1.

1 Osobine i hemijske reakcije AK

Sve aminokiseline su bele, čvrste kristalne ili praškaste supstance. Nisu isparljive. Nepolarne
aminokiseline su slabo rastvorne u vodi, ali dobro rastvorne u etanolu. Sve su hiralne, osim glicina. U
hemijskom pogledu pokazuju reakcije karakteristične I za amino i za karboksilnu grupu.
1. Reakcije amino i karboksilne grupe
• Reakcija sa ninhidrinom
• Građenje kompleksa sa teškim metalima (Cu2+ plavi, najpoznatiji )
2. Reakcije amino grupe
• Sa HNO 2 (do α-hidroksi kiselina )
• Sa formaldehidom (mono i dimetil derivati, čime se blokira NH 2 grupa)
• Dezaminacija (sa Ag 2 O, hipohloritom, u isto vreme se vrši i dekarboksilacija)
• Transaminacija
• Građenje N-acetil derivata AK.
3. Reakcije karboksilne grupe
• Dekarboksilacija ( i dezaminacija) sa Ag 2 O, hipohloritom;
• Esterifikacija

1.2 Dobijanje aminokiselina

Aminokiseline su organske kiseline, koje pored karboksilne grupe sadrže i amino grupu. Prirodne
aminokiseline su α. Nalaze se kao sastavni deo protein i u slobodnom stanju u telesnim tečnostima i
tkivima. Iz prirodnih proizvoda izolovano je oko 140 AK. Hidolizom proteina dobija se 23 AK. Postoji 20
esencijalnih AK koje ulaze u sastav proteina.
Za dobijanje AK postoji više mogućnosti :
• izolovanje iz prirodnih proizvoda
• mikrobiološko dobijanje
• hemijska sinteza
1. izolovanje iz prirodnih proizvoda (proteina)
• Hidroliza pomoću kiselina (HCl, H 2 SO 4 ): Trp se potpuno razara, Ser i Thr se razaraju oko
10%, Asn i Gln se prevode u Asp i Glu ;
• Hidroliza pomoću rastvora baza (KOH, NaOH): Ser, Thr se prevode u Ala i Gly, Arg
(dezaminacija) u ornitin i citrulin dok se Cys raspada. Ostale AK se racemizuju.
• Enzimska hidroliza: koriste se proteaze (pepsin, tripsin, himotripsin) i peptidaze
(leucinaminopeptidaza, karboksipeptidaza A i B).
Odvajanje AK dobijenih hidrolizom može se postići elektroforetski ili hromatografksim
metodama (jonoizmenjivači).
2. Mikrobiološko dobijanje
Mikroorganizmi su sposobni da menjaju hemijski sastav podloge, uzimajući za svoje potrebe
jedne molekule, a izlučujući druge molekule. Neki mikroorganizmi u procesu rasta izlučuju u
 spoljašnju sredinu male količine AK. Glutaminska kiselina se može dobiti fermentacijom iz
ugljovodonika ( za industrijske potrebe ).
3. Hemijska sinteza
• Aminoliza halogenkarbonsih kiselina
• Strecker-ova cijanohidrinska sinteza
• Kondenzacija sa aldehidima
• Malonske sinteze
• Prasinteza (ne koristi se za dobijanje, već opisuje dobijanje prvih AK iz C, O i N )
• Kao element za bakterijske podloge
Primeri upotrebe amino kiselina
• Glutaminska kiselina dodatak hrani (začin C, vegeta) zato što pojačava ukus
• Dodatak stočnoj hrani (kvalitetna hrana sadrži više AK)

1.3 Podela i oznake proteinskih AK - Hemijske reakcije AK

Postoji 20 (tzv. proteinske AK) AK koje ulaze u sastav proteina.
Proteinske AK su one koje ulaze u sastav proteina, a ne one koje nastaju hidrolizom proteina.
Hidrolizom proteina se dobijaju 23 AK, jer nakon što se proteini spakuju neke od AK se mogu
derivatizovati (lizin u oksilizin, prolin u hidroksiprolin).
Podela AK prema polarnosti R-ostatka na pH 6-7 (pH intracelularne tečnosti u organizmu),
zbog težnje da proteini hidrofobne delove ubace unutar strukture, a hidrofilne ka vodenoj sredini,
prilikom uvijanja u nativnu strukturu :
• Nepolarne : Gly, Ala, Val, Leu, Ile, Phe, Trp, Met i Pro.
• Polarne nenaelektrisane : Ser, Thr, Cys, Tyr, Asn i Gln.
• Polarne naelektrisane : Asp,Gln, Lys, Arg i His.
Podela prema hemijskoj strukturi :
• Alifatične : Gly, Ala, Val, Leu, Ile, Ser, Thr, Asn, Gln, Arg, Cys, Met, Lzs, Asp i Glu.
• Aromatične :Phe, Tyr i (Trp).
• Heterociklične : Pro, Trp i His.
Podela sa biohemijske strane :
• Esencijalne (organizam ih ne može sintetsati, moraju se unositi putem hrane)
• Neesencijalne (organizam je sam sposoban da ih sintetiše)

1.4 Principi izolovanja i analitika AK

AK se mogu dobiti na više načina :
• izolovanje iz prirodnih materijala (proteina) hidrolizom.
• mikrobiološko dobijanje
• sinteza
Prilikom hidrolize proteina, najčešće se u rastvoru dobije smeša AK. Međutim, različitim
reagensima i pažljivim radom, mogu se dobiti frakcije AK. Odvajanje ovako dobijenih AK moze se izvršiti
elektroforetski ili različitim hromatografskim metodama.
 Kod sinteze AK, uglavnom se dobijaju racemske smeše. Kako su samo L-izomeri biološki aktivni,
potrebno je odvojiti izomere. Razdvajanje izomera može se izvršiti na nekoliko načina :
• optičko odabiranje: odabiranje kristala pod mikroskopom. Organičava se na Gln i Asn
koji daju lepo razvijene kristale. Modifikacija ove metode je upotreba ,,kalema“ L- ili D-
izomera, pri čemu se iz racemske rastvora indukuje kristalizacija jednog od izomera. Na
taj način su, pored Gln i Asn, izolovani i His, Thr, Glu i Asp.
• hemijsko razlaganje: zasnovano na građenju diastereomernih soli N-acilovanih AK sa
optički aktivnim alkaloidima i drugim bazama. Dobijenja diastereomerna jedinjenja
imaju različite fizičke osobine, te je moguće odvojiti ih. Mana ove metode je što zahteva
dosta vremena i prinosi su relativno mali.
• biohemijsko razlaganje: oksidaza i dekarboksidaza (AK nekih mikroorganizama deluju
samo na L-izomere, a D ostaju u podlozi. Nedostatak je što se dobijaju D-AK a L su
biološki aktivne.
Asimetrična sinteza: neki enzimi katalizuju građenje amidne veze samo L-
izomera, dok D ostaju u rastvoru.
Asimetrična hidroliza: brže hidrolizuje N-acil derivat L-AK od D izomera.
Hidrolizom oslobođena AK uglavnom se taloži etanolom

Analiza amino kiselina

1. Hromatografske metode: zasnovane na raspodeli supstance koje razdvajamo između stacionarne i
mobilne faze.
Prema načinu izvođenja hromtografije se mogu podeliti na :
• Hromatografija na hartiji (stacionarna faza- voda vezana za celulozu)
• Hromatografija na tankom sloju (TLC)
• Hromatografija na koloni (apsorpciona, jonoizmenjivačka, molekulska sita)

Hromatografija na hartiji: stacionarna faza je voda vezana za celulozu dok je smeše n- ili izo-butanola,
sirćetne kiseline i vode kao mobilna faza. Položaj AK se vizualizuje ninhidrinskim reagensom, a potom
se identifikuju pomoću standarda ili Rf vrednosti. AK koje mogu da se naelektrišu + ili – teže će se
kretati.
Hromatografija na tankom sloju: stacionarna faza je silika gel (SiO 2 ). Slična je hromatografiji na hartiji.
Mobilna faza i reagensi za izazivanje su isti kao kod hromatografije na hartiji. Međutim prednost TLC-a
je kraće vreme, bolje razdvajanje, veći izbor adsorbenata. Mane ove metode su što je greška veća,
upotrebljava se samo za identifikaciju, ne i za određivanje.
2D hromatografija: na pločicu se nanese uzorak smeše i pusti eluent da se smeša razdvoji u
nekoliko tačaka. Zatim tu razdvojenu smešu stavimo u novu kadu (pod uglom od 90o u odnosu na
pređašnju), i pustimo eluent. Na onovu toga mogu da se odvoje AK.
Hromatografija na koloni:
• Jonoizmenjivačka: može se koristiti za analizu i preparativno dobijanje AK. Metoda se
sastoji u razdvajanju smeše AK na stubu jonskog izmenjivača (sulfonovane polistiren
smole). Svaka AK ima svoju pK, tako da će jedna po jedna silaziti sa kolone.
duga kolona (pH 3-4) odvajaju se kisele i neutralne AK
 kratka kolona (pH 5) odvajaju se bazne AK
katjoni se lepe za smolu (na pH 2 sve su protonovane), onda se eluiraju rastvorom više
pH vrednosti, tako da sa kolone jedna po jedna Ak, na osnovu njihovih pI vrednosti.

Instrumentalne metode
• Gasna hromatografija: zbog male isparljivosti i razlaganja na višim temperturama, AK se
ne mogu direktno odrediti ovom metodom. Prevode se u pogodne derivate. Mobilna
faza je He, Ar, N 2 .
• Masena spektroskopija: registrovanje jonskih i radikalskih fragmenata koji nastaju
raspadanjem primarno nastalog enegretski bogatog pozitivnog molekulskog jona
nastalog udarom elektrona.

Enzimsko određivanje podrazumeva dejstvo specifičnog enzima na AK i merenje proizvoda razlaganja.

• za Glu, Lys, Thr i Orn se upotrebljava dekarboksilaza i određuje CO 2 ;
• za Arg se upotrebljava arginaza, pri čemu se oslobađa karbamid;
• za His se upotrebljava enzim histidinaza i određuje se oslobođeni amonijak;
Mikrobiološko ordeđivanje zasniva se na činjenici da su za život mikroorganizma potrebne različite
količine AK. Ak koju treba odrediti stavi se na podlogu na kojoj se gaji mikroorganizam, pa se meri ili
količina nargađene mlečne kiseline ili prati rast mikroorganizma i na osnovu ,,krive rasta“ određuje
količina AK.

Analitičke hemijske reakcije

• ninhidrinska reakcija;
• ksantoproteinska reakcija: dolazi do nitrovanja bočnih R-ostataka aromatičnih AK
pri čemu se dobija žuta boja;
• milonova reakcija: HgNO 3 sa Tyr daje tamno obojen proizvod;
• biuretska reakcija (za proteine) sa Cu2+ jonima.

1.5Metode izolovanja proteina iz prirodnih proizvoda

Izolovanje protena iz prirodnih proizvoda može se podeliti u nekoliko faza.
1. Odrediti i pronaći materijal iz koga će se izolovati onaj protein koji želimo. Na odabir materijala
utiče lakoća kvantitativnog izolovanja proteina, količina proteina u materijalu iz koga će se
izolovati, jedinstvene osobine, specifične baš za taj protein.
2. Metode oslobađanja proteina iz ćelija ili tkiva, gde je koncentracija željenih proteina najveća,
najviše zavise od mehaničkih karakteristika materijala iz koga izolujemo i lokacija proteina
unutar samog materijala ( mekše tkivo, lakše se oslobađa). Oslobađanje proteina iz ćelije se
može izvesti na nekoliko načina:
• Mehanička homogenizacija tkiva
• Ultrazvučna
• Homogenizacija sa peskom
• Fragmentacija presom velikog pritiska
 • Liza enzimima
Nakon bilo koje od ovih metoda rastvor se centrifugira i odvoje se frakcije proteina.
3. Nakon što je iz ćelije izdvojena frakcija u kojoj se nalaze proteini i drugi prirodni molekuli,
potrebno je ukloniti sve što dalje smeta dobijanju čistog uzorka proteina.
U rastvoru određenog pH i jonske sile, željeni proteini se izdvajaju u rastvornom obliku. Od
velikog je značaja raditi na određenoj pH na kojoj neće doći do denaturisanja proteina. Iz istog
razloga, izolovanje se vrši na hladno. Pri tome , treba voditi računa i o proteazama, enzimima
koji mogu hidrolizovati protein. Stoga se radi na pH vrednostima koje ometaju enzime ali neće
denaturisati protein, ili se mogu hemijski inhibirati, tako da ne unište željeni protein.
Diferencijalnim centrifugiranjem (postepenim povećanjem brzine obrtaja i vremena
centrifugiranja) dobijaju se frakcije proteina u obliku smeša koje dalje treba razdvojiti radi
dobijanja čistog uzorka proteina.
4. Prečišćavanje proteina se može izvršiti na više različitih načina, na osnovu razlike među
molekulima. Proteini se od malih molekula mogu odvojiti dijalizom, pri čemu manji molekuli
mogu da prođu kroz membranu dok protein zaostaju i ne mogu da prođu. Takođe od malih
molekula mogu se odvojiti ultraceđenjem ili centrifugiranjem sa gradijentom.

Proteini se međusobno mogu odvojiti i hromatografskim metodama (na jonoizmenjivačkoj koloni,

afinitetnoj koloni ili gel filtracijom). Takođe, na osnovu osobina različitih molekula, mogu se odvojiti
rastvaranjem u različitim rastvaračima, različitih jonskih sila i pH vrednosti.

1.6 Metode prečišćavanja proteina na osnovu razlike u veličini molekula i rastvorljivosti

Razdvajanje na osnovu razlike u veličini molekula
• Dijaliza: se zasniva na odvajanju komponenata smeše na osnovu razlike u veličini
molekula, prolaskom kroz semipermeabilnu membranu. Celofan (polimer regenerisane
celuloze) je često materijal od koga se prave creva za dijalizu. Propustljivost znači da ona
propušta male molekule, a da oni veći ostaju unutar membrane. Dijaliza se najčešće vrši
naspram velike količine destilovane vode, pri čemu voda ulazi kroz membranu, iz
rastvora sa proteinima izlaze mali molekuli (uspostavlja se ravnoteža između dve vodene
faze, onoga što može da prođe kroz membranu). Što se češće menja voda u čaši, dijaliza
će biti efikasnija. Zbog razlike hemijskih potencijala dolazi do kretanja malih molekula. U
stanju ravnoteže takođe dolazi do kretanja malih molekula i jona, ali je tada to kretanje
u oba smera podjednako. Da bi u ravnoteži Csoli =Cproteina, jer proteini ne mogu da
izađu van membrane, voda ulazi unutar rastvora. Na taj način dolazi do smanjenja
koncentracije malih molekula u rastvoru proteina. Brzina dijalize je direktno
proporcionalna padu koncentracije.

• Ultraceđenje: odvaja molekule na osnovu veličine, princip je isti kao kod dijalize. Rastvor
proteina se cedi kroz membranu sa tačno definisanom veličinom pora, tako da propušta
samo molekule određene veličine, dok proteini ostaju na membrani.
 • Centrifugiranje u gradijentu: zasniva se na osnovu molekula različite gustine i
viskoznosti. Radi se na gradijentu saharoze, napravljenom tako da je na dnu najveća
gustina, a na gore postaje ređa. Proteini se raspoređuju u gradijentu u zavisnosti od
svoje gustine (zavisi od mase i strukture proteina). Ako bi epruvetu probušili i pustili da
kaplje imali bi frakcije različitih proteina.
Formiranje gradijenta : 100 kapi 60%, pa onda 99 kapi 60% i jedna kap 20%, pa 98 kapi
60% i 2 kapi 20% i tako u nedogled dok ti oči ne ispadu ili dok ne obeliš od muke ..
menja se gustina dok poslednja frakcija ne siđe u gradijent.
Centrifuga – uzorak – centrifuga (proteini uzorka se podele tako da gušći siđu niže ka
dnu, a lepršaviji ostanu u ređim slojevima). Pri tome ne dolazi do mešanja slojeva
saharoze, pošto je gusta kao med.
• Gel filtracija (molekulsko-ekskluziona hromatografija): proces molekulskog
prosejavanja, pri čemu se molekuli odvajaju po veličini i pogodna je za odvajanje
proteina različite veličine. Kao nosioc se koriste porozni gelovi (Sephadex) ili staklena
zrna sa kontrolisanom veličinom pora. Molekuli koji su manji od pora mogu da uđu u
pore gela. Molekuli većeg prečnika ne mogu da uđu u gel, već prolaze između čestica
gela. Veliki molekuli izlaze prvi, najmanji izlaze poslednji.

Razdvajanje na osnovu rastvorljivosti

• Promena pH rastvora: menja se i naelektrisanje proteina. Dok je protein u rastvoru,
nižem ili višem od svoje pI vrednosti, ima više istih naelektrisanja i onda se odbijaju.
Međutim na pI vrednosti protein ima iti broj pozitivnih i negativnih naelektrisanja koje
se sada privlače. Slepljivanjem ovih naelektrisanja , protein pada kao talog (nativno)-
taloženje na izoelektričnoj tački. Svaki protein ima tačno određenu vrednost za pI, pa je
na ovaj način moguće odvojiti proteine sa različitim pI vrednostima. Sa druge strane,
približavanjem pI vrednosti proteina, njegova rastvorljivost se povećava, jer se povećava
broj naelektrisanih grupa. Ukoliko protein izložimo drastičnoj promeni pH vrednosti
(jako kiselo ili jako bazno), može doći do denaturisanja proteina (odbijaju se istoimena
naelektrisanja grupe, protein puca, razvija se, međusobno se lepi i pada kao talog).
• Promena jonske sile: slično kao promena pH, u maloj meri pospešuje rastvaranje
proteina (dodatkom Ca2+ i Mg2+ ). Međutim, dodavanjem još soli dolazi do isoljavanja,
odnosno voda solvatiše jone soli, te ,, zapostavlja“ proteine, što dovodi do toga da su oni
ogoljeniji pa se slepljuju i padaju kao talog. Pored jona lakih metala, često se koristi
(NH 4 ) 2 SO 4 pošto je jeftin, ne oslobađa mnogo toplote prilikom rastvaranja i veoma
dobro se rastvara u vodi. Na ovaj način se proteini talože u nativnom obliku. Postepenim
povećanjem koncentracije amonijum-sulfatau rastvoru, moguće je frakciono taloženje
različitih proteina, pri tome udaljavanjem isoljenih proteina (globulini i albumini).
• Taloženje organskim rastvaračima: najčešće etanolom ili acetonom, dešava se jer se
smanjuje mogućnost hidratacije proteina. Međutim, različiti proteini se rastvorljiviji ili
manje rastvorni u rastvorima voda/organski rastvarač. Na taj način je moguće frakciono
taloženje pojednih proteina.
Ireverzibilno taloženje se može izvršiti promenom temperature, ili rastvaranjem jona prelaznih metala,
koji mogu da kompleksiraju proteine. Sniženjem temperature dolazi do smanjenja rastvorljivosti i
dešava se taloženje (nativno, dok se povišenjem temperature dešava denaturacija). Do taloženja dolazi
već kada se privlačne sile između proteinskih molekula veća od privlačne sile između proteina i vode.

1.7 Metode prečišćavanja proteina na osnovu razlike u naelektrisanju i selektivne

adsorpcije specifičnog liganda
Razdvajanje na osnovu razlike u naelektrisanju
Svaki protein na određenoj pH će biti pozitivni ili negativno naelektrisan. Osim na izoelektričnoj
tački kada je neutralan.
1. Elektroforeza: jedna od najmoćnijih metoda za razdvajanje,moguće je razdvojiti i mikrogramske
količine. Koriste se agarozni ili poliakrilamidni gelovi sa određenom veličinom pora. Razdvajanje
se zasniva na gel-filtraciji kao i na elektroforetskoj pokretljivosti molekula koji se razdvajaju.
Gel se sipa između dve paralelne tanke ploče i ostavi da ispolimerizuje. Najčešće se koristi pufer
pH oko 9, kako bi svi proteini bili negativno naelektrisani i kretali se od katode ka anodi.
Elektroforetska pokretljivot zavisi od odnosa naelektrisanje/masa.
Diskontinualna elektroforeza ( elektroforeza sa diskontinualnim pH) zahteva 2 gel-sistema I
nekoliko različitih pufera. Running gel se priprema na način koji je već objašnjen kod obične
elektroforeze, u njemu dolazi do razdvajanja proteina. Iznad njega, visine od oko 1cm, nalazi se
stacking gel, sa velikim porama. pH vrednost u ova dva sloja se razlikuje- dok je u running gelu
pH oko 9, u stacking gelu je oko 2 pH jedinice niži. Kada se kroz sistem pusti struja, anjoni
makromolekula (proteina) putuju brzo kroz stacking gel dok ne naiđu na granicu između gelova.
To omogućava da proteini priđu donjem gelu u vidu tankih diskova. Kada uđu u running gel,
usporavaju kao rezultat gel filtracije I od tog trenutka gel elektroforeza ide normalno. Prednost
zgušnjavanja diskova proteina na ulasku u runnng gel povećava efikasnost razdvajanja
makromlekula.
Nakon elektroforeze, gel se može vizualizovati, kako bi se videle dokle su stigle frakcije uzorka u
gelu. Za proteine, to je najčešće Coomassie Brilliant plava.
SDS-PAGE elektroforeza podrazumeva upotrebu deterdženata kao sredstva za denaturaciju
proteina. Na-dodecilsulfat (SDS) je anjonski deterdžent. Negativno naelektrisanje SDS-a
uslovljava međusobno odbijanje grupa unutar proteina, tako da se protein lako odvija(
denaturiše). U proseku se na svake dve aminokiseline vezuje jedan molekul SDS-a. Tako su svi
molekuli proteina prekriveni molekulima SDS-a, te su svi negativno naelektrisani, imaju isti
odnos mase i naelektrisanja i sličnog su oblika. To znači da SDS-PAGE elektroforeza odvaja
makromolekule (proteine) samo na osnovu molarne mase (veličine), zbog gel-filtracionih
osobina gela.
2. Jonooizmenjivačka hromatografija: koristi anjonske i katjonske jonoizmenjivačke smole
sposobne da se vežu za polianjone i polikatjone, respektivno. Kako su proteini polielektroliti koji
sadrže i pozitivno i negativno naelektrisanje, mogu se vezati i za katjonske i za anjonske
jonoizmenjivače, zavisno od ukupnog naelektrisanja. Afinitet kojim će se određeni polielektrolit
vezati za jonoizmenjivač zavisi od vrste i koncentracije drugih jona u rastvoru, zbog kompeticije
za vezivanje za jonoizmenjivač. Takođe afinitet zavisi i od pH vrednosti rastvora, jer direktno
 utiče na naelektrisanje funkcionalnih grupa. Princip je da se kroz jonoizmenjivačku kolonu
propusti smeša proteina (od kojih se svaki lepi za smolu različitim afinitetom, zbog različitog
naelektrisanja na toj pH vrednosti. Postepenim povećanjem ili smanjenjem pH vrednosti, sa
kolone silazi jedna po jedna frakcija proteina. Proteini se sa kolone, pored menjanja pH
vrednosti rastvora eluenta, mogu eluirati rastvorom eluenta jače jonske sile.

Razdvajanje na osnovu selektivne adsorpcije

1. Afinitetna hromatografija: postupak koji se zasniva na sposobnosti proteina da se specifično vežu za
određene molekule. Takvi su enzimski proteini, imunoglobulini i ostali proteini koji pokazuju
specifična svojstva vezivanja. Molekul supstrata se kovalentno veže za nosač preko kraćeg
alifatičnog lanca. Potom se kolona napuni ovako derivatizovanim nosačem. Kada se proteinski
rastvor propušta kroz klonu, vezaće se samo protein koji odgovara supstratu, dok će ostali proteini
samo proći kroz kolonu. Na kraju se vezani protein eluira sa kolone dodatkom nekog supstrata ili
molekula sličnog supstratu ( u koncentraciji većoj nego što je koncentracija supstrata vezanog za
kolonu). Nosač u afinitetnoj hromatografiji mora biti veoma porozan, hemijski inertan i mora da
ima veliki broj funkcionalnih grupa koje se mogu drivatizovati. Najčešće se koristi agaroza.

1.8 Postupci za određivanje relativne molekulske mase proteina

Molekulske mase proteina kreću se od nekoliko hiljada do nekoliko miliona daltona. Zbog toga se
molekulska masa ne može odrediti klasičnim metodama ( iz sniženja tačke mržnjenja ili povišenja tačke
ključanja rastvora), nego se koriste specifične metode zasnovane na sledećim principima :
• Brzini sedimentacije pri centrifugiranju
• Viskozitetu
• Veličini osmotskog pritiska
• Difrakciji X-zraka
• Brzine eluiranja sa molekulskog sita- gel filtracija
• Brzina kretanja frakcija u SDS-PAGE elektroforezi.
Svim ovim metodama dobijaju se samo približne vrednosti koje variraju od metode do metode, zbog
toga što na rezultate veliki uticaj imaju protein, naelektrisanje i oblik proteinskog molekula. Kriterijum za
čist protein je da se na anjonskom i katjonskom jonoizmenjivaču, molekulskom situ i SDS-elektrforegramu
dobije jedna frakcija.
Na osnovu brzine eluiranja proteina sa molekulskog sita, može se odrediti njgova molekulska masa.
Veličine koje karakterišu gel-filtraciju su :
• V 0 : mrtva zapremina (zapremina između pora gela,odgovara elucionoj zapremini
supstance velike molekulske mase koja bez zadržavanja prolazi kroz kolonu);
• V t : ukupna zapremina (odgovara elucionoj zapremini supstance male molekulske mase,
koja se najduže zadržava u porama gela)
• Ve: eluciona zapremina datog proteina ( nalazi se između Vo I Vt)
Ponašanje datog molekula pri gel filtraciji karakteriše se podeonom konstantom Kav :
K av = V e – V o / V t – V o
 Redosled eluiranja je obrnuto srazmeran molekulskim masama proteina. Poznajući elucione zapremine
(Kav) proteina poznatih molekulskih masa može se odrediti nepoznata molekulska masa proteina, na
osnovu određivanja njegove elucione zapremine ( na nosaču istih dimenzija pora). Konstruiše se
kalibraciona prava. Tačna masa određenog proteina dobija se iz njgove sekvence aminokiselina.

1.9 Određivanje N-terminalnih aminokiselina u peptidima

Radi se u cilju određivanja primarne strukture proteina. Za određivanje N-terminalnih aminokiselina
mogu se koristiti hemijske i enzimske metode.
• Pomoću 1 – fluoro – 2,4 – dinitrobenzena (Sangerova metoda);
• Pomoću N – dimetilamino – naftalen – 5 – sulfanilhlorida;
Oba reagensa reaguju slično, nukleofilni napad na amino grupu, pa pH=8, pri čemu se grade
derivati proteina. Derivati su stabilni u uslovima hidrolize i identifikuju se hromatografskim
metodama.
• Edmanova degradacija: fenilizotiocijanat se vezuje za amino grupu N-kraja polipeptida,
ciklizuje se, otkida prvu aminokiselinu, dok ostatak proteina ostaje kakav je bio. Idući
postepeno, korak po korak, može se odrediti sekvenca aminokiselina, ali ne za peptide duže
od 20ak aminokiselina (zbog prinosa reakcija). Zato se proteini prvo fragmentišu enzimom,
pa se onda određuje sekvence aminokiselina, i C i N krajevi.
• Određivanje enzimskom metodom, gde se koriste egzopeptidaze koje katalizuju hidrolizu na
N-kraju (aminopeptidaza M i leucin aminopeptidaza). One hidrolizuju peptidne veze i to
utoliko bolje ukoliko se ona nalazi bliže N-terminalnom kraju.

1.10 Određianje C-terminalnih aminokiselina u polipeptidima

Kao i određivanje N terminal i određivanje C terminal se radi u cilju određivanja primarne strukture
protein. U poređenju sa N – terminalnim krajem, C kraj je relativno inertan, nije pogodan za hemijske
modifikacije.
• Hidrazinoliza: vrši se u alkalnom rastvorom, pri čemu se razaraju sve peptidne veze dajući
hidrazide, sem aminokiselina na karboksilom kraju, pošto je karboksilna grupa stabilnija od
amidne, pa ne reaguje sa hidrazinom. Dolazi do transamidovanja. Nedostatak su mali
prinosi i ne mogu se odrediti Asn i Gln. Aminokiselina na C-kraju se identifikuje
hromatografskim metodama.
• Određivanje pomoću enzima je slićno kao i kod N-terminalnog određivanja- koriste se
egzopeptidaze koje katalizuju hidrolizu na C-terminusu- karboksipeptidaze.
Razlika od aminopeptidaza je što su karboksipeptidaze sporije i prinosi brzo opadaju, tako
da se parcijalna sekvenca sa C kraja može odrediti za niz do 5 aminokiselina.

1.10 Određivanje primarne strukture proteina

Pod primarnom strukturom se podrazumeva redosled aminokiselina koje su u polipeptidnom nizu
vezani jedan za drugi.
Pre određivanja primarne strukture Edmanovom degradacijom potrebno je odraditi nekoliko operacija :
• Izolovanje čistog proteina
 • Analiza aminokiseline i razlaganje intra- i inter- molekulskih disulfidnih veza
• Određivanje aminokiseline na N- i C- krajevima
• Degradacija proteinskog niza na manje segmente
• Edmanova degradacija
Degradacija proteinskog niza zasniva se na manjoj ili većoj specifičnosti enzima da hidrolizuje određene
peptidne veze (tripsin raskida peptidne veze na C-kraju lizina i arginina). Dobijeni segmenti treba da imaju
do 30 aminokiselina kako bi mogla da im se odredi sekvenca. Uvek se proteinski niz fragmentiše na bar 2
različita načina, kako bi mogla da se odredi sekvenca metodom preklapanja fragmenata.
Za određivanje sekvence koristi se Edmanova degradacija, pomoću fenilizotiocijanata. Reakcija se
sastoji iz tri faze:
1. Kuplovanje: posle reakcije, sporedni proizvodi se odstrane (ekstrakcijom) a onda proizvod osuši, jer
je sledeća faza vrši u anhidrovani uslovima. Sušenje se vrši u struji azota.
2. Ciklizacija: dodatkom trifluorsirćetne kiseline momentalno dolazi do ciklizacije pri čemu se sa N-
terminalnog kraja otkida prva AK u obliku derivata. Derivat se odvaja od preostalog peptida
ekstrakcijom etilendihloridom.
3. Izomerizacija: derivat nastao u fazi 2 je nestabilan, izomerizuje se dejstvom vodenog rastvora HCl.
Dobija se feniltiohidantoinski derivat. Feniltiohidantoinski derivat svih AK osim Arg, His i Cys
ekstrahuje se etilacetonom. Pomenute tri AK ostaju derivatizovane u vodenom rastvoru, odakle se
dokazuju karakterističnim bojenim reakcijama ( Arg- crveni talog ; Cys – sa Pb jonima pada kao crni
talog). Ostale AK identifikuju se hromatografskim metodama.

1.12 Sekundarna struktura proteina

Sekundarna struktura podrazumeva specifični raspored polipeptidnog niza koji se prouzrokuju
osobinama same peptidne veze tj. lokalno uređene strukture u molekulu proteina. Naime, na peptidnoj
vezi nema slobodne rotacije, tako da je direktno zavisna od primarne. Sekundarna struktura takođe uzima
u obzir stabilizaciju polipeptida unutar peptidne veze vdoničnim vezama.
α- heliks predstavlja peptidni lanac uvijen oko valjka, gde su CO i NH grupe međusobno raspoređene
jedna nasuprot druge, u određenim razmacima. Tako se dobija spirala (heliks) sa navojima koje se uvijaju u
pravcu kazaljke na satu (α-heliks) i obrnuto ređe (β- heliks).
Jedan navoj sadrži 3 i 2/3 Ak ostataka, pri čemu se NH iz peptidne veze jedne AK nalazi naspram CO
grupe iz 4 Ak na udaljenosto 0,28nm (skoro optimalna N-O razdalljina), gradeći vezu koja stabilizuje α-
heliks (vodonična veza).
Bočni nizovi AK u α-heliksu okrenuti su ka spoljnoj strani, pa ne mogu stupiti u međusobne interakcije.
Izuzetke predstavljaju Pro i Pro-OH koji se zbog svoje strukture ne mogu uklopiti u spiralu, te narušavaju
pravilnu strukturu.
Postoji pet tipova interakcija koji utiču na stabilnost α-heliksa:
• Elektrostatičko odvajanje ili privlačenje između susednih AK
• Glomaznost R-ostatka
• Interakcija R-ostatka na rastojanju od 3-4 AK jedinica
• Učestalost Gly i Pro- (rigidna struktura)
• Interakcija između aminokiselinskih ostataka na krajevima helikoidnih segmenata i električnog
dipola ugrađenog u heliks ( parc.pozitivno i parc.negativno naelektrianje heliksa javlja se na amino-
 kraju i karboksilnom kraju ). Zbog toga su negativno
naelektrisane AK često blizu N-kraja helikoidnog segmenta,
a pozitivno naelektrisane AK blizu C-kraja.
β- nabrana struktura je struktura u kojoj su dva
polipeptidna niza nalaze paralelno na rastojanju
od 0,28nm, tako da je NH grupa tačno iznad CO
grupe u drugom nizu, pri čemu se grade
vodonične veze. Bočni nizovi stoje skoro
uspravno u odnosu na ravan nabiranja. Kako bi
struktura bila nabrana, AK koje ulaze u njen
sastav moraju imati male AK ostatke. Paralelni
AK nizovi mogu biti raspoređeni na dva načina :
paralelno i antiparalelno.
Anitparalelna konformacija je stabilna, jer su
vodonične veze u paralelnoj konformaciji
iskrivljenije, pa je pakovanje lošije.

1.13 Tercijarna i kvaternarna struktura

Tercijarna strukrura je 3D raspored u koji su uklopljeni elementi sekundarne strukture i međusobno
stabilizovani vodoničnim vezama i interakcijama između AK ostataka (bočnih nizova). S obzirom da
tercijarna struktura direktno zavisi od sekundarne, to znači da je za 3D izgled i prirodu proteina zaslužna
primarna struktura.
Bočni nizovi mogu stvarati sekundrne veze između delova jednog istog lanca, između više polipeptidnih
nizova, i sa medijumom u kome se proteinski molekul nalazi. Zavisno od polarnosti bočnog niza AK su
prostorno raspoređene u globularne proteine.
• Nepolarne : Val, Leu, Ile, Met i Phe imaju izrazito hidrofobne R-ostatke koji su po pravilu
orjentisani ka unutrašnjosti molekula, gde međusobno interaguju VDW silama.
• Naelektrisane polarne : Arg, His, Lys, Asp i Glu su orjentisani ka spoljašnjoj strani molekula, na
površini molekula proteina.
• Nenaelektrisane polarne : Ser, Thr, Asn, Gln, Tyr, Trp su obično na površini molekula, ali se
često javljaju i u unutrašnjosti proteina. Skoro uvek su povezani vodoničnim vzama sa drugim
grupama u proteinu.
Od posebnog značaja su disulfidne veze u proteinu, koje mogu nastati oksidacijom –SH veza cisteina.
Mogu nastati unutar jednog polipeptidnog niza (terc.str) ili između različitih polipeptidnih nizova (kvat.str).
disulfidna veza utiče dodatno na stabilizaciju molekula (povišenje temperature manje utiče na molekul sa
disulfidnim vezama ).
Prostorni raspored u kojem su delovi polipeptidnog niza (koji mogu imati pravilnu helikoidnu strukturu ili
nepravilnu slučajnu strukturu ) umreženi u manje-više globularni molekul, stabilizovan R-ostacima i
molekulima vode = tercijarna struktura.
 Neki proteini sadrže više od jednog polipeptidnog lanca koji su povezani specifičnim geometrijskim
načinom-kvaternarna struktura. Stabilizacija i tipovi interakcije između lanaca kod kvaternarne strukture
su iste prirode kao unutar jednog lanca kod tercijarne strukture.
Primer : hemoglobin je tetramer, sastoji se iz 2α i 2β subjedinice koje su strukturno i evoluciono
međusobno povezane. Polipeptidni lacni se nalaze tako u molekulu da postoji ogromna interakcija između
različitih podjedinica. Najvećom merom, ove reakcije su hidrofobne, mada ima udela i vodoničnih veza i
elektrostatičko privlačene jonskih parova.

