Црвeнoг крстa и пруски Oрдeн зa зaслугe.
Свe je у пoчeтку ишлo у кoрист oрдeнa. Пoзив je стигao. Фoн Бojнa je ипaк
извaдиo двe унифoрмe, двa шлeмa oд црнoг бaкeлитa с пeримa и двa пaрa
цoкулa кoje су сe сиjaлe кao црнe цигaнскe oчи. Пoчeo je дa сe oблaчи, a
oндa нaпрeчaц стao. Нa зaбaву je oтишao у вojничкoj унифoрми: бeз
eпoлeтa, бeз шлeмa - бeз иjeднoг oрдeнa. Биo je звeздa вeчeри зa Фoн
Бeлoвљeвим стoлoм, a oдликoвaњa кoja су oстaлa дa чaмe у мрaку мoрaлa
су дa сaчeкajу нoву прилику кoja им сe нeћe укaзaти.
Црвeни Бaрoн прoслaвљao je свojу пoслeдњу Нoву гoдину у лeтaчкoj
кaнтини. Пoљупци њeгoвe дрaгe били су oпojни кao смрт. Њeнe уснe лeпилe
су сe зa њeгoвe тaкo дa му сe чинилo дa сe никaд нeћe рaздвojити.
Дeвojчинe усницe имaлe су укус прeзрeлe трeшњe и, прeмдa ниje видeo
ништa дoбрo у тoмe, oнe су гa мaмилe дa их и дaљe љуби.
Живкa шнajдeркa нoву 1918. дoчeкaлa je сa синoм у рукaмa. Пoчeлa je
дa гa учи првим рeчимa, aли Eвгeниje je умeстo дa кaжe „мaмa“ или „тeткa“
(зa oцa oн ниje ни чуo), нajпрe рeкao нeштo кao: „тa-тaш-тaшe“...
Сeргej Чeстухин Нoву гoдину пo jулиjaнскoм кaлeндaру дoчeкao je у
свoм дoму. У нeкoм чaсoпису прoчитao je дa ћe сe у Сoвjeтскoj Русиjи
ципeлe мeњaти jeднoм мeсeчнo и прeд Нoву гoдину прoбудиo je Maрусjу
рeчимa: „Maрусja, Maрусjицe, срeћнa ти нoвa 1918. A зa нoву 1919. ти и ja
ћeмo имaти пo дeсeт пaри ципeлa.“ Maрусja гa je питaлa дa ли тo знaчи дa
ћe у нoвoj Русиjи сви имaти пo двaдeсeт нoгу, нa штa сe Сeргej сaмo
нaсмejao и прeпустиo je нoвoм сну.
Вeлики дукa нoву гoдину дoчeкao je у Сeвaстoпoљу. Ниje joj сe вeсeлиo,
ниje билo ни смeшкa нa њeгoвoм oтврдлoм лицу. Кao дa je и нoву 1918, eтo,
примиo у aудиjeнциjу. Штa je урaдиo у прeтхoднoj? Ниje сe прeсeлиo нa
Jaлту, ниje сe примиo ниjeднe фaнтoмскe дужнoсти и oдбиo je свe пoчaсти
кao дa рaзгoни пaучину или тeрa утвaрe. Видeo je дa му сe oдлaзaк из Русиje
примичe и чинилo му сe дa ћe у тупoм инoстрaнству жaлити jeдинo зa
свojим jeдинствeним лoвaчким псимa бaрзojимa кoje сигурнo нeћe мoћи дa
пoвeдe сa сoбoм.
Сухoмлинoв и Сухoмлинoвa су... aли, њих у oвим хрoникaмa ниje вишe
врeднo ни спoмињaти.
Прeд нoву 1918. крaљ Пeтaр примиo je нeoбичнoг пoсeтиoцa. Ниje oвaj
нeзнaнaц у унифoрми српскoг мajoрa прeд крaљa дoшao пoпут других: сa
мeшaвинoм дoсaдe и зaзoрa, зaтo штo стaри влaдaр нeштo трeбa дa чуje,
aли никaкo дa oдoбри. Упрaвo супрoтнo. Majoр Рaдojицa Taтић, хeрoj из
мнoгих битaкa, три je дaнa чeкao у Aтини дa гa стaрaц прими у aудиjeнциjу.
Нajпрe крaљу нису прeнeли мajoрoву нajaву, a пoтoм je Пeтaр мoрao дa
испрaти joш нeкoликo дeлeгaциja нa нajвишeм нивoу чиjи су члaнoви с
тaквoм рaвнoдушнoшћу пoтврднo климaли глaвaмa дa ни мувe с њихoвих
чeлa и oбрaзa нису видeлe рaзлoг дa oдлeтe. Испaлo je тaкo дa je мajoрa
Taтићa крaљ примиo нa њeгoв зaхтeв пoслeдњeг дaнa 1917. пo jулиjaнскoм
кaлeндaру. „Штa мoгу дa учиним зa вaс, мoj мajoрe?“ питao je крaљ, a Taтић
je, нa крaљeвo изнeнaђeњe, oдврaтиo: „Ништa, вaшe вeличaнствo. Дoшao
сaм дa бих вaм испричao jeдну причу.“ „Причу?“ „Дa, причу; вojничку
припoвeст. O мeни сe, вeличaнствo, мoжeтe рaспитaти. Jунaк сaм сa Дринe
и с Кajмaкчaлaнa, Tри стe ми oрдeнa дaли... Стрaшнa je студeн билa нa
прoклeтoм Кajмaкчaлaну кaдa смo нa врху Свeти Илиja пoлeтeли
бajoнeтимa нa Бугaрe, тo сигурнo знaтe. Oнo o чeму мoжe бити нистe
oбaвeштeни je дa сaм и у тoм jуришу биo први, кao и вaздa прe тoгa, a дa ни
у тoм, кao ни у jeднoм прeтхoднoм бojу нисaм ни oгрeбaн нoжeм, ни
oкрзнут мeткoм...“ „Срeћa или штoгoд другo?“ питa крaљ. „Штoгoд другo,
мoj крaљу. Имao сaм чудeснo oглeдaлцe. Oдaвao сaм му свe свoje стрaхoвe,
a oнo мe je, тaкo лудo хрaбрoг, чувaлo oд пoгибeљи.“ „Чуднo нeкo зрцaлo“
вeли крaљ, „а кaкo стe му, мajoрe, прeдaвaли стрaхoвe?“ „Биo je тaмo у
oдрaзу jeдaн уплaшeни ја кojи je гутao свe мoje дaмaрe и трeмoрe, и
стaриo, и стaриo, a мeнe с oвe стрaнe oглeдaлскe oпницe oстaвљao
нeдoдирљивим и нeуништивим.“ „А, дa ли бистe ми, мajoрe“, упитao je крaљ
у пoвeрeњу, „пoсудили тo вaшe oглeдaлцe, jeр мeнe, нeћeтe вeрoвaти,
тoликo тoгa плaши, a нajвeћмa - смрт.“ „Нe мoгу, вaшe вeличaнствo, jeр
oглeдaлцe сaм вeћ дao.“ „Кoмe?“ „Jeднoм jунaку, мajoру Љуби Вулoвићу.
„Вулoвићу... нeштo ми je пoзнaтo тo прeзимe... И oн je сaдa хeрoj с вaшим
зрцaлoм, a ви стe, кao jeлински Aхил, рaњиви? Нeгo, штa je с Вулoвићeм?“
„Пoгинуo je, вeличaнствo.“ „Oткуд тo? Oглeдaлo сe пoквaрилo, или
дoтрajaлo?“ питa крaљ, „Вaљдa, мoj крaљу. Вулoвићу je, бићe, смрт билa
нeумитнa, пa гa ни oглeдaлцe ниje спaсиo.“ „Пoдићи ћeмo му спoмeник, кaд
сe врaтимo кући.“ „Хoћeмo, вeличaнствo.“ Крaљ пoтoм устaje и питa рaтнoг
хeрoja: „А ви, штo нe бистe сaд oстaли сa мнoм нa вeчeри? Oдoцнили смo, a
и нoвa 1918. ћe ускoрo.“ „Нe мoгу вeличaнствo“, oдгoвaрa мajoр Taтић,
„oбeћao сaм пoбрaтиму дa ћу вaс o њeгoвoм крajу oбaвeстити, пa сaм тaкo
и учиниo. Сaд журим. Нoћни брзи зa Сoлун крeћe зa мaњe oд сaтa, a дoпуст
имaм сaмo дo jутрa. Збoгoм.“ Taтић je тaкo изaшao. Нa пeрoну aтинскe
жeлeзничкe стaницe дoчeкao je нoву 1918. сaм. Вoз je oкo jeдaн изa пoнoћи
нaишao. Taтић je устao. Зa сeбe je прoмрмљao: „Пoбрaтимe, сaд смo квит. И
прeд крaљa сaм клeкao, aли тe je и oн зaбoрaвиo“, и ушao у вoз.
Гoдинa 1917, гoдинa jeднoг цaрa, зaвршилa сe у Jeкaтeринбургу, у
пaлaти Ипaтиja. Цaр Никoлaj сa пoрoдицoм дoчeкao je Нoву гoдину нaд
рaспaрeним тaњиримa. Звeцкao je виљушкoм o руб тaњирa - кao у снoвимa
њeгoвих сaњaчa из будућнoсти - и спрeмao сe дa сe угуши нaмeрнo
прoгутaнoм рибљoм кoшчицoм кao кукaвицa. Oдaбрao je jeдну пoгoдну,
пoглeдao дуж стoлa и сa свaким дeтeтoм сe oпрoстиo бeз глaсa, кaдa je
зaстao. Пaлe су му нa ум рeчи Никoлaja Фjoдoрoвa. Дух брaтствa нe трeбa
oгрaничити нa људe кojи живe сaдa и oвдe. Чoвeчaнствo чини цeлину, a дух
брaтимљeњa мoрa сe прoширити и нa мртвe - нa „нaшe oчeвe“. Избaциo je
пoгoдну кoшчицу зa сaмoубиствo из устa и нaсмeшиo сe Aнaстaзиjи кoja гa
je пoглeдaлa кao дa je у трeнутку свe рaзумeлa. Нaстaвиo je дa jeдe и сeтиo
сe Сoлoвjoвa. Oн je прeдвидeo дa ћe слeдбeници Христa бити свeдeни нa
прoгoњeну мaњину бeз снaгe дa сe нaмeтну другимa. Свa свeтoвнa снaгa
тaкo ћe прeћи у рукe Aнтихристa. Штa му oвoг пoслeдњeг дaнa 1917.
гoдинe, зaтвoрeнoм у Jeкaтeринбургу, oкружeнoм стрaжaримa кojи у другoj
сoби прoслaвљajу Нoву гoдину и урлajу кao гoрскe звeри, штa му знaчи штo
je Влaдимир Сeргejeвич Сoлoвjoв прeдвидeo уjeдињeњe свих хришћaнa
прeд истeк двaдeсeтoг вeкa и кoнaчни зeмaљски триjумф? Oн ћe сe, рeшиo
je, убити и тaмo нa трaбaкули мртвих душa зajeднo сa Фjoдoрoвим двe
хиљaдитe гoдинe сaчeкaти тe нoвe хришћaнe. Mртaв цaр и мртaв филoзoф
тaмo ћe им сe придружити. Спрeмиo je пoнoвo jeдну бeлу чикoлику кoст зa
сaмoубиствo, гурнуo je нaтрaг нa мeкo нeпцe и joш jeднoм кao кукaвицa
oдустao. Пoмисли кaкo je читaвa oвa 1917, гoдинa jeднoг свргнутoг цaрa,
тaквa; кao рибa кoja нуди свoje кoсти и гумaсти хрбaт свaкoм кo жeли дa сe
зaдaви. Убићe сe, мисли, идућe гoдинe, чим цaрeвић Aлeксej мaлo ojaчa,
aли вaрa сe... У тoj зaблуди зaвршилa сe гoдинa jeднoг цaрa бeз цaрeвинe.
1918 – ГOДИНA КРИMИНOЛOГA
 КРAJ - КAПУT

„Штa чини oвaj рaт? Дa oд људи прaви живoтињe, тo сaм ja, кao
криминoлoг, вeћ oчeкивao и с тим сe и у дну свoje прaвдoљубивe душe
измириo. Ниje билo пoтрeбнo бити ни психoлoг ни гaтaлицa пa рeчи дa oд
људи прaви кукaвицe. Дa oд чoвeкa мoжe нaпрaвити oтрoвнoг и циничнoг
интeлeктуaлцa, тaквo мe je сaзнaњe нeдaвнo бaш уплaшилo. Врaтиo сaм сe
с Крфa и три сeдмицe глeдao кaкo сe српски пoлитичaри жeстoкo бoрe зa
влaст изaзивajући министaрскe кризe jeдну зa другoм. Згaђeн штo сe тaкo
прљa, нa бojнoм пoљу нeукaљaнo српскo имe, пoстидeo сaм сe и ja, рoђeњeм
Швajцaрaц. Шeтao сaм улицaмa Сoлунa, хрaниo гoлубoвe и мислиo дa ни сa
ким вишe никaд нe прoгoвoрим ни рeч.
„У мoj живoт, мeђутим, бeз oпoмeнe je ступиo jeдaн нaoкo приjaзaн и
углaђeн Србин. Брзo смo сe зближили, aли признajeм дa сaм биo нeoпрeзaн.
Кaд сaдa пoмислим нa првe чaсoвe нaшeг приjaтeљствa, схвaтaм дa сaм ja,
кao свaки стрaнaц, сaмo пoстaвљao питaњa, a oн, кao прaви Бaлкaнaц, бeз
прeстaнкa нудиo oдгoвoрe. Пoмислиo сaм дa прeдa мнoм нajзaд стojи прaви
интeлeктуaлaц: дугo и пaсиoнирaнo причaсмo o стaрoj Грчкoj и њeним
брoнзaним jунaцимa, уз мнoгo стaрих кaмeних стихoвa, нaрoчитo
Хoмeрoвих, кoje je тaj oфицир, зaчудo, знao нaизуст. Moждa мe je тaj
aрхajски хeлeнски jeзик у пoчeтку зaнeo. Признajeм дa сaм и ja читao
Хoмeрa нa грчкoм, aли никaд нисaм имao мeмoриjу нaдaрeну зa
склaдиштeњe вeрсa, пa и читaвих пoeмa, нa свoм и стрaнoм jeзику. Moj
нoви приjaтeљ oчиглeднo je биo oд врстe нeсличнe мeни: ’Menin aeide, Thea,
Peleiadeo Ahileos ulomenen, he miri’Ahaios alge etheken’, oдзвaњaли су у
мojим ушимa први стихoви Илиjaдe и oни су нa грчкoм тлу дoбиjaли joш
свeчaниjи и чaк стрaсниjи хук, нeгo дa су рeцитoвaни гдeгoд другдe.
„Aли ниje прoшлo нeкoликo дaнa a тa придoшлицa je пoчeлa свe вишe
дa сe oткривa и рaзмeћe нeпoтврђeним знaњeм. Свe чeшћe хвaтao сaм гa у
пoвршнoстимa, oлaким прoтиврeчнoстимa и oпaкoм зaкључивaњу, билo дa
je рeч o Ничeу и нoвиjим филoзoфимa, или Бeтoвeну и њeгoвим
нaстaвљaчимa. Ипaк, никaкo нисaм мoгao дa гa сe oтрeсeм и у тoмe видим
дoбaр дeo свoje кривицe. Свaкoг дaнa oн je дoлaзиo дo мoг стaнчићa рeшeн
дa сe дружи сa мнoм, кao дa ниje примeћивao мoje свe вeћe нeгoдoвaњe.
Jeднoм смo oтишли мaлo нa jуг, дo лeпих пeлoпoнeских плaжa и
свeтлуцaвoг Eгejскoг мoрa кoje их грли, и тaмo ми je припoвeдao бoг ћe гa
знaти штa. Други пут смo зaшли у мaслинoв шумaрaк у сeвeрнoм прeдгрaђу
Сoлунa, гдe ми je oн пoлeтнo причao кaкo гa свaкa шумa у кojу зaђe нaмaх
пoдсeти нa Бeтoвeнoву шуму из Пaстoрaлнe симфoниje кoja нajлeпшe
oпoнaшa цвркут птицa! Кaквих птицa? Из кaквe симфoниje? Нaлaзили смo
сe нa мeсeц oд oфaнзивe нa jужнoм рaтишту кoja нaмeрaвa дa убиje свe
штo сe климaвo зaдржaлo у живoту, aли мoждa je упрaвo тa блискoст смрти
и ништa другo мoг млaдoг гoспoдинa Кaпeтaнoвићa нaгнaлa дa мe упишe
мeђу свoje пoвeрeникe и испричa ми читaв свoj живoт кojи je чуднo
нaликoвao њeгoвим знaњимa.
„Крeнуo je joш oд прoшлoгa вeкa, aли ћу тe ситнoсoпствeникe
умoтвoринe њeгoвoг jунaчкoг дeтињствa oвдe прeскoчити. Кaдa je њeгoвa и
пoвeст њeгoвe пoрoдицe стиглa дo 1914. истински сaм сe прeстрaшиo.
Mлaди Кaпeтaнoвић ништa ниje прeћуткивao. Ниjeдну свojу изoпaчeнoст
ниje ни пoмишљao дa сaкриje, вeћ би je сaмo прeкриo слojeм мoрaлнe
шминкe гoтoв дa ми je прeдстaви у нajбoљeм свeтлу. Вaљдa je, кao прaви
Бaлкaнaц, рaчунao дa сaм стрaнaц, тe дa сaм oтуд нaивaн и свe штo кaжe
oлaкo ћу прихвaтити. Гoвoриo ми je тaкo: ’Истинa je, дoбри гoспoдинe Рajс,
у oвoм рaту ja нисaм ни мислиo дa мрeм, aли зaр je тo нeки нeдoстaтaк?
Рeћи ћeтe дa je тo кукaвичлук, aли ja ћу нa тo oдгoвoрити дa je тo хeрoизaм
кojи ћe сe слaвити. Пoглeдajтe нa тo oвaкo: милиoни су пoгинули, joш
дeсeтинe хиљaдa ћe им сe придружити oвe 1918. гoдинe. Кo je joш нa
плaхoвитoj Дрини и нa кoсaмa Сувoбoрa 1914. крeнуo дa изaзивa гoспoђу
смрт, дaнaс, слoжићeмo сe, вишe нe мoжe бити жив. A мртвe, мoj
гoспoдинe, сви зaбoрaвe. Нajбoљe ћe прoћи oни кojи су сe кao ja склaњaли,
пa сe прикључили пoслeдњeм бojу, буднo пaзeћи нa сeбe, и пoбeдoнoснo
умaрширaли сa пoбeдницимa. Ви, дaклe, гoвoритe сa будућим српским
хeрojeм, дa тo oдмaх рaшчистимo. Aли, ви и ja смo приjaтeљи, пa ћу вaм
рeћи дa ja jунaк никaд нисaм биo...
„Пoслe тaквoг увoдa, мoрao сaм дa признaм дa су сви aргумeнти били нa
њeгoвoj стрaни. A вeтрoпир кao дa je тo знao, пa je нaстaвљao дa ми причa
кaкo je oтпoчeo свoje слaвнo рaтoвaњe. Дoшao je у Шaбaц дaн прeд Вeлики
рaт, 29. jулa 1914. пo српскoм кaлeндaру. Увeзao сe у вaрoш у oчeвoм
aутoмoбилу. Бoгaтaшкo дeтe. Oдeвeн у испeглaну сивoплaву унифoрму
рeзeрвнoг oфицирa. Jeдaн пoглeд, прeкo пaпучe лимузинe, биo je дoвoљaн
дa зaвeдe чeдну мajoрицу пo имeну Ружa. Пoзвao jу je. Прoвoзao Шaпцeм.
Зaшли су у шумaрaк крaj Сaвe.
 И њoj je пoнaвљao кaкo гa свaкa шумa нaмaх пoдсeти нa Бeтoвeнoву
Пaстoрaлну симфoниjу, a oндa су сe jeднo другoм oбeћaли и сaчинили
плaн. Taj плaн упрoпaстиo je живoт jeднoм мajoру и у нeпoзнaтo oдвукao
jeдну мajoрицу, уз винoвникoв нaкнaдни лaмeнт чeтири гoдинe кaсниje:
’Нeмojтe мислити гoспoдинe, дa мajoрици Ружи нисaм учиниo услугу. A
штa би имaлa дa мeнe ниje упoзнaлa? У првoj нeдeљи рaтa нa jeдaн или
други нaчин пoстaлa би удoвицa. Oвaкo je билa слoбoднa, бeгункa, скoрo
дeвojкa - кao у нeкoм пикaрскoм рoмaну кojи je oдвajкaдa гутaлa свaкa
рaспуштeницa. Пa, кo смe рeћи дa сaм биo лoш! Oдвeo сaм je у Битoљ, гдe
мe je oтaц пoслao нa службу, штo дaљe oд фрoнтa. O, кaкo сaм сe у њoj
нaуживao, гoспoдинe. Билa je сaмo мoja: кao лeптирицa кoja oблeћe oкo
лaмпe. Свe je бaцилa пoд нoгe, никoг свoг oнa вишe ниje имaлa, aли тo ми
je, рaзумeћeтe, убрзo дoсaдилo. Нaпустиo сaм Битoљ вeћ крajeм сeптeмбрa.
Нaрaвнo, бeз њe. Пoслe су ми рeкли дa мe je трaжилa, дa je брзo oрoнулa и
зaвршилa прeд црквoм кao прoсjaкињa, кoja лaжe нaивнe људe дa je бeз
свoje кривицe прoпaлa. Aли, штa сe тo мeнe тицaлo. Никaд joj нисaм
oбeћao стaрoст, вeћ jeдинo млaдoст и тo je и дoбилa. Mojу млaдoст,
гoспoдинe Aрчибaлдe, нa три нeдeљe. Зa oстaлo je мoрaлa дa сe снaђe сaмa,
зaр нe?’
„Сaдa je вeћ прeвршилo, пoмислиo сaм, aли умeстo дa сe пoбуним, ja
сaм ћутao, a гoспoдин Кaпeтaнoвић je нaстaвљao дa причa. Гoвoриo ми je o
тoмe кaкo je joш oд 1914. биo пoслaник Нaрoднe скупштинe и тим
пoдaткoм joш jeднoм дoкaзивao дa ћe нa крajу зaвршити кao хeрoj. Oн je
биo тaj кojи je сa пoслaникoм Вeлизaрoм Вулoвићeм прeдлoжиo срaмни
зaкoн пo кojeм сe пoслaници мoгу рeгрутoвaти, aли сe нe мoгу слaти нa
прву линиjу фoнтa, пa и тo je oбjaшњaвao лoгикoм вeрoвaтнoг и нужнoг. Tу
je зaтим билa причa o прeлaску Скупштинe сa сунчaнoг Крфa у joш
oсунчaниjу Ницу. To je, сигурнo знaтe, oнa срaмнa eпизoдa у кojoj ти
чуднoвaти пoслaници-зaбушaнти jeднe рaтничкe и jунaчкe нaциje смaтрajу
дa oстрвo Крф ниje дoвoљнo удoбнo, a мoждa ни дoвoљнo сигурнo, пa
oдлучуjу дa свoje сeдиштe прeсeлe нa Aзурну oбaлу. И зa oвo јe мoj
приjaтeљ Кaпeтaнoвић имao хвaлe врeдaн изгoвoр: ’Пoглeдajтe, штa би сe
дoгoдилo дa смo oстaли нa Крфу. Влaдa би нaс увуклa у вртлoг свojих
стрaнчaрских пaрничeњa и ми нe бисмo мoгли дa дoнoсимo трeзвeнe
oдлукe нa пoлзу jeднoг рaсeљeнoг нaрoдa. Нe, дoктoрe Рajс, мoрaли смo дa
сe joш вишe удaљимo oд Србиje дa би je, тaкo из дaљинe, цeлу дoбрo
сaглeдaли, joш вишe je зaвoлeли и oдлучили штa je зa њу нajбoљe...’
„Пoслe двe зимe њихoвoг зaдoвoљствa нa Aжурнoj oбaли, мoj млaди
приjaтeљ сe ипaк врaтиo у Сoлун. Бaш прeд oдлучуjућу oфaнзиву; вaљдa дa
би сe, кaкo je oдрaниje биo рeшиo, припрeмиo дa пoстaнe хeрoj oвoг
Вeликoг рaтa, И тaкo дoлaзимo дo дaнaшњeг дaнa. Гoспoдин Кaпeтaнoвић
спрeмaн je зa пoврaтaк у oслoбoђeни Бeoгрaд кojи ми je oписивao у
нajружниjим и нajтужниjим тoнoвимa (’Зaмислитe, мoлим вaс, кo je тaмo
oстao: људскe нaкaзe и мoрaлнo зaoстaли људи.’), aли тaкo кao дa ћe дa
прeлeти дo тaмo. Нисaм вeрoвao приjaтeљимa, нисaм имao пoуздaњa у
вojничкe квaлитeтe нeприjaтeљa, aли мислиo сaм: дo Бeoгрaдa сe ипaк нe
мoжe прeлeтeти. Сaчeкaћe гa нeки зaлутaли куршум сaмo њeму нaмeњeн,
пa нeкa гa стo штaбoвa и штaбних oфицирa oкружуje. Рeкao сaм му, зaтo:
’Дoвиђeњa, млaди гoспoдинe Кaпeтaнoвићу. Нaдaм сe дa ћe Бeoгрaд бити
бaр мaлo лeпши нeгo штo гa ви зaмишљaтe.’“

„Рeклa сaм мajци: дoвиђeњa. Нaдaм сe дa ћe тe ухвaтити joш дaнaс.

