Филозофски факултет у Београду

Катедра за Историју старог века

Предмет: Историја старе Грчке и Старог Истока

Семинарски рад
Далеки Исток у хеленистичко доба: Партија

Ментор: Студент:
Проф.др. Немања Вујчић Александар Милошевић
ИС17105

Београд, 2018
 Садржај

1. Увод ...................................................................................................................................................... 3
2. Селеукидски Иран у тренутку доласка Парна................................................................................... 2
3. Порекло и политичка историја Партије од 247. до 125. године п.н.е ............................................ 3
4. Култура, религија и владарска идеологија Партског царства ......................................................... 5
5. Проблем недостатка иранске историографије ................................................................................. 6
6. Закључак .............................................................................................................................................. 7
7. Литература ........................................................................................................................................... 8
8. Извори .................................................................................................................................................. 9
 1. Увод
Овај рад се бави далеким истоком хеленистичког света, тачније Парћанима од 247. године
пре Христа и њиховог упада у сатрапију Партију под вођством Арсака, оснивача
династије Арсакида. Опсег рада се завршава коначним успостављањем контроле над
Вавилонијом, Медијом и Сузијаном 125. године под вођством краља Фраата II.. Рад се ту
завршава зато што тиме у суштини престаје било какав значајан политички, а самим тим
економски и културни утицај хеленизма на Иранску висораван. Кроз успон Партије који
заиста почиње 171. и успоном Митридата I на престо, видимо и постепено пропадање не
само Селеукидске краљевине него и целог хеленистичког света, који је остао подељен
између Партије са једне и нове суперсиле, Римске републике, са друге стране.

Рад се дотиче накратко и религије, културе и уметности Ирана тог доба, и на скроман
начин покушава да пружи неки допринос у разјашњењу недостатка домаћих, иранских
наративних извора.

Треба напоменути и језичке недоумице овде- Реч Парти и Парћани су синоними, и

означавају племе које је само себе звало Парни и које се населило у покрајини Партији
средином трећег века пре нове ере.

Термин ирански се користи овде да означи 1. Географски појам иранске висоравни и 2.

Израз за културе које настањују не само Висораван него и подручја око ње, која говоре
иранском групом језика индоаријевске породице и деле сличан систем веровања и начина
живота. Термин ''Персијанци'' је намерно избегаван зато што су Персијанци у овом
тренутку само једна од етничких скупина која чине ту културно-политичку заједницу.
 2. Селеукидски Иран у тренутку доласка Парна

Догађај који је пресудан за историју хеленистичког Ирана је улазак Селеука Никатора у

Вавилон 312. п.н.е. након судбоносне битке код Газе. Тиме се Селеук намеће као
најмоћнија фигура у источном делу некадашњег Александровог царства, што је и
потврдио постепеним присвајањем ''горњих сатрапија''. Тачне појединости овог процеса
нам нису познате, међутим знамо да је до 303. са војском стигао до Инда, где се сусрео са
Чандрагуптом Маурјом, коме је морао да преда територије у сливу реке Кабул, као и
делове Арахозије и Гедрозије, у данашњим Пунџабу и Балуџистану. У том тренутку,
његова престоница је новооснована Селеукија на Тигру, али убрзо ће уследити догађај
који у том тренутку није имао толики значај за даљу судбину Ирана али који је на дуже
стазе јасно одредио односе између краља и иранских сатрапа. Реч је, наравно, о
премештању престонице у Антиохију на Оронту, у северној Сирији. Тим чином се
тежиште селеукидског фокуса трајно преместило на Сирију, Малу Азију и источно
Средоземље, и његови наследници ће, као последицу тога, имати великих проблема да
зауздају увек немирно иранско племство. Треба такође напоменути да у време Александра
и непосредно после његове смрти, политички апарати (пошто се, упркос Yarshater-овим
романтичним представама, у овом тренутку не може говорити о иранском племству као о
уједињеној целини) простора централног и источног царства никад нису били прописно
хеленизовани као што је био случај са, на пример, Египтом. Ф. Папазоглу наводи да су,
приликом поделе сатрапија из 323. од дванаест сатрапија затекнутих у Месопотамији,
Ирану и Индији, само Јерменија, Бактрија и сатрапија Индија добиле грчке или
македонске управнике. Све остале сатрапије су остале у домену домаћег племства, што је
сигурно на дуже стазе ослабило селеукидску контролу над Висоравни.1