1.14 Sinteza polipeptida: Principi i Problemi

Mnogi peptidi su potencijalno korisni kao farmakološki agensi i njihova proizvodnja se smatra
komercijalno važnom. Postoje 3 načina za dobijanje peptida :
1. Izolovanje iz tkiva
2. Genetskim inženjeringom
3. Direktna hemijska sinteza
Sa druge strane sinteza specifičnog peptida kao deo većeg proteina je veoma važna za proučavanje
strukture proteina i njihovu funkciju.
Kompleksnost proteina komplikuje tradicionalni prilaz organsko-hemijskih sinteza za niz duži od 5 AK.
Najveći problem je prečistiti peptid posle svakog koraka.
Sada se peptidi sintetšu tako što im je jedan kraj sve vreme zakačen za nerastvorni polimer (smole), a
sinteza ide po standardnom procesu kačeći jednu po jednu AK na postojeći peptidni lanac.
Sinteza obuhvata 3 faze :
1. Dobijenje AK sa blokiranom -NH 2 ili –COOH grupom.
2. Aktiviranje slobodne –NH 2 ili –COOH grupe i građenje peptidne veze
3. Selektivno ili potpuno oslobađanje blokirane grupe.
Blokiranje grupa je neophodno da bi se dobili peptidi željene sekvence. Ako AK sadrži jos neku
funkcionalnu grupu koja bi mogla da reaguje, neophodno je da se i ona blokira. Dobro sredstvo za
blokiranje je ono koje ne dvodi do racemizacije, koje je stabilno u uslovima sinteze peptidne veze i koje se
može ukloniti bez raskidanja peptidne veze.
Dobro sredstvo za aktivaciju je ono koje ne dovodi do sporednih reakcija, ne dovodi do racemizacije, da
se građenje peptidne veze vrši što brže i jednostavnije i u što boljem prinosu.
Sredstva za deblokiranje moraju biti takva da oslobađanje grupe bude kvantitativno, i da pritom druga
grupa i peptidna veze ostanu netaknute.
Tehnologija za sintezu AK lanca je sada automatizovana. Najvažnije organičenje procesa je efikasnost
svakog hemijskog ciklusa- prinos. Nepotpuna reakcija u jednom koraku vodiće nečistoći u narednom. Sada
je moguće sintetisati peptid od oko 100 AK u razumnom prinosu, za nekoliko dana( u ćeliji se to radi za
nekoliko sekundi ).

1.15 Prirodni i sintetički oligopeptidi

Prirodni oligopeptidi
Glutation: nalazi se u kvascu, a može se naći i u malim količinama u drugim ćelijama životinja i biljaka.
Karnozin, anserin i ofidin: dipeptidi koji se nalaze u mišićima beskičmenjaka.
Oksitocin: hormon izolovan iz zadnjeg režnja hipofize sisara. Pojačava tonus i izaziva snažne kontrakcije
glatke muskulature u trbušnim organima. Izlučavanje većih količina ovog hormona dovodi do početka
porođaja.
Vazopresin: hormon zadnjeg režnja hipofize. Utiče na bubrege i pomaže resorpciju vode čime reguliše
koncentracije mokraće. Povećava arterijski krvni pritisak.
Insulin: hormon pankreasa koji reguliše metabolizam ugljenih hidrata kada dođe do poremećaja u
razlaganju glikogena u ćelijama i do nesposobnosti jetre da deponuju glikogen (šećerna bolest). Insulin
otklanja ovaj poremećaj. Insulin je peptid koji sadrži 2 niza : A i B, određene sekvence.

Sintetički oligopeptidi
Aspartam: koristi se kao veštački zaslađivač. Postoje studije koje ukazuju da prevelika upotreba aspartame
dovodi do ozbiljnih poremećaja na mozgu.
Oritavicin: deluje na ćelijski zid gram pozitivnih bakterija . U većim količinama izaziva nekrozu tkiva.
Dalbavicin: po strukturi lipoglikoprotein. Derivat vankomicina, deluje na ćelijski zid gram pozitivnih
bakterija.

1.16 Podela proteina i kriterijumi za podele

Proteini su polipeptidi velike molekulske mase, sastavljeni iz velikog broja AK. Postoje nekoliko podela
proteina.
Podela prema proizvodima hidrolize
• Prosti: hidrolizom daju smešu AK i njihovih derivata;
• Složeni: hidrolizom daju AK i neka druga jedinjenja;

Prosti proteini se dele prema rastvorljivosti :

• Albumini: lako se rastvaraju u vodi i razblaženim rastvorima soli lakih metala. Talože se pri
totalnom zasićenju (NH 4 )SO 4 i dodatkom soli teških metala, a koagulišu pri zagrevanju. Nalaze
se u mišićima, jajetu, mleku, semenima.
• Globulini: rastvorni u razblaženim solima lakih metala, nerastvorni u vodi. Talože se u
zasićenom rastvoru (NH 4 )SO 4 i u zasićenim rastvorima NaCl, MgSO 4 i Na 2 SO 4 . Naročito su
bogati Asp i Glu. Zagrevanjem koagulišu. Nalaze se u lifmi, krvi, mišićima, jajetu, mleku.
• Prolamini: rastvorni u nižim alifatičnim alkoholima(etanol), aromatičnim alkoholima(fenol).
Bogati su Pro, Glu, Gln, Asn. Nalaze se u semenu žitarica.
• Glutelini: rastvaraju se u razblaženim kiselinama i bazama. U velikim količinama ih ima u
semenima žitarica (dikotiledona)- pšenica.
• Protamini: najprostiji priprodni proteini male molekulske mase, baznog karaktera i vekilog
sadržaja azota i Arg, dok sumpornih aminokiselina nema. Umereno su rastvorni u vodi i
amonijaku i ne koagulišu zagrevanjem.
• Histoni: slični protaminima, male molekulske mase i baznog karaktera. Rastvorni u vodi i
razblaženim kiselinama, dok su nerastvorni u razblaženom amonijaku i zasićenim rastvorima
soli NH 4 Cl, NaCl, MgSO 4 . Ne koagulišu pri zagrevanju. Za razliku od protamina hidrolizuju se
pepsinom(cepa peptidnu vezu aromatičnih AK- Phe, Tyr, Trp). Regulišu aktivnost specifične
grupe gena, karakteristični su za hromozome.
 • Skleroproteini: grupa nerastvornih proteina, čine glavnu građu hrskavice, kose, dlake, vune,
svile, kože, noktiju itd. Dele se u 2 grupe:
o kolageni: glavni sastojak hrskavice. Odlikuju se velikim količinama Gly, Pro i oksiprolina
(koji su smešteni u mrežu sastavljenu od sumpornih jedinjenja). U vodi bubre dajući
želatine.
o Keratini: glavni sastojak dlake, kose, vune, noktiju itd. Dele se na eukeratine
(nerastvorni u uobičajnim rastvorima, ne hidrolizuju sa pepsinom i tripsinom, bogati su
Cys, Lys i Arg ) i pseudokeratine (manje nerastvorni i manje rezistentni prema pepsinu i
tripsinu).
Složeni proteini se dele na osnovu prostetične grupe na:
• Fosfoproteini: kao pros.grupu sadrže ortofosfornu kiselinu estarski vezanu za –OH grupu Ser i Thr.
Jake su kiseline, koagulišu pri zagrevanju sa pojavom degradacije, pri čemu se oslobađa deo
fosforne kiseline. Rastvaraju se u rastvorima soli NaCl- kazein iz mleka.
• Lipoproteini: kao pros.grupu imaju lipidnu supstancu. Nalaze se u mitohondrijama, krvnom
serumu, tkivnim ekstraktima, žumancetu. Rastvaraju se u vodemin rastvorima soli (10 % NaCl ), a
pri razblaženju rastvora se talože. Transport triacilglicerola kroz krv i limfu vrši se u obliku
kompleksa sa proteinima- glavna biohemijska uloga lipoproteina. Lipidni deo se odstranjuje
dejstvom etanola ili metanola.
• Hromoproteini: kao pros.grupu imaju obojenu supstancu, pre svega svi proteini koji kao pros.grupu
imaju hem. Zajednička osobina svih hromoproteina je da se dobro rastvaraju u vodi i razblaženim
rastvorima soli, dok su nerastvorni u koncentrovanim rastvorima soli. Lako se denaturišu, izuzetak
su citohromi koji su stabilni- hemoglobin, mioglobin.
• Mukoproteini: kao pros.grupu imaju neki šećer. Stabilni su pri zagrevanju, ne koagulišu, dobro su
rastvorni u vodi, a talože se zakišeljavanjem, isoljavanjem i dejstvom etanola. Nalaze se u koži,
hrskavici, kostima, vezivnom tkivu, jajetu i telesnim tečnostima. Prostetična grupa često sadrži
polisaharide sastavljenih od ?, heksuranske kiseline ili heksoze. Šećeri su obično povezani u obliku
oligosaharidnih bočnih nizova, kao O-glikozidi sa –OH grupama Ser i Thr ili N-glikozidi sa amidnom
grupom Asn.
• Nukleoproteini: najrasprostranjeniji proteini, nalaze se u svakoj živoj ćeliji. Kao prostetičnu grupu
imaju nukleinske kiseline, koje su u obliku soli vezane za protamine, histone i druge belančevine.
Nalaze se u citoplazmi ali i u jedru, gde čine glavni deo hromozoma. Dezoksiroboza i riboza se
nalaze u nukleoproteinima svake ćelije i razlikuju se kod prostetične grupe ribonukleinske kiseline
(RNK) i dezoksiribonukleinske kiseline (DNK). Pored šećera sadrže i purinske i pirimidinske baze.
Umereno su rastvorni u 10% NaCl i talože se pri promeni koncentracije soli i zakišeljavanjem. Baze
se denaturišu i disosuju. Hidrolizuju pod uticajem kiselina i enzima.

Podela na osnovu oblika i veličine molekula

• Fibrilarni (linearni): primer je kolagen koji ima strukturu spirale (veliki broj Pro i Oksipro)
• Globularne (loptaste): albumini, globulini, hemoglobin

Podela prema poreklu proteina ( materijalu iz koga se izoluju )

• Proteini krvi
 • Proteini mleka
• Proteini jajeta

Podela na osnovu uloge

• Strukturni
• Zaštitni
• Enzimi
• Rezervni
• Toksini
• Hormoni

1.17 Strukturni, kontraktilni i rezervni proteini

Strukturni proteini su (po masi ) najveća grupa proteina. Po pravilu su vlaknasti (fibrilni). Najpoznatiji
je keratin koji predstavlja zaštitni pokrivač svih sisara- koža, krzno, kosa, vuna, nokti, rogovi.. . U ovu
grupu spadaju i aktin i miozin (proteini mišićnog tkiva). Kolagen tetive i kože daje dodatnu potporu i
povezuje ligamente u telu.
Kolagen je jak, dugačak molekul, čini čak 25% svih proteina sisara. Sačinjen je od 3 polipeptidna
lanca od kojih je svaki spiralno uvijen, a koji su međusobno povezani u snop vodoničnim vezama(uvijeni
kao uže jedan oko drugog). Vrlo su otporni na istezanje. Ne sadrže svih 20 AK. Skoro trećinu svih AK čini
Gly, drugih 15-30% čini Pro i Hidroksipro. Ostatak Ak čine Ser, Ala i druge AK sa malim bočnim
nizovima. AK su orjentisane ka spoljašnjosti, međutim, svaka treća AK svakog od 3 polipeptidna lanca
prolazi kroz centar trostrukog heliksa. Kako je taj prostor jako zbijen, jasno je zašto tu može da stane
samo Gly, te zašto je svaka treća AK u nizu upravo Gly. Peptidne veze su tako raspoređene da svaka NH
grupa Gly gradi jake vodonične veze sa karbonilnim kiseonikom Pro na susednom lancu. Glomazne i
relativno nefleksibilne strukture Pro i hidroksiprolina obezbeđuju rigidnost celokupnoj strukturi. Zbog
velike količine Pro sekundarna struktura α-heliksa nije potpuno pravilna- nastaje strma spirala.
Kolagen je organizovan u fibrile. Broj AK koje izgrađuju molekul kolagena (jedna spirala) je 10-
20, jer je lakše zidati od jednakih jedinica. Fibrili su skupovi paralelnih jedinica kolagena koji se
preklapaju. Molekuli kolagena su međusobno kovalentno povezani, što objašnjava njegovu
nerastvorljivost. Kovalentna veza se stvara između derivatizovanih bočnih nizova Lys i His.
Keratin je mehanički izdržljiv i hemijski nereaktivan protein koji se javlja kod (svih viših ) sisara.
Predstavlja glavnu komonentu epidermalnog sloja, ima ga u koži, perju, noktima, rogovima. Podeljeni
su na α-keratine (kod sisara ) i β-keratine ( kod ptica i reptila).
Polipeptidni nizovi keratina su uvijeni u obliku dimera (dva niza α-keratina koja su međusobno
povezani i uvijeni kao dva užeta). Ređanjem ovih dimera u paralelni niz, dobijaju se protofilamenti, koji
su deo više strukture – mikrofibrili. Konačnim povezivanjem mikrofibrila u skup paralelnih vlakana
dobijaju se makrofibrili.
α-keratin je bogat Cys, koji formira –S-S- disulfidne veze i povezuje polipeptidne lance. Α-
keratini se dele na tvrde i meke s obzirom na sadržaj sumpora :
• Tvrdi (kosa, rogovi, nokti) imaju veći sadržaj sumpora;
• Meki (koža) imaju manji sadržaj sumpora, te su slabije povezani;
 Rezervni proteini su proteini koje su napravile prethodne generacije za buduće generacije.
Imaju ulogu depoa AK koje se koriste za rast i razvoj embriona. Sadrže svih 20 AK. Mlad organizam nije
u stanju sa sintetiše sve AK, te ih dobija od prethodne generacije. To znači da ih ne korissti organizam
koji ih je sintetisao.

Primeri :
• Mleko : sadrži masti, ugljene hidratei proteine. Protein mleka, kazein sadrži sve AK.
• Pasulj : da bi se formirao mora da koristi rezervu koju je biljka prethodno napakovala
u semenu- ugljene hidrate za energiju, AK za rezervne proteine;
• Jaje : spakovane masti, ugleni hidrati i proteini za razvoj pileta kad se ne izlegne –
ovalbumin iz belanceta;
• Žitarice : gluteni i glijadin
Neophodne AK se pakuju u proteine, zbog osmotskog pritiska. Kada bi AK bile kao posebni
molekuli, jonska sila bi bila orgomna- ćelija bi eksplodirala.
Kontraktilni proteini su osnovni elementi u mišićnim ćelijama kojima se postiže kontrakcija.
Primeri su aktin i miozin. Svako mišićno vlakno sadrži nekoliko stotina do nekoliko hiljada miofibrila.
Svaki miofibril ima oko 1500 miozinskih i 3000 aktinskih filamenata, a u njihovu građu ulaze kontraktilni
proteini aktin i miozin. Miozinska nit se sastoji od oko 200 miozinskih molekula. Molekul miozina je
sastavljen od 6 polipeptidnih lanaca, dva teška i četiri laka, odnosno od teškog i lakog meromiozina.
Dva teška lanca – teški meromiozin, formiraju dvostruki heliks i tako čine telo miozinskog molekula.
Jedan kraj svakog od ovih lanaca se nabira u globularni protein nazvan miozinska glava, kojih je zato
dve. Četiri laka lanca – laki meromiozin, po dva za svaku glavu, su deo miozinske glave i pomažu u
kontroli njene funkcije prilikom mišićne kontrakcije.
Aktinska nit je sastavljena od tri proteinske komponente:
• aktin
• tropomiozin
• troponin

Aktin grade dva lanca F-aktina u vidu dvostukog heliksa, a svaki lanac F-aktina grade molekuli G-
aktina. Za svaki G-aktinski molekul je prikacen po jedan molakul ADP-a koji predstavljaju aktivna mesta
koja se pod određenim uslovima vezuju sa glavicom poprečnih mostova. Tropomiozin je polipeptidni
lanac koji je labavo vezan za lance F-aktina u dvostrukom heliksu. Troponin je kompleks od tri labavo
povezane proteinske subjedinice I, T i C. Troponin T zajedno sa tropomiozinim gradi troponin –
tropomiozinski kompleks koji u mirovanju prekriva aktivna mesta na molekulu aktina. Zbog toga ne
moze doći do privlačenja aktinskih i miozinskih filamenata da bi se izazvala kontrakcija (troponin-
tropomiozinski inhibitomi kompleks). Troponin I ima snažan afinitet prema aktivnim mestima na
aktinu. Troponin T se spaja sa tropormozinom, a troponin C ima afinitet za Ca2+ jone čime inicira proces
kontrakcije.
1.18 Transportni proteini, hormoni i toksini

Transportni proteini služe za transport supstanci koje se ne rastvaraju

u vodi, krvi sa jednog mesta na drugo. Javljaju se zbog potrebe da se
kod višećelijskih organizama supstance iz udaljenih delova ćelije
prenose i ravnomerno distribuiraju. Ono što je rastvorljivo u vodi
nema svoje transportere.
HEMOGLOBIN se nalazi u eritrocitima, crvene je boje i sastoji se od 2α
i 2β jedinice čija je tercijarna stukrtura slićna mioglobinu, jer su im
lanci slični. Prostetička grupa je HEM. Služi za transport kiseonika kroz
krv kičmenjaka. Prstenasta struktura sadrži 9 konjugovanih dvostrukih
veza i 2 periferne dvostruke veze. Fe je paralelno vezan za B i D, a
koordinativno za A i C. Na petom mestu je His, a na šestom
reverzibilno vezan O 2 . Hemoglobin sa i bez kiseonika se
razlikuje u tercijarnoj strukturi – vezivajem kiseonika, Fe
dublje ulazi u hem, i povlači sa sobom His čime se molekul
steže. Ta promena strukture dovodi do promene na aktivnim
mestima sa ostalim subjedinicama (kooperativni efekat), te
vezivaje sa ostalim kiseonikovim molekulima ima jači afinitet.
 Mioglobin transportuje kiseonik u mišiće. Serumalbumin transportuje masne kiseline u krvi.
Hormoni su hemijski prenosioci poruka od jednog mesta u organizmu do drugog. Luče ih ćelije i žlezde,
tako šalju poruke drugim delovima organizma. Hormoni se obično prenose krvotokom. Ćelija reaguje
na hormon ukoliko ima receptor za taj hormon (najčešći receptori su proteini). Jako mala količina
hormona je neophodna za metabolizam ćelije.
ACTH – adrenokortikotropni hormon. Reguliše sintezu i sekreciju gluko- i mineralo-kortikosteroida i
androgenih steroida. Pored toga, povećava transport holesterola u mitohodrijama i aktivira njegovu
hidrolizu, povećava aktivnost enzima koji proizvode NADPH .
Insulin – polipeptidni lanac koji reguliše metabolizam ugljenih hidrata, luči se u pankreasu. On je
transporter koji pomaže glukozi da iz krvi prodre u telesne ćelije gde se pretvara u energiju potrebnu
organizmu. Takođe omogućava da se prekomerna glukoza sprema u mišićima i jetri, te reguliše sintezu
novog šećera koji iz jetre ulazi u krvotok. Sastoji se iz 51 AK, 2 lanca koji su međusobno pvezani sa 2
disulfidna mosta.
Postoje određeni transportni proteini u ćelijskoj membrani koji služe da glukoza iz krvi može da uđe u
ćeliju. Ovi transporteri su indirektno pod kontrolom insulina. Nizak nivo insulina u krvi, ili njegova
odsutnost, onemogućiće glukozi da uđe u ćeliju. Češće se dešava da su ćelije slabije, osetljivije na
insulin, čija je posledica slabija apsorpcija glukoze. Retko, dešava se poremećaj prilikom izlučivanja
insulina iz pankreasa.
Toksini imaju jako fiziološko dejsto, mogu biti mali molekuli, peptidi, proteini i pritom su sposobni da
izazivaju oštećenja pri kontaktu ili ulaskom u organizam, interaguju sa biomlekulima- enzimima, ili
ćelijskim receptrima. Mogu jako varirati u jačini – od slabijih do onih koji su smrtonsni u veoma
kratkom roku.
Ricin je protein iz ricinusa. Može izazvati alergijske reakcije, otrovan je, a ozbiljnost zavisi od načina
izlaganja toksinu. Spada u protein koji deaktivira rad ribozoma. Sastoji se od 2 subjedinice slične mase.
Apiteksin je toksin iz žaoke pčele. Predstavlja kompleksnu smešu proteina koji može uzrokovati lokalno
zapaljenje, a funkcioniše i kao antikoagulans. Glavni sastojak toksina iz žaoke pčele je melitin, koji
između ostalog utiče na proizvonju kortizola u organizmu (kortizol je kortikosteriodni hormon koji
učestvuje u odgovoru organizma na stres, odgovoran za povećanje krvnog pritiska, nivoa šećera u krvi i
utiče na oslabljivanje imunog sistema ).
Zmijski otrov predstavlja modifikovanu pljuvačku. Predstavlja kombinaciju različitih proteina i enzima,
od kojih su neki bezbedni za čoveka, dok su neki jako opasni.
Fosfolipaza A izaziva hemolizu fosfoliida membrane cvenih krvnih ćelija – hidrolizuje lecitin, pretvara ga
u lizolecitin. Razlaganjem membrane eritrocita nastaje smrt.

1.19 Proenzimi, enzimi i proteini imunog sistema

Proenzimi su inaktivni oblici, prekursori enzima, koji su kao takvi sintetisani, a aktiviraju se u fiziološki
prikladnom vremenu i mestu, hidrolizom ili promenom konfiguracije oslobađa se aktvino mesto.
Biohemijska promena se dešava u lizozomima, gde se određeni deo proenzima odcepi u cilju da ga aktivira.
Proenzimi se drže u rezervi i kada zatreba , on se pretvara u enzim (kada erik pojede bananu on postaje
bananamen !!).
Tripsinogen je proenzim koji služi za varenje. Sintetiše se u pankreasu, a aktivira u tripsin cepanjem
peptidne veze u tankom crevu.
Neki eznimi se luče i u aktivnoj formi( bez proenzima).
Enzimi su proteini koji su biološki katalizatori (katalizuju biohemijske reakcije oksido-redukcije), snižavaju
energiju aktivacije, remete elektronski razmaz, i tako dolazi do reakcije.
Skoro svim procesima u ćeliji su neophodni enzimi kako bi tekli neophodnom brzinom. Selektivni su za
supstrate i katalizuju tek jednu ili par reakcija. Drastično povećavaju brzinu reakcije – oko milion puta brža
reakcija od nekatalizvane. Pri tome, ne utiču na ravnotežu reakcije, već samo na brzinu. Katalizuju reakcije
koje bi se i prirodno desile, ali su spore.
Enzimi rade na principu smanjenja energije aktivacije menjajući mehanizam reakcije. Energija aktivacije se
troši da bi se smanjio otpor između molekula, te da bi se ta dva molekula spojila. Enzimi zapravo menjaju
razmaz elektrona oko supstrata i tako olakšavaju reakciju. Stvara se kompleks enzima i supstrata koji se
dalje modifikuje u proizvod i oslobađa enzim za dalje reakcije.
Inhibitori su supstance koje smanjuju aktivnost enzima, a aktivatori one koje pojačavaju aktivnost enzima.
Mnoge droge i otrovi predstavljaju inhibitore enzima. Enzimi su takođe osetljivi i na promenu temperature
hemijske sredine i koncentracije supstrata.
U ireverzibilnoj inhibiciji, inhibitor se kovaletno vezuje za enzim ili prianja jako čvrsto tako da je disocijacija
jako spora. Reverzibilna inhibicija nastaje brzim uspostavljanjem ravnoteže inhibitora i enzima.
Inhibitori se dele na kompetativne i nekompetativne. Kompetativni inhibitori se vezuju za aktivno mesto
enzima umesto supstrata i sprečavaju dejstvo enzima. Nekompetativni inhibitori se vezuju za enzim tao da
ne inhibiraju aktivno mesto, ali menjaju konformaciju celog enzima, pa enzim više ne može da se veze za
supstrat.
Nekim enzimima je za aktivnost potreban katalizator u vidu dodatnog molekula ili jona (Ca2+, Zn2+, Mg2+,
Fe2+..) . Dodatni molekuli ili joni se nazivaju kofaktori. Kofaktor može biti prostetična grupa, koja je čvrsto
vezana za enzim ili koenzim koji se oslobađaju iz aktivnog mesta enzima tokom reakcije (NADH, NADPH).
Primeri enzima :
• Oksireduktaze : katalizuju biološke oksidacije i redukcije;
• Transferaze : prenošenje funkcionalnih grupa ;
• Izomeraze : pregrađivanje unutar molekula;

Proteini imunog sistema – imuni sistem čine tela i procesi koji služe da zaštite organizam od bolesti,
identifikujući strana tela (proteine, glikoproteine, viruse i bakterije) u organizmu čoveka.
Antitela su u hemijskom smislu proteini, kompleksni molekuli. Nađeni su u krvotoku, telesnim tečnostima.
Predstavljaju lokatore koji identifikuju strano telo, dok ih drugi molekuli odbijaju.
Limfociti koji nastaju u koštanoj srži diferenciraju se u ćeliji plazme i proizvode imunoglobuline koji kruže u
krvi . Antigen uzrokuje nastajanje antitela. Antitela su proteini krvne plazme.
Imunoglobulini su najčešće proteini i utvrđeno je da se molekul sastoji od 4 niza: 2 identična teška niza i 2
identična laka niza. Nizovi su međusobno povezani disulfidnim mostovima.
N- terminalni krajevi molekula predstavljaju mesto u molekulu za koje se vezuju antigeni. S obzirom da 1g
G ima samo 2 mesta za koje se antigen vezuje, a antigen ima više centara vezivanja, dolazi do umrežavanja
i građenja nerastvornog kompleksa.
1.20 Prosti i složeni proteini

Podela prema proizvodima hidrolize

• Proste- hidrolizom daju smešu AK i njihovih derivata;
• Složene- hidrolizom daju AK i neka druga jedinjenja;
Prosti proteini se dele prema rastvorljivosti :
• Albumini: lako se rastvaraju u vodi i razblaženim rastvorima soli lakih metala. Talože se pri
totalnom zasićenju (NH 4 )SO 4 i dodatkom soli teških metala, a koagulišu pri zagrevanju. Nalaze
se u mišićima, jajetu, mleku, semenima.
• Globulini: rastvorni u razblaženim solima lakih metala, nerastvorni u vodi. Talože se u
zasićenom rastvoru (NH 4 )SO 4 i u zasićenim rastvorima NaCl, MgSO 4 i Na 2 SO 4 . Naročito su
bogati Asp i Glu. Zagrevanjem koagulišu. Nalaze se u lifmi, krvi, mišićima, jajetu, mleku.
• Prolamini: rastvorni u nižim alifatičnim alkoholima(etanol), aromatičnim alkoholima(fenol).
Bogati su Pro, Glu, Gln, Asn. Nalaze se u semenu žitarica.
• Glutelini: rastvaraju se u razblaženim kiselinama i bazama. U velikim količinama ih ima u
semenima žitarica (dikotiledona)- pšenica.
• Protamini: najprostiji priprodni proteini male molekulske mase, baznog karaktera i vekilog
sadržaja azota i Arg, dok sumpornih aminokiselina nema. Umereno su rastvorni u vodi i
amonijaku i ne koagulišu zagrevanjem.
• Histoni: slični protaminima, male molekulske mase i baznog karaktera. Rastvorni u vodi i
razblaženim kiselinama, dok su nerastvorni u razblaženom amonijaku i zasićenim rastvorima
soli NH 4 Cl, NaCl, MgSO 4 . Ne koagulišu pri zagrevanju. Za razliku od protamina hidrolizuju se
pepsinom(cepa peptidnu vezu aromatičnih AK- Phe, Tyr, Trp). Regulišu aktivnost specifične
grupe gena, karakteristični su za hromozome.
• Skleroproteini: grupa nerastvornih proteina, čine glavnu građu hrskavice, kose, dlake, vune,
svile, kože, noktiju itd. Dele se u 2 grupe:
o kolageni: glavni sastojak hrskavice. Odlikuju se velikim količinama Gly, Pro i oksiprolina
(koji su smešteni u mrežu sastavljenu od sumpornih jedinjenja). U vodi bubre dajući
želatine.
o Keratini: glavni sastojak dlake, kose, vune, noktiju itd. Dele se na eukeratine
(nerastvorni u uobičajnim rastvorima, ne hidrolizuju sa pepsinom i tripsinom, bogati su
Cys, Lys i Arg ) i pseudokeratine (manje nerastvorni i manje rezistentni prema pepsinu i
tripsinu).
Složeni proteini se dele na osnovu prostetične grupe na:
• Fosfoproteini: kao pros.grupu sadrže ortofosfornu kiselinu estarski vezanu za –OH grupu Ser i Thr.
Jake su kiseline, koagulišu pri zagrevanju sa pojavom degradacije, pri čemu se oslobađa deo
fosforne kiseline. Rastvaraju se u rastvorima soli NaCl- kazein iz mleka.
• Lipoproteini: kao pros.grupu imaju lipidnu supstancu. Nalaze se u mitohondrijama, krvnom
serumu, tkivnim ekstraktima, žumancetu. Rastvaraju se u vodemin rastvorima soli (10 % NaCl ), a
pri razblaženju rastvora se talože. Transport triacilglicerola kroz krv i limfu vrši se u obliku
kompleksa sa proteinima- glavna biohemijska uloga lipoproteina. Lipidni deo se odstranjuje
dejstvom etanola ili metanola.
 • Hromoproteini: kao pros.grupu imaju obojenu supstancu, pre svega svi proteini koji kao pros.grupu
imaju hem. Zajednička osobina svih hromoproteina je da se dobro rastvaraju u vodi i razblaženim
rastvorima soli, dok su nerastvorni u koncentrovanim rastvorima soli. Lako se denaturišu, izuzetak
su citohromi koji su stabilni- hemoglobin, mioglobin.
• Mukoproteini: kao pros.grupu imaju neki šećer. Stabilni su pri zagrevanju, ne koagulišu, dobro su
rastvorni u vodi, a talože se zakišeljavanjem, isoljavanjem i dejstvom etanola. Nalaze se u koži,
hrskavici, kostima, vezivnom tkivu, jajetu i telesnim tečnostima. Prostetična grupa često sadrži
polisaharide sastavljenih od ?, heksuranske kiseline ili heksoze. Šećeri su obično povezani u obliku
oligosaharidnih bočnih nizova, kao O-glikozidi sa –OH grupama Ser i Thr ili N-glikozidi sa amidnom
grupom Asn.
• Nukleoproteini: najrasprostranjeniji proteini, nalaze se u svakoj živoj ćeliji. Kao prostetičnu grupu
imaju nukleinske kiseline, koje su u obliku soli vezane za protamine, histone i druge belančevine.
Nalaze se u citoplazmi ali i u jedru, gde čine glavni deo hromozoma. Dezoksiroboza i riboza se
nalaze u nukleoproteinima svake ćelije i razlikuju se kod prostetične grupe ribonukleinske kiseline
(RNK) i dezoksiribonukleinske kiseline (DNK). Pored šećera sadrže i purinske i pirimidinske baze.
Umereno su rastvorni u 10% NaCl i talože se pri promeni koncentracije soli i zakišeljavanjem. Baze
se denaturišu i disosuju. Hidrolizuju pod uticajem kiselina i enzima.

1.21 Mehanizam dejstva enzima

Enzimi su proteini koji su biološki katalizatori (katalizuju biohemijske reakcije oksido-redukcije), snižavaju
energiju aktivacije, remete elektronski razmaz, i tako dolazi do reakcije. Selektivni su za supstrate i
katalizuju tek jednu ili par reakcija. Drastično povećavaju brzinu reakcije – oko milion puta brža reakcija od
nekatalizvane. Pri tome, ne utiču na ravnotežu reakcije, već samo na brzinu. Katalizuju reakcije koje bi se i
prirodno desile, ali su spore.
Enzimi rade na principu smanjenja energije aktivacije menjajući mehanizam reakcije. Energija aktivacije se
troši da bi se smanjio otpor između molekula, te da bi se ta dva molekula spojila. Enzimi zapravo menjaju
razmaz elektrona oko supstrata i tako olakšavaju reakciju. Stvara se kompleks enzima i supstrata koji se
dalje modifikuje u proizvod i oslobađa enzim za dalje reakcije.
Za katalitičko delovanje odgovoran je aktivni centar enzima. Denaturacijom enzima gubi se konformacija i
prestaje katalitičko dejstvo. Pri snižavanju Ea uspostavlja se ravnoteža. Stvara se kompleks E-S pri čemu
dolazi do potpunog preklapanja površina- princip komplementarnosti površina- geometrijska i elektronska.
Po završetku reakcije , kompleks se raspada , a enzim je spreman za novi supstrat.
Aktivni centar predstavljaju 2-5 aminokiselina na malom prostoru koje imaju katalitičku moć. Ima oblik
šupljine gde se supstrat uglavi i veže. Reaktivne grupe enzima koje mogu biti proton donori ili proton
akceptori, dolaze u blizinu supstrata i time pomažu stvaranje prelaznih stanja, što ubrzava reakciju.
Stabilizacija prelaznog stanja kod serin proteaza
Tripsin spade u grupu serin proteaza. Selektivno hidrolizuje peptidnu vezu iza Arg i Lys .
Pored toga što ubrzavaju reakciju, neki enzimi mogu I da smanjuju brzinu reakcije I to su inhibitori. Tipovi
inhibicije :
 2.1 Nukleotidi DNK

Uloga nukleinskih kiselina je da prenose nasledne osobine i sinteza proteina u ćelijama. Nalaze se u jedru
ćelije, ima ih i u citoplazmi u obliku nukleoproteina.
Nukleinske kiseline su dugi linearni molekuli (uz nekoliko izuzetaka) nukleotida povezanih
fosfodiestarskim vezama u položajima 3’i 5’. Fosfati ovih polinukleozida (fosfodiestarske grupe) su kiseli tako
da su oni na fiziološkoj pH vrednosti u obliku polianjona.
Nukleinske kiseline su međusobno razlikuju u zavisnosti od ugljenih hidrata koji ulaze u njihov sastav.
• DNK – dezoksiriboza
• RNK – riboza
U položajima 1’ ostaci ugljenih hidrata imaju vezana heterociklična jedinjanja – nukleinske baze. Izvedene
su iz heterocikličnih jedinjenja: pirimidina i purina.
• Pirimidinske baze: citozin (C), uracil (U), timin (T) (uracil kod RNK, timin kod DNK)
• Purinske baze: guanin (G), adenin (A)

Ribonukleozid je β-glikozid formiran iz D-riboze i baze.

Dezoksiribonukleozid je β-glikozid formiran iz D-2-dezoksiriboze i baze.
Fosforilovani nukleozid zove se nukleotid (ribonukleotid i
dezoksiribonukleotid).

