HAMID ISMAILOV

MRTVO JEZERO

Preveo:
Milija Jovičić

2018.
 naslov originala:
Хамид Исмайлов
Вундеркинд Ержан

2
3
4
 Od 1949.do 1989. godine, na teritoriji Semipalatinskog atom-
skog test poligona (SATP) je izvedeno ukupno 468 nuklearnih
eksplozija, od tog broja, 125 atmosferskih, i 343 podzemnih.
Ukupna snaga nuklearnih punjenja, ispitanih u atmosferi i pod
zemljom SATP (u naseljenoj okolini), je dve i po hiljade puta jača
od snage bombe koju su Amerikanci bacili na Hirošimu 1945.
godine.
 Parlament Republike Kazahstan
 Juna 24. 2005. godine

***
Ta priča je počela posve prozaično. Putovao sam vozom po
beskonačnoj kazaškoj stepi: evo već četvrtu noć su železničari
na stanicama u zabitima udarali čekićima po točkovima, psujući
pri tom majčinu na kazaškom, i mene je ispunila neka potajna
gordost – shvatio sam tu reč, rasutu s kraja na kraj sveta. Danju
bi se hodnici i prolazi vagona ispunili do kraja kazaškim rečima,
sada samo ženskim i dečjim, na svakom stajalištu su ulazili novi
prodavci, bolje rečeno, prodavačice kamilje vune, sušene ribe,
ili samo sušenih loptica kiselog mleka – kurta.
Zbilja, davno je to bilo. Danas, možda, i nije tako. Ne znam.
Mada teško da nije.
I tako, stajao sam na kraju vagona, gledajući na dosadnu i isto-
vetnu – eto već četvrti dan – stepu, kad se u suprotnom kraju
vagona pojavio dečačić, između deset i dvanaest godina star, sa
violinom u rukama. I odjednom poče da svira na njoj, tako vešto
i poletno, da se za tren pootvaraše vrata svih kupea i pojaviše se
glave pospanih putnika. Nije svirao neku ciganštinu ili kakvu
lokalnu stvar. Ne, on je svirao Bramsa, čuvenu „Mađarsku igru“.
Svirao je u hodu, krećući se niz vagon u mom pravcu. I dok je
ceo vagon gledao za njim otvorenih usta, on iznenada prekinu
muziku na polunoti, stavi violinu na rame, kao vintovku, da bi se
debelim, nedečjim glasom proderao: „Lokalni napitak – potpuno
organski!“. Skinuo je s drugog ramena platnenu torbu i izvukao

5
veliku plastičnu flašu, da li ajrana, da li kumisa, i ja tu krenuh k
njemu, još ne znajući zašto.
„Mali“, rekao sam, „koliko je tvoj kumis?“
„Prvo, kumis nije moj, već kobilji, drugo, to nije kumis, već
ajran, i na kraju, nisam ja mali!“ – odgovorio je dečak besno
krupnim glasom na savršenom ruskom.
„Pa onda si devojčica!“, pokušao sam nekako glupo da rešim
neplaniranu situaciju.
„Nisam žena, već muškarac! Hoćeš da proveriš? Skidaj panta-
lone!“, ponovo se prodrao mališa u punom vagonu.
Nisam znao da li da se ljutim na njegovu grubost ili da se
smirim i da pokušam da shvatim kako je tako tvrdoglav; a i kako
da ne bude – ovo je njegova zemlja, ovde je on domaćin, i ja,
smekšavši svoj ton, rekoh:
„Uvredio sam te nečim? Onda mi oprosti... A Bramsa sviraš,
kao bog...“
„A što bih se vređao? Uvrediću kog hoćeš... Nisam ja nikakav
mališa. Ne obaziri se na moj rast, 27 godina imam. Razumeš?!“,
već snizivši glas do polušapata, reče on.
I tu bih na mestu zatečen...

***
Eto takav je početak te priče. Kao što sam rekao, izgledao
je kao apsolutno normalan dečačić između 10 i 12 godina; ni-
kakvih anomalija, po kojima se može razlikovati liliputanac ili
patuljak – nikakvih nesrazmernih udova, nikakvih bora na licu,
ništa takvo.
Razume se, nisam odmah poverovao, i to se videlo na mom
licu.
„Pa pogledaj na moj pasoš“, rutinskim pokretom izvuče iz
unutrašnjeg džepa dokument.
Dok je prodavao svoj ajran ushićenim tetkama („A gde si na-
učio tako da sviraš? A „Oči čornije“ umeš? A „Kaćušu?“), ja

6
sam kao glupan gledao čas u dokument, čas u njegovo lice: sve
se poklapalo, s fotografije me je lgledalo neiskvareno dečije lice.
„Kako se zovete“, iskoristivši trenutak, zbunjeno i bespomoć-
no sam upitao.
„Jeržan“, odgovorio je i dodirnuo palcem u pasoš.
„Mogu li da kupim... tvoj... to jest ajran“, nekako izvinjavajući
i glupo probrbljah, i on, uzimajući svoj pasoš, odgovori:
„Brams, kažeš? Poslednja flaša, uzimaj, sve sam prodao...“
Ušli smo u kupe po novac, i, pošto je starac preko puta mene
spavao dubokim snom, ja sam predložio Jeržanu da sedne, jer
nema smisla da stoji...
„A gde je ona?“, opet jetko upita on, pri čemu pitanje, čini
mi se, nije postavljeno meni, već tom vozu, koji je gnjavio kroz
stepu, toj stepi, spaljenoj do zemlje, toj zemlji, koja luta među
svetlosti i tamom, toj tami, što...

***

7
 PRVA GLAVA

DO

Jeržan je rođen na stajalištu Kara-Šagan, Istočno-Kazahstan-

ske železničke pruge, u porodici svog dede Dauleta-temiržola,
železničara, jednog od onih, što po noćima lupaju čekićem po
točkovima i kočionim blokovima, a danju – nakon retkih telefon-
skih poziva dispečera – izlaze da pomere skretnicu, kako bi neki
umorni teretnjak pričekao dok kroz stajalište ne proleti nekakav
brzi, ili putnički voz, poput našeg.
Mada je Jeržan rođen u porodici svog dede, na papiru pod me-
stom „Otac“, stajala je samo debela linija, i jedino pod mestom
„Majka“ je pisalo – Kanišat, kćer Dauleta-Temiržola, koja je ži-
vela tu na stanici, koje su svi nekako zvali „tačkom“, u jednom
od dve železničarske kuće, u kojoj je, osim dede i majke sa Er-
žanom, živela još i baba Ulbarsin i njen mlađi sin Kepek-nagaši.
U drugoj kući, do stanice, živela je porodica parnjaka iz smene,
dede Dauleta – pokojnog Nurpeisa, koji je pao pod voz: udovica,
baba Šolpan-šeše, njen sin Šaken sa nevestom iz grada, Bajčiček
i njihova kćer Ajsulu, koja je bila godinu dana mlađa od Jeržana.
To je bilo celokupno stanovništvo Kara-Šagana, ako ne računa-
mo pedesetak ovaca, pet krava, tri magarca, dve kamile i konja Aj-
gira kog su koristile obe porodice. Istina, bio je tu i pas Kapti, koji
je veći deo vremena živeo kod Ajsulu, i zbog toga ga Jeržan nije
računao kao svog, kao što nije uzimao u obzir ni prašnjave piliće
sa parom grlatih petlova, čiji se broj umnožavao i umanjivao na ne-
poznat način, tako da niko od Karašaganceva nije znao njihov broj.

8
 Rekoh razmnožavanje na nepoznat način. Stvar je u tome što
je Jeržanova majka, Kanišat, sami bog zna kako i s kim je za-
trudnela. Otac ju je tada prokleo, i sve što je Jeržan znao bilo
je iz priče njegove bake Ulbarsin: to da je sa šesnaest godina
Kanišat potrčala u stepu za svilenom maramom, koju je vetar od-
neo, a on ju je vukao i mamio sve dalje i dublje, u pravcu zalaska
sunca, a dalje se desilo nešto bajkovito, čemu Jeržan nikako nije
mogao da nađe smisla: iznenada baš to zalazeće sunce je skočilo
nazad u nebo, drhtanje tla se širilo od horizonta, fijuk vetra se
zaustavio na tren, a onda se vetar svom snagom i sa neviđenom
bukom obrušio unatrag dižući stepsku prašinu do nebesa, noseći
crni uragan. Kad je Kanišat, ni živa ni mrtva, sva iscepana i kr-
vava, otkrila da se nalazi na dnu jaruge, nad njom je stajalo neko
biće nalik vanzemaljcu, u skafanderu i svemirskom odelu.
Ukratko, tada je i zatrudnela Kanišat, i posle tri meseca, kad
je njena trudnoća postala vidljiva, Daulet-ake ju je žestoko pre-
bio i prokleo, i da nije bilo Kepeka i Šaken, koji su odvukli starca
od polumrtve kćeri, ne bi na ovom svetu bili među živima ni
Kanišat, ni njen sin Jeržan...
Ali od tada Kanišat ni reč nije progovorila.

***
I iako majka od tada nije progovorila ni reči, ženama, i poseb-
no dvema babama – Ubarsin i Šolpan, kako je govorio deda, je
dobrodošlo da brbljaju. Jeržan pamti kako je tokom ljutih zim-
skih noći, kad se zviždanje mećave probijalo kroz pukotine u
prozorima, on se umotavao u kamilje ćebe kod bake, a ona mu je
pričala svoje beskonačne bajke.
„Na devetom nebu, kod Tengrija1, raste sveto drvo – Kajin, na
čijim granama, kao list, visi kut.“

1  Tengri – vrhovno božanstvo evroazijskih naroda turkijsko-

mongolskog porekla. Tengrianstvo ili tengrizam je predislamska i

9
 „A šta je to kut?“, upihtao je drhteći Jeržan, diveći se sličnosti
te reči sa rečju „kjot“ – „zadnjica“.
„To je sreća, kad ti je toplo i kad si sit“, odgovarala je baba i
nastavljala svoj beskrajan šapat. „Kad je trebalo da se rodiš, tvoj
kut je pao s tog drveta u našu kuću kroz dimnjak. Sve po volji
Tengrija i naše mati, Umaj2. Kut je upao u stomak tvoje majke i
uzeo je oblik crvenog crvića...“
„Ti njega vadiš iz moje zadnjice?“
Baba se zacerekala i smežuranom rukom, kojom tek što je če-
šala njegovu guzu, da bi ga sačuvala od glista, pljusnu ga po
obrazu.
„Spavaj mali brbljivče, inače će se Umaj-mati naljutiti i uzeti
tvoj kut!“
Drugu noć je ostao kod babe Šolpan zbog slatke Ajsulu, koju
je već gricnuo za uho, da bi se njome oženio; sada mu je već Šo-
lpan-šeše govorila o njegovom rođenju, preplićući bajku o sinu
Tengrija – Geseru.
„Tengri je poslao Gesera na zemlju, u jedno stepsko kraljev-
stvo, gde nije bilo vladara.“
„Da nije kod nas?“, javio se Jeržan, ali ga Šolpan-šeše preseče
svojim malo lukavo-strašnim pogledom i nastavi.
„Kako ga niko ne bi prepoznao, Geser je sišao na zemlju kao
bezobrazan, slinav mali dečak, takav kao ti!“, i tu baba Šolpan
uštinu Jeržana za nos. Jeržan zaječa zbog toga, i tada, plašeći se
da razbudi usnulu u ljuljaški Ajsulu, baba pusti njegov nos, než-
no mu dodirnu čelo i nastavi svoju priču:
predbudistička religija turkijsko-mongolskih nomada u evroazijskim
stepama. Kult Tengrija je obožavanje neba (prim. prevodioca).
2  Umaj – drevno žensko božanstvo turkijskih naroda, po stepenu
obožavanja, odmah iza Tengrija. Umaj se smatra pokroviteljkom po-
rodilja i dece. Osim uloge pomoganja trudnicama i deci, odnosila je
i duše mrtvih. Prema verovanju, na zemlju se spustila sa dve breze.
Kult poštovanja je i danas prisutan među turkijskim narodima. (prim.
prevodioca)

10
 „Tek što je Kara-Čoton, njegov ujak, poput tvog Kepek-naga-
našija, saznao da Geser nije običan mali dečak, već božanskog
porekla, počeo je da ga juri, ne bi li uništio nećaka pre nego ovaj
odraste. Ali Tengri je uvek spasavao Gesera od zlih smicalica
Kara-Čotona. Kad je Geser napunio dvanaest godina, Tengri mu
je poslao najboljeg konja na zemlji, i Geser je pobedio u bajgi –
trci za osvajanje lepotice Urmaj-sulu, i osvojio je tron tog step-
skog kraljevstva.
„Kazahst...“, zausti Jeržan, ali videvši mrk pogled šeše, zaću-
ta. Ona nastavi:
„Ali hrabri Geser nije dugo uživao u svojoj sreći i spokojstvu.
Sa severa na njegovu zemlju je napao strašni demon Lubsan. Isti-
na, žena ljudoždera Lubsana – Tumen Džergalan, zaljubila se u
Gesera i izdade mu tajnu svog muža. Geser je iskoristio tajnu i
ubio Lubsana, tad ga je Tumen Džergalan opila napitkom zabo-
rava, kako bi privukla Gesera sebi. Geser je ispio napitak, zabo-
ravi svoju voljenu Urmaj-sulu i ostade kod Tumen Džergalan.
U stepskom kraljevstvu je u međuvremenu izbila pobuna i
Kara-Čoton je na silu oženio Urmaj-sulu. Ali Tengri nije napu-
stio Gesera i spasava ga od čini na obali Mrtvog jezera, gde on
vidi odraz svog čarobnog konja. Na tom konju on se vraća u svo-
je stepsko kraljevstvo, pobeđuje Kara-Čotona oslobađajući svoju
Urmaj-sulu...“
Istina, do tog trenutka, ugrejavši se u toplom krilu babe Šol-
pan, Jeržan je već slatko spavao, sanjajući kraj te bajke, u kojoj je
on glavni junak, u svojim dečjim mekanim snovima...

***
Stepski putevi, pa neka su i železnički, su dugi,  monotoni i
mogu se prekratiti samo razgovorom. Jeržanova priča je tekla,
poput žice kroz prozor voza – od stuba do stuba, od stuba do
stuba, i delovalo je da je kloparanje točkova dodavalo toj priči
takt za taktom, takt za taktom. Tako se i svog detinjstva sećao po
neprekidnom trčanju iz svoje kuće do Ajsuline, ne samo da po-

11
gleda lepoticu koja nije propričala, a kojoj je ranije gricnuo uvo
kao znak veridbe, nego pre svega zbog bleštavih metala Šaken-
kokea, koje je on donosio sa svojih smena, na kojima je nestajao
mesecima. Radio je negde u stepi, ali o tome će biti reči kasnije.
Kao što će kasnije biti reči i o televizoru, zbog kog je Jeržan opet
trčao do Šaken-kokea, kad je ovaj dovezao iz grada to čudo, koje
ih je od tada zauvek začaralo.

***
A do tada... Do tada:
„Ženama daj samo da melju jezikom!“, govorio je deda, ve-
zavši u prolećnim danima malog kaišem za leđa dok se penjao
se na sivog konja. Galopirali su u stepi, tamo prema pruzi, koju
je deda ostavio na čuvanje svom sinu Kepeku. Jahali su u tišini
po vlažnoj travi i stepskim tulipanima, jahali, čini se, kao i vetar,
koji je još bio hladan i koji je prljio ispucalo Jeržanovo lice.
Jednom su dojahali do jaruge, iza koje su se širila retko rasuta
brda, i deda je samo izustio:
„Evo ovde smo te našli, ulim...“
A tamo, iza jaruge, sa hukom prolećne rečice na dnu, iza dr-
venog visećeg mosta Šejtan-ćuprije, po celoj stepi se protezala
bodljikava žica, i deda, mahnuvši u tu stranu svojom kamdžijom,
kako bi zaustavio svog oznojenog konja, rekao je nerazumljivu
reč: „Zona!“ – i u ušima dečaka je zazujala muva, tačnije obad,
kao onaj što leti tokom onih lenjih dana iznad njihovih krava –
obad, koji se pretvorio u zvonko ime „Zona“...
Ta reč se poput obada pojavila u Jeržanovom životu, zazujavši
jako nejasno nad dečjom uobraziljom. I tamo je, ispostavilo se,
radio tokom svoje smene, ujka Šaken.