Yarshater је као разлог томе навео идеолошку компоненту2, и она је готово сигурно
тачна. Селеук и његови сарадници су били Македонци и Грци, и чак и да није било
ксенофобије према ''варварима'', природно би преферирали да живе ближе својим
сународницима. Међутим, Јаршатер је превидео и економску компоненту овог потеза,
која се огледа у чињеници да источно Средоземље и Левант у том тренутку доживљавају
прави економски процват, док Иран никад није био превише економски продуктиван, чак

1
Ф. Папазоглу, Историја Хеленизма, Српска књижевна задруга, 2010, стр. 174-177
2
Yarshater, Ehsan, The Cambridge History of Iran, Volume III (1): The Seleucid, Parthian and Sassanian
Periods, Cambridge University Press, New York, 1983, стр. 76.
ни у време Ахеменида3. ,,Жила куцавицаʻʻ економије старог царства су били Египат,
Вавилонија и Феникија са својим трговцима, уз изузетак иранских покрајина које су биле
близу претходно наведеним областима. Права урбанизација и процват економије иранске
висоравни ће се десити тек у осмом и деветом веку, доласком Арабљана 4. Стога,
премештање престонице на Левант је потпуно рационалан и економски исплатив потез.

3. Порекло и политичка историја Партије од 247. до 125.

године п.н.е
3.1 Порекло
Парћани, односно Парни, су иранско племе које, по Страбону, потиче са простора северно
од Иранске висоравни, из долине реке Окс, то јест данашње Аму-Дарје.5 Под вођством
Арсака, по коме се ц упадају на простор сатрапије Партије, где освајају територију грчког
сатрапа Андрагоре, који се побунио против централне власти у предвечерје Лаодикиног
рата и слабости Селеукида, око 247. године. Иако потоња партска традиција у тај тренутак
смешта почетак свог царства, то је каснија конструкција која не преноси тачно стање на
терену. Арсакиди у том тренутку уопште не претендују на наслеђе Ахеменидског царства,
него су само још једни у низу локалних династија у борби за земљу и моћ. Ипак се може
рећи да је Арсак оснивач династије која ће касније постати један од најмоћнијих чинилаца
на Блиском истоку.

3.2 Партија и Селеукиди

Политички развој Партије је нераскидиво повезан за успонима и падовима Селеукидске
краљевине на њеном западу. Трећи век пре Христа је доба релативне нестабилности за
Селеукиде, и готово сваки пут кад би селеукидски краљ кренуо да поново успоставља свој
ауторитет у Ирану, у Сирији или Малој Азији би искрсле неприлике које би захтевале да
краљ прекине свој поход на истоку и да се врати назад. Антиох III је један од последњих
владара који је имао стварну власт на Висоравни. У својој чувеној Анабази, он је око 209.
из Екбатане кренуо у Бактрију са огромном војском на Арсака II (после 217-191)6, који
није пружао отпор. Појединости не знамо, али извесно је да су дошли до договора. Не
изгледа као да је Арсак II постао још један у низу сатрапа који су зависили од добре воље
краља, тј. да није дошло до потпуног покоравања. Вероватније је да су ушли у неку врсту
3
Yarshater, E., The Cambridge History of Iran, 88.
4
Bulliet, R. W., Conversion to Islam in the Medieval Period: An Essay in Quantitative History, Cambridge: Harvard
University Press, 1979, стр. 98-110.
5
Страбон, Географија, 11:9
6
A. Sh. Shahbazi, “ARSACIDS vi. Arsacid chronology in traditional history,” Encyclopaedia Iranica, II/5, pp. 542-543,
available online at http://www.iranicaonline.org/articles/arsacids-vi (accessed on 30 December 2012).
савеза где је ипак било јасно да је Антиох ,,старији партнерʻʻ. 7 Међутим, Антиохов пораз
у бици код Магнезије 189. године је означио крај ефективне владавине Селеукида над
источним сатрапијама. Јако се мало зна о наредних двадесетак година под владавинама
Фријапата и Фрата I, али може се рећи да су учврстили своју државу. Права прекретница у
историји Ирана долази са владавином Митридата I (171-139/8). Одмах по почетку своје
владавине, Митридат креће да кује новац са својим ликом, што је била привилегија
суверених владара8. Наравно, то не значи да је Митридат први који је имао фактичку
суверену власт, само да је први који је то отворено истицао, пошто сигурно није могао да
постане независтан у року од пар месеци. Док је Антиох IV био жив, царство је било
сигурно од Парћана, чему је сигурно помогао његов релативно успешан поход ка истоку9.
То се мења средином другог века, када је Селеукидско царство прилично ослабљено
Макавејском побуном, као и римским и аталидским уплитањем у грађанске ратове са
којима се краљ Деметрије II непрестано борио. Митридат је, искористивши прилику, 147.
године освојио Медију, а 141. Вавилон и Селеукију. Поразио је и Еламите у Сузијани 140.
код Кут-ел-Амаре, али није успео да дуго задржи Сузу.10 Следеће године, Деметрије је
кренуо са војском у Месопотамију, али је 139. био поражен и заробљен, што ће његов
млађи брат искористити и исте године се прогласити за краља Антиоха VII.