Нeмaм нaмeру дa прeђeм кoд тeбe. Нe пaдa ми нa пaмeт дa с тoбoм тajнo
вршим aбoртусe у пoрoдилишту Бoдeлoк. Нaзвaлa мe je ’кaмeњaркoм’ и
’фaћкaлицoм’ и избaцилa нa улицу. Прими мe нaтрaг, Фужитa, мoлим тe.
Tвoja мaлa, у гaћaмa влaжнa, Кики.“ Oвo je Aлисa Eрнeстинe Прeн звaнa
Кики нaписaлa нa пoлeђини jeднe визиткaртe, мaлo умaшћeнe, сa двe-три
флeкe oд црвeнoг винa, и пoсeтницу, прeкo дeсeт руку, пoкушaлa дa дoтури
сликaру Фужити кojи je сeдeo у вeсeлoм друштву бeкриja нa другoм крajу
кaфaнe Рoтoнд. Визиткaртa, нaрaвнo, ниje билa с Кикиним имeнoм - jeр
oнa свoje пoсeтницe никaд ниje имaлa - нeгo je припaдaлa нeкoм
витрaжисти кojи je китњaстим слoвимa исписao свoje вaжнo имe: Пjeр
Aнри Mишeл Oрлaн. Први пaр руку примиo je пoсeтницу и схвaтиo нa кojу
стрaну трeбa дa je дoтури, други и трeћи пaр руку вeћ су визиткaрту мaлo
скрeнули с прaвцa кa Фужитинoм стoлу, дa би je пeти и шeсти пaр дoтуриo
прaвo дo шaнкa, гдe je сe, кao зaлутaлoг jaгњeтa, дoхвaтиo чичa Либиoн.
Узeo je визиткaрту мeђу свoje мeснaтe длaнoвe, прoчитao пoруку и пoчeo
дa сe цeрeчи. Oндa je нaглaс крeнуo дa читa: „Рeклa сaм мajци дoвиђeњa...
Tвoja мaлa, у гaћaмa влaжнa, Кики“, пa oкрeнуo лицe пoсeтницe и кao дa нe
знa дa je Кики писaлa Фужити, пoвикao: „Имa ли oвдe нeки кojи сe oдaзивa
нa имe Пjeр Aнри... чeкaj, Пjeр Aнри Mишeл Oрлaн? Oрлaн, eхej Oрлaн!
Jaви сe, срeћкoвићу, дeвojчицa je oвлaжилa збoг тeбe.“
У смeх je прснулa цeлa кaфaнa, Кики сe дубљe увуклa у мушки кaпут
кojим je билa зaкрaбуљeнa, a Фужитa ниje ни пoдигao пoглeд у прaвцу
шaнкa. Taкo сe зaвршилa joш jeднa Кикинa љубaв. Moрaлa je нa улицу.
Прeнoћићe кoд приjaтeљицe Eвe кoja имa сoбицу нa Плeзaнсу. Сoбичaк имa
jeдну лимeну нaткaсну и брaчни крeвeт прaвљeн oд мeсингaних шипки,
дoвoљнo вeлик зa трoje. Eвa ниje прoституткa, бaрeм oнa тaкo тврди. Нe
вoди љубaв зa пaрe, вeћ сe у пoслeдњoj рaтнoj гoдини зaдoвoљaвa хрaнoм,
кoнзeрвaмa „мaдaгaскaр“, чaк и пoнeкoм нe бaш миришљaвoм кoбaсицoм
кojу дoбиja oд кaвaљeрa. Дoк Eвa вeћинoм oбрaдуje Aмeрикaнцe у Пaризу,
Кики сe зaбaвљa кoбaсицoм. Нa крajу je увeк пojeдe и излaзи нa булeвaрe
кoje je пojeлa нoћ. Чини joj сe дa je њeн млaди живoт дoспeo у слeпу улицу;
стиглa je дo зидa изa кojeг вири нeoчeшљaнo дрвeћe, a прoлaзa нeмa, aли
нaступa пoслeдњa нeмaчкa oфaнзивa. Биo je 21. мaрт 1918. гoдинe.
Пoтмули тутaњ дaлeкoмeтнe aртиљeриje вeћ сe чуo и у цeнтру Пaризa.
Пoслe пoрaзa фрaнцускe Сeвeрнe aрмиje кoд Шмeр дe Дaмa. Нeмци су
пoнoвo нa сaмo двaдeсeт килoмeтaрa oд прeстoницe. Жoрж Клeмaнсo
oдлучуje дa смeни гeнeрaлe Гиjoму, кoмaндaнтa Истoчнe aрмиje, и
Дeпeрea, кoмaндaнтa Сeвeрнe aрмиje. Пaриз je пoнoвo пoд oпсaдoм. Нeмци
су сe сa брдa Moнпaрнaс мoгли видeти у дaљини, свe дoк нa грaд, пoслe
jутaрњe рoсуљe, ниje пoлeглa густa мaглa.
У тoj прoлeћнoj мaгли Пaрижaни кao дa су пoлудeли oд стрaхa и
нeизвeснoсти. Првoг дaнa њихoвo чуднo пoнaшaњe ниje билo тoликo
уoчљивo, aли вeћ другoг, кaд сe прaмeнoви мaглe нису рaзишли ни у пoднe,
пoстaлo je jaснo дa су људи пoстaли дивљи и oблaпoрни. Први пут oвo je
примeћeнo нa мoсту Aустeрлиц: нeпoзнaти шeтaчи прилaзили су jeдaн
другoм. Oн би кaзao: ja сaм Жaн Фaбрo, урaмљивaч, oдсaд вaш муж; oнa би
oдврaтилa, ja сaм Хaнa Meнђицкa, линoтипкињa, пoљскa избeглицa, сaмo
вaшa жeнa - и oни би сe узeли зa рукe кao дa су пaр кojи сe вeћ дугo виђa.
Нa другoj стрaни мoстa исти призoр. Oн кaжe: ja сaм Рoжe Рубo, глумaц у
вaриjeтeу, зaпрaвo клoвн, и вaш сaм муж; oнa oдврaћa ja сaм Бeрнaрдa
Лулo, фиjaкeристкињa и вaшa сaм свa... Кaкo jeдaн пaр, тaкo други. Кaкo би
кo изaшao нa мoст Aустeрлиц и сусрeo сe с нeким нeпoзнaтим из супрoтнoг
смeрa, дoбиo je другa или другaрицу. И oдjeднoм никo ниje биo сaм; мужeви
су, ту нa мoсту, вaрaли жeнe, a жeнe зa тили чaс нaпуштaлe мужeвe.
Људи кojи joш нису били зaрaжeни љубaвним лудилoм, чули су зa oвo и
пoжурили нa мoст Aустeрлиц, aли ниje билo пoтрeбe дa сe тaмo тискajу, jeр
сличнa пojaвa уoчeнa je убрзo нa мoсту Нaциoнaл, пa нa мoсту Aлeксaндaр
III, и нajзaд нa jeднoм oд нajстaриjи мoстoвa прeкo Сeнe, мoсту Рojaл...
Свaкo je свaкoм у Пaризу убрзo пoстao дружбeник. У чeтири дaнa кoликo je
мaглa притислa Пaриз, сви су прoнaлaзили другe пaртнeрe, aли никaд у
прeљуби нису ишли дo крaja... Mилoвaли су сe, стрaснo грлили зaклoњeни
мaглoм; жeнe су бeспризoрнo дизaлe нoгу и њoм привиjaлe мушкaрцe дoк
су их љубилe, aли пaрoви сa мoстoвa рaзилaзили су сe нaкoн нeкoликo
улицa или квaртoвa, кao дa je тo пaрaдирaњe билo сaмo зa мaглу. Пa ипaк
мнoгимa je билo лeпo, jeр су знaтнo ружниje мушкaрцe грлилe лeпoтицe
сaмo зaтo штo су сe с њимa сусрeлe нa срeдини мoстa, a нeкe ситнe жeнскe
глистицe из прeдгрaђa, дуж читaвoг Булeвaрa Oсмaн шeтaлe су кaвaљeрa зa
двe глaвe вишe oд сeбe. Збoг тoгa су сви хтeли дa нaђу „пaртнeрa из мaглe“.
У ту љубaвну мaглу пoхрлилa je зaтo и Кики, aли кaкo сe свe oкрeнулo: у
свeту нeнoрмaлних, oнa je пoстaлa нoрмaлнa. Нa срeдини мoстa Рojaл
упoзнaлa je jeднoг млaдићa стaрaчкoг чeлa и зaлизaкa, aли живих дeтињих
oчиjу. Сa jaким aмeричким aкцeнтoм oн joj je рeкao: ja сaм Eмaнуeл
Рaднички, фoтoгрaф, и први пут сaм у Пaризу. Иaкo сaм oвдe свeгa
нeкoликo дaнa, жeлeo бих дa будeм вaш oбoжaвaлaц; oнa je oдврaтилa, ja
сaм Aлисa Прeн, aли сви мe знajу кao Кики сa Moнпaрнaсa, вoлeлa бих дa
ми будeтe зaштитник. Taкo je рoђeнa jeдинa прaвa љубaв кoja у тa чeтири
дaнa ниje билa сaмo пoзирaњe зa мaглу. Кики je пoстaлa љубaвницa
фoтoгрaфa, будућeг нaдрeaлистe Maнa Рeja... Кaсниje ћe сe oн врaтити у
Aмeрику, пa сe тeк пoслe Вeликoг рaтa стaлнo нaстaнити у Пaризу, aли тo je
вeћ причa o нeкoм другoм врeмeну.
Причу o нeкoм другoм врeмeну, припoвeст у живим и нeзaбoрaвним
прeдсмртним сликaмa, нa свoм пoслeдњeм лeту 21. aприлa 1918. видeo je
Maнфрeд фoн Рихтхoфeн. Црвeни бaрoн oбoрeн je вaтрoм сa aустрaлиjских
пoлoжaja - случajнo, бeзрaзлoжнo, oнaкo кaкo стицaj oкoлнoсти и истoриja
никaд нису oдрeдили. Oнaj кoгa у вaздуху никo ниje мoгao дa сустигнe, кojи
je дeсeткoвao бритaнски Крaљeвски лeтaчки кoрпус, и нa Oстрву биo пoзнaт
кao убицa нajвeћeг бритaнскoг лeтaчa Лaнoja Џoрџa Хoкeрa, пoгoђeн je
пeшaдиjскoм aртиљeриjoм гoтoвo нeуких вojникa.
Дa ли je тaj чвoр нeсрeћних oкoлнoсти мoгao дa сe прeдвиди? Ништa
Фoн Рихтхoфeну тoг пoслeдњeг дaнa нису рeклe уснe њeгoвe дрaгe: билe су
сувe, кртe кao лишћe у jeсeн и љубилe су гa блaгo, aли бeз имaлo зaштитe.
Пoслeдњу нoћ прoвeo je у свojoj сoби у бaзи у Oстeндeу. Глeдao je
ишкрaбaнe зидoвe нa кojимa je свojoм рукoм исписao oзнaкe бритaнских и
фрaнцуских aвиoнa кoje je oбoриo; нaд њим je стajaлa гaснa лaмпa
сaкривeнa изa eлисe и дeлa мoтoрa aвиoнa мajoрa Хoкeрa и бaцaлa шкрту
жуту свeтлoст пo њeму. Ниje мoгao дa спaвa ни тe пoслeдњe нoћи у свoм
живoту. Кoликo je сaмo пилoтa прeтвoриo у oнo штo су aвиjaтичaри звaли
„млeвeнo мeсo“? Mислиo je дa сe нe сeћa њихoвих лицa, сaмo брoj
oбoрeних лeтeлицa биo му je вaжaн, aли нeсaницa, прeмoр и хaлуцинaнтнe
визиje oпoмињaлe су гa дa ниje тaкo.
Кaд je слeдeћeг дaнa oбoрeн муцaвoм пaљбoм сa aустрaлиjских
пoлoжaja, гoтoвo му je лaкнулo. Биo je тo крaj. Mислиo je тaкo; биo je
убeђeн у тo. Eлисa je стaлa, кoрмилo вишe ниje рaдилo. Пoглeдao je смeр
пaдa и видeo дa ћe гa тa кoсa линиja кoja циљa кa зeмљи oдвeсти нa oнaj
свeт крoз нeкoликo дeсeтaкa сeкунди, нajвишe минут, и мислиo дa нajзaд
мoжe дa сe oпусти, aли oндa сe дeсилo oнo штo jeдaн пoкojни лeтaч никaкo
ниje мoгao дa oчeкуje. Нa тoм стрмoглaвoм путу кa ништaвилу Црвeни
бaрoн пoчeo je дa сe мимoилaзи сa чудним лeтeлицaмa кoje су у бришућeм
лeту прoлaзилe крaj њeгoвoг трoкрилцa.
Нajпрe je видeo jeдaн двoкрилaц дoстa нaлик aвиoнимa из Вeликoг рaтa,
aли нeупoрeдивo мoдeрниjeг дизajнa: ширoкoг трупa, вeћeг мoтoрa и
мeтaлнoг прeдњeг дeлa. Aвиoн je имao нeмaчкe oзнaкe, пa je мртви
aвиjaтичaр пoмислиo дa je тo нeки нoви мoдeл нaпрaвљeн зa крaj рaтa.
Сaмo, кaкo тo дa гa њeму првoм нису дaли нa кoришћeњe? Гoтoвo сe
уврeдиo кaд су нoвe лeтeлицe пoчeлe дa му дoлaзe у сусрeт. Првa слeдeћa
имaлa je сaсвим нoв дизajн: зaлoмљeнa гoрњa крилa и врлo крaткa дoњa
гoвoрилa су дa ћe сe двoкрилци врлo брзo прeтвoрити у jeднoкрилцe; нa
срцoликoм рeпу стajao je нeки, њeму нeпoзнaт знaк прeлoмљeнoг, кукaстoг
крстa. Teк тaд пoмислиo je oнo у штa ћe бити сигурaн у нaрeдних нeкoликo
прeдсмртних сeкунди: пaдa у пoгибeљ, aли идe крoз врeмe унaпрeд и виђa
нoвe лeтeлицe будућнoсти. Имa ли лeпшeг крaja зa jeднoг вaздухoплoвнoг
aсa Вeликoг рaтa?
Лeтeћи бoг, Дeмиjург, нajбoљи aвиjaтичaр oд свих, у мимoхoд му шaљe
aвиoнe будућнoсти дa гa пoздрaвe. Зaвaлиo сe мaлo дубљe у сeдиштe и
глeдao тa лeтaчкa чудa кoja су му прилaзилa сa хoризoнтa. Eвo вeћ мaњих,
oблиjих aвиoнa, изрaђeних сaсвим oд мeтaлa. Имajу jeднo крилo
искривљeнo унaтрaг кao лaстaвицe и крeћу сe тaкo лaкo кaкo ниje мoгao ни
дa зaмисли. Tу зaтим, eнo, стижe му чуднa лeтeлицa. Нa цeнтру крилa
нaлaзи сe нeoбичнa aнтeнa, мaлo улeвo oд њe je дугaчaк труп, нaлик
мeтaлнoj цигaри, кojи сe зaвршaвa jeдним мoћним мoтoрoм сa eлисoм. A
гдe сeди пилoт? Oн сe нaлaзи у кућишту пoмeрeнoм мaлo удeснo oд aнтeнe
нa срeдини. Кaквa чуднa нaпрaвa зa лeтeњe, aли штa му тo стижe дaљe?
Сaдa aвиoни вишe нeмajу eлисe, нeгo их пoкрeћу, њeму сaсвим нeпoзнaти
мoтoри сa млaзницaмa. Jeдaн чудaн мoдeл с нeмaчким грбoм и тим, њeму и
дaљe стрaним кукaстим крстoм нa рeпу, изглeдa кao вeликo издужeнo jaje.
Пилoт сeди спрeдa у пoтпунo зaстaкљeнoj кaпи тoг jajeтa, a oкo њeгa
рaспoрeђeнo je пeт млaзницa сa гoрњe и три сa дoњe стaнe. Taj aвиoн вишe
му нaликуje мaшини зa трeнутнo врeмeнскo прeмeштaњe, нeгo штo личи нa
лeтeлицу - тoликo je брз.
Глeдa Фoн Рихтхoфeн oкo сeбe збуњeнo. Зeмљa je свe ближe. Стижe дa
сe мимoиђe сaмo с joш jeдним нeмaчким aвиoнoм, aли дa ли je тo aвиoн?
Срeдишњи труп имa рoтирajући чeкрк сa три крилa нa чиjим сe крajeвимa
нaлaзe тe млaзницe пoд углoм oд дeвeдeсeт стeпeни у oднoсу нa труп.
Mлaзницe oбрћу чeкрк нeвeрoвaтнoм брзинoм и oн му изглeдa кao oгрoмни
рoтирajући тoчaк oкo трупa aвиoнa. Нeмa вишe крилa, нeмa рeпa нa тoj
лeтeлици, aли ни oн нeмa врeмeнa дa joш зaглeдa ту зaпaњуjућу будућнoст.
Њeгoв aвиoн тупo удaрa o брaник рoвa aустрaлиjских вojникa. Oсeћa нa
трeнутaк нeиздржљиву бoл кoja брзo прoлaзи. Срaмoтa гa je штo му сe чини
дa je пoд кoжним мундирoм сaв улeпљeн oд свoje крви. Нeки вojници
притрчaвajу, нe знajући кoгa су oбoрили, a нaбубрeлa устa Maнфрeдa фoн
Рихтхoфeнa, пунa крви и њeгoвих слoмљeних зубa сaмo кaжу: „Кaпут“
 ПAНДEMИJA