***
Iako je deda Daulet nazivao babe brbljivicama, ipak je ta bajka
o Geseru ušla u Jeržanovu dušu ništa manje nego dedino sviranje
na dombri, i dok se baka Ulbarsin spremala da opere dečakovu

12
glavu kiselim mlekom, Jeržan ju je ispitivao o Geserovim obe-
ležjima i kako ga prepoznati? Baba bi mu, što da bi se otarasila
nestašnog unuka, što da bi ga primirila na koji trenutak, pričala:
„Kad je Geser bio mali bezobrazni i slinavi dečak, nije imao
šošak – pišu.“
I dok je njegova baka na prolećnom suncu vadila svaku ži-
vuljku koja se zagubila u šavovima njegovih pantalona, upam-
tivši njene reči, Jeržan je trčao u susednu kuću do Ajsulu, gde
je zajedno sa tom dvogodišnjakinjom naizmenično posmatrao
čas svoju neiščezlu, ali smežuranu pišu, čas zavidno odsustvo te
same piše kod balave Ajsulu.
Sa istim žarom je motrio na svog strica Kepek-nagašija, gleda-
jući neće li ovaj da počne da ga muči do smrti. Ali taj se najveći
deo dana valjao na jedinom gvozdenom krevetu u kući, menjaju-
ći noćima svog ostarelog oca na skretnici ili na obilasku noćnih
kompozicija sa nasleđenim čekićem.
Ponekad bi dolazio ujutro mrtav pijan i onda bi okretao kuću
naglavačke, psujući i proklinjući. Jeržan je, probuđen od bakinog
„oho!“ i „aha!“, bio spreman da ga njegov Kara-Čoton progoni,
no ovaj se ipak sve više drao da će otići odatle zauvek, da mu je
ovde sve dodijalo, i da mu se j..e za takav smrdljiv život! Onda bi
skočio na očevog sivca i odgalopirao u beskonačnu stepu, gde bi
zajedno sa rasplinutom tamom nestajali njegov glas, stas i gnev...

***
Rekao sam da je dečačiću priraslo za dušu ne samo babino
pripovedanje, već i dedina dombra. Dok bi deda išao da lupa
čekićem po svojim vagonima, on bi bez pitanja skidao dombru
sa eksera visoko na zidu i počeo bi sa drndanjem, imitirajući na-
mrštenog dedu sa njegovim hrapavim glasom. Vrlo brzo je počeo
da lovi neke poznate melodije, a onda, kako je pratio ponašanje
svoga nagaši Kepeka, tako je pratio i dedino sviranje na dom-
bri. Sledeći dan u dedinom odsustvu, dok je baka brbljala kod
Šolpan-šeše, on je imitirajući dedino sviranje na dombri, revno-

13
sno ponavljao upravo to trčkaranje prstiju po vratu dombre. Vrlo
brzo i neprimetno je naučio skoro sav repertoar dede Dauleta,
ali ga u tom poslu nije uhvatio niti deda, niti baba, već nagaši
Kepek, koji je upao u pogrešnu sobu pijan. Kako je ljubio svaki
dečačićev prst, kako ih je oblivao svojom pijanom pljuvačkom:
„Aj, kara kjuš! Aj, kara taus!“ – „Ah, nebeske snage! Ah, nebe-
skog zvuka!“ – tresao bi svojom čupavom glavom. Te večeri, već
otrežnjeni Kepek, skupio je obe porodice ispred kuće i, pozvavši
svog trogodišnjeg nećaka iza vrata, najavio je njegov koncert.
Svoj prvi koncert u životu, Jeržan je svirao sedeći na pragu svoje
kuće.

***
Duboko dirnut deda bi prilagodio svoju dombru podesivši je
sa desna na levo3, tako da bi malom bilo lakše da peva, i osim
toga, svako veče je počeo specijalno da se bavi Jeržanom, prise-
ćajući se zaboravljenih starinskih melodija i drevnih pesama. Za
tri meseca Jeržan je savladao sve to što je deda skupljao ceo svoj
život. Dečak je upio svu vekovnu mudrost Kazaha, sačuvanu u
pesmama, kao što stepska zemlja upije prolećne kiše, pretvara-
jući ih u zeleni žuzgun i teresken, u grimizne makove i tulipane.

Visokoj gori ide

Sen pada od nje
Dubokoj reci na površini
Obala prekrivena suručicom
Hrabrom džigitu pristoji
Koplje uzeto u ruku
Korist što ljudima donosi.
Aksakalu pristoji
Blagoslov svima što ga okružuju.
Bogatašici pristoji

3  S kvarte na kvintu (prim. autora).

14
 Njen meh s kumisom
Nevesti pristoji
Njeno sisavče.
Kada devojka napuni petanest godina
Oko nje krug je spleten, jači nego kosa njena.
Jedino ko je kriv u laži toj -
Bela vrana među jatom.

Slušajući te pesme četvorogodišnjeg Jeržana, Šaken-koke, koji

je obožavao da ponavlja jednu te istu frazu: „Ne samo da ćemo
stići, nego ćemo i nadmašiti Amerikance!“ – iznenada mu je do-
neo poklon  sa dežurstva, ali ne blještavi komad gvožđa ili sta-
klenu epruvetu, već nešto nalik dombri, ali hiljdu puta tačnije i
blistavije, to što je on nazivao nekazaškom rečju „violina“.

***
I žica na njoj nije bilo tri, već četiri. Jeržan je prvih dana pro-
bao da na njoj svira kao na dombri, ali zvuk je bio nekako gluv
i  zapušen. Istina, onda je Šaken-koke izvadio iz kofera još i ne-
što što nije bilo ni štap ni palica, koju je on nazvao „gudalo“, i
dao ga je Jeržanu, i poželeo da u zdravlju svira na pravoj violini.
„Daj, pokazaću ti!“ – rekao je on i počeo da vuče tu palicu preko
struna, ali nikakvog zvuka nije bilo. Tada se deda zagrohotao i
brzo rekavši „Za sve je potrebno podmazivanje!“, otišao je da
traži mast za koju se ispostavilo da je nešto poput lepka za drvo
ili voska. Uzeo je u ruke i violinu i gudalo, premazao ih, i izne-
nada čim je prešao gudalom preko struna, one su odmah zakšri-
pale. „Daj! Daj! Koke daj je meni!“ – uzeo je Jeržan violinu i
počeo da izvlači zvukove iz sve četiri strune. Taj dan je okupio
sve ukućane, ali razume se, nikakvu muziku nije uspeo da od-
svira. Negde u sumrak, bog zna otkuda, pijan, došao je kući Ke-
pek-nagaši, i videvši nećaka sa violinom, iznenada je zaplakao
i rekao: „Znam Bugarina violinistu! Istina, pederko je, ali sutra
ćemo otići do njega!“

15
 ***
Sledeći dan je nagaši posadio Jeržana na kamilu sa sobom i
krenuo uporedo sa prugom u stepu. Dugo su išli dok nisu stigli do
nekakvih vagona, bagera i druge teške tehnike. Nije baš najjasnije
čime su se ljudi tu bavili, pruge naokolo nije bilo, dok je raznog
gvožđa bilo na gomilama. Sišli su sa kamile i, zavezavši je za usa-
mljeni žbun tamariska, ušli su u jedan od vagona. U zadimljenoj
sobi je sedelo nekoliko ljudi, koji su igrali neku bučnu igru. Jeržan
se zakašljao, a Kepek-nagaši je pozvao čoveka po imenu Petko i
rekao mu da ga čekaju napolju. Petko nije izašao tako brzo. Bio je
to mali čovek nemirnih očiju i hrapavog glasa. Kepek-nagaši je
pričao s njim na stranom jeziku, kog Jeržan još nije razumevao, ali
nekoliko puta je rekao reč nalik „talani“, „iz stepe“, pokazujući na
svog nećaka. Petko je pod budnim okom Kepeka opipao Jeržanove
ruke, njegove nadlaktice, ramena, slično kao kad Kazasi opipaja-
vu ždrebca ili jaganjca, a onda je nešto nerazumljivo zapitkivao.
Jeržan je pokušao da otkrije, ili bolje rečeno, da odgonetne smisao
njegovih reči: „Kokte bi zahip“ – „Na nebu plešu slepci“, da ne pita
taj čika o nekoj pesmi? Ali tu je u pomoć priskočio nagaši: „Atin
kalaj?“ – „Kako se zoveš?“. „Atim Jeržan“, odgovorio je Jeržan.
Ukratko, Petko s Kepek-nagašijem ga je poveo u poslednji vagon,
uzeo u ruke violinu, onjušio ju je, onda je jezikom probao gudalo
i, pitavši nešto Kepeka, zagrohotao se. Dugo se grohotom smejao,
a u međuvremenu je čistio žice i gudalo nečim što ima oštar miris,
posle toga je uzeo nešto nalik na drvenu smolu i čas malim, čas
velikim pokretima je prelazio njome preko gudala.
Kad je zasvirao violinu, njen zvuk je bio toliko čist, da bi čak
i slepac video na plavom nebu ples čistog vazduha, jasnog sunca,
snežnih oblaka, radosnih ptica...
To je bila prva lekcija.

***
Nije prošlo ni pet časova (ljubazni Petko je bez posebnog
objašnjavanja svirao na svojoj violini, a Jeržan bi ili ponavljao

16
njegove pokrete, ili pamtio crne i bele ptice koje sede na žicama,
a koje je njegov potpuno nemuzikalan Kepek-nagaši zvao „no-
tama“), a ljubomorni deda Daulet je odlučio da povede Jeržana
sa sobom i dombrom u grad Semej: kako kaže, da mu pokaže
prave majstore dombre. Putovali su u teretnom vagonu, u kom
su razvozili železničarske vekne hleba. Prijatelj dede, Tolegen,
davao je na svakom stajalištu smrznute vekne, a deda i on su le-
žali u dubini vagona umotani u debele vunene kožuhe, gledajući
čas na šume ruku, koje su se istezale za hlebom u vagonu, čas
na vejavicu i ogromnu stepu koja se okretala poput vodeničnog
kamena posutog brašnom.
Tamo, na putu, gde su unazad jurili stubovi i letele žice, deda
i Tolgen su opet počeli da mašu rukama u pravcu stepe sa bodlji-
kavom žicom, i Jeržan je opet čuo taj zvonki, zaboravljeni zvuk:
„Zona“, i opet je obad zazujao nad njegovom svešću, kao kad
noću sanja rojeve muzičkih nota a ujutro ga probudi ogromna
muva zunzara, koja je letela iznad njega, pa sletela bestidno na
njegov nos...
Starci su već pili svoj čaj sa suvim mlekom, umačući u njega
koricu poslednje neprodate vekne. Voz je kloparao po smrznutim
šinama. Iz otškrinutih vrata je dolazio svirepi stepski mraz. I
odjednom, bukvalno kao po komandi te velike muve, sve senke
u vagonu su se naglo pomerile u stranu, a onda je zatutnjalo, jače
nego zujanje te muve kraj uveta, strašnije nego buka voza i pra-
znih metalnih kutija ispod hleba, zabilo se u ušne školjke, i ceo
vagon je zaplesao zajedno sa rasutim kutijama. Starci nestadoše
u svetlosnom procepu, muva je kružila nad zemljom ispod nogu,
a zajedno sa njom i vagon, i da li njene noge, ili možda debele
bunde čika Tolegena, povukle su dečačića u nekakvu dlakavu i
tutnjajuću tamu...
Zona! – tako je on upamtio taj muvin dan, kad su se, oduvani
njenim krilima, vagoni valjali u stepi, a deda Daulet i okrvavljeni

17
deda Tolegen, spasivši dečaka iz njenih dlakavih nogu, umota-
vali su ga u bundu i plakali svojim staračkim škrtim suzama...
Deda i on tako ne dođoše do Semeja. Izgleda da sudbina nije
bila da uči od velikih žirau-majstora. Na dresini koja je istovre-
meno i ličila na malu lokomotivu i vagon kućicu, vratili su se
nazad u Kara-Šagan. U povratku je stepa bila sumorna, kao i
lica ljudi oko njih: olovni oblaci su se kotrljali nebom bez kiše i
snega, kao da su bili prazni iznutra – ni groma, ni munje, ni se-
vanja. Bilo je čudno kako su oblaci žurili, a vazduh na tlu je bio
nepomičan, i čak ga ni brzina dresine nije pomerala.
Za dan su već stigli kući, praznih ruku, bez poklona iz gra-
da. Istina, ljudi sa dresine su im ostavili nekoliko vekni železni-
čarskog hleba i džak ruskih krompira i nastaviše dalje u stepu
svojim nepoznatim poslovima. Nekoliko dana nakon njihovog
dolaska nebo nije zasijalo, i niko nije izlazio na ulicu, sem dede
koji je morao zbog tek po nekog voza. Čak su svi išli da pišaju u
bakarnu posudu, koju je retko prosipao iz svog prozora Kepek-
nagaši, kao i uvek psujući i proklinjući sve.
Njihova mokraća je pocrevenela, kao da od stida, posebno kod
Jeržana. Žene su kao i obično trtljale o „akir zaman“ – smaku
sveta, kad nije spavao, deda bi vrteo tokčić na svom radio apa-
ratu na kome je lovio čas pištanje, čas zviždanje, krčanje, a onda
po neku čudnu kazašku reč, koja i ponavljala čudnu reč, nalik na
ime Tolegen „Eksplozija, Toligon“.
Da li je to poginuo dedin drug Tolegen? Ali zašto onda deda
ne skače na svog sivca i ne žuri na njegovu sahranu, kao što je
uvek radio kad su ljudi umirali?

***
Presedeli su oni sve te dane u kući bez ikakvog zanimanja,
čak ni malom dečaku nisu davali da se bavi muzikom. Na kraju,
četvrtog dana, kad su se obe porodice opet okupile zajedno u
jednoj kući i deda Daulet je zaklao ovna kog su odmah odrali,
skuvali i pojeli. Nakon obilne gozbe deda je jako podrignuo i

18
uzevši jednu od kostiju ovna, postavio ju je na kolena Bajčiček.
„A sad dokaži da si još uvek džigit!“ – predložio je on Šakenu.
Ovaj, ustavši sa svog mesta, stavi ruke iza leđa. Deda ih je vezao
pojasom, a onda je Šaken prišao svojoj ženi, i ne klecnuvši kole-
nima, počeo da se savija na sveopšte oduševljenje, da bi uhvatio
zubima tu kost. Posle njega je isto to uradio Kepek-nagaši, podi-
gnuvši kost sa kolena sa neme sestre Kanišat. A onda su istu kost
položili na kolena trogodišnje Ajsulu i naterali su, uz sveopšti
smeh, Jeržana da se previje za koskom. I dok se saginjao, i hva-
tao kost zubima, najevši se previše suvog mesa, istog trenutka se
njegov prdež prolomio kroz kuću. O, kako su se samo smejali!
„Bomba!“ – vrištao je naborani deda. „Atomska!“ – dodavao
je učeni Šaken i nastavljao: „Ne samo da ćemo stići, nego ćemo
i nadmašiti Amerikance!“ „Sad će i raketa poleteti!“, nije propu-
štao svoju šansu da se našali i Kepek-nagaši.
Tako su se nosili sa tom eksplozijom.