DNK i RNK imaju različitu biološku funkciju. Funkcija DNK

je očuvanje i tačno prenošenje genetskih informacija sa
roditelja na potomke, a funkcija RNK je prenošenje ovih
informacija u proteine (biosinteza proteina).
Nukleinske baze, nukleozidi i nukleotidi pokazuju UVmax
na 260nm. Položaj maksimuma zavisiće od pH sredine (u
kiseloj sredini protonuje se NH 2 , a u baznoj dolazi do keto-
enolne tautomerije što dovodi do batohromnog efekta (λ
raste)).
Nukleotidi su optički aktivni zbog prisustva šećerne
komponente (purinski uvrću ravan polarizovane svetlosti u
levo, a pirimidinski u desno).
Nukleotidi su bezbojne kristalne supstance rastvorljive u
vodi (zahvaljujući šećernoj komponenti), rastvorljivost zavisi
od nukleinskih baza.
Pored osnovnih nukleinskih baza javljaju se i druge manje zastupljene kao što su metilovane baze, baze sa
sumporom ili na neki način modifikovane baze.
 2.1 Struktura DNK

Struktura molekula DNK predstavlja način međusobnog povezivanja velikog broja mononukleotida u
polinukleotidni lanac.
Kičmu strukture čine molekuli šećera povezani fosfodiestarskim vezama. Baze ne učestvuju u ovom
redosledu, one su nezavisne od kičme. Osnovna jedinica lanca je P-O-C-C-C (C-C-C=5’-4’-3’). Fosfatne grupe su
jonizovane na pH=7.
U položaju 1’β šećera N-glikozidnim vezama vezane su baze. Kako je molekul DNK dvostruki heliks, koji se
uvija oko zamišljene ose, stabilizovan je vodoničnim i hidrofobnim interakcijama (stacking interakcije).
Sparivanjem komplementarnih baza u dva nukleotidna niza DNK javljaju se vodonične veze celom dužinom i
time je molekul stabilizovan. Time lanci DNK nisu idenstični već komplementarni (antiparalelni). Jedan počinje
5’ krajem, a drugi 3’ krajem. Vodonične veze koje se stvaraju između su skoro pod pravim uglom u odnosu na
zamišljenu osu. Zbog pravila komplementarnosti baza, DNK ima jednak broj ostataka adenina i timina i jednak
broj ostataka guanina i citozina što predstavlja Šargofovo pravilo.
Pored vodonične veze na stabilnost molekula DNK utiču i stacking interakcije između susednih baza
unutar lanca DNK. π-orbitale planarnih baza su složene jedna iznad druge (slepljene, hidrofobne interakcije)
što stabilizuje strukturu – uzrok helikoidne strukture.
Moguće su 3 različite konformacije molekula koje se javljaju zbog konformacije dezoksiriboze, rotacije oko
veze koje grade fosfodiestarsku kičmu i slobodne rotacije oko C 1 ’ - N-glikozidne veze.
B-DNK je najstabilnija za bilo koju sekvencu DNK na fiziološkim uslovima. S-DNK je favorizovana u
rastvorima ’’siromašnim’’ vodom. Molekul je i dalje desni heliks, ali je heliks širi i broj baznih parova po
zavrtnju je 11 ( u B-obliku je 10,5). Ravan baznih parova je na 20 C-atomu u odnosu na osu. 2-DNK je levi-
heliks, sadrži 12 baznih parova po zavrtnju, a struktura izgleda uže i produženije.
RNK je manje stabilna od DNK i za razliku od DNK hidrolizuje u prisustvu baze zbog OH-grupe na 2’ C-
atomu koja direktno učestvuje u procesu, + dvostruke stabilizacije DNK zbog dva lanca koju RNK nema.
DNK se 1,75 puta obmota oko histona. Histoni su mali bazni globularni proteini bogati lizinom i argininom
(naelektrisani pozitivno). DNK je zbog fosfatnih grupa negativno naelektrisana pa se upliće oko histona. Postoji
5 tipova histona koji se razlikuju u veličini i redosledu vezanih aminokiselina (H 1 , H 2A , H 2B , H 3 , H 4 ). Po dva
molekula H 2A , H 2B , H 3 i H 4 (ukupno 8) gradi osmočlano jezgro oko koga se obavija DNK. Tako se formira
nukleozom – osnovna jedinica građe hromatina. U daljem pakovanju učestvuje H 1 koji se vezuje bočno za ivicu
dva susedna nukleozoma, čime se formira vlakno. Vlakna se dalje formiraju u petlje u obliku osmice. Šest
osmica čini rozetu (klupče). Rozeta se potom uvija u heliks. Dve hromatide čine jedan hromozom.
Pored histona u sastav hromozoma ulaze i nehistonski proteini koji učestvuju u pakovanju molekula DNK.
Čovek ima 23 para hromozoma – 22 para: autozani i 1 par: polni hromozomi (xx ili xy)

Redosled nukleotida u DNK je zapis za protein. Tri nukleotida čine kod za jednu aminokiselinu (za protein
od oko 200 aminokiselina potrebno je 600 baznih parova)
Ispred zapisa za protein postoji kraći zapis koji signalizira za šta je zapis.

Gen je smisleni zapis na DNK. Između gena postoje zapisi koji ničemu ne služe.
ili
Fragment DNK koji nosi informaciju za funkcionalni biološki proizvod (protein ili RNK) se zove gen.
 Gradjenje oktamera histona

HISTONI:
Razlikuje se 5 klasa histona koje se mogu svrstati u 2 grupe
1. grupu tzv. Nukleozomskih histona sačinjavaju histoni koji se obeležavaju kao H 2A , H 2B , H 3 i H 4 .
2. grupu sačinjavaju histoni koji se obeležavaju kao H 1 .
Histonske klase se međusobno razlikuju po moleklskoj težini, broju i redosledu aminokiselina. Molekulska
masa H1 iznosi oko 23 kDa, dok se za ostale klase kreće od 11 do 15 kDa. U H 1 , H 2A i H 2B histonima
preovlađuje Lys, a H 3 i H 4 su sa visokim sadržajem Arg. Kada je razgradnja u pitanju, histoni spadaju u vrlo
stabilne proteine.

Sinteza histona usaglašena je sa sintezom DNK, replikacijom i odvija se uglavnom u S fazi interfaze ćelijskog
ciklusa . Sve ove osobine histona ukazuju na njihovu ulogu u obrazovanju strukture hromatina i pakovanju
ogromne dužine DNK u jedro mnogo manjeg prečnika. Ako se izmeri ukupna dužina DNK u svim
hromozomima dobija se vrednost od oko 2m. Treba imati u vidu da je prečnik jedra 5-10 μm. Zbog toga DNK
mora da se pakuje na različite načine.
 2.1 Organizacija DNK kod prokariota i eukariota

Odavno je poznato da se život zasniva na morfološkoj jedinici koja se naziva ćelija. Postoje dva tipa ćelija:
eukariote, koje sadrže jedro (nukleus) u kojem se nalazi DNK i prokariote u kojima nedostaje ova organela.
Prokariote, koje obuhvataju razne vrste bakterija, imaju relativno prostu strukturu i bez razlike su jednoćelijski
organizmi. Procenjuje se da prokariote predstavljaju polovinu biomase na Zemlji. Eukariote, koje mogu biti
jednoćelijske i višećelijske, mnogo su kompleksnije od prokariota.
Ćelije su najmanje jedinice koje mogu da izvedu sve vitalne fiziološke funkcije. Ćelije nastaju deobom
postojeće ćelije. Svaka ćelija održava homeostazu na ćelijskom nivou. Homeostaza na nivou tkiva, organa,
organskih sistema i organizma reflektuje kombinovanu i koordinovanu aktivnost mnogih ćelija. Ćelije imaju
različite forme i funkcije. Kod prokariota postoji samo 1 molekul DNK koji slobodno pliva u citoplazmi. Molekul
DNK ima cirkularni oblik (bez početka i kraja) i na njemu su zapisane sve potrebne informacije. Po potrebi
bakterija odmotava lanac. Dvolančana, linearna, cirkularna DNK pojavljuje se kao opuštena ili spiralno uvijena.
Pored ove velike prstenaste DNK bakterije imaju jednu ili više malih prstenastih DNK – plazmidi – koji im
omogućavaju bolju rezistenciju na antibiotike.DNK eukariota je u obliku dvostrukog heliksa obmotana oko
histona, a potom umotana u petlje pa u vlakno dok se ne dobije struktura hromozoma. Genetski materijal
eukariotske ćelije se nalazi u zasebnoj čelijskoj organeli – jedru. Dužina molekula DNK je 1,5-2m.
 2.4 Izolovanje nukleinskih kiselina iz prirodnog materijala

Nije svaki sistem koji sadrži molekul DNK pogodan za ekstrakciju. Glavni problem izolovanja DNK je
veličina, odnosno dužina molekula. Pažljivim radom se mogu dobiti fragmenti oko 107 Da.
Sekundarna struktura DNK je stabilna u rastvoru na pH=4-10 i na koncentraciji soli 0,1M. Fosfodiestarske
veze su stabilne na pH=3-12, van ovog opsega može doći do hidrolize.
Izolovanje se može vršiti iz pogodnog materijala. Polazni materijal za izolovanje DNK su ćelije (tkivo) ili
prethodno izolovana jedra. Princip izolovanja sličan kao kod proteina.
1. Razaranje membrane odnosno ćelijskog zida kod bakterija i biljaka da bi se omogućila
ekstrakcija makromolekula.
2. Rad pod uslovima pri kojima će doći do inhibicije ili denaturacije hidrolitičkih enzima koji se
oslobađaju pri razaranju ćelije.
 3. Frakcionisanje ekstrakta tako da se dobije željeni makromolekul.

• I faza: homogenizacija tkiva i liziranje ćelija. Kod bakterija i biljaka je potrebno razoriti ćelijski zid
(mehaničkim ili enzimskim putem). Liziranje se dovršava dodatkom SDS-a koji razara ćelijsku
membranu i istovremeno denaturiše nukleaze. Aktivnost nukleaza sprečava se i dodatkom EDTA koji
kompleksira metalne jone koji su potrebni za aktivnost nukleaza. Radi se na hladno i pri visokim pH
vrednostima rastvora.
• II faza: hromozomska DNK se nalazi u hromatinu u obliku složenog kompleksa sa baznim
proteinima (histonima) kao i drugim proteinima i RNK. Vrši se deprotenizacija - sa visokom
koncentracijom anjona i dodatkom SDS-a izvršimo disocijaciju proteina od DNK, a proteini se potom
denaturišu dodatkom fenola. Centrifugiranjem se odvoje rastvori (dodatno denaturišu zbog mućkanja i
mešanja).
• III faza: taloženje sa etanolom

Izolovanje RNK: ribozomi + homogenizacija, SDS > homogenat + fenol, centrifugiranje > vodena faza +svež
fenol, centrifugiranje > vodena faza + NaCl + etanol, taloženje > RNK
Izolovanje DNK: jedra + homogenizacija, SDS/EDTA > homogenat + fenol/SDS/EDTA, centrifugiranje >
vodena faza + NaCl + etanol, taloženje > DNK + pufer + RNA-aza > DNK

2.5 Metode prečišćavanja i karakterizacije nukleinskih kiselina

U preparatu DNK mogu biti prisutni proteini, RNK i retko polisaharidi.

Proteini i nukleinske kiseline se razlikuju po apsorpcionim maksimumima. Maksimum za proteine je 280
nm, a za nukleinske kiseline 260nm. Čistoća uzorka određuje se spektralnom karakterizacijom. Odstranjivanje
eventualnih nečistoća od proteina vrši se dejstvom pronaze ( smeša nespecifičnih proteolitičkih enzima,
hidrolizuju ostatke proteina).
RNK se određuje u preparatu DNK po principu da RNK mnogo lakše hidrolizuje u baznoj sredini. Posle
završene hidrolize DNK se taloži dodatkom jake kiseline, a u supernatantu zaostaju hidrolitički proizvodi RNK
čiju koncentraciju možemo odrediti spektrofotometrijski, merenjem apsorbance na 260nm.
Polisaharidi su retko prisutni u preparatu DNK jer se DNK obično izoluje iz jedra. Na prisustvo glikogena u
uzorku upućuje opalescentnost rastvora (lepi se, diže se uz čašu). Glikogen se može meriti na osnovu dejstva
enzima amilaze.

Prečišćavanje i razdvajanje molekula DNK

Ultracentrifugiranje u gradijentu CsCl. CsCl je težak u odnosu na NaCl. Centrifugiranjem se dobija gradijent
u kome je gustina CsCl na dnu najveća, a ka vrhu se gustina smanjuje. Uzorak se sipa na vrh, centrifugiranjem
se molekuli razdvoje po veličini i frakcije se mogu odvojiti. (princip je isti kao kod razdvajanja proteina u
gradijentu saharoze)
Za viziuelizaciju može se dodati etidijum-bromid i vizuelizacija izvršiti pod UV lampom. (etidijum-bromid je
fluorescentna baza koja se ubacuje između lanaca DNK, po vezivanju intenzivno fluorescira narandžasto pod
UV lampom)

Horizontalna elektroforeza predstavlja horizontalni sistem u kome je gel-agaroza-potopljen u pufer i

prikačen na izvor struje. Nukleinske kiseline su zbog fosfatnih grupa negativno naelektrisane pa se u ovakvom
sistemu kreću ka anodi. Molekuli u elektroforezi se kreću prema odnosu naelektrisanja i mase i što je ovaj
odnos veći, veća je pokretljivost. Kako molekuli nukleinskih kiselina imaju isti odnos mase i naelektrisanja
razdvajanje se vrši na osnovu razlika u veličini i konformaciji. Ako molekuli imaju istu konformaciju najveći
nailazi na najveći otpor u gelu pa se on kreće najsporije dok se najmanji molekuli kreću najbrže.
 Moguće je odrediti molekulsku masu na osnovu linearne zavisnosti između logaritma molekulske mase i
brzine kretanje molekula.

Molekuli iste mase, a različite konformacije kreću se tako što se loptasti (cirkularni) kreću najsporije,
linearni nešto brže, a superspiralizovani molekuli se kreću najbrže.
Nakon završene elektroforeze molekuli DNK se vizuelizuju potapanjem gela u rastvor etidijum-bromida i
posmatranjem ispod UV svetlosti.

Spektralna karakterizacija: zbog prisustva purinskih pirimidinskih baza sve nukelinske kiseline, nukleotidi i
nukleozidi intenzivno apsorbuju u UV oblasti. Maksimum apsorpcije je na 260nm. Na osnovu Lambert-Berovog
zakona može se odrediti koncentracija nukleinskih kiselina u uzorku.

Čistoća uzorka može se odrediti u poređivanju apsorpcije na 260nm (nukleinske kisleine) i 280nm
(proteini):
Za DNK A260/A280 = 1,8-1,9
Za RNK A260/A280 = 1,9-2.0

Pri denaturaciji DNK dolazi do povećanja apsorbance (hiperhromni efekat), a pri njenoj renaturaciji do
polaznog dolazi do smanjenja apsorbance (hipohromni efekat). Na osnovu ove osobine može se pratiti
denaturacija sekundarne strukture DNK (zagrevanjem rastvora). Praćenjem zavisnosti hiperhromnog efekta od
temperature dobijaju se tzv. krive topljenja. Iz krive topljenja određuju se tačka topljenja (Tm) koja je u
korelaciji sa % G=C odnosno A=T parova u preparatu DNK.

2.6 Hemijska sinteza oligonukleotida

Hemijska sinteza DNK se koristi kada je

potreban nukleotidni lanac tačno određene
sekvence. Dostupnost relativno jeftinih
molekula DNK sa unapred određenom
sekvencom ima moćan uticaj na sve oblasti
biohemije.
Sinteza je automatizovana. Radi se na
čvrstom nosaču (silika-gel) na kojem je
zakačen prvi nukleotid svojim 3’ krajem (3’
OH-grupa je zakačena za čvrstu podlogu).
Potom se postepeno kači jedan po jedan
nukleotid. Prinos svakog koraka je veliki tako
da se rutinski mogu sintetisati polimeri od
70-80 nukleotida pa čak i više.

Hemijska sinteza RNK je nešto

komplikovanija jer treba zaštiti i hidroksilnu
grupu na 2’, ali tako da ne utiče na
reaktivnost grupe 3’.

S
 The biosynthetic origins of purine ring atoms

N 1 arises from the amine group of Asp

C 2 and C 8 originate from formate
N 3 and N 9 are contributed by the amide group of Gln
C4, C 5 and N 7 are derived from Gly
-
C 6 comes from HCO 3 (CO 2 )

Baze
Posle sintetisanih baza moguće je sintetisati oligonukleotide.
 2.7Određivanje redosleda baza u DNK

Postoji više metoda za sekvencionisanje DNK.

Maxim-Gilbertova metoda se u početku primenjivala. Koristio se prečišćen uzorak DNK, koji se obeleži
radioaktivnim izotopom fosfora. Zatim se vrši metilovanje baza, proizvodi se obrađuju hidrazinom, a zatim
kuvaju sa piperidinom. Mana ove metode je korišćenje ekstremno toksičnih supstanci.

Za određivanje sekvence DNK češće se koristi Sendžerova metoda (Sanger) koja se zasniva na korišćenju
dNTP (dezoksiribonukleotid trifosfat) i ddNTP (didezoksiribonukleotid tri fosfat (na 3’ i na 2’)), pri čemu je svaki
ddNTP obeležen različitom fluorescentnom bojom, a hemikalije koje se koriste su manje toksične od onh koje
se koriste za MG metodu.
Prečišćen uzorak DNK se inhibira sa DNK-polimerazom i prajmerom. Prajmer je sintetički oligonukleotid
koji je komplementaran početku lanca naše DNK i služi da započne sintezu.
Uzorak se podeli u 4 epruvete. Odnos koncentracija dNTP i ddNTP je takav da se dNTP ugrađuje
povremeno i nasumično. Kada se ugradi ddNTP sinteza staje (jer on nema 3’ OH-grupu). Potom sledi
elektroforetsko razdvajanje.(poliakrilamid-urea gel)
 Elektroforezom se nastali nukleotidni lanci razdvajaju po veličini. Kako se ddNTP ugrađuje sporadično i
prekida sintezu nastali lanci imaju različite dužine (veličine).

Za brža određivanja može se koristiti kapilara napunjena gelom za elektroforezu pri čemu su ddNTP
obeležene bazama. Sekvenca se određuje spektrofotometrijski pri čemu se dobijaju pikovi različitih boja, a na
osnovu radosleda boja na spektrogramu dobija se sekvenca DNK.

2.8 Nukleotidi RNK

Pogledati prvo pitanje!!!!

2.9 Transportne RNK
Transportne RNK su najmanji RNK molekuli (imaju najmanju molekulsku masu), čine 15% ukupnih RNK.
Sačinjeni su od 73-93 nukleotida i od kojih je 50% baza komplementarno vezano vodoničnim vezama.
Učestvuju u biosintezi proteina i zadatak im je da donose (transportuju) aktivirane aminokiseline do i-RNK
na ribozomu gde se ugrađuju u polipeptidni lanac. Svaka aminokiselina ima jednu ili više specifičnih t-RNK
odnosno svaka t-RNK može zakačiti tačno jednu određenu aminokiselinu što znači da nekoliko t-RNK može
specifično da vežu istu aminokiselinu.
U t-RNK pored 4 uobičajene baze (A,G,U i C) nađene su i neke ’’neuobičajene’’ baze – metil-derivati
purinskih i pirimidinskih baza i karakteristične su za t-RNK.
t-RNK ima strukturu deteline zbog sparivanja komplementarnih baza u određene regione molekula. 3’ kraj
se završava sekvencom CCA-aminokiseline dok je 5’ kraj fosforilovani guanozin.
Nasuprot 3’ i 5’ krajeva nalazi se deo polinukleotidnog lanca t-RNK koji se naziva antikodon, a predstavlja
3 uzastopno vezana nukleotida. Uloga antikodona u biosintezi je da prepozna mesto kodona na i-RNK (3
uzastopno vezana nukleotida komplementarna u odnosu na antikodon). Svaka t-RNK ima svoj specifičan
antikodon i nosi tačno određenu aminokisleinu što znači da na određen kod na i-RNK dolazi tačno određena
aminokisleina definisana kodonom ( i antikodon i t-RNK).

3o struktura nastaje preklapanjem po dva susedna kraka što molekulu daje oblik kifle (latinično L).
 Kako t-RNK kači odgovarajuću kiselinu?
Reakciju aktivacije aminokiselina katalizuju enzimi t-RNK sintetaze. Aktivacija obuhvata vezivanje bilo koje
aminokiseline za veću t-RNK. Ako je par odgovarajući ova veza biva stabilizovana konformacionom promenom
enzima koja omogućuje da se reakcija aktivacije završi brzo. Ukoliko aminokiselina ne odgovara datoj t-RNK
izostaje konformaciona promena enzima i reakcija se nastavlja sporo tako da postoji velika verovatnoća da će
aminokiselina disosovati sa t-RNK pre nego što se proces završi.
Aminokiselina + ATP = AminoacilAMP + PPi
AminoacilAMP + tRNK = AminoaciltRNK + AMP

2.10 Ribozomalne RNK i ribozomi

Ribozomalne RNK imaju gradivno mesto ribozoma koji imaju ulogu u sintezi proteina. Najviše su
zastupljene od svih RNK, imaju relativno veliku molekulsku masu.
Ribozom se sastoji iz dva dela – manjeg i većeg:
• manji 20 AK proteina i 1 RNK
• veći 30 AK proteina i 2 RNK
Veličina i građa se razlikuju kod prokaritoskih i eukaritoskih ćelija.

Ribozomi su ćelijske organele (mada ne mogu baš da se smatraju organelama – supramolekulske forme)
koje učestvuju u procesu biosinteze proteina. Svi ribozomi u određenom ćelijskom tipu su identični i
nespecifični – vrši se sinteza različitih polipeptida.
i-RNK prolazi između subjedinica ribozoma tokom sinteze i sa nje se očitavaju kodoni za koje se
komplemetarno vezuju antikodoni sa t-RNK.
U određenom trenutku ribozom može da prihvati najviše dve t-RNK i to na dva karakteristična mesta
označena kao P i A mesto. Na peptidnom mestu P se nalazi t-RNK kaja nosi rastući polipeptidni lanac dok se na
aminoacilnom mestu A prihvata t-RNK koja donosi novu aminokiselinu. Postoji i treće ( izlazno) exit mesto E
preko koga slobodne t-RNK izlaze u citoplazmu.

Sličica!

2.11 Informacione RNK i transkripcija

Informacione (messenger) RNK biosintetički postaju kao komplementarna kopija jednog dela
polinukleotidnog lanca DNK u jedru ćelije odakle dolaze u citoplazmu i vezuju se za ribozome. i-RNK služi kao
matrica za biosintezu proteina. U poređenu sa drugim RNK najveće su molekulske mase i najmanje zastupljene
(5%).
Ćelijske i-RNK imaju jedan polinukleotidni lanac koji je samo delimično helikoidan (ovo ne važi za neke
virusne i-RNK).
i-RNK zapravo predstavlja posrednika između DNK i proteina. Informacije se uvek prenose sa nukleinskih
kiselina na proteine nikad obrnuto. Između gena i sinteze proteina uključen je proces transkripcije tj.
prepisivanje informacija sa DNK u komplementarnu RNK koju nazivamo i-RNK. U procesu transkripcije
učestvuje samo jedan od dva lanca DNK – onaj sa koga se prepisuje komplementarni zapis na RNK-templat
lanac dok je drugi , njemu komplementarni, kodirajući lanac.
Sličica!
 Za transkripciju je odgovoran enzim RNK-polimeraza. Ona kao supstrate koristi ribonukleiozid trifosfate –
ATP, GTP, CTP i UTP – koje ugrađuje u lanac uz oslobađanje pirofosfata.

Transkripcija se može podeliti u 3 faze:

• Prepoznavanje promotera. Promoter je segment molekula DNK koji enzim RNK-polimeraza
prepoznaje i vezuje za njega. Prepoznavanje promotera je signal za despiralizaciju i raskidanje
vodoničnih veza u molekulu DNK.
• Inicijacija i elongacija. Kada se veže RNK-polimeraza nastavlja da se kreće duž templatnog lanca
DNK u smeru 3’ ka 5’. Pravilom komplementarnosti ona ugrađuje nukleotide u rastući lanac povezujući
ih fosfodiestarskim vezama. Sinteza ide u pravcu 5’ ka 3’.
• Terminacija. Kada enzim naiđe na specifičan niz nukleotida koji ima ulogu terminacionog
signala.
Nakon ovoga u jedru se vrši tzv. obrada RNK – podrazumeva modifikaciju oba kraja lanca, uklanjanje
introna (nekodirajući nizovi) i međusobno povezivanje egzona (segment gena koji nosi šifru). Nakon obrade
zrela i-RNK izlazi iz jedra u citoplazmu i uključuje se u proces translacije.

2.12 Biosinteza proteina

Nakon procesa replikacije (dupliranja DNK) i transkripcije (prepisivanja informacija sa DNK na i-RNK) sledi
proces translacije – složen proces sinteze polipeptida koji se odvija na ribozomima. U ovom procesu se
genetičke šifre koje nose i-RNK prevode u odgovarajuću primarnu strukturu proteina. Pri tome se formira
polipeptid čiji raspored aminokiselina zavisi od redosleda nukleotida u i-RNK tj. od informacije koju je ona
donela sa DNK.
Translacija se odvija na ribozomima. Proces translacije započinje vezivanjem slobodne male subjedinice
ribozoma za i-RNK. Mala subjedinica se postavlja tako da se startni kodon AUG nalazi na P-mestu ribozoma. Za
ovaj kompleks se onda vezuje t-RNK koja nosi prvu aminokiselinu – metionin. Inicijatorna t-RNK (prva) sadrži
antikodon UAC koji se prepoznaje i komplementarno sparuje sa startnim kodonom AUG na i-RNK. Metionin
može kasnije da se ukloni iz polipeptidnog lanca dejstvom specifične aminopeptidaze. Poslednji korak
inicijacije je vezivanje nastalog kompleksa sa velikim subjedinicama ribozoma.
Sledeća faza je faza elongacije koja ima tri opšta koraka koji se ciklično ponavljaju:
• Vezivanje nove aminokiseline (aminoacil) t-RNK
na slobodno A-mesto na ribozomu. Koja će se t-RNK
vezati zavisi od koraka i-RNK koji se nalazi na ovom
mestu
• Formira se peptidna veza između nove
aminokiseline i rastućeg polipeptidnog niza koji se
nalazi na P-mestu.
• Premeštanje ribozoma duž i-RNK za jedan
kodon u smeru 5’ ka 3’. Pomeranje ribozoma duž i-RNK
u procesu elongacije polipeptidnog lanca traje sve dok
ribozom ne naiđe na jedan od sledećih stop kodona
(UAA, UAG i UGA). Za ove kodone se ne vezuje nijedan
od postojećih t-RNK molekula tj. ne postoji t-RNK sa
antikodonom koji bi prepoznao stop kodon. Kada na A-
mesto ribozoma dospe stop kodon umesto t-RNK sa
odgovarajućom aminokiselinom za njega se vezuje
poseban protein.
 Posle razdvajanja polipeptida od molekula t-RNK dolazi do razdvajanja kompleksa ribozom-i-RNK.
Nakon završene translacije usmeravanje novosintetisanih proteina u
eukariotskoj ćeliji je pod kinetičkom kontrolom.
 3.1 Definicija i podela šećera. Uloga i značaj u prirodi.
Ugljeni hidrati su velika klasa prirodnih organskih proizvoda, koji pored proteina, nukleinskih kiselina i
lipida čine grupu primarnih biomoleekula. Po hemijskoj strukturi ugljeni hidrati su polioksialdehidi
(polihidroksilni hemiacetali) ili polioksiketoni (polihidroksilni hemiketali), ili takvi polimeri čijom se
hidrolizom dobijaju ova jedinjenja. Ime ugljenih hidrata potiče od bruto formule C n (H 2 O) n , pa se smatralo
da su to jedinjenja ugljenika i vode. Kasnije je nađeno mnogi ugljeni hidrati nemaju ovu bruto formulu.
Uloga i značaj
Najviše ugljenika u živoj prirodi vezano je u obliku ugljenih hidrata u biljkama koje su nosioci
fotosinteze (sastoje i do 90% od ugljenih hidrata u obliku celuloze, hemiceluloza i skroba). Životinje unose
ugljene hidrate hranom, a zatim ih transformišu (pogodnim enzimskim mahanizmima) u neophodne
sastojke za egzistenciju ćelije. Prosti šećeri su osnovno energetsko gorivo ćelije(šećeri služe da bi se ćelije
ložile na šećere a šećeri se lože u mitohondrijama). Ugljeni hidrati u obliku polimera služe ili kao rezervni
energetski materijal (monomerne jedinice se vezuju u veće agregate (polisaharide) zarad smanjenja
osmotskog pritiska) u metabolizmu ćelija, ili kao osnovna jedinice u izgradnji srukture ćelijskih zidova. Veću
grupu čine biopolimeri koji se sastoje iz ugljenih hidrata i proteina ili lipida. Ova jedinjenja su vrlo različita i
po strukturi i po funkciji. Ovi biopolimeri učestvuju u izgradnji zaštitnog omotača ćelije (ćelijske
membrane), a sa druge strane to su osnovne komponente vezivnog tkiva, omogućavaju transport i
razmenu materije. Na osnovu strukture polimera glikolipida određuju se krvne grupe i imunitet a
glikolipidi, cerebrozidi i gangliozidi ulaze u sastav nervnih vlakna (membrane nervnih ćelija). Veliki broj
ugljenih hidrata (saharoza, celuloza, skrob itd.) se industrijski proizvodi i služi u prehrambenoj,
farmaceutskoj, tekstilnoj industriji.
Ugljeni hidrati se prema složenosti, odnosno broju broju monosaharidnih jedinica dele na:
• Monosaharide: hidrolizom sa razblaženim kiselinama se ne mogu razložiti na prosta jedinjenja.
Imaju bruto formulu C n (H 2 O) n , sadrže 3-9 ugljenikovih atoma. Neobični šećeri (račvasti, amino- ,
deoksišećeri i šećerne kiseline) nemaju opštu bruto formulu.
• Oligosaharidi: sastoje se od 2 do 10 ostataka monosaharida međusobno vezanih glikozidnim
vezama. Većina se u prirodi javlja u obliku disaharida i trisaharida.
• Polisaharidi: polimerna jedinjenja koja se sastoje iz velikog broja monosaharidnih jedinica
(najčešće stotina i hiljada). Prema broju različitih monosaharidnih jedinica razlikujemo
homopolisaharide (izgrađeni su od identičnih, ponavljajućih monosaharidnih jedinica) i
heteropolisaharide (izgrađeni su od više različitih monosaharidnih jedinica).

3.2 Izolovanje i analitika saharida

Analitika saharida
Mogu se koristiti klasične i instrumentalne metode.
Klasične metode se mogu podeliti na kvalitativne i kvantitativne.
Od kvalitativnih metoda se najčešće koriste Molish-ova proba, Feling-ova, Tolens-ova, Nilander-ova,
Benedikt-ova, jodna proba, kvalitativna TLC i mnoge druge.
Postoje različite reakcije za detekciju šećera, ali se najčešće koriste hromatografske tehnike kao TLC.
Kao se najčešće koristi silikagel a kao eluenti se mogu upotrebljavati različite smeše kao što su:
• n-butanol/aceton/0.1 M borna kiselina 4/5/1
• voda/butanol/sirćetna kiselina 5/4/1
 • aceton/glacijalna sirćetna kiselina/metanol 3/1/1
Kao izazivač (reagens za detekciju) se najčešće koristi 50%-tni rastvor H 2 SO 4. Referetna smeša saharida
(sa poznatim Rf vrednostima za dati nosač i eluent) i ispitivani uzotak se nanose na TLC pločicu a nakon
razvijanja i izazivanja hromatograma vrši identifikacija komponenti ispitivanog uzorka poređenjem
referentnih vrednosti.
Molish-ova proba: metoda se zasniva na osobini sumporne kiseline da dehidratiše monosaharide do
furfurala i njegovih derivata koji u kiseloj sredini sa α-naftolom daju derivate crvene boje. Svi saharidi daju
pozitivnu reakciju na ovaj test uključujući i oligo- i polisaharide koji u prisustvu sumporne kiseline
hidrolizuju do monosaharida.

Tollens-ova proba: svi monosaharidi i oligo- i polisaharidi sa hemiacetalnom grupom, daju pozitivnu
Tollens-ovu reakciju koja se u izdvajanju elementarnog srebra na zidovima suda (srebrno ogledalo). U ovoj
reakciji dolazi do oksidacije aldehidnih grupa u karboksilne (aldonske kiseline) dok se ketoze oksiduju do
aldonskih kiselina (dolazi do izomerizacije jer se reakcija izvodi u baznoj sredini) i do dikarbonilnih
jedinjenja.
 Fehling-ova proba: princip i proizvodi reakcije su isti kao i kod Tollens-ove probe samo što se umesto
Ag jona oksidacija vrši Cu2+ jonima pri čemu se izdvaja cigla crveni talog Cu 2 O.
+

Jodna proba: neki polisaharidi sa jodom daju obojene komplekse. Najčešće se koristi za identifikaciju
skroba. Jodidni anjon I 3 - sa amilozom (amiloza ima helikoidnu strukturu a kompleks nastaje ugrađivanjem
jodidnog anjona u heliks) daje intenzivno plavo obojeni kompleks dok sa amilopektinom crveno-ljubičasto
obojenje slabog intenziteta.
Od metoda za kvantifikaciju se koriste preparativna TLC i Luf-Šorlova metoda.
Preparativna TLC: proces je isti kao i kod kvalitativne samo što se nanosi veća količina uzorka. Nakon
izvršenog hromatografisanja delovi silikagela na kojima su adsorbovane komponente ispitivanog uzorka se
sastružu sa pločice.
Luf-Šorlova metoda: zasniva se na Fehling-ovoj reakciji. Standardni rastvor bakra koji se dodaje u
višku. Posle završene reakcije, rastvor se odvaja od taloga i određuje se količina neizreagovanog bakra
jodometrijski (Dodaje se kalijum-jodid i amonijum-tiocijanat, titruje se pomoću tiosulfata uz skrob kao
indikator.).
 Instrumentalne metode se takođe mogu podeliti na kvalitativne i kvantitativne.
Od kvalitativnih metoda se koriste HPLC, NMR i polarimetrija.
Od kvantitativnih metoda se koriste HPLC, UPLC, GC-MS, spektrofotometrija, polarimetrija.
Spektrofotometrija: zasniva se na ili na dobijanju obojenih derivata saharida (kolorimetrija ili na
reakcijama sa saharidima u kojima se dobija proizvod čija se koncentracija spektrofotometrijski može
odrediti
• Kolorimetrija: postoji više kolorimetrijskih metida za određivanje koncentracije
saharida kao što su Molish-ova proba (derivati ljubičaste boje), reakcija sa antronom u
kiseloj sredini (zeleno-plavi derivati; apsorbanca se meri na 620nm) i reakcija sa fenolom u
prisustvu koncentrovane sumporne kiseline (žuto-narandžati derivati; apsorbanca se meri
na 420nm). Bez obzira na izabranu metodu prvo se konstruiše apsorpciona prava snimanjem
apsorbance prethodno pripremljene standardne serije rastvora saharida a zatim snima
apsorbanca uzorka na osnovu koje se sa dobijene prave ekstrapolacijom dobija koncentacija
saharida.
• Enzimatske metode: to su brze, veoma osetljive i visoko selektivne metode.
Npr. određivanje koncentracije glukoze i fruktoze: glukoza se pretvori u glukoza-6-fosfat
(G6P) heksakinazom i ATP-om a zatim se G6P oksiduje sa NADP+ u prisustvu G6P-
dehidrogenaze (G6P-DH)(G6P + NADP+ → glukonat-6-fosfat + NADPH + H+).
Koncentracija G6P je proporcionalna koncentraciji NADPH koja se može meriti
spektrofotometrijski na 340 nm. Koncentracija fruktoze se određuje tako što se fruktoza
enzimatski pretvori u glukozu a zatim procedura ponovi; određivanje koncentracije maltoze
i saharoze: prvo se izvrši hidroliza a zatim odredi koncentracija glukoze po prethodnoj
proceduri, onda se fruktoza prevede u glukozu i odredi njena koncentracija. Dobijena
koncentracija fruktoze predstavlja koncentraciju saharoze dok je koncentracija maltoze
jednaka polovini razlike koncentracija glukoze i fruktoze)
Polarimetrija: meri se ugao rotacije polarizovane svetlosti prilikom prolaska kroz rastvor opticki
aktivne supstance a koncentracija se određuje prema jednačini α=[α]/lc (α-izmereni ugao rotacije, [α]-
specifična rotacija (karakteristična za svako jedinjenje na određenoj temperaturi i talasnoj dužini
polarizovane svetlosti), l-dužina pređenog puta svetlosti (u dm), c-koncentracija (g/cm3)).