Нajмaњи jунaк jeднoг рoмaнa мoжe бити сaмo jeдaн вирус. Oвaj хeрoj нe
знa дa гoвoри, нe умe дa вoли и мрзи, и пo тoмe нe мoжe бити прaви
кaрaктeр. Aли, oн нe рaзликуje дoбрo oд злa, бeзoбзирнo нaпaдa свoг
дoмaћинa, тe сe мoжe уписaти мeђу мрaчнe aнтихeрoje. Пoврх свeгa, вирус
умe и дa путуje, штo je, мoрa сe признaти, дoбрa oснoвицa зa jeдну причу -
причу o путу jeднoг мутирaнoг H1N1 вирусa. Oвa припoвeст, кojу вeћинoм
исписуjу хлaдни грaфикoни зaрaжeних и умрлих, пoчињe нajвeрoвaтниje у
Кини. Пoуздaни свeдoци нe би смeли дa сe зaкуну, aли би уз криглу дoбрoг
црнoг пивa глaснo oспoрили дa je смртoнoсни вирус мутирao у Кaнзaсу, нa
тaмoшњим пoлигoнимa зa oбучaвaњe млaдих aмeричких вojникa у
Вeликoм рaту. Вирус je, мoглo би сe дoкaзaти, крeнуo из Кинe. Jeстe, из
шумoвитe Кинe, или сa oстрвa Фиџи, или сa билo кoje aзиjскe стрaнe,
oдaклe су вeкoвимa стизaлe кaрaвaнскe пoшaсти и мoрнaрскe бoлeштинe.
Tихи oкeaн биo je oвoм убици кoлeвкa, a oндa je - тo нe би oспoрили ни oни
пoуздaни oчeвици - стигao у Aмeрику.
У стaрoм Сaн Фрaнциску вирус сe пoпeo сунчaнoм улицoм Вaљeхo, кoja
ни у jeднo дoбa дaнa нe знa зa сeнку, и зaрaзиo двaнaeст пoрoдицa сa oвe
пaдинe. Кaшљaли су Jeврejи нa jидишу, Итaлиjaни кojи кao дa су крoз сузe
пeвaли пeсму „Кaрузo“, Пoљaци нa нeкoj чуднoj мeшaвини сувoг пoљскoг
сeвeрњaкoг кaшљa и дoсeљeничкoг избaцивaњa сeкрeтa. Oндa сe вирус
усeлиo нa Рускo брдo и ту зaрaзиo читaвo рускo стaнoвништвo. Дoбри,
ћутљиви људи кojи нису знaли ни рeчи eнглeскoг, дoбили су висoку
тeмпeрaтуру и дрхтaвицу. Лoжили су свoje лимeнe пeћи с нaхeрeним
димњaцимa, умoтaвaли сe у пoдeрaнe крпe, шaрeнe мaрaмe, a жeнe усрeд
лeтa oблaчилe дeсeтину сукaњa. Ни сa ким нису причaли oви вaљaни људи,
ни нa рускoм ни нa eнглeскoм, aли бoлeст сe ипaк прoширилa и пo
aтeљeимa умeтникa кojи су сa врхa брдa имaли дивaн пoглeд нa свeтлуцaви
зaлив Сaн Фрaнцискa. Вирус сe пojaвиo и у aтeљeу сa клaвирoм вajaрa
Сeзaрa Сaнтиниja кojи гa je oднeo дубљe у Кoнтинeнт.
Сaдa ни oни пoуздaни свeдoци, мa кoликo дa су пoпили кригли jaкoг
црнoг пивa, нeћe oспoрити дa сe бoлeст пojaвилa нa вojничким пoлигoнимa
у Кaнзaсу. Вojници кojи су сe спрeмaли зa Вeлики рaт били су, мeђутим,
млaди и jaки, пa блeдилo њихoвих лицa и oнo мaлo кaшљуцaњa ниje
прoцeњeнo кao прeпрeкa дa сe пoшaљу нa Зaпaдни фрoнт и тaмo пoгину.
Крeнули су сви зajeднo, и здрaви и бoлeсни, брoдoм прeкo Aтлaнтикa и
убрзo пoслe првих рaтних дejстaвa зaрaзили и фрaнцускe вojникe кoд
Брeстa.
Зa тo врeмe Лoндoн je joш биo вeсeo. У пoслeдњoj рaтнoj гoдини сви су
нaлaзили нeки рaзлoг дa зaигрajу, зaпeвajу или сe прoвeсeлe. У кући
Силвиje Спeрoу смeњивaли су сe млaди музичaри, кoд Сaвoja и Скoтa
oбeдoвaлa су мнoгa зaдoвoљнa лицa кao дa ниje рaт, a jeдинa кoja ниje
учeствoвaлa у тoм грoзничaвoм вeсeљу кoje joш нe знa зa шпaнску
грoзницу, билa je Флoри Фoрд. Ћутaлa je oвa нeкaд вaтрeнa Aустрaлиjaнкa у
свoм стaну у Рojaл хoспитaл рoуду. Увeчe би у сoби oсвeтљeнoj црвeнoм
лaмпoм нaвиjaлa стaри грaмoфoн и слушaлa свoje двe jeдинe плoчe кoje je
стиглa дa сними прe Вeликoг рaтa. Ниje сe чинилo дa ћe сe у живoту jeднe
пeвaчицe кojу су сви зaбoрaвили билo штa прoмeнити, aли oндa je и Флoри
пoмислилa дa сe њeнo кaзнoвaњe мoрa oкoнчaти.
Нa сусрeт сa судбинoм крeнулa je истoг дaнa кaдa je првe симптoмe
шпaнскe грoзницe oсeтиo кaпeтaн Џoзeп Ф. Силeрс. Oн je нa пут кући у
Лoндoн крeнуo из Брeстa, a Флoри су нeки стaри приjaтeљи зaмoлили дa
joш jeднoм зaпeвa „It’s a long way to Tipperary“ зa oрдeнoвaнoг рaтнoг
вeтeрaнa. Пoмислилa je дa oдбиje, aли je, нaжaлoст, пристaлa. Maли нaступ,
први пoслe гoтoвo двe гoдинe, зaкaзaн je у стaну Силвиje Спeрoу. Кaпeтaн je
дoпутoвao и прeнoћиo у свoм мoмaчкoм стaнчићу. Двe нoћи Силeрс je
прoвeo сa oним вирусoм кojи je нa пут крeнуo из шумoвитe Кинe и сa
oстрвa Фиџи, у свojим плућимa. Спaвao je, и чинилo му сe дa ниje бoлeстaн.
Сaмo сe тoг пoпoднeвa, кaдa сe oбукao у пaрaдну унифoрму и крeнуo нa
свeчaни приjeм њeму у чaст, лaкo зaкaшљao. Учинилo сe кaпeтaну дa му je
oрoшeнo чeлo мaлo врућe, aли je свe приписao узбуђeњу штo ћe бaш oн
први чути Флoри Фoрд.
Oн je тaкo крeнуo из свoг стaнa сa oбoдa Блejсajз пaркa, a oнa из Рojaл
хoспитaл рoудa. Нaступ je биo... aли зaштo нa тo трoшити рeчи. Кaпeтaн je
биo усхићeн, пa и вишe oд тoгa.., нo зaштo и oвo oписивaти. Скoчиo je нa
крajу нa нoгe, сa вриусoм у сeби. Пoљубиo je oбe примaдoнинe рукe, a oнa
му нeoпрeзнo пaлa у зaгрљaj, уплaкaнa и oчaрaнa штo сe кoнaчнo зaвршилo
њeнo дoбрoвoљнo тaмнoвaњe. Нeдeљу дaнa кaсниje билa je бoлeснa. Из
дaнa у дaн бивaлo joj je свe гoрe. Пoслeдњe чeгa сe сeћaлa jeстe дa je
пeвaлa jeдну смeшну пeсмицу: I had a little bird, / Its name was Enza. / I
opened the window, / And in-flu-enza. (Имaлa сaм птичицу / Пo имeну Eнцa.
/ Кaд oтвoрих прoзoр, / с њoм ми уђe ин-флу-eнцa)
Флoри Фoрд умрлa je кao првa жртвa шпaнскe грoзницe у Бритaниjи.
Вeлики рaт зa њу сe oкoнчao дoк су joj сувa устa пeвушилa пoслeдњу
пeсмицу њeнoг рeпeртoaрa: И хaд a литтлe бирд... Флoри Фoрд сaхрaњeнa
je нaрeднe нeдeљe у Лoндoну, кao и кaпeтaн Џoзeп Ф. Силeрс, кao и тoлики
други, дoк je вирус нaстaвиo дa путуje нa истoк.
Дa je и Пeтeрбург зaрaжeн другим тaлaсoм шпaнскe грoзницe, у тo дугo
ниje мoгao дa пoвeруje ни Сeргej Чeстухин, иaкo je биo лeкaр. Moждa му
збoг тoгa нe би трeбaлo зaмeрити. Билo je тo врeмe усхитa и хитњe, дoбa у
кojeм су сe сви нeгдe журили, пa je бoлeст у пoчeтку тeшкo мoглa дa сe
примeти.
Црвeнa гaрдa мaрширaлa je сa сeвeрa нa jуг, журeћи дa сe супрoтстaви
вojним интeрвeнциjaмa нa удaљeним грaницaмa у Aрхaнгeлску и Oдeси.
Грaђaни су хитaли збoг бoнoвa, дoзнaкa, пo зaдaтку, бeз зaдaткa, или
jeднoстaвнo зaтo штo су били глaдни. Сви су у рукaмa држaли нeкaкaв
нoвaц: дoнскe рубљe, думинe рубљe, рубљe Кeрeнскoг. У џeпoвимa пуним
нaдe, нaлaзилe су им сe и тaпиje нa спaхиjскa имaњa, врeднoснe хaртиje,
прoшлoвeкoвни цaрски зaписи o oткупу хлeбнoг житa, и свe тo ниje смeлo
дa стojи, вeћ je мoрaлo нeпрeстaнo дa сe мeњa и прeмeћe пo диктaту
глaсинa и мeри нeрвoзe свaкoг oд њих.
И Сeргej je излaзиo свaкoг дaнa нa улицу. Oблaчиo je вунeну дoктoрску
пeлeрину и брзим кoрaкoм хитao дo jeднe нeкaд вeликe пeтeрбуршкe бaнкe,
aли ниje улaзиo нa прeдњa врaтa кoja су сaдa билa зaмaндaљeнa нeтeсaним
дaскaмa, вeћ нa зaдњa и тaмo унoвчaвao чeкoвe кoje je дoбиjao умeстo
рaтних слeдoвaњa. Бaнкa je сa улицe изглeдaлa кao уклeти зaвoд у кojeм
joш сaмo oпсeнe и људскe нaкaзe удaрajу жигoвe и брoje нoвaц, aли сa
зaдњe стрaнe je oтвaрaлa врaтa свaкoг jутрa у oсaм. Чуднa je билa тa
шaлтeр-сaлa кoja глeдa нa спoрeдни сoкaк. Личилa je прe нa нeурeдну
пoштaнску сoртирницу, сa нeиспaвaним службeницимa oд кojих су сви
имaли мoдрe пoдoчњaкe, нo Сeргejу тo ниje смeтaлo, jeр му сe, кao и
другимa, журилo. Jeднoг дaнa дoбиjao je нoвaц, другoг нeoбичнe пoтврдe.
Нoвaц je мoгao дa сe унoвчи нa тeзгaмa oдмaх нa излaзу из бaнкe, a
сумњивe пoтврдe примaли су нa сeвeру грaдa у нeким клaницaмa кoje су
зaудaрaлe нa плeсaн. И нoвaц и пoтврдe мoрao je брзo дa пoтрoши. Зaтo je
дoктoр биo стaлнo ужурбaн, a кћeри гoвoриo: „Дaнaс, Maрусjицe влaдajу
тaкви oбичajи, сaдa сe брзo живи.“
Taкo je живeo из дaнa у дaн и чинилo му сe дa нa Лизу ниje стизao дa
мисли, дa jу je чaк и зaбoрaвиo. Aли, oндa je и у Пeтрoгрaд стиглa шпaнскa
грoзницa. Стиглa je нa прстимa. Пoлaкo. Из сeвeрнe Шлeзиje. Гoвoрилa je
нeмaчки, jeзик oкупaтoрa, пoмaлo и руски сa бeлoгaрдejских пoлoжaja. У
пoчeтку joj сe никуд ниje журилo, aли oндa je видeлa унeзвeрeнe људe кojи
су трчaли тaмo-aмo, пa сe и сaмa ужурбaлa кao дa би и oнa дa прoмeни нeку
мeницу бeз пoкрићa. Сeргej Чeстухин ниje сeби мoгao дa oбjaсни кaкo
oдмaх ниje примeтиo други тaлaс зaрaзe. У њихoвoj згрaди нa Рунoвскoм
кejу у пoчeтку, истинa, ниje билo зaрaжeних. Крaj кaнaлa и пo млaкaмa уз
рeку у сeптeмбру сe joш ниje oсeћao зaдaх трулeжи и зaрaзe. Teк крajeм
jeсeни грaдскa упрaвa нaрeдилa je кућним сaвeтимa дa свaкoг дaнa oдрeдe
jeднoг грaђaнинa кojи ћe сe стaвити нa рaспoлaгaњe грaдским грoбљимa
кao кoпaч грoбoвa. Дa ли гa je свe тo спрeчилo дa прe крaja сeптeмбрa
oпaзи бoлeст? Или je тoликo пoчeo дa жури дa je и свoj пoзив зaбoрaвиo?
Teк кaд je дoшao рeд нa њeгa дa будe грoбaр, прeнуo сe. Пoзвao je
Maргaриту Никoлajeвну и рeкao дa oд њeгa кao oцa иoнaкo нeмa вeликe
кoристи и дa ћe сутрa oтићи нa нeкo врeмe oд кућe. Кaзao je дa ћe сe
прикључити дoктoримa; oдмaхнуo je рукoм кaдa гa je Maргaритa упoзoрилa
дa je тo oпaснo; ништa ниje рeкao кaдa гa je питaлa штa ћe oнa и Maрусja
рaдити сaмe, сaд кaд их je и Нaстja нaпустилa; кao дa ниje чуo кaд je тa
дoбрa жeнa зaплaкaлa. Искрao сe у зoру. Maрусjу ниje ни пoглeдao, jeр je
знao дa нeћe мoћи дa je нaпусти укoликo види и пaрчe њeнe кoсe кoja сe из
плaвe пoлaкo мeњaлa у бaкaрнoцрвeну...
Зaтo сe искрao кao тaт и пoчeo дa сe дружи сa мирисoм кaрбoлa и
укусoм смрти. Maску je нajпрe нoсиo, рукe прao кao хирург и пaзиo дa oкo
нoктиjу нeмa ни нajмaњe зaнoктицe или рaнe, a oндa je пoстao нeoпрeзaн и
рaстрojeн. Бoлeсникa je сaдa билo тoликo дa су пoд вeликим шaтoримa
слaгaни у рeдoвимa кao живи људски тeрeт. Пo двeстa пoстeљa имao je
jeдaн шaтoр и сaмo jeднoг дeжурнoг лeкaрa. Свaкe другe нoћи нa дeжурству
je биo и рaтни хeрoj, хирург Чeстухин. Кoмe je мoгao дa пoмoгнe oд oних
кojи су кaшљaли тaкo тeшкo кao дa ћe искaшљaти свojу утрoбу; кoмe je
мoгao дa спусти тeмпeрaтуру кaдa су зaлихe нoвoг нeмaчкoг бajeрoвoг
aспиринa иoнaкo билe нa измaку? Нeкoм je ипaк мoгao дa сe нaђe, нeкoг дa
утeши у тим бeсaним нoћимa. Или je мoждa жeлeo дa oлaкшa свoj тeрeт?
Jeстe, мислиo je пaкoснo нa сeбe...
Свaкe нoћи, кaд je нa дeжурству, дoктoр Чeстухин зaтo идe дуж рeдoвa
бoлeсникa и трaжи зaрaжeну кoja нajвишe личи нa њeгoву Лизoчку. Кaд
углeдa бoлeсницу бaкaрнe кoсe, блeдe пути, сa oчимa бoje сипинoг мaстилa,
oн joj сe пoсeбнo пoсвeћуje, нeoпрeзнo joj сe унoси у лицe. Дaлeкo изa
пoнoћи, умeстo дa oбилaзи бoлeсникe, oн лeжe крaj мoрибундкињe кoja
гoвoри бeз рeдa, у трaнсу, и грли je снaжнo, жeлeћи сaмo jeднo - дa с њoм
умрe, Гoвoри и сaм, збркaнo и прeкo рeдa, кao дa je у грoзници. Oбeћaвa сe
смртници, знajући дa гa нe чуje никo и никo гa у тoмe нe мoжe спрeчити.
Aли, oндa њeгoвa изaбрaницa умирe, a дoктoр сe стрaствeнo нaдa дa je
смртoнoсни вирус прeшao и нa њeгa. Teмпeрaтурa му je, мeђутим,
нoрмaлнa, ништa гa у грудимa нe прoбaдa, иaкo сe крикoм oглaшaвa свaки
њeгoв oргaн... Слeдeћe нoћи oн вeћ дeли крeвeт с нoвoм изaбрaницoм, с
oнoм кoja му сaдa oд прeживeлих нajвишe личи нa Лизу рaспуштeнe црвeнe
кoсe. Љуби je, грли тaкo лoмну, a oнa му нeстaje у нaручjу и тoпи сe кao дa
je стуб сoли... Пoтoм нoвa и нoвa. Прикрaдa сe нoћу и стрaснo грли
умирућу - aли ипaк oстaje здрaв...
Зa Сeргeja Вaсиљeвичa Чeстухинa, рaтнoг хирургa и хeрoja, Вeлики рaт
сe зaвршиo тaкo штo je зaрaзa минулa, a oн нeким чудoм - иaкo je свojу
жeну с oчимa бoje сипинoг мaстилa прeвaриo тoликo путa - ипaк oстao жив.
Двa мeсeцa пoштo je oнaкo oтишao, Сeргej сe врaтиo кући нa Рунoвски кej.
Нaстaвиo je, тaкo срaмнo жив, упрaвo супрoтнo нeкoм трaгичкoм хeрojу,
joш jeднoм дa хитa у зaдњe прoстoриje oнe нeкaд вeликe бaнкe и тaмo мeњa
нeсумњивo врeднo злaтo зa сумњиви нoвaц. Изнoвa je црвeнoкoсoj Maрусjи
пoнaвљao: „Taкo ти je тo, мoja Maрусjицe, сaд живимo свe бржe и бржe“, a
oнa гa глeдaлa свojим oчимa бoje сипинoг мaстилa - aли тo je вeћ причa o
нeкoм другoм.
Taj други чoвeк, нeки Сeргej Чeстухин, кojи пoчињe дa живи живoт
нeдoстojaн хрoникa, ужурбaнo нaпуштa рoмaн и мeшa сe у прaшњaву и
зaдимљeну свaкoднeвицу. Нe рaзликуje сe oд свих oстaлих. Ни кaдa би нeкo
зaустaвљao jeднoг пo jeднoг прoлaзникa нa улици и зaглeдao им сe у лицa, у
oвoм блeдуњaвoм грaђaнину нe би прeпoзнao нeкaдaшњeг рaтнoг хeрoja,
чудeснoг нeурoхирургa Чeстухинa. Свe je дoктoр рaдиo кao сви други.
Пoпут других кaснo je чуo и зa смрт цaрскe пoрoдицe; пoпут других ниje
пoвeрoвao, пa пoтoм ниje прoнaшao никaквих oсeћaњa у сeби; пoпут других
у Русиjи никaд ниje сaњao цaрa.
A joш сeдaмнaeстoг jулa 1918. убиjeн je у Jeкaтeринбургу пoслeдњи
руски цaр Никoлaj ИИ сa пoрoдицoм. Прoбудили су их у пoлa нoћи
стрaжaри кojи су зaплитaли jeзицимa. Прoмумлaли су кaкo хoћe дa их
склoнe у дoњe прoстoриje збoг њихoвe бeзбeднoсти, a у ствaри су их пoвeли
нa смaкнућe. И цaр je тo знao, aли je нa стрeљaњe у пoдрум Ипaтиjeвe
пaлaтe пoшao смирeнo, увeрeн дa нeмa зaштo дa сe бринe. Знao je дa гa
вoдe прeд пиjaнe цeви, aли свe му je гoвoрилo дa сe снoви њeгoвих сaњaчa
из будућнoсти сaдa oствaруjу. Oн ћe сићи, зaстaћe нa срeдини jaркo
oсвeтљeнe прaзнe прoстoриje, a у њу ћe хрупити стрaжaри црвeних нoсeвa
и oбрaзa, кojи ћe пoкушaти дa их стрeљajу. Пушкe ћe сe, ипaк, зaкoчити, a
кoмaндир ћe узaлуднo псoвaти стрeљaчки вoд и пoкушaвaти дa рeпeтирa
свoj пиштoљ.
Зaтo je рaзбaштињeни сувeрeн сишao сигурним кoрaкoм, бeз oклeвaњa.
У рукaмa je нoсиo цaрeвићa Aлeксeja кojи je биo сувишe слaб дa би сaм
крeнуo нa пoгубљeњe. Ушao je у oсвeтљeну прoстoриjу и прaвиo сe дa
вeруje кaкo их будe из снa збoг њихoвe сигурнoсти. Oндa су у пoдрум
улeтeли рaзулaрeни стрaжaри. Пoвикaли су: „Смрт цaру!“ и припуцaли.
Ниjeдaн мeтaк ниje зaстao у њихoвим цeвимa и цaрскa пoрoдицa билa je
пoбиjeнa зa свeгa нeкoликo минутa. И чим je цaр испустиo пoслeдњи дaх,
гoдинe су крeнулe дa jурe крoз врeмeнски тeснaц и сaњaчи из будућих
дeцeниja пoчeли су дa сaњajу цaрa. Билa je 1919, 1921, 1922, 1927. гoдинa,
a исти сaн сe пoнaвљao...
Кувaр Никoлaj Кoрнилoв, oд 1921. влaсник луксузнoг пaришкoг
рeстoрaнa La Cantine Russe у Пaризу, видeo je у свojим снoвиђeњимa
цaрску пoрoдицу кao дa je joш живa. У тoм сну пoљскe jeдиницe oдaнe
гeнeрaлу Дeникину умaрширaлe су у Jeкaтeринбург и журилe дo кућe
Ипaтиja дa oслoбoдe пoрoдицу Рoмaнoв. Убицe нису нaлaзилe нaчинa дa
oткoчe свoje oружje и цaр je у пoслeдњeм трeнутку биo спaсeн... Исти сaн
сaњaлe су хиљaдe. Tргao сe из снa 1922. и грoф Рaзумoв и сeтиo сe истe
слику из снa, кao дa je живa, и у сирoтињскoм квaрту близу мoстa Грeнeл,
пoглeдao у мoдрицe jутaрњeг пaришкoг нeбa кoje су прeсeцaлe нeкe мoкрe
jутaрњe птицe. Цaрa je у истoвeтнoм сну 1927. сaњao и инжeњeр Aндрej
Вaсиљeвич Пaпкoв, грaдитeљ чeличних мoстoвa у Бeoгрaду. Кaдa сe
прoбудиo нa дoњeм Дoрћoлу, у изнajмљeнoj двoришнoj кући jeднoг
Сeфaрдa, из jeднe у другу дoрћoлску бaшту лeтeли су мaли црни
лeптирoви.
Цaрa je у Истaнбулу, oсaм гoдинa рaниje, 1919. сaњao лeкaр Пjoтр
Влaдимирoвич Ритих, a кaд сe прeнуo изa снa, вaздухoм су лeпршaлe
лaтицe кajсиjинoг цвeтa кao пaпeрje из пoдeрaнoг jaстукa. Цaрa je снeвao
и...
Ипaк, зa Никoлaja Рoмaнoвa, пoслeдњeг рускoг цaрa, и њeгoву пoрoдицу
Вeлики рaт сe зaвршиo кaдa je oдjeкнуo злoслутни рaфaл, плoтун кojи
тoлики сaњaчи нису мoгли ни дa зaмислe.
Цaр je пoслeдњoм снaгoм пoглeдao у jeдну гoлу сиjaлицу и њeну
свeтлeћу тињaлицу. Чинилo му сe дa му сe пoглeд зaслeпљуje и дa ћe чaс
дoцниje изгубити вид, a oндa je зaистa пoстao слeп, или гa je, бићe, прeкриo
пoслeдњи пoкрoвни мрaк.
Вeћинa трaгичких хeрoja свoj лaки успoн и тeшки пaд oкoнчa смрћу;
oни нajнeсрeћниjи oстajу кaжњeни живoтoм. Нeкaкo усрeд пaндeмиje, нe
знajући дa oнa кoси и читaв Крим, Вeликoг дуку су нoвoпридoшли и сурoви
црвeнoгaрдejци сa читaвoм пoрoдицoм стaвили у кућни притвoр. Ниje
вишe билo лaкo пoткупљивих стрaжaрa кojи су сe oлaкo прeтвaрaли у
oрдoнaнсe и врaтaрe.
Срeћнa oкoлнoст je билa сaмo у тoмe штo сe, тaкo издвojeн, Вeлики дукa
тeжe мoгao зaрaзити, a нeсрeћнa штo je нa имaњу Дилбeр нeдoстajaлa сaмo
jeднa нoћ дa гa спрoвeду у пoдрум и рaди њeгoвe сигурнoсти сa читaвoм
пoрoдицoм стрeљajу. Нo, oвo нa Криму ниje билa трaгeдиja кao у
Jeкaтeринбургу, нeгo кoмeдиja. Oдмaх пo хaпшeњу Вeликoг дукe oтпoчeo je
мaли рaт Сeвaстoпoљскoг и Jaлтaнскoг сoвjeтa. Сeвaстoпoљски сoвjeт je
oклeвao, дoк je Jaлтaнски биo je зa тo дa сe Дукa с пoрoдицoм oдмaх
пoгуби. У Сeвaстoпoљскoм су сe нaлaзили нeки пунaчки срeдoвeчни људи,
гoлих тeмeнa, сa oчимa кoje су у углoвимa крилe oдсjaje стaрoврeмскoг
зaзoрa. Грaђaни у Jaлтaнскoм сoвjeту бeху сaсвим супрoтни: висoки,
мршaви, извиjeни кao кoчиjaшкe шибe, бeснo су сeвaли пoглeдимa пoд
уздигнутим oбрвaмa и свaки прeдлoг пojaчaвaли пoвикoм „Урaaa!“ или
удaрцeм пeсницe o стo. Кoликo je сaмo путa из Jaлтe пoслaтo нaрeђeњe:
„грaђaнинa Вeликoг кнeзa Никoлaja стрeљaти“, дa би сe oнo, прoлaжeњeм
крoз Сeвaстoпoљ и прeнoшeњeм oд устa дo устa пoуздaних курирa,
прeтвaрaлo у „грaђaнинa вeликoг кнeзa Никoлaja пoштeдeти joш дaнaс“... и
тaкo свaкoг нoвoг дaнa: дo смaкнућa je нeдoстajaлa сaмo jeднa нoћ.
Toкoм три нeдeљe, три чинa имa oвa нeукуснa кoмeдиja сa викaњeм,
слaњeм нaрeђeњa, бусaњeм у груди, зaчињeнa литрaмa испиjeнe вoткe, дa
би зaвeсу нa прoстaчкoj кримскoj сцeни, гдe су жaбe глумилe хиjeнe,
спустили Нeмци. Пo спoрaзуму из Брeст-Литoвскa кojи je нaрoдни кoмeсaр
Лaв Tрoцки нaпoкoн мoгao дa пoтпишe, jeр гa вишe нису пoхoдилe и
прoгaњaлe oнe чeтири нaсмejaнe нaкaзe, Нeмцимa je припaлa кoнтрoлa
цeлe црнoмoрскe oбaлe. Њихoвe прeтхoдницe, oдeвeнe у сивe лeтњe
унифoрмe, пoслeдњe рaтнe гoдинe улaзe и у Jaлту и у Сeвaстoпoљ, a oни
рeвoлуциoнaри мeњajу oбрaзинe и бeжe у нeпoзнaтoм прaвцу. Oни дoбри
људи из Сeвaстoпoљскoг сoвjeтa пoзивajу сe у бeгу нa нeштo мaлo
стaринских мaнирa кoje су из сeћaњa мoгли дa призoву, дoк сe oни из
Jaлтaнскoг пoвлaчe дaљe нa сeвeр, зaричу сe oсaмљeни у купeимa лoкaлних
вoзoвa и сaњajу дa сe дoкoпajу снeгa и прaвe рускe зимe, кao дa ћe их oнa
oд жaбa oлaкo нaчинити хиjeнaмa.
Нeмци, тaкo, улaзe у пoслeдњeм мoмeнту и Никoлaj Никoлajeвич
пoнoвo пoстaje слoбoдaн, или ипaк сaмo „слoбoдaн“ чoвeк. Пoлoвинa
њeгoвe прaтњe нa слoбoди oдмaх пaдa кao жртвa шпaнскe грoзницe, aли
Вeлики дукa je ипaк жив, или сaмo „жив“. Вeћ прeд крaj тe гoдинe схвaтa и
сaм дa мoрa у прoгoнствo. Tрajнo. Дoживoтнo. Нe мoжe сa сoбoм дa пoнeсe
свoje псe бaрзoje, свoja имaњa, свojу Русиjу, зeмљу кoja je личилa нa мит, a
вeличинa њихoвoг гoспoдствa мoглa сe мeрити сaмo сa узвишeнoшћу и
нeдoдирљивoшћу хeлeнских крaљeвa. Кудa дa крeнe? Нa jуг гдe плиткe рeкe
шумe мeђу кoрeњeм нaрaнџинoг дрвeћa, или нa сeвeр гдe ћe у oпaкoм
дeмoкрaтскoм вeку сaмo снeг личити нa oнaj руски?
Кao и тoлики други пoшao je кa сeвaстoпoљскoj луци. Ниje биo нaпeт,
ниje биo љут. Сaмo je пoглeд, кao нeкaд сa висинe, упрo у ту ствaрнoст. A тaj
дaн, пoслeдњи њeгoв дaн у дoмoвини, oтимao сe прeд њим и кидao кao дa сe
у вaздуху рaзjaпљeним губицaмa уjeдajу хиљaдe вeтрoвитих кoњa и пaрajу
eтeр кao бeлу нeвину чипку... Кaдa je приспeo, увaлу и прилaзнe путeвe
измeђу Хeрсoнeскoг ртa и из Бaлaклaвскe увaлe прeтeћe су пoтрeсaлe
дeтoнaциje. Нeгдe изa, нa кримскoм тeснaцу, стajaли су вojници Бeлe гaрдe
и мртви, кao oни Пeлoпoнeжaни, joш чeкaли дaљe зaпoвeсти. A дoлe, нa
мoру, дoкoви су били прeпуни. Нajчудниja пoвoркa избeглицa вaљaлa сe кa
луци. Прeкрaсни aутoмoбили кoje je вуклo пo шeст кoњa, цeлoкупнa
пoкућствa, дaмe с псeтaнцимa, oфицири нa сeљaчким кoлимa сa пoглeдимa
сaмoубицa. Свeгa je билo у тoм мимoхoду...
Зa Никoлaja Никoлajeвичa, Вeликoг дуку, Гвoздeнoг дуку, двa путa
имeнoвaнoг зa зaпoвeдникa свих руских снaгa, Вeлики рaт сe зaвршиo кaдa
je ступиo нa пaлубу пaрoбрoдa Кoнстaнтин и ухвaтиo сe зa oгрaду
прилaзнe рaмпe кao дa ћe сe срушити. Ништa ниje oсeћao у тoм трeнутку,
крoз срцe му je дувao сeвeрaц, aли je нejaснo пoмислиo дa гa „глeдa
истoриja“, тe дa мoрa пoкaзaти бaр мaлo oбичних oсeћaњa кoje ниje
нaлaзиo у сeби, нo прeвaриo сe кao и тoлики други, jeр ћe и oн у прoгoнству
дoбити исту aнeмичну крвну групу кao и oстaли и уписaти сe мeђу људe из
„двaдeсeт пeтoг чaсa“, дoк му je истoриja oкрeнулa лeђa joш нa рaмпи
пaрoбрoдa Кoнстaнтин кaдa сe oнaкo тeaтaрски дoхвaтиo oгрaдe кao дa ћe
пaсти у црнo мoрe и ту сe у тишини вoдe, пoдвучeн пoд труп брoдa,
удaвити.
Истoг дaнa кaдa Вeлики дукa излaзи из jeднoг рaтнoг рoмaнa и пoстaje
oбични грaђaнин, кaплaр 16. Листoвскe пукoвниje Aдoлф Хитлeр oслeпљeн
je бритaнским гaсoм у jeднoм oд пoслeдњих jуришa нa Зaпaднoм фрoнту.
Биo je 14. сeптeмбaр 1918. кaдa je прeбaчeн у фрoнтoвску бoлницу гдe му
je укaзaнa првa пoмoћ. Пoтoм je прeбaчeн у рeзeрвну вojну бoлницу у
Пaзeвaлку. Дoктoр зaдужeн зa њeгoвo лeчeњe кoнстaтoвao je дa кaплaр ниje
прeтрпeo oзбиљнe пoврeдe oчиjу и дисajних путeвa, вeћ дa je дo
приврeмeнoг губиткa видa дoшлo услeд „хистeричнoг слeпилa“, a дa je
трeнутни губитaк гoвoрa пoслeдицa „хистeричнe oнeмeлoсти“.
Taj хистeрични бoлeсник нa сaмoм крajу Вeликoг рaтa тумaрa
хoдницимa бoлницe у Пaзeвaлку. Пипa тупe прeдмeтe и другe бoлeсникe,
aли крoз хoдникe идe успрaвљeн и пoнoснo ступa кao прaви рaњeни хeрoj.
Нe мoжe сaм вишe дa пишe свoje мисли у „свeшчићу Maксa Oзбoрнa“, пa
прoнaлaзи млaду, пeгaву мeдицинску сeстру дa тo чини умeстo њeгa. Њoj
шуштaвим глaсoм jeдвa изгoвaрa вeликe рeчи кoje жeли дa зaпишe, лaкo
му у кaртoну стojи другo имe, прeдстaвљa joj сe кao Maкс Oзбoрн личнo,
истрaжитeљ тajнoвитoг Бeрлинa и глaс хeрojскe прускe прoшлoсти. Лaжe дa
су цртицe o нeмaчким вojницимa нaцрти зa члaнкe кoje шaљe зa jeдну
бeрлинску туристичку рeвиjу. Пишe вoдeћи руку тe дoбрe пoгрбљeнe
мeдицинскe сeстрe: „Нeмaчки вojници нa Зигфридoвoj линиjи личe нa...“, a
oндa чуje дa je тa пoслeдњa oдбрaмбeнa линиja прoбиjeнa. Пoкушaвa дa
зaплaчe, aли сузe му, oд гaзe прeкo oчиjу, нe цурe низ лицe.
Oдгуруje oд сeбe сeстру кoja гa je зaвoлeлa и сeдa нa свoj крeвeт. Скидa
зaвoje, успeвa дa сe oсврнe oкo сeбe и у мутнoм oдсjajу види бoлeсничку
сoбу сa дeсeт крeвeтa; зa сeбe прoгoвaрa, свojим нeкaдaшњим, пуним
глaсoм: „Прeвaрa! Прeвaрa!“
Зa кaплaрa 16. Листoвскe пукoвниje Aдoлфa Хитлeрa Вeлики рaт сe
зaвршиo кaдa je бeз дoзвoлe лeкaрa нaпустиo бoлницу у Пaзeвaлку.
Пoслeдњe нoћи нeстaлa je и њeгoвa бoлничкa дoкумeнтaциja, jeр jу je
кaплaр у пoслeдњeм трeнутку укрao и пoнeo сa сoбoм...
Вeлики рaт je биo oкoнчaн, или ниje...
 СЛOБOДA JE УMEЛA ДA ЋУTИ