***
To leto Jeržana, kao već poraslog dečačića, Šaken je poveo
na ispašu zajedničkog stada ka reci, kuda je i njega samog ranije
vodio deda. Trava je tamo bila još uvek zelena, i stoka se raširila
po dnu široke uvale po još svežoj, i nespaljenoj ispaši. Po uvali
je lebdela hladovina, i posle vreline, čak i ujutro, golog stepskog
sunca, senke tamariska i saksaula su upijale i hladile kapljice
lepljivog znoja na njihovim vrelim licima. Pas Kapti je trčao na-
okolo isplaženog vrelog jezika, i vraćao nazad zalutalu stoku u
stado, a onda su Šaken i Jeržan, privezavši konja kraj grmlja,
legli na prohladnu zemlju.
Nakon nekog vremena, ostavivši stado na brigu nemirnom
psu Kaptiju, seli su na konja i odjahali u pravcu stepe okružene
bodljikavom žicom. Šaken je očigledno znao put, po jarugama
i uvalama, stigoše u Zonu, koja je kao obad uznemiravala de-
čakovu radoznalost svih tih godina. Sedeći iza leđa ujka Šake-
na, željno se okretao na sve strane, ali stepa je bila kao stepa:

19
malo sunce, oštro kao ekser, na beskrajnom umornom nebu, suva
trava i nepokretni ustajali vazduh između njih. Istina, zemlja je
ovde bila malo crvenija i prašina pod kopitima konja je bila malo
deblja nego obično.
Dugo su jahali, Šaken je ceo put ćutao, kao da je osluškivao
zvukove stepe, i tek kad je sunce ostalo iza leđa, odjednom reče:
„Karaši, gaz...“ – „Vidi, guska...“. Jeržan se istegnuo da bi vi-
deo pticu, a možda čak i jezero, ali ispred njih, iz zemlje je po-
diglo svoju betonsku šiju neka čudna građevina, nalik na onu
što je deda na Tolengovskom vozu nazvao „elevatorima“. Dale-
ko u pravcu sutona, videli su se tamni obrisi i drugih, nejasnih
građevina.
Za pola časa su stigle do toga što ipak nije bilo guska, već
„ždral“ – ogromni betonski blokovi – napola zgnječen, kao da se
istopio sa strane. Jeržan je zverao, ali Šaken se nije zadržavao,
već je okrenuo konja na drugu stranu, prema drugim građevina-
ma za koje se ispostavilo da su ruševine kuća.
Iako je bio mali, Jeržan je ipak video u stepi ruševine kazaških
katuna i groblja: okruglih, kao da su se priroda i vreme sažalili
na njih i malo-pomalo im kidali ćoškove i izbočine. Te građevine
kao da su rušili u hodu, ili pak u letu, okna su zaglavljena kao
u sukobu sa zidovima, zidovi su štrčali iz krovova, krovovi su
probili u temelje. Jeržan nikad nije video ništa strašnije i sličnije
onom što je njegova baka Ulbarsin opisivala rečima „akir za-
man“ – smak sveta...
 „A da li je Ajsulu videla to?“, upitao je on tada sa strahom
Šakena. Ovaj je odmahnuo glavom i rekao, kao i uvek: „Ne samo
da ćemo stići, nego ćemo i nadmašiti Amerikance, ceo svet će
biti takav!“

***
Šaken-koke i deda Daulet su često diskutovali o trećem svet-
skom ratu, za koji se Šaken tako marljivo pripremao tokom svo-
jih smena. Zbog tih razgovora, neizbežnog straha od Zone ili

20
izgleda poslednjeg mrtvog graada – Jeržan je počeo da sanja
treći svetski rat: obično bi se pojavljivali iznenada, na plavom i
mirnom nebu, nekakvi američki bombarderi koji bi počeli sa na-
padom, ili bi se nekad zvezde rasule u svim pravcima po noćnom
nebu, ali bi se uvek ti snovi završavali olovnim nebom, urlikom
goveda, jakom svetlošću i otrovnom pečurkom koja se diže iznad
zemlje kao albasti4.
Evo opet: visoko nebo i papirni avioni, koji za sobom vuku
ovčiji mehur oblika pečurkastog oblaka. Nerazumljive, kao kroz
megafon, reči Šakena: „Panika amerikanizma, s neba dolazi, sve
je već rečeno u priči o smaku sveta: i padaju bombe na zemlju,
i izliva se oganj pakla“. I dalje, Šaken je nastavio, kao radio: „I
jedino se zemlje ne moramo plašiti – odatle ne vreba podvala –
crna, kao ožalošćena mati, svakog grli i unosi u svoju matericu,
jalovu i upalu, koja je sve izrađala...
Mi smo putnici, i nebo iznad nas je puno neprijateljskih
aviona“.
Jeržan se probudio i video da deda i Šaken još nisu završili
svoj spor o Trećem svetskom ratu. 

***
Voz je išao po beskrajnoj kazaškoj stepi, i žice na stubovima
sa vetruškama, sojkama, ševama, modrovranama i bog zna ko-
jim sve letećom živinom, plovile su od stuba do stuba, kao note
nepoznate muzike, od takta do takta, od takta do takta. Raspri-
čavši se, moj sagovornik je pljunuo na svoje komercijalne obave-
ze, i dogovorivši se sa sprovodnikom, putovao je zajedno s nama
u svoj daleki Semej. I voz, i vagon, živeli su svojim običnim ži-

4  Džini – demoni po arapskoj mitologiji, kasnije su postali deo

učenju u islamu. U petanestoj suri Korana se govori o stvaranju džina:
„Mi smo stvorili Adema od ilovače. od blata ustajalog, a još prije smo
stvorile džine od vatre užarene”. (Koran, 15:26-27; prema prevodu Be-
sima Korkuta).

21
votom, već sam to negde opisao. Moj saputnik u kupeu – stari
Kazah, se probudio, ali se nije okretao, nastavio je, hrčući, da
leži na boku, i izgleda da je slušao sa pola uha ono što je Jeržan
pričao o svom životu.
Popili smo po šolju železničarskog čaja, ljubaznošću sprovod-
nika, koji je dobio novac na ruke, a Jeržan je nastavio svoju priču. 

***
Dečak je ne samo danima, već i satima učio, ne samo sviranje,
a to leto je već svirao etide Krojcera, Mazasa i Rodea, već i ruski
jezik, istina, s nekim bugarskim prizvukom, koji se zadržao kod
njega do dana današnjeg. Tako bi s vremena na vreme priupi-
tao: „Ša je?“ – kako bi ispitivao reakciju slušaoca. Iako je Kepek
primetio da se sada ovo dvoje potpuno razumeju bez njegovog
prevođenja, ipak se bespotrebno mešao: pružao bi nećaku svoju
slinavu maramicu, veli, da je stavi pod bradu, za vreme pauze
bi uzeo gudalo iz Jeržanovih ruku i otkinuo bi s nekakvim po-
sebnim zadovoljstvom dlaku iz njega. Ali bilo kako bilo, nikad
nije ostavio svog četvorogodišnjeg nećaka nasamo s Petkom u
stepskom vagonu.
Isprva je Jeržan naučio da razumeva Petkove muzičke povike:
„Gore gudalo! Gudalo ide dole! Treći palac! Druga struna! Jači
zvuk! Nežniji pokreti!“ – te fraze je sanjao zajedno sa zvucima
violine, u raznobojnim okruglastim notama. Nikada njegovi sno-
vi nisu bili tako veseli, note su hodale kao ljudi – ova debela i
važna s ogromnim stomakom, ove su tankonoge i sitne, sve se to
slivalo u živahne slike: kao kada pritisneš oči, i raznobojni kar-
fiol počinje da cveta pod pesnicama, tako bi se i te slike raspli-
njavale pred njim svake noći. I kako bi te slike podelio sa Ajsulu,
prikrao bi joj se s leđa i jako joj pritiskao oči, izgovarajući na
njoj nepoznatom jeziku: „Kakvajetonota? Oštrijizvuk! Prstprsti-
prstiprsti! Gdejegudalo? Bližemostiću!“
 

22
 ***
On je sve bolje i bolje razumevao na ruskom, a još je i dugo
ispitivao svog dragog nagašija, koji je nekad služio u Sovjetskoj
armiji, o ovoj ili onoj reči, učeći je unapred, za svaki slučaj. Isti-
na, kako se ispostavilo, jezik koji je Kepek naučio u armiji je bio
daleko nemuzikalniji: „Što prdiš iz dupeta?“ – govorio je on, kad
bi se dečak zagrevao za sviranje, ili primetivši u džepu žinea me-
talnu kutijicu kalafonijuma, koju je Petko spustio pred odlazak,
upitao je: „Zašto si zdipio to?“. Svaki put kad bi Jeržan pokušao
da upotrebi izraze naučene kod kuće u razgovoru s Petkom, ovaj
bi se, s ljubavlju pogledavši malog, davio od smeha i govorio:
„Svaka ti čast mali!“
Tako je ta fraza ostala u Jeržanovom pamćenju kao najveća,
najbolja pohvala, i on isto tako potapšao po leđima svoju Ajsulu
i vikao: „Svaka ti čast, mali!“

***
Jednom, iskoristivši to što je ipak on kupio violinu Jeržanu,
a ne Kepek-nagaši (koji je nekoliko puta   izvrtao ime Petko u
Pederko), na čas muzike je dečaka poveo Šaken-koke. I umesto
časa, Jeržanu rekoše da se sam malo poigra, dok su Petko i on
pričali skoro tri sata, a onda je Jeržan za ručkom saznao kad je
Šaken-koke svim ukućanima pričao ko je zapravo Petko, da je
ovaj izgleda završio moskovski konzervatorijum (još jedna ne-
poznata reč u rusko-muzičkom Jeržanovom rečniku), kod samog
Ojstraha5 („Oj, strahote!“ – govorila je uvek nevesta iz grada,
Bajčiček, kad bi je nešto uplašilo, tako da ni sada nije propustila
pripiku da pljune pod pazuh i uzvikne upravo: „Oj, strahote!“).
„Nije ti on neki trt-mrt!“ – primeti tada Šaken-koke, istina, nije
saznao zašto je Petko došao ovde, na PMK, sedam kilometara od
Kara-Šagana.

5  David Fjodorovič Ojstrah (1908 – 1974), sovjetski violinista, di-

rigent i pedagog.

23
 Kad je Jeržan tokom sledećeg putovanja pričao sve to Kepek-
nagašiju, ovaj samo odmahnu rukom: „Šaken nema pojma!“ –
„Ja znam!“, ali nije ispričao zašto se Petko pojavio ovde, usred
kazaške stepe.

***
Čuvši jednom da u PMK-u imaju tuš, na put na čas muzike se
spremio i deda Daulet, koji je još uvek prekorevao svog unuka
što je njegovu dombru zamenio violinom. Bilo je sparno leto,
znoj je tekao po njegovom izboranom vratu i širio se kiseli za-
dah. Sve je to osećao Jeržan koji sedeo iza njegovih leđa. A onda
čim su stigli, umesto časa violine odmah su otišli pod tuš. Tamo,
iza platnene zavese, dok je deda pažljivo trljao glavu, iako nije
skidao svoje gaće, naborane kesice braon testisa su izletele na-
polje, i nemirni Jeržan, sav pokriven dedinom sapunicom upita:
„Deda, a zašto ti imaš dva jaja?“. Deda se u početku zbunio, i
poče da povlači gaće, no ipak je odgovorio: „Dva jajeta imam,
zato što imam dvoje dece“. – „A Šaken ima onda samo jedno,
da?“ – uzviknuo je začuđeni mališan. „A Kepek ih uošte nema,
zar ne?“
Deda nije znao šta da odgovori, i samo se polivao vodom...

***
Deda se tada toliko vezao za Petka da ga je u jesen preko
Kepeka pozvao u lov na lisice. Deda Daulet je, kako je pričao
Kepek, ranije držao lovačkog berkuta (orla), koji je od goluž-
dravog balapana porastao u kantubita, tirneka, tastuleka, i sve
do dvanaestogodišnjeg šogela6. Deda je sada nazivao Jeržana
„muzbalakom“7; saznavši tu priču, Jeržan je shvatio, da njegov
nadimak nema ništa zajedničko sa muzikom: deda je iskoristio

6  Za svaku godinu života lovački orlovi imaju svoj poseban naziv.

(prim. autora)
7  Orao petogodišnjak

24
imena svog berkuta (zlatnog orla). Kad se unuk rodio, ptica je
ili umrla, ili bila puštena na slobodu, a može biti da je deda na-
prosto smatrao da mu se u porodici izlegao novi orlić. Ukratko,
godišnji lov u tim šikarama gde je Jeržan začet, trebalo je da živi
dugo skupa sa nestalim orlom iz dedinog života.
I evo sada u čast „muzbalaka“ i njegovog učitelja, deda je rešio
da povede svo muško stanovništvo Kara-Šagana u lov na lisi-
ce. Kepek je pričao kako su lako lovili u minulim vremenima:
Kapti bi isterao lisicu iz jazbine, a orao bi je hvatao iz vazduha.
Ali ovaj put, deda je odlučio da lisicu živu uhvati na starinski
način. Dogovor je bio ovakav: čim bi Kapti nanjušio i isterao
lisicu iz jazbine, a ona da bi odvukla psa od svojih još ne stasalih
mladunaca, bežala bi da zametne tragove, deda Daulet zajedno
s Petkom i Jeržanom-muzbalakom, bi krenuli da je jure po stepi
tako da im sunce bude za leđima.
Zatim će Šaken-koke, koji će ih čekati na rastojanju povika,
kad vidi lisicu, utrčati s boka i naglo okrenuti poteru u stranu od
sunca, to jest daće lisici „kaltaris“ – skretanje za devedeset ste-
peni. Onda će ga zameniti Kepek, koji će videvši lisicu, takođe
priskočiti na konju sa strane i okrenuti poteru za još devedeset
stepeni tako da će sunce sada udarati pravo u oči brze lisice. U
međuvremenu će deda, Petko i muzbalak uz vrisku i viku ovaj
put doći lisici u susret licem u lice, i ... Jeržan je sa poštovanjem
pogledao na dedinu dvocevku.
Sve je ispalo onako kako je deda planirao. Kapti je lavežom
isterao lisicu iz jazbine, ona se bacila u pravcu sunca, ali deda
je zarlaukao tako da se lisica na tren zaustavila, a onda potrčala
pored Kaptija u suprotnu stranu i lov je započeo. Kapti je trčao
punom brzinom, ne stižući da laje, ali zato se dedino urlikanje
prolegalo stepom. Jeržan, privezan pojasom, sedeo je iza njego-
vih širokih leđa, i skoro da je potpuno ogluveo. Petko je takođe
vikao jašući na tuđem, pozajmljenom konju. Sve je to trajalo pet
minuta, dok deda nije zauzdao svog konja, i sada Jeržan ne da je

25
samo čuo, već je i video kako je Šaken dao lisici „kaltaris“ – i
ona se okrenula na stranu od njih. Zbunjeni Kapti je na tren za-
stao, ali je deda viknuo: „Hvataj!“ – i pas je zalajao iz sve snage,
i potrčao u novom pravcu.
Malene tačke Šakena i Kepeka su iščezle iz sokolovog pogleda
dečaka, deda je poterao konja nasuprot suncu. Tada se zvuk po-
tere približavao i rastao. „Deda, daj da vidim!“ – povikao je Jer-
žan, i tad ga je deda nekim neuhvatljivim pokretom, ne skidajući
pojas, posadio ispred sebe i nežno je povukao uzde, kako bi konj
sklonio glavu u stranu i otkrio Jeržanu pogled na stepu. „Tako je
sigurno postupao i sa svojim orlom“, gordo je pomislio Jeržan.
Lisicu u stepi nije video, ali je video urlajućeg Kepeka kako
poskače, a zatim i malo ispred njega je primetio mutnu loptu,
Kaptija. Bliže, još bliže, još bliže, i odjednom Jeržan je ugledao
prašnjavu tačku koja trči u susret njima: „Deda, gledaj!“ – srce
mu je zatreprerilo između uzbuđenja i žalosti, sad će deda izvu-
ći pušku, privezanu između uzengija i kolana, i... Ali deda je
stao na tren, a onda ošinuvši konja, sa zaglušujućom bukom i
povicima, koji su se stopili sa Petkovim i Kepekom povicima,
krenuo je u susret lisici. Sad će se ona u strahu baciti pravo na
nas, mislio je uplašeni muzalbak, ali iznenada, lisica zbunivši se
u otvorenoj stepi, pade i zakotrlja se od sopstvene brzine. I pre
nego joj je Kapti pregrizao grlo, deda je u letu bacio mrežu na
nju, tako vešto i precizno, da se lisica, prevrnuvši se dva puta,
savila u klupko.
I uhvatili su lisicu živu, Jeržan je video njene oči gubitnice,
pune očajanja i tuge. Ali Petko je rekao dedi nešto mudro, poput
toga da cilj – nije cilj, već put do tog cilja. I deda se saglasio sa
gostom: oteravši Kaptija sa Kepekom i mahnuvši rukom iz dosa-
de, pustio je zbunjenu lisicu nazad u stepu.

***
No, iznenada se pojavio Šaken, koji je na neko vreme nestao iz
vida. Imao je nešto ispod pazuha. I trijumfalno je izvukao mla-

26
dunče lisice, koje je, kao i njegova majka, bilo uhvaćeno u mre-
žu. Može da bude mače Ajsulu i Jeržanu! Jeržan, iako je uhvatio
Petkov prekoran pogled, razmislivši kako će se živom lisičjem
štenetu obradovati Ajsulu, napravio se da ništa nije primetio.
Kasnije je kod kuće deda zaklao ovna u čast gosta, odravao
ga, skuvao je glavu i napravio bešbarmak. Posle obilnog ruč-
ka, uzeo je u ruke svoju dombru i, zapevavši gostinsku pesmu,
počeo je da objašnjava Petku da i ovde, kao i u lovu, za „kalta-
risom“ ide „kaltaris“, sve do poslednjeg „uluu kaltarisa“, kada i
slušalac, kao lisica, pada u zamku žiraua:
Prijatelji silni,
Neprijatelj ponižen je,
Kad se ispunjavaju želje.
Neizmerna sreća
Zlatni presto -
Tamo, u svetu senki.
Ostavivši žal,
Samo od sebe se javlja,
Sve što duša ište.
Gde je to sve?
I kakva korist od tog?
Ako ne možeš ni trun poneti.