Након Митридатове смрти 138. и ступања на власт Фраата II (138-128) уследиће

,,лабудова песмаʻʻ Селеукида на Истоку. Антиох VII je 131. сакупио огромну војску и
остварио неколико великих победа. Победио је војсковођу Индата на реци Лику, освојио
Вавилон, Сузу а кренуо је и на Медију, где је од Фраата ипак тражио преоштре услове за
мир. У исто време су се десиле две ствари: Фраат је пустио Деметрија из заточеништва
како би овај направио политичку пометњу у краљевству, и дошла је оштра зима 130/29.
Антиох је, у пролеће 129. наредио својој војсци да скупи храну од локалног становништва.
Фраат је, изгледа, знао и унапред је спремио заверу где је на исти дан извршено много
напада на Антиохове снаге. Антиох је појурио са једним одредом да помогне својим
саборцима у невољи, али су га Парћани сачекали у заседи и у бици је изгубио живот.

Партска победа је била потпуна. Медија, Сузијана и Вавилонија су враћене, а потпуна

контрола над тим областима је успостављена око 126. године. Селеукиди ће бити трајно
одбачени из тих предела, и више никад неће моћи да претендују на источне области.
Партија, са друге стране, ће постати прворазредна сила тог подручја, што је поставило
околности за њихове касније бескрајне сукобе са Римом. Парти ће померити своју
престоницу у Ктесифон, близу данашњег Багдада, где ће престоница персијске државе
остати све до пада под налетом Арабљана у седмом веку, а персијске религија и култура

7
Ф. Папазоглу, Историја хеленизма, стр. 361-362
Walbank, F. W, Ogilwie R.M, The Cambridge Ancient History: Rome and the Mediterranean to 133. B.C, Cambridge
University Press, Cambridge, 1984, стр. 353.
9
Walbank, F. W, Ogilwie R.M, The Cambridge Ancient History: Rome and the Mediterranean to 133. B.C, 351.
10
Walbank, F. W, Ogilwie R.M, The Cambridge Ancient History: Rome and the Mediterranean to 133. B.C, 371.
ће неизбежно обликовати све три тзв. абрахамске религије, и небројене друге гностичке
покрете који ће кружити простором Блиског истока.

4. Култура, религија и владарска идеологија Партског

царства

Иако су Иран и Персијанци одавно имали развијену културу и цивилизацију, у раду који
се бави Парћанима у хеленистичком контексту, неизбежно је споменути грчке утицаје
који су били неизбежни током ових век и по фактичке и формалне грчке владавине над
тим простором.