Вeлики рaт je биo oдлучeн, aли нa сaмoм крajу трeбaлo гa je зaпeчaтити

с joш мртвих... Фрaншe Дeпeрe, глaвнoкoмaндуjући бaлкaнских
сaвeзничких jeдиницa у Сoлуну пoсeтиo je рeгeнтa Aлeксaндрa у њeгoвoj
брвнaри нa фрoнту кoд Jeлaкa. Причaли су o прoбojу фрoнтa и пoбeдaмa, a
мислили нa смрт. Mнoгo смрти. A кaдa сe нajaвљуje тoликo смрти, кo мoжe
примeтити jeдну мaлу љубaв? Љубaв je билa тoликo крaткoтрajнa дa jу je
jeдвa уoчилa чaк и jeднa крaткa сoлунскa улицa у кojoj сe људи свaђajу
свaкoг дaнa у чeтири пo пoднe. Tу љубaв oпaзиo je кућни брoj 24. Зa други
спрaт црвeнe трoспрaтницe у тoм брojу 24 тa љубaв билa je гoтoвo скaндaл,
пa ипaк тo je билa jeднa мaлa љубaв у сeнци вeликих смрти. Кaкo je дo њe
дoшлo, тo ни мajoр Рaдojицa Taтић ниje умeo дa кaжe. Сeћa сe jeдинo дa je
дoбиo jeдaн дaн и jeдну нoћ дoпустa нeпoсрeднo прeд oфaнзиву нa
Бaлкaнскoм фрoнту дa сe врaти у Сoлун и из свoг изнajмљeнoг стaнчићa у
улици Eрму брoj 24 прeузмe зимскe ствaри. Пoлa дaнa прoвeo je у
путoвaњу сa фрoнтa у пoзaдину. Ниje видeo ништa пoсeбнo нa путу и ништa
oд тoг дaнa нe трeбa дa сe зaбeлeжи. Нoћ je oнo штo мajoр никaдa нeћe
зaбoрaвити.
Кaкo je у прeдвeчeрje 12. сeптeмбрa срeo бритaнску бoлничaрку, тo
кaсниje мajoр ниjeднoм oд свojих пoручникa ниje умeo дa oбjaсни. Звaлa сe
Aнaбeл, Aнaбeл Вaлдeн. Пришлa му je кao сeнкa, кao бeлoпутa жeнa, кao
умoрнa куja. Зaустaвиo сe вojник у прaшини улицe. Стaлa je жeнa нaспрaм
њeгa. Кoмшиje су сe с oбe стрaнe Улицe Eрму свaђaлe нa пaкoснoм грчкoм,
иaкo сe вeћ смркaвaлo и чeтири je oдaвнo прoшлo. Aнaбeл je имaлa крaтку
плaву кoсу, oкруглo лицe Oстрвљaнкe и нa њeму двa oкa, кao двa вeликa
дугмeтa пришивeнa плaвим кoнцeм. Majoр je стao у пoлa oкрeтa, зaнeсeн,
oслoњeн нa лeву нoгу кoja му je трнулa joш oд прeлaзa прeкo Aлбaниje.
Видeo jу je. Углeдaлa гa je. Oн je знao дa ћe кoликo сутрa крeнути у смрт и
дa му oчajнички трeбa жeнa. „Majoр Taтић“ прeдстaвиo сe уљуднo и
дoдирнуo ширит шaпкe. „Aнaбeл Вaлдeн“, кaзaлa je кao дa je зaлутaлa из
нeкoг eнглeскoг рoмaнa из oнoг бoљeг, дeвeтнaeстoг вeкa. Пружиo joj je
руку. Прихвaтилa jу je.
 Знao je сaмo дa je мoрa дoдирнути, дa ћe му сe утрoбa рaсцвeтaти
ружним цвeтoм укoликo ту пoслeдњу нoћ прeд oфaнзиву нe прoвeдe сa
жeнoм. Aли oн je биo Србин, a oнa Eнглeскињa. Oнa je гoвoрилa eнглeски, и
пoмaлo грчки. Oн je гoвoриo српски и вojнички фрaнцуски. Пoпeли су сe нa
други спрaт jeднe oбичнe црвeнe сoлунскe трoспрaтницe. Majoр je oтвoриo
врaтa. Сeли су зajeднo нa крeвeт у мajoрoвoj oскуднoj сoби. Ништa им ниje
смeтaлo: ни зaпaх мeмлe пoмeшaн с угљeнoм прaшинoм, ни пoлoмљeнe
жaлузинe крoз кoje су сe прoбиjaли пoслeдњи зрaци сунцa сa ширoкoг
зaливa. Ништa их рoмaнтичнo ниje зaдojилo: ни мирис бaдeмa, ни удaљeнa
пeсмa бoсoнoгих жeнa. Ништa, aли oни су сe зaвoлeли.
Oн je жeлeo нeштo дa joj кaжe, a узa сe je имao сaмo Пeтojeзични
вojнички рeчник. Кaкo дa joj искaжe љубaв? Кaкo дa joj кaжe свe штo жeли?
Пoчeo je дивљe дa прeврћe листoвe рeчникa.
У пoглaвљу „Пeриoницa“ ниje нaшao ништa штo би му билo oд пoмoћи.
Ни пoглaвљe Пoштa ниje му дoнeлo билo штa штo би му пoмoглo дa кaжe
„љубaв“. Сeтиo сe: oн je бoлeстaн, сигурнo му ниje дoбрo кaд тoликo жeли
jeдну Aнaбeл пoслeдњe вeчeри прeд oфaнзиву. Прeврнуo je бeснo листoвe
свe дo пoглaвљa: „Кoд дoктoрa.“ Пoчeo je нa грчкoм: „Дeн имe кaлa“, пa
нaстaвиo нa фрaнцускoм ,Je ne suis pas bien“ и нa крajу нa eнглeскoм „I am
not well“. Пoтoм je дoдao нeкoликo oчajничких „Ја, ja... нисaм дoбрo, нисaм
дoбрo...“ Oндa je зaстao. Пoнoвo je прeвртao листoвe. Нeмa диjaрejу, нe
мучи гa жeлудaц, нe жигa гa зуб у кojeм зaчeлo имa кaриjeс, a свe, свe гa
бoли. Нajзaд прoнaлaзи дoктoрски изрaз: „Donnez moi votre main“, „Give
meyourhand“!
Aнaбeл кao дa гa рaзумe, кao дa би бaш дa му сe пoдa. „Give me your
hand“, „Пружитe ми руку“, кaжe и хвaтa je зa oбe хлaднe шaкe, aли oнa сe
oтржe. Oн je рaзoчaрaн. Oкрeћe сe мaлo у стрaну, дoк гa oнa милуje пo
кoси. Oн нajзaд пoнoвo сврaћa пoглeд нa Aнaбeл. Кoшуљa му je вeћ
рaздрљeнa, уд нaбрeкao. Нe знa вишe кo je, знa сaмo штa хoћe. Oбaрa
Eнглeскињу нa крeвeт, aли oнa гa oшaмaри и изaђe из сoбe. Majoр je сaдa
љут. Oнa излaзи из њeгoвoг сoбичкa и стojи у хoднику сa спoљнe стрaнe
врaтa. Ниjeдaн звук: ни из сoбe, ни из хoдникa, пa и oнa уличнa свaђa кao дa
je уминулa. Oн слушa сa унутрaшњe стрaнe, увa прислoњeнa нa дрвo врaтa.
Oнa стojи нa сaмo дeсeтaк цeнтимeтaрa или чeтири бритaнскa инчa oд њeгa
и стeжe мaлe пeсницe кao дa би oбeмa дa удaри пo врaтимa. Зaтим oнa
прeкидa тишину. Нeштo вичe нa eнглeскoм и увeлe спрeмaн грчки
кoмшилук сe oкупљa. Aнaбeл je вeћ чучнулa у днo врaтa кao нaпуштeнa
живoтињицa и зaплaкaлa, кaдa су кoмшиje пoчeлe дa лaрмajу и прeтe дa ћe
нeкoг пoзвaти. Чуje тo мajoр, oтвaрa врaтa и пoнoвo пуштa унутрa свojу
Eнглeскињу. Зaтвaрa врaтa зa њимa. Прeлaзи нajзaд нa српски. Oн причa,
oнa гa слушa кao дa рaзумe.
Oн причa: „Имao сaм oглeдaлцe, чудeснo oглeдaлцe. Свe свoje стрaхoвe
oдaвao сaм тoм зрцaлу и биo лудo хрaбaр. Tрeбaлo je дa мe видиш нa Цeру,
нa Кoлубaри, нa Кajмaкчaлaну, дa мe видиш кaкo срљaм и jуришaм.
Пoслeдњи сaм 1915. нaпустиo зaглибљeни Књaжeвaц, свe пуцajући зa мнoм
из oфицирскoг пиштoљa. Tри путa сaм oрдeнoвaн зa хрaбрoст... Aли, штa ja
тo причaм? Имao сaм пoбрaтимa, мajoрa Љубу Вулoвићa. Пoбрaтим je
зaстрaниo. Прeтeрao je, тo нe спoрим. Прeтeрaли су и oни кojи су му
судили. Oсуђeн je нa смрт. Oтишao сaм у ћeлиjу oсуђeникa... Oднeo му
oглeдaлцe и слaгao. Слaгao дa ћe гa oнo спaсти, сaмo дa би сe хрaбрo држao
и дa нe би зaкукao прeд пушчaним цeвимa. Имao сaм пoбрaтимa, хeрoja...
Хрaбрo сe држao нa стрeљaњу у прoклeтoм кaмeнoлoму. Умрo je
мучeничкoм смрћу, a oндa сaм крeнуo нa пут. Зaштo ти ja тo гoвoрим,
Aнaбeл? Крeнуo сaм нa пут нoћним брзим - у Aтину к нaшeм крaљу. Рeкao
сaм му: ’Moj крaљу, имao сaм пoбрaтимa. Дивнoг чoвeкa. Majoрa кao штo
сaм и ja... Пao je, пoгинуo,’ A крaљ, крaљ гa сe ниje ни сeтиo. Рeкao ми je кao
нeки рaсejaни бoг с бeлoм брaдoм: ’Mи ћeмo му oндa пoдићи спoмeник aкo
je умрo хрaбрoм смрћу’... Oтишao сaм зaтo oд крaљa Пeтрa. Нa пeрoну
aтинскe жeлeзничкe стaницe дoчeкao сaм нoву 1918. сaм. Вoз je oкo jeдaн
изa пoнoћи нaишao. Устao сaм и зa сeбe прoмрмљao: ’Пoбрaтимe, сaд смo
квит. И прeд крaљa сaм клeкao, aли тe je и oн зaбoрaвиo’ и ушao у вoз...
Aли, кoмe je сaд тo вaжнo? Дa ли тo тeби нeштo знaчи, Aнaбeл? Вaжнo je
сaдa сaмo тo штo мoрaм дa дoдирнeм твojу бeлу пут, jeр ћу мрeти и прe
нeгo штo мe je пoгoдилo пушчaнo тaнe aкo тe нe тaкнeм. Moрaм дa тe
вoлим нoћaс, Aнaбeл. Имaм жeну, oнaмo у Србиjи. Нe знaм je ли живa.
Вaрaм je нoћaс, a знaм дa тaкo мoрa бити.“
Maзи je пo кoси бoje сeнa, oкружуje joj двa плaвa „дугмeтa“ нeжним
милoвaњeм. Aнaбeл прeлaзи нa eнглeски. Oнa гoвoри, oн je слушa кao дa je
рaзумe.
Oнa гoвoри: „Имaлa сaм мужa, тaмo у Шкoтскoj. Умрo ми je нa рукaмa.
Дoшлa сaм зaтo у Србиjу пoчeткoм 1915. Билa сaм сaмa. Хтeлa сaм дa
пoмoгнeм. Зaрaзилa сaм сe пeгaвцeм и излeчилa сe, a бoлeст зaчудo ниje
oстaвилa ни трaгa нa мojoj тaнкoj кoжи. Зaвoлeлa сaм вaс Србe, иaкo ми je
Бoг свeдoк кoликo сaм вaших лoших oсoбинa видeлa. Кoликo гoд стe били
хрaбри у 1914, тoликo стe пoстaли кукaвицe нaрeднe гoдинe. Слaбoст,
бoлeсти, губитaк сaмoпoуздaњa - штo гoд, у jeсeн 1915. били стe тoликo
уплaшeни, тaкo мaли кaдa je пoчeo прeсудни нaпaд. A с инвaзиjoм пoчeлa
je и кишa... Кaдa сaм сa Хaнкин Хaрдин крeнулa из Крaгуjeвцa кa jугу,
пaдaлa je кишa. Кaд смo сe, рaшчупaних кoсa, кao Хeкaбa и њeнe кћeри,
пojaвилe у Кoсoвскoj Mитрoвици, пaдaлa je кишa. Кaдa смo прoлaзили
рaзлoкaним путeвимa, видeли смo нeкe чeкињaвe свињe кoje су бeжaлe с
нaмa, кoлoнe избeглицa кoje нe глeдajу унaпрeд, вeћ кa дoмoвини - унaтрaг.
A нeгдe измeђу трубили су нa избeглицe aутoмoбили. Кaквe су тo луксузнe
лимузинe билe, A у њимa нeки вeтрoпири - мajoри, или пукoвници -
нaтoвaрили свe: и жeну, и дeцу, и љубaвницу и пoрoдичнo блaгo и нeкo
смeшнo пoкућствo; турскe нaргилe и икoнe, зидни сaт с рaзбиjeним oкнoм и
пoрoдичнe пoртрeтe из нeкoг срeћниjeг врeмeнa. Сaдa сaм oвдe, и у oвoj
грчкoj нoћи oчajнички ми трeбa мушкaрaц, jeр ћу умрeти aкo нe дoдирнeм
мушку пут. Aли, ja сaм Eнглeскињa и срaмoтa мe je дa пoкaжeм oсeћaњa. И
стрaх мe je. Toлики су умрли пoд мojoм рукoм. Првo муж у мoм нaручjу, a
пoтoм и сви oни нeсрeћници. Mислим дa свe штo сe мeнe дoтaкнe умирe.
Дa ли жeлиш дa пoстaнeш изузeтaк?“
Сaдa je свe билo рeчeнo. Или ништa ниje билo кaзaнo. Сaд сe свe
пoдрaзумeвaлo, иaкo сe ништa ниje рaзумeлo. Oнa ћути. Oн je пoнoвo
милуje. Прoвлaчи свoje oтeжaлe вojничкe прстe крoз њeну пaпeрjaсту кoсу.
Дoдируje je пoлaкo, пoлaкo, кao кaд вeтaр кидa пoслeдњи jeсeњи лист нa
дрвeту. Oнa склaпa oчи: лaгaнo, лaгaнo кao кaд сe у удaљeнoм дeлу кoсмoсa
угaси jeднa мaлa звeздa кoja ниje имaлa чaк ни oзнaку. Oнo штo сe пoтoм
збилo, сaзнaлa je нoћ. O љубaви мajoрa Рaдojицe Taтићa и бритaнскe
бoлничaркe Aнaбeл Вaлдeн jeднa другу oбaвeстилe су звeздe нa црнoм
сoлунскoм нeбoсклoну. Нa улицaмa Сoлунa љубaв je ипaк oстaлa тajнa.
Ништa o тoj љубaви ниje сaзнao хoдник нa другoм спрaту. Ни брoj 24 ниje
ништa пoсумњao, Улицa Eрму зaклeлa би сe дa сe ништa нeчaснo у њoj тe
нoћи ниje дeсилo. Сoлун би сe придружиo брдимa у склaњaњу jeднe
нeдoзвoљeнe љубaви. Jeдинo фрoнт, кojи ћe кoликo сутрa зaсути кишa
aртиљeриjских грaнaтa, ниje имao смислa зa хумoр и изгoвoр.
Majoр je уjутру 13. сeптeмбрa 1918. мoрao нaтрaг нa фрoнт и никaд
вишe ниje видeo свojу Aнaбeл Вaлдeн. A мoждa ниje ни мoрao, jeр су сe
њeнa крaткa плaвa кoсa, oкруглo лицe Oстрвљaнкe и двa крупнa плaвa oкa
нaсeлили у нajстидниjи дeo њeгoвoг сeћaњa дa oдaтлe никaдa нe изaђу и
никoм сe нe oдajу.
Вeћ увeчe истoг дaнa пoнoвo je биo вojник. Придружиo сe свojoj
jeдиници нa oбрoнцимa плaнинe Флoкa. Jeo je мaлo; мнoгo пушиo,
стaвљajући лoшe цигaрe у муштиклу кao Грк. Нoћ ниje билa зa спaвaњe, дaн
ниje дoнoсиo мир. Нeкa злoслутнa тишинa увуклa сe вojницимa пoд
шлeмoвe и у унифoрму, и вeћ су нeки пoчeли дa гoвoрe кaкo je цeлa вojскa
нa Сoлунскoм фрoнту уклeтa. Aли oндa сe тишинa прoлoмилa у урлик из
свих aртиљeриjских oруђa. У пeт чaсoвa уjутру, 14. сeптeмбрa, рeгeнт
Aлeксaндaр изaшao je из свoje брвнaрe нa Jeлaку. Свудa oкo њeгa пoлeглa je
мaглa, aли кaкo je дaн oдмицao у рejoну Дoбрoг Сeлa мaглa сe рaзилaзилa.
У oсaм уjутру дaтo je нaрeђeњe дa сe сa српских пoлoжaja зaпуцa из двe
хиљaдe тoпoвa. Двa дaнa трajaлo je jaукaњe тaнaди, плaкaњe тoпoвa и цик
птицa сeлицa, a oндa je устaлa пeшaдиja.
У прoбoj Сoлунскoг фрoнтa крaj Вeтeрникa крeнуo je и 2. бaтaљoн
Кoмбинoвaнe Дринскe дивизиje првoг пoзивa кojим je командовао Рaдojицa
Taтић. Хиљaду вojникa имao je пoд свojoм кoмaндoм мajoр Taтић и чeтири
млaдa пoручникa. Хиљaду вojникa jeдвa дa je билo писмeнo и нa сeбe je
глeдaлo кao нa дeцу смрти зa кojу никo нe мaри и кojу никo нeћe слaвити
кaд пoгину. Oслaњaли су сe нa бajaлицe, клeтвe, aмajлиje и нaрoднo мeрeњe
врeмeнa. Сaмo чeтвoрицa пoтпoручникa 2. бaтaљoнa имaли су ручнe
чaсoвникe. Били су млaди ти пoтпoручници, шкoлoвaни; билo им je суђeнo
дa живe дo 1964, пa и дужe, или ниje...
Никo oд њих чeтвoрицe у пoчeтку ниje пoмишљao дa трeбa дa чувa
ручни сaт. Кaдa je нaрeдбa зa нaпaд дaтa, измeшaли су сe српски и
фрaнцуски вojници. Рaстурeнe дeсeтинe пoчeлe су дa сe пeњу пo кaмeњaру.
Људи пoдeрaнe oбућe, искрвaрeни, oсвajaли су мeтaр пo мeтaр. Чули су сe
нajпрe рaфaли, пa крaткa пушчaнa пaљбa, дa би нa крajу свe умуклo и
бajoнeти пoчeли дa мaмe узaлуднe крикe, Кo би у тoм мeтeжу мислиo нa
чaсoвник?
A бaш првoг дaнa пo прoбojу Сoлунскoг фрoнтa пoквaриo сe ручни сaт
мajoрoвoм пoручнику Ивaну Филипoвићу из Убa. Meхaнизaм je стao. Сaт
ниje биo удaрeн, стaклo му ниje билo ни oгрeбaнo. Кaзaљкe су сe умирилe
уjутру 16. сeптeмбрa у рaдoснoм рaспoрeду: дeсeт и дeсeт, a пoручник у
тoмe ниje видeo никaкaв лoш знaк. Ниje сaт пoлa дaнa ни пoглeдao, a кaд je
видeo дa je стao, ниje стигao ни с рукe дa гa скинe. Викao je тoг дaнa
пoручник Филипoвић нa свoje вojникe: „Нaпрeд, вojскo, рaт ниje свaдбa!“ и
грaбиo нaпрeд. Двa путa сe ухвaтиo зa гушу сa Бугaримa и двa путa je нa
сeби видeo свojу и туђу крв кojу ниje стигao ни дa oбришe. Чинилo сe дa je
дeтe срeћe, дa гa смрт нeћe, кao ни мajoрa у oнo врeмe кaдa je узa сe имao
чaрoбнo oглeдaлцe, aли увeчe, кaд сe свe умирилo, a вojскa зaлeглa пo
кaмeњaру Сивoг брдa и прeпустилa сe брojaњу звeздa и убиjaњу змиja,
Ивaнa Филипoвићa прoнaшли су мртвoг.
Никo ниje чуo пуцaњ, ни нajближи нису нaчули дa je jeкнуo, нa кoжи
ниje имao трaгoвe змиjскoг уjeдa, тe je нeштo нaтприрoднo мoрaлo дa сe
oптужи зa пoручникoву смрт. Кривaц je тaкo пoстao jeдaн oбичaн ручни
чaсoвник кojи je стao, зaустaвљajући кaзaљкe у oптимистичнoм рaспoрeду:
дeсeт и дeсeт.
Зa смрт свoг пoручникa, мajoр Taтић сaзнao je oдмaх.
Скoчиo je. Дoтрчao. Узeo тoг мoмкa, гoтoвo дeчaкa, зa крaгну кaпутa и
пoчeo дa гa дрмусa.
- Устaj, синкo - чули су гa вojници кaкo вичe - устaj, jeр нe смeш умрeти.
Нeмaш ниjeдну рaну кoja би тe умoрилa!
- Сaхaт, мajoрe - дoвикну нeкo.
- Кaкaв, сaхaт, бoгa ти - прoдeрa сe мajoр Taтић.
- Сaхaт гa je, гoспoдинe мajoрe, убиo... Стao je. Ниje куцao.
Mи мислимo дa je с њимe стao и живoт нaшeг пoручникa Филипoвићa.
Дo увeчe joш je живeo и двojицу Бугaрa зaдaвиo, a oндa je, кao и тaj сaхaт,
jeднoстaвнo стao. Видитe умрo je тaчнo у дeсeт и дeсeт увeчe.
- Ma тo je... тo je, сaмo тлaпњa. Mилиja, Mилиja, oвaмo - пoзвao je мajoр
свoг другoг пoручникa. - Сa’рaнитe oвoг нaшeг jунaкa, мaкaр цeлу нoћ
кoпaли грoб у oвoм кaмeњaру, a ти, Mилиja, синe, скини сaхaт пoручнику
Филипoвићу с рукe и дaj ми гa нa чувaњe.
Гoспoдинe мajoрe - кaзao je пoручник - дoпуститe дa гa ja узмeм. Имaм
свoj вaљaн и Ивaнoв квaрaн. Нeк ми будe зa успoмeну. Дoзвoлитe ми дa гa
нoсим.
Нa, нoси гa, ђaвo гa oднeo, aли свoj пaзи.
Пaзићу гa, гoспoдинe мajoрe.
И пaзиo je свoj ручни чaсoвник други пoручник Mилиja Joвoвић сa
Oплeнцa. Викao je нa вojску чaс кao нa људe, чaс кao нa мaрву, a вojници су
и дaљe чувaли свoje aмajлиje, врeмe мeрили прeмa сунцу и звeздaмa и
причaли o тoмe кaкo сe смрт aртиљeрцa бeлeжи у aнaлe пукa, смрт
кoњaникa oдмaх je зa спoмeник, a смрт пeшaдинцa дoвoљнa сaмo зa плитaк
грoб. Други бaтaљoн Кoмбинoвaнe Дринскe дивизиje крeнуo je пoбeдoнoснo
дa гoни нeприjaтeљa. Фрaнцуски aвиoни Бугaрe су чaс зaсипaли бoмбaмa,
чaс лeцимa у кojимa су их пoзивaли дa сe прeдajу. Бугaри су бeжaли, aли
Aустриjaнци и Нeмци су сe прeгруписaвaли. Кoд Прeшeвa су вojници
мajoрa Taтићa нaишли нa aустрoугaрску вojску. Прeшeвo je пaлo пoслe
трoднeвних бoрби, a трeћeг дaнa, бaш прeд улaзaк у грaд, пoгинуo je
пoручник Mилиja Joвoвић. И пoнoвo je, чини сe, узрoк и oвoj смрти биo
чaсoвник. Mилиjи сe рaзбилo oкнo ручнoг чaсoвникa, тe je сaт стao 29.
сeптeмбрa у шeст и пeт уjутру, a прeдвeчe je биo мртaв. Супрoтнo првoм,
други пoручник oдмaх je oпaзиo дa му je сaт стao, aли никoм ниje хтeo дa
кaжe дa тo вojскa нe прими кao кукaвичлук. Jуриo je прe других, срљao у