3.3 Utvrđivanje strukture nepoznatog (oligo)saharida.

Određivanje sastavnih monosaharidnih jedinica
Za određivanje strukture nepoznatog oligosaharida prvo je neophodno izvršiti njegovu hidrolizu
(najčešće se vrši kisela hidroliza sa HCl ili H 2 SO 4 ali može i enzimski) pri čemu se on razlaže na
monosaharide iz čijih jedinica je izgrađen. Nakon hidrolize je potrebno izvršiti određivanje vrste
monosaharida (kvalitativna analiza) što se može uraditi na sledeće načine:
• TLC hromatogafija: nanese se rastvor smeše monosaharida na TLC pločicu i standardi
monosaharida a zatim vrši razvijanje hromatograma pogodnom smešom rastvarača. Nakon
razvijanja hromatogram se izazove (najjednostavnije je izazivanje 50%-tnom sumpornom kiselinom)
i na osnovu poređenja Rf vrednosti se dobija informacija o sastavnim monosaharidnim jedinicama.
 • Hromatografsko razdvajanje i identifikacija instrumentalnim metodama: prvo se izvrši
hromatografsko razdvajanje a zatim instrumentalnim metoda odredi struktura pojedinih
monosaharida (koristi se NMR).

U nekim oligosaharidima se može javljati više istih monosaharidnih jedinica pa je neophodno utvrditi
molski odnos monosaharidnih jednica. Jednostavna metoda za određivanje molskog odnosa
monosaharidnih jedinica se sastoji u preparativom hromatografisanju hidrolizata oligosharida a zatim
određivanju koncentracije pojedinih monosaharida (mogu se koristiti klasične ili instrumentalne metode.
pogledati prethodno pitanje!!!).

Utvrđivanje mesta vezivanja

Kombinacijom hemijskih i instrumentalnih metoda se mogu doneti zaključci o načinu vezivanja
monosaharidnih jedinica u oligosaharidu. Najpre se vrši derivatizacija (npr. permetilovanje) oligosaharida a
zatim hidroliza dobijenog proizvoda. Zatim se hromatografski odvajaju derivati monosaharida i
pojedinačno identifikuju instrumentalnim metodama. Na osnovu strukture tih derivata može se zaključiti
gde su mesta vezivanja monosaharidnih jedinica i koje su terminalne (na krajevima) monosaharidne
jedinice. Perjodatna oksidacija takođe može biti korisna metoda.

Određivanje redosleda vezivanja i konfiguracije glikozidnih veza

Određivanje redosleda vezivanja i konfiguracije glikozidnih veza je relativno komplikovano. Razlog je
to što oligosaharidi koji se razlikuju samo u redosledu vezivanja monosaharidnih jedinica daju iste
proizvode u hemijskim reakcijama što automatski isključuje njihovu upotrebu u određivanju redosleda
vezivanja. Ista je situacija i sa konfiguracijama veza. Zbog ovih činjenica za određivanje se koriste enzimske
hidrolize glikozidazama koje mogu biti specifične za raskidanje određenog tipa veze, za raskidanje veze
između određenih monosaharidnih jedinica ili i jedno i drugo. Enzimske metode u kombinaciji sa NMR-om
daju podatke o redosledu vezivanja i konfiguraciji glikozidnih veza.

3.4 Enantiomerija kod šećera. Čime se objašnjava optička aktivnost?

Enantiomerija je pojava da se dva konstituciono ista, hiralna molekula jedan prema drugom odnose
kao predmet i lik u ogledalu, a da se pritom ne mogu preklopiti u prostoru. Takva dva molekula se nazivaju
enantiomerima (primer: D i L-glukoza). Uslov za hiralnost je odsustvo elemenata simetrije kao što su ravan,
centar i roto-refleksiona osa. U ogranskim jedinjenjima najčešći uzrok hiralnosti je postojanje hiralnog
(asimetričnog) C-atoma (C-atom koji za sebe ima vezana četiri različita supstituenta).
Hemijska reaktivnost enantiomera ne mora biti jednaka. Enantiomeri reaguju isto sa ahiralnim
molekulima, dok sa hiralnim reaguju različito. Kada reaguju sa hiralnim molekulom, nastaju diastereomeri,
koji imaju različite fizičke osobine (t.t., rastvorljivost itd.) što se koristi za njihovo razdvajanje. Enantiomeri
imaju istu t.t., ali u smeši njihova t.t. je manja (slabije su intramolekulske interakcije zbog lošijeg
pakovanja). Posledica hiralnosti molekula je optička rotacija, osobina hiralnih molekula na osnovu koje se
enantiomeri mogu međusobno razlikovati (merenjem promene ugla polarizovane svetlosti-
polarimetrija). Pod pojmom optičke rotacije se podrazumeva obrtanje ravni polarizovane svetlosti tj.
promena pravca vektora električnog polja elektromagnetnog talasa, za neki ugao, u odnosu na prvobitni
pravac, prilikom prolaska te svetlosti kroz rastvor hiralnog jedinjenja. Ugao rotacije zavisi od dužine puta
svetlosti kroz rastvor, koncentracije jedinjenja i konstante karakteristične za svako jedinjenje pri datoj
talasnoj dužini svetlosti koja se naziva specifična rotacija (definiše se kao ugao za koji se pravac oscilujućeg
vektora električnog polja zarotira prilikom prolaska svetlosti kroz sud debljine 1dm koji je ispunjen
rastvorom jedinjenja koncentracije 1g/cm3). Optička aktivnost se objašnjava interakcijom
elektromagnetnog talasa sa elektronskim „razmazom“ molekula, naime, kada svetlost naiđe na molekul,
ravan njenog oscilovanja se malo zarotira, zatim naiđe na sledeći pa se još malo zarotira (ugao obrtanja
zavisi i od orjentacije molekula na pravac prostiranja svetlosti) i tako dalje sve dok svetlost ne izađe iz
rastvora. Što je veća koncentracija jedinjenja i što je duži put svetlosti, to je ugao obrtanja veći. Kada se je
rastvoru postoji ahiralan molekul ili enantiomerni par a koncentracije enantiomera jednake (racemska
smeša) onda ne dolazi do obrtanja ravni svetlosti. To je zato što se ahiralan molekul može tako orijentisati
u prostoru da predstavlja sliku molekula koji je izvršio prvobitnu rotaciju i samim tim za isti ugao zarotira
ravan oscilacije svetlosti ali u suprotnom smeru pa je rezultujuća rotacija nula dok kod racemske smeše
svetlost interaguje sa oba enatiomera pri čemu jedan molekul jednog enantiomera na jednu stranu
zarotira ravan svetlosti koliko je i drugi zarotira ali u suprotnom smeru, a pošto je koncentracija oba
enantiomera ista rezultujući ugao rotacije je nula tj. rotacije nema.
Prilikom rastvaranja šećera kod kojih postoji hemiacetalna grupa vremenom dolazi do promene
optičke rotacije rastvora, što je posledica uravnoteženja dve anomerne strukture. Prilikom prelaska jednog
anomera u drugi dolazi do promene konfiguracije anomernog ugljenikovog atoma a samim tim i promene
njegovog doprinosa optičkoj rotaciji. Ovaj proces se naziva mutarotacija.
Na ovoj fizičkoj osobini zasnovana je metoda koja se bazira na merenju ugla rotacije-polarimetrija i
predstavlja veoma važnu metodu u analitici šećera.

3.5 Nomenklatura šećera

Monosaharidi: kako će se dodeliti naziv nekom monosaharidu zavisi od toga da li se radi o cikličnom ili
acikličnom obliku. Ono što je zajedničko za oba oblika jeste da se cela serija monosaharida označava sa D ili
L u zavisnosi od toga da li ima istu konfiguraciju poslednjeg hiralnog ugljenikovog atoma istu kao D ili kao L-
gliceraldehid.
• Aciklični: pored IUPAC-ovih sistematskih naziva, monosaharidi imaju svoja trivijalna imena koja
se najčešće koriste zbog jednostavnosti. Monosaharidi (i aldoze i ketoze) do šest ugljenikovih atoma
imaju svoje trivijalne nazive dok se za one sa više ugljenikovih atoma i derivate monosaharida nazivi
izvode iz postojećih naziva za monosaharide do šest ugljenikovih atoma. Naziv se daje tako što se
brojanje počne od onog kraja gde je aldehidna grupa kod aldoza ili onog kraja kome je bliža keto grupa
kod ketoza, zatim izbroje četiri hiralna centra na osnovu čije konfiguracije se u naziv stavlja prefiks
izveden iz naziva odgovarajuće heksoze (D ili L serije), i na kraju se izbroje ostali hiralni centri na osnovu
čije konfiguracije se u naziv stavlja odgovarajući prefiks trioze, tetroze ili pentoze (D ili L serije). U naziv
se prvo stavlja prefiks izveden na osnovu konfiguracije manjeg a zatim većeg ostatka. Ugljenikovi atomi
koji nisu hiralni se NE BROJE! Ukoliko su u pitanju ketoze, označava se na kom ugljenikovom atomu se
nalazi keto grupa. Ukoliko je hidroksilna grupa supstituisana nekom drugom grupom onda se
naznačava koja je to grupa i na kom ugljenikovom atomu u formi n-naziv grupe (n je redni broj C-
atoma) a takođe se naznačava da taj atom nema hidroksilnu grupu kao n-deoksi. Kada ugljenikov atom
nema grupe označava se takođe kao n-deoksi. Nazivi šećera se završavaju prefiksima koji označavaju
broj ugljenikovih atoma (hept-, okt-, non-) na koju se dodaje nastavak –oza za aldoze ili –uloza za
ketoze.
 • Ciklični: ciklični monosaharidi su u hemijskom smislu hemiacetali ili hemiketali. Mogu postojati
u obliku petočlanih (furanoznih) i šestočlanih (piranoznih) prstenova. Zatvaranje prstena predstavlja
intramolekulski nukleofilni napad kiseonikovog atoma neke od hidroksilnih grupa na karbonilnu grupu
monosaharida, pri čemu nastaje novi hiralni centar tj. dva epimera (anomera). Potrebno je naznačiti o
kom anomeru se radi. Anomeri se obeležavaju sa α ili β u zavisnosti od toga kako se u fišerovoj
projekcionoj formuli odnose anomerna hidroksilna grupa i hidroksilna grupa referentnog anomernog C-
atoma (to je kod monosaharida sa četiri hiralna C-atoma onaj atom koji odredjuje pripadnost D ili L
seriji, dok je kod mononosaharida sa više od četiri hiralna C-atoma (onih koji se obeležavaju sa dva
konfiguraciona prefiksa) to onaj C-atom obeležen najvećim rednim brojem u grupi hiralnih C-atoma, do
anomernog C-atoma, koja je obeležena jednim konfiguracionim prefiksom. Ukoliko su ove dve grupe
medjusobno cis, anomer se obeležava sa α ako su trans anomer se obeležava sa β. Naziv monosaharida
počinje naznačavanjem anomera, serije (D ili L), stavljanjem prefiksa izvedenog iz naziva acikličnog
oblika monosaharida (označava stereohemiju ugljenikovih atoma), i na kraju se dodaje nastavak koji
označava veličinu prstena (furanoza ili piranoza gde nastavak -oza ozanačava da je u pitanju prost
šećer, dok nastavak –ozid označava daje u pitanju derivat).
 Oligosaharidi: nazivi oligosaharida se izvode iz naziva cikličnih oblika monosaharida. Nazivi
predstavljaju naziv derivata terminalnog monosaharida koji predstavlja redukujući deo redukujućeg
oligosaharida ili onog monosaharida koji je anomernom hidroksilnom grupom vezan acetalnom vezom
za anomerni ugljenikov atom nekog drugog monosarida oligosaharidnog lanca neredukujućeg
oligosaharida. Kod disahaida koji su spojeni preko anomernih grupa naziv se može napisati kao naziv
derivata bilo kog od dva monosaharida. Pošto se odredi koji je monosaharid u pitanju onda se naziv
grupe prikačene za njega (drugi monosaharid ili monosaharidni lanac) stavlja u zagradu ispred koje se
naznačava redni broj ugljenikovog atoma na kome se nalazi kiseonikov atom za koji je supstituent
prikačen kao n-O (n-redni broj ugljenikovog atoma) dok se umesto nastavka –oza dodaje nastavak –il
na naziv u zagradi a na naziv „primarnog“ monosaharida dodaje se nastavak –oza ako je u pitanju
redukujući ili nastavak –ozid ako se radi o neredukujućem oligosaharidu.
Polisaharidi: opšti naziv za polisaharide- glikani. U zavisnosti ot toga da li su u pitanju homo- ili
heteropolisaharidi nazivi se daju na sledeći način:
a) Homopolisaharidi se sastoje iz jedne vrste monosharidnih ostataka pa je njihovo
imenovanje jednostavno. Ukoliko je u polisaharidu samo jedan tip glikozidne veze odna se na
početku naziva, u zagradi, naznači koji je kiseonikov atom sledeće monosaharidne jedinice nagradio
acetal sa prethodniom monosaharidnom jedinicom u formi (1→n) (n-redni broj C-atoma), zatim se
naznači tip glikozidne veze (α ili β), doda se D ili L za označavanje najudaljenijeg hiralnog
uljenikovog atoma i na kraju prefiks izveden iz imena acikličnog oblika monosaharida na koji se
dodaje nastavak –furanan ili –piranan u zavisnosti od veličine prstena.

b) Heteropolisharidi se sastoje iz različitih monosharidnih jedinica. Njihovo imenovanje se

vrši tako što se odredi reprezentativna sekvenca monosaharidnih jedinica koja se ponavlja u
 polimeru a zatim, pošto ta sekvenca predstavlja oligosaharid, se odredi njen naziv, stavi u zagradu a
ispred zagrade prefiks poli- koji označava ponavljanje sekvence.

3.6 Monosaharidi sa 2,3,4 hiralna C‐atoma. Konfiguracije i konformacije.

Konstitucija je opis broja i vrste atoma i veza u molekulu.
Konfiguracija predstavlja raspored atoma i veza nekog molekula u prostoru.
Pod konformacijom se podrazumevaju različiti prostorni rasporedi jednog molekula određene
konstitucije i konfiguracije u prostoru koji su posledica rotacije oko jednostrukih veza. Konformacije se
razlikuju po sadržaju slobodne energije (najstabiliniji su oni sa najnižim sadržajem energije-konformeri).
Polazeći od D-gliceraldehida, ugljenični lanac kod šećera može se postepeno produžavati za po 1 C-
atom. Time se, sa svakim dodatim C-atomom povećava broj stereocentara, a time i broj mogućih
konfiguracija. Broj mogućih aldoza jednak je 2n (n-broj stereocentara-asimetričnih C-atoma).
 Nastajanje poluacetala: aldehidna grupa se može toliko približiti -OH grupi na C 4 ili C 5 , da lako dolazi
do nukleofilne adicije na karbonilni ugljenik, odnosno nastajanje poluacetala.
Pri reakciji -OH grupe sna C 5 sa aldehidnom grupom nastaje piranozni prsten (stabilniji,
termodinamički proizvod ). Dok reakcijom -OH grupe na C 4 sa aldehidnom grupom nastaje furanozni
prsten ( brže se zatvara, kinetički proizvod ).
Svaki od piranoznih anomernih oblika monosaharida može imati konformaciju stolice i lađe, odnosno
dve konformacije stolice i šest koformacija lađe. Najstabilnije konformacije su konformacije stolice i to one
kod kojih je većina grupa u ekvatorijalnom položaju (manje su izražene sin-diaksijalne interkacije). Kod
cikličnih oblika monosaharida javlja se anomerni efekat koji favorizuje aksijalni položaj anomerne
hidroksilne grupe i samim tim doprinosi povećanju koncentracije favorizovanog anomera (ovaj efekat ne
preovlađuje uvek).
Pri stvaranju prstena nastaje novi stereocentar. Posledica toga je da se nastajanjem hemiacetala
formiraju dva nova jedinjenja – dva diastereomera, koji se razlikuju po konfiguraciji anomernog C-atoma, α
 i β. Takvi izomeri koji se razlikuju samo po konfiguraciji na jednog C-atomu nazivaju se epimeri a ako je u
pitanju anomerni C-atom anomeri.
Kod cikličnih oblika monosaharida (uobičajenih), ukoliko je anomerna -OH grupa sa iste strane sa koje
je i -CH 2 OH grupa, onda je to β–anomer,a ako su ove grupe na atomima sa različitih strana u pitanju je α-
anomer.
Mutarotacija predstavlja promenu konfiguracije na anomernom C-atomu i promenu optičke rotacije
zbog uravnoteženja šećera sa svojim anomerom (to je ravnotežna reakcija pri kojoj šećer prelazi u druge
izomere (4 ciklična i 1 aciklični oblik, pri čemu se koncentracija acikličnih može zanemariti jer su manje
stabilni).

3.7 Najvažnije hemijske reakcije monosaharida.

• Nastajanje acetala: monosaharidi reaguju sa alkoholima u kiseloj sredini gradeći acetale. Aldehidna
grupa monosaharida prvo reaguje sa jednim molekulom alkohola gradeći hemiacetal a zatim sa još jednim
molekulom gradeći acetal. Acetali mogu hidrolizovati u kiseloj sredini. Reakcija se koristi za zaštitu anomerne
hidroksilne grupe.

• Permetilovanje: kao reagens se koristi Me 2 SO 4 ili MeI u prisustvu Ag 2 O pri čemu se sve hidroksilne
grupe prevode u metoksi-grupe. Metoksi-grupa na anomernom C-atomu (acetal) se može prevesti u
hidroksilnu (hemiacetal) dejstvom kiselina.

• Dokazne reakcije za prisustvo aldehidne ili keto-grupe: ove reakcije se zasnivaju na sposobnosti Cu2+
ili Ag+ jona da oksiduju aldehidnu grupu do karboksilne (kod aldoza nastaju aldonske kiseline) ili ketoze do
dikarbonilnih jedinjenja (Tollens-ova, Fehling-ova, Nilander-ova proba).
• Oksidacije: u zavisnosti od primenjnog oksidacionog reagensa aldoze se oksiduju do aldonskih ili
aldarnih kiselina. Ako se oksidacija vrši bromnom vodom nastaju aldonske kiseline a ako se vrši azotnom
kiselinom nastaju aldarne kiseline.
 • Degradativna oksidacija: kao reagens se najčešće koristi perjodna kiselina (ili perjodata u kiseloj
sredini) koja raskida vezu između C-atoma za koje su vezane hidroksilne grupe (vicinalne), C-C veza kod α-
hidroksi karbonilnih jedinjenja i α-hidroksi karboksilnih kiselina. U prvoj fazi dolazi do nastajanja cikličnog
perjodatnog estra kod koga su dva C-atoma u petočlanom prstenu a zatim do oksidacije tih C-atoma. Primarna
alkoholna grupa se oksiduje do formaldehida, sekundarna alkoholna do aldehidne, aldehidna do mravlje
kiseline, keto do karboksilne a karboksilna na ugljene tj. ugljendioksida. Degradacijom monosaharida izdvajaju
se formaldehid (oksidacija primarne alkoholne grupe), mravlja kiselina (oksidacija aldehidne grupe; nastaje i iz
sekundarne alkoholne grupe jer se ona prvo oksiduje do aldehidne), ugljendioksid (iz karboksilne; nastaje i iz
keto grupe jer se ona prvo oksiduje do karboksilne) u zavisnosti od toga koje su funkcionalne grupe prisutne.
 • Građenje estara: estri monosaharida se mogu dobiti dejstvom anhidrida kiselina.

• Zaštita hidroksilnih grupa: hidroksilne grupe se mogu zaštiti prevođenjem u acetale dejstvom acetona
ili benzaldehida (nastaju izopropiliden i benziliden derivati).
• Redukcije: karbonilne funkcionalne grupe monosaharida se mogu redukovati dejstvom redukcionih
sredstava kao što su NaBH 4 i LiAlH 4 pri čemu nastaju alkoholi. Redukcijom aldehidnih grupa (aldoze) nastaje
samo jedan alkohol dok redukcijom keto grupa nastaju dva epimerna alkohola (keto grupa je planarna pa
postoji mogućnost napada hidrida sa obe strane što rezultuje u stvaranju dva epimerna alkohola).
 • Modifikacija dužine niza
a) Kiliani-Fischer-ova sinteza: služi za dobijanje monosaharida produžavanjem niza početnog
monosaharid za po jedan C-atom. Prvo se adira HCN pri čemu nastaju epimerni cijanhidrini, zatim se vrši
katalitička hidrogenizacija do epimernih imina i na kraju njihovo prevođenje u monosaharide.

b) Nitrometanska sinteza: takođe služi za dobijanje monosaharida produžavanjem niza početnog

monosaharid za po jedan C-atom. Na početni monosaharid se deluje nitrometanom pri čemu nastaju nitro
derivati koji se zatim prevode u odgovarajuće, epimerne monosaharide. Modifikacija ove sinteze se koristi
za sintezu 2-halogen derivata monosaharida koji se mogu koristiti za sintetezu drugih derivata
monosaharida (npr. aminošećera).
 c) Ruff-Fentonova degradacija: reakcija se sastoji u oksidaciji monosaharida do aldonskih kiselina i
građenja njihovih soli sa Ca koje u prisustvu Fe3+ jona i H 2 O 2 daju kiseonični radikal na karboksilnoj grupi
koja nakon toga prelazi u ugljendioksid (dalje reaguje sa Ca2+ dajući CaCO 3 ). Na taj način nastaje
monosaharid sa jednim C-atomom manje.
 d) Wohl-ova degradacija: na aldozu se deluje hidroksilaminom pri čemu nastaje oksim, zatim se
vrši peracetilovanje pri čemu oksim prelazi u acetilovani cijanhidrin koji se dodatkom MeONa prevodi u
aldozu sa jednim C-atomom manje od početne.

• Konigs-Knorr-ova metoda: reakcija poli-O-acetilglikozida i alkohola u prisustvu srebrokarbonata ili

srebrooksida (metoda se koristi i za dobijanje disaharida)
 • Reakcija dobijanja piranozil i furanozil bromida: Kada je hemiacetalna hidroksilna grupa acetilovana,
podleže supstituciji u prisustvu HBr, pri čemu se dobija reaktivni derivat koji se može koristiti za dobija alkil i
aril acetala i disaharida.

3.8 Monosaharidi: najvažniji predstavnici.

Pentoze
D-riboza: nalazi se u nukleinskim kiselinama (RNK). Neophodna je za proizvodnju ATP-a u organizmu.
Ksiloza: najzastupljenija gradivna jedinica hemiceluloza (ksilani). Ima je u kukuruznim klipovima, slami,
ljuskama se menja, proteoglikanima (vezana za ostatke serina i treonina O-glikozindim vezama).
Arabinoza: jedna od najčešćih pentoza u prirodi. Nalazi se u mnogim polisaharidima:
heteropolisaharidima (arabinoksilan, arabinogalaktan), homopolisaharima (arabanima: hemiceluloze i
pektini). L-oblik je mnogo češći od D-oblika arabinoze.
Ribuloza: ketopentoza, nalazi se u biljkama, životinjama, mikroorganizmima. Ima bitnu ulogu u
metabolizmu (Kalvinov ciklus (tamna faza fotosinteze)-karboksilacija ribuloza-1,5-bifosfata).
Heksoze
Glukoza: (dekstroza ili grožđani šećer) je narasprostranjniji monosaharid. Nalazi se u biljnim
proizvodima, oligo- i polisaharidima (skrob, saharoza, celuloza, laktoza, glikogen…) u krvi sisara se nalazi
slobodna. Predstavlja glavni izvor enegije u organizmu i učestvuje u mnogim metaboličkim procesima
(glikoliza, oksidativna fosforilacija, Korijev ciklus (anabolički proces)). Koristi se u idustriji u proizvodnji
vitamina C (Reichstein-ov proces), limuske kiseline, glukonske kiseline, sorbitola, bio-etanola itd.
Galaktoza: aldoheksoza, u prirodi se nalazi u disaharidima (laktoza) i oligosaharidima (laktoza) i
polisaharidima (hemiceluloze, u samenu biljaka). Slobodna se nalazi u urinu, a u organizmu je najčešće
vezana za lipide i proteine, u semenu i nekim biljnim smolama u obliku rezervnih polisaharida, u
cerebrozidima i drugim glikolipidima nervnih ćelija.
Manoza: epimer glukoze. Nalazi se u biljkama (polisaharidima: hemicelulozama i u raznim homo- i
heteromananima). U životinjskom svetu se nalazi u glikolipidima krvne plazme, albuminu, i jajetu. U
ljudskom organizmu se ne metaboliše dobro. Ima je u ćelijskim zidovima mikroba (meta imunog sistema i
antibiotika).
Fruktoza: Najznačajnija heksoza pored glukoze i galaktoze. Voćni šećer, nalazi se u biljnim plodovima,
medu, saharozi, inulinu. Najslađi šećer, komercijalno se koristi kao zaslađivač.

3.9 Oligosaharidi
Oligosaharidi su saharidi koji nastaju kondenzacijom od 2 do 10 monosaharidnih jedinica (povezanim
glikozidnom vezom ).
Vezivanje monosaharidnih jedinica ostvaruje se na dva načina:
• Oligosaharidi maltoznog tipa: maltoza, laktoza, celobioza (vezivanje poluacetalne grupe
jednog šećera sa nekom hidroksilnom grupom drugog šećera koja nije acetalna). To su
redukujući saharidi
• Oligosaharidi trehaloznog tipa: trehaloza, saharoza, rafinoza (vezivanje preko
poluacetalnih hidroksilnih grupa). To su neredukujuci šećeri.

Prema poreklu se mogu podeliti na prirodne i veštačke (tehnološke) oligosaharide

 Prirodni oligosaharidi
Saharoza: α-D-Glcp-(1→2)-β-D-Fruf (α-D-
gukopiranozil-β-D-Fruktofuranozid). Nalazi se u šećernoj
repi i šećernoj trski. Najčeći zaslađivač u ishani,
predstavlja brzi izvor energije dovodeći do naglog porasta
glukoze u krvi, hidrolizuje u prisustvu kiselina i enzimski
(invertaza).

Laktoza: β-D-Galp-(1→4)-D-Glcp (4-O-(β-D-

Galaktopiranozil)-D-glukopiranoza). Nalazi se u mleku
gde čini 2-8% čvrste supstance (mlečni šeće). Hidrolizuje
enzimski na glukozu i galaktozu. Ljudi koji su netoleratni
na laktozu (hipolaktazija) ne poseduju enzim laktazu pa
je ne mogu variti (simptomi su naduvenost, dijareja,
abdominalni bol, mučnina itd.).

Trehaloza: α-D-Glcp-(1→1)-α-Glcp (α-D-

glukopiranozil-α-D-glukopiranozid). Drugi nazivi su
mikoza i tramaloza. Sintetiše se u gljivama, biljkama i
nekim beskičmenjacima. Ima je u semenu
suncokreta, u pečurkama, kvascu. Hidrolizuje
enzimski pod uticajem enzima trehalaze koji je
prisutan samo u malim količinama kod većine ljudi.
Trehaloza je glavni izvor energije kod insekata pri
letenju (verovatno jer hidrolizom daje dva molekula
glukoze čime se naglo povećava njena koncentracija).

Rafinoza: α-D-Galp-(1→6)-α-D-Glcp-(1→2)-β-D-Fruf (4-O-(α-D-galaktopiranozil)-α-D-glukopiranozil-

β-D-frutofuranozid). Nalazi se u šećernoj repi (dobija se iz melase), pasulju, kupusu, brokoliju i drugom
povrću. Enzimski ili sa razblaženim mineralnim kiselinama hidrolizuje na fruktozu i melibiozu (rafinaza).
Enzim α-galaktozidaza hidrolizuje rafinozu na na galaktozu i saharozu. Ljudski organizam ne poseduje ovaj
enzim, te rafinoza dolazi do donjeg dela creva nehidrolizovana, gde se fermentiše pomoću bakterija koje
sadrže ovaj enzim u CO 2 , CH 4 i(ili) H 2 .
 Veštački (tehnološki) oligosaharidi
Maltoza: α-D-Glcp-(1→4)-D-Glcp (4-O-(α-
D-glukopiranozil)-D-glukopiranoza). Nastaje
enzimskom hidrolizom skroba (β-amilaza). U
ljudskom organizmu se maltoza enzimski
hidrolizuje (maltaza ili α-glukozidaza) na dva
molekula glukoze. Koristi se kao zaslađivač (dva
puta slabiji od glukoze, šest puta slabiji od
fruktoze).

Celobioza: β-D-Glcp-(1→4)-D-Glcp (4-

O(β-D-glukopiranozil)-D-glukopiranoza).
Nastaje enzimskom hidrilizom celuloze.
Celobioza potom hidrolizuje enzimski na dva
molekula glukoze (celobiaza ili β-
glukozidaza).

3.10 Hemiacetali, acetali i glikozidi.

Hemiacetali su jedinjenja koja nastaju reakcijom aldehida sa alkoholima, aminima ili tiolima. Ova
reakcija je povratna i spontana. Kod monosaharida nastaju tako što jedna od hidroksilnih grupa vrši
nukleofilni napad na aldehidnu grupu (u zavisnosti od toga koja hidroksilna grupa vrši napad nastaju
furanozni ili piranozni oblici) pri čemu se napad vrši sa obe strane planarne karbonilne grupe pa nastaju
dva epimerna (anomerna) oblike (α i β) (analogno kod ketona odnosno ketoza nastaju hemiketali).
Šećeri se najčešće nalaze u obliku hemiacetala. Zbog ravnoteže između ova dva stanja, monosaharidi
zadržavaju svoje osobine (mogu se oksidovati i redukovati, mogu graditu glikozide) a zbog međusodne
interkonverzije imaju sposobnost mutarotacije. α i β oblici (anomeri) su u ravnoteži, međusobno a i sa
acikličnim oblikom zbog šega su redukujući šećeri.
Acetali su jedinjenja koja nastaju kondenzacijom hemiacetala i alkohola,amina ili tiola. Imaju potpuno
drugačije osobine od hemiacetala. Ravnoteža nastajanja acetala iz hemiacetala je jako pomerena ka
stvaranju acetala pa ne dolazi do mutarotacije i nema reakcija koje su karakteristične za slodonu aldehidnu
ili keto grupu kod šećera (oksidacije Fehling-ovim i Tollens-ovim reagensom, redukcije sa NaBH 4 ). Glikozidi
su acetali šećera, kod kojih je za šećer acetalno vezana grupa koja nije šećerne prirode (aglikon).
Glikozidi se često javljaju u prirodi zato što šećerna komponenta služi da bi povećala rastvorljivost
nekog molekula u vodi (živi organizmi su vodeni sistemi i svi fiziološki procesi se odvijaju u vodenoj sredini)
čime se olakšava ili omogućava trasport tog molekula kroz organizam. Kod životinja (i ljudi) otrovi se često
izbacuju iz organizma u obliku glikozida. Mnoge biljke čuvaju jedinjenja u obliku neaktivnih glikozida
(enzimskom hidrolizom se odvaja šećerna komponenta pa upotreba tog jedinjenja postaje moguća).
Dodatak ili oduzimanje šećerene komponente može u potpunosti da promeni fiziološko dejstvo neke
supstance. Glukozidi hidrohinona (hidrohinon je toksičan) se koriste za lečenje bubrežnih infekcija dok
glikozidi flavonoida i katehina imaju antitumorno, antimutageno i antioksidantno dejstvo.
Na osnovu grupe koja je sa hemiacetalom nagradila glikozid oni se dele na:
 O-glikozide: šećerna komponenta je povezana preko -OH grupe alkohola (fenola, karboksilne kiseline
(estar glikozid)) glikozidnom vezom. Primeri su salicin, amigdalin, hesperidin.
N-glikozid: šećerna komponenta je povezana preko -NH 2 grupe amina (nukleotidi, polinukleotidi,
nukleinske kiseline).
S-glikozidi: šećerna komponenta je povezana preko –SH grupe tiola. Primer su glukozinolati kao
glukobrazicin.

3.11 Monosaharidi koji sadrže druge funkcionalne grupe.

Šećerne kiseline
Aldonske kiseline: nastaju oksidacijom aldehidne grupe aldoza (npr. Bromnom vodom)
primeri: glicerinska kiselina (njeni derivati su bitni intermedijeri u procesu glikolize), glukonska kiselina
(nalazi se u voću, medu, vinu itd.). U prehrambenoj industriji se koristi kao aditiv i regulator kiselosti.
Koristi se i kao helirajući reagens. U medicini se koristi za tretman opekotina od fluorovodonične kiseline.),
vitamin C.
Aldarne kiseline: nastaju oksidadcijom aldehidne i primarne alkoholne grupe aldoza (npr. sa HNO 3 ).
Primer: vinska kiselina (ima je u voću (grožđe, banane). U obliku diizopropil-tartarata se koristi kao
katalizator u asimetričnim sintezama. Kao helirajući reagens. Mišićni toksin.).
Uronske kiseline: nastaju oksidacijom primarne alkoholne grupe aldoza.
Primer: glukuronska kiselina (sastavni je deo proteoglikana (glikozaminoglikana, npr hijaluronska
kiselina). Učestvuje u ksenobiotičkom metabolizmu lekova, steroidnih hormona, derivata masnih kiselina
(proces glukuronidizacije-stvaranje glikozida glukuronske kiseline sa jedinjenjima koje je potrebno izbaciti
iz organizma u cilju povećanja njihove rastvorljivosti.), galakturonska kiselina (glavna gradivna jedinica
pektina).
Ulozonske kiseline: nastaju oksidacijom primarne alkoholne grupe na C 1 -atomu 2-ketoza
Primer: ketodeoksiulozonska kiselina (KDO ili 3-deoksi-D-mano-okt-2-ulozonska kiselina)(učestvuje u
biosintezi lipopolisaharida kod bakterija), neuraminska kiselina (5-amino-3,5-dideoksi-D-glicero-D-
galakto-non-2-ulozonska kiselina), sijalinske kiseline (zajednički naziv za sve N- i O- supstituisane
(najčešće N- ili O- acetil i O- metal, laktil, sulfo i fosfo) derivate neuraminske kiseline)(ulazi u sastav
glikoproteina I gangliozida).

Deoksi šećeri
Monosaharidi kojima nedostaje jedna ili vise –OH grupa. Nisu nađeni slobodni u prirodi, već kao
sastavni delovi polisaharida, glikoproteina i glikozida.
Fukoza (6-dezoksi-L-galaktoza): nalazi se vezana u glikoproteinima krvnih grupa, nekim polisaharidima
morskih trava i morskog krastavca (fukoidan).
Ramnoza (6-deoksi-L-manoza): nalazi se u polisaharidima, u antocijanima (flavonima) i mnogim
drugim glikozidima, ćelijskim membranama pojedinih bakterija.
Deoksiriboza (2- deoksi-D-riboza): ulazi u sastav DNK.

Amino šećeri
Derivati monosaharida, gde je -OH grupa zamenjena -NH 2 grupom, često i –NH-Ac grupom (ne
odnosi se na hemiacetalnu grupu).
 Glukozamin (2-amino-2-deoksi-D-glukoza): gradivna jedinica homopolisaharida hitina i hitozana
(čijom se kiselom hidrolizom industrijski dobija). Koristi se kao dodatak ishrani kod ljudi koji pate od
osteoartritisa).
Galaktozamin (2-amino-2-deoksi-D-galaktoza): konstituent nekih glikoproteinskih hormona (folikul-
stimuličući hormon (FHS) i luteizirajući hormon (LH ili lutropin). Galaktozamin je hepatotoksičan.
Muraminska kiselina (3-O-laktil etar glukozamina): nalazi se u obliku N-acetil derivata u
proteoglikanima ćelijskih zidova bakterija.