„Kaltaris“ – dodade deda ovde i nastavi:

Svet je varljiv,
Kao tok vode,
Kao slamke smo u njeg’ upali,
Nosi nas dan za danom,
I mi plutamo,
Množeći svoje napore i muke.
Negde o kamen,
Negde o žbun,
Udaramo.

27
 I od vode,
I od huka,
Spasićemo se hrleći mu.
„Kaltaris!“, – uskliknuo je deda i mahnuo rukom Petku,
Svet teče,
Žubori,
Uliva se u večno jezero.
Jedna – ranije,
Druga – kasnije,
Slamke se skupljaju zajedno.
Došavši do jezera,
Zaustavićeš se,
Svi tamo nalaze svoj mir.
„Uluu kaltaris!“, – viknu deda i iznenada tiho otpeva ostatak:
Uspokojivši se,
Umirivši se,
Potok zamire u rukavcu.
Dok su oni pevali te pesme, štene, koje je donelo toliko radosti
Ajsulu, neprimetno izađe iz kuće, i tu ga uhvati Kapti. Koliko
suza i dreke je bilo dok je Kepek zakopavao malo, dlakavo telo
mladunčeta. Od tada je svaki noć Jeržan čuo nekakav zov – i
nagađao je da to ne plače Ajsulu zbog male lisice, već da majka
lisica, ona što je puštena u stepu, dolazi u njihovo dvorište da ih
moli da im vrate njeno dete. I Kapti tada ne bi lajao, već bi ski-
čao, kao pred eksploziju atomske bombe...

***
Te jeseni zbog nastojanja gradske neveste, Bajčiček, Šaken je
kupio u gradu radio-gramofon, i otvorio se pravi prozor u svet
za celokupno dvoporodično stanovništvo Kara-Šagana. Kakav
je to radio-gramofon bio! A ne kao dedina promukla i škripava
„Strela“. Ujutro bi za celo stajalište Šaken puštao jutarnje vežbe
uz instruktora Gordejeva i pijanistu Potapova. Onda je došao red
dede Dauleta koji bi zajedno sa Šakenom odslušao himnu Sovjet-

28
skog Saveza i „Poslednje vesti“, posle čega bi Šaken ponavljao
svoje večito: „Ne samo da ćemo stići, nego ćemo i nadmašiti
Ameriku!“ Zatim, nakon što bi deda otišao svojim putem, žene
bi slušale zabavni program Drugog kazahstanskog radija. Kad bi
žene otišle da muzu krave ili po ogrev u stepu, ukoliko bi Šaken
bio na poslu, na radio-gramofon bi se nakačio Kepek koji bi uta-
kao u njega razne žice i puštao nekakvu demonsku muziku uz
koju bi se zanosio iako nije bio pijan.
A što se dece tiče, dobri Petko je Jeržanu dao dve ploče, jednu
sa nazivom „Lendik kofam“8, a drugu sa neshvatljivim nazivom
„Dinrit“9. Te dve ploče bi se vrtele u beskraj, sve dok ne bi došli
odrasli i poslali decu na spavanje. Na jednoj je svirala violina,
tako lepo, poput Petka kad se ne bi bavio podučavanjem Jerža-
na, nego bi samo svirao. Na drugoj je bilo nešto nalik pesmama
koje bi lovio Kepek, ali u njima je bilo nešto čisto i neočekivano
radosno.

***
Onaj ko nikad nije živeo u stepi, teško može shvatiti kako se
može živeti usred te nedođije. Ali oni koji žive ovde vekovima
znaju kako je promenljiva i bogata stepa, kako je tečno i šare-
no nebo iznad nje, kako je promenljiv i pokretljiv vazduh okolo,
kako je raznoliko i nebrojeno stepsko rastinje, koliko u njoj ima
svih životinja, i živih bića. Peščana oluja koja se niotkuda pojav-
ljuje, žuti vihor zavrti vazduh izdaleka, kao što žene vrte u klup-
ko kamilju dlaku, ogromno i teško nebo se nadvije svom svojom
težinom nad zanemelom i mirnom zemljom...
Kako je rastao, Jeržan je sve češće posmatrao put kojim su išli
do Petka, i taj put mu se činio poput muzike, isto tako ujednačen
i polifon. Na žbunje solnjače i žuzguna su se ljuljale note vetra,
rovčice i veverice su pevale drugim i trećim glasovima.

8  Leonid Kogan
9  Pesme Dina Rida

29
 Ozbiljno i naborano dedino lico mu se činilo poput Bahovog
violinskog koncerta koji je tek počeo da   uči; dosadna razdra-
ganost Šakena – „Bečkim maršem“ Krajslera, koji su odlučili
da preskoče; besmisleno ponašanje Kepeka – etide Gavinjea, a
ružičasto lice njegove Ajsulu – iz nekog razloga Vivaldijevom
„Zimom“, koju je sa zanosom svirao usred poznog kazaškog leta
Petko Bugarin.
Samo su ga žene, uključujući i gradsku nevestu Bajčiček, još
uvek asocirale na monotone zvuke starinske dombre...

***
Radosti stepe, muzike, radosti detinjstva... Na fonu tih vedrih
motiva skoro uvek, čas jedva čujno, čas iznenada, nejasno ot-
kuda u prvi plan bi nastupala i drugačija melodija: očekivanje
nečeg neizbežnog, strašnog, ružnog... To je dolazilo kao buka,
podrhtavanje, pa čak i kao uragan, iz Zone. Ujka Šaken je kao
po pravilu u to vreme bio na smeni, ali u retkim slučajevima kad
bi bio kod kuće, deda, Šaken i Kepek, zatvoreni u kod jedne od
porodica na nekoliko dana, beskonačno bi se sporili međusobno.
Šaken, koji je imao ulogu odgovornog za sve, zapalio bi se poput
stepe za vreme eksplozije, i podučavao bi druge: nije to samo
atomska bomba, već i naš, sovjetski, odgovor na trku u naoruža-
nju, a eksplozije su potrebne i za mirnodopske ciljeve, kako bi se
izgradio komunizam! „Naša dužnost je ne samo da sustignemo,
već i nadmašimo Amerikance! U slučaju Trećeg svetskog rata!“
– krunisao bi vatreni govor svojom uobičajenom frazom. „Ne-
moj nam da nam agituješ!“ – ljutio se deda koji je ratovao u dva
svetska rata – prvi u rovovima na radovima u pozadini, a dru-
gi – došavši pešice do Elbe, gde se bratimio sa Amerikancima.
„Nema na svetu ničeg zbog čega bi vredelo ratovati! Razumem,
pruga – voze se ljudi i tovar – i svima na korist! A kakva je korist
od tvog atoma-patoma?! Svu stepu ste napravili mrtvom! Nigde
nećeš naići ni na lisicu, ni na skočimiša!“

30
 „A ni muškarcima se više ne diže!“ – nepojmljivo bi nastupao
Kepek, na šta bi Šaken nekako stidljivo skretao pogled.
Jednom, u kasnu jesen, Šaken je otišao u grad i vratio se kući
sa televizorom. „Ako ne ja, onda neka vas on obrazuje!“ – rekao
je on svima, postavljajući ga na najvidljivijem mestu u kući. 

***
S pojavom televizora u domu Šakena, radiogramofon se neka-
ko sam od sebe preselio u dom dede Dauleta, i Din Rid je sada
pevao direktno za Jeržana koji bi oponašao na kazaškom reči
njegovih pesama, a crvenih obraza Ajsulu bi pevala samo „Liza,
liza, liza, lizabet“. Njihovo vreme se sada jasno delilo na dane
i noći. Dane, koji su se morali provoditi uz muziku, Din Rida,
trčanju po stepi, pohodima na vagone na sporednom koloseku –
šta god bi im palo na pamet, i noći, koje su morale doći kako bi se
utonulo u san uz taj mali televizor koji je svetleo u ranoj jesenjoj
tami plavom prigušenom svetlošću. Crtaći, koncerti, filmovi,
vesti, a posebno muzika, koju je Šaken domaćinski zvao „Vre-
me – napred“, muzika baš nalik životu Jeržana i Ajsulu. Nisu
propuštali nijednu emisiju sve dok ne bi iscrpljeni zaspali ispred
televizora leženi na košmi10.
A za Novu godinu u „Plavom plamičku“ se pojavio i sam Din
Rid, tačno onakav kao na omotu ploče, visok, vitak, lep, i zape-
vao je, kao da je Ajsulu naručila, njenu omiljenu pesmu „Liza,
liza, liza, lizabet“. Od tada, kad bi se hvatao violine da svira ili
Kogana ili pak Din Rida, vezao bi oko vrata majčinu svilenu
crnu maramu. Baš poput leptir mašne. Isto kao Din Rid.
Sa sigurnošću je znao na koga će biti nalik, kad poraste. 

***
Ah, kako je Jeržan želeo da liči na Dina Rida! U snu bi video
sebe kao isto takvog lepotana sa dugom kosom. Ma šta u snu! I

10  Pokrivač od ovčije vune ili kamilje dlake.

31
na javi je sebe zamišljao kao da je taj Amerikanac, posebno kad
bi gledao na svoju iskošenu senku. Tad bi uzimao violinu, i drže-
ći je kao gitaru, počeo bi da se vrti tako da bi se senka izvijala u
taktovima pesme: „Moramo nastaviti da tražimo, ona biće pored
mene, pratiće pesmu...“11 Toliko se navikao na tu sliku, da bi se
iznenadio kad bi uzimao mamino ili bakino ogledalce jer je oče-
kivao da će tamo videti lice koje je otštampano na omotu ploče.
Zahvaljujući dedi Dauletu, Jeržan je svojevremno naučio da
svira dombru. Zahvaljujući Šakenu, dobio je violinu. Zahvaljuju-
ći Kepeku, Petko mu je postao učitelj. Zahvaljujući Petku, naučio
je da svira i govori ruski, i takođe je dobio Dina Rida. Zahva-
ljujući Din Ridu, naučio je da čita jer je želeo da sazna o tom
visokom, lepom i srećnom čoveku. Ujak Šaken je sada donosio
iz grada ili novine, ili žurnal, bilo „Vršnjak“, ili pak „ Horizonti“,
odakle je Jeržan slovo po slovo saznavao o životu svog idola. Pet-
ko bi čuvši kako Jeržan dok jaše kamilu pevuši „Marija, Marija,
Marija“, ili pak „La bambu“, pričao o tome kako je video Dina
Rida nekad davno u moskovskom televizijskom studiju. Jeržan
je bio ushićen tim pričama, no u stalnom prisustvu neumesnog
Kepeka, nije pokazivao osećanja, jer je znao kako je deda bio
ljubomoran zbog violine. A i Petko bio sigurno ljubomoran kad
bi saznao od Kepeka kako Jeržan s vremena na vreme odbacuje
gudalo i hvata violinu kao gitaru.

***
Osim eksplozija u Zoni, samo je jedno Jeržana tada mučilo.
Naslušavši se prepirki o Trećem svetskom ratu i nagledavši se
noćnih košmara u kojima su se srebrni avioni za tren pretvarali u
gvozdene orlove koji su ga jurili poput mladunčeta lisice, Jeržan
bi se probudio u znoju, i plašeći se da se okrene, razmišljao je
užasnuto: a na čijoj strani je njegov Amerikanac, Din Rid?

11  Zapravo: „We’ve got to keep searching, searching, she’ll be by

my side, following song…”

32
 Kome je mogao da ispriča o tim noćnim strahovanjima? Ne,
pred Petkom i pred ostalima, Jeržan je ozbiljno igrao ulogu ver-
nog učenika Leonida Kogana.

***
„Vunderkind!“ – rekao je Petkom jednom, gledajući na dečaka
zaljubljenim očima, i taj nadimak se čvrsto prilepio za Jeržana.
Tako ga je sad zvao Kepek, od koga je brzo i rado preuzeo tu reč
Šaken, koji ne samo da je uzviknuo: „Sad ćemo zaista prestići
Amerikance!“, već je i počeo da objašnjava šta ta reč znači u
prevodu sa nemačkog, „vunder“ – to je čudo, a „kinder“ – to
je dete, pa bi pravilnije bilo govoriti „vunderkinder“. Tu reč je
naučio i deda Daulet, a babe su je brzo pokazačile, nazivajući
unuka „buldur kidmir“ – „taj neki“. Jeržan se brzo navikao na
taj nadimak, tim više što su ga hvalili u svakoj mogućoj prilici:
kad bi vozom za isporuku dolazio dedin prijatelj Tolegen, kad bi
neki putnički voz zaustavio na ukrštanju, kad bi na PMK Petku
dolazio lokalni policajac ili okružni lekar. U takvim slučajevima
neko od odraslih bi viknuo: „Vunderkind“, i Jeržan bi se istog
časa hvatao violine i pojurio bi na poziv kako bi im odsvirao
Paganinijev „Kapris“ ili prvi Vivaldijev koncert iz „Proleća“.
„Vunderkind!“ – složili bi se i dokoni putnici voza, i zastrašu-
jući policajac i doktor, i stari, dobri čika Tolegen.

***
Posle takvih nastupa, više od svih bi se zapalio čika Šaken.
„Treba ga prikazati konzervatorijumu! – uzviknuo bi on. – Uze-
ću otpust i poći ću s njim u Alma-Atu!“. Jeržana je hvatao užas
od tih reči. Pre svega je mislio da hoće da ga konzerviraju. Ali i
nakon što je Šaken objasnio šta je to, Jeržan bi se još više uplašio
kad bi se setio kako ga je deda Daulet vodio u grad, a upali su
u „smak sveta“. I činilo se da su ostali muškarci bili takođe na
njegovoj strani. Deda bi odmahnuo rukom: „Čim krene u ško-
lu – sve će to proći!“ – kao da je bila u pitanju neka prehlada.

33
Kepek bi sa druge strane mahnuo rukom: „Nećeš ti naći drugog
Petka. Tvoji znaju samo da lupaju po dombri, a Petko, jeste da je
Pederko, kod Ojstraha je učio!“ – i pokazivao bi na svirače na
televizoru: „Vidi, moj sestrić sto puta bolje svira nego bilo kod
od tih kretena! Jedan štapić, dve žice, i misle da su nešto!“. Na to
bi se deda već ljutio, no to je malo šta menjalo.
Istina, u to vreme bi Jeržana iz susedne sobe pozivala baba
Ulbarsin:  „Ej, vunderkinde, dođi da mi razbijaš čvorove!“. Ona
sigurno ne bi nikud od sebe pustila svog omiljenog masera.

***
Jeržan je sa sedam godina krenuo u školu. „Krenuo“ – to je
lako reći. Škola se nalazila u naselju sedam kilometara od Kara-
Šagana, i „krenuti u školu“ značilo je pešačiti sedam kilometara
u jednom pravcu i sedam kilometara nazad. U jednom od prvih
pohoda, deda ga je naterao da okači na jedno rame dombru, a
na drugo violinu i da tamo u školi, kad ih učitelji skupe sve u
sportskoj sali, svira i na jednom i na drugom instrumentu. Posle
toga se njegov nadimak “Vunderkind“ sam od sebe preselio iz
Kara-Šagana u školu. Istina, kao i u svakoj školi, skratili su to
na „Vunda“. Sada, kad bi u školu dolazile ili inspekcije iz rejo-
na, ili se skupljali roditelji na sastanke, ili po povodu bilo kakve
svečanosti, „Vunda“ je morao da sivra čas Kurmangazija12, čas
Čajkovskog.
Kad su zimi po stepi zavijali i urlali gladni vukovi i šakali,
deda bi ga vozio u školu na konju, i dok bi se Jeržan kravio u
učionici, Daulet-Temiržol bi sedeo u železničkarskoj birtiji. Brzo
mu je dosadilo i on je, obavestivši direktora škole, odveo unuka
kući za ostatak zime, opet ostavivši ga nasamo sa violinom, sve-
skama i olovkama.

12  Kurmangazi Sagirbajuli (1818. – 1896.) – legendarni kazaški na-

rodni muzičar, kompozitoar, autor poznatih pesama za dombru. Naci-
onalna legenda u Kazahstanu (prim. prevodioca).