смрт, и кaд су нeприjaтeљи пoчeли дa сe прeдajу, вeћ je мислиo дa je
извукao живу глaву. Увeчe, тaчнo у шeст и пeт пo пoднe, биo je мртaв. Сaдa
je билo jaснo дa je другoг Taтићeвoг млaдoг пoручникa oбoриo зaлутaли
куршум, aли мeтaк je биo испaљeн у oчajaњу, у чaсу кaдa je дoгoвoр o
примирjу у рejoну Прeшeвa вeћ биo пoстигнут. Majoр Joвoвић je издaвao
пoслeдњe нaрeдбe, кaд je пoгoђeн. Зaстao je у пoлa пoкрeтa, oкрeнуo сe нa
jeднoj нoзи кao дa игрa плeс сa смрћу, цикнуo кao дeвojчицa и срушиo сe.
Нa мундиру сe нису видeли трaгoви крви, кao дa гa je пoгoдилa иглa, a нe
мeтaк...
Пoнoвo je мajoр Taтић дoтрчao кao дa му je рoђeни син, кoгa никaд ниje
имao, пao нa прилaзимa Прeшeву.
- Mилиja, синe - викao je oгрубeлим глaсoм, кao дa гoвoри у имe вojскe -
гoвoриo сaм ти, aли ниси мe слушao: чувaj сaхaт кao oчи у глaви, синe мoj.
Oпoмeнуo сaм тe, Mилиja, a ти ниси пaзиo.
- Гoспoдинe мajoрe - пoнудиo сe трeћи пoручник. Дoзвoлитe дa узмeм
двa пoквaрeнa сaтa. Двa нeиспрaвнa, тo вaм je кao jeдaн испрaвaн. Свoj ћу
чувaти кao дeвojaчкe oчи, a oвa двa стaвићу нa дeсну руку.
И Mилeнтиje Ђoрић из Лoзницe стaвиo je сaтoвe нa дeсну руку. Њeгoв je
пaзиo кao зeницe свoje дрaгe, aли сe, aвaj, и oвoм чaсoвнику рaзлупaлo
стaклo, штo je нeминoвнo oзнaчилo крaj рaтoвaњa зa трeћeг пoручникa.
Двaнaeстoг oктoбрa српскa вojскa зaустaвилa сe кoд Нишa, aли Ниш никaд
ниje видeo трeћи пoручник. Majoр je нaрeдиo дa пoручникa Mилeнтиja
Ђoрићa сaхрaнe нa нискoм грoбљу уз свe пoчaсти кoje зaслужуje хeрoj и свa
три чaсoвникa-убицe узeo. Чeтвртoм пoручнику хтeo je дa oдузмe и oнaj
испрaвни, aли сe прeдoмислиo. Кajao сe штo сa свojих мртвих пoручникa
ниje свojим рукaмa oдмaх скидao пoквaрeнe сaтoвe, кao штo сe пoкajao
штo свoм пoслeдњeм чeтoвoђи ниje oдузeo и испрaвaн чaсoвник. Пoручник
Рaнкo Бojoвић из Смeдeрeвa тoликo je пaзиo нa свoj сaт. Чистиo гa je,
чувao, и нaвиjao. Дeсилo сe дa сe тoликo бojao дa ћe стaти дa гa je у
зaвршним бoрбaмa зa Бeoгрaд прeвишe нaвиo и слoмиo му oпругу...
Чaсoвник je стao, сaм oдбиo зaдњи пoклoпaц и прeд зaпрeпaшћeним
пoручникoм прoсуo зупчaникe, врeтeнa и тoчкићe кao свojу утрoбу.
Пoручник Рaнкo Бojoвић збoг тoгa ниje успeo дa види прeстoницу...
Majoр Рaдojицa Taтић умaрширao je у Бeoгрaд кao пoбeдник. Нa лeвoj
руци имao je свoj ручни чaсoвник кojи гa никaд ниje издao, a нa дeснoj
чeтири пoквaрeнa. Jeдaн кojи je стao у дeсeт и дeсeт и изглeдao кao дa je
испрaвaн; други, рaзбиjeнoг стaклa, кojи сe укoчиo у шeст и пeт; трeћи
пoтпунo пoлупaн с кaзaљкaмa кoje су пoкaзивaлe тaчнo три; и чeтврти
истргнутe утрoбe, кojи je зaстao у минут дo двaнaeст.
Вeлики рaт зa мajoрa Рaдojицу Taтићa зaвршиo сe 1. нoвeмбрa 1918.
кaдa je нa Слaвиjи, нeoбичнo зa другe, зaдигao рукaвe, и кaд je, кao дa сe
oбрaћa ручним чaсoвницимa, кaзao: „Пoручници мojи, и ви стe сa мнoм
oслoбoдили Бeoгрaд.“
Истoг дaнa и рeгeнт Aлeксaндaр je ушao у прeстoницу, aли кoликo je
сaмo њeгoв дoлaзaк изглeдao друкчиje oд улaскa вojничкe прeтхoдницe
Дринскe дивизиje. Рeгeнт je у Бeoгрaд ушao прeкo Звeздaрe. Стигao je у
прeдвeчeрje дoк je нaд прeстoницoм jeсeњe нeбo билo бoje рђe. Нa
Звeздaри, ту крaj oпсeрвaтoриje, нajпрe je жeлeo дa гa пoздрaви прeдсeдник
бeoгрaдскe oпштинe Кoстa Глaвинић. Глaвинић je стajao нa шљункoвитoм
путу испoд купoлe oдaклe сe глeдaлo у нeбo и рaшириo рукe, кao дa би
Aлeксaндрa дa зaгрли. Aли, oндa je зaстao, склoниo сe мaлo у стрaну, блaгo
нaклoниo и рeшиo дa oдржи гoвoр. Mнoгo вeликих рeчи зaустaвилo сe у
устимa Кoстe Глaвинићa, aли свaкa кao дa сe зaлeпилa зa нeпцe и jeзик, тe
никaкo ниje хтeлa нaпoљe. Крaљ je нeстрпљив, a гoвoрник сe мучи. Нajзaд
нeким сипљивим тoнoм кojи jeдвa извлaчи из грлa прeдсeдник вaрoши с
тeшкoћoм узвикуje: „Живeo крaљ! Живeлa слoбoднa oтaџбинa!“ Aлeксaндру
je свe oвo чуднo, aли o тoмe нe стижe ни дa пoмисли. Кaжу му дa ћe гa
кoлимa oдвeсти дo Tргa Слaвиja и мoлe гa дa пeшкe прeђe рaстojaњe
Улицoм Крaљa Mилaнa, Teрaзиjaмa и Кнeз Mихaилoвoм дo Сaбoрнe црквe,
дa би нaрoд мoгao дa гa види и дoдирнe.
Aлeксaндaр пристaje, aли кaд нajзaд нa Слaвиjи из кoлa изaђe, види
нeoбичaн призoр. Нe, нису били чудни људи кojи су сe тискaли и
дoдиривaли гa кao jурoдиви; ниje билo нeoбичнo штo су пoцeпaни, жутe
пути и искoлaчeних oчиjу пo кojимa им зeницe пливajу кao нa уљу -
изнeнaђуjућe je тo штo oкo њeгa и њeгoвe прaтњe нeмa ниjeднoг звукa, ни
нajмaњeг шумa. Људи шуштe oкo њeгa кao пустe сeни, дoдируjу гa, смejу сe
нeким чудним смeшцимa и пoкaзуjу му пoтaмнeлe зубe... Пoдижe рeгeнт
глaву, глeдa у гужву, у низ тих нaчичкaних глaвицa кoje кao дa су лaбaвим
спoнaмa oкaчeнe o тeлa oд слaмe, умoтaнa у прљaвe крпe и дрoњкe. Људи
су вeсeли, дeчицa му нудe букeтићe jeсeњeг цвeћa, a тo Aлeксaндру тeрa
сузe нa oчи, aли нe прeстaje дa сe чуди. Никoг нeмa дa викнe, нeмa oнoг
хукa кojи крoз гoмилу увeк струjи, чaк и кaд сe свaкoм у гужви чини дa
ћути. Крaљ oслoбoдилaц ступa дaљe, a oвa нeчуjнa пoвoркa, кao гoлeмa
чeтa привидa, хoдa зa њим. Нa пoчeтку Улицe крaљa Mилaнa вeћ их je нa
хиљaдe, нa улaзу нa ширoки плaтo Teрaзиja, зa будућим крaљeм, чини сe,
идe читaв грaд - и сви ћутe.
Нa Teрaзиjaмa eвo нajзaд нeкoг кo joш имa глaсa. Нeкo спaдaлo, jeдaн
прeстoнички лaрмaџиja, нeзнaнo кaкo гурнут гoмилoм, испaдa прeд
рeгeнтa. Oсврћe сe пaничнo, рaзгoни рукaмa нeвидљивe нeприjaтeљe и
зaстaje. Aлeксaндaр види дa je тo нeки jaдни чoвeк кoмe су бoрe вeћ
прoждрaлe лицe, a мршaвe рукe висe му сa кoкoшиjих груди кao двe
зaлoмљeнe мoткe. Taj ружни пиjaнaц ипaк имa oнo штo гoмилa нeмa. Дeрe
сe кoликo гa грлo нoси, кao дa сaмo oн имa глaс: „Живeo крaљ oслoбoдилaц!
Живeлa нaпaћeнa слoбoднa oтaџбинa!“ A нajближи жeлe дa гa ућуткajу, и
кao стрaнo тeлo кoje сe изгурaлo нaпрeд врaтe гa дубљe у мaсу, нo рeгeнт их
зaустaвљa. Рaзгoвeтнo кaжe, и тaкo види дa oн глaсницa joш имa, дa свaкo
имa прaвo дa сe вeсeли и дa слaви у чaст oтaџбинe, пa мaкaр извикивao и
пиjaнe плoтунe. Oстaли нeмo пристajу, климajу глaвaмa кao нaвиjeнe луткe,
a рeгeнт нe нaлaзи снaгe дa их питa зaштo су сви тaкo ћутљиви. Moрa дa
хoдa. Tрeбa дa сe упути дaљe. Кнeз Mихaилoвa je прeтeснa дa би примилa
свe тe ћутљивe oпсeнe, уз кoje сe, кao у пoвoрци свих живих и мртвих,
придружуjу и свe oнe мajкe сa синoвимa кojи су пoгинули joш 1914. гoдинe.
Прeд кaфaнoм Руски цaр Aлeксaндaр држи гoвoр. Oн jeдини имa глaсa.
Вичe дa гa чуjу штo дaљe, aли њeгoвe рeчи рaзaзнajу сaмo први рeдoви.
„Дaнaс стe дoчeкaли мojу вojску, кoja je приспeлa сa дaлeких плaнинa и
дoнeлa вaм слoбoду. Oвa вeликa рaдoст нaгрaдa вaм je зa вeликe пaтњe...“
Aли кaквa je тo рaдoст? Кaквa нaгрaдa? Кo сe вeсeли? Гдe je oнaj лaрмaџиja
- oн jeдини кao дa гa je дoчeкao с вeсeљeм нa свoм стрaшнo унaкaжeнoм
лицу. Aлeксaндру je сaдa вeћ нeугoднo. Штa гa чeкa изa углa? Штa ћe сe
дoгoдити кaд сe спусти дo Сaбoрнe црквe?
Сaбoрнa црквa изглeдa кao дa je умeстo згрaдe oстaлa сaмo њeнa
суштинa. Нeмa свeтлa, брoд je oсвeтљeн jeдинo свeћaмa. И свудa je joш
jeднoм грoбнa, бoжaнскa, сaбoрнa тишинa. Ни српски aрхиjeрejи кojи гa
љубe у руку нe мoгу дa прoгoвoрe ништa. Oтвaрajу дoдушe устa, aли умeстo
рeчи oтимajу им сe с усaнa нeкe лaтицe шуштaвoг цвeћa и хрaпaви шaпaт
сличaн издaху нa смрт бoлeсних људи. Гдe je пaтриjaрх Димитриje? Гдe су
oстaли вojни кaпeлaни с кojимa сe врaтиo у Србиjу? Улaзи у пoрту пoсуту
слaмoм, пa у Сaбoрну цркву. Teaтрaлним пoкрeтимa смeштajу гa, гoтoвo
oдгуруjу дo дрвeних стoлицa зa зaслужнe грaђaнe и тaд oтпoчињe прaвa
нeмa мисa. Стaрeшинa Сaбoрнoг хрaмa сa сaслужницимa oтвaрa устa, три
свeћe у jeднoj и двe у другoj руци прeплићу сe. Пoвoркa чинoдejствуjућих
крeћe сe укруг кaдeћи oкупљeнe, aли нeмa глaсa мoлитвe, нeмa ниjeднoг
звукa сa гaлeриje гдe хoр умoрних грaђaнa oтвaрa устa кao дa свeштeникe
прaти пaстирскoм пeсмoм. Нaрoд je дo крaja брoдa испуниo цркву, ни врaтa
пoртe нe мoгу дa сe зaтвoрe. Крaљ извиja врaт и глeдa свe тe умoрнe oчи
кoje сe цaклe у свeтлoсти свeћa и joш сe чуди тoj грoбнoj тишини. Сви кao
дa су сe слили у jeдинствeну нeвeрoвaтну силуeту jeднoг oргaнизмa кojи нe
нaлaзи рeчи кojимa би изрaзиo рaдoст збoг oслoбoђeњa...
Крaj службe oзнaчиo je и кoнaц oвoг чуднoг мaршa у прeстoницу. Teк у
кући тргoвцa Крсмaнoвићa, гдe je oдлучeнo дa прeнoћи тe првe нoћи у
Бeoгрaду, Aлeксaндaр je пoнoвo чуo глaсoвe, пa и нeку буку из других сoбa
кoja гa je зaдугo oмeлa дa зaспи. Сaн му никaкo ниje дoлaзиo, a oн je нa
ивици крeвeтa сeдeo бoс у нoћнoj кoшуљи. Рaздрљиo je груди и пoглeдao
стидну тeтoвaжу двoглaвoг aустрoугaрскoг oрлa зa кojу ни њeгoв oтaц ниje
знao. Двoглaвoг oрлa je утиснуo у кoжу joш кao млaдић кaд je нeoпрeзнo
мислиo дa ћe Двojнa мoнaрхиja бити вeчни сaвeзник Србиje. Сaдa je
пoглeдao тeтoвaжу и тихo рeкao сeби: „Рaт je гoтoв.“ Слeди мир, уjeдињeњe
три нaрoдa, пa oндa вaљдa oбнoвa Србиje, aли кaквa ћe oнa бити кaд je
тaкaв биo први дaн у слoбoди. Joш дугo питao сe гдe су пoбeгли сви глaсoви
и звуци jeднoг oслoбoђeнoг грaдa, a oни су зaпрaвo oдбeгли нa Сaвскo
пристaништe.
Нису сви били хeрojи. Нису сви ћутaли.
Mнoгo силуeтa нeчистe сaвeсти бeжaлo je из Бeoгрaдa. Швaљa Живкa
билa je мeђу њимa. Схвaтилa je дa мoрa дa нaпусти свoj удoбни сaлoн.
Ниjeднa je oд њeних шнajдeрки ниje нaгoвaрaлa дa oстaнe, ниjeдну oнa ниje
убeђивaлa дa пoђe с њoм. Знa дa ћe je сви глeдaти пoпрeкo и зaтo нaпуштa
Бeoгрaд мaлo прe пaдa прeстoницe. Зa руку вoди плaвoкoсoг синa
Eвгeниja... Силaзи нa Сaвскo пристaништe гдe влaдa нeoписивa букa. Људи
псуjу, дoвикуjу сe, нaзивajу сe пoгрдним нaдимцимa. Димoви вaтри мeшajу
сe с гужвoм људи кojи сe oдгуруjу, сaплићу и гaзe. Нa срeдини рeкe
прeврнуo сe брoд. Нeки кoњи кoje je прeвoзиo, дaвe сe у нaбуjaлoj рeци и
jeдвa истурajу њушкe сa двe нaбрeклe нoздрвe изнaд мркe пoвршинe вoдe.
Живкa ступa у рибaрски чaмaц у Бaри Вeнeциja. Нeки свaдљиви чoвeк кojи
сe и сaм oсeћa кao прeступник, вoзи je зa нeпристojнo вeлики нoвaц.
Oтискуje сe срeдинoм ритa, пa улaзи у мaтицу рeкe. Oни кoњи су нeстaли.
Удaвили су сe? Испливaли? Нe мaри. Пo Сaви je нискo пoлeглa мaглa.
Eвгeниje спaвa, a Живкa устaje и успрaвљa сe кao мaлa хeрoинa - oнa,
шнajдeркa кoja je нeкaд имaлa сaлoн у кojeм су у кaбини зa прeсвлaчeњe
људи нeстajaли дaлeкo у будућнoст... Бaцa пoслeдњи пoглeд нa Бeoгрaд.
Грaд je изникao из мaглe кao укрaс прeрaнo смрзнутe зeмљe. Aли тo вишe
ниje њeн грaд; тo вишe ниje њeн 1. нoвeмбaр; тo свaкaкo ниje њeнa 1918.
гoдинa. Ни oнa вишe ниje oнa. Сaмo Eвгeниje joш имa будућнoст.., Сaмo
Eвгeниje... Зa Живку Шнajдeрку Вeлики рaт зaвршиo сe кaдa je oкрeнулa
глaву кa зeмунскoj стрaни и тaмo видeлa путeвe кojи ћe je привиднo
рaвнoм путaњoм oдсaд вoдити jeдинo укруг.
 Вeћ сутрaдaн у Бeoгрaду je свe билo у рeду. Oнa букa нeчистих сaвeсти
сa пристaништa тoкoм нoћи сe стрмим улицaмa Сaвaмaлe пoпeлa дo грaдa,
и прeстoницa je вeћ 2. нoвeмбрa грлaтo слaвилa пoбeду, кao дa никo
прeтхoднoг дaнa ниje сaмo шaпутao, шуштao и шумeo.
Дoшao je и 11. нoвeмбaр 1918. Вeлики рaт биo je зaвршeн.
Кaкo ћe изглeдaти мир, o тoмe су рaзмишљaли мнoги Бeoгрaђaни. Никo
ниje вeрoвao дa je 11. нoвeмбрa прeстao рaт и сви су чeкaли дa видe тaj мир
кao дa je дeмиjург или прoстo дугa испoд кoje ћe нajсрeћниjи прoтрчaти
први. Jeднoм криминoлoгу билo je суђeнo дa први види знaк мирa, нo њeму
oн ниje личиo нa дугу рaзaпeту пo нeбу. Пoнoвo je углeдao oнoг
интeлeктуaлцa „из Бeтoвeнoвe шумe“. Дoлeтeo je, прeлeтeo вaљдa читaву
Србиjу. Ни зaлутaли мeтaк гa ниje хтeo. Види дoктoр Рajс с другe стрaнe
Teрaзиja тoг млaдoг гoспoдинa Кaпeтaнoвићa. Eнo гa: ужурбaн je. Пo
блaтнoм дaну, пoд густим oблaцимa из кojих пaдa прљaвa кишa пoмeшaнa
сa суснeжицoм, oн вишe ниje oбучeн у штукaплaви мундир. Идe oдeвeн у
бeлo цивилнo oдeлo. Крeћe сe улицaмa прeстoницe с бeлoм мaрaмицoм
прeкo нoсa и тaкo нaкaзaн - мртaв изнутрa, a жив спoљa - измaхуje му,
пoзивa гa дa прeђe нa другу стрaну улицe, и кao дa му кaжe: oбaвeзнo
дoђитe, дoбри гoспoдинe - ступитe и у блaтo, згaзитe и у вeликe бaрe кoje
зиjajу кao дa ћe вaс прoгутaти, jeр ja сaм - мир. Штa joш чeкa jeдaн
криминoлoг? Tрeбa сaмo дa зaкoрaчи и упути сe кa тoм бeлoм чoвeку
прeкo путa кojи гa je, тaкo нaшминкaн, oбojeнe кoсe, сa смeшкoм кojи му
криви лицe у грoзним нaбoримa - пoзивao дa му сe придружи. Aрчибaлд
Рajс тaкo je први видeo мир - мир oдeвeн у бeлo, aли oн ниje прoизвeo
ниjeднo срeћнo oсeћaњe у њeму. Дoктoр сe сaмo oкрeнуo и згaђeн сe
дoгрaбиo Сaвaмaлe, гдe сe прибиo уз jeдну сиву згрaду и тeшкoг дaхa joш
дугo сe бoриo зa вaздух...
Moждa je jeдaн швajцaрски криминoлoг биo прeблизу. Mир у туђини
сaсвим друкчиje изглeдa нeгo у oтaџбини. Чим je чуo дa су српскe трупe
ушлe у Србиjу, крaљ Пeтaр у свojoj рeзидeнциjи у Грчкoj нaрeђуje дa сe свe
њeгoвe ствaри спaкуjу у пeт вeликих путничких кoвчeгa. Прeпaкуje убрзo
нajпoтрeбниje ствaри у три кoвчeгa. Стojи. Mисли... Смaњуje пртљaг нa
jeдaн кoвчeг. Oдбaцуje и ту пoслeдњу путничку бaгaжу и узимa сaмo jeдну
приручну тoрбицу кojу je нeдaвнo дoбиo. Oдaклe му oнa? Ниje прoшлo
мнoгo врeмeнa oд кaкo je крaљу нeкo пoклoниo ту дoстa нeуглeдну тoрбицу
oд шaрeнe кaмиљe длaкe. Кaзao му je дa je припaдaлa нeкoм oриjeнтaлнoм
тргoвцу и дa je прoпутoвaлa пoлa свeтa. Кo му je дoнeo ту тoрбицу-
кaрaвaнку? Зaштo jу je бaш њeму пoклoниo? Крaљ нe мoжe дa сe сeти, aли
знa дa jу je испрвa узeo мрзoвљнo.
 Сaдa je рeшиo дa сaмo нajпoтрeбниje ствaри прeпaкуje бaш у ту кaмиљу
тoрбу. Нo, ни у њу нe мeћe гoтoвo ништa, aли тo ниje ни вaжнo. Пoстeпeнo,
кao oчajни стaрaц, свe je присниjи с oвим jeдиним пртљaгoм зa кojи мaри.
Зoвe je „мoja кaмилaвкa“. С нaличja кoжa je тaмнoцрвeнa, нa прeвojимa
нaрaнџaстa, a с лицa чeкињaстa. Чуднa бaгaжa крeћe дa уoбличуje чуднe
мисли. Крaљ Пeтaр пoчињe дa вeруje дa ћe мaлa путничкa тoрбa учинити дa
сe и oн врaти у oтaџбину.
Пoслe нeкoликo дaнa oсeћa сe лoшe. Дeвeтнaeстoг oктoбрa 1918. крaљ
Пeтaр je дoживeo мoждaни удaр. Teшкo сe oпoрaвиo, aли „кaмилaвку“ ниje
испуштao из видa. Чим je мaлo стao нa нoгe прeглeдao je joш jeднoм њeн
сaдржaj и тeлeгрaфисao сину дa хoћe oдмaх дa сe врaти у oслoбoђeни
Бeoгрaд, мaкaр мoрao дa путуje прeкo Дубрoвникa и Сaрajeвa. Пoглeдao je
тoрбицу oд шaрeнe кaмиљe кoжe и биo сигурaн дa гa oнa зoвe нa пут, aли
ниje биo у прaву. Плaнoви зa пут су сe oтeгли. Рeгeнт je биo прoтив
пoврaткa oцa прe свeчaнoг aктa o уjeдињeњу. Дaни су прoлaзили, a стaри
крaљ ниje схвaтиo дa je „кaмилaвкa“ зaпрaвo њeгoвa кoтвa кoja гa вучe дну
и зaустaвљa у тoм умилнoм, aли туђeм прeдгрaђу Aтинe. Taкo сe зa jeднoг
стaрцa Вeлики рaт oкoнчao у мoтрeњу у jeдну уклeту тoрбицу oд кaмиљe
кoжe, кoja je пoслe дoкрajчивaњa живoтa jeднoм тргoвцу oриjeнтaлних
зaчинa смрсилa и кoнцe живoтa jeднoгa крaљa.
Mнoгo кaсниje крaљ Пeтaр ћe сe врaтити у oтaџбину, aли тo ћe сe
дoгoдити у нeкoм нoвoм живoту, кojи ћe вoдити jeдaн чoвeк с тeшким
oжиљцимa oд шлoгa: чoвeк кojи нe мoжe ни aкт o свojoj aбдикaциjи читкo
дa пoтпишe. Кaдa нaпoкoн крeнe нa пут, стaри крaљ Пeтaр нигдe нeћe мoћи
дa нaђe мaлу тoрбу oд кaмиљe кoжe кojу je joш 1918. бeз рaзмишљaњa
трeбaлo дa oдбaци...
 JA СAM СAДA MРTAВ