3.12 Sinteza oligosaharida: principi i problemi

Cilj sinteze oligosarida je praktično stvoriti određeni tip glikozdne veze između hemiacetalne grupe
jednog i određene hidroksilne grupe drugog monosaharida. Problem je u tome što monosaharidi imaju
više hidroksilnih grupa koje potencijalno mogu graditi glikozidne veze pa može nastati veliki broj različitih
oligosharida (njihov broj se povećava sa brojem monosharidnih jedinica). Pored ovog postoji i problem u
sinetisanju oligosaharida koji će imati monosaharidne jedinice povezane tačno određenim tipovima veza i
koje će imati tačno definisanu veličinu prstena. Takođe, pojedine grupe u monosaharidima mogu biti
reaktivne pri uslovima sinteze pa ih je neophodno zaštititi dok druge mogu biti nereaktivne pa ih je
potrebno prevesti u reaktivnije derivate. Sve ovo doprinosi komplikovanosti sinteze. Osim problema koji se
tiču strategije sinteze, hemijska sinteza često uključuje toksične supstance.
Protekcija (blokiranje) hidroksilnih grupa se može vršiti na više načina:
Predavanja!!!!!
Postoji više metoda koje se koriste u sintezi glikozida kao što su:
• Koenings-Knorr-ova metoda: ova metoda se bazira na S N2 supstituciji halogena u
halogenskom derivatu monosaharida (derivat kod koga je supstituisana hemiacetalna
hidroksilna grupa) hidroksilnom grupom drugog kod koga su sve ostale hidroksilne grupe
zaštićene pri čemu se stvara glikozidna (acetalna veza). Halogenski derivat se može dobiti
reakcijom peracetilovanog monosaharida sa halogenvodoničnom kiselinom (supstituiše se
acetoksi-grupa u anomernom položaju) .
• Trihloracetimidatni metod: reakcija se zasniva na nukleofilnom napadu anomernog
kiseonika monosaharida (čije su ostale hidroksline grupe estarski ili etarski zaštićene) na C-atom
cijanidne grupe trihloracetonitrila pri čemu nastaju epimerni trihloracetimidati tog
monosaharida (jedan je sa anomernim supstituentom u ekvatorijalnom položaju (kinetički
prooizvod) zbog sternih smetnji a drugi sa supstituentom u aksijalnom položaju
(termodinamički proizvod) usled anomernog efekta). Novonastala grupa je dobro-odlazeća pa
se može lako supstituisati alkoholima ili hiroksilnim grupama iz drugih monosaharida (S N2
supstitucija; katalizovana kiselinama). Reakcija građenja trihloracetimidata je bazno
katalizovana a baze koje se koriste su K 2 CO 3 , NaH, DBU itd.
• Tioglikozidni i glikozil-fluiridni metod: kao glikozil-donori se koriste tioglikozidi ili
glikozil-fluoridi (mogu se dobiti reakcijom monosaharida koji ima zaštićene grupe i slododnu
anomernu grupu i DAST-om (dietilaminosumpor trifluorid) u THF-u). Tioglikozidi se mogu sa
DAST u prisustvu NBS-a prevesti u glikozil-fluoride koji u prisustvu AgClO 4 i SnCl 2 reaguju sa
monosaharidima. Za reakciju tioglikozida sa monosaharidima neophodna je njihova aktivacija
što se može izvršiti različitim tiofilima (sa mCPBA i Tf 2 O (anhidrid trifluormetilsulfonske
 kiseline), NIS-om (N-jod-sukcinimid), NBS-om (N-brom-sukcinimid), NIS-om i TfOH
(trifluormetilsulfonska kiselina), DMTST-om (dimetil(metiltio)sulfonijum triflat), TMSOTf-om
(trimetilsilil triflat) itd.).
• Sinteza glikozida na čvrstoj fazi: metod se u opštem slučaju zasniva na vezivanju
monosaharidne jedinice za polimerni nosač (smole, polistiren) glikozidnom vezom (O-, N- i S-
glikozidi). Monosaharidna jedinica koja se vezuje ima dobro odlazeću grupu na anomernom C-
atomu, zaštićene hidroksilne grupe od kojih je jedna zaštićena tako da se može deblokirati pod
uslovima pod kojim se ostale ne deblokiraju. Ta hidroksilna grupa služi kao nukleofil koji se
vezuje za narednu glikozindu jedinicu. Nakon dobijanja željenog oligosaharida raskida se
njegova veza sa nosačem.
Nakon stvaranja glikozidne veze, bilo kojom od navedenih metoda, vrši se deprotekcija hidrokslinih
grupa

3.13 Sinteza glikozida i oligosharida enzimima

Oligosaharidi se mogu sintetisati i enzimskim reakcijama. Enzimi koji se koriste u ove svrhe su glikozil-
trasferaze (prenose monosaharidne jedinice) i glikozidaze (raskidaju glikozidne veze). Prednsot korišćenja
enzima u odnosu na hemijske regense je u tome što se glikozidna veza formira u jednom koraku, što nema
upotrebe toksičnih supstanci, visoka selektivnost (dobija se jedan proizvod) i upotreba malih količina
enzima.
• Glikozil-transferaze: enzimi koji katališu transport monosaharidne jedinice sa tzv.
nukleotid-saharida (aktivirani monosaharid tj. Glikozil-donor) na glikozil-akceptorski molekul (to j
molekul koji sadrži grupu koja može da formira glikozidnu vezu (najčešće hidroksilna grupa)). Ovaj
proces se odvija u živim organizmima. Nukleotid šećeri su u suštini nukleozid-monofosfati i
nukleozid-difosfosfati za čiju je fofsfatnu grupu glikozidno vezan monosaharid. Primeri nukleotid-
šećera UDP-Glc, UDP-Gal, UDP-GlcNAc, UDP-GalNAc, GDP-Man, CMP-Neu5Ac (za strukture
pogledati strukture nukleozida kod nukleinskih kiselina!!!). prenos monosaharidne jedinice se može
odvijati uz inverziju i retenciju konfiguracije anomernog C-atoma. Prednost je i kvantitativan prinos
rekcije dok su mane to što se dobija samo jedna vrsta glikozida, visoka cena donora glikozida i što ih
jako malo u živim organizmima.
• Glikozidaze: veoma velika grupa enzima koja katalizuje raskidanje glikozidnih veza.
Postoje glikozidaze koje katalizuju hidrolizu uz različit stepen specifičnosti (neke katalizuju
raskidanje određenog tipa veze a neke raskidanje određenog tipa veze samo između određenih
monosaharidnih jedinica), koje katalizuju uz inverziju ili retenciju konfiguracije anomernog C-atoma
i koje katalizuju hidrolizu na krajevima (egzoglikozidaze) ili unutrašnjosti saharida (endoglikozidaze).
Nalaze u velikim količinama u organizmima i koriste jeftine donore šećera (mono-, oligo- i
polisaharidi). Nedostatak je što katalizuju hidrolizu saharida u vodenoj sredini. Mehanizam hidrolize
predstavlja olakšanu supstituciju acetalno vezane grupe na anomernom C-atomu (koja uzima
proton sa ostatka Glu (ili Asp)) karboksilatnom grupom Glu (ili Asp) u aktivnom mestu enzima. Kako
bočni ostatak Glu predstavlja lako odlazeću grupu moguća je njena supstitucija pogodnim
nukleofilom (u organizmima je to voda dok je u reakcijama sinteze to monosaharid (alkoholiza)).

3.14 Skrob, glikogen i celuloza

 Skrob
Predstavlja smešu dva homopolisaharida: amiloze (oko 20%) i amilopektina (oko 80%). To je
najvažniji rezervni polisaharid koji nastaje u procesu fotosinteze. Glavni izvori skroba su kukuruz,
krompir, pšenica, pirinač, a ima ga i u voću, semenkama,korenu i lišću biljaka. Služi kao rezervna hrane
u toku rasta biljke ili kao polazni energetski materijal semena i krompira pri klijanju. Nerastvoran u
hladnoj vodi, alkoholu i etru, a u vrućoj vodi daje gust koloidni rastvor (nabubri) tzv. skrobni lepak.
Skrobna zrnca imaju karakterističan oblik za svaku biljku. Opna skrobnog zrnca je građena od
amilopektina, a unutrašnjost od celuloze. Zrnca imaju semikristalnu građu, odnosno amorfna
(neuređena) i kristalna (uređena) područja pri čemu su lanci povezani vodoničnim vezama. Uređenost
se povezuje sa amilopektinskim komponentama, dok se amilozna komponenta povezuje sa amorfnim
područjem. Primarni skrob nastaje u fotosintetskom tkivu biljaka – hloroplastima. Primarni proizvod
fotosinteze je glukoza, ali se ona kondenzuje u nerastvorni skrob. Potom se transportuje i postepeno
razgrađuje u drugim tkivima, a u amiloplastima (u biljnim ćelijama služe za skladištenje i skroba
polimerizacijom glukoze) se izgrađuju zrnca rezervnog skroba. Delovanjem kiselina ili enzima, skrob se
može potpuno razgraditi do glukoze, a međuproizvodi su dekstrani i maltoza.
Koristi se u industriji papira (kao lepak), u prehrambenoj industrji (kao sredstvo za žgušnjavanje i
geliranje) u kozmetici (pirinčani skrob kao puder), u tekstilnoj i farmaceutskoj industriji.
Amiloza je linearan homopolisahrid sastavljen od ostataka D-glukopiranoze međusobno povezanih
α(1→4) glikozidnim vezama. Molekul je spiralno uvijen u oblik heliksa, pri čemu je korak spirale sa 4
monosaharidne jedinice (M od 105 do 106 Da).

Amilopektin je račvasti homopolisaharid, izgrađen od ponavljajućih jedinica D-glukopiranoze, pri

čemu su monosaharidne jedinice u primarnom lancu vezane α(1→4) glikozidnim vezama, a račve
α(1→6) glikozidnim vezama i javljaju se na skavih 20-ak jedinica (M od 107 do 109 Da).
 Glikogen
Homopolisaharid koji je po strukturi veoma sličan amilopektinu. Predstavlja skladišnu formu
ugljenih hidrata i sekundarno dugoročno skladište energije kod životinja. Nastaje prvenstveno u jetri i
mišićima, mada gotovo sve telesne ćelije imaju sposobnost skladištenja manjih količina. Depoi
glikogena u jetri predstavljaju rezerve glukoze, koje se u slučaju pada koncetracije glukoze u krvi mogu
brzo mobilisati i taj pad kompenzovati (u procesu glikogenolize (katabolički proces) enzim glikogen
fosforilaza prevodi glikogen u glukoza-1-fosfat (G1P). G1P se pomoći enzima fosfoglukomutaze prevodi
u G6P koji predstavlja intermedijer u procesu glikolize). Glikogen u mišićima predstavlja izvor energije
tokom intezivnih fizičkih napora, pri čemu oslobođena glukoza nikada ne prelazi u krvotok (mišićne
ćelije nemaju enzim glukoza-6-fosfatazu koja je neophodna za transport glukoze iz ćelije u krvotok).
Glikogen je razgranat homopolisaharid, izgađen od ostataka D-glukopiranoze povezanih α(1→4)
vezama, dok su bočni lanci (račve) povezani α(1→6) glikozidnim vezama. Račve se nalaze na svakih 6 do
10 monosaharidnih jedinica. Često gradi komplekse sa proteinima.

Celuloza
Prirodni, strukturni homopolisaharid koji predstavlja 33% celokupne biljne materija (u drvetu je
ima oko 40-50 %, a u pamuku oko 90%). Celuloza je gradivna jedinica ćelijskog zida biljaka. Sastoji se iz
ostataka D-glukopiranoze međusobno povezanih β(1→4) glikozidnim vezama. Ovakvo vezivanje
monosaharidnih ostataka omugaćava građenje intra- i intermolekulskih vodoničnih veza između
molekula celuloze a posledica toga je velika čvrstina celuloznih materijala. Ljudi ne mogu da koriste
celulozu kao izvor glukoze zato što nemaju enzime (celulaze) koji mogu da je razgrade. Molekuli
celuloze su linearni i sadrže nekoliko hiljada monomernih jedinica. Celuloza se najčešće sreće u vidu
smeše sa hemicelulozama, ligninom, pektinima i drugim jedinjenjima. Bekterijska celuloza je jako čista,
ima veći udeo vode i sastoji se od dužih lanaca. Neke bakterije imaju enzime koji hidrolizuju celulozu
(neke od ovih bakterija žive u želucu preživara što im omogućava da vare celulozom bogatu hranu).

Upotreba celuloze
Celuloza ima veliku primenu u mnogim granama industrije. Regenerisana celuloza (celofan se
koristi u prehrambenoj industriji kao ambalaža, a semi-sintetički derivati kao što su viskoza i rejon
(dobijaju se tretiranjem celuloze natrijum hidroksidom i ugljendisulfidom) se koriste u tekstilnoj
industriji za proizvodnju odeće. Najčešći derivati celuloze su estarski i etarski. Od estarskih derivata
najpoznatiji su organski estri acetati, propionati, butirati i mešoviti estri (termoplastični polimeri koji se
koriste za pravljenje filmova i adheziva (lepkova)) i neogranski estri kao što je nitroceluloza (lako
zapaljiv polimer koji se koristi za pravljenje bezdimnog baruta i celuloida (dodaje se kamfor)). Od
etarskih derivata najpoznatiji su metil- i etil- derivati (termoplastične supstance koje se koriste za
pravljenje mastila, vezujućih sredstava i tableta), hidroksietil- (sredstvo za geliranje i zgušnjavanje),
 hidroksimetil- (za pravljenje celuloznih filmova), hidroksipropil metil- (sredstvo za zgušnjavanje i
geliranje) derivati i carboksimetil- derivat (koristi se u prehrambenoj industriji kao zgušnjivač i
stabilizator (npr. proizvodnja sladoleda).

3.15 Biljne smole

Biljne smole su kompleksne smeše polisaharida i glikoproteina, pored uobičajnih pentoza i heksoza
sadrže i glukuronske i galakturonske kiseline.
Struktura biljnih smola je raznovrsna. Primarni lanac se uglavnom od D-galaktopiranoze koji u
račvastma obično ima ostatkee uronskih kiselina, što strukturu čini polarnom i omogućava zadržavanj
vode.
Uloga biljnih smola je da zaštiti biljku. Kada se biljka zaseče ili ikako ošteti, ona luči smolaste materije
koje su po hemjskom sastavu heteropolisaharidi. Biljne smole se mogu uporediti sa krastom, kod ljudi. To
su amorfne materije rastvorne u vodi.
Najpoznatija je arapska smola gumiarabika. Upotrebljava se kao lepilo, dodatak vodenim bojama i
mastilu kao vezujuće sredstvo, u medicini i prehrambenoj industriji kao dodatak pićima. To je neutralna
biljna smola jer se luči u obliku Ca, Mg ili K soli kiselog polisaharida arabinske kiseline. Struktura ove
kiseline nije sa sigurnošću određena, njenom hidrolizom dobijaju se L-Araf, L-Rhap, D-Galp, i D-GlcUA (
3:1:3:1 ).

3.16 Biljne sluzi

Biljne sluzi su po karakteristikama i sastavu slične sluzima. Međutim, dok smole imaju zaštitnu ulogu,
biljne sluzi se nalaze u semenuu i nekim drugim delovima viljke i predstavljaju rezervne materije, ili
materije koje zadržavaju vodu, a produkti su normalnog metabolizma.
Njihova uloga je da privuku i zadrže molekule vode (slično gelu zbog velikog broja -OH i -COO- grupa
lako zadržavaju vodu između lanaca). Kod semena ima konkretnu ulogu da pomogne i održi seme (licu) u
vreme klijanja i bubrenja.
Postoje neutralne i kisele sluzi
Guaran: neutralni heteropolisaharid koji se sastoji iz galaktoze i manoze (galaktomanan). Primarni
lanac se sastoji iz D-manopiranoznih jedinica međusobno povezanih β(1→4) glikozidnim vezama za koji su
vezani kratki lanci ili monosaharidni ostaci D-galaktoze α(1→6) glikozidnim vezama. Koristi se kao
emulgator, zgušnjivač i stabilizator u prehrambenoj industriji.
Ksantan: kiseli heteropolisaharid. Primarni lanac se sastoji iz D-glukopiranoznih jedinica međusobno
povezanih β(1→4) glikozidnim vezama dok su ostaci D-manopiranoze, D-glukopiranoze vezani α(1→3)
glikozidnim vezama. Nastaje bakterijskom feermentacijom glukoze, saharoze ili laktoze. Upotrebljava se u
prehrambenoj industriji za povećanje viskoznosti i stabilizator emulzija, u naftnoj industriji se koristi za
povećanje gustine tečnosti za bušenje rupa.
 3.17 Pektini

Pektini su smeša kiselih homo- ili heteropolisaharida koji predstavljaju jednu od strukturnih
komponenti ćeiljskih zidova biljaka. Uloga pektina je da daju elastičnost ćelijskim zidovima i da pomognu
međusobno povezivanje biljnih ćelija (intercelularni vezivni materijal). U sastav pektina ulaze D-
galakturonska kiselina i njeni metil-estri, arabinoza, ramnoza i ksiloza.
Pektini koji su homopolisaharidi se sastoje iz ostataka D-galakturonske kiseline međusobno povezanih
β(1→4) glikozidnim vezama ili ostataka L-arabinofuranoze međusobno vezanih α(1→3 ) i α(1→5)
glikozidnim vezama (arabani).
Pektini koji su heteropolisaharidne prirode sadrže primarni lanac koji se sastoji iz ostataka D-
galakturonske kiseline i njenih metil-estara dok su za njega vezani ostaci arabinoze, ramnoze ili ksiloze. U
zavisnosti od količine ostataka metil-estra D-galakturonske kiseline razlikuju se pektini sa visokim i niskim
sadržajem estarskih ostataka koji se međusobno razlikuju po uslovima pod kojima geliraju. Oni sa visokim
sadržajem geliraju sniženjem pH dok oni sa niskim sadržajem geliraju pri dodatku soli dvovalentnih katjona
(Ca ili Mg).
Pektini imaju sposobnost da zadržavaju veliku količinu vode i da pri određenim uslovima grade gelove
zbog čega imaju raznoliku primenu u razniim granama industrije. U prehrambenoj industriji se koristi kao
gelirajuće sredstvo (npr. marmelada), zgušnjivač i stabilizator, u medicini protiv konstipacije i dijareje.
Posle nuklearne katastrofe u Černobilju korišćen je kao sredstvo koje potpomaže izbacivanje radiokulida iz
organizma (prebiotik). U duvanskoj industriji se koristi kao lepak. Primer geliranja pektina iz svakodnevnog
života je potapanje oljuštenih šljiva u krečnu vodu pre kuvanja slatka kako se ne bi raspale tokom kuvanja.
Najviše pektina ima u jabuci (1-1,5%), kruški (1%), citrusima (0,5-3,5%) i kori citrusa gde ih ima i do
30% mase.

3.18 Hemiceluloze

Hemiceluloze su najrasprostranjeniji biljni heteroglikani (heteropolisaharidi ). Nalaze se u svim

biljkama, kao pratioci celuloze (dodatni matriks za vlakna celuloze – punilo). Nalaze se u ćelijskom zidu
biljaka i služe kao strukturna komponenta i energetski materijal pri klijanju biljaka.
Za razliku od celuloze, koja je sastavljena samo od Glc, hemiceluloza je izgrađena od velikog broja
različitih monosaharidnih jedinica od kojih su neke ostaci uronskih kiselina. Zbog toga se, za razliku od
celuloze, rastvara u alkalnim rastvorima.
Polisaharidni lanci su kraći u odnosu na celulozne (500-3000 monosaharidnih jedinica). Takođe,
hemiceluloze su račvati polisaharidi amorfne strukture dok u molekulu celuloze nema račvanja.
Hidrolizom hemiceluloza pored glukoze, nastaju i arabinoza, ksiloza, manoza, galaktoza, ramnoza i
arabinoza. Javlja se i vecina D- pentoza, a u malim količinama i L-šećeri. Pored toga hemiceluloza može
sadržati i ostatke uronskih kiselina kao što su D-manuronska i D-galakturonska kiselina. Ksiloza je šećer
koga uvek ima najviše u hemicelulozama. Zajedničko za sve hemiceluloze osim glukomanana, je da se
primarni lanac sastoji iz jedne vrste monosaharidnih jedinica (najčešće ostaci ksiloze, glukoze ili manoze)
dok su kao račve povezane druge monosaharidne jedinice koje mogu biti iste ili različite od onih u
primarnom lancu.
 Najčešće hemiceluloze su:
Ksilani: najčešći tip hemiceluloze. . Nalaze se u svim biljkama na kopnu , kao i u mnogim algama. Oni
predstavljaju 10-35% mase drveta. Sastoje se iz D-ksilopiranoznih ostataka međusobno povezanih β(1→4)
glikozidnim vezama dok su sporedni lanci ili pojedini ostaci takođe D-ksilopiranozni i vezani za primarni niz
β(1→3) glikozidnim vezama. Pojedini ostaci D-ksilopiranoze u bočnim nizovima su esterifikovani feruličnom
kiselinom. Ostaci glavnog niza mogu biti acetilovani i u zavisnosti od broja acetilovanih grupa zavisi i
čvrtoća drvnog materijala.
Glukomanani: primarni lanac se sastoji iz ostakaka D-glukopiranoze i D-manopiranoze međusobno
povezanih β(1→4) glikozidnim vezama a odnos broja monosaharidnih jedinica D-Glcp : D-Manp je 6 : 1.
Sporedni nizovi nisu česti a ako ih ima to su D-glukopiranozne jedinice vezane za primarni niz β(1→6)
glikozidnim vezama. U čistom stanju su u obliku belog praha koji je rastvoran u vodi. Imaju primenu u
medicini kod lečenja dijabetesa tip 2 kao i kod lečenja visokog holesterola.
Ksiloglukan: primarni lanac se sastoji iz ostataka D-glikopiranoze međusobno povezanih β(1→4)
glikozidnim vezama dok se sporedni nizovi ili monosaharidni ostaci sastoje iz ksiloze i vezani za primarni
lanac (1→6) glikpozidnim vezama.
Arabinoksilan: gradivne jedinice su ostaci ksiloze i arabinoze gde ostaci ksiloze kao kod ksilana čine
primarni lanac a ostaci arabinoze su za njega vezani kao račve. U prirodi se najčešće nalazi vezan za fenolna
jedinjenja kao što je ferulična kiselina.

3.19 Polisaharidi algi

Alge stvaraju homo- i heteropolisaharide kao strukturni i intracelularni vezivni materijal. Ti

poloisaharidii imaju u algama sličnu ulogu kao hemiceluloze
kod kopnenih biljaka. Polisaharidi čine osnovu ćelijskih zidova
algi. Spoljašnji sloj ćelijskog zida sastoji se iz celuloze, homo- i
heteropolisaharida. U algama se javljaju i pektini i ksilani.
Kod nekih algi (phocephylata) sastavni deo ćelijskog zida
je alginska kiselina (polimanouranid; β(1→4) glikozidna veza ).
Alginska kiselina i njene soli natrijuma i kalijuma (alginati) se
koriste u prehrambenoj industriji kao emulgator i stabilizator a
u farmaceutskoj za spravljanje gelova.

Neke crvene alge i neke morske trave u ćelijskim zidovima sadrže agar. Agar se sastoji od
nerazgranatog polimera agaroze i razgranate komponente agaropektina. Agar sadrži sulfonsku grupu
(naelektrisana) zbog čega ima jaku moć zadržavanja vode.
 Agaroza je linearan heteropolisaharid koji se sastoji iz jedinica β-D-Galaktopiranoze i 3,6-anhidro-L-
galaktopiranoze međusobno, naizmenično povezanih β(1→4) i α(1→3) glikozidnim vezama. Jedan deo
hidroksilnih grupa na C 2 -atomu je vezan u obliku estra sumporne kiseline. Koristi za pripremu
elektroforetskih gelova u biohemiji. Agar se koristi kao podloga za gajenje mikroorganizama (struktura je
takva da mikroorganizmi nemaju enzim kojim bi ga mogli razložiti). Agar se koristi i u kapsulama za
vitamine i lekove jer se rastvara u želucu, a inertan je. Koristi se i za pravljenje gelova (1 do 5%-tni rastvor).
Ima primenu i u prehrambenoj industriji kao sredstvo za geliranje (žele, puding).

Karaginani su polimeri velike molekulse mase, dugačkog niza, visoke fleksibilnosti i pokazuju tendeciju
da geliraju na sobnoj temperaturi zbog helikoidne strukture njihovih molekula. Imaju u proseku jednu
sulfonsku grupu po jedinici monosaharida. Struktura im je slična strukturi agaroze. Nalazi se u morski
travama i crvenim algama. Postoje više vrste kariginina od kojih su najznačajnije κ-, λ- i ι-karaginan. Imaju
ulogu u metabolizmu Ca i Mg kod algi. Sprečavaju isušivanje ćelije. Upotrebljavaju se u prehrambenoj,
farmaceutskoj industriji i kozmetici kao stabilizatori, gelirajuća sredstva i zgušnjivači
 3.20 Polisaharidi mikroorganizama

Mnogi mikroorganizmi, lišajevi, gljive, kvasci, bakterije i dr. u toku svog rasta i aktivnosti stvaraju
homo- i heteropolisaharide. Ovi polimeri nalaze se ili u okolnoj sredini mikroorganizama ili su sastojci
njihovih ćelijskih zidova i citoplazme. Izolovani su u obliku linearnih i razgranatih glukozana,
fruktozana,manana, galaktana, poliuramida i drugih polimera. Mnoge patogene bakterije, na osnovu
sastava omotača ( kapsule ) koji obavija ćeliju, mogu se klasifikovati, a onda i brzo indetifikovati, što je
važno u medicinskoj mikrobiologiji.
Lihenin: homopolisaharid, izolovan iz raznih vrsta lišajeva. On je linearan strukturni polisaharid,
nerastvoran u hladnoj vodi. Sastoji se od D-glukopiranoze, čiji su ostaci vezani β(1→3) i β(1→4) glikozidnim
vezama.
 Dekstrani: ekstracelularni homopolisaharid bakterijskog porekla. Sastoje se iz ostatka D-
glukopiranoze međusobno vezanih α(1→6) glikozidnim vezama. Bočni nizovi su vezani za primarni lanac
α(1→2), α(1→3) i α(1→4) glikozidnim vezama.

Dekstrani nastaju iz saharoze dejstvom enzima dekstransaharaze. Dekstrani mase od 50000 do 70000
Da imaju veliku primenu kao zamena za krvnu plazmu (imitira gustinu; kod velikih gubitka krvi). Umreženi
polimeri dekstrana poznati su pod imenom Sephadexi. Sephadexi služe u laboratorijskoj tehnici za
razdvajanje makromolekula (gel-filtracije). Obrću ravan polarizovane svetlosti udesno, pa su zbog
pozitivnog skretanja dobili ovo ime.
Peptidoglikani (mureini): izolovani iz gotovo svih ispitivanih bakterija. Bakterije su najstariji i
najbrojsniji ćelijski organizmi. Oni su prokariote. Glavne razlike u odnosu na eukariotske ćelije su razlike u
strukturi i hemijskom sastavu ćelijske membrane, odsustvu membranskih ćelijskih organela i organizaciji
genetičkog materijala. Prema tome kakvu boju poprimaju prilikom tretiranja bojom crystal-violet i jodom
(Gram-ova metoda) dele se na gram (+) (plavoljubičasto obojenje) i gram (-) (crrvenkasto obojenje).
Peptidoglikane sadrže i gram (+) (90%) i gram (-) (10%) bakterije. Šećerna komponenta ovih
heteropolisaharida sastoji se iz ostataka N-acetilglukozamina (NAG) i N-acetilmuraminske kiseline (NAM),
koji su međusobno vezani β(1→4) glikozidnim vezama. Proteinska komponenta peptidoglikana ima dva
dela, jedan je tetra- ili pentapeptidni lanac prikačen ostatke N-acetil-muraminske kiseline (amidnom vezom
za ostatak mlečne kiseline) i drugi koji pentapeptid (pentaglicin) koji međusobno povezuje prethodno
napomenute peptidne ostatke sa dva susedna polisaharidna lanca (ovo vezivanje se odvija pod uticajem
enzima transpeptidaze; neki antibiotici (penicilin) inhibiraju te enzime vezujući se za njih). Gram (+)
bakterije imaju plazmenu membranu obloženu relativno debelim peptidoglikanskim ćelijskim zidom dok
gram (-) bakterije imaju plazmenu obloženu tankim peptidoglikanskim slojem a zatim jos jednim lipidno-
lipopolisaharidno-proteinskim bimolekulskim slojem (lipopolisaharidi se nalaze sa spoljne strane
membrane). Bakterije imaju sposobnost da produkuju polisaharide koji su tipični za vrstu što se koristi za
serološku klasifikaciju bakterija. Enzim koji može da razgradi polisaharidnu komponentu je lizozim (N-
acetilmuramid glikanhidrolaza; nalazi se u suzama, pljuvači, mleki i drugim telesmi, tečnostima). Njegovo
dejstvo se zasniva na hidrolizi polisaharidne komponente na mestu gde su NAM i NAG povezani β(1→4)
glikozidnom vezom. Kod nekih vrsta archea glavni konstituenti ćeliijskih zidova su pseudopeptidoglikani
(pseudomureini). Polisaharidni lanci se sastoje iz ostataka N-acetil-glukozamina i N-
acetiltalozaminouronske kiseline međusobno povezanih β(1→3) glikozidnim vezama (zbog ovakvog
vezivanja lizozim ne može da razgradi pseudomureine).
 Tehojne kiseline: komponenta ćelijskih zidova gram (+) bakterija koja se nalazi da površini
peptidoglikanskog sloja. Mogu se podeliti na dva tipa na osnovu alkoholne komponente na glicerol- i
ribitol-tejhojne kiseline. Primarni lanac je polieastarskog tipa gde su alkoholne komponente međusobno
povezane fosfodiestarskim vezama. Za ovaj lanac su glikozidnim vezama vezani ostaci monosaharida
(glukoza, mnaoza, galaktoza, N-acetilgalaktozamin, N-acetilglukozamin itd.). tejhojne kiseline su često
vezane za ostatke NAM peptidoglikanskog sloja, lipide u plazminoj membrani (lipotejhojne kiseline) i za
ostatke alanina oligopeptitnog lanca peptidoglikana.

Uloga tejhojnih kiselina: da ćelijskom zidu daju rigidnost (privlače Mg2+ i Na+ jone). Kako su često
vezane za ostatke alanina nalaze se u zwitter-jonskom obliku za koji se sumnja da može biti ligand za neke
TLR receptore koji igraju ključnu ulogu kod urođenog imunog sistema. Učestvvuju u regulisanju rasta ćelije
ograničavajući aktivnost autolizina (enzima koji katališu razgradnju β(1→4) između NAM i NAG).

3.21 Hitin

Hitin je dugolančani polimer (strukturni polisaharid) sačinjen od ostataka N-acetilglukozamina

međusobno povezanih β(1→4) glikozidnim vezama. Nađen je u ćelijskom zidu gljiva, egzoskeletu rakova,
školjki, insekata. U čistom obliku to je prozirna, čvrsta supstanca. Kod beskičmenjaka se nalazi u sklerotinu
(proteinska supstanca koja čini veći deo egzoskeleta) a kod školjki u smeši sa CaCO 3 . Strukturno i po
osobinama je sličan celulozi. Kod gljiva sličnu ulogu ima hitozan koji je homopolisaharid sastavljen iz
ostataka glukozamina koji su povezani isto kao i N-acetil-glukozamin kog hitina. Hitozan se može dobiti
deacetilovanjem hitina.

Upotreba: koristi se u poljoprivredi (kao đubrivo, pomaže biljci da razvije imuni mehanizam
(odgovog)), u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji kao stabilizator, koristi se kao vezujuće sredstvo za
boje i adhezive (lepkove) i za preavljenje biodegradabilnih hiruških konaca (pored biodegradabilnosti ima
neobično svojstvo da ubrzava zarastanje rana kod ljudi).

3.22 Mukopolisaharidi (glikozaminoglikani).

Mukopolisaharidi su polisaharid-proteinski kompleksi koji sadrže 70-80% ugljenih hidrata. Ostatak čine
proteini koji su jonskim, vodoničnim ili elektrostatičkim vezama vezani za polisaharidni lanac. Veza između
polisaharida i proteina je obično vrlo slaba i lako se raskida.
 Molekuli polisaharidnih komponenti mukopolisaharida su dugi i linearni i sastoje se iz disaharidnih
jedinica koje se ponavljaju. Ponavljajuća jedinica se sastoji iz ostataka heksoze ili heksuronske kiseline i
heksozamina.
Izolovani su iz vezivnog tkiva sekreta, jetre, mišića, jezika. Oni su sastavni deo vezivnih tkiva i vrše
kontrolu metabolita jona, vode i dr.
Mukopolisaharidi se međusobno razlikuju u tipu heksozamina, heksuronske kiseline i heksoze koji
ulaze u njihov sastav ( npr. D-glukuronsku kiseline, L-iduronske kiseline, D-galaktoze, D-galktozamina, D-
glukozamina).
Heparin je kiseli visoko sulfonovani polisaharidni- proteinski kompleks. Upotrebljava se u medicini kao
antikoagulant. Iako se u medicini koristi kao antikoagulans (inaktivira trombin i druge proteaze koje
učestvuju u proccesu zrgušavanja krvi), prava fiziološka uloga heparina još nije razlučena, jer je u
organizmu antikoagulant heparin sulfat. Pretpostavlja se ipak da mu je glavna uloga odbrane određenih
delova bakterije i drugih stranih materija. Heparin se obično nalazi u mastocitama ( vezivno tkivo ) i ispušta
se u vaskularni sistem na mestima gde je došlo do povrede tkiva.
Postoji dva tipa disaharidnih jedinica od kojih se sastoji heparin. Jedna je D-GlcUA(2S)-α(1→4)-
GlcNS(6S) a druga L-IdoUA(2S)-α(1→4)-GlcNS(6S) (S označava ostatak sumporne kiseline). Disaharidne
jedinice su međusobno povezane α(1→4) glikozidnim vezama.

Hialuronka kiselina je aldonski nesulfonovani mukopolisaharid. Rasprostranjen u vezivnom, epitelnom

i nervnom tkivu. Jedinstven je među mukopolisaharidima zbog toga što nije sulfonovan, formira se u
plazmenoj membrani (ne u Goldžijevom aparatu) i njeni molekuli mogu biti jako veliki.
Predstavlja jednu od glavnih komponenta kože, gde je uključena u regeneraciji kože. Nekon povrede
kože izložene UV zračenju prestaju sa lučenjem hialuronske kiseline i povećavaju brzinu njegove rzgradnje.
Produkti degradacije se skupljaju u koži nakon izlaganja UV zračenju. Takođe, hialuronska kiselina je
hidroskopna, pa pa obezbeđuje vodenu sredine oku.
Hialuronske kiseline se sastoje iz D-glukuronske kiseline i D-N-acetilglukozamina koji međusobno
naizmenično vezani β(1→3) i β(1→4) glikozidnim vezama.
 Hondroitin-sufat mukopolisaharid sastavljen iz N-acetilgalaktozamina i glukuronske kiseline. Lanac
hondraitina može biti dugačak preko 100 monosaharidnih jedinica, od kojih svaki može biti sulfonovan na
različitim položajima i različitim količinama. Sastoji se od linearnog molekula u kome su monosaharidne
jedinice međusobno vezane β(1→ 3) i β(1→ 4) vezama. Zbog toga što ovaj polisaharid sadrži gusto
pakovane negativno naelektrisane sulfatne grupe stvara elektrostatičko odbijanje koje daje hrskavici
otpornost ka sabijanju.
Postoje 4 vrste hondroitin-sulfata-A, C, D i E, zavisno od mesta i količine sulfonovanih grupa na N-
acetilgalaktozaminu.
Dermatan-sulfat sadrži umesto D-glukuronske kiseline L-iduronsku kiselinu. Nađen je najvećim delom
u koži, potom hrskavici, plućima, krvnim sudovima. ima antikoagulativne osobine.