34
 Dok je tokom dugih zimskih noći baba Ulbarsin prebirala pod
lampom kamilju dlaku za pređu, Jeržan je naučio da crta sve što
bi mu došlo u glavu. Sve što je uspeo da vidi za svog kratkog
života. Onda je počeo da uči čitanju i pisanju svoju Ajsulu. I kad
je sledećeg leta ona krenula u školu, brzo je postala najbolja u
razredu: već je znala ono što su drugi tek morali da nauče.
Sad ih je u školu stešnjene između dve kamilje grbe vodio čika
Šaken. Kad bi nestajao na svojim smenama gde je stizao i presti-
zao Amerikance, deda Daulet bi ih oboje posadio na magarca i
dao im po šaku suvog kukuruza da bi Ajsulu s vremena na vre-
me bacala zrno na put, kako se ne bi izgubili. „I da se izgubite,
pustićemo piliće po tragu, i oni će vas naći“, govorio je deda lu-
kavo. A i kako da se izgube kad im je ceo put išao uz železničku
prugu. Onda im je deda rekao kako im sunce ujutro mora udarati
pravo u desno oko na licu, i isto tako u povratku.
Ajsulu se jako držala za Jeržanova slaba ramena, i oni su ja-
hali čas niz vetar, čas uz vetar, čas kroz oluju, ili pak kroz pešča-
nu buru, bacajući s početka uzalud kukuruz. Međutim stepske
zlatovrane i ševe bi revnosno kljucale sav kukuruz. A sunce se
skrivalo iza brzih jesenjih oblaka.

***
No jednog sunčanog jesenjeg dana tokom puta do škole dok
je Ajsulu pevala pravo u Jeržanovo uho jednu od pesama Dina
Rida, magarac je podigao iz voza bačenu glavicu kupusa, i ume-
sto da je na miru sažvaće, zaustavio se kao da će da vrši nuždu,
odlučio je da proguta celu glavicu odjednom, i počeo je odmah
da se davi. Iznenada je počeo da se rita i da ih zbacuje sa svojih
leđa: prvo je pala raspevana Ajsulu, a za njom na drugu stranu
Jeržan. Magarac se ritao i njakao, mašući glavom sa jedne na
drugu stranu. Jeržan je poskočio i bacio se na njega. Prvo je hteo
da ga bije, ali videvši penu koja mu je išla na usta, odmah se
uplašio. Magarac ga nije puštao sebi, ritao se, šibao repom, kezio
je zube i strašno njakao. „Hvataj ga!“ – viknu on, i mala Ajsulu

35
bacivši torbu na zemlju, požuri da uhvati uzde kako bi natera-
la magarca da spusti glavu na dole. Jeržan mu je otvorio usta i
gurnuo ruku do lakta u njih kako bi kroz penu noktima uhvatio
glavicu i povukao je svom snagom prema sebi. Magarac je zaur-
lao i zubima zagrizao Jeržanovu ruku, no ovaj ga opsova odraslo
sa: „J...m li ti mater!“ i nije pustio glavicu dok je nije izvukao sa
krvavom rukom iz magarećih usta, a onda ga opauči među oči.
Magarac se uvredio, ali se javio zahvalno sa „I-a! I-i-a-a! I-i-a-a-
a!“. Ajsulu je opsovala kao da je baba Šolpan: „Pu crk’o da Bog
da životinjo! Jesi me čuo!?“, i bez daljih jadikovki skide s glave
maramu, obrisa krv sa Jeržanove ruke i zaveza jako ranu ispod
pocepanog rukava...
Taj dan su zajedno propustili školu…

 * * *
Kako su im proticali dani? Lepili su iza kuće na zidove kizjak13
– njihovo gorivo za zimu. Išli bi u lov po teretnim vozovima koji
su se odmarali na sporednim kolosecima: uzimali bi sa vagona
punog uglja torbu ili dve ugljene prašine i komadića što je ispa-
dalo, ili bi pak provaljivali drvene podupirače koji su fiksirali
platformu, i koristili su to kao ogrev ili građevinski materijal...
Sve su to zajedno radili Ajsulu i on. Ali više od svega su voleli
da nose vruću vodu i kurt, ili da pak sa dombrom uđu u slučajni
putnički voz, koji je čekao da projuri neki teretnjak... I tada bi
im ljudi iz gradova nepoznatih zemalja – Uzbeci zlatnih zuba,
plavokosi Rusi, ili Cigani crvenih majica – davali papirne rublje
a neko po bombonu, ili parče čokolade, ili neku nepotrebnu grad-
sku stvarčicu. Ako bi zarađene slatkiše delili na pola, Jeržan bi
velikodušno Ajsuli davao stvarčice. U njenim sanducima i kuti-
jama se skupila cela hrpa stvari poput ženskih pomada, komso-

13  Sušeno gnojivo, ogrevni materijal za zime u stepama. (prim.

prev.)

36
molskih i pionirskih znački, naliv-pero, privezak za ključeve, pa
i ogromne naočare za sunce.
Istina, putnički vozovi su ovuda retko prolazili, više su to bili
teretni ili vozovi sa cementom, ili sa drvećem s kog se mogla
skidati kora peskom, ili pak sa glinom, koja se mogla žvakati
umesto crne smole.
Zato je regularno, jednom nedeljnom, sva ta stajališta, koja
su nazivali tačkama, obilazio vagon čika Tolegena, prikačen uz
ovu ili onu kompoziciju, i dostavljao im železničarski hleb,  ret-
ko brašno za lepinje, šećer, so i presovani čaj. Ali po to su išli
samo odrasli.

***
Sad su kod Petka išli udvoje, dok ih je Kepek strogo opomi-
njao da se ne rastavljaju ni minutu. Na nesreću, Petko se nalazio
na suprotnoj strani od škole. Ako bi se nacrtao trougao između
kuće, Petka i škole, Petko je bio na vrhu. Te jeseni, posle usputne
svirke u školi, kad je svirao Mocartov marš, odlučili su da ne idu
kući, već da idu tada im nepoznatim putem do Petka. Tim pre,
što je Jeržan poučen dedinim upustvom razmišljao brzo: ako od
kuće do škole i od škole do kuće im sunce udara u desno oko,
onda im sada mora udarati, kako bi to Kepek-nagaši na ruskom
rekao, u ,,guzicu“. Stepa ih nije uopšte plašila, posebno što su bili
na magarcu, jer ih ni zmija ni pauk nisu mogli ujesti, niti im se
lisica ili jastreb približiti. Stepa ih je pratila kao široko otvoreno
oko, isto tako ogromno svetlo oko ih je gledalo i pratilo odozgo.
Retki grobovi su izranjali iz horizonta, kao crne tačke, označa-
vajući im put. Ali jedna od tih tačaka što je izronila iz zemlje
se čudno kretala, i Jeržan je brzo shvatio: to je vuk samotnjak
koji je izašao u svoj predzimski lov. Bilo je očigledno da čeka
svoju žrtvu, i tada je Jeržan skinuo sa sebe školsku gimnastičku
majicu, stavio je u ruku i koristeći je umesto biča, poterao je ma-
garca, derao se iz sveg glasa i udarao ne samo tegleću životinju,
već i prazan stepski vazduh. Ajsulu je isto počela da vrti svojim

37
džemperom i da udara magarca vičući pri tom tako glasno da
Jeržan samo što nije ogluveo. Vuk izgleda nije očekivao tako
nešto i iznenada se bacio u bekstvo. Bežao je u pravcu u kom i
njihov magarac, i izgledalo je kao da vuk od njih beži, a oni jure
da ga sustignu. Tako su jahali skoro pola sata dok vuk iznenada
nije nestao, a oni su na kraju videli i vagone i prikolice. Ukratko,
srećno su stigli do Petka.
Nisu počeli da pričaju o svom doživljaju, a onda, za vreme
dugog časa, udarilo je takvo nevreme da su odmah zaboravili sve
šta je bilo i bacili su se na posao da sklone magarca pod krov, koji
je od užasa drhtao svakom dlakom svog kratkog repa.
Kiša i grmljavina su se nastavili bez prestanka, okolo je bila
tušta tama. Tu noć su propustili svoj obavezni televizor i ostali
su da prespavaju u vagonu kod Petka.

***
Te večeri kad je Ajsulu zaspala u istom krevetu s Jeržanom,
negde oko ponoći, slušajući huk vetra i dobovanje kiše po vago-
nu, Jeržan je iznenada osetio nečiji pogled na sebi, i okrenuv-
ši se, video je Petka kako stoji nad njihovim krevetom. Ovaj je
izgleda isto osetio na sebi dečakov pogled i nekako nezgrapno je
počeo da namešta pokrivač koji je skliznuo. Jeržan je bio ni živ
– ni mrtav, ne znajući šta da očekuje. Plašio se ne toliko za sebe,
koliko za Ajsulu, i čuo je kako mu jako bije srce. Petko je svojim
oštrim muzikalnim sluhom očigledno uhvatio taj bubnjajući ot-
kucaj dečijeg straha, seo je na kraj kreveta, pređe šakom preko
Jeržanove kose rekavši mu: „Spavaj, ne boj se, ja sam ovde...“.
Zatim nastavi: „Hoćeš li da ti ispričam bajku o Večnom deča-
ku?“, i ne sačekavši odgovor nastavi da šapuće nad krevetom:
„Nekada davno, živeo je dečak kog su zvali Volfgang. Znaš
li šta znači to ime? Hodajući vuk (Na to se Jeržan trgnuo: da
mu sam lukavi Petko nije poslao vuka u stepu?). Bio je to tako
talentovan dečak, da je bilo koji instrument mogao da svira sa
povezom preko očiju. Jedne noći, kad Volfgang nije spavao, već

38
gledao u zvezdama note za svoju muziku, sa neba mu se spustio
srebroliki mesec i počeo je da igra, da ga mami za sobom – na
ulicu, na reku, ne jezero. Muzika je bila tako primamljiva da je
dečak išao i išao, i nije bio u stanju da se osvesti ili da se odupre.
Tamo, na jezeru, mameći ga igrom i pesmom, Mesec je pošao
po vode, i za njim je krenuo dečak. Muzika je bila sve tiša i tiša,
a sa svih strana ga je sve više obavijala voda. I gle, prekinu se
srebrna nit muzike. Večni muk ispunio mu je uši, unutrašnjost i
telo dečaka, i poslednjim izdahom je pustio vučji zov...
Spasili su ga ili ljudi, ili sirene, ili patuljci. I od tada, iako
je živelo i raslo, njegovo telo, ali i duša je ostala u toj noći, na
tom jezeru, zauvek omađijana mesecom, njegovim srebrnim pu-
tićem, punim čarobne muzike... Eto, i ti mene podsećaš na tog
večnog dečaka...“, šaputao je Petko, ili je to Jeržan već sanjao, i
to ne Petkove reči, već verovatnije da mu je šuštanje srebrne kiše
napolju dovršavalo tu slatku i strašnu bajku.
Ujutro je oluja prestala, ali kiša je i dalje padala i stepa je bila
toliko blatnjava da mazga nije mogla da napravi ni dva koraka.
Pošto je zbog toga i Petkov posao stao, oni su doručkovavši opet
uzeli violinu i počeli da se bave Bomom i Hendlom.
Dan je prošao, stigla je noć, ali kiša nije prestala. Kako su
mogli da znaju da za to vreme i deda Daulet, ostavivši na pruzi
svog sina Kepeka, i ujka Šaken, koji samo što nije poludeo zbog
svoje kćerke jedinice, obilaze na kamili i konju kuće drugova iz
razreda Jeržana i Ajsulu i nigde ne mogu da ih nađu...
Kad su treći dan stigli, zbog sunčeve krivice, na odmornom
i naspavanom magarcu  i to ne u školu, već pravo kući, nju su
obasuli zagrljajima, a njega knutom... A Kepek ih je oboje zasuo
čudnim pitanjima...

***
Posle zime, tokom koje su propuštali nastavu posebno u me-
ćavne dane, a Jeržan je podučavao Ajsulu muzici, računanju i
pisanju kod kuće, on je iznenada došao na ideju kako mora da

39
ponovi drugi razred da bi ga Ajsulu stigla, a onda će sedeti za
istim stolom ceo svoj život. Mada je Jeržan čitao, računao, i cr-
tao bolje od svih u razredu, počeo je da ostavlja knjige kod kuće,
da zaboravlja za domaće zadatke, ili bi prosto ostavljao mrlje u
svesci.
Učitelji su pokušali da pozovu njegove roditelje, ali Jeržan
pozivnicu nikom nije predavao, a ni učitelji sami neće da pođu
sedam kilometara tamo i još sedam nazad kako bi se požalili na
njegovo zaostajanje. Ukratko, ostavili su ga da ponavlja. Kad je
deda saznao za to, hteo je da ošine unuka knutom, ali baka ga je
zaštitila rekavši da je muzika potpuno zaludela jadnog dečaka,
i za svaki slučaj ga je oterala na nekoliko dana u susednu kuću
kod Šolpan-šeše. A ta je uzdisala, i uzdisala jer je Šaken zauzet
na smeni, pa će Jeržan sada biti muško u njihovoj kući, i smirila
se na kraju. Treba reći da je tokom odsustva Šakena, Kepek po-
magao u domaćinstvu.
Sad je po toj paklenoj vrućini Jeržan vodio zajedničko stado
po plavljenim jarugama, i prema reci koja je presušila tog leta.
Stado je tamo tražilo retke čuperke trave i okretalo rogovima
stene, ližući preostalu vlagu sa druge strane.
Nemilosrdno, golo sunce je pržilo pravo u teme; ni suve, beži-
votne šikare tamariksa, ni krivoruki saksaul nisu mogli u potpu-
nosti da sakriju ni lice ni glavu. Jeržan je omotao glavu majicom,
a kad je postalo potpuno neizdržljivo, pažljivo je polivao pocrve-
nelu kožu vodom iz Šakenove vojničke čuturice, i tada bi krava
ili srećna ovca počela da liže grubim jezikom vlagu sa njegove
kože, čime bi mu smirivale svrabež.
Kad bi se uveče sagoreo vraćao ponovo u kuću Šolpan-šeše,
ova bi mu zajedno sa unukom mazala leđa i grudi kiselim mle-
kom, i život bi se vraćao pod malim šakama njegove Ajsulu...

***
Po drugi put je drugi razred počeo u istoj klupi sa Ajsulu, i oni
su počeli da uče takmičeći se u broju petica. Učitelji nisu mogli

40
da se ne raduju, smatrajući da je vođstvo, koje je nad njim uzela
primerna odlikašica Ajsulu, dalo rezultate. Ali ko je od njih znao
da je kod kuće glavni bio Jeržan: on je radio crteže u dva primer-
ka, dajući bolji Ajsulu, to je on rešavao teže zadatke i dodavao ih
za vreme testova. Pošto je bio viši i jači od ostalih, on ju je pazio,
ne dozvoljavajući nikome da povredi Ajsulu.
Jednom su se na času maternjeg jezika iznenada zatresli pro-
zori, stolovi su počeli da se drmaju, i crna tabla je treskom pala sa
zida pritisnuvši pod sobom preplašenu učiteljicu, hromu Kimbat.
Jeržan je doleteo do nje da joj pomogne, i ne samo da ju je izva-
dio ispod table, već je i komandovao svima da legnu ispod klupa.
Razbio je prozor, i posečen, izbacio je svoju Ajsulu napolje.
Zemlja je još jednom zatutnjala, a posle toga se podigao jak
vazdušni talas koji je sa škole skinuo sav crep, i nastala je jeziva
tišina. Ovce nisu blejale, psi nisu lajali, magarci nisu njakali, čak
ni sveprisutne muve nisu zujale. Samo je Ajsulu licem u prašini
šaputala svoju bismilahiju14...

***
Te jeseni je Ajsulin otac, čika Šaken, organizovao za ceo
njihov razred autobusku ekskurziju u grad atomaca, gde je on
„dežurao“. Ceo dan su putovali izlokanim i prašnjavim stepskim
putevima, noć su proveli u sportskoj sali mesne škole, a ujutro
su ih umivene i očišćene od prašine poveli do, kako su rekli,
,,opitnog reaktora“. Istina, u sam reaktor ih nisu pustili. U kon-
ferencijskoj sobi su odsvirali spremljene pesme i pevali u duetu.
Posle su im prikazali film o svetskom osvajanju atoma. Zatim je
čika Šaken, obučen kao i drugi odrasli u beli mantil i belu kapu,
rekao da upravo tu oni čine sve kako bi ne samo dostigli, već

14  Bismilah – U ime Alaha, Milostivog, Samilosnog; izraz posveće-

nja kojim počinju sve sure, sem devete, u Kuranu. Izgovara se u svakoj
molitvi, pred početak nekog važnog dela, a s njom i počinju mnogi
drugi dokumenti čiji autori su muslimani. (prim. prev.)