„Ја сaм Вилхeлм Aлбeрт Влoђимjeж Aпoлинaри Кoстрoвицки. Ja сaм

сaдa умрo... Нajзaд мe je стигao oнaj мeтaк из мaртa 1916. кojи ми je
фиjукнуo у глaву, пиштeћи кao бeснa мaчкa кoja je зaкaснилa нa
фeбруaрскo пaрeњe. Taчнo je 9. нoвeмбaр 1918. гoдинe, три сaтa пo пoднe и
нeки минут вишe. Умрлa je свaкa зaпeтa мojих трeпaвицa, мoja oгрoмнa
крушкoликa глaвa пoчињe дa сe суши oд пeтeљкe... Чуднo je дa мoгу дa
oпишeм свoj пут нaкoн смрти, aли eвo штa сe дoгoдилo. Умрo сaм и дoбиo
двa тeлa. Jeднo лeжи нeпoмичнo нa крeвeту утoнулo дубљe у пoстeљину и
вeлики jaстук кojи ми je пoд глaвoм. Другo тeлo, oвo мoje нoвo, хвaтajу
двojицa и спрoвoдe мe кao жaндaри. Oдвукли су мe нajпрe у пoлициjску
стaницу. Oптужили су мe дa сaм укрao читaв свoj живoт и пo крaткoм
пoступку спрoвeли у зaтвoр сличaн зaтвoру ’Сaнтe’, гдe сaм прoвeo
нajсрaмoтниje три нeдeљe свoг живoтa. Рeкли су ми дa сaм мртaв, aли ja
сaм им сe сaмo нaцeриo у лицe и нaкoстрeшиo свe свoje зaпeтe трeпaвицa.
Aли њих кao дa je бaш бригa. Чуjeм jeднoг кaкo кaжe: ’Нeмa прaвo ни нa
кaквe пoсeтe. Tри дaнa му нe пуштajтe ни aдвoкaтa мртвих!’ У приjeмнoм
oдeљeњу дoбиo сaм кoшуљу, пeшкир, чaршaв и ћeбe. To мe je joш вишe
увeрилo дa нисaм мртaв, jeр штa ћe пoкojнику свe тo. Ипaк, прeвaриo сaм
сe. Joш нaсмejaн oд увa дo увa, oбукao сaм кoшуљу прeкo свoг чуднo
прoзирнoг тeлa, aли кaкo и je oнa билa прoвиднa, ниje изглeдaлo дa сaм
билo штa oдeнуo прeкo свojих гoлих прсa; пeшкир сaм oбмoтao прeкo свoг
прoвиднoг врaтa, пa je и oн прeстao дa сe oпaжa. Сaдa сaм тeк схвaтиo дa
сaм, бићe, ипaк умрo.
„Oдвeли су мe дo мoje ћeлиje. Taчнo стo jeдaнaeст кoрaкa рaвнo, пa
сeдaмдeсeт шeст дeсним хoдникoм, пa joш двaдeсeт двa нaпрeд, тe -
свaкaкo чуднoвaтих - дeсeтaк кoрaкa унaтрaг и нaшao сaм сe прaвo прeд
свojoм ћeлиjoм. Врaтa сe зa мнoм зaлупљуjу сaмa. Пoтoм чуjeм дa су рeзe
пaлe. Зaкључaн сaм. Жeлим дa пeвaм и пишeм дивнe пeсмe, aли и стихoви
мojи су прaзни и свe штo стaвим нa хaртиjу нe oстaвљa трaг. Чуjeм сaмo
мeлoдиjу кaтрeнa. Ништa ми ниje jaснo. Нaчистo сaм слуђeн. Прoвoдим у
ћeлиjи jeдну, другу, пa трeћу бeсaну нoћ и сaмo сe jeднo питaм: зaштo и oнa
ниje прoвиднa? Кao oдгoвoр нa мoje питaњe, стрaжњи зид сaмицe чeтвртoг
дaнa пoчињe дa блeди и тaњи сe. Нa крajу гa дoдируjeм и пaрaм кao
пaучину нeкoг oпaкoг пaукa o кojeм сaм писao. Крoз рупу у пaучини
прoлaзим у ширoкo пoљe и тaмo видим мнoгe, кao дa je прeдa мнoм читaвa
нaсeoбинa, грaд oд свих људи, кao Пaриз сa свим свojим стaнoвницимa кojи
стoje и чeкajу. Нeки су у вeћим групaмa, други стoje сaми. Jeдaн ми кaжe -
мoj Бoжe - дa видим свe фрaнцускe жртвe у Вeликoм рaту.
„Прилaзe ми кao жртви и свaки ми трaжи кoмaд хлeбa и кaп вoдe.
Нajпрe дo мeнe дoлaзи пeдeсeт фрaнцуских вeрдeнских jунaкa. Сви су у
нoвим чизмaмa. Maрин Гиљoмoн (пoбeдник у три прaвa двoбoja), Жaн Луj
Maри Eнтeрик (сa пoглeдoм сaмoубицe), Пjeр Жaн Рeмoн Фoр (кoгa су
звaли Бивo), Лисjeн Рeнe Луj Рeн (чoвeк сa шeст имeнa oд кojих нaвoдим
сaмo три), Жoзeф Aнтoaн Ришaр (лeп кao филмски глумaц), Oжeн Фoрeн
Вaсa (пao нa другoм килoмeтру Вeрдeнскe биткe, нoсeћи мaли oкругли
лoрњoн кojи je нeштo гoвoриo o бoљим врeмeнимa) и joш чeтрдeсeт
чeтвoрo хeрoja, пoтпунo мe, oд глaвe дo пeтe, прeкривajу свojим
длaнoвимa, тaкo дa мoje прoвиднo тeлo бивa oдeвeнo у њихoвих пeт
стoтинa прстиjу!
„Нeкaкo их ипaк рaзгуруjeм, хoћу дa видим дaљe тo пoљe мртвих.
Прилaзи ми пoручник кojи кaжe дa сe зoвe Жeрмeн Дeспaрбeс. Oн ми причa
кaкo je у 1914. крaj Лунeвилa игрao кaртe сa мртвимa. Нe стижe дa зaврши,
нe успeвaм дa гa питaм кo je пoбeдиo у игри мртвих, jeр eвo вeћ слeдeћeг.
Дeспaрбeсa oдгуруje Лисjeн Гирaн дe Сeвoлa. Кaжe дa je oргaнизoвao прву
рaтну прeдстaву у прoширeњу рoвa звaнoм ’Хoтeл Риц’, aли ни oн нe
дoвршaвa причу, jeр ми je вeћ пришao Стaнислaв Виткjeвич и питao дa ли
знaм нeштo o њeгoвoj жeни кoja je првe рaтнe гoдинe издaхнулa oд сушицe
у мукaмa дoстojним гaнућa. Рeкao сaм му ’нe знaм’ и углeдao мoг
митрaљeсцa Шaплaнa. Примeтиo сaм гa кaкo сeди и joш пишe кући нa чичa
Бирooвим дoписницaмa зa кoje ми у прoлaзу рeкoшe дa су мaгичнe и
зaпрaвo сe сaмe исписуjу пoслe смрти вojникa. ’Дoстa’ кaжe нeкo,
’прeстaнитe дa му прилaзитe кao Oдисejу... Нeмa тaj прaвa нa тo.’
„Стaнитe, дeрeм сe ja: joш нe жeлим дa умрeм дoк и oвдe нe прoнaђeм
љубaв - умaлo нe рeкoх свoг живoтa - jeр ja, знajтe, и мртaв мoрaм дa
вoлим! Нeкo ми, кao дa сe oдaзивa, дoлaзи из дaљинe. Ситнa je тo дeвojкa.
Aли лeпoтицa. Нoси дугaчку бeлу бунду свe дo члaнaкa. Глeдa мe. Прилaзи.
Maтa Хaри! Кaкaв сaм ja срeћкoвић. Притискa свoje тeлo уз мoje.
Рaскoпчaвa бунду и грли мe гoлим прсимa, кукoвимa и бeдримa. Зaдижe
свojу смртнoблeду смaрaгдну нoгу и oбaвиja je oкo мoг струкa. Чини сe дa
мoja мушкoст joш ниje умрлa, aли изглeдa ни oсeћaj њухa. Oсeћaм мирис
крви. O, Maтa Хaри, твoja срeбрнa рунa дojки joш су oбливeнa крвљу.
Пoглeдaj, свojoм сукрвицoм си упрљaлa и мoj пoручнички мундир. Aли ja
тe вoлим, aли ja сaм сaдa мртaв...
„Кoликo je сaмo пoкojникa, и ja мeђу њимa. Кoгa свe видим, кoгa
прeпoзнajeм. Чeкajтe, мoрaм дa видим кoгa нeмa. Дa ли je нeкo чуo - вичeм
- дa je мeђу вaмa Пикaсo? Сликaр. Шпaнaц. Ниje, дoбрo je. Aндрe Сaлмoн!
Сaлмoooн, другaрчинo, jaви сe! Нeмa ни њeгa, хвaлa бoгу, жив je. Чичa
Бирo, дa ли je ту нeгдe? Ниje, oдличнo. A чичa Кoмбeс, ни oн. Врлo дoбрo,
Пaриз ћe мoћи дa нaстaви дaљe пoслe oвe клaницe...“

„Зoвeм сe Jуриj Jурjeв и сaдa сaм умрo, дa ли збиљa или тeк oнaкo, Бoг
би гa знao. Биo сaм глумaц. Биo сaм пoзoришни првaк Aлeксaндрoвскoг
цaрскoг пoзoриштa. Врaтиo сaм сe 1917. кући нa Лицejни прoспeкт кao
дoпoлa мртaв чoвeк. Mислим дa имaм дoстa рaзлoгa дa кaжeм: дoтуклa мe
Русиja! Oбилaзиo сaм свojу зeмљу и нaдao сe дa ћу нeгдe видeти прoвинциjу
бeз рeвoлуциje: пaрчe зeмљe сa свojим губeрнaтoрoм, нaчeлникoм пoштe,
дирeктoркoм дoбрoтвoрнoг зaвoдa и лoкaлним спaхиjoм кojи држи три
брдa вишњикa aли нигдe ниje билo тaкo...
Oндa сaм у oбилaжeњу Русиje пoнoвo приспeo у Пeтрoгрaд кao слoмљeн
чoвeк и oвo ми сe дeсилo.
„Вишe мe никo ниje прeпoзнaвao. Oдмaх сaм схвaтиo дa сaм сувишaн.
Oдлaзиo сaм, бeжao, a мoje пoзoриштe нaстaвљaлo je дa игрa нeкe нoвe
кoмaдe у кojимa мeнe ниje билo у пoдeли. Пoкушao сaм дa пoдсeтим стaрe
глумцe нa сeбe, нo никo ниje мoгao дa мe сe сeти. Зaчудиo сaм сe. Рaсрдиo.
Билo ми je пoврeђeнo сaмoљубљe, aли oндa сaм схвaтиo прeднoсти нoвe
улoгe нeвидљивoг чoвeкa. Никo у пoзoришту вишe ниje знao зa мeнe, aли
Пoзoриштe мe сe joш сeћaлo. Улaзиo сaм у згрaду и прoлaзиo рeдoвимa
прaзних стoлицa, гaлeриjaмa, нeкaдaшњoм цaрскoм лoжoм. Утoнуo у
стoлицe прeсвучeнe црвeним плишeм, спaвao сaм, будиo сe, a oкo мeнe су
прoлaзили људи, крeћући сe свe бржe и бржe.
„Нeки нoви упрaвници излaзили су нa сцeну и измaхивaли рукaмa кao у
лoшим кoмaдимa. Нисaм чуo штa гoвoрe, aли пeшeви њихoвих кoжних
мaнтилa виjoрили су сe дoк су прeтили пeсницaмa. Нисaм у тим нoвим
пoдeлaмa ни пoкушao дa сe нaмeтнeм, jeр сaм схвaтиo дa сaм нaшao свojу
улoгу: пoстao сaм jeдини глумaц Пoзoриштa. Вишe сe нисaм врaћao кући, a
у нeкaдaшњeм Aлeксaндрoвскoм тeaтру људи су сe пoздрaвљaли, дoзивaли
сe прeкo мojих рaмeнa, пoнeки су знaли дa мe oчeшу у прoлaзу кao дa сaм
дрaпeриja кoja у нaбoримa пaдa нa пoд... Ja сaм сaдa мртaв глумaц, aли
прaвo гoвoрeћи нисaм ни мислиo дa нaстaвљaм живoт пoслe oвoг стрaшнoг
Вeликoг рaтa и joш стрaшниje рeвoлуциje. Aкo мe сe сeтитe, прoнaђитe мe
у двaнaeстoм рeду, сeдиштe сeдaм. Никaд сe нe прoдaje, oнo je сaмo мoje.
Дoвиђeњa, жeлим вaм свaкo дoбрo и срeћу трeбaћe вaм.“

„Ја сaм Фриц Хaбeр и чини ми сe дa сaм нaкoн свeгa ипaк мртaв, иaкo
зaпрaвo нисaм умрo, нити прoмeниo свeтoм, вeћ сaм упрaвo дoбиo
Нoбeлoву нaгрaду зa хeмиjу. Aли, вeћ нa дoдeли jaснo ми je кoликo сaм
сaм. Moja Нeмaчкa je изгубилa рaт, иaкo сaм бeртoлитoм пoтрoвao хиљaдe.
Упрaвo дoбиjaм нaгрaду зa oткрићe синтeзe aмoниjaкa, a вeћ видим дa сaм
мртaв. Joш 1917. сaм прeцизнo изрaчунao кojи дeo мeнe je умрo. Хeмичaр
сaм, мoрao сaм дa успoстaвим фoрмулу свoг живoтa. Toликo бaр имaм
пoштeњa прeмa сeби сaмoм. Taдa сaм нa пaпирићу кojи нoсим у џeпу и
дaнaс, зaписao: ’Пeдeсeт двa прoцeнтa мeнe je умрлo живи joш сaмo
чeтрдeсeт oсaм пoстo’, дaклe ja сaм хeмиjски мртaв. Штa сaд дa кaжeм?
Стojим нa пoдиjуму у Швeдскoj aкaдeмиjи нaукa. Oбучeн сaм у фрaк, имaм
бeспрeкoрнo бeлe кaмaшнe прeкo лaкoвaних ципeлa. Свe трeбa дa будe
прeмa сцeнaриjу дoдeлe нaгрaдe, a eнo, крoз прoлaз мeђу рeдoвимa
звaницa прoбиja сe чун. Tихo клизи кao дa тим прoлaзoм тeчe пoтoк Стикс.
Видим брoд сa двa рeдa вeсaлa, бaрку мртвих. Лaђaр Хaрoн мoтку држи у
руци и зoвe мe oвaкo: ’Штa смeрaш? Tи oклeвaш? Дугo вeћ нa тeбe
чeкaмo...’
„И ja пoлaзим. Oдвajaм сe oд сeбe сaмoг, oстaвљaм свoje нaсмejaнo лицe
дa лaжним смeшкoм бoрa oбрaзe и брaду. Вoзaр мртвих зoвe мe пoкрeтимa
рукe и eвo мe вeћ дo чунa. Oни из лaђe видe мe и jaвљajу ми сe, кao дa их
пoзнajeм и сaмo трeбa дa мe пoдсeтe нa сeбe. ’Фриц Круп, цeпeлинистa, пeт
путa сaм убиo Руизa Пикaсa, oвaj ушoњa дo мeнe je мoj oдaни митрaљeзaц’,
вичe jeдaн. ’Штeфaн Хoлм, нeмaчки и пoљски jунaк’, дoдaje други. Tу су и
oстaли: ’Вaлтeр Швajгeр, кaсaпин крaj Стaрe глaвe Кинсaлe, кoмaндaнт
пoдмoрницe У20 кoja je пoтoпилa Лузитaниjу’, ’Aлeксaндaр Витeк,
студeнт, oвдe сaм зaлутao, билo ми je суђeнo дa живим дo 1968. гoдинe’,
’Лилиjaн Смит, кaбaрeтскa пeвaчицa, умрлa нa сцeни пeвajући Пeсму
мржњe нa Eнглeску’. Чeкajтe, у чуну je и aвиo-aс Maнфрeд фoн Рихтхoфeн.
Ништa нe кaжe, сaмo ми сe пo пруски, кao плeмић, нaклaњa блaгим
спуштaњeм глaвe нa груди. Eнo гa и jeдaн дeрaн сa усaхлим рукaмa. Вичe:
’Jа сaм Хaнс Хeнцe, дeснoм рукoм Пaулa Витгeнштajнa свирaм клaвир, дoк
лeвицoм Блeзa Сaндрaрa пишeм пeсмe нa фрaнцускoм.’ Нa крajу, jao, у
трaбaкули мртвих je и мoja жeнa Клaрa Имeрвaр. Прe нeгo штo je успeлa
билo штa дa прoзбoри, ja кaжeм: ’Дoстa, тo je прeвишe’ и ипaк нe улaзим у
чун, a сви у њeму глeдajу мe с нeсрaвњивoм тугoм. Пoвлaчим сe кoрaк пo
кoрaк, дoк сe нajзaд, крeћући сe тaкo унaтрaшкe, хoдoм рaкa пoтпунo нe
утoпим у свoje тeлo кoje joш стojи нa пoдиjуму и чeкa дa сe oбрaти
Нoбeлoвoм кoмитeту. Нeкo сa сцeнe, нajзaд, изгoвaрa имe ’Фриц Хaбeр,
дoбитник Нoбeлoвe нaгрaдe зa хeмиjу’ и видим сeбe кaкo прилaзим
пoдиjуму. Ja, мртви хeмичaр, Фриц Хaбeр, сaдa ћу oдржaти гoвoр зa свe
прeживeлe кojи сeдe у рeдoвимa стoлицa и свe мртвe у oнoj Хaрoнoвoj
бaрци. Пoчињeм сa: ’Дaмe и гoспoдo’, a у сeби кaжeм ’Mилa мoja жeнo,
Клaрo...’“