Грчки утицај је, кад се сагледа из ове перспективе, ипак био пролазан. Грци нису били
заинтересовани да активно хеленизују локално становништво. Нису ни били расисти; били
су отворени према странцима, док год би ови били спремни да прихвате грчки језик и
обичаје. Yarshater можда превише наглашава контраст између домаћих Иранаца и грчких
освајача као разлог релативно малог обима културне размене; узевши у обзир да су Грци
углавном живели по својим малобројним градовима, а становништво по селима, не треба
да чуди што су културе углавном остале хомогене. Истина, парћански краљеви јесу
усвојили одређене грчке културне норме; примера ради, Митридат I je, након освајања
Вавилоније, ковао новац са својим ликом и натписом Philhelene, односно ,,онај који воли
Гркеʻʻ. Треба имати у виду да је то био чисто политички потез, како би се приволело грчко
становништво које му је било потребно за ефикасну администрацију новим
територијама.11 И ако је можда било одређене фасцинације према новим освајачима и
усвајању њихових културних норми ради престижа у новом поретку, врло брзо након
опадања хеленске власти над Иранском висоравни се показало дубоко, иако слабо
забележено, наслеђе персијског народа, које је, нарочито у уметности, апсорбовало нове
утицаје и израсло у нову, доминантну културу тог подручја.

Религија коју су Иранци у ово време упражњавали је био зороастријанизам. Приписанa

оснивачу Зороастеру (Zaraθuštra), религија је проповедала врховног творца, Ахуру Мазду,
који делује преко својих поданика у вечној борби против Мрака. О организацији религије
у парћанско доба нажалост немамо скоро никаквих података; судећи по религијском
синкретизму Кира Великог и његових потомака, нема доказа да су и парћански краљеви
делили фанатизам и ексклузивност њихових сасанидских наследника. Извесно јесте да је
ова религија имала оптимистичан поглед на свет, где се све дешавало по божанском

11
Yarshater, Ehsan, The Cambridge History of Iran, Volume III (1), 31
плану, као и да су, по свему судећи, племство и свештенство тесно сарађивали12, што ће се
показати битним у следећем поглављу овог рада.

Партска владарска идеологија се разликовала од хеленистичке идеје по томе што су

хеленистички краљеви донекле били свесни да своју власт дугују амбицији и сагласности
других људи. Арсакиди, са друге стране, у светлу културе и идеологије свог народа, која
им је сигурно послужила да остваре своје политичке циљеве, се не баве жељама народа и
сагласности поданика. Идеологија партских владара се заснива на два стуба: ослањање на
наслеђе Ахеменида и већ споменут ,,детерминизамʻʻ њихове религије. Сама чињеница што
је владар на престолу значи да је то очигледно воља богова. Са друге стране, ослањање на
идеологију Кира Великог и његових потомака им помаже да уз себе причврсте друштво
које је ипак било више окренуто ка породичним и клановским везама него ка још
неразвијеним прото-националним осећањима.13

5. Проблем недостатка иранске историографије

За једну тако развијену културу и моћну политичку творевину, на први поглед заиста је
чудно, чак можда и неприродно, што немамо ниједан сачуван домаћи наративни извор. О
Арсакидској краљевини су писали други народи, углавном Грци и Римљани, међутим
мало тога је до данас сачувано. Већина извора су неизбежно писани из угла политичких
прилика Грка, често су сензационализовани и не говоре нам готово ништа о аспектима
иранске културе попут њихове религије, или њиховог погледа на конфликте са
Селеукидима и Римљанима, итд. Познато је да су Сасаниди настојали да дословце
избришу Арсакиде из историје14, али ни то није довољно да објасни такав недостатак
писаних извора из периода који је трајао готово пола миленијума. Ипак, уз помоћ
претходног поглавља и компаративног метода могуће је направити неколико
претпоставки које можда могу да попуне недостатке науке о партској историографији.