Keratan-sulfat je polisaharid koji se sastoji iz ponavaljajuće disahariddne jedinice D-Glc-β(1→4)-D-

GlcNAc6S koje su mešusobno povezane β(1→3) glikozidnim vezama (neke D-Glc jedinice sadrže sulfatni
grupu na C 6 atomu). Molekuli keratan-sulfata su vezani za površinu ćelije ili za proteine ekstracelularnog
matriksa. Kao i hondroitin-sulfat omogućava mehaničku otpornost hrskavice.
4.1 Podela lipida. Osnovne karakteristike i principi podele
U lipide se ubraja veliki broj prirodnih jedinjenja, različitog hemijskog sastava, vrlo
rasprostranjenih u biljnom i životinjskom svetu. Zajednička osobina lipida je da su u vodi gotovo
nerastvorni a rastvorni u tzv. rastvaračima za masti (etar, hloroform, petroletar, benzen, aceton itd.)
mada je definicija nepotpuna jer postoje izuzeci (neki fosfolipidi su rastvorni u vodi a nerastvorni u
acetonu, dok su neki sfingolipidi nerastvorni u etru). Zajedničko svim lipidima je biogenetsko poreklo
(svi nastaju iz acetil-koenzima A).
Klasifikacija lipida se može izvršiti na više načina:
1) Hemijska klasifikacija: može se izvršiti na osnovu hemijske strukture ili ponašanja pri
saponifikaciji
a) Podela na osnovu hemijske strukture:
1. Triacilgliceroli ili masti
2. Voskovi
3. Fosfolipidi
4. Glikolipidi
5. Prostaglandini
6. Terpeni
7. Steroidi
8. Lipoproteini
b) Podela prema ponašanju pri sapoknifikaciji: dele se na proste (ne mogu se saponifikovati) i
složene (mogu se saponifikovati). Grupe obeležene crvenom bojom su složeni a plavom
prosti lipidi.
2) Biohemijska klasifikacija: prema ovoj klasifikaciji imaju najmanje četiri funkcije
1. Strukturni deo membrane
2. Intracelularni depo energijom bogatih proizvoda metabolizma
3. Transportni oblik energijom bogatih metabolita
4. Zaštitini deo ćelijskih zidova mnogih bakterija, biljaka i spoljnog skeleta insekata.

Neki lipidi se odlikuju velikom biološkom aktivnošću (steroidni hormoni, provitamini (karoteni),
vitamini (A i D)).

4.2 Masti i ulja. Masne kiseline iz prirodnih masti.

Masti i ulja su smeše neutralnih jednokiselinskih i višekiselinskih triacilglicerola (TAG). Mastima
nazivamo one triacilglicerole koji su na sobnoj temperaturi čvrsti a uljima one koji su tečni. Osim
TAG, prirodne masti sadrže i druge supstance od kojih zavise organoleptičke osobine masti (ukus,
miris i boja). Najčešće primese su: voskovi, fosfolipidi, steroli, karoteni, lipovitamini (A i D),
visokomolekularni ugljovodonici a sadrže i male količine glikozida, proteina i slobodnih masnih
kiselina.
Prema poreklu se mogu podeliti na biljne i životinjske dok se prema fiziološkoj ulozi dele na:
 a) Rezervne (depo) masti: u organizmu služe kao izvor energije i rezervna hrana. Nalaze se u
adipoznom tkivu životinja (potkožno tkivo, u predelu bubgera, srca i jetre), u semenu uljarica
i mesnatom tkivu maslina. Sastav im je promenljiv (naročito kod životinja) i u mnogome
zavisi od ishare, klime i drugih faktora. U toku gladovanja se troše.
b) Organo-ćelijske masti: integralni sastojak svake ćelije. Čine ih uglavnom fosfolipidi. Njihov
sastav je stalan i zavisi od filogenetskih faktora. U toku gladovanja se ne troše.

Sa tehničkog stanovišta ulja se dele na:

a) Ulja koja se suše

b) Ulja koja se napola suše
c) Ulja koja se ne suše

Masne kiseline prirodnih masti

To su monokarboksilne kiseline obično parnog broja C-atoma, pravog niza, koji može biti zasićen ili
nezasićen sa 4-30 C-atoma (animalnog porekla-ako su nezasićene imaju do 6 dvogubih veza; iz
mikroorganizama-zasićene i nezasićene (uglavnom monoenske), mogu imati razgranat niz i
ciklopropanov prsten; biljog porekla-strukturno najraznovrsnije, mogu imati trogubu vezu, epoksi-
,hidroksi- i keto- grupe i ciklopentenov prsten) U organizmima se nalaze uglavnom u obliku estara.

Fizičke osobine masnih kiselina

Amfipatičan molekul (polarna “glava”-karboksilna grupa i nepolarni “rep”-ugljovodonični niz).
Karboksilna grupa pokazuje veliku sklonost ka dimerizaciji (građenje intermolekulske vodonične veze)
čime se već mala rastvorljivost MK još više smanjuje. U polarnom rastvaraču molekuli MK su izuvijani
kako bi se smanjila dodirna površina između hidrofobnog ugljovodoničnog niza i rastvarača dok su u
nepolarnom rastvaraču molekuli više ili manje izduženi a karboksilne grupe dimerizuju.

• Temperatura topljenja:
Temperatura na kojoj molekuli imaju dovoljno kinetičke energije da savladaju
intramolekulske sile koje ih drže u čvrstom stanju. Raste sa porastom broja C-atoma tj. dužine
niza (zasićene MK sa neparnim brojem C-atoma i razgranatim nizovima imaju nešto niže TT).
Nezasićene MK sa istim brojem C-atoma imaju niže TT koja je niža ukoliko je veza (dvostruka)
bliža sredini niza, ukoliko ima više veza i ukoliko je konfiguracija veza cis.
• Rastvorljivost:
Sa povećanjem dužine ugljvodoničnog niza smanjuje se rastvorljivost. Nezasićene su
rastvorljivije od zasićenih (slabije intermolekulske privlačne sile). Rastvorljivost raste kako TT
opada. Isparljivost MK sa vodenom parom opada sa povećanjem niza.
• Temperatura ključanja:
Znatno veća od očekivane i raste sa porastom niza (posledica njihove osobine da
asosuju). Mogu destilovati u vakuumu bez raspadanja (nezasićene i račvaste imaju niže TK).
Metil- i etil-estri imaju niže TK od odgovarajućih kiselina (estri nemaju kiseli H-atom pa nema
mogućnosti građenja itermolekulskih vodoničnih veza (dimera)).
Hemijske osobine masnih kiselina
Slabe kiseline sa pKa oko 4,8. Kalijumove i natrijumove soli su rastvorne u vodi i nazivaju se sapuni.
Kalcijumove i barijumove soli su slabo rastvorne. Sapuni u vodenim rastvorima postoje u obliku micela
(osim u veoma razblaženim rastvorima). U miceli su ugljovodnični nizovi orijentisani ka unutrašnjosti a
karboksilne grupe ka rastvaraču (u nepolarnim rastvaračima je obrnuto). Može se reći da je rastvorljivost
soli masnih kiselina merilo njihove težnje da grade micele pre nego prave rastvore (to su koloidni
rastvori).
• Hidrogenizacija
Adicija vodonika na nezasićene masne kiseline tj. na dvostruke veze (kvantitativno
određivanje dvostrukih veza, pravljenje margarina). Najčešće se primenjuje katalitička
hidrogenizacija u prisustvu raney-Ni, Pt i Pd kao katalizatora.

• Oksidacija nezasićenih masnih kiselina:

a) Kontrolisana oksidacija: oksidativna degradacija u kojoj se dobijaju manji fragmenti čijom se
identifikacijom može odrediti broj i položaj dvostrukih veza
1) Sa KMnO 4 : može se vršiti u prisustvu kiselina ili u nevodenoj sredini (npr. acetonu).
Dolazi do raskidanja dvostrukih veza pri čemu se ugljenikovi atomi iz dvostruke veze
oksiduju do karboksilnih grupa (u prvoj fazi dolazi do formiranja vicinalnog diola). Bolji
rezultati se dobijaju Von Rudolff-ovom metodom (dodaje se natrijum-perjodat).
2) Ozonoliza: u prvoj fazi se vrši adicija ozona na dvostruku vezu pri čemu nastaje ozonid
čijom se redukcijom raskida C-C veza a C-atomi iz te veze se oksiduju do aldehidne
grupe.
b) Autooksidacija: predstavlja veoma složen proces slobodno-radikalske polimerizacije masti
usled prisustva inicijatora kao što su radikali halogena ili kiseonični radikali nastali
homolizom perkosida. Posledica je sniženje nezasićenosti (smanjuje je jodni broj) i
povećanje viskoznosti.

Nomenklatura acil-glicerola
a) Za monokiselinske acil-glicerole:
1,2,3-tri-O-acil-sn-glicerol ili sn-Glicerol-triMKat
Gde je acil i MKat predstavljaju ostatke MK.
b) Za dikiselinske acil-glicerole:
1,2-di-O-acil1-3-O-acil2-sn-glicerol ili sn-Glicerol-1,2-diMKat1-3-MKat2
(mogući su i rasporedi 1,3 i 2,3 (za 2,3 se u nazivu sa MKat prvo navodi MK koja je na kiseoniku
vezanom za C-1 sn-Glicerola)).
Gde je acil1 i MKat1 ostatak MK koji se dva puta javlja u TAG-u a acil2 i MKat2 ostatak MK koji
se javlja jednom.
c) Za trikiselinske acil-glicerole:
1-O-acil1-2-O-acil2-3-O-acil3-sn-glicerol ili sn-Glicerol-1-MKat1-2-MKat2-3-MKat3
Gde su acil1 i MKat1, acil2 i MKat2 i acil3 i MKat3 ostaci MK.
acil naziv se dobija tako što se od naziva MK oduzme nastavak -na (za buternu, kaprilnu i linolnu), -ska
(za kapronsku, kaprinsku, arahinsku, behensku, linolensku, montansku i gedansku) i –inska (za ostale) i
doda nastavak –oil.
MKat naziv se dobija tako što se od naziva MK oduzmu nastavci (isto kao i kod acil) i doda nastavak
-at.

4.3 Metode izolovanja masti iz prirodnih materijala. Karakterizacija masti.

Proces izolovanja lipida je zasnovan na njihovoj rastvorljivosti u pojedinim rastvaračima. Lipidi su u
najvećem broju slučajeva nepolarna jedinjenja pa se za njihovo izolovanje (ekstrakciju) koriste rastvarači
ili smeše rastvarača koji su predominantno nepolarni. Pre početka ekstrakcija neophodno je izvršiti
homogenizaciju biološkog materijala kako bi što veća količina lipida ekstrahovala.
Holesterol (i ostali steroli), holesterol-estri (i ostali sterol-estri), neutralni lipidi (triacilgliceroli) i
masne kiseline (ali ne i njihove soli) su jako nepolarni pa se za njihovo izolovanje koristi smeša petroletra
i acetona (aceton povećava polarnost). Fosfolipidi su nerastvorni u toj smeši rastvarača (uglavnom se
odnosi na glicerofosfolipide) ali su rastvorni u petroletru dok su sfingolipidi i glikolipidi klase najpolarnijih
lipida koji su rastvorni u etanolu. Pored standardnih ekstrakcija rastvaračima koriste se i ekstrakcije
superkritičnim tečnostima kao što je CO 2 na viskom pritisku i kritičnoj temperaturi (ima osobine tečnosti
(može da rastvori veće količine supstance) i osobine gasa (lako prodire u uzorak)). Pogodnost ovog tipa
ekstrakcije je što se CO 2 može lako ukloniti uparavanjem.

Šema!!!!

Karaterizacija masti

Pod potpunom karakterizacijom se podrazumeva određivanje vrsta komponenti u smeši

(kvalitativna analiza) i koliko ih ima (kvantitativna analiza). Ukoliko je sastav smeše nepoznat prvo se
pribegava kvalitativnoj analizi. U okviru kvalitativne analize pribegava se tehnikama razdvajanja
komponenti (ekstrakcije, hromatografije, frakcione kristalizacije, taloženje itd.) u cilju dobijanja čistih
jedinjenja i strukturnoj analizi razdvojenih komponenti (NMR, IC, GC-MS). Kvantifikacija masti se
najčešće ne vrši u potpunosti (ne određuje se količina pojedinih jedinjenja) već samo kvantifikacija
pojedinih klasa lipida i to merenjem mase pojedinih frakcija tokom njihovog razdvajanja.
Kod pojedinih klasa lipida (triacilgliceroli tj. prirodne masti i ulja, neki fosfo- i glikolipidi) potpuna
karakerizacija ili nije moguća ili je tehnički teško izvodljiva a samim tim često neisplativa. Ovo je
posledica sličnih osobina molekula unutar pojednih klasa kao što su tačka topljenja i rastvorljivost pa je
teško pronaći osobinu na osnovu koje ih je moguće razdvojiti. Primer ovakvih molekula je triacilglicerol
koji sadrži npr. dva ostatka sterinske i jedan ostatak oleinske kiseline kod koga postoje dva moguća
rasporeda acil-ostataka (npr. jedan kod koga su ostaci stearinske na C 1 i C 2 a ostatak oleinske na C 3 i
drugi kod koga su ostaci stearinske na C 1 i C 3 a ostatak oleinske na C 2 ). Ova dva molekula su strukturno
različita ali imaju gotovo iste fizičke i hemijske osobine.
Zbog prethodno navedenih činjenica kod masti se određuje kiselinski sastav, tačka topljenja (nije
oštro definisana već se nalazi u nekom opsegu temperatura), viskoznost i hemijski brojevi.
Kiselinski sastav
Prva faza je hidroliza acilglicerola koja se najčešće vrši bazno (NaOH ili KOH) pri čemu nastaju soli
masnih kiselina i glicerol. To olakšava njihovo izdvajanje od ostalih sastojaka koji su nepolarni
ekstrakcijom vodom. Masne kiseline se nakon ekstrakcije mogu regenerisati zakišeljavanjem rastvora jer
su to slabe kiseline. Razdvajanje masnih kiselina se može vršiti na jedan od ili kombinacijom navedenih
metoda.

• Kristalizacija se može primeniti za odvajanje zasićenih od nezasićenih masnih kiselina.

Litijumove soli zasićenih i monoenskih kiselina su nerastvorne u acetonu, a polienskih su
rastvorne. Olovne soli zasićenih kiselina kristališu iz 95% etanola, a nezasićene ostaju u rastvoru.
Najbolji rezultati se dobijaju frakcionom kristalizacijom na niskim temperaturama iz etra i
acetona. Problem je što se na ovaj način izdvajaju pojedine kiseline u frakcijama i nisu čiste. Zato
se ova metoda koristi za preparativno, ali ne i za kvantitavno dobijanje.
• Građenje inkluzionih jedinjenja sa karbamidom je pogodna metoda za odvajanje pojedinih
kiselina iz smeše. Karbamid kristališe u obliku heksagonalnih prizmi i ima šupljine. Alifatična
jedinjenja koja su zasićena lako ulaze u šupljine, monoenske malo teže, a polienske ne mogu da
uđu. Menjanjem koncentracije karbamida u metanolu, dužine trajanja kristalizacije i
temperature, mogu se odvojiti zasićene i monoenske od polienskih, cis izomeri od trans izomera.
Dobijeni kristali se odvajaju ceđenjem, a zatim se rastvore u vodi i oslobode se masne kiseline.
• Hromatografija na stubu se takođe koristi za izolovanje masnih kiselina. Dijatomejska zemlja se
izloži parama dihlordimetilsilana, a zatim impregnira tečnim parafinom, koji služi kao
stacionarna faza. Eluiranje se vrši pomoću rastvora acetona, čija se koncentracija postepeno
povećava. Najmanja koncentracija acetona eluira masne kiseline sa manjim brojem C atoma.
Hidroksi-, keto- i epoksi kiseline se eluiraju pre kiselina koje imaju sti broj C atoma ali nemaju
kiseoničnu funkcionalnu grupu u bočnom nizu. Detekcija i određivanje kiselina se vrši titracijom
ili hromatografijom na hartiji.
• Hromatografija na hartiji služi za odvajanje kiselina. Hartija je impregnirana silikonom, a za
eluiranje sa koristi smeša aceton/sirćetna kiselina. Detekcija se vrši pomoću bakar(II)acetata i
kalijumheksacijanoferata(II). Nezasićene se mogu detektovati pomoću para joda. Ovom
metodom se ne odvajaju kritični parovi, za to se koristi dvodimenzionalna hromatografija,
primenom sirćetne kiseline i vodonik peroksida.
• TLC impregniran jonima srebra, je odlična metoda za određivanje i odvajanje zasićenih od
nezasićenih, a i nezasićenih među sobom. Zasniva se na građenju π-kompleksa dvostruke veze i
jona srebra. Polienske se vezuju najjače, zatim monoenske, cis se vezuje jače nego trans, a
zasićene se odvajaju po masi (duže putuju kiseline kraćeg niza).

Za razdvajanje se može koristiti i HPLC a za razdvajanje i određivanje molekulske mase hibridna

tehnika GC-MS (za GC je neophodna derivatizacija masnih kiselina jer se na temperaturi ključanja
raspadaju. Najčešće se prevode u metil-estre koji imaju znatno niže TT.).
Nakon izvršenog frakcionisanja masnih kiselina njihova struktura se može određivati kombinacijom
hemijskih reeakcija i intrumentalnih metoda. Od hemijskih metoda često se primenjuju reakcije
degradacije nezasićenih masnih kiselina (sa permanganatom, perjodatom i ozonoliza) pri čemu se
dobijaju manji fragmenti koji se lakše mogu identifikovati. Od instrumentalnih metoda najčešće se
upotrebljavaju IC spektroskopija, NMR i već pomenuta GC-MS.

Hemijski brojevi
Na osnovu vrednosti hemijskih brojeva mogu se dobiti podaci o prosečnoj masi triacilglicerola
(samim tim i prosečnoj masi masnih kiselina), sadržaju slobodnih i estarski vezanih masnih kiselina i
sadržaju dvostrukih veza (može se odrediti ukupan broj dvostrukih veza i prosečan broj dvostrukih veza
po molekulu masne kiseline). Najčešće određivani hemijski brojevi su:

• Saponifikacioni broj predstavlja broj miligrama KOH koji je potreban za potpunu saponifikaciju
1g masti. Određuje se tako što se u rastvor određene količine masti doda poznata zapremina
standardnog rastvora KOH u višku (ili doda poznata količina čvrstog KOH u višku) zatim izvrši
saponifikcaija (zagrevanje) i na kraju višak KOH retitruje standardnim rastvorom HCl na osnovu
čega se dobija količina KOH potrošenog za saponifikaciju. Prilikom saponifikacije dolazi do
hidrolize estarski vezanih masnih kiselina (triacilgliceroli, voskovi, fosfolipidi itd.) i neutralizacije
masnih kiselina.
• Kiselinski broj predstavlja broj miligrama KOH koji je potreban za neutralizaciju slobodnih
masnih kiselina u 1g masti. Određuje se jednostavnom titracijom rastvora masti standardnim
rastvorom KOH (ili NaOH).
• Estarski broj predstavlja broj miligrama KOH potrebnog za hidrolizu svih estarskih veza u 1g
masti. Za određivanje estarskog broja potrebno je odrediti kiselinski i saponifikacioni broj jer on
predstavlja razliku njihovih vrednosti.
• Jodni broj je broj grama I 2 koji se troši prilikom adicije na dvostruke veze u 100g masti. Njegovo
određivanje se ne vrši direktnom adicijom joda (jer neće da se adira) već adicijom halo-derivata
joda kao što je IBr (Hanus-ova metoda. Postoje još i Wijs-ova metoda (koristi se rastvor ICl u
galcijalnoj sirćetnoj kiselini) i Kaufmann-ova metoda (IBr u glacijalnoj sirćetnoj kiselini). U rastvor
određene količine masti doda se poznata zapremina standarda IBr u višku i smeša ostavi da stoji
u mraku pola sata. Nakon izvršene adicije doda se rastvor KI u visku pri čemu se izdvaja
elementarni jod čija se koncentracija određuje titracijom standardom tiosulfata. Iz razlike
količine ukupnog i neizreagovanog IBr određuje se jodni broj.
• Rodanski broj. Rodan je pseudohalogen koji se na dvostruke veze adira slično kao halogeni sa
razlikom što se adira parcijalno i selektivno (npr. na linolnu koja ima dve dvostruke veze adira se
jedan dok se na linolensku koja ima tri dvostruke veze adiraju dva molekula rodana) zbog čega
se može, u kombinaciji sa jodnim brojem, koristiti za izračunavanje sadržaja pojedinih masnih
kiselina u masti.

Kvantifikacija masnih kiselina može se vršiti, nakon razdvajanja, klasičnim metodama kao što su
acido-bazne titracije ili instrumentalnim metodama kao što denzitimetrija (količina se određuje na
osnovu gustine fluksa reflektovane svetlosti sa površine (hromatografska pločica) na kojoj se nalaze
masne kiseline).

4.4 Voskovi
 To su supstance plastičnog izgleda koje su na sobnoj temperaturi čvrste a zagrevanjem omekšavaju.
Prirodni voskovi su veoma složene smeše estara masnih kiselina i visokomolekularnih alkohola i drugih
supstanci (visokomolekularni ugljovodonici, alkoholi, kiseline, karbonilna jedinenja). To su uglavnom
krajnji proizvodi metabolizma. U organizmima nastaju iz ugljenih hidrata i proteina. Imaju raznovrsne
uloge (kod insekata na površini tela kao žaštita od mehaničkih povreda, kao gradivni materijal (kod
pčela), kod ptica na površini tela kao zaštita od kvašenja, kod biljaka na površini stabla, grana, listova,
cvetova ili plodova (sprečavaju isušivanje)). Koriste se za proizvodnju sveća, figura, pasti za podove.

Kiseline prirodnih voskova

Pretežno su zastupljene zasićene kiseline od C-8 do C-36 atoma. U vunskoj masti ima voskova
koji sadrže zasićene račvaste masne kiseline izo (C-10 do C-20) i ante-izo (C-9 do C-31) serije. Ređe se
javljaju hidroksi-kiseline koje su zasićene, parnog ili neparnog broja C-atoma, izo ili ante-izo serije.
Nezasićene MK se retko sreću. Pored onih masnih kiselina koje se sreću kod masti i ulja u voskovima se
nalaze i lakcerinska (dotriakontanska), gedanska (tetratriakontanska) i heksatriakontanska.

Alkoholi prirodnih voskova

To su visokomolekularni alkoholi (alifatični, aliciklični, primarni i sekundarni, mono- i
dihidoksilni). Po pravilu imaju više TT i TK od odgovarajućih ugljovodonika a manje od kiselina. Od C-8 do
C-12 su tečni na sobnoj temperaturi a viši su čvrsti. Kristališu u polimorfnim oblicima. Dobro se
rastvaraju u rastvaračima kao što su dietiletar i aceton. Manje su rastvorni u nepolarnim rastvaračima
kao što su heksan i benzen a nerastvorni u acetonitrilu i vodi. Rastvorljivost opada sa povećanjem niza.

Nomenklatura
Nazivi voskova se dobijaju tako što se na naziv alkohola doda nastavak koji se dobija tako što se
od naziva kiseline oduzme nastavak –na (samo kod buterne i kaprilne) , –ska (kod kapronske,
kaprinske, arahinske, behenske, montanske i gedanske) ili –inska (kod ostalih) i doda nastavak –at.
Primer: Cetil-palmitat

Prema svom poreklu se dele na:

• Životinjske (pčelinji (melisil-palmitat 74%, cerotinska kiselina 14%), kineski (cerotinska kiselina
30%, ceril-cerat 22%), šelak)
• Biljni (karnauba (uglavnom melisil-cerat), kandelila (uglavnom melisil-melisat), esparto)
• Mineralni (postali iz morske flore i faune (planktona) složenim procesima suve destilacije,
redukcije i polimerizacije. Najznačajniji su fosilni voskovi (ima ih u mrkom uglju, tresetu i
dijatomejskoj zemlji). Primer je montanski vosak iz treseta i mrkog uglja.

4.5 Prostaglandini
Prostaglandini su lipidna jedinjenja sa izraženim fiziološkim dejstvom. Po hemijskoj strukturi to
su monociklične hidroksi-masne kiseline čiji se skelet sastoji iz dvadeset C-atoma. Ima ih u svim
tkivima a naročito u pliućima, pankreasu, mozgu i bubrezima. Prostaglandini se mogu posmatrati
kao derivati hipotetičke prostanove kiseline.
 Svi prostaglandini sadrže trans dvostruku vezu između C 13 i C 14 atoma i α-hidroksilnu grupu
(ispod ravni) na C 15 -atomu. Nazivi se daju tako što se naznači položaj i orijentacija hidroksilnih grupa,
zatim položaj keto grupa i na kraju, u zavisnosti od broja dvostrukih veza stavlja nastavak -prost-13-
en karboksilna kiselina (jedna dvostruka veza) ili se naznači položaj dvostrukih veza a zatim stavlja
nastavak -prostadienska ili -prostatrienska kiselina (za dve ili tri dvostruke veze). Prema
funkcionalnim grupama koje sadrže se dele na četiri grupe sa oznakama: PGE (keto-grupa na C 9 , α-
hidrokslina grupa na C 11 ), PGF (α-hidroksilna grupe na atomima C 9 i C 11 ), PGA (keto-grupa na C 9 ,
dvostruka veza između C 10 i C 11 ) i PGB (dvostruka veza između C 8 i C 12 , keto-grupa na C 9 ). U indeksu
oznaka se stavljaju brojevi 1,2 ili 3 u zavisnosti od broja dvostrukih veza (1 označava vezu na C 13 , 2
označava veze na C 13 i C 5 (cis) a 3 označava veze na C 13 ,C 5 (cis) i C 17 (cis).
Prostaglandini su tkivni medijatori. To nisu endokrini hormoni već autokrini (deluju na ćeliju koja
ih luči) i parakrini (deluju na ćelije u blizini) informacioni molekuli. Za razliku od endokrinih hormona
oni se ne proizvode na jednom mestu već na više mesta u organizmu a ćelije na koje deluju se nalaze
u blizini mesta njihove sekrecije. Fiziološka uloga prostaglandina obuhvata više efekata kao što su:
stvaranje inflamacije, bola i temperature, kontrakcija i relaksacija glatkog mišićnog tkiva, rast tkiva,
regulacija kretanja kalcijuma itd.

Biosinteza
Prvo se iz diacilglicerola ili fosfolipida pod dejstvom fosfolipaza C i A 2 osolobađa masna kiselina
(to može biti arahidonska (AA), γ-linolenska (GLA) ili ajkozapentaenska (EPA)) koja se pod dejstvom
enzima ciklooksigenaza COX-1 i COX-2 transformiše u prostaglandin H 2 koji se dalje, dejstvom drugih
enzima, transformiše u ostale prostaglandine (nastaju i tromboksani i prostaciklini)(te iste masne
kiseline se istovremeno drugim enzimima prevode u druge proizvode kao što su leukotrini (enzim
lipoksigenaza)). Poznato je da se otpuštanje prostaglandina iz ćelija odigrava uz pomoć MRP4
proteina (multidrug resistant protein 4) ali nije poznato da li je to jedini protein koji omogućava taj
proces. Biosinteza prostaglandina se može zaustaviti korišćenjem lekova kao što su aspirin, brufen i
paracetamol jer oni inhibiraju ciklooksigenaze (NSAIDs tj. nesteroidni antiinflamatorni lekovi).

4.6 Glicerol-fosfatidi: lecitini i kefalini

Glicerol-fosfatidi ili glicerofosfolipidi (GFL) su lipidna jedinjenja koja pripadaju fosfolipidima.
Molekuli GFL su derivati 3-sn-Fosfatidne kiseline (to je L-sn-glicerol-3-fosfat čije su dve hidroksilne
grupe esterifikovane masnim kiselinama (hidroksilna grupa na C 1 najčešće zasićenom a na C 2
najčešće nezasićenom masnom kiselinom)).
Fosforna grupa 3-sn-Fosfatidne kiseline je esterifikovana nekim alkoholom i na osnovu alkoholne
komponente se GFL mogu podeliti na fosfatidil- : holine (lecitini), etanolamine (kefalini), serine,
inozitole, glicerole, difosfatidil-glicerole (kardiolipine).
GFL su najrasprostranjeniji fosfolipidi i glavni su sastojci ćelijskih membrana (mozak, jetra,
žumance, biljna ulja itd.). To su beličaste supstance voskastog izgleda koje su rastvorne u gotovo
svim nepolarnim i slabo polarnim rastvaračima. Na fiziološkom pH fosfatna grupa je negativno
nelektrisana što molekule GFL čini amfipatičnim zbog čega imaju sposobnost građenja micela,
mono- i bimolekulskih slojeva (ćelijskih membrana).
 Hidrolizom pomoću razblaženih rastvora alkalija oslobađaju se samo masne kiseline i preostaj
sn-glicerol-3-fosforilalkohol a pomoću koncentrovanih rastvora, pored masnih kiselina, izdvaja se i
alkoholna komponenta i preostaje sn-glicerol-3-fosfat (podleže kiseloj hidrolizi). Hidrolizuju ih i
specifične fosfolipaze (PhL-A 1 hidrolizuje estarsku vezu na C 1 a PhL-A 2 na C 2 , PhL-B hidrolizuje
estarske veze na C 1 i C 2 , PhL-C hidrolizuje fosfatnu estarsku vezu sa glicerolom, PhL-D hidrolizuje
fosfatnu estarsku vezu sa alkoholom (PhL skraćenica za Fosfolipaza).
Lecitin (fosfatidil-holin): spada u red najrasprostranjenijih fosfolipida. Najviše ga ima u mozgu,
žumancetu jajeta, sojinom i drugim uljima. Dobija se kao sporedni proizvod pri rafinaciji jestivih ulja.
Najviše se upotrebljava u prehrambenoj industriji gde služi kao emulgator (emulguje masti u velikom
broju prehrambenih proizvoda (najčešće slatkiša)) i antioksidant a koristi se i kao dodatak
mineralnim uljima u cilju sprečavanja autooksidacije i stvaranja polimerne gumaste mase. Novije
studije pokazuju da lecitin pomaže u procesu regeneracije jetre kod pacijenata obolelih od hepatitisa
A, B i C.
Kefalin (fosfatidil-etanolamin): nalazi se gde i lecitin samo u manjim količinama. Fizičke osobine
kefalina su slične hemijskim osobinama lecitina pa ima sličnu primenu.

4.7 Inozitol-fosfatidi, kardiolipin.

Inozitol-fosfatidi (fosfatidil-inozitoli) su derivati 3-sn-Fosfatidne kiseline kod kojih je fosfatna
grupa esterifikovana inozitolom. Od devet stereoizomera inozitola u inozitol-fosfatidima nađen je
samo L-mio-inozitol. Inozitol-fosfatidi su rasprostanjeni u biljom i životinjskom svetu a nađeni su i
kod mikroorganizama. Nalaze se kao sastojci ćelijskih membrana i to sa unutrašnje strane
membrane. Hidroksilna grupa na C 1 -atomu je najčešće esterifikovana stearinskom kiselinom a na C 2 -
atomu arahidonskom kiselinom. Alkoholna komponenta, L-mio-inozitol, može sadržati jednu, dve ili
tri estarski vezane fosfatne grupe. Ovi derivati se nazivaju fosfoinozitidi. Fosfatidil-inozitoli
monofosfati mogu imati fosfatnu grupu u položajima 3,4 i 5, difosfati na položajima 3 i 4, 3 i 5, 4 i 5 a
trifosfati na položajima 3,4 i 5. Iz mikrookrganizama su izolovani i fosfatildil-inozitoli koji sadrže
monosaharide koji su glikozidno vezani za mio-inozitol. Fosfatidil-lnozitoli imaju veoma važnu ulogu
lipidnom signaliziranju (lipidni molekul se vezuje za protein (receptor, kinaza ili fosfataza) što izaziva
određeni ćelijski odgovor), transdukciji signala (ekstacelularni signalizirajući molekul aktivira
površinske ćelijske receptore) i membranskom transportu.
Kardiolipini (1,3-bis(sn-3-fosfatidil)-sn-glicerol) su veoma važna komponenta unutrašnje
membrane mitohondrija (oko 20 % ukupnih lipida). Nalaze se i u ćelijskim membranama bakterija.
Ostaci masnih kiselina koji ulaze u sastav kardiolipa su uglavnom ostaci C 18 kiselina sa dve dvostruke
veze (smatra se da su ovi ostaci neophodni za visoki afinitet kardiolipina ka membranskim
proteinima mitohondrija).
Uloga:
• Smatra se da su kardiolipini u bliskoj vezi sa fuzijom membrana.
• Učestvuje u građenju i stabilizaciji kvaternernih struktura proteina (kompleks IV (ciftohrom c
oksidaza) je asosovan sa dva molekula kardiolipina kako bi zadržao potpunu enzimatsku
aktivnost).
• Učestvuju u procesu apoptoze (služe kao okidači procesa).
 • Učestvuju u procesu oksidativne fosforilacije gde služi kao „zamka“ za protone. U procesu
oksidativne fosforilacije velike količine protona se transportuju sa jedne na drugu stranu
membrane mitohondrija. Molekuli kardiolipina grade bicikiličnu strukturu u kojoj se nalazi
zarobljen proton čijim se otpuštanjem ili primanjem reguliše promena pH.

4.8 Sfingolipidi
Sfingolipidi su derivati visokomolekularnih amino-alkohola (sfingoidnih baza; sfinganina) koji
imaju amidno povezan ostatak masne kiseline (N-acil ostatak se naziva ceramid) i estarski povezanu
fosfornu grupu za koju je vezan holin, etanolamin ili serin (sfingofosfolipidi ili sfingomielini) ili neku
šećernu komponentu (glikosfingolipidi) za C 1 -hidrokslinu grupu. Najčešće sfingoidne baze su
sfingozin ((2S,3R)-2-aminooktadek-4-en-1,3-diol) i fitosfingozin (ređe se javljaju dihidrosfingozin,
dehidrofitosfingozin i C 20 -fitosfingozin). Kiselom hidrolizom pomoću jakih kiselina oslobađaju se
sfingoidna baza (alkohol) i masne kiseline (najčešće lignocerinska kiselina ili njeni derivati
(cerebronska, nervonska, oksinervonska)). Na pH telesnih tečnosti nalaze se u obliku dipolarnog
jona.
Sfingomielini su sastavni deo ćelijskih membrana sisara. Naročito ih ima u mielinskom omotaču
(omotač nastavaka nervnih ćelija (aksona)). Imaju ulogu u provođenju signala.
Fitosfingolipidi su derivati fitosfingozina čija je amino grupa acilovana masnom kiselinom a
fosfatna kiselina ima prikačem mioinozitol (koji na C-2 i C-6 ima vezane monosaharide (manozu,
galaktozu, arabinozu, fukozu, glukuronsku kiselinu ili glukozamin)).

Glikosfingolipidi su obrađeni u sledećem pitanju!!!

4.9 Cerebrozidi i gangliozidi

Glikosfingolipidi se mogu podeliti na neutralne (cerebrozidi) i kisele (gangliozidi i cerebrozid
sulfati)
• Neutralni glikosfingolipidi (1-β-glikozil-ceramidi) su važni sastojci ćelijskih membrana
mišićnih i nervnih ćelija. Na osnovu monosaharidne komponente se mogu podeliti na
glukocerebrozide, galaktocerebrozide i globozide. Masne kiseline su lignocerinska (cerazin),
cerebronska (cerebron, frenozin), nervonska (nervon), oksinervonska (oksinervon).
1. Galaktocerebrozidi se nalaze samo u ćelijskim membranama sisara. Najzastupljeniji
su glikosfingolipidi u nervnom tkivu.
2. Glukocerebrozidi se nalaze u niskim koncentracijama u ćelijama slezine, eritrocita i
nervnog tkiva. Glavna su komponenta lipida ćelija kože. To su glavni sfingolipidi u
ćelijama biljaka gde ih najviše ima u spoljašnjem sloju ćelijske membrane.
3. Globozidi su sastojci ćelijskih membrana. Šećerna komponenta je oligosaharidne
prirode i sadrži ostatke N-acetil-galaktozamina, D-glukoze i D-galkatoze.