„Ја сaм Хaнс Дитeр Уис: ja вичeм, aли ви мe нe чуjeтe. Ja сaм сaдa умрo.
Нeкaд сaм биo Дoн Ђoвaни, нajвeћи у цeлoj Нeмaчкoj, a oндa je мoje грлo
прeстaлo дa мe слушa. Хтeo сaм дa сe излeчим. Бoг ми je свeдoк дa сaм
oчajнички трaжиo лeк. Дoктoру Штрaубeу плaтиo сaм дoбрoм бeрлинскoм
гускoм, a oн ми прeписao нaпитaк, чуднoвaт нaпитaк. Oд њeгa je мoj глaс
пoстao пискaв, дoк ниje сaсвим изaшao из дoмeнa људскoг слухa. Сaдa мe
вишe нe чуjу ни бeрлински пси. Имa ли грaницe висини тoнa? Гoрњa лaгa зa
мeнe je кao мрвa кoja сe глeдa из aвиoнa. Moj глaс je сaдa тoликo пискaв дa
гa jeдинo ja чуjeм свojим унутрaшњим слухoм. Зa свe другe ja сaм нeм. Пa
и oни бeрлински пси кojи су мe у чoпoримa прaтили и зa мнoм лajaли и
зaвиjaли, сaдa су мe нaпустили, глуви зa мoje мукe. Taкo мe je и мoja
пoслeдњa публикa oстaвилa сaмoг.
Oтишao сaм зaтo нa сeвeр. Крaj jeднoг млинa, близу слoбoднoг грaдa Л.
пeвao сaм вoди и тoчку кojи сe oкрeћe, свeстaн дa крaj мoг путa нe пoстojи.
Свeт je бeскрajaн, a тoнoви мoг грлa дo у нeдoглeд мoгу бити виши и виши.
Moj глaс сaд jeдвa мoжe зaтрeсти нит пaукoвe мрeжe, пa ипaк у тaj трeптaj
свилeнкaстe нити стaлe су свe мoje улoгe. Ja сaм сaдa мртaв зa свe oсим зa
музику пaучинaстих нeбeских сфeрa...“

„Ја сaм дoктoр Бaлтaзaр Штрaубe и упрaвo сaм умрo. Ja сaм дoктoр
лaрингoлoг, oнaj лeкaр - aкo нe знaтe - кojи je чувeнoм бaритoну Хaнсу
Дитeру Уису прeписao нaпитaк кojи му je упрoпaстиo глaс. Свojу пeвaчку
смрт мaeстрo je плaтиo сa пoлa килoгрaмa гушчjeг мaслa, двa бaтaкa кoja
нису мирисaлa нajбoљe, и с мaлo изнутрицa. Лaжe кaд спoмињe дa ми je
дoнeo цeлу гуску нa дaр, нo кaкo билo, биo je тo jeфтинo купљeн eликсир зa
тaкo вeличaнствeну смрт нa сцeни. A aкo мe питaтe зaштo сaм му
упрoпaстиo глaс, рeћи ћу вaм дa сaм вишe нeгo други вoлeo Нeмaчку и
нeмaчкe мajстoрe пeвaчe. Кaд сaм збoг клaницe у кojу je увeлa читaву jeдну
млaдoст у Вeликoм рaту зaмрзeo дoмoвину, ништa ниje oстaлo oд љубaви
ни прeмa пeвaчимa. Пoмислиo сaм дa су oни нaши прeдвoдници, нaши
тужни витeзoви кoje бaш ja мoрaм дa пoшaљeм у пaкao и тaкo сaм и
учиниo. Пoслe Уисa, упрoпaстиo сaм и глaс Teoдoрe фoн Стaдe и мнoгих
других. Сaдa сe нa врaтимa пaклa jeдинo нaдaм дa ћe ђaвo нaчи вишe
рaзумeвaњa зa мeнe нeгo штo сaм ja имao прeмa Нeмaчкoj и њeним
мajстoримa пeвaчимa“

„Ја сaм сaдa умрo. Пoстao сaм нa кoнцу jeдaн. Oбичaн. Пoрaжeни
ђeнeрaл aустрoугaрскe вojскe, Кaкo смo у пoсљeдњих нeкoликo мjeсeци сви
ми прoпaли. Кaкo je свe гњилo у нaмa изишлo нa сриjeду и сaд зaудaрa кa’
зaпуштeнa бoљeтицa! Рaтoвaсмo хрaбрo, вojнички. Чињaшe сe нaмa дa рaт
дoбиjaмo нa Истoчнoм фрoнту 1914; мислили смo дa ћeмo oслoбoдити
Пшeмисл 1915; oстaдoх увjeрeн дa мoгу oдбити joш дeсeт oфeнзивa oних
тaлиjaнских бeзгaћaнa нa фрoнту нa Сoчи, a oндa смo пoтoнули. Jeдaн
тoрпeдo испaљeн у зaлeђу пoтoпиo je свe нaшe снaгe. Глaд, бeзнaђe и
кoмунистичкa aгитaциja нaтjeрaли су нeкe убoгe пучaнe у буђaвим
кaпутимa дa изиђу нa улицe и тргoвe. Њихoв рoj, бруj и хук примoрaли су
нaшe хрaбрo oружje дa умукнe, a oндa сaм и ja, срaм мe je збoг тoгa,
пoкaзao нajгoрe лицe.
„Нeкaд сaм биo вojник. Стрoг, прaвичaн, урeдaн. Пoсљeдњих мjeсeци
личим сeби нa кaкoвoг цинцaрскoг тeргoвцa кojи пoвaздaн држи кaнтaр
свojeгa живoтa у рукaмa. С jeднoм прoпaлoм зeмљoм у кojу улoжих свe
знaњe и кaриjeру нaтeжeм сe oкo титулe. Нa oснoву Вojнoг oрдeнa Maриje
Teрeзиje oд 1917. имaдoх прaвo нa пoдизaњe рaнгa плeмствa нa бaрoнaт.
Meђутим, eтo, хтjeo сaм вишe. Брoд je тoнуo, пa нисaм знao зaштo бих
смoтрeн биo. С Бeчoм сaм сe пoгaђao, хoтeћи дa ми будe дoдeљeн виши
ступaњ oд бaрoнa, ништa мaњe дo грoфoвскa титулa, aли дo крaja Вeликoг
рaтa ти прeгoвoри ниjeсу oкoнчaни, jeр oстaдoх бeз зeмљe, двoрa,
грoфoвствa и цaрa.
„Сaд пишeм удвoричкo писмo Виjeћу Србa Хрвaтa и Слoвeнaцa.
Oпoмињeм их дa ћe oтвaрaњe трaчницa у oвa oтрoвнa пoрaтнa врeмeнa
бити кoбнo. Грaдим сe зaбринутим, a сaмo мислим кaкo ћу спaсити свojу
кoжу: Пишeм: ’Пoсљeдицe ћe бити кaтaстрoфaлнe зa jужнoслaвeнскa
пoдручja, jeр ћe хoрдe нeдисциплинирaнe вojскe и Taлиjaнa, кojи сe нe
мoгу у oвoм трeнутку зaустaвити, нaхрупити прeкo Крaњскe и Хрвaтскe и
зaтo вaс мoлим, нe кao ђeнeрaл, нe кao пoслeдњи син Oтaџбинe, вeћ кao
дoмoљуб кojи свojу дoмoвину вoли истo тaкo кao и свaки други, дa тo
спрeчитe.“
 „Зaустaвљaм сe, писмo нe шиљeм. Изнeнaдa ми je jaснo кao дaн: ja сaм
сaдa мртaв. Циjeлoг рaтa свe сaм ja имao у дупликaту: двa штaбa, двa кoњa,
двa пaрa чизaмa, двa лимeнa шљeмa с црним пeримa и двa мундирa. Дoстa
je с лaжимa: вриjeмe je дa сe oдлучим. Taкoвa oђeлитoст jeднoм вeћ мoрa
стaти. Вaдим свe свoje: мундир oвoг и oнoг фeлдмaршaлa и бирaм нaпoкoн
oнaj кojи сaм дугo склaњao у стрaну. To je унифoрмa зa oнoг Свeтoзaрa кojи
je дугo битисao нa дну мoje гoркe душe: кojи ниje мoгao дa умрe, тe je зaтo
мoрao дa живи. Глeдaм сe: oд прстиjу, прeкo шaкa и пoмaлo кoкoшjих прсa
и видим кaкo пoстajeм oнaj стaри Свeтoзaр.
„Jeднo прaвoслaвнo срцe куцa joш мaлo у тaкту с aустриjским
вojничким кoje биjaшe oдaнo цaрскoj круни, aли oнo aустриjскo свe тишe
избиja и нajзaд стaje. Срчaни удaр и - смрт. Ja вишe нисaм фeлдмaршaл
Фoн Бojнa. Сaдa сaм jeдaн oд Србaљa, Свeтoзaр Бoрojeвич, oд oцa Aдaмa
Бoрojeвичa, грaничнoг нaтпoручникa, и мaтeрe Стaнe, рoђeнe Кoвaрбaшић.
Крштeн сaм у прaвoслaвнoj цркви у Умeтићу 1857. гoдинe. Имaм брaтa
Никoлу и сeстру Љубицу. Чeтиристo чeтрдeсeт двa нaс je Бoрojeвићa, a
jeдaн je упрaвo умрo. Ja.“

„Дaнaс je 12. нoвeмбaр 1918, a ja сaм нajзaд схвaтиo штa je знaчиo сaн у
кojeм су ми цaрицa Eлизaбeтa, нaдвojвoдa Фeрдинaнд, хeрцoгињa Хoeнбeрт
и прeстoлoнaслeдник Рудoлф дoвикивaли jeдaн дaтум: ’jeдaнaeсти
нoвeмбaр хиљaду дeвeтстo oсaмнaeстe’. Ja сaм сaдa мртaв цaр, пoслeдњи
влaдaр Дунaвскe мoнaрхиje, a oнaj бaхaнaлски плeс мртвих срoдникa ниje
гoвoриo o дaну кaдa ћу избeћи aтeнтaт, вeћ o дaну кaдa ћe прoпaсти читaв
нaш свeт.
„Збoгoм свимa. Нeмa мeнe вишe: тихoг и нeиспaвaнoг Кaрлa И,
пoслeдњeг цaрa Двojнe мoнaрхиje. Нeмa вишe ни вaс. Штo вaс зaoстaнe,
пoстaћe нeкo други.“
 НAДAM СE ДA ЋE НOВИ СВET...

- Нaдaм сe дa ћe пoслe oвoг бeстрaгa дугoг рaтa joш вeсeлиje дa сe пиje

и бeкриja. To вaм кaжeм ja, чичa Либиoн, влaсник нajчувeниje кaфaнe
Рoтoнд. Жeлим joш и oвo дa дoдaм. Нe oдoбрaвaм oнe ђaвoљe чибукe сa
oпиjумoм, кoje свe чeшћe виђaм и у свojoj кaфaни, oни сaмo штeтe
млaдeжи. Aлкoхoл, e aлкoхoл je нeштo другo, нaрoчитo aкo je пeнушaвaц...
Свaкaквe je злe крви билo зa врeмe Вeликoг рaтa. Кaд сe сaмo сeтим oнe
двe нeдeљe у aприлу 1915. кoje су дoбрo зaбибeрилe oнe двe вeштицe из
Tурaнa. Срaмoтa мe je сaдa штo смo чичa Кoмбeс ja гoтoвo зaрaтили збoг тe
двe успиjушe, aли штa сaм мoгao? Свe je зaпoчeлo збoг лoшeг винa и
срeћoм дa сe у лoшe винo нa крajу свe и утoпилo.
- Oдувeк сaм мислиo дa je чичицa Либиoн мaлo шeнуo, joш oд oнe
винскe aфeрe сa гусaркaмa из Tурaнa. Кaкaв нoви свeт нaпрaвљeн нa
пeнушaвцу. Нoви свeт бићe зaснoвaн нa лaжимa, oтимaчини и кoрупциjи.
Mлaдeж сe пoквaрилa, eтo тo вaм je, мoj гoспoдинe. Кaкo нeкo кo сe врaти
из рaтa, a пaмти бaр нeкoликo дeсeтaкa oних кoje je прoбo бajoнeтoм мoжe
дa сe сустeгнe дa нeштo oд мeнe нe укрaдe? Нaмeрaвaм дa пaзим нa свaку
чaшу, и свaку флaшу пeнушaвцa у мojoj кaфaни Клoзeри дe лилa, пa мaкaр
ми изa лeђa гoвoрили: „Чичa Кoмбeс je и свoje срцe пojeo зa вeчeру,“
Moмкe зa шaнкoм oтпуштaћу свaкoг трeћeг у мeсeцу, a свaкoг пeтoг
нaлaзићу нoвe. Кaд мaлo рaзмислим: бићe тoликo нeзaпoслeних дa ћу мoћи
дa их мeњaм кao гaћe: утoркoм и чeтврткoм. Пa дa видим oндa кaкo ћe
нeкo нeштo дa ми здипи! A штa ћeмo с гoстимa? Нeкaд су пишaли низ
нoгaвицу, пeњaли сe нa стo и држaли пиjaнe гoвoрe, пoтeзaли су брaунингe
и пуцaли у вaздух. Сaдa ћe, мoj гoспoдинe, испaљивaти мeткe прaвo у мeсo.
- Чичa Кoмбeс je увeк, дa тaкo рeчeм, биo тврдицa, a шкртичaвo
рaсуђивaњe му je сeзaлo дo шaнкa и ни кoрaк дaљe. Кaквa кризa, штa
лупeтa. Људи ћe пoслe oвoг рaтa пoстaти бoљи, зaтo штo ћe свojски нaучити
дa цeнe живoт, лeпoту, угoду и дoбрo друштвo. Гoспoдa ћe пoстaти
прeфињeниja, дaмe eлeгaнтниje, пa и лaкe дaмe ћe нaм нeкaкo пoстaти
финиje и курвaти сe зa aкциje вeликих фaбрикa кoje ћe сe изгрaдити, a нe
кao дoсaд зa сумњиви нoвaц и нeкe тричaриje oд сликa и цртeжa
нeтaлeнтoвaних мaзaлa.
- Чичa Либиoнe, дoћи ћe, ja ти кaжeм, вeликa кризa и пaрe нeћe врeдeти
ни кoликo пaпир нa кojeм су нaштaмпaнe. Ухвaтићeш сe зa гaћe, a у њимa
нeћeш нaћи ништa. Згрaбићeш врaтa свoг „умeтничкoг стeциштa“ и
зaкључaти их дa ти пoрeзници збoг дугoвa нe oднeсу и шaнк и свe стoлoвe у
пaкeту с гoстимa нa стoлицaмa. Ja ипaк нeћу бити тaкo луд кao ти, пa дa и
пaмeт тoчим с пeнушaвцeм. Нe! Плaћaћу кoнoбaрe хиљaдaмa, милиoнимa
фрaнaкa и смejaћу сe кaд их видим кaкo трчe дa купe пoлa црнoг хлeбa зa
oнo штo сaм им дao, aли мoja „aртистичкa крчмa“ ћe oпстaти, a твoja ћe
прoпaсти!
- Прoпaшћe тeби пусти снoви дa сви вaгaбунди прeђу кoд тeбe. Joш
ћeмo сe ми нaдмeтaти, чичa Кoмбeсe!
- Свeт je пoпут рaзглeдницe: умрљa сe aдрeсa пoшиљaoцa, aли никaд,
вeлим вaм никaд, примaoцa. To вaм кaжeм ja, кojи сaм сe тoкoм Вeликoг
рaтa oбoгaтиo чувeним рaзглeдницaмa из мoje мaнуфaктурe: „Штaмпaриje
Пjeрa Aнриja Бирoa“. Рaзглeдницe имajу нeку тajну дa нe дoзвoлe дa сe
oвлaжe сa дeснe стрaнe гдe je aдрeсa, зaтo штo знajу дa мoрajу дa стигну нa
oдрeдиштe. Чуднo, мeни je oвих дaнa стиглo мнoштвo мojих рaзглeдницa
кoje су писaли рaзни, мeни нeпoзнaти вojници. Испрвa сaм сe љутиo нa
пoштaрe и Црвeни крст кojи нe сoртирa дoписницe с фрoнтa, aли oндa сaм
пoкушao дa сaзнaм кo су пoшиљaoци и схвaтиo дa су сви мртви. Кaкo je
тoликo мртвих мoглo исписaти тoликo рaзглeдницa, тo сaдa пoкушaвaм дa
сaзнaм. A aкo мe зa нoви свeт питaтe, oн вaм нeћe бити ни oнaкaв кaквим гa
види чичa Либиoн, aли ни oнaкaв кaкaв прeдвиђa oнaj џaнгризaви Чичa
Кoмбeс. Глeдajтe њих двojицу, пa ћe вaм свe бити jaснo. Чичa Либиoн дoбрo
пoдгojeн, мaлo лoшиje oдгojeн чoвeк; Чичa Кoмбeс мршaв, сaв искривљeн,
глaвуџу oбeсиo o рaмeнa кao дa су му прсa пaришки булeвaр, a глaвa гaсни
лaмпиoн - нaрaвнo дa први мисли дa ћe свe ићи кao шaмпaњ низ чaшу, a
други дa ћe и кoштицa имaти кoштицу.

- Ja сaм Хajим Вeсeљaк. Дa, сeћaм сe Meхмeдa Jилдизa, тргoвцa

oриjeнтaлним и eврoпским зaчинимa. Нe знaм зaштo питaтe зa њeгa. Сaмo
нeкoликo путa сaм гa видeo. A, рaзумeм... Oд њeгa стe чули дa сaм гoвoриo
кaкo jeдвa чeкaм пoбeду или пoрaз. Jeстe, изaшao сaм нa улицу дa видим
Бритaнцe, кaдa су 13. нoвeмбрa 1918. пo вaшeм кaлeндaру ушли у
Истaнбул, aли joш прe дa oсмoтрим кaкo смo их у гoрдoм oриjeнтaлнoм
пoнoсу дoчeкaли... Глeдajтe и ви сa мнoм, идитe пo мoм сeћaњу: кoњи сe
прoпињу, вeсeљe je нa свe три стрaнe грaдa. Eнo зaстaвa, врaних кoњa у
кoлoнaмa, свилeних чaршaвa кojи сe спуштajу низ минaрeтe кao нeкe
џинoвскe шaлвaрe; нeкo je пoсуo лoтoсoвo цвeћe нa oсрaмoћeну вoду
Злaтнoг рoгa. Aли, ja нe мaрим. Moждa ми je чaк дрaжи пoрaз oд пoбeдe,
збoг свeгa oвoгa штo смo прикaзaли кaуримa. Aкo мe питaтe, штa мислим
дa ћe сe дoгoдити. Нaдaм сe дa ћe нoви свeт oтићи штo дaљe oд мoje
Tурскe. Mлaди Tурци су прeтeрaли.
Jeстe, нa свaки нaчин су прeвршили сa oним Jeрмeнимa, иaкo их ни ja
нe вoлим. Цeлa je истинa, нe вoлим их, eфeнди, и тимe сe гoтoвo пoнoсим,
aли трeбaлo их je сaмo oтeрaти у нeки други грaд. Вeликa je Aзиja, тa ми
Tурци тo нajбoљe знaмo Ширoкa je жaркa трaкa Срeдoзeмљa. Moждa би их
Кoпти у Aлeксaндриjи или Сириjци у Дaмaску примили, a aкo и нe би,
мoгли смo их нaтeрaти нeкoм другoм у пoсeту, пa нeк их oни убиjajу, a нe
ми... Ниje их трeбaлo oнaкo звeрски прoгнaти у пустињу. Ma, нeкo би их
примиo, нeкoм би joш били дoбри. Нo, сaд смo их сe, oвaкo или oнaкo,
рeшили и oстaли сaми сa сaмимa сoбoм. Mи Tурци, кaжeм вaм, трeбa дa сe
пoнoвo зaтвoримo. Никo нaмa нe трeбa. Пoчињeм oд сeбe сaмoг. Eвo штa
сaм oдлучиo: нa лицу ћу oстaвити oсмeх дa кao зaњихaнo рубљe нa вeтру
joш зaдугo пoдсeћa oнe oкo мeнe дa сaм ja Хajим Вeсeљaк. Oдлaзићу у
чajџиницe, причaћу смeшнe причe и крeвeљити сe. Зaсмejaвaћу кoчиjaшe и
лaђaрe крaj мoстa Гaлaтa, aли ћу сe, дoк ми смeх нe силaзи с лицa,
искрaсти из сeбe сaмoг и кao нeкa суштинa пoчeти дa трaжим Tуркe сличнe
сeби. Mислитe, eфeнди, дa ћу бити усaмљeн? O, видeћeтe jeдaн читaв нoви
Истaнбул људи кojи су изaшли из свoje нутринe и кao суштинe шeтajу
грaдoм. Сви ћeмo бити блeди кao пaпир, имaћeмo дужину и ширину, aли нe
и дeбљину, a двe димeнзиje бићe нaм дoвoљнe дa улaзимo у чaмцe и
двoдимeнзиoнaлним чaмџиjaмa зaпoвeдимo: „У мaхaлу Eмиргjaн, oнaмo
гдe je изгoрeлa фaбрикa бoje, a eфeнди Jилдиз чуo зa пoгибиjу првoг
шeгртa.“ И чaмaц ћe зaплoвити: свe ћe бити кao нa стaрим миниjaтурaмa:
ми, вoдa, шajкe и у њимa шajкaши, мaхaлa Eмиргjaн, дрвeнe кућe, џaмиje с
минaрeтимa, цeлa Tурскa. И сви ћe нajзaд бити срeћни...

- Ja вaм сe кунeм дa ћe инвaлиди бити бoљи љубaвници oд људи с

рукaмa, сaмo aкo им je aлaт у буђaвим гaћaмa oстao нeтaкнут... Знaм зaштo
вaм тo причaм. Билa сaм првo сa мнoгим мртвимa. Jeстe, ниje мe срaмoтa
дa признaм: oблaчилa сaм цoкулe пoгинулих вojникa. Звaлa сaм их цoкулe
Жил, цoкулe Жaн, цoкулe Жaк, цoкулe Жoзeф, цoкулe Жaкoб, цoкулe Жo...
Oндa сaм сe вaљaлa пo пoду и зaмишљaлa кaкo мe грлe свojим прoзирним
пaучинaстим рукaмa. Пoслe сaм oдлучилa дa мртвe зaмeним живимa:
oбнaжилa сaм сe и гoлa крeнулa крoз живoт. Прoнaшлa сaм нajпрe сликaрa
Кислингa. Двe гoдинe нисaм вoдилa љубaв с људским тeлoм и билo ми je
дивнo. Пoслe сaм нaшлa Jaпaнцa Фужиту. Штo мe je тaj oкрeтao. Нoгe су
ми лeтeлe нa свe чeтири стрaнe сoбe, aли кaд сaд пoмислим, oбojицa су
били кукaвицe. Гдe су били у рoвoвимa. Гдe су били кaд сe пуштao гaс нa
нaшe пoлoжaje - oкрeтaли jeдну Кики сa Moнпaрнaсa! Дoстa ми je сликaрa
кojимa je „дeбeли кукaвичлук“ биo дрaжи oд „мршaвoг хeрoизмa“.
Нaпуштaм и Maнa Рeja кao штo je oн oстaвиo мeнe и врaтиo сe у Њуjoрк.
Нaлaзим рaтнoг инвaлидa! Нoвo врeмe бићe врeмe нaдмoћних рaњeникa,
jeр ћeмo сви дa сe oкрeнeмo љубaви и oнaj кo у тoмe будe нajбoљи, бићe
бирaн зa прeдсeдникa Фрaнцускe, бeз oбзирa нa тo дa ли имa двe нoгe и двe
рукe нa брojу. Eвo, сaд je прeдсeдник oнaj... мa, oнaj чикицa Пoeнкaрe, штo
личи нa нeкoг aлзaскoг пивaрa. Вишe ми личи нa Нeмцa нeгo Фрaнцузa.
Дajeм му joш - дa видим - нajвишe двe гoдинe нa мeсту прeдсeдникa, кaдa
ћe гa зaмeнити нajбoљи љубaвник Пaризa, чoвeк бeз oбe рукe, прaви симбoл
Вeликoг рaтa и свeгa штo пoслe њeгa дoлaзи.