Традиција записивања и бележења прошлих догађаја у оквиру јасних наратива се јавља у

друштвима релативно инклузивних економских система, где уметност не зависи од
диктата владајуће класе и где постоје а) материјални услови за слободно бављење
уметношћу и б) култура коју ти материјални услови изнедре. Очигледан пример је Грчка,
а за њеним примером се повео и Рим. Партија, где племство и свештенство држе сву моћ,
такав систем нема. Међутим, очигледан контрааргумент томе јесте да смо видели и да у

12
Yarshater, Ehsan, The Cambridge History of Iran, Volume III (1), 68
13
Yarshater, Ehsan, The Cambridge History of Iran, Volume III (1), 33, 42-43
14
Yarshater, Ehsan, The Cambridge History of Iran, Volume III (1), 20
каснијим, далеко мање слободним уређењима, као што је на пример била феудална Европа
средњег века, постоје жанрови који се грубо могу подвести под приповести о прошлости.

Ту треба сагледати две чињенице. Прва је да су прави наративни извори из средњег века
све до каролиншке ренесансе, која је значила прву обнову античких традиција, углавном
долазили из пера рођених Римљана, или свештенства које је под њиховим утицајем било.
Друга јесте да су историје које нису писане из уметничке побуде готово по правилу биле
наручиване од некога са довољно новца, што значи племства и свештенства, углавном
како би се ојачало право племства на земљу, или како би им се уздигло порекло, и тако
даље. Као што смо већ видели у претходном поглављу, партски краљеви су били
прилично добро идеолошки потковани. Не морају да се правдају свештенству, јер су са
свештенством у чврстој сарадњи. Не морају да се правдају племству, јер је он њихов
,,отацʻʻ ту постављен од бога. Пошто је то племство у сличном ,,родитељскомʻʻ односу
према обичном народу, владар не мора ни са те стране да брине. Ако би неки странац

оспорио његово право на власт, имао би да се позове на наслеђе Кира Великог, ,,владара
четири стране светаʻʻ.

Дакле, економски затворен и примитиван систем није створио културу која има
могућност или потребе да оставља историографска дела иза себе. Пошто то није једини
услов за стварање историографије, једина друга опција су биле историографије
спонзорисане од стране племства и свештенства, који за тим нису имали потребе јер су
потицали из културе која им је током дугих векова обезбедила више него довољну
идеолошку потпору.

6. Закључак

Партско царство је нераскидиво повезано са судбином хеленистичког света, али не треба о

њему размишљати као о још једној хеленистичкој творевини. Иако често под страним
утицајем, њихова култура је остала чврсто иранска, иако можда не толико колико
Yarshater наглашава. У питању је ипак једна неправедно заборављена династија, која је
најдуговечнија домаћа династија у историји Ирана. Са правом је, додуше, историографија
пре упамтила Сасаниде који су дошли надомак Цариграда и чије је царство било ,,друго
око светаʻʻ, али то не треба да баци у засенак велика достигнућа Парћанске државе. Без
партског освајања Месопотамије, питање је како би изгледао јудаизам, а самим тим
хришћанство и ислам, кад не би дошло до кључног уплитања зороастријанских и
гностичких идеја. Такође, не треба упасти у еуроцентричну замку, коју додуше тема овог
рада неизбежно поставља. Иако нама даља од славних достигнућа Александра и
хеленистичке цивилизације, Партија је била цивилизујућа сила околним културама за свој
рачун. Ограничена географијом на начин на који Рим и Грчка нису били, ширила је своју
уметност, идеологију и начин живота као и свака друга велика култура, и поставила је
семе касније велике исламске цивилизације, чије се персијанатске тековине осећају овде и
данас.

Литература
Walbank, F. W., & Ogilvie, R. M. (1984). The Cambridge Ancient History, Volume VII, Part 1: The
Hellenistic World (2. изд., Т. VII). Cambridge: Cambridge University Press.
Walbank, F. W., & Ogilvie, R. M. (1989). The Cambridge Ancient History: The Rome and the
Mediterranean to 133. B.C. (2nd изд., Т. VIII). Cambridge: Cambridge University Press.

Yarshater, E. (1983). Cambridge History of Iran: Seleucid, Parthian and Sassanian Periods (Т. III (1)). New
York: Cambridge University Press.

Папазоглу, Ф. (2010). Историја Хеленизма. Београд: Српска књижевна задруга.

Извори
Страбон, Географија.