• U kisele glikosfingolipide spadaju cerebrozid sulfati i gangliozidi

 1. Cerebrozid sulfati: jedna grupa monosaharidne jedinice je esterifikovana
sumpornom kiselinom. Cerebrozidi iz mozga imaju D-galaktopiranoznu (vezana za C 1
sfingozina) jedinicu čija je C 3 hidroksilna grupa esterifikovana sumpornom kiselinom.
2. Gangliozidi (sialozil-glikozil-sfingolipidi): ima ih najviše u moždanom tkivu. Velike su
molekulske mase i rastvorni su u vodi. Za C 1 hidroksilnu gupu sfingozina imaju vezan
oligosaharid koji može sadržati D-alozu, D-glukozu, D-galaktozu, N-acetil-
galaktozamin i N-acetil-neuraminsku kiselinu (sialinska kiselina-NANA). Imaju ulogu
u međućelijskoj komunikaciji, provođenju jona i ponašaju se kao receptori. Veoma
su važni u imunologiji. Pojedini prirodni i semisintetčki gangliozidi se smatraju
sredstvima za tretman nekih neurodegenerativnih oboljenja.

4.10 Struktura ćelijske membrane

Ćelijska membrana je biiološka membrana čija je uloga da razdvaja unutrašnjost ćelije (intracelularni
materijal) od spoljašnje (ekstracelularne) sredine. Selektivno je permeabilna za jone i organske molekule
i kontroliše kretanje supstanci u i iz ćelije. Ona predstavlja lipidni bimolekulski dvosloj u koji su
„uronjeni“ ili za koji vezani proteini.
Lipidi koji ulaze u sastav membrane su fosfolipidi (najzastupljeniji), glikolipidi (u spoljašnjem
lipidnom sloju) i steroli (kod životinja holesterol, kod biljaka fitosteroli (npr. stigmasterol) a kod gljiva
ergosterol. Njihova uloga je da regulišu fluidnost membrane). Kod arhebakterija u sastav ulaze etarski
fosfolipidi koji se sastoje iz glicerola koji je etarski vezan za fitanil-alkohol. Fosfolipidi i glikolipidi su
amfipatični molekuli koji su u membrani tako orijentisani da su nepolarni, hidrofobni „repovi“ dva sloja
okrenuti jedan prema drugom (dva sloja se drže hidrofobnim interkacijama (Van der Waals-ove i
disperzione sile)) a polarne „glave“ ka spoljašnosti i unutrašnjosti ćelije. Debljina membrane je jednaka
dužini dva molekula holesterola (sterola). Membrana je fluidna što znači da se lipidni molekuli i molekuli
proteina slobodno kreću. Kretanje lipida u membrani može biti lateralno (u sloju) i transverzalno
(između slojeva). Lateralno kretanje je veoma brzo dok je transverzalno relativno sporo ukoliko nije
katalizovano (ovaj proces katališu flipaze). Fluidnost i elastičnost membrane zavisi od sadržaja ostataka
masnih kiselina tj. dužine niza, nezasićenosti i konfiguracije veza. Bakterije su u stanju da utiču na
elastičnost svojih membrana promenom sastava masnih kiselina što je utvrđeno eksperimentom u kome
je gajena kultura E. Coli na različitim temperaturama (kod onih gajenih na nižim temtperaturama,
nezasićene masne kiseline bile su zastupljene u većem udelu nego kod onih gajenim na višim
temperaturama).
Proteini koji ulaze u sastav membrane mogu biti integralni (kao da su utisnuti u membranu i
interaguju sa nepolarnim ostacima masnih kilselina) i periferni (vezani su sa obe strane membrane
elektrostatičkim i vodoničnim interakcijama za polarne „glave“ lipida a mnogi su vezani i za površinu
integralnih proteina). Neki od integralnih i egzoplazmičnih proteina su ustavi glikoproteini. Mnogi od
proteina imaju ulogu receptora i transportera.

Kretanje supstanci kroz membranu

Kreatanje supstanci kroz ćelijsku membranu može se odvijati bez utroška energije i uz utrošak
energije.
 • Transport bez utroška energije
1. Difuzija: kroz membranu se mogu kretati mali molekuli i joni, CO 2 , O 2 i voda.
2. Osmoza: kako je membrana semipermeabilna za pojedine supstance, njihova koncentracija
sa spoljašnje i unutrašnje strane membrane se može razlikovati što prouzrokuje razliku u
osmotskim pritiscima. Ova razlika vodi kretanju (osomozi) vode u ili izvan ćelije kako bi se
pritisci izjednačili.
3. Transport uz pomoc permeaza: ovaj proces je u suštini olakšana difuzija. Permeaze su
najčešće veoma selektivni transportni proteini koji kroz membranu provode određenu grupu
supstanci a često i samo jednu supstancu. Primer je transporter glukoze GLUT1
• Transport uz utrošak energije
1. Aktivan transport: predstavlja kretanje supstance nasuprot gradijenta koncentracije (iz
rastvora niže u rastvor više koncentracije). Ovaj proces je u ćelijama vezan za akumuliranje
supstanci u visokim koncentracijama (joni, glukoza, aminokiseline itd.). Proces se odvija uz
pomoc specijalizovanih trans-membranskih proteina koji prepoznaju određenu supstancu i
omogućavaju njen transport. Postoje dva oblika aktivnog transporta, jedan u kome se kao
izvor energije koristi ATP (primarni aktivni trensport) i drugi u kome se koristi elktrohemijska
potencijalna razlika stvorena usled transporta jona u i izvan ćelije (sekundarni aktivni
transport. Postoje dva oblika simport i antiport). Primer proteina koji vrši aktivni transport je
Na+/K+ pumpa (Na+/K+-ATPaza) čija je uloga da održava nisku koncentraciju natrijuma i
visoku koncentraciju kalijuma unutar ćelije. Ovaj proces je bitan za održavanje
membranskog potencijala, za aktivnost nekih drugih aktivnih trnasportera, kontrolu
zapremine ćelije itd.
2. Endocitoza: proces prebacivanja supstanci koje ne mogu da prođu kroz membranu iz
egzocelularnog u intracelularni prostor vezikulom (vezikula je mehurić tečnosti unutar druge
tečnosti od koje je odvojen membranom (u ovo slučaju to je bimolekulski lipidni sloj)).
3. Egzocitoza: proces suprotan egzocitozi. Na ovaj način iz ćelije se transportuju proteini i lipidi
koji se koriste za izgradnju membrane.

4.11 Steroidi: struktura i uloga. Biosinteza

Steroidi su lipidna jedinjenja koja su nađena u biljakama, životinjama i mikroorganizmima. Kao
osnovni element svoje strukture steroidi sadrže skelet 1,2-ciklopentanoperhidrofenantrena. To su
bezbojna kristalna jedinjenja nerastvorna u vodi. Rastvaraju se u različitim organskim rastvaračima u
zavisnosti od broja i vrste funkcionalnih grupa. U prirodi se javljaju u slobodnom stanju i u obliku estara,
konjugata, glikozida, soli i td. Slobodni steroidi i steroidni estri se nalaze u prirodim mastima, uljima i
telesnim tečnostima odakle se, nakon saponifikacije, mogu izolovati. Kardijačni glikozidi i steroidni
saponini su uglavnom biljnog porekla i obično su rasvorni u vodi (aglikon (steroidni deo) se nakon
hidrolize može izolovati). Steroidi se kvalitativno i kvantitativno određuju hemijskim reakcijama koje su
zasnovane na specifičnosti steroidnog jezgra i različitim funkcionalnim grupama. Tako se za određivanje
holesterola koristi Lieberman-Burhard-ova reakcija, za taloženje sterola koji sadrže 3β-orijentisanu OH-
grupu se koristi digitonin, rastvor kardenolida u piridinu daje pozitvan Legal-ov test što je karakteristično
za α,β-nezasićeni laktonski prsten.
 Steroidno jezgro sadrži 6 asimetričnih centara (C-atomi u položajima 5,8,9,10,13 i 14) zbog čega
može postojati veći broj izomera. Broj mogućih izomera se povećava ukoliko postoji i bočni niz, gde su C-
atomi u položajima 17 i 20 asimetrični, i ako postoji OH-grupa u položaju 3.
U zasićenom tetracikličnom sistemu(steroidnom jezgru) prstenovi međusobno mogu biti vezani cis ili
trans. Prstenovi A i B su vezani cis ili trans, a B i C uvek trans, a prstenovi C i D su u većini slučajeva
vezani trans, osim kod kardijačnih glikozida.
Na osnovu vezivanja prstenova A i B razlikujemo 2 vrste steroida:
• Kada su prstenovi A i B vezani cis tada je to normalna ili 5β-serija, što znači da su CH 3 -grupa
vezana za C 10 -atom i H-atom vezan za C 5 -atom u cis-položaju. Ova serija steroida se još zove
i koprostanska.
• Kada su prstenovi A i B vezani trans tada je to alo- ili 5α-serija, što znači da su CH 3 -grupa
vezana za C 10 -atom i H-atom vezan za C 5 -atom u trans-položaju. Ova serija se još zove i
holestanska.

Uloga steroida u živom svetu je raznovrsna. Pojedini predstavnici su strukturne komponente ćelijskih
membrana, hormoni, prekursori fiziološki aktivnih jedinjenja, pojedini imaju toksično i kardiotonično
dejstvo. Na osnovu uloge koju imaju živim organizmima, steroidi se mogu podeliti na:
1. Sterole
2. Žučne kiseline
3. Steroidne hormone
4. Srčane glikozide
5. Steroidne sapogenine

Biosinteza
Steroidi, kao i ostali lipidi, biosintetski nastaju iz acetil-CoA. Acetil-CoA se u više koraka transformiše
do izopentenil-pirofosfata (IPP) (ovaj deo biosinteze pogledati kod biosinteze terpena). IPP izomerizuje u
dimetilalil-pirofosfat (DMAPP) pomoću enzima IPP delta-izomeraze 1. Iz DMAPP i IPP nastaje geranil-
pirofosfat (GPP) sa kojim reguje još jedan molekul IPP dajući farnezil-pirofosfat (FPP) (enzimi koji katališu
ove procese su FPP sintetaza i GGPP sintetaza). Spajanjem dva molekula FPP pomoću enzima skvalen
sintetaze nastaje preskvalen difosfat koji se transformiše u skvalen. Skvalen se dalje transformiše u 2,3-
epoksiskvalen (skvalen monooksigenaza) koji se prevodi u lanosterol uz pomoć enzima lanosterol
sintaze. Iz lanosterola nastaju svi ostali steroidi (i ove transormacije su katalizovane enzimima
(reduktaze, oksidaze, izomeraze, demetilaze itd.)).

4.12 Steroli. Vitamini D

Steroli su grupa steroidnih alkohola koji sadrže od 27 do 30 C-atoma. Svi prirodni steroli poseduju
3β-OH-grupu, dvostruku vezu (obično u položaju C 5 ) i bočni niz različitog oblika i zasićenja. Fiziološka
uloga sterola je da kao sastojci ćelijskih membrana utiču na njenu fluidnost (u zavisnosti od
koncentracije) i predstavljaju prekursore drugih fiziološki aktivnih steroidnih jedinjenja.
Holesterol je jedno od najrasprostranjenijih jedinjenja u životinjskom svetu. Kod viših životinja prisutan
je u svim organima a najviše ga ima u mozgu,kičmenoj moždini, adrenalnim žlezdama i koži. U prirodi se
nalazi ili slobodan ili u obliku estara s višim masnim kiselinama.
• Uloga: Nije poznato da ima neko posebno fiziološko dejstvo. Poznato je da učestvuje u izgradnji
ćelijskih membrana. Prekursor je žučnih kiselina, seksualnih hormona i kortikosteroida. Polazno
je jedinjenje u sintezi steroidnih vitamina i hormona. Ulazi u sastav lipoproteina HDL i LDL. Niska
koncentracija HDL i visoka koncentracija LDL su usko povezane kardiovaskularnim bolestima.
• Dobijanje: Industrijski se dobija iz mozga i kičmene moždine životinja, a isto tako iz
lanolina(masti ovčje vune) koji se sastoji iz holesterol-estara viših masnih kiselina.

Ergosterol je izolovan je iz ražene glavnice (ergota), ali najbogatiji izvor je kvasac. Ergosterol u odnosu na
holesterol ima 4 H-atoma manje, a 1 C-atom više. Potpunom hidrogenizacijom ergosterola nastaje
ergostanol. Neki antifugalni lekovi su konstruisani tako da „napadaju“ ergosterol (primer je amfotericin
B koji se veže za ergosterol u membrani pri čemu nastaje polarni prolaz kroz koji mogu da izlaze joni što
vodi do smrti ćelije)
• Uloga: Prekursor je vitamina D 2 . Nalazi se u ćelijskim membranama gljiva.

Stigmasterol je izolovan iz kalabarskog boba i sojinog ulja. Koristi se za industrijsko dobijanje raznih
hormona (npr. progesterona). Istraživanja pokazuju da stigmasterol može biti koristan u prevenciji
pojedinih vrsta kancera i da dijeta bogata njim i drugim fitosterolima može da smanji absorpciju
holesterola u crevnom traktu. Stigmasterol je antioksidant i inhibitor funkcionisanja tiroide.
• Uloga: Nalazi se u ćelijskim membranama biljaka i prekursor je vitamina D 3 .

Vitamini D
Ne pripadaju po strukturi steroidnim jedinjenjima (tzv. sekosteroidi), ali nastaju iz pojedinih sterola.
Najvažniji vitamin D 2 (ergokarciferol). Postoje još vitamin D 1 (smeša ergokalciferola i lumisterola 1:1),
D 3 (holekalciferol), D 4 (22-dihidroergokalciferol) i D 5 (sitokalciferol). Vitamin D 3 nastaje kod ljudi i
kičmenjaka u koži iz 7-dehidroholesterola pri izlaganju suncu (UV zračenju).
• Uloga: Imaju važnu ulogu u toku rasta mladunaca životinja i dece. Nedostatak ovih jedinjenja u
ishrani tokom rasta izaziva oboljenje rahitis (poremećaj u okoštavanju tj. vezivanju kalcijum-
fosfata u koštanom tkivu). Dejstvo vitamina D 2 se ogleda u povećanju resorpcije kalcijum-fosfata
u crevima odnosno propustljivosti membrana crevnih ćelija.
• Mehanizam delovanja: Vitamin D se krvotokom transportuje do jetre gde se transformiše u
prohormon kalcidiol. Kalcidiol se iz jetre otpušta u krvotok a zatim u bubrezima ili imunom
sistemu prevodi u kalcitriol (koji predstavlja aktivni oblik vitamina D) i zatim otpušta u krvotok. U
plazmi se kalcitriol veže za vitamin D-vezujući protein (VDBP) koji ga transportuje do ciljanih
organa. Fiziološki efekti kalcitriola se ispoljavaju njegovim vezivanjem za vitamin D-receptore
(VDR) koji se nalaze u jedrima ciljanih ćelija. Ovo vezivanje omogućava ekspresiju gena
transportnih proteina (TRPV6 (kanal za kalcijum u ćelijama crevnog trakta) i kalbindin) koji
učestvuju u absorpciji kalcijuma u crevnom traktu.
4.13 Žučne kiseline
Žučne kiseline su grupa srodnih steroidnih jedinjenja koja nastaju enzimskim reakcijama iz
holesterola u jetri životinja (uz pomoć citohroma P450). Skupljaju se u žučnoj kesi gde se obično nalaze u
obliku Na-soli ili amidno vezane u obliku konjugata sa glicinom (NH 2 CH 2 COOH) kao glikoholna kiselina ili
taurinom (NH 2 CH 2 SO 3 H) kao tauroholna kiselina. Uloga žučnih kiselina je da emulguju masti i
liposolubilne vitamine u crevnom traktu, izbacuju holesterol iz tela, pomažu u smanjenju bakterijske
flore u crevnom traktu a takođe pospešuju resorpciju (mikrobiološki transfer) u digestivnom traktu.
Žučne kiseline su često polazni materijal za sintezu steroidnih hormona jer sadrže funkcionalnu grupu u
prstenu C. Pošto žučne kiseline imaju osobine deterdženata potencijalno su opasne za ćelije pa je
njihova koncentracija strogo regulisana (u jetri i crevnom traktu žučne kiseline se ponašaju kao
signalizirajući molekuli gde aktiviraju receptor BAR (receptor žučnih kiselina). Aktivirani BAR povećava
proizvodnju FGF19 proteina koji inhibira sintezu žučnih kiselina u jetri). Industrijski se dobijaju
tretiranjem svinjske ili goveđe žuči jakim alkalijama.
Podela: Prema broju C-atoma poznate su dve glavne grupe žučnih kiselina:
• žučne kiseline koje imaju 27 ili 28 C-atoma.
• žučne kiseline koje imaju 24 C-atoma (uglavnom derivati holanske kiseline i pripadaju 5β-
seriji steroida.).
Sve žučne kiseline sadrže 3α-OH-grupu, a ostale funkcionalne grupe se nalaze obično u položajima
6,7 i 12.
Najpoznatije žučne kiseline su litoholna, hiodezoksilna, henodezoksilna, dezoksiholna i holna
kiselina.

4.14 Hormoni nadbubrega

Hormoni nadbubrega (kortikosteroidi) se na osnovu fiziološkog dejstva mogu podeliti na
mineralokortikoide i glikokortikoide
Mineralokortikoidi
Glavna uloga mineralokortikoida je regulacija natrijuma, kalijuma, hlorida i vode u ekstracelularnim
tečnostima. Mineralokortikoidi se vezuju sa specifične receptore u citosolu pri čemu se ti receptori
aktiviraju. Nakon aktiviranja dolazi do translokacije formiranog receptor-hormon kompleksa u jedro gde
se vezuje za hormonske elemente odgovora (HRE. To je kratka sekvenca DNK) u promoteru ciljanog gena
(Na+/K+-ATPaze) čime se stimuliše njegova transkripcija. Ovo dovodi do pojačane resorpcije natrijuma,
hlorida i vode (resorpcija vode je usled osmoze) i pojačanog izlučivanja kalijuma. Predstavnici su
aldosteron, dezosksikortikosteron, fludrokortizon (sintetički) itd.

Glikokortikoidi
Mehanizam delovanja glikokortikoida je sličan mehanizmu delovanja mineralokortikoida. Uloga
glikokortikoida se može podeliti na imunološku i metaboličku. Imunološka uloga se ogleda u stimulisanju
proizvodnje antiinflamatornih proteina i inhibiciji proizvodnje proinflamatornih proteina. Metabolička
uloga se ogleda u:
• Stimulisanju glukoneogeneze (u jetri).
• Mobilizaciji aminokiselina, koje učestvuju u glukoneogenezi, iz ekstrahepatičkih tkiva.
 • Očuvanju glukoze tj. sprečavanju njene potrošnje od strane mišića.
• Stimulaciji razgradnje masti u adipoznom tkivu

Pored ovih efekata glikokortikoidi imaju važnu ulogu u razvoju fetusa gde učestvuju u procesu
sazrevanja pluća. Primeri glikokortikoida su kortizol i kortizon.
Glikokortikoidi (i prirodni i sintetički) se u medicini koriste u malim dozama u slučajevima adrenalne
insuficijencije a većim dozama kao supresanti alergijskih, inflamatornih i autoimunih poremećaja.
Upotreba glikokortikoida može izazvati neželjene, potencijalno opasne efekte kao što su
imunodeficijencija, hiperglikemija, proteoliza, katarakte itd. Primeri sintetičkih glikokortikoida su
prednizon i betametazon.

4.15 Hormoni žutog tela

Hormoni žutog tela (gestogeni; progestogeni) imaju ulogu da održe trudonoću a prisutni su u svim
fazama menstrualnog i estrusnog ciklusa. Žuto telo (corpus luteum) je privremena endokrina struktura
koja nastaje u menstrualnom ciklusu posle pucanja folikula i odgovorno je za lučenje relativno visokih
količina progesterona i umerenih količina estradiola. Boja žutog tela potiče od karotenoida koji se u
njemu koncentruju. Pored održavanja trudnoće oni predstavljaju i prekursore drugih steroidnih
hormona. Strukturna karakteristika svih progestogena je imaju steroidno jezgro od 21-nog C-atoma. U
ćelijama žutog tela holesterol se transformiše u pregonolon koji se dalje prevodi u ostale gestogene.
Pored žutog tela ovi hormoni se proizvode i u placenti.
Progesteron je glavni (najzastupljeniji) hormon žutog tela. Dejstvo progesterona se ispoljava
njegovim vezivanjem za intracelularne receptore za gestogene (pored ovih vezuje se i za receptore za
minaralokortikoide sa većim afinitetom od mineralokortikoida) koji posle toga utiču na biosintezu
proteina. Progesteron ima mnoge uloge koje su povezane sa razvojem fetusa:
• Smanjuje majčin imuni odgovor u cilju održavanja ploda
• Smanjuje kontraktilnost materičnog glatkog mišićnog tkiva
• Inhibira laktaciju tokom trudnoće

Gestogeni se zasebno ili u kombinaciji sa estrogenima koriste kao kontraceptivna sredstva. Pored
prirodnih postoje i sintetički gestogeni kao što su medroksiprogesteron i levonorgestrol (l-norgestrol).

4.16 Muški polni hormoni i anabolici.

Muški polni hormoni (androgeni hormoni) su prirodna steroidna jedinjenja koji stimulišu ili
kontrolišu razvoj sekundarnih muških polnih karakteristika (polne karakteristike koje prave razliku
između dva pola i koje se javljaju posle rođenja. Primeri su maljavost muškog tipa, uvećanje larinksa,
veća koštana masa, veća visina, povećana mišićna masa i snaga, razvoj mišića sa prednje strane femura
itd.) pored ovoga igraju bitnu ulogu u spermatogenezi (proces mejotičke deobe ćelija u testitisima u cilju
proizvodnje spermatozoida). Biosinteza androgena se odvija u testisima i adrenalnom korteksu (kori
nadbubrežne žlezde) i u manjoj meri ovarijumima kod žena i stimulisana je luteizirajućim hormonom koji
se luči u hipofizi. Najvažniji i najzastupljeniji androgeni su testosteron, androsteron, androstendion i
dihidrotestosteron. Mehanizam delovanja u pricipu je isti za sve steroidne hormone (pogledati
prethodno i naredno pitanje!!!).
• Testosteron je glavni muški polni hormon. Ima ključnu ulogu u formiranju muških
reproduktivnih organa kao što su testisi i prostata. U medicini se koristi kao suplement kod
muškaraca sa hipogonadizmom (bez ili sa umanjenom produkcijom angdrogena).
• Androsteron ima relativno slabu androgenu aktivnost. Nastaje u jetri iz testosterona.
• Androstendion nastaje u kori nadbubrega i predsstavlja intermedijer u biosintezi testosterona,
estrona i estradiola. Prekursor je muških i ženskih polnih hormona.
• Dihidrotestosteron nastaje redukcijom testosterona (5α-reduktaza) u prostati, testisima,
nadbubrežnim žlezdama i folikulima kose. U embriogenezi ima bitnu ulogu pri formiranju
genitalija. Primarni je faktor koji doprinosi ćelavosti.

Anabolici (anabolički steroidi)

Anabolizam je skup metaboličkih puteva u kojima nastaju veći molekuli iz manjih jedinica uz
utrošak energije. Anabolici imitiraju dejstvo androgenih hormona (testosterona i dihidrotestosterona) u
telu. Oni pojačavaju sintezu proteina unutar ćelija što rezultuje u porastu tkiva (najizraženije u mišićima).
Pored anaboličkog imaju i androgena i virilizirajuća svojstva (termin „virilizirajuća“ znači da utiču na
razvoj seksualnih razlika). Postoje prirodni i sintetički anabolici. Prirodni su androgeni hormoni
(testosteron i dihidrotestosteron) dok su njihovi derivati sintetisani u cilju pojačanja efekata dejstva.
Primeri sintetičkih anabolika su stanzolol, metandrostenolon i fluoksimesteron.
• Stanozolol je dobijen sintezom in testosterona. Ima predominantni anabolički efekat u odnosu
na androgene efekte. Najčešće ga koriste žene koje se bave bodibildingom kod kojih se često
javlja virilizacija i maskulinizacija.
• Metandrostenolon se koristio u SAD kao anabolik u bodybuilding-u do njegove zabrane 90'-tih
godina prošlog veka. Pored mogućnosti nalaženja na crnom tržištu u nekim zemljama se može
naći u slobodnoj prodaji.
• Fluoksimesteron je steroidni anabolik sa jako izraženim androgenim i anaboličkim dejstvom.
Koristio se za lečenje hipogonadizma kod muškaraca i neoplazama kod žena (ima antitumorna
dejstva). Pojedini sportisti ga koriste za povećanje snage i agresivnosti. Smatra se veoma
toksičnim oralnim lekom.

4.17 Ženski polni hormoni

Ženski polni hormoni (estrogeni) su prirodna steroidna jedinjenja koja su odgovorna za razvoj
ženskih sekunarnih polnih karakteristika (uvećanje grudi, širenje kukova, uvećanje mišićne mase sa
zadnje strane femura više nego sa prednje itd.), kontrolu menstrualnog ciklusa i niza fizioloških dejstava
(ubrzavanje metabolizma, redukcija mišićne mase, indukovanje skladištenja masnoća itd.). Glavna mesta
biosinteze estrogena u organizmu su folikuli u ovarijumima, žuto telo i placenta dok se u malim količina
proizvode i u jetri, adrenalnom korteksu i grudima a okidač biosinteze je folikul-stimulišići hormon.
Mehanizam delovanja estrogena se zasniva na istom principu kao i kod ostalih steroidnih hormona.
Molekuli estrogena mogu difuzijom da prođu kroz ćelijsku membranu i uđu u ćeliju gde se vezuju za
estrogenske receptore. Ovi receptori (proteini) se zatim transslociraju do određenog dela DNK gde utiču
na biosintezu proteina. Pojedini estrogeni se koriste, kao čista jedinjenja ili u kombinaciji sa drugim
steroidnim hormonima, kao kontraceptivna sredstva i u hormonskim terapijama u slučajevima
nedovoljne proizvodnje estrogena u organizmu. U urinu se nalaze u obliku konjugata sa glukuronskom
kiselinom (kod žena) i sumpornom kiselinom (kod suždrebnih kobila). Svi estrogeni poseduju OH-grupu u
položaju 3, a umesto bočnog niza imaju alkoholnu ili keto-grupu. Najzastupljeniji estogeni su estriol,
estradiol i estron.
• Estriol se u značajnijim količinama može naći samo tokom trudnoće. Nastaje u placenti iz 16-
hidroksidehidroepiandrosteron sulfata. Pojedina istraživanja su pokazala da kod žena sa
multiplasklerozom ublažavaju simptome bolesti.
• Estradiol je po fiziološkom dejstvu najjači estrogen. Biosintetski nastaje u ovarijumima iz
holesterola (prisutan je i kod muškaraca i predstavlja aktivni metabolit testosterona).
Neophodan je za održavanje jajnih ćelija u ovarijumima. Pojedina istraživanja su pokazala da ima
osobinu da ublažava osteoporozu. Takođe, sumnja se da estradiol aktivira neke onkogene (geni
koji potencijalno izazivaju rak) kao što su oni za rak grudi i rak materice.
• Estron je najmanje zastupljen od svih estrogena. Najviše ga ima tokom trudnoće i
predominantni je estrogen posle menopauze.
 5.1Terpeniodni : struktura i podela. Biosinteza
Terpeni pripadaju familiji lipida, najčešće su biljnog porekla. Dobijaju se u obliku etarskij ulja, smola..
Terpenoidi su kiseonični derivati terpena. Karakteristična su zbog mirisa, koriste se u kozmetičkoj i farmaceutskoj
industriji. Pronađeno je da se odnos C-H može predstaviti kao 5:8, odnosno da se svi terpeni mogu uopšteno
posmatrati kao ponajvljanje jedne ili više izoprenskih jedinice.
Terpeni mogu biti alifatični, ciklični, derivati alkohola, aldehida, ketona, kiselina, estara.
Na osnovu izoprenskog pravila, odnosno broja izoprenskih jedinica, terpeni se klasifikuju na
1. Hemiterpeni
2. Monoterpeni
3. Seskviterpeni
4. Diterpeni
5. Sesterterpeni
6. Triterpeni
7. Tetraterpeni
8. Politerpeni
Terpeni nastaju kondenzacijom izopreniskih jedinica, međusobno se vezuju glava-rep (ali ne uvek). Izuzeci su
lavandiol iz lavande, i skvalen koji je prekursor steroida.
Biosinteza počinje kondenzacijom AcCoA, koji nastaje kao krajnji proizvod metabolizma primarnih molekula(
proteini, ugljeni hidrati, lipidi), ali je takođe pokazano da mevalonska kiselina ima ključnu ulogu u sintezi terpena
i steroida.

5.2Fiziološka uloga i tehnička primena terpena

Biološka uloga : funkcija terpena još nije dovoljno protumačena. Viši terpeni, koji su voskastog karaktera,
najčešće služe kao zaštitni omotač biljaka.
Uloga
1. Zaštita biljaka (biljne smole, da se zacele rane, povrede kore..). uglavnom monoterpeni
Kao što pinen u ulju borova (luči se smola koja polimerizuje)
2. Privlačenje insekata (etarska mirisna ulja, značajna za razmnožavanje). Aktaktantno dejstvo.
3. Odbijanje insekata (u vidu odbrane ). Repelentno dejstvo.
4. Inhibicija rasta drugih biljaka.
5. Ekološka uloga (zaštita biodiverziteta).
6. Zaštita od mikroorganizama
Tehnička primena
1. Etarska ulja (mirisi): u industriji kozmetike, farmacije, parfema i hemijskoj industriji;
2. Terpentinsko ulje: u industriji boja, lakova i slikarstvu koristi se kao razređivač.
3. Kaučuk: gumasta masa za prozvodnju guma u procesu vulkanizacije (dodaje se sumpor a
zatim vrši zagrevanje pri čemu se grade disulfidni mostovi čto daje čvrstinu gumi).
4. Bergamotovo ulje: dodataku i čaju kao aroma.
5. Gutaperka: za proizvodnju žvaka, zubarskog vosaks (za proteze);

5.3Opšte metode za izolovanje I utvrđivanje strukture terpenioda

Izolovanje
• Ekstrakcija rastvaračima:
1. Supstanca se iz homogenizovanog materijala izoluje dodavanjem pogodnog rastvarača
2. Kontinualna ekstrakcija: koristi se Soxlet-ov uređaj za kontinualnu ekstrakciju. koristi se pri
izolovanju supstanci čiji je podeoni koeficijent mali. Uređaj omogućava korišćenje određene
zapremine rastvarača iznova i iznova.
• destilacija vodenom parom: metoda se primenjuje za izolovanje nižih terpena jer voddena para može
dovoljno da snizi temperaturu ključanja pri čemu oni isparravaju sa vodenom parom. Destilat se prihvata
u sud u kome je najčešće dobar rastvarač za izolovana jedinjenja i koji je nemešljiv sa vodom.

Frakcionisanje ekstrakta (prečišćavanje)

Cilj je da se od smeše molekula izdvoje pojedini molekuli u zavisnosti od afiniteta prema različitim adsorbentima
i eluentima. Metode su razne hromatografije kao štu TLC, na koloni i HPLC
Adsorbensi koji se koriste su:
• Al 2 O 3 : dobar adsorbens za karotene;
• CaCO 3 , Ca 3 (PO 4 ) 2 : dobar adsorbens za ksantofile;
• Celuloza, CaCO 3 : dobar adsorbens za hlorofile;
Metode za utvrđivanje strukture – instrumentalne metode
• UV
• NMR spektroskopija
• MS
• Metode optočke rotacije
• Analiza X zracima
• Sinteza

5.4Etarska ulja : izolovanje, osobine i primena

Etarska ulja su smeše različitih klasa terpenoida. Najzastupljeniji su monoterpeni. Hemijski su smeše alifatični,
aciklični, aromatični, RCHO, COOH, RCOOR itd. Obično se nalaze u svim delovima biljke (lišću, korenu,
plodovima, biljnoj masi) i to češće kao osnovna jedinjenja, a ređe kao glikozidi.
Izolovanje etarskih ulja:
1. Destilacija vodenom parom : potom ekstrakcija organske faze pomoću metinelhlorida;
2. Ekstrakcija pomoću lako isparljivih rastvarača (za više terpenoide se koriste ne-lako isparljivi);
3. Ekstrakcija pomoću neisparljivih rastvarača na hladno;
4. Ekstrakcija pomoću neisparljivih rastvarača na toplo; Iz cveća etarska ulja polako isparavaju :
rastvaraju se u mastima. Mast se ekstrahuje etanolom na hladno I etanolni rastvor se koncentruje
do ulja.
5. Ceđenje pod pritiskom, zatim centrifugiranje I dekantovanje;
6. Superkritična ekstrakcija sa CO 2 – pritiska tečnost, pokupi sve što je nepolarno, na normalnom
pritisku, ostane samo etarsko ulje;
Karakterizacija :
• Specifična težina
• Optička rotacija
• Indeks prelamanja
• Tačka mržnjenja I topljenja
• Elementarna analiza
Određivanje ovih osobina ima smisla samo u okviru nekoliko uzorka istog ulja. Besmisleno je porediti etarska ulja
različiti biljaka.
Primena: u kozmetici, u medicini (inhibirajuća sredstva, za ispiranje rana, antiseptičko, antiflamatorno,
spazmatičko, antidepresivno dejstvo, iritantno dejstvo).

5.5 Najvažniji monoterpenoidi

Monoterpeni su jedinjenja koja se sastoje iz dve izoprenske jedinice. Biogenetski nastaju iz
geranilpirofosfata. Na osnovu strukture mogu se klasifiovati na alifatične, monociklične i biciklične.
Aciklični:
• Mircen: nestabilan na vazduhu (polimerizuje). Mircen i njegovi derivati se koriste u industriji parfema.
• Geraniol: bledo žuta, bista tečnost. Glavni sastojak ružinog ulja. Repelent za komarce. Koristi se u
industriji parfema.
Monociklični:
• Limonen: ima ga u citrusima (pomorandža, mandarina). Polazno jedinjenje u mnogim sintezama nppr za
dobijanje karvona. Koristi se kao insekticid, rastvarač i inustriji parfema.
• Mentol: iz nane. Ima antiiratanto dejstvo i lokalni je anestetik (koristi se za olakšavanje kašlja). Koristi se
u kozmetičkoj industiji, industriji parfema i prehrambenoj industriji (mentol žvake, bombone) kao
aroma.
Biciklični:
• Tujanska serija: primer je tujen. Po mirisu sličan je mentolu. Ima ga u tuji.
• Karanska serija: primer je karen. Slatkastog je mirisa. Dosta ga ima u terpentinu
• Pinanska serija: primer je pinen. U smoli četinara i terpentinu. Koristi sza dobijanje supstanci koje sse
koriste u industriji parfema
• Bornanska (kamfanska) serija: primer je kamfor. Sintetski se dobija iz pinena. Za proizvodnju celuloida
(plastificirana nitroceluloza), kao repelent za komarce, u proizvoddnji pirotehnike. Ima antimikrobno
dejstvo. Lokalni anestetik koji izaziva ovećaj hlađenja.
Izokamfanska serija: izokamfan
• Norbonanska serija:
1) Fenhaska: fenhon, fenhol.
2) Izobornilanska: izobornilan

5.6 Seskviterpenoidi, diterpeni I politerpenoidi

• Seskviterpeni se sastoje iz 3 izoprenske jedinice. Biosintezom se dobijaju iz farnezilpirofosfata (farnezol,
bisabolen, kadinen).
Farnezol: prisutan u mnogim etarskim uljima. Feromon je za nke vrste insekata. Koristi se kao repelent
grinja.
Bisabolen: ima ga u etarskim uljima limuna i origana. Koristi se kao aditiv hrani.
• Diterpeni se sastoje iz 4 izoprenske jedinice. Fitol predstavlja osnovnu komponentu vitamina E i K.
primeri diterpena su i vitamin A i abietinska kiselina.
Abietiska kiselina: ima je u smolama četinara (primarna komponenta). Te smole su se vekovima koristile
za zapušavanje rupa na brodovima.
 • Triterpeni se sastoje iz 6 izoprenskih jedinica. Jedan od predstavnika je skvalen.
Skvalen: prekursor steroida. Smatra se da ima antikancerogene osobine. Dodatak vakcinama
• Tetraterpeni se sastoje iz 8 izoprenskih jedinica, apredstavnici su likopen i beta-karoten.
• Politerpeni su prirodna jedinjenja. Primeri su kaučuk koji je cis-politerpen i koji se koristi za dobijenje
tehničke gume, i gutaperka koja je trans-politerpen koji se koristi kao izolacioni materijal u
elektroindustriji, kao i za izradu plastičnih masa koje se teško topi.