41
i prestigli Ameriku. I tu je počeo da im objašnjava uz pomoć
raznobojnih loptica postavljenih na debeloj žici ono što je na-
zvao ,,lančanom reakcijom“. Uzimao je lopticu iz jednog grozda
i sudarao je sa istom takvom iz drugog grozda, stavivši prvu na
prazno mesto. ,,Zar su nas morali dovesti toliko daleko da bismo
se igrali šuge?“ – mislio je u sebi Jeržan, ali zato je Ajsulu gle-
dala netremice i postavljala ocu pitanja nazivajući ga Šakenom
Nurpeisovičem.
Zatim su im pokazivali film o eksploziji atomske bobme, a
posle su ih na igralištu učili kako da se ponašaju tada i kako da
koriste gas maske. Kakvo je to veselje bilo! Deca su se kretala sa
gas maskama po igralištu ne prepoznajući jedni druge. Iznenada
se pojavio čovek ne samo u gas maski i gumenom kombinezonu,
kao vanzemaljac, krenuo je pravo prema Ajsulu da bi je uhvatio
svojim kandžama. Kad je ona zavrištala, Jeržan je požurio da je
spase. Čovek je skinuo sa lica masku. Bio je to čika Šaken koji se
valjao od smeha. No Jeržana je uhvatio lak drhtaj...
 

***
Čika Šaken ih je predveče poveo do Mrvog jezera koje se for-
miralo od eksplozije atomske bombe. Strogo im je zabranio da
piju ili prilaze kako je rekao „teškoj vodi“. Jezero je bilo baj-
kovito. U sred ravne stepe protezala se smaragdna voda u ko-
joj se ogledao poneki poletnji oblačak. Ni pokreta, ni talasa, ni
mreškanja, ni treperenja – staklasta površina boje zelene boce – i
samo odrazi oprezne dece, koja gledaju na priobalno dno neće li
u toj stajaćoj i mutnoj vodi ugledati nekakvu fantastičnu ribeti-
nu, ili neko drugo čudovište...
I u to vreme čika Šakena je pozvao vozač autobusa koji je
iznenada otkrio da im se probušila guma u stepi. Čika Šaken je
Jeržana odredio da ga menja i potrčao je da pomogne u dizanju
autobusa na dizalicu.

42
 Deca su ostala sama. I tu je Jeržana uhvatio neverovatan ose-
ćaj životne ispunjenosti: beskrajna stepa, bezgranično nebo,
voda u bezdanu, tiha Ajsulu koja stoji pored i gleda na sve to, i
njegova duga, kao Din Rid, senka... A onda, kao da je hteo da po-
begne od tog osećaja, skinuo je sa sebe majicu i pantalone i pred
očima svih ostalih ušao u tu zabranjenu vodu kako bi se brčkao
u njkoj, i onda ispraćen ushićeno-uplašenim pogledima deca, i
posebno Ajsulu, izašao iz vode. Otresao se kao da ništa nije bilo
i navukao je na sebe svoje platnene pantalone i kinesku majicu.
Podrazumeva se da niko nije požalio na njega, i svi su dugo i
ushićeno spominjali neočekivani Vunderov ispad.

***

43
 DRUGI DEO

DO-LA
USUD

Voz je išao po stepi kao Jeržanova priča – ne zastajući, ne

zapinjući, napred i napred. Ali u njemu nije bilo kao što to biva u
starim vozovima, slatka gorčina sećanja – koja udara kao čađavi
dim u poslednjim vagonima. Ne, lokomotiva je vukla kompozi-
ciju bez naprezanja, ravnomerno i bez zastajkivanja.
Sledeće dve-tri Jeržanove godine su, reklo bi se, išle svojim to-
kom, školske jeseni su smenjivale svirepe zime, kad su vrata zatr-
pavana snegom tako da nije preostajalo ništa drugo do sviranja da-
nju i noću na violini ili dombri. Nekad je morao da izlazi na bočne
prozore kako bi počistio smetove jedinom železničarskom lopatom.
Kao što to biva, posle muzikalne zime dolazilo je ništa manje
muzikalno proleće, kad bi muzika iz njega, iz njegove sobe, pro-
valjivala napolje, i pokoravajući joj se, Ajsulu i on bi na magarcu
umesto u školu odlazili u pravcu brda gde su bila, poput odsjaja
okačenih nota, procvetala polja grimiznih tulipana.
Leto je počelo neprimetno da bukti – hvala bogu, bez škole,
ali zato opet uz muziku, i još sa stadom i dnevnim rastajanjem –
jer ne možeš sa sobom voditi po takvoj vrelini osetljivu Ajsulu.
A onaj životni strah koji ga je mučio – ono se moglo desiti
i usred sparnog leta, kad bi iznenada ovce zablejale kao da ih
kolju, i bacale bi se na razne strane, krave su zarivale rogove u
zemlju, a magarac bi njakajući počeo da se valja u prašini... I
onda bi malo brujanje išlo po zemlji, strah se dizao od klecavih

44
kolena prema stomaku i tamo se zarivao svom svojom težinom,
sve dok se nebo ne bi prolomilo nad glavom i popucalo na koma-
de, pretvarajući te celog u prah, u pesak, i crna oluja sa divljim
krikom bi se pronosila nad tobom...
To se dešavalo i zimi, i noću, i u jesen, i ujutro, i uz muziku i
u pauzi – bez nekog pravila i upozorenja.

***
Jeržan je imao dvanaest godina, a Ajsulu – jedanaest. Bili su
peti razred kad su prvo devojčice posle dugih zimskih raspusta,
a onda i dečaci iz razreda počeli da prestižu Jeržana u rastu.
Iako je on bio godinu dana stariji i uvek izgledao i viši i jači. U
početku to nije bilo baš primetno, ako su se izvukli Serik ili Be-
rik, pametniji zbog toga nisu postali! Ali kad je i Ajsulu, njegova
sitna Sulu, njegova tankokrila lastavica Sulu, počela da prestiže
Jeržana u rastu, osetio je da nešto nije u redu. Taj sami strah, koji
je uvek počinjao od drhtaja u kolenima, bolna težina bi se ledila
u grudima, činilo se, da se pela sve više – do samog grla, zagla-
vivši se u gutljaju, ne puštajući telo dalje...
Jeržan bi se istezao na dovratku. Znajući da košarkaši rastu
više od ostalih, prikucao je zarđali obruč iza kuće i skakao je,
umesto sviranja, skrivajući se od drugih, ubacujući u obruč kr-
penu loptu, ili klupko kamilje vune. Noću bi se protezao u kreve-
tu zamišljajući da će se ujutro probuditi kao Din Rid. Ali njegov
rast se zaustavio.
To su počeli da primećuju i drugi. Baka Ulbarsin je počela i
uzgred, i namerno da ga hrani mesom prolećnih novorođenih
jagnjića, deda Daulet je počeo da naručuje od svog prijatelja
Tolegena – raznosača hleba i namirnica – šargarepu iz grada. I
Ajsulin otac, čika Šaken sa svog posla je doneo posebnu gadost –
riblje ulje, od koje se smrdljivo podrigivalo, ali Jeržanovom rastu
ni prvo, ni drugo, ni treće nikako nisu pomogli!
Odbacio je muziku, tim pre što je i Petko otišao u svoju Bu-
garsku, gde je možda umro neko od njegovih bližnjih; nestajao bi

45
tokom celog leta sa svojim stadom u istim onim jarugama blizu
zone, gde je ležao go na suncu, ali čak ga ni sunce nije htelo!
A jednom ga je poluživog od ujeda pauka, ili pak škorpiona,
doneo do kuće njegov verni i poslušni magarac...

***
Prvog septembra te godine Jeržan nije krenuo u školu. Čika
Šaken je odveo nakinđurenu Sulu samu. Drugog septembra dve
babe su ga nagovorile da zameni Šakena koji je hitno otišao na
svoju smenu. U redu, ne mora sedeti na časovima, neka samo
prati Ajsulu tamo i nazad. Deda bi ga, kao i obično, izgrdio i
strogo kaznio kako ne ni pomislio da beži sa časova. Jeržan je
odlučno odbio da sedi na svom magarcu pored visoke Ajsulu i
išao je na rastojanju od magarca. U tihoj jesenjoj stepi Ajsulu
nije zapevala Din Rida već tužnu Abajevu15 pesmu, onog koji je
nekad živeo u tim stepama:

Ulazi u uši i prekida rast

Zvuk dobar i napev sladak.
Osećaji razni u srcu talasaju.
Ako zavoliš, voli kao ja...

Svet iz misli raste u potaji,

Sebe samu nadama hranim.
Duša moja sada shvata,
Grejući srcem svo telo...
Jeržan je uhvatio samo bolne reči o rastu i telu...

***

15  Abaj (Ibrahim) Kunanbajev (1804. – 1904.) – kazaški pesnik,

prosvetitelj, kompozitor, mislilac. Prvi klasik pisane kazaške književ-
nosti. Nadimak Abaj, na kazaškom pažljiv, oprezan, koji mu je nade-
nula baka, zalepio se za njega ceo život.

46
 Presedeo je taj dan sve časove, ali u poslednjoj klupi, sam, ne
izlazeći na odmorima i pravio se da spava kad bi Ajsulu prila-
zila prozoru. Jeržan je posle časova opet išao peške, istina, sada
ispred magarca, ne osvrćući se prema ćutljivoj i tužnoj Ajsulu.
Složena osećanja su plavila Jeržana, hteo je da bude siguran da
će Ajsulu bez obzira šta je bilo i šta mu se desilo, svejedno, voleti
samo njega i kako je obećala još u detinjstvu, da će se samo za
njega udati. S druge strane, shvatao je da je ona već za pola glave
viša od njega, a ako se to nastavi... Dalje nije mogao da razmi-
šlja, i to nije bio uobičajeni strah već pravi gnev. Hteo je da ubije
sebe, da ubije nju, visoku, koja sedi na tom glupavom i bučnom
magarcu, hteo je da raznese u vazduh i prah tu prugu, tu stepu,
tu zemlju, to nebo...

***
U takvom stanju duha je odlazio u školu još dve-tri nedelje,
svaki dan spremajući se na nešto neminovno, čega se plašio da
prizna sebi, a deca su u međuvremenu rasla ne danima, već sati-
ma, i njegova Ajsulu se pred njegovim očima pretvarala u pravu
lepoticu. I devojčice i dečaci su se muvali oko nje, i samo je sam
Jeržan, posivelog lica, sedeo u uglu tokom odmora, stavivši tešku
glavu na klupu i ispod oka je posmatrao posmtrao čas osmeh na
njenom licu, ili pak uzvraćenu radost na nekog Serika ili Berika.
„Ubiti nju! Ubiti sebe!“ – ritmično su udarale misli u srcu, i
on se vukao posle časova, pogružen u svoje teške sumnje, koje
nikuda i ničemu, osim kući, nisu vodile.
Rekavši da je bolestan, nije pošao u školu i Ajsulu je povezao
na neumornom magarcu ujka Kepek. Ceo dan se Jeržan pekao na
vatri svojih misli, a predveče je izašao iz kuće i prvo što je video
bio je njegov rođeni ujak, ujak Kepek, koji je vodio Ajsulu ne iza
sebe na magarcu, već ispred sebe tako da su njegove ruke, držav-
ši povodac, obgrlile devojčicu, a ona kao da se ništa nije desilo
je pevala jednu od svojih pesama, nalik na neku od Dina Rida.

47
 Jeržan im nije pošao u susret već se bacio u kuću i celu tu noć
je goreo, ne u izmišljenoj, već u pravoj groznici „smaka sveta“...

***
Baka Ulbarsin ga je povela do lokalne vračare – Kermet-ap-
ke. Ova je opipala Jeržanov puls, stiskala mu je kosti na prstima
i odvela ga iza zavese koju je jednim pokretom ruke podelila
tačno na pola. Sela je pored njega i odjednom je počela da pri-
ziva Tengrija, proroka Mahambeta, pa njegovog anđela. Njihala
se levo-desno, padajući u vatru sve više i više, a onda je zgrabila
kamdžiju sa zida i počela da se udara njome po svojim kolenima,
a onda po dečakovim ramenima i leđima izgovarajući pri tome:
,,Đavo ga pomeo! Đavo ga pomeo!“. Kad joj je iz usta krenula
pena, ona mahnu rukom svojoj kćeri koja je stajala kraj vrata:
„Donesi!“ – i ova se za tren oka vrati sa usijanom ovnujskom lo-
patičnom koskom, koju je Kermet-apke oblizala jezikom i stavila
je dečaku preko odeće na leđima.
Jeržan se vrlo brzo oslobodio groznice, ali nije porastao ni za
palac... 

***
Zamrzeo je svoju baku koja je verovala u sva ta prepotopska
bajanja, a više od svega njenu priču o balavom i malom Geseru
koju mu je ispričala u njegovom detinjstvu; zamrzeo ju je i zato
što je sa bakom Šolpan po ceo dan tračarila kako se džin uselio
u njega i da je zbog toga ostao patuljak...
Naslušavši se tog brbljanja, naljutio se i Ajsulin otac – Šaken,
ispsovao je obe starice i poveo Jeržana u grad na rentgen. Voz
kojim su putovali išao je sada po istoj onoj stepi gde mu je čika
Šaken pokazivao iza prastarih vremena mrtav grad, po istoj stepi
gde se smestilo isto ono prokleto Mrtvo jezero zbog kog se desilo
to što se desilo. Ali sve je bilo pokriveno tankim slojem snega,
koga je iz strane u stranu nosio oštri stepski vetar, sve dok se ne

48
bi pretvorio u smetove u snežnim pregradama, i od toga je u duši
postajalo još mučnije i nervoznije.
Stigli su u grad – pometnju od ljudi, kola i kuća, dovezli su
se u gužvi do neke nadležne poliklinike gde su Jeržana odveli
u sobu, zamolili ga da se skine i stane među neku gvožđuriju.
Onda su isključili svetlo i počeli da škljocaju tim aparatom koji
je čika Šaken zvao rentgenom.
Posle toga su dugo čekali u hodniku dok nije izašao baš taj čo-
vek u belom mantilu i beloj kapici i nije pokazao Šakenu nekakve
crne listove sa svetlim mestima.
„Vidite, kosti kao kosti“, govorio je on, „potpuno su dečije, a
zone rasta već nema..”
Po tome kako je čika Šaken u početku svađao s njim, onda
posvao, a onda se drao na sve pominjući u govoru čas Ameriku,
čas Sovjetski Savez, Jeržan je shvatio da mu i ovde neće pomoći.
I tiho je omrznuo ne samo te belomantilaše, već i samog Ša-
ken-kokea sa svim njegovim atomima i rentgenima, sa njegovom
večnom poterom za Amerikom...

***
Došao je red i na dedu Dauleta da ,,rastegne kosti” unuku. Nje-
gov način je bio narodni. U tajnosti od starih i mladih poveo je Jer-
žana u stepu. Tamo mu je, ogrnuvši ga železničarskom ceradom,
pažljivo svezao ruke lasom, postavivši pod njega filcanu maramu,
i privezavši drugi kraj lasa za svoj pojas, i popeo se na konja. Pola-
ko je ubrzavao kas, idući po peščarama, vukao je za sobom unuka
koji je ležao na zemlji. Jeržanove oči i grlo su se ispunili sitnim
peskom, od kojeg su mu zubi škrgutali uveče, ruke su ga bolele od
vezivanja lasa u čvor, ali mu ni to nije doprinosilo rastu.
Deda je opet noću psovao majčinu svojoj lakomislenoj kćeri koja
je ćutala u susednoj sobi i plakala nad usnulim sinom. A usnuli sin,
gledajući kroz resice na svoju jadnu i nemu majku, tiho je mrzeo
dedu i za njegovo psovanje, i za dnevne naprasne muke, i za pesak,
koji je upao i u prepone, i pod trticu, i zbog soli na usnama.

49
 Upravo tada je čak Kepek – njegov ljuti neprijatelj ujka-Ke-
pek, ustupio nećaku svoj unikatni gvozdeni krevet. On je noću
vezivao Jeržanove ruke za okvir iza glave, a noge za suprotni
okvir i ostavljao ga je raspetog tokom noći. I dečak je usnio kako
jezdi po stepi kao Geser na svom konju, i kovilje se ugiba u stra-
nu pod kopitama, i nebo, kao razrezano, otkriva mu se, a umesto
sunca i meseca, njega dočekuje lice Ajsulu...

***
Te zime je Jeržan sasvim napustio violinu, ali zato je i danju
i noću svirao na dombri. Danju, kad bi deda odlazio da sklanja
sneg sa svojih šina, kad bi Kepek-nagaši odvozio Ajsulu u školu,
a starice bi sedele sa mlađima da predu vunu, Jeržan bi ostajao
sam i uzimao bi u ruke dombru kako bi iznova i iznova svirao
jednu te istu pesmu “Ajdan aru narsa žo?” – ,,Ima li šta od mese-
ca čistije”, ali u hiljadu raznih melodija.