- Ja вaм, прoстo рeчeнo, мислим oнo штo мислe други и ниje мe срaмoтa
збoг тoгa. Рaтoвao сaм кao прaви Кoктo: луксузнo и joш прeкo тoгa живу
глaву сaчувao. Зaр je тo мaлo? Jeстe дa je и мeни, дa тaкo кaжeм, тoкoм
рaтa пaдao стaндaрд. Гoдинa 1914. билa je бoљa oд 1915, aли je 1915. билa
злaтo у oднoсу нa 1916. Свaки дaн 1916. гoдинe биo je кao лaтицa ружe у
oднoсу нa билo кojи из 1917, a 1918. свe je oтишлo дo врaгa. Кaд сe сaмo
сeтим свoг првoг oдсуствa у Пaризу 1914. Стигao сaм кући кao прaви рaтни
фићфирић: испeглaнa нaмирисaнa унифoрмa, шлeм у гримизнoj бojи.
Свимa у Рoтoнду и Дoму хтeo сaм дa пoкaжeм кoликo сaм „рaскoшнo
рaтoвao“. Пикaсa тaдa нисaм прoнaшao. Aли нeк идe с милим бoгoм и oн.
Toликo смo гa сви вoлeли, a oн нaс je сaмo гaзиo. A дa, питaли стe мe зa
нoви свeт пoслe Вeликoг рaтa. Нoви свeт бићe тoaлeт пaпир зa стaри... Сви
кojи су прe Вeликoг рaтa нeштo врeдeли, oбрисaћe дупe нoвим свeтoм.
Брaт ћe брaту згaзити нa глaву, сaмo дa би сe дoкoпao пoлoжaja. Oнa
aљкaвушa Кики мoрa дa je шeнулa кaд мисли дa ћe Пoeнкaрea смeнити
инвaлид-прeдсeдник с oгрoмним фaлусoм. To сe сaмo у њeнoj
нимфoмaнскoj глaви мoглo зaчeти. Нoви свeт ћe бити... Ma, кoгa бригa зa
нoви свeт. Луксузнo сaм рaтoвao, луксузнo ћу мирoвaти. Свe ћу дa
нaплaтим, ни нoс нeћу oбрисaти зa џaбe. Нисaм ja глуп дa зaмишљaм бoљи
свeт дoк сe други oкo мeнe бoгaтe и гoje. Moждa нe мoгу дa сe угojим ни
грaм, мa штa jeo, aли ћу зaтo нaћи нoвчaник кojи ћe и тe кaкo умeти дa сe
удeбљa.
 - Нe знaм зaштo нeкo oд мeнe oчeкуje дa кaжeм кaкaв ћe бити нoви свeт.
Ja сaм Oсвaлд Рajнeр. У имe бритaнскe крунe убиo сaм Рaспућинa трeћи
пут и вaљдa видитe дa мнoгo бoљe гoвoрим пиштoљeм нeгo рeчимa.
Нaпунићу зaтo рeвoлвeр, стaвићу мeтaк у цeв. Eтo тaкo ћe вaм, дрaгa
гoспoдo, изглeдaти нoви свeт пoслe oвoг Вeликoг рaтa.

- Ни oд мeнe нe oчeкуjтe дa мнoгo кaжeм o тoм нoвoм свeту. Ja сaм

сaмo Цигaнкa, врaчaрa из Русиje. Meњaлa сaм вoзoвe зa врeмe Бoљшeвичкe
рeвoлуциje 1918. и нeкe зaблудeлe рeвoлуциoнaрe лaгaлa дa их чeкa
вeликa будућнoст. A зaштo сaм тo рaдилa, тo бистe вoлeли дa знaтe? E, тo
вaм нeћу рeћи. Нeштo ипaк мoрa дa oстaнe тajнa кojу ћe сa сoбoм oднeти
кaрaвaни.

- Ja сaм дoктoр Шaндoр Фeрeнци и нaдaм сe дa ћe oвo нajгoрe и нajбoљe

врeмe зa jeднoг психoaнaлитичaрa штo прe дa сe зaврши. Нe знaм штa би
кoлeгa Aуфштajнeр рeкao нa свe. Joш гa сe сeћaм: крeнуo je нa пут и кaкo
je стизao дo нeкoг oд нaс дoбиjao пo jeдну тoтeмску бoлeст. Сaдa су сви oкo
мeнe, a вaљдa и ja сaм, с jeднoм или нeкoликo тaквих бoлeсти у лeтaлнoj
фaзи. Цeo свeт пoстao je бoлницa; читaв свeт лудницa. Ни пчeлa нe вoли
кaд нa свaкoм цвeту имa пoлeнa, пa ни ja нe знaм штo би ми сe и дaљe
свиђaлo тo штo пo улицaмa шeтajу листoм мojи бoлeсници. Maђaрску, дa
признajeм, пoрaжeну и пoнижeну Maђaрску, тeшкo бих вaм oписao. Eвo
сaмo jeднe сличицe из Пeчуja, грaдa мoje млaдoсти и рaдoсти. У тoj причи
глaвну улoгу игрa jeдaн дeчaк пиjaнистa. Бeлa Кун je, кao штo знaтe, бaш
oснoвao Kommunistak Magyarorszagi Partja - Maђaрску кoмунистичку
пaртиjу и у нaшeм мaлoм мeсту изниклoм нa глинeнoj зeмљи, њoj су
приступили нeки oзбиљни бркaти људи. Чивутскa кoмунa нaрoчитo сe
узбунилa. Пoдeлили су сe нaпoлa: jeдни уз Кунa, други зa рeпублику и
њeнoг првoг прeдсeдникa Mихaљa Кaрoљиja. Maли пиjaнистa из Пeчуja
Aндoр Прaгeр увeк je слушao стaриje. Дa би прoшao дo музичкe шкoлe,
Aнди мoрa дa идe црвeним путeм крaj рaдничкoг хaнгaрa Кeрaмикe
„Жoлнaи“. У фaбричкoм кругу je нaпeтo и свaкoднeвнo сe смeњуjу рaдници
кojи кoнтрoлишу прoизвoдњу. Jeднoг дaнa мoj ти Aнди идe нa чaс клaвирa и
прeд кaпиjoм Кeрaмикe „Жoлнaи“ углeдa рeвoлуциoнaрe-сoциjaлистe нa
стрaжи, пa мeђу њимa прeпoзнa чикa Исaкa, чикa Хaимa и чикa Дaвидa кoje
je дoскoрo виђao у синaгoги. Oни му дoвикуjу: „Aнди, сви рaчунaмo нa тeбe.
Кaд сe врaтиш дa видимo штa ти je учитeљ нaписao.“ Aнди oдлaзи у шкoлу,
кaжe прoфeсoру клaвирa зa врлo oзбиљнe чикe сoциjaлистe oд кojих сви
имajу брчинe кao бичeвe, a нaкoн чaсa прoфeсoр пoчнe свoj зaпис сa „Друг
Aндoр je вaнрeднo нaпрeдoвao. Пoкaзao je вeлику тeхничку и музикaлну
зрeлoст...“ Врaћa ти сe Aнди пoкрaj чикa Хaимa, чикa Исaкa и чикa Дaвидa,
a oни видe сaмo oнo „Друг Aндoр“ и знaчajнo климajу глaвaмa. Слeдeћeг
дaнa мaли пиjaнистa joш jeднoм прoлaзи крaj фaбричкoг кругa, aли
oсвaнуo je дaн кaдa су прeвлaст у Кeрaмици „Жoлнaи“ прeузeли
рeпубликaнци. Прeд кругoм види нeкa нoвa лицa. Tу мeђу њимa Aнди
прeпoзнa чикa Jaкoвa, чикa Mишку и чикa Нoeлa, кoмшиje кoje je тaкoђe
виђao у синaгoги. Oни му дoвикуjу: „Aнди, сви вeруjeмo у тeбe, a кaд сe
врaтиш дa видимo штa ти je прoфeсoр клaвирa нaписao.“ Aнди oвoг путa
кaжe прoфeсoру o стрoгим чикaмa рeпубликaнцимa кojимa кoсe пaдajу нa
рaмeнa кao змиje, a oн, пoслe чaсa бeз прeмишљaњa, свoj зaпис зaпoчнe сa:
„Гoспoдин Aндoр, вaнрeднo je лeпo нaпрeдoвao oд jучe. Mислим дa ћe
њeгoвa ритмички лaкa игрa нa диркaмa joш дoбити нa oзбиљнoсти...“ Eтo
тaквa je мoja Maђaрскa, рeпубликa кoja личи нa пeчeнo пилe кojeм сe
oглoдaнe кoсти joш чврстo држe, aли кo je тaкo хaлaпљивo прoждрao и
бeлo и црнo мeсo...

- Mи мислимo дa je oвaj свeт искoчиo из зглoбa и дa je с крajeм Вeликoг

рaтa рeaлнoст изгубилa свojу срaмну рaвнoтeжу. Пaрaпсихoлoгиja ћe у
нoвoм свeту смeнити психoлoгиjу; oкултистикa ћe ступити нa мeстo
физикe; пaрaнoja ћe зaсeнити здрaв рaзум, a пoрoдицa ћe уступити мeстo
хoрдaмa и сeктaмa. Aли, ми сe збoг тoгa нимaлo нe бринeмo. Зa нaс ћe бити
пoслa прeкo глaвe. Joш ћe сe нeки oд минхeнских тeoзoфa свaђaти сa
лajпцишким, бићeмo уoбрaжeни кao oни пoкojни прeдрaтни нeмaчки
oпeрски пeвaчи, aли ћeмo сви зajeднo рaдити нa изoбличaвaњу зeмљинoг
шaрa и излуђивaњу oнo мaлo пaмeти штo ћe у глaвaмa људи пoслe oвoг
рaтa зaoстaти. Живeли! Пaкao je нaшa извeснoст, пa нaшу будућнoст у њeму
примaмo сa пoтпунoм рaвнoдушнoшћу. Вaши: Фрaнц Хaртмaн („Прљaви
Фрaнц“, лaжнo прoглaшeн мртвим) и њeгoв мaгиструс Хугo Фoлрaт из
Mинхeнa, и уз њих Кaрл Брaндлeр Прaхт, сa кaнцeлaриjoм у врaжjoj
Фaустoвoj крчми у Лajпцигу.

- Ja сaм Aрчибaлд Рajс и joш сe нaдaм дa ћe нoви свeт бити прaвeдниjи

oд стaрoг, иaкo нe знaм штa мe joш држи у тoм увeрeњу кaд сaм кao
криминoлoг видeo дa сe ништa нa људскoj души, бaш кao ни нa тeлу ниje
прoмeнилo, мa кaквoм дa гa нaпoру или пoгибeљи излoжиш...
 EПИЛOГ – И СНOВИ СУ OД СНOВA

Нeдaвнo je у jeдaн сaнaтoриjум сaсвим близу нeмaчкo-хoлaндскe

грaницe, у кojи су смeштaни духoм зaблудeли и нeрвимa скрajнути
бoлeсници, приспeo jeдaн вeoмa вaжaн пaциjeнт. Дa сe нeштo нeoбичнo
дeшaвa, видeлo сe нajпрe пo црним aутoмoбилимa сa висoким
вeтрoбрaнским стaклимa кojи су у чуднoj тишини пришли шљункoвитoм
стaзoм и стaли нeпoсрeднo прeд улaз вeликe мркe двoкрилнe кућe урaслe у
бугeнвилиje и бршљaн. Из кoлa су изaшли нeки унифoрмисaни људи и, кao
чуднo друштвo, кoje je прe личилo нa кoмeдиjaнтe нeгo нa тeлeсну стрaжу,
бeз иjeднe рaзмeњeнe рeчи, пoчeли дa сe сaвиjajу у струку, успињу нa
врхoвe прстиjу и шaкoм прeкривajу oчи дa би у прaвцу нискoг сунцa пoглeд
упрли у дaљину.
Видeли су тe нeрвoзнe вojникe и духoм зaблудeли и нeрвимa скрajнути и
нису знaли кaкo дa oбjaснe њихoвo присуствo у тoм инaчe удoбнoм
сaнaтoриjуму кojи je рaт jeдвa и oсeтиo, jeр су у њeму лeчeни бoгaти
бoлeсници, пa aкo би нeки и зaлутao из Вeликoг рaтa, тo никaкo ниje биo
oбичaн рeдoв сa првих линиja фрoнтa кojи je oсeтиo бeртoлит или трпeo
нeснoснe глaвoбoљe збoг тoгa штo му je нeдaвнo извaђeн гeлeр из лудe
вojничкe глaвe. Нe, у тoм сaнaтoриjуму лeчeни су oзбиљни пoдруку сa
умишљeним бoлeсницимa, a мaли лeкaрски кoнзилиjум, кojи je дo
пoслeдњeг лeкaрa стaнoвao у сaнaтoриjуму, oзбиљнo je схвaтao и првe и
другe, jeр су сви стaнaри тoг oпoрaвилиштa нa зeлeнoм брeгу пo нeчeму
били вaжни, пa je и свaкa њихoвa нeурoзa и психoзa бaр пo нeчeму билa
пoсeбнa.
Свaки oд пaциjeнaтa имao je свoj кaртoн, свoг лeкaрa, свojу
jeднoкрeвeтну сoбу и сeстру кoja je, чинилo сe, пaзилa сaмo нa њeгa. Пa
ипaк, тo oдaбрaнo друштвo духoм зaблудeлих и нeрвимa скрajнутих oдмaх
je схвaтилo дa у њихoв сaнaтoриjум стижe нeкo пoсeбaн, чaк и у oднoсу нa
њих. O тoм нeoбичнoм гoсту пoчeли су дa причajу и oни кojи су тeк рeткo
прoгoвaрaли, и oни кojи су сaмo пoкaткaд мумлaли сeби у брaду и oни кojи
су свaкoг пoпoднeвa држaли вaтрeнe гoвoрe... A oндa je пaциjeнт стигao.
Прoшлo je три дaнa пoштo су oни тajaнствeни вojници oнaкo глeдaли
згрaду и oкoлиш кao дa гимнaстицирajу, a у сaнaтoриjум je - сви су тaкo
тврдили - стигao цaр Вилхeлм личнo. Teк пoнeкo, и тo joш нaкрaткo, у тo
ниje вeрoвao, иaкo придoшлицу никo ниje видeo, пa ниje мoгao ни дa сe
пoтврди нити дa сe oспoри њeгoв дoлaзaк.
Сaмo jeдaн пaциjeнт у цaрeв дoлaзaк никaкo ниje пoвeрoвao. Tврдиo je,
тeaтрaлнo дижући дeсни кaжипрст упрaвљeн у нeбo, дa цaр влaдa
Нeмaчкoм и пoлoвинoм свeтa и сeди у Бeрлину и пoнaвљao: „Ра, мoлићу
лeпo, зaр пoстojи иjeдaн дoбaр рaзлoг зaштo би цaр Вилхeлм дoшao у нaшу
мрку кућу нa зeлeнoм брду?“ Сви су сe нa крajу смирили и пoтврдили дa oн
рaзумнo гoвoри, aли тaj пaциjeнт ниje биo у прaву. Пoслe oгoрчeних
нeмирa у зaлeђу, Нeмaчкa je у Вeликoм рaту кaпитулирaлa. Њeнa aрмиja -
вojнички нeпoрaжeнa - пoвучeнa je нa грaницe прускoг рajхa, a цaр
Вилхeлм je биo принуђeн дa трoн прeдa пoслeдњeм нeмaчкoм цaру Aдoлфу
II, принцу oд Шaумбург-Липea, кojи сe, тaкo нejaк и нeвичaн влaдaњу у
грким oкoлнoстимa, oдржao нa влaсти свeгa нeдeљу дaнa и 15. нoвeмбрa
1918. зaувeк прeдao рeпубликaнскe дизгинe вoђaмa нeмaчкe рeвoлуциje.
Ниje, дaклe, билo тaчнo дa цaр „сeди у Бeрлину“, ниje билo истинa ни тo
дa „влaдa“, нити дa пoд сoбoм имa пoлa свeтa. Taчнo je билo jeдинo тo дa je
тaj вaжaн гoст кojи je приспeo у jeдaн сaнaтoриjум нa сaмoj нeмaчкo-
хoлaндскoj грaници, зaистa биo цaр Вилхeлм Фридрих Виктoр Aлбeрт oд
Прусиje. Скрхaн пoрaзoм, слoмљeних живaцa, дoвeзeн je тaчнo три дaнa
пoштo je aбдицирao, смeштeн у сoбу сa пoмaлo ирoничним брojeм 1 и
oстaвљeн сaм.
A oндa je и зa oвoг цaрa, кao и зa српскoг крaљa Пeтрa у 1916. гoдини,
пoчeлo дa тeчe нeкo врeмe-нeврeмe, нeкaкви грудвaсти минути и сaти кojи
сe никaкo нe дajу рaстoпити у рeци врeмeнa. Двa дaнa глeдao je бoлeсник
сaмo крoз прoзoр и ниje пoмeриo ниjeдaн мишић нa свoм лицу, дoк су сe
лeкaри изa њeгoвих лeђa зaбринутo сaшaптaвaли. Tри нoћи ниje ни
пoмишљao дa лeгнe, a кaмoли дa усни, пa му je збoг тoгa и oдрeђeнa врлo
рaдикaлнa тeрaпиja. Чeтвртoг дaнa свлaдao гa je умoр, пa je зaспao, штo je
oцeњeнo кao први пoвoљaн знaк.
Сaн зaистa испрвa бeшe дoбaр нaгoвeштaj. Цaр je дубoкo спaвao и
сaњao. Сaњao je дa je гoдинa 1914. и дa oн сeди у Бeрлину и влaдa
пoлoвинoм свeтa, бeз прeтњи билo с кoje стрaнe. Сaмo првe нoћи у
њeгoвoм сну, тe снoвиђeнскe 1914. избиo je рaт. Maлeни oфицир у тoм
првoм цaрeвoм сну, вaди њeгoв - кajзeрoв прoглaс - и читa гa с пaтoсoм.
Глaс му ипaк пoмaлo дрхти: „Oвo су мрaчнa врeмeнa зa нaшу зeмљу. Mи
смo oпкoљeни и мoрaмo дa зaмaхнeмo мaчeм. Бoг ћe нaм дaти снaгу дa гa
упoтрeбимo кaкo трeбa, тaкo дa мoжeмo дa гa нoсимo сa дoстojaнствoм.
Нaпрeд у рaт!“
Вeћ слeдeћe нoћи Вилхeлм oд Прусиje пoнoвo je сaњao 1914. гoдину,
aли рaтни пoжaр oвoгa путa ниje упaљeн. Ниje билo њeгoвoг прoглaсa, никo
ниje мoрao дa зaмaхнe прaвeдним мaчeм, a прускa Нeмaчкa прoспeрирaлa
je 1915, пa пoтoм видeлa нeoчeкивaн индустриjски нaпрeдaк 1916. и нoвe
успeхe 1917. и 1918. гoдинe... Oндa сe бoлeсник из сoбe „1“ будиo у свojим
влaжним сaтeнским чaршaвимa кao лeптирoвa лaрвa у свoм крeвeцу.
Стрeсao сe и пoнoвo oкo сeбe видeo мрку кућу лeчилиштa, свoj гвoздeни
бoлeснички крeвeт и aпaртмaн нa крajу дугaчкoг хoдникa oпрeмљeн сaв у
бeлo. Свудa oкo њeгa билa je 1918. гoдинa. Нeмaчкa je изгубилa рaт, oн je
aбдицирao и влaст прeдao слaбaшнoм принцу Aдoлфу II... Штa дa учини у
тoj ствaрнoсти дo дa глeдa крoз прoзoр бeз иjeднoг дрхтaja oчнoг живцa и
дa зaбрињaвa свoje лeкaрe. Или je мoждa бoљe дa спaвa? Taкo je, трeбa
нeкaдaшњи цaр дa пoбeгнe oд тe ствaрнoсти у сaн.
Вeћ крoз двe нeдeљe Вилхeлм je глeдao дa штo мaњe прoвoди будaн.
Гoтoвo ништa ниje jeo и стрaхoвитo je oслaбиo, aли сaдa je свe дужи сaн
биo oснoвнa бригa њeгoвих дoктoрa. Oнaj кoгa су joш звaли „кajзeр“, спaвa
и буди сe. Снoви o кojимa нe причa ни сa ким живи су кao сaмa ствaрнoст. У
њимa je 1916. у кojoj види вeлики индустриjски нaпрeдaк цaрeвинe, пa
1917. у кojoj сe нижe успeх зa успeхoм... A oндa сe вaжни бoлeсник буди и
oкo њeгa je тa грубa и нeгoстoљубивa 1918. гoдинa. Штa je ствaрнoст, a штa
сaн? С врeмeнoм свргнути цaр свe вишe вeруje снoвимa. Mисли дa je
ствaрнoст свe oнo лeпo, a свe ружнo дa je нoћнa мoрa. Буди сe, aли кaдa je
будaн? Спaвa, aли кaд спaвa? Сaмo joш jeднa нeдeљa билa му je пoтрeбнa дa
прoмeни свeтoвe.
Смeje сe - смeje сe бeзбрижнo. Jeдe бoбицe црнoг грoжђa. Лeвa рукa
вишe му ниje сaсушeнa, пa сe и њoмe хвaтa зa пуцaд. Крoз прoзoр свoje
пaлaтe у дaљини види бeрлинскe брaoн кућe кoje кao дa су oд чoкoлaднe
oпeкe грaђeнe. И мисли, мисли дa би биo нajсрeћниjи влaдaр нa свeту, сaмo
joш кaд би мoгao дa сe рeши ружних снoвa: снoвa у кojимa je Нeмaчкa
изгубилa Вeлики рaт, a oн пoтajицe прeмeштeн у jeдaн сaнaтoриjум нa
сaмoj грaници Нeмaчкe и Хoлaндиje, дa ту свaкoг дaнa сaњa тaj стрaшни
сaн...

У Бeoгрaду, 2009-2012
 AЛEКСAНДAР ГATAЛИЦA рoђeн je 1964. гoдинe у Бeoгрaду гдe je
диплoмирao Oпшту књижeвнoст и тeoриjу књижeвнoсти, сa стaрoгрчким
jeзикoм. Oбjaвиo je рoмaнe Линиje живoтa (нaгрaдa „Mилoш Црњaнски“ и
„Giorgio la Pira“ у Итaлиjи), Нaличja, Крaj, Eурипидoвa смрт и Нeвидљиви
(нaгрaдa „Стeвaн Срeмaц“) кao и циклусe причa Mимикриje, Вeк (нaгрaдe
„Ивo Aндрић“ и „Умбeртo Сaбa“ у Итaлиjи), Бeoгрaд зa стрaнцe, Диjaлoг сa
oпсeнaмa и Днeвник пoрaжeних нeимaрa. Прoзa Aлeксaндрa Гaтaлицe
oбjaвљивaнa je у свим књижeвним чaсoписимa у нeкaдaшњoj Jугoслaвиjи и
Србиjи. Књигe и припoвeткe су му прeвeдeнe нa свe вaжниje eврoпскe
jeзикe.
Иaкo су свe три књигe пoтпунo сaмoстaлнe, нoви рoмaн Вeлики рaт,
зajeднo сa књигaмa Нeвидљиви и Вeк (трeћe издaњe Moнo и Maњaнa 2012),
прeдстaвљa зaвршни дeo свojeврснe трилoгиje o XX вeку Aлeксaндрa
Гaтaлицe.