5.7 Karotenoidi : struktura, najvažniji predstvanici karotena; vitamin A

Karotenoidi su žuti, narandžasti ili crveni prirodni pigmenti. Po fizičkim i hemijskim osobinama pripadaju familiji
lipida. Učestvuju u reakcijama fotosinteze tako što štite hlorofile od fotodestrukcije zračenjem ispod 400nm.
Vrlo su nestabilna jedinjenja, lako se oksiduju, ciklizuju, izomerizuju I to zbog polienske strukture. Nalaze se u
obliku hromoproteina (vezani za proteine). Imaju antioksidantne osobine.
Mogu se podeliti u 2 grupe :
1. Karoteni – rastvaraju se u nepolarnim rastvaračima
2. Ksantofili – rastvaraju se u polarnim rastvaračima
karoteni
Likopen: aciklični tetraterpen. crveni pigment paradajza i lubenice. Smatra se da štiti srce
β-karoten: biciklični tetraterpen. prekursor vitamina. Naradžaste boje.
Vitamin A (retinol): bitan je u stabilizaciji –SH grupe proteina. Odgovoran za održavaje normalnih količina
mukoproteina, glikoproteina. Nedostak dovodi do očvršćavaja rožnjače. Uloge u organizmu su mu vezane za vid,
transkripciju gena, funkciju imunog sistema, metabolizam kostiju, zdravlje kože I kao antioksidans.

5.8 Ksantofili

Ksantofili su oskidacioni proizvodi karotenoida. Po hemijskim I fizičkim osobinama spadaju u lipide.

Rastvorni su u polarnim rastvaračima (alkoholima). Najvažniji predstavnici su zeaksantin i kapsantin. Kad su
koncentrovani su narandžasti a kad se nalaze u niskoj koncentraciji su žuti.
Zeaksantin i lutein: iz žumanceta jajeta.
Kapsantin: iz crvene paprike.

5.9Alkaloidi : definicija i nomenklatura

Alkaloidi su bazna azotova organska jedinjenja, heterociklične strukture, biljnog porekla i izrazitog
fiziološkog dejstva. Međutim, neki alkaloidi sadrže azot alifatičnog karaktera (efedrin), neki imaju blago
fiziološko dejstvo(kofein), neki su neutralni, a neki su životinjskog porekla. Nađeni su u mnogim biljkama. Kako
su baznog karaktera, u biljkama se nalaze u obliku soli (limunske, oksalne, jabučne) i u obliku estara, amida i
glikozida. Najčešće su bezbojna kristalna jedinjenja. Manji broj jedinjenja je tečan (nikotin) ili obojen. Rastvaraju
se u organkim rastvaračima.
Nomenklatura alkaloida nije sistematizovana. Pojedini alkaloidi su nazvani prema imenima biljaka iz kojih su
izolovani ((efedrin), neki su nazvani prema fiziološkom dejstvu (morfin, narkotin), a jedan je dobio ime u čast
čoveka koji ga je izolovao( peletierin).

Klasifikacija alkaloida po strukturi molekula i taksonomiji:

1. Alkaloidi proste strukture, fenil alkilamini (hordenin, efedrin,meskalin, kapsaicin)
2. Alkaloidi sa pirolidinskim, piperidinskim i piridinskim i imidazolovim prstenom (piperin,
koniin, lobelin, lupinin)
 3. Alkaloidi sa kondenzovanim pirolidinskim i piperidinskim prstenom (atropin, kokain)
4. Alkaloidi sa izohinolinskim prstenom (papaverin, tubokurarin, narkotin)
5. Alkaloidi sa fenantrenskim prstenom (morfin, berberin, kodein)
6. Alkaloidi sa hinolinskim i prstenom (cinhonin, hinin)
7. Alkaloidi sa indolovim prstenom (johinbin, strihnin, ergotamin)
8. Betalaini – pigment alkaloidi (betanin)
9. Likopodijum alkaloidi (likopodin)
10. Purinski alkaloidi (kofein, teofilin, teobromin)
11. Diterpenoidni i steroidni alkaloidi (solanidin, ciklopsin, ciklopamin)
12. Alkaloidi različite strukture (arekaidin)
Klasifikacija prema biogenetskom poreklu:
1. Iz ornitina ili glutaminske kiseline (tropinon, higrin, nikotin, kokain)
2. Iz lizina (lobelin, lupinin, piperin)
3. Iz fenilalanina ili tirozina (meskalin, efedrin, kapsaicin, hordenin, morfin, narkotin, kodein)
4. Iz triptofana (gramin, bufotenin, serotonin, johinbin, cinhonin, hinin, ergotamin, strihnin)
5. Iz acetata (koniin, likopodin)
6. Terpenoidni i steroidni alkaloidi (aktidin, solanidin)
7. Alkaloidi različitog porekla (pilokarpin, srekaidin, kofein, teobromin, teofilin)
Klasifikacija prema farmakološom dejstvu:
1. Otrovi (koniin, strihnin, brucin)
2. Analgetici (morfin, kodein, heroin)
3. Kardijačni stimulansi (hinidin, cinhonin)
4. Respiratorni stimulansi (nikotin, koniin, atropin, citizin)
5. Konstriktori krvnih sudova (efedrin)
6. Lokalni anestetici (kokain)
7. Mišićni relaksanti (tubokurarin, teksiferin I)
8. Psihodelici (meskalin, lizergna kiselina, psilocibin)

5.10 Opšte metode za izolovanje, prečišćavanje i utvrđivanje strukture alkaloida

Zbog svog baznog karaktera, alkaloidi reaguju u vodenoj sredini sa organskim i neorganskim kiselinama.
Pri tome se dobijaju soli alkaloida, koje su rastvorne u vodi. Ovako dobijeni vodeni rastvori se neutrališu bazama
(NaOH) a slobodni alkaloidi se ekstahuju nekim rastvaračem koji se ne meša sa vodom (etar, hloroform).
Ekstrakcija hemijski aktivnim rastvaračima (reagensi koji hemijski reaguju sa supstancom koja treba da bude
ekstrahovana)
• Razblaženi (5%) rastvor NaOH ili KOH
• 5% ili 10% rastvor Na 2 CO 3
• Zasićeni rastvor NaHCO 3
• Razblažena HCl , H 2 SO 4 ili konc. H 2 SO 4
Alkaloidi se potom prečišćavaju i analiziraju TLC-om na silika gelu. Alkaloidi se mogu prečistiti i
višestrukom prekristalizacijom, dok se ne dobije konstanta t.t.
U slučaju da je uspešnost ekstrakcije mala, radi se kontinualna ekstrakcija na Soxletovom aparatu.
Određivanje strukture instrumentalnim metodama
• Masena spektroskopija
• NMR
• UV
• IR
 • Difrakcija X-zraka
Određivanje strukture hemijskim metodama
• Mikroanaliza za određivanje empirijske formule
• Određivanje prirode azotovog atoma
• Oksidacija
• Hofmanova degradacija
• Dragendorfov reagens za vizuelizaciju alkaloida

5.11 Podela alkaloida prema fiziološkom dejstvu

1. Otrovi (koniin, strihnin, brucin)
2. Analgetici ( morfin, kodein, heroin)
3. Kardijačni stimulansi ( hinidin, cinhonin)
4. Respiratorni stimulansi ( nikotin, koniin, atropin, citizin)
5. Konstriktori krvnih sudova ( efedrin )
6. Lokalni anestetici ( kokain )
7. Mišićni relaksanti ( tubokurarin, teksiferin I, papaverin)
8. Psihodelici ( meskalin, lizergna kiselina, psilocibin)

Otrovi: sve je otrovno, zavisi samo od doze koje se unese u organizam. Oni su sve ono što se umeće u razne
metaboličke procese; na tom mestu metabolizam staje. Alkaloid može da se zakači za enzimski protein, smeta
nukleinskim kiselinama, tako da se ceo proces poremeti.
Analgetici: deluju na centralni nervni sistem, vezujući se za određene receptore i sprčavaju registrovanje bola,
iako signal za bol stiže nervnim vlaknima u mozak.
Kardijačni stimulansi: stimulišu srce, dovode do ubrzanja rada srca.
Respiratorni stimulansi: deluju na centralni nervni sistem, što dovodi do povećanja intenziteta disanja, odnosno
povećanja količine vazduha koja se udahne ili izdahne u toku normalnog daha. Primer je nikotin.
Konstriktori krvnih sudova: „stezači“ krvnih sudova. Glatki mišići se grče zbog dejstva određenih molekula, a ne
na nervnoj osnovi.
Lokalni anestetici: blokatori terminalnih senzornih nervnih vlakana, tj.parališu periferne nerve i signal ne stiže
do centralnog nervnog sistema. Izazivaju euforije i prijatne halucinacije.
Mišićni relaksanti: deluju na nivou nervno-mišićne sinapse, blokiraju acetilholinske receptore i dovode do
relaksacije mišića. Opuštaju mišiće grudnog koša, u većim dozama dolazi do gušenja.
Psihodelici: izazivaju halucinacije .

5.12 Podela alkaloida prema hemijskoj strukturi

1. Alkaloidi proste strukture, fenil alkilamini – strogo po definiciji nisu pravi alkaloidi, jer sadrže
alifatični azot. Mnogi od njih imaju izraženo fiziološko dejstvo (hordenin, efedrin,meskalin, kapsaicin)
2. Alkaloidi sa pirolidinskim, piperidinskim i piridinskim i imidazolovim prstenom (piperin, koniin,
lobelin, lupinin)
3. Alkaloidi sa kondenzovanim pirolidinskim i piperidinskim prstenom (atropin, kokain)
4. Alkaloidi sa izohinolinskim prstenom (papaverin, tubokurarin, narkotin)
5. Alkaloidi sa fenantrenskim prstenom (morfin, berberin, kodein)
6. Alkaloidi sa hinolinskim i prstenom (cinhonin, hinin)
7. Alkaloidi sa indolovim prstenom (johinbin, strihnin, ergotamin)
 8. Betalaini – pigment alkaloidi (betanin)
9. Likopodijum alkaloidi (likopodin)
10. Purinski alkaloidi (kofein, teofilin, teobromin)
11. Diterpenoidni i steroidni alkaloidi (solanidin, ciklopsin, ciklopamin)
12. Alkaloidi različite strukture (arekaidin)

5.13 Alkaloidi fenil-etilaminske grupe i indolske grupe

Fenil-etilaminska grupa
Meskalin: psihodelik, nalazi se u kaktusu Peyote, biogenetski izveden iz fenilalanina ili tirozina.
Efedrin: povišava krvni ritisak, povećava aktivnost noradrenalina na receptore glatkih i srčanih mišića. Nalazi se u
biljkama.

Indolska grupa
Johinbin: koristi se za lečenje seksualne disfunkcije. Prekomerna doza dovodi do ubrzanog rada srca, povišenja
krvnog pritiska, nesanice, paničnih napada i halucinacije. Izolovan iz biljke.
Strihnin: jedna od najgorčih prirodnih supstanci. Dobija se iz biljaka Strihinos vrste. Vrlo je stabilan alkaloid, i
može se dokazati u leševima nakon trovanja. Veoma je jak otrov. Teško rastvara u vodi i etru, bolje u alkoholu i
hloroformu. Karakteristična je reakcija za strihnin da se sumpornom kiselinom u prisustvu kalijum-dihromata
daje intezivno modro obojenje. Strihnin izaziva grčevito kočenje mišića. U veoma malim količinama upotrebljava
se kao analeptik (sredstvo za jačanje i okrepljenje).

5.14 Alkaloidi piridinske, pirolidinske i piperidinske grupe

Piperidinska grupa
Piperin: iz raznih vrsta bibera, hidrolizom daje piperidin i piperidinsku kiselinu. Inhibira enzime u metabolizmu,
ometa trnsport metabolita. Stimuliše pigmentaciju kore. Koristi se kao insekticid.
Koniin: neurotoksin, remeti rad perifernog nervnog sistema. Izolovan iz kukute i biljke mesožderke.

Pirolidinska grupa
Higrin: u listu koke, pored kokaina.

Piridinska grupa
Nikotin: najvažniji alkaloid duvana. Deluje kao psihostimulans, deluje na centralni nervni sistem- respiratorni
stimulans i kardijačni stimulans. Ima štetno dejstvo na srce, krvne sudove i oči jer povećava pritisak i sužava krne
sudove. Ne koristi se u humanoj medicini. Koristio se kao insekticid, pronalaskom sintetičkih sredstvava, prestala
je njegova upotreba. Jedan od retkih tečnih alkaloida.

5.15 Alkaloidi pirolidin-piridinske grupe i alkaloidi hinolinske grupe

Pirolidin-piridinska grupa
Nikotin (već opisan)

Hinolinska grupa
Kinin: najviše se upotrebljava kao antimalarik. Ranije se koristio i kao preparat protiv povišene temperature.
 5.16 Alkaloidi opijuma
Opijum je mlečni sok koji se dobija zasecanjem nezrelih čaura maka. Ovaj sok se suši na vazduhu, dok se
ne pretvori u mrku masu. U smoli opijuma, pored belančevima i ugljenih hidrata, nalazi se i oko 20 alkaloida, ali
samo se neki koriste u humanoj medicini.
U hemijskom pogledu, alkaloidi opjuma se mogu podeliti na :
• Derivate izohinolina (papaverin, narkotin) imaju dejstvo na glatke mišiće;
• Derivate fenantrena (morfin,kodein) deluju na centralni nervni sistem, izazivajući kombinovano
depresivne i stimulativne efekte;
Papaverin: koristi se za lečenje grčeva u organima za varenje, žučnim putevima, kao vazodilatator. Mišićni
relaksant glatkih mišića.
Morfin: narkotično dejstvo ispoljava se uklanjanjem ili odsustvom bola bez gubitka svesti. Umerene doze
izazivaju euforiju, odsustvo briga, iščezavanje straha, a u isto vreme smanjenje fizičke aktivnosti i koncentracije,
smanjenje mentalne i fizičke sposobnosti. Primenjuje se u medicini kao analgetik, a najčešća zloupotreba je za
sintezu heroina.

5.17 Alkaloidi glavnice raži

Ergot alkaloidi su izolovani iz gljiva koje su paraziti raži. Ova gljiva je bila uzročnik trovanja raženim hlebom. Ovi
alkaloidi imaju široku primenu u humanoj medicini. Fiziološko dejsvo ispoljava se u blokiranju nervnih impulsa.
Po hemijskoj strukturi, ergot-alkaloidi pripadaju grupi indolovih alkaloida.
Ergotamin: povećava mišićnu kontrakciju materice i njen tonus pa se koristi prilikom porođaja. Hidrolizom
ergotamina nastaje lizerginska kiselina, 2 aminokiseline, α-keto kiselina i molekul NH 3 .
Dietilamid-lizerginske kiseline (LSD): kao droga, kod ljudi izaziva vizuelne halucinacije u boji. Eksperimentalno, u
medicini se koristi za izazivanje stanja sličnog šizofreniji.

5.18 Antibiotici – uloga, podela, način delovanja antibiotika

Antibiotici su organska jedinjenja najčešće mikrobiološkog porekla (mogu biti poreklom iz algi, pa čak i
biljaka i životinja), koja mogu da spreče rast ili unište druge mirkoorganizme. Koriste se u humanoj i
veterinarskoj medicini, u ishrani domaćih životinja, za suzbijanje bakterija.
Idealni antibiotik: deluje na što veći broj mikroorganizama, da nema toksično dejstvo, rastvoran u vodi i
fiziološkim tečnostima, degradacioni proizvodi bi trebalo da se izlučuju iz organizma u obliku netoksičnih
jedinjenja.
Definicija: antibiotici su ona jedinjenja koja su toksična za bakterije ali ne i za ljude. Po definiciji netačno, jer je
otrov u principu otrovan za sve organizme tako da je poenta antibiotika da je toksično za bakterije a za nas malo
manje toksično.
Podela prema biodenezi
• Peptidni (hloramfenikol, penicilin)
• Ugljeno hidratni (streptomicin)
• Acetatni (tetraciklin)
• Makrolidni (eritromicin)

Podela prema načinu delovanja

• Antibiotici koju utiču na sintezu bakterijskog ćelijskog zida (penicilin, cefalosporini)
• Antibiotici koji deluju na citoplazminu membranu bakterijske ćelije
 • Antibiotici koji ometaju sintezu proteina u bakterijskoj ćeliji(streptomicin, eritromicin)
• Antibiotici koji utiču na metabolizam nukleinskih kiselina

5.19 Antibiotici koji deluju na ćelisjki zid i koji deluju na ćelijsku membranu
Antibiotici koji deluju na ćelijski zid
Najmanje toksični antibiotici, pošto humane ćelije nemaju ćelijski zid. Ćelijski zid je sagrađen od
peptidoglikana, koji se sastoje iz molekula N-acetilmuraminske kiseline i N-acetilglikozamina koji su povezani u
polisaharidni lanac. Lanci tetrapeptida povezani su za N-acetilmuraminsku kiselinu (NAM). Polisaharadini lanci su
povezani interpeptidnim mostovima (pentaglicin).
Reakcija povezivanja lanca pepidoglikana katalizuje enzim trans-peptidaza (poslednji u nizu enzima
odgovornih za proizvodnju ćelijskog zida). Penicilin je kompetativni inhibitor trans-peptidaza. Pri tome ne dolazi
do povezivanja lanaca peptidoglikana, bakterijski ćelijki zid više nije rigidan zbog čega bakterija ostaje bez
ćelijskog zida (protoplast). Pri deobi takve ćelije dolazi do veće osteljivosti bakterije na druge faktore.
Bracitracin

Antibiotici koji deluju na ćelijsku membranu

Humane i bakerijske ćelijske membrane se jako malo razlikuju. S toga antibiotici koji deluju na ćelijsku
membranu imaju različte mehanizme delovanja.
Deluju kao jonski deterdzenti, deluju na sterole u plazminoj membrani, oštećuju plazminu membranu i ometaju
sintezu ćelijskg zida, oštećuju plazminu membranu ali i ometaju sintezu proteina.
Amfotericin B: antifungalni antibiotik. Vezuje se za ergosterol u membrani i stvara kanal kroz koji mogu iz ćelije
da izlaze joni K, Na i H+
5.20 Antibiotici koji ometaju biosintezu proteina i koji ometaju funkciju
nukleinskih kiselna
Antibiotici koji ometaju biosintezu proteina
Ovi antibiotici interaguju sa ribozomom i ometaju proces translacije samim tim i bioisntezu proteina. To
znači da oni ne moraju sprečavati samo biosintezu, ali mogu onemogućiti čitanje kodona i dovesti do sinteze
nefunkcionalnih proteina.
Molekul se ugrade u ribozom, napravi veći razmak između iRNK i tRNK, tako da se tRNK ne može da se
zakači,dolazi do prekida sinteze proteina, dobijaju se bespotrebni proteini. Time se sprečava rast i razvoj.
Humani i bakterijski ribozomi su slični, sa tim da su bakterijski sitniji. Zato ovi antibiotici u manjoj meri
interaguju sa humanim ćeliama.
Primeri
Streptomicin: spada u grupu aminoglikozida. Uzrokuje konformacijske promene na 30 S podjednici ribozoma i
iRNK pri čemu dolazi do izmene kodona na iRNK i antikodona aminoacil-tRNK. Posledica je greška u očitavanju
aminokiselina i nefunkcionalnih proteina.
Puromicin: spada u grupu oksazolidinona. Ugrađuje se kao molekul aminoacil-tRNK u peptidni lanac i uslovljava
prekid sinteze proteina time što prekida translaciju iRNK. Strukturni je analog sa aminoacil-tRNK.
Doksiciklin: spada u grupu tetraciklina. Njegov mehanizam inhibicije biosinteze proteina se može opisati tako da
se takmiči sa aminoacil-tRNK za mesto na kompleksu ribozom-iRNK (kompetativni inhibitor) i ometa vezivanje na
mestu A novopridošle aminoacil-tRNK.

Antibiotici koji deluju na nivou nukleinskih kiselina

Razlika između humane i bakterijske DNK su male. Zbog toga se ovi antibiotici i ne koriste jer se
nespecifično vezuju za DNK (uglave se između baza nedozvoljavajući da se DNK molekul rasplete ili ometaju
transkripciju pri čemu dolazi do grešaka u replikaciji, što ima ozbiljne posledice po naredne generacije ćelija). Ovi
antibiotici se često mogu svrstati i u citostatike.

Azaserin: kompetitivno inhibira aminaciju glutaminom u toku biosinteze guanina i adenina.

Mikofenolna kiselina – inhibira reakciju transformacije IMP (inozin-5'-monofosfat) dehidrogenaze u XMP
(ksantozin-5'-monofosfat) dehidrogenazu.
+ +
inosine 5'-phosphate + NAD + H 2 O —–> xanthosine 5'-phosphate + NADH + H

5.21 Antocijani i antoksantani

To su biljni pigmenti (prirodne boje). Antocijani su plavi, crveni ili ljubičasti dok su antoksantani žuti ili
beli. U prirodi se javljaju kao glikozidi (najčešće vezani za glukozu) i predstavljaju aglikon vezan za šećer. Bez
šećera su nerastvorni u vodi.
Antocijani
prirodna aromatična jedinjenja. Rastvorljivi u vodi, acetonu i alkoholima, a njihovi aglikoni (antocijanidi)
rastvorni su nepolarnim rastvaračima. Nalaze se u laticama i drugim delovima viših biljaka. Skoro uvek se javljaju
u obliku glikozida. Nađeni su u voću, povrću i cveću gde služe kao pigmenti (grožđe, višnja, jagoda). Antocijani
smanjuju permeabilnost, a povećavaju elastičnost i osnovni tonus zida kapilara. Ovakva delovanja su uslovljena
inhibicijom proteolitičkih enzima i povećanjem udela kolagena i elastina u zidu krvnih sudova. Specifično za
antocijane je njihovo povoljno delovanje na regeneraciju rodopsina (pigment mrežnjače oka). Po hemijskoj
strukturi, antocijani su derivati flavonijum-hlorida. Svi sadrže 3,5,7-trihidroksiflavonijum jon. Fiziološka uloga je
privlače insekte u svrhu oprašivanja, zaštita od UV zračenja i odbrana od biljojeda.
Antoksantini
Najrasprostranjeniji žuti biljni pigment, ali boja im se kreću od bele preko bež do žute. Belji su u kiselim
sredinama, a žući su u alkalnim sredinama. Najčešće se nalazi u obliku glikozida ili estara. Sličani su antocijanima,
ali u nižem oksidacionom stanju, pošto kiseonik u prstenu nije pozitivno naelektrisan. Klasifikacija predstavlja
flavone, flavonole, i flavonone.

5.21 Depsidi, lignini, tanini

Podela prirodnih aromatičnih jedinjena na osnovu strukture :
• Fenoli, depsidi i tanini;
• Fenilpropani, lagnani, lagnini;
• Flavonoidi i jedinjenja slične strukture;
Fenoli
Fenolna jedinjenja se retko sreću slobodna u prirodi. Fenolne kiseline i njihovi derivati se danas koriste zbog svog
mirisnog, lekovitog ili nekog trećeg svojstva. Najpoznatija jedinjenja ove grupe su vanilin, metil-salicilat, galna
kiselina. Ova jedinjenja se u biljkama obično nalaze u obliku estara, glikozida ili kondenzovanih proizvoda.
Depsidi
Međusobno esterifikovane fenolne kiseline (karboksilna grupe jedne reaguje sa -OH grupom druge kiseline,
nastaju jedinjenja sa depsidnom vezom (estarskom vezom)). Depsidna veza lako hidrolizuje u prisustvu vodenih
rastvora alkalija. Izolovani su iz lišajeva i pojedinih viših biljaka. Depsidi imaju antibiotičko, anti-HIV-no,
antioksidantno i antitumorno dejstvo. Kao inhibitori u sintezi prostaglandina i u biosintezi leukotrien B 4 , depsidi
su nesteroidni antiinflamatorici. Najpoznatiji depsidi su lekanorna kiselina i evernijska kiselina. Imaju primenu u
kozmetičkoj industriji za parfeme, tzv. nosači mirisa- fiksativni.
Tanini
Po strukturi slični depsidima. Pod taninima su se nekad isključivo podrazumevala jedinjenja koja imaju osobinu
da talože belančevine, štave kožu i da sa alkaloidima grade nerastvorne taloge, imaju opor ukus.
Prema hemijskom sastavu mogu se podeliti u 2 grupe :
• Didepsidi ili polidepsidi galne kiseline ili estri galne kiseline i glukoze.
• Kondenzovani tanini koji se sastoje iz 2,3 ili više flavonoidnih jedinjenja koju su međusobno
različito vezani. Izolovani su iz velikog broja biljaka
Medicinski značaj tanina: bakterijsko dejstvo, fungicidno dejstvo, vazokonstriktori, antidoti.
Štavljenje kože: promena svojstva sirove kože, tako da koža ne podleže truljenju, sušenjem ne postaje ispucana,
koža nije tvrda, dlaka ne opada i koža nema neprijatan miris.
Fenilpropani
U prirodi se sreću u vidu kiselina. Oksidativnim kuplovanjem fenil-propanskih jedinjenja, koji se međusobno
vezuju C-C i C-O-C vezama, nastaju ligani i lignini.
Lignani
To su dimeri nastali oksidativnim kuplovanjem fenilpropana. U prirodi se obično nalaze u obliku glikozida. Imaju
antioksidativna svojstva.
Lignini
Nastaju daljom polimerizacijom lignana. Sastoje se iz velikog broja fenil-propanskih jedinjenja. Obično su vezani
za polisaharide i sa celulozom čine osnovni materijal iz koga je izgrađen ćelijski zid ćelija biljaka. To su polimeri
čije monomerne jedinice ostaci p-kumaril-alkohola, koniferil-alkohola i sinapil-alkohola.

5.22 Vitamini: podela, značaj i primeri

Vitamini su organski bioregulatori male molekulske mase, koji su u malim količinama neophodni za
normalan život ljudi, biljaka i ostalih organizama (oni kofaktori enzimima). Za razliku od proteina, lipida i ugljenih
hidrata nisu izvori energije niti gradivne materije, već regulišu ili aktiviraju metabolizam. Oni su uglavnom aktivni
u razvoju nervnog sistema, vida, brojnih reakcija u organizmu, ali i u mineralizaciji kostiju.
Nemaju mogućnost da ostanu u organizmu kao rezerve, već je potrebno stalno ih unositi u organizam.
Provitamini su supstance koje unosimo u organizam a koje organizam doradom prevodi u neophodne vitamine.
Premalo ili prekomerno unošenje vitamina u organizam izaziva neželjena stanja: avitaminoza (potpuno
nedostatak nekog vitamina), hipovitaminoza (manjak određenog vitamina), hipervitaminoza (višak određenog
vitamina).
Vitamine uglavnom sintetišu same biljke i neki mikroorganizmi. Za svaki životinjsku vrstu postoji set
supstanci koje im predstvaljaju vitamine. Vitamini bakterija se zovu faktori rasta.
Podela vitamina prema rastvorljivosti u rastvaračima
1. Vitamini rastvorni u vodi:
• Vitamin B1 (tiamin)
• Vitamin B2 (riboflavin)
• Vitamin B3 (niacin)
• Vitamin B5 (pantotenska kiselina)
• Vitamin B6 (bedoksin )
• Vitamin B9 (folna kiselina)
• Vitamin B12 ( cijankobalamin)
• Vitamin C (askorbinska kiselina)
• Vitamin H (biotin)
2. Vitamini rastvorni u mastima:
• Vitamin A (retinol)
• Vitamin D (kalciferor)
• Vitamin E (tokoferol)
 • Vitamin K (filohinon)

Vitamini rastvorni u vodi

Nerastvorni su u mastima i termostabilni su. Neke od ovih vitamina sintetišu mikroorganizmi, a neki su dorađuju
u crevnom traktu čoveka, dejstvom bakterija koje su tu nastanjene. Ne mogu se deponovati u tkivima, a višak se
izlučuje putem mokraće.
• Vitamini B grupe: odgovorni su za podršku i povećanje brzine metabolizma, održavanje zdrave kože i
mišićnog tonusa, poboljšava funkciju imunog i nervnog sistema, pospešuje ćelijski rast i deobu,
uključujući i crvene krvne ćelije čime sprečava anemiju, smanjuje rizik od raka pankreasa.
Vitamin B1 (tiamin, aneurin): u ćelijama tiamin je koenzim piruvat dekarboksilaze u reakcijama
oksidativne dekarboksilacije 2-oksokiselina. Time tiamin učestvuje u sintezi acetil-CoA iz piruvata,
odnosno pirogrožđane kiseline, koji nakon toga ulazi u Krebsov ciklus. Ovaj vitamin koriste svi živi
organizmi, proizvode ga bakterije, gljive i biljke. U ishrani izvor su mleko, žitarice, voće i povrće.
Nedostatak ovog vitamina dovodi do bolesti beriberi ( neurološki i kardiovaskularni poremećaj), a često
se javlja kod osoba koje pate od alkoholizma.
Vitamin B2 (riboflavin, laktoflavin, ovoflavin): dodatak hrani kao E101. Predstavlja glavnu
komponentu kofaktora FAD i FMN i neophodan je za flavoproteine. Neophodan je u NADH-
dehidrogenazi u respiratornom lancu i učestvuje u prenosu vodonikovog atoma u oksidativnoj
fosforilaciji. Znači da je neophodan za mnoge ćelijske procese, ima ključnu ulogu u metabolizmu energije
i metabolizmu masti, ugljenih hidrata i proteina. Stvaranje energije u vidu ATP-a je nemoguće bez ovog
vitamina. Izvori vitamina B2 su zeleno povrće, mleko, sir, džigerica, bubrezi, paradajz, kvasac, pečurke,
badem. Nedovoljnim unosom ovog vitamina može doći do razvoja kožnih bolesti. Nestabilan je na
svetlosti.
Vitamin B3: nalazi se u dva oblika koji su derivati piridina. Jedan je nikotinska kiselina
(niacin,vitamin B3) a drugi nikotinamid (amid nikotinske kiseline; niacinamid, vitamin PP). To su
bezbojne kristalne supstance rastvorljive u vodii glicerolu, a slabo rastvorni u etru i hloroformu.
Nikotinska kiselina je prekursor NAD i NADH i NADP i NADPH koji imaju esencijalnu ulogu u živim
ćelijama. Uključen je i u reparaciji DNK i u proizvodnji steroidnih hormona. Nalazi se u mesu, jajima, jetri,
krompiru, zelenom povrću,kvascu. Ovaj vitamin pomaže u održavanju probavnog sistema. Nedostatak
nikotinske kiseline dovodi do bolesti poznate pod nazivom pelagra koja je poznata i kao 3D bolest jer je
obeležavaju dermatitis, dijareja i demencija. Ali veće količine nikotinske kiseline, za razliku od
nikotinamida, su toksične.
Vitamin B5 (pantotenska kiselina): neophodna u organizmu za sitezu koenzima A, kao i za
sintezu i metabolizam proteina, ugljenih hidrata i masti. Izvori vitamina B5 su jaja, meso, jogurt,
avokado. Sastojak je određenih proizvoda za negu kose i kože. Pantotenska kiselina je optički aktivna i
dejstvo ima samo prirodna D-pantotenska kiselina. U lečenju se koristi u obliku kalcijumove soli, a koristi
se u lečenju zapaljenskih procesa gastrointestinalnog trakta, opekotina i rana koje teško zarastaju.
Vitamin B6 (piridoksin, adremin): postoji u nekoliko različitih oblika, ali je piridoksal-fosfat (PLP)
aktivni oblik i kofaktor je u mnogim reakcijama metabolizma aminokiselina, ukljanjajući transaminaciju,
deaminaciju i dekarboksilaciju. Nepohodan je za enzimsku reakciju oslobađanja glukoze iz gllikogena.
Ovaj vitamin je kristalno jedinjenje rastvorno u vodi i alkoholima, otporno na fizička i hemijska dejstva,
ali ne i na ultraljubičasto zračenje. U organizam se unosi u obliku provitamina da bi jetri prešao u aktivni
oblik vitamina. Izvori ovog vitamina su žitarice, krompir, jaja, riba, svinjsko meso, zeleni kupus, banana,
kvasac. Nedostatak uzrokuje kožna oboljenja i nervne poremećaje.
Vitamin B9 (folna kiselina): biološki neaktivan, ali važyn zbog derivata koji nastaju u jetri.
Neophodna je za mnoge funkcije u organizmu, uključujući biosintezu nukleotida, sintezu popravku i
 metilovanje DNK, i kao kofaktor u biohemijskim reakcijama. Posebno je neophodna u periodima brze
deobe i rasta ćelije. Potrebna je za proizvodnju zdravih crvenih krvnih ćelija i sprečavanje anemije.
Vitamin B12 (kobalamin, cijanokobalamin): ima ključnu ulogu u normalnom funkcionisanju
mozga i nervnog sistema kao i za proizvodnju krvi. Uključen je u metabolizam svake ćelije lljudskog
organizma posebno kod sinteze DNK, ali i kod proizvoda energije i sinteze masnih kiselina. Najveći i
strukturno najkomplikovaniji vitamin. Nalazi se u ribi, školjkama, mesu, jajima, mleku i mlečnim
proizvodima. Nedostatak može dovesti do ozbiljnih i neizlečivih oštećenja mozga i nervnog sistema.
Može dovesti do manije i psihoze. Brzo se razgrađuje na svetlu i zato je neophodno čuvati ga na tamnom
mestu.
• Vitamin H (vitamin B7, biotin): koenzim u metabolizmu masnih kiselina i leucina, učestvuje u
glukineogenezi. Neophodan za rast ćelije, proizvodnju masnih kiselina i metabolizmu masti i
aminokiselina. Pomaže u održavanju nivoa šećera u krvi. Često se preporučuje za jačanje kose i noktiju.
• Vitamin C (askorbinska kiselina (γ-lakton-2-keto-gulonska kiselina)): u živim organizmima se ponaša
kao antioksidans, kofaktor u najmanje 8 enzimskih reakcija, uključujući i sintezu kolagena. Nedostatak
vitamina C izaziva bolest skorbut (slabost, krvarenje desni, ispadanje zuba i bledilo, depresija, smanjenje
pokretljivosti). Kiselost ovog vitamina potiče od endiolne grupe (dve hidroksilne grupe koje se nalaze na
jednoj dvostrukoj vezi). To je kristalno jedinjenje koje je rastvorno u vodi, a stabilno je u kiseloj sredini,
podložno je razaranju oksidativnim sredstvima i termolabilan je.

Vitamini rastvorni u mastima

Nerastvorni su u vodi. Rastvorni su u organskim rastvaračima i termostabilni su. Stabilni su i na promenu
pH. Ove vitamine organizam uopšte ne sintetiše. Pošto su nerastvorni u vodi ne mogu se izlučiti iz organizma,
viškovi se deponuju u jetri i masnom tkivu odakle ne mogu da se koriste.
• Vitamin E (tokoferol): predstavlja smešu α-, β-, γ- i δ-tokoferola. Razlikuju se po broju CH 3 grupa u prstenu.
To je žućkasto ulje rastvorno u mastima, otporno na zagrevanje, a osetljivo na oksidaciju. U organizmu se
ponaša kao antioksidans, zaustavljajući proizvodnju reaktivnog kiseonika u procesu oksidacije masti. Izvori
ovog vitamina su žitarice, kukuruzno, suncekretovo i maslinovo ulje, orah, lešnik, avokado, badem, kikiriki,
mahunasto povrće. Utiče na pravilno lučenje hormona, rad mišića i nervnog sistema, štiti od radijacije,
otrovnih materija, lekova i metala. Smanjuje rizik od kanceroznih oboljenja, i štiti krvotok i srce. Nedostatak
ovog vitamina izaziva poremećaj rada mišića i nervnog sistema.
• Vitamin K (filohinon): kristalno jedinjenje žućkaste boje rastvorno u mastima, otporan na zagrevanje.
neophodan za koagulaciju krvim uključen u metabolizm kostiju i drugih tkiva. Ima ga u brokoliju, spanaću,
kelerabi, zelenoj salati.