Nema ništa čistije od meseca,

Ali on je samo noću, a danju ga nema.
Nema ništa čistije od sunca,
Ali ono je samo danju, a noću ga nema.
Nema ni u kome muslimana -
Ima na jeziku, ali u srcu ne.
Sudbina nomada, obilje blaga,
Kod nekog jeste, kod nekog nije.
Tražiš li – nećeš naći,
Svakome je mesto određeno,
Ako mu nije određeno – njega uopšte nema.
Ne držiš li se reči znalca,
Držaćeš se puta neznalice,
I u vrelo leto svetla tebi nema.
Kreneš li – psuju,
Staneš li nogom – nađu te.
Dve glave spoji zajedno,

50
 U narodu dva dobra muška nema.
Kad neprijatelj ustane,
Privezavši sebi sablju za pojas,
Obesivši o se mnogo oružja,
Pravog muškog ratnika nema.
Ne mršti se čelo dobričine,
Bogataša što razdade blago,
Išti, ali nećeš naći.
Ako li je tako na svetu,
Ako već pravde nema,
Pa nek propadne sa svim mrskim,
Među mislima što jure potokom,
Od kravlje balege usmrdeli svet...

Jeržan je pevao tu starinsku pesmu, i činilo mu se da je svaka

njena reč o njemu, i da ne peva pesmu, već priča svoj život. Kako
je sve slatko počinjalo, kao da se sav svet sastojao od čistog me-
seca i čistog sunca, od njegove Ajsulu i njega samog. Ali pesma
je već upozoravala od samog početka da je mesec tu samo noću,
a danju ga nema. Kako to da je Jeržan zaboravio da i stepskom
suncu samo dan pripada. I da samo jednom u godini i mesec i
sunce mogu biti na dva kraja stepe, kao dva ogromna, jednaka
kruga, ili je i to sanjao?
Ko se brine za njega? Svi samo pričaju, a posebno te dve babe,
a i ostali: evo deda na primer, sva njegova briga je za dobro pod-
mazane skretnice, ili Šaken s njegovom „teškom smenom”, gde
on stiže i prestiže Ameriku. Ili Kepek sa Ajsulu, pa i magarac
zajedno s njima! Samo za Jeržana nema mesta, samo Jeržan ni-
kako nije važan u njihovim životima...
Sve same neznalice – jedna vodi veštici, druga ga raščetveruje
živog konjima, da i taj koji je obrazovan – ni taj ništa ne može da
uradi ni svojim rentgenom, ni svojim reaktorom!

51
 Gde sada da ide? U školu ne možeš: svi malci su već za glavu
viši od njega – ismevaće ga. Da sedi usred te gomile, gde su svi
odreda zaboravili da je on gricnuo, kao svojoj nevesti, Ajsulino
uho! Ne, nema im zajedničkog života ni pod mesecom, ni pod
suncem!
I to, što on vidi sve to i još mnogo šta drugo o čemu ne priča,
ali što se skuplja u njegovom zamrznutom dečijem telu i starijoj
bolesnoj duši, zar mu pomaže, zar ga to uzdiže?
Svaki put kad bi kroz vrata, prozor ili pak iza zida gde se krio,
Jeržan video u sumraku Ajsulu, Kepeka i magarca, jedino šta bi
hteo je da zgrabi dedinu dvocevku ili babin kuhinjski nož, u naj-
gorem slučaju železničarski čekić samog Kepeka, da im iskoči
u susret i upuca ih, izbode, pretuče sve troje. Ali svaki put bi ga
nešto zaustavljalo. Šta tačno? – on nikako ne može da razluči,
muči se od noći do jutra, muči se od jutra do noći, ali rešenja ne
nalazi, kao đak koji je izgubio svesku.
I opet bi se njegov bunt odložio za sutra.  Ako tako idu stva-
ri na svetu, pa sva ta njegova mučenja, njegove misli što jure
kao potok, kao vejavica, mećava – pa zar njegov život nije kao
pesma?

***
Umesto pesme, pre će biti da je u to vreme baš lančana reak-
cija krenula Jeržanovim životom. I ne samo po njegovom životu,
mada je sve počelo od njegove mržnje prema dedi, babi, Kepeku
sa magarcem, prema Šakenu... A možda je iznenadna odraslost,
koja se probijala čak i kroz zamrznuto dečačko telo, počela da
spoznaje sebe onako kako to ranije nije bilo, i Jeržan je počeo da
primećuje stvari koje ranije nije primećivao. I ne samo kako, re-
cimo, Kepek sedi na magarcu, obuhvatajući Ajsulino telo (mada
je to bilo najbolnije od svega), ne, on je počeo da primećuje da
kada Šaken odlazi na svoju smenu, Kepek nestaje u domu grad-
ske neveste Bajčiček, odakle je pod raznim izgovorima slao sta-
ru Šolpan svojoj majci Ulbarsin. Mislio je da ide po so, ili po

52
ekser, možda da pomogne u kidanju kostiju – to je i onako bilo
jedno domaćinstvo! Ali čime se on tamo bavi dok Ajsulu odjuri
Jeržanu da mu ispriča šta se desilo u školi – niko ne zna.
Odatle se vraća sav pocrveneo, uzbuđen, kao da je ne kost, već
celu kravu isekao u komade, a onda bi uzevši svoj čekić i zviž-
dučući samo njemu znanu melodiju, odlazio bi zadihan i slabo
obučen da zameni svog oca na skretnici ili sporednom koloseku.
A jednom je sama Ajsulu u poverenju ispričala da je njena
majka noću nosila supicu, jer kako je rekla, dok je pokidao te
kosti, sigurno se jadničak smrzao, a njihovoj kući je kao brat...

***
A šta, Šaken je kao bolji od njega?! Jedared kad su deda i Ke-
pek otišli da dočekaju nekakav specijalan voz, a baka Ulbarsin
je otišla do bake Šolpan da pere glavu kiselim mlekom, Jeržan
je čuo oprezno kucanje na susednom prozoru – prozoru njegove
majke Kanišat. Jeržan je prisluškivao, u susednoj sobi su zašu-
štali koraci, sprva je pomislio da to ptica udara u staklo zbog
hladnoće, i da je ne bi uplašio svojom senkom, neprimetno je
pogledao pod pravim uglom prema svom prozoru, krijući se u
uglu sobe. To nije bila prica, to je bio Šaken. Zašto nije pokucao
na vrata? – zamislio se Jeržan, ali začuvši škripu susednih vrata,
u strahu da će biti otkriveno njegovo zagledanje, pribio se leđima
uz zid. Međutim, hvala bogu, majka nije otvorila njegova vrata,
već se iskrala napolje, očigledno ispuštajući u hodu svoj kamilji
šal.
Jeržana je stajao dok mu je srce tuklo, dok su se udari pre-
nosili pravo u zid, ili se to brzi voz zahuktao po šinama dok se
njegov ritam širio duž zemlje? Šta god to bilo, Jeržan je stajao ni
živ ni mrtav. Opet se taj jaki osećaj životinjskog straha pokrenuo
iz slabo uzdrhtalih kolena ka grudima i probode vrućim bolom
u stomaku.
Majka je promakla mimo njega, i tamo, pod njenim prozorom,
odakle su bile vidljive samo siluete dve figure, oni su počeli da

53
pričaju o nečem što Jeržan, mada se sav pretvorio u uho, nije
mogao da razazna. O čemu su mogli da pričaju tamo, na belom i
tvrdom snegu, ispuštajući vruću paru iz usta, Jeržan nije saznao.
Zar je njegova nema majka govorila ili je to Jeržan paru smatrao
za reči – ko će to znati. Ali Jeržan to nije ispričao čak ni Ajsulu. 

***
A onda je i baka Ulbarsin, padajući u san i buncajući, dok joj
je Jeržan pritiskao čvorove na njenim staračkim nogama, počela
da mrmlja o dedi kog nije bilo kod kuće. Kanda su svi ti reuma-
tični čvorovi na njenim nogama zbog njega zato što je, veli, u
mladosti kad su tek stigli u ovaj Kara-Šagan, muža Šolpan Nu-
rpeise su pozvali na obuku u grad, i da je Daulet ostao jedini
muškarac u obe porodice i da se te zime spremio na svoj lov,
strogo naredivši Ulbarsin da ne izlazi na hladnoću, kaza tada da
napolju zavijaju šakali, a sam uze svoju dvocevku i železničarski
čekić i izađe u mećavu.
Dugo je Ulbarsin sama sedela, i strah ju je malo popustio pa je
ogrnula šal i krenula do svoje drugarice Šolpan. Dođe do njenih
vrati, a od snežnog vetra obešena metalna petlja sama udara po
vratima – tak-tak-tak! Poče i Ublarsin da udara u vrata, ali val-
jda pomešavši to sa lupanjem metala, Šolpan vrata nije otvarala.
Tada se probi po snežnim nanosima ka jedinom svetlećem oknu
i samo što je provirila u procep mrežaste vezene zavese, vide
tamo svog muža. Njenu dušu je zahvatio gnev i, zagrcnuvši se od
ledenog vazduha, onesvestila se i pala u smet.
Kasno noću, Daulet ju je našao promrzlu do kostiju i povede
je kući, psujući je i plačući istovremeno. A objasnio joj je da je
otišao do Šolpan po Nurpeisov fenjer. Ako ne ožiljak nepovere-
nja na duši Ulbarsin, onda joj je bar taj reumatizam u kostima i
mišićima ostao zauvek te noći... 

***

54
 Šta je bila istina a šta izmišljotina u tim rečima, Jeržan više
nije razumevao. Bilo je to njegovo unutrašnje osećanje, koje se
samo palilo, onda kad mu se telo zauvek smrznulo. On se sećao
onog žiraua što ga je deda pevao Petku, o šupljim slamkama što
teku potokom, udarajući čas o kamen, čas o granu što visi nad
vodom. Evo i on je ista takva izlomljena slamka: udara o kamen,
o travku, i bez obzira kako duša pevušila, potok ga je nosio do
onog mrtvog rukavca, gde nikave žive travke nema, samo mulj.
I sve što ostaje od tog puta – to je samo duvanje vazduha kroz
šuplju unutrašnjost, što podseća na slabu, jedva čujnu pesmu...
Na žirau...

55
 TREĆI DEO

SO MI-FA
SO MITA

Pažnju su nam odvukle priče u putu, a u međuvremenu je pala

noć. Kojim rečima opisati to setno osećanje stepske noći, usa-
mljenog voza što putuje kroz nju? Kako opisati slabu pesmicu
vazduha što struji kroz slamčicu? Pokušao sam da se prisetim
stihova, čini mi se, Inokentija Anenskog „U vagonu“, koje naj-
približnije od svega prenosi ta osećanja:

Dovoljno dela, dovoljno reči,

Poćutaćemo, bez osmeha,
Sneži iz niskih oblaka,
A gornja luč je utuljeno drhtava,

U nerazumnoj im borbi,
Dršću crne rakite.
,,Do sutra – kažem ti,
Za danas smo kvit.“
 
Hoću, bez molbe i bunila,
Da pustiš neizmerno krivom,
Neka gleda na bela polja,
Kroz staklo oblepljeno vatom. 

A ti lepotice, ti – gori...

56
 Ubedi me da se oprostilo,
Gori nalik onom zalasku,
Oko kog sve je stalo.

Ali pojas zalaska, oko koje je sve stalo, brzo je iščezao, i mi se

nađosmo u tami, namerno ne uključujući svetlo u kupeu. Videći
moju ukočenost, Jeržan je izašao da puši u hodniku, a i starac,
koji je ležao na suprotnoj nižoj strani kupea, nekako je nepri-
metno otišao da se opere u drugi kraj vagona, a onda, vrativši
se brzo, opet je legao, ne prozborivši ni reči i okrenuo se licem
prema zidu.
Nešto kasnije vratio se Jeržan, ali, učinilo mi se, bez ikakve
želje za razgovorom. A i ja sam se još nalazio u nekakvom letar-
gičnom stanju posle stepskog zalaska, posle pesme, izvučene iz
đavo bi ga znao odakle.
Takođe sam izašao u hodnik, stajao sam,  uperivši oči u spo-
ljašnju stepsku tamu, na brzinu sam se oprao u toaletu i vratio
sam se u kupe, gde zatekoh obojicu mojih saputnika kako hrču.
Onda sam postavio posteljinu i legao, ali san nikako nije do-
lazio na oči.

***
Dnevna stepa sa beskonačnim stubovima, nicala je pred mo-
jim očima kao nekakva beskonačna muzika, sa notama, taktovi-
ma, ali njen smisao nisam mogao da dokučim. Kako se završava-
la ta priča, pokušavao sam da zamislim, gledajući krajičkom oka
na krevet iznad, gde je sklupčan u loptu ležao, dečak satrven od
života. Da me nije možda lagao, ali video sam njegova dokumen-
ta, a i na kraju krajeva, čak i da jeste vunderkind, ne može biti
vunderkind u svemu – i da svira violinu kao bog, i da pripoveda
svoj život kao stepski pripovedač, i da me obmanjuje kao iskusna
varalica ili glumac. Suviše je to za jedno slabašno telo da bi me
samo vukao za nos.

57
 Šta se desilo u međuvremenu, otkako se desilo to i do dana,
tačnije do noći u kojoj nikako da zaspim? 
Kao što se izdvajala linija našeg voza iscrtavala u stepi, tako
sam i ja probao da nacrtam liniju između onog šta sam čuo, i
onog što ne znam.

***
Ajsulu je nezadrživo rasla. Uskoro samo što nije prestigla Ke-
peka. I uz sve to, ona kao da nije primećivala kako je Jeržan pre-
stao da raste, i da joj je jedva do pazuha. Posle škole bi trčala da
mu ispriča o svojim uspesima, o tome šta je danas svirala danas
na violini, ono što je Jeržan svirao još pre tri godine. I to zane-
marivanje onog što se desilo s njim, ljutilo je Jeržana više od sve-
ga. Nije je slušao. Ležao je, buljeći u beli plafon, ne ustajući sa
kreveta kako ne bi izgledao smehotresno mali pred njom, a ona?
Ona ništa od toga nije primećivala. Ili se pravila da ne primećuje.
Kako je Jeržan mogao da zna da i ona plače noću, stavivši
ćebe preko glave, da i ona mašta da brže poraste kako bi postala
doktor i našla neko sredstvo koje bi izvuklo njenog Jeržana.

***
Jeržan je sada retko spavao noću – ne zbog toga da bi spavao
danju, prosto san nije dolazio na oči. Prevrtao se sa bok na bok
okružen jednim te istim tegobnim mislima, koje nije bilo mogu-
će ni upraviti, ni prihvatiti. Nekakva neodređena muzika koja se
uplela između dombre i violine ga je strugala iznutra.
„Ali hrabri Geser nije dugo uživao u svojoj sreći i spokojstvu.
Sa severa na njegovu zemlju je napao strašni demon Lubsan. Isti-
na, žena ljudoždera Lubsana – Tumen Džergalan, zaljubila se u
Gesera i izdala mu je tajnu svog muža. Geser je iskoristio tajnu
i ubio Lubsana, tad ga je Tumen Džergalan opila napitkom za-
borava, kako bi privukla Gesera sebi. Geser je ispio napitak, za-
boravio svoju voljenu Urmaj-sulu i ostao kod Tumen Džergalan.

58
 U međuvremenu, u stepskom kraljevstvu je izbila pobuna i
Kara-Čoton je na silu oženio Urmaj-sulu. Ali Tengri ne napušta
Gesera i spasava ga od čini na obali Mrtvog jezera, gde on vidi
odraz svog čarobnog konja. Na tom konju on se vraća u svoje
stepsko kraljevstvo, pobeđuje Kara-Čotona oslobađajući svoju
Urmaj-sulu...“
Prisećao se te starinske bajke iz detinjstva i, pošto je čvrsto
znao ko je Kara-Čoton u njegovom životu, noćima je pokušavao
da razbistri ko je onda taj strašni demon Lubsan? Deda Daulet?
Ali njegova žena – to je baba Ulbarsin. Ne može pa ona biti za-
ljubljena u njega! Ne ide ni sa Petkom, zato što on uopšte nije ni
imao ženu! Šaken-koke? Može li Bajčiček biti Tumen Džerga-
lan? A onda, da li mora da ubije Šakena? No, nikako nije uspevao
da pohvata krajeve, mada je nekakvim šestim čulom Jeržan ra-
zumevao da je ta bajka, baš kao i žiri koje je svirao u svojoj glavi,
da su o njemu i da mora da odgonetne tu tajnu koja se zakačila
za njega i ne pušta... 

***
Zona! Zona! – to je strašni demon Lubsan, – mislio je druge
noći. To ga je Zona zarobila. Ona ga je napojila napitkom zabo-
rava. I dok ne dođe do Mrtvog jezera – upravo onog jezera u kom
se nekad okupao, on se nikada neće osloboditi od opsednutosti.
Bajka kaže da će ga tamo, kod Mrtvog jezera, Tengri spasiti od
opsednutosti i da će mu pokazati sopstveni odraz i odraz slobod-
nog konja na kom je jahao tokom svog detinjstva! I tad je odlučio.
Te pozne jeseni, kad je Ajsulu počela da ide u školu sama, kad
je deda spavao posle noćnih smena, a Kepek odlazio da menja
Šakena kod Bajčiček, ili svog oca na pružnim ukrštanjima, kad
su starci sedeli na toplom suncu i grejali kosti razgovorima, Jer-
žan je sedao na konja i jahao po stepi prema predelima odakle
je počinjala Zona. Od samog detinjstva, od tih samih putovanja
sa Kepekom, ili sa Šakenom, znao je sve staze i stazice, samo je

59
trebalo pratiti presahlo korito reke, i ono će te odvesti u strašno
prostranstvo.
Jeržan je proučavao Zonu postepeno, mada je strah, koji je se-
deo u njegovim preponama mogao svakog minuta da se protegne
kroz dušnik do grla, bio neoboriv, pulsirao je u njegovoj krvi, u
njegovom disanju, ipak mu nešto nije davalo da stane.
Jesen je bila duga i sunčana. Ništa nije smetalo Jeržanu da jaše
sve dalje i dalje: od onog Mrtvog grada, što je video onomad sa
čika Šakenom, po presahlom i crvenom koritu reke. Otkrivao
je džinovske kratere u iskomadanoj stepi, kao da su Mesec ili
Mars odlučili da vide svoj odraz, i da se kao i on, oslobode op-
sednutosti. Video je ostatke nekakvih građevina koji su štrčali iz
rastopljene zemlje, kao patrljci nepoznatih bića. A onda je video
iz zemlje patrljast iskošen betonski zid, na kom je bio utisnut
ugljenisan stepski brest sa crnim pticama. Da li je to bio crtež na
zidu, ili se živo drvo sa živim pticama utisnulo u taj zid, Jeržan
svejedno nije ni zagledao, jahao je sve dalje i dalje kroz marsi-
janski pejzaž.

***
Vraćajući se posle tih izlazaka, Jeržan bi se neprimetno ušu-
njao u svoju sobu i opet legao u krevet, ne približavajući se ni
davno zaboravljenoj dombri, niti prašnjavoj violini što je ležala
u niši na zidu. Ovde, među stalnog šuma ili staraca, ili vozova,
ili udaljenog radija i televizora, on je osećao kako je tiha – do
zvonjave u ušima – bila Zona, i neočekivano je shvatio da je ta
tišina srodna večnom ćutanju njegove majke. A možda, njegova
majka – ćutljiva Kanišat – i jeste odgonetka svih njegovih tajni?!
Možda ni ne treba da traži nikakvo Mrtvo jezero, već da spase
svoju majku od njene začaranosti, da je raspriča, i tada će čini
pasti sa njegovog zakržljalog tela, i opet će se konj njegovog de-
tinjstva trkati sa njegovom Ajsulu?!
Ali majka je. kao i celog svog života, samo poput senke ulazila
u sobu, da donese večeru, ili da pokupi veš na pranje, ili prosto

60
da gleda usnulog sina i da se davi u nemim suzama. Nije li Mrtvo
jezero tuklo u njoj u tim trenucima?

***
Mada je Jeržanova odrasla glava shvatala da Mrtvo jezero nije
tako blizu da bi se do njega dojahalo u toku okraćalog dana na
konju, ipak ga je nešto jače od straha i oštrije od vuklo dan za
danom u sve više poznatu i rodnu Zonu. I zaista, nekakva opsed-
nutost, zanos je obuhvatio celo njegovo biće: nije samo zaboravio
dombru i violinu, i nije zaboravio samo dedu, Petka i Din Rida,
već i Ajsulu. Put ka Mrtvom jezeru duž korita presahle reke, put
do samog srca te neme Zone, udarao je sada monotonim golim
ritmom konjskog kasa, i zatreptalog srca, i pulsirajuće slepočni-
ce, i nije u tom ritmu bilo nikakve muzikalnosti.
Ranog jutra 22. novembra tek što se deda vratio sa noćne sme-
ne, Jeržan nije sačekao ni pojavljivanje uspavanog Kepeka, ni
bodre Ajsulu, već se neprimetno išunjao iz kuće i skočio na još
zagrejanog konja koji nije stigao da se ohladi nakon dede. Da li
zbog brze smene nakon otežalog jahača, ili zbog jutarnjeg doba,
Ajgir je tako lako koračao, kao da mu vetar nije duvao u susret
već u leđa. Jeržan je bio tako opijen tom brzinom, tim poletom,
da je tek unutar Zone iznenada otkrio između remena i uzengije
zaboravljenu dedinu dvocevku. Ali bilo je kasno za vraćanje, i
Jeržan je jahao dalje, kao pravi džigit osećajući kraj noge metal-
nu cev.
Oružje ga je nekako samo od sebe nateralo da se priseti njiho-
vog lova na lisicu, i iznenada se strašna misao, da se sve to desilo
nakon toga kad su oteli od mame lisice njeno mladunče, kao ek-
splozija je prodrmala svo njegovo biće; na trenutak je izgledalo
da konj izmiče ispod njega. Jeržan se na silu zadržao u sedlu, i
upravo ta reč – kaltaris, došla je u njegovu svest. Da, ceo njegov
život je bio kaltaris za kaltarisom, dok nije došaon onaj poslednji
uluu kaltaris – veliki, ogromni zaokret, i evo sad se valjao kao
neustreljena lešina, saterana sa svih strana...

61
 Njegove misli su galopirale na konju, u korak sa njegovim te-
lom. Iznenada je shvatio da i nepostojeća, presahla reka krivuda
iz jedne u drugu stranu po zakonima istog tog kaltarisa: ona
je tekla od izvora do mrtvog gradića, onda naglo skretala dok
nije stigla do Mesečevih kratera. Ovde bi još jednom skrenula
i išla do samog betonskog zida sa sprženim brestom i utisnutim
pticama. Sada je zaneseni Jeržan čvrsto znao da je na redu uluu
kaltaris, i jahao je sve brže i brže bičujući Ajgira.

***
I kad je sunce počelo da zaostaje u poteri za njim, iznenada
je video pravo usred stepe malo ispupčenje. Konj je galopirao
brzo tako da je Jeržan uskoro shvatio da je ispred njega možda
pas, lisica ili pak vuk. Još minut jahanja i znao je da ga čeka vuk
samotnjak koji je izašao u svoj predzimski lov. Ali Jeržan nije
žurio da potera Ajgira brže, a ni vuk se nije mrdao, iščekivao
je. I tada je Jeržan dohvatio dvocevku ispod sedla i, ne nišaneći,
više da bi zaplašio, opali iz jedne cevi u vazduh. Vuk je potrčao
u istom pravcu kuda je Ajgir kaskao, i Jeržan se nehotice upusti
u poteru. Urlikao je iz sve snage dok je vuk bežao bez osvrtanja.
Tako su jahali neko vreme dok vuk nije iznenada nestao, kao da
je u zemlju propao...
Šta je to bilo? Priviđenje poniklo iz raspaljene uobrazilje? So,
što blješti na jesenjem jarkom suncu? Truležni rukavac reke što
ga leto načini? Druga obala onog Mrtvog jezera? Dojahao je do
mesta gde je vuk netragom nestao i video je ispred sebe ponor.
Obuzda konja zdesna gde je obalni nagib bio blaži, nije pustio
konja da se približi vodi niti da je pije posle dugog i neprestanog
trka, već je čvrsto, dvostrukim čvorom privezao uzdu za isto-
pljenu šinu što je štrčala iz zemlje, i držeći u rukama oružje sa
metkom u drugoj cevi, krenu prema vodi. Vuka nije bilo.
Voda je bila tamno plava, kao da je plavetnilu nebeskog odra-
žaja dodala i svoje plavetnilo, a onda se i Jeržan oslikao na nje-
nom mutnom platnu. Ili su se oči dečaka umorile od neprekidnog

62
skakutanja tokom kog se samo žuta stepa klatila pred njegovim
očima.
Isprva je hteo da se napije te guste vode, ali nije gubio vreme,
ne skidajući se krenuo je sa obale u odeći, sa oružjem u rukama,
nogama napred. Svežina je obuhvatila njegovo telo, i kad je oče-
kivao da mu voda prekrije glavu, iznenada neka sila je izgura-
la njegovo telo i našao se ležeći na površini vode poput čamca.
Kakva je to sila bila? Nije oružje to što ga je držalo na površini!
Jeržan je jednom pročitao da se u Mrtvom moru, što se nalazi
između Jordana i Palestine, ne može potonuti, toliko je ono pre-
soljeno, i tada je on probao vodu jezikom, ali suvi jezik nije pre-
poznao so. Ležao je u toj vodi i nikako da dokuči – da je to sve
java ili san. Njegovo telo se ljuljalo i topilo, i najdenput je osetio
kako se ono sve više i više proteže. Tako se zatezalo gudalo nje-
gove violine pred svirku, tako su se istezale žice pri štimovanju.
Sad će gudalo dodirnuti strunu, i začuće se muzika...
I setio se odjednom Petka, i odmah mu u vodi na um dođe
njegova bajka: ,,Nekada davno je živeo dečak, zvao se Volfgang.
Znaš li šta znači to ime? Hodajući vuk. Bio je to tako talentovan
dečak da je svirao bilo koji instrument sa povezom preko očiju.
Jedne noći, dok Volfgang nije spavao već je gledao među zvez-
dama note za svoju muziku, na njega se sa neba spustio srebroliki
mesec i poče da pleše, mameći ga za sobom na ulicu, na reku, na
jezero... Dečaka su spasili možda ljudi, možda sirene, ili možda
patuljci. I od tada, iako je njegovo telo živelo i raslo, duša mu je
ipak ostala u toj noći, na tom jezeru, zanavek začarana mesecom,
njegovom srebrnastom stazom, punom čarobne muzike i plesa...“
Ah, eto o čemu je to, ovo jezero, ah, eto zašto je u njemu ne-
stao vuk, ah, eto o čemu je ta zavera... Ali duša mu je bila laka
i lepršava, kao da se njegovo maleno telo raskravilo u toj gorkoj
vodi, i tako je hteo da zadrži to osećanje, da ga ne raspljeska,
tako da se sav pretvorio u uho. Ah kako je laka bila duša i kako

63
je telo bilo tečno. Kao da se Mocartova ,,Lakrimoza“ razlegla
iznad vode...

***
U povratku je opet jahao na konju kroz stepu, a sunce iza leđa
mu je produžavalo senku, kao da je sa njega spala omađijanost
i sada se vraća u taj svet gde ga čeka tanka i ponosna Ajsulu.
Jahao je stepom na konju sa oružjem u ruci i osećao se opet kao
Din Rid u jednom od njegovih filmova o Indijancima, gde je ovaj
igrao kauboja Džoa. Pevao je iz sveg glasa, iz sve snage, da se
čuje u celoj stepi, da čuje celo nebo:
 
My love is tall, is tall as mountains,
My love is deep, is deep as a sea…16

Na samom zalasku, kad se sen njegova bežeći od sunca raširi-

la po stepi, tako da joj se kraj nije video, nisko sunce, ostavši iza
leđa, osvetlilo je brdašca njegovog kutka, i u svetlu zalaska video
je dva konja, očigledno privezanih za grm zamariska. Jeržanovo
srca uzbuđeno zakuca, Ajgir osetivši nešto, pređe u kas. No kako
se Jeržan približavao mestu svog rođenja, nije više pesma Dina
Rida ispunjavala njegovu lakoću, već samo dve reči – uluu kalta-
ris, stadoše opet davati takt srcu, pulsu i disanju.
I iznenada on uvide ono čega se ceo svoj život plašio da vidi i
šta je iščekivalo njegovo zaplašeno biće: dole usred peščara pre-
sahlog toka ležala je ispružena Ajsulu, i nad njom nagnutog Kara
Čotona – omrznuti Kepek-nagaši. Jeržan je poterao konja, i u
žurbi uhvatio dedino oružje sa obe ruke. Nije zauzdavao konja,
samo je mahnuo rukom i jako graknuo, i poslušni konj je mir-
no stao. Kao u kaubojskim filmovima, pretrčavajući od žbuna

16  Moja ljubav je visoka, visoka kao planina,

Moja ljubav je duboka, duboka kao more…

64
do žbuna, Jeržan se prikrao blizu, nanišanini i ispali preostali
metak...
Strah što je obitavao u njemu čitavog života, zatrepta, sudari
se sa grkljanom i izlete kao razjareni dečiji krik. Kepek pade,
kao vreća, na Ajsulu. Jeržan je potrčao k njima, i u krajnjem uža-
su vide kako je zavoj, sad već natopljen krvlju njegovog ujaka,
boje baš kao zalazak sunca, ispao iz ruku Kepeka na belu nogu
Ajsulu, ostavši razrezan na pola...
Ajsulu je u potrazi za njim slomila nogu...

***
Ne, nisam nagađao tu priču do kraja, suviše je strašna ona
bila za tu tihu stepsku noć u kojoj je voz lupao u taktu otkucaja
mog srca. Dečak na krevetu iznad je nešto mrmljao u snu, starac
preko puta mene je nervozno hrkao kao preklani ovan. Kakav
košmar?! – pomislio sam i svalio sam svoje strahove u ustajali
vazduh kupea, ustao sam i odškrinuo vrata. Iz hodnika je dunula
hlanoća. Odlučio sam da sačekam dok se kupe skroz ne provetri
i zato nisam legao.
Voz je neumorno jurio po noćnoj stepi. Retka svetlost, a mož-
da se to svetlost zvezde probila kroz gustu tamu, obavijala je voz.
Kad se kupe ispunio prohladnim noćnim vazduhom, pažljivo
sam zatvorio vrata, ali kao da se voz povinovao mom pokretu, i
voz je počeo da usporava sa kretanjem i naglo sa običnom noć-
nom škripom se zaustavio na nekakvom stajalištu. Osluškivao
sam. Iz daljine se čulo otiskivanje po šljunkovitom nasipu nečijih
isprekidanih koraka. Prestajali su, pa su se čuli sve bliže i jasnije.
Na kraju je negde ispod nas zasvetelo na tren fenjer, čuo se uda-
rac čekića o kočnice i hrapav kazaški glas je rekao u tami: ,,Evo
tako! Majku ti tvoju...“

Zbog čega je rekao te reči, nisam shvatio, ali iznenada sam

hteo da razbudim Jeržana, i jedva sam se suzdržao... 

65
 ***
Jeržan je spavao, kao i obično, nemirnog sna. Tek što su sa-
hranili babu Ulbarsin, i starci celog okruga na čelu sa lokalnom
emči17, Keremet-apke, klanjali su se i čitali svoje molitve u kući
kod Šolpan-šeše. Nakon što je izgubio ženu, deda se nekako dr-
žao u vreme sahrane, ali trećeg dana je samo oslabio i pao u
postelju. Šaken je sam morao da, nakon povratka sa smene, cepa
drva za kamin ispod ogromnog kotla, i da žuri na put, i da seče
kolje ovna za kudaji18.
Čudno je baba umrla. U poznu jesen čvorovi na njenim noga-
ma su počeli da nadimaju, i koliko god Jeržan pritiskao te čvoro-
ve, oni su postajali sve veći i veći. „Eh unučino moja, niti da mi
porasteš, niti da otežaš!“ – s nekakvim otvorenim prekorom mu
se sada baba obraćala.
Kao i kod svakog razboljevanja, gradska nevesta Bajčiček je
ubeđivala svog muža Šakena da odvezu staru Ulbarsin u grad na
onaj „rentgen“, ali baba je glatko odbijala i naterala je svog muža
da je odveze na kamili do lokalne vračare – Keremet-apke. Ona
je opipala puls babi, pritisnula kosti na prstima i odvela ju je iza
zavese, koju je onda jednom rukom prepolovila, i počela, sedeći
pored babe, da se moli čas Tengriju, čas proroku Mahambetu,
čas njegovom Anđelu. Njihala se s jedne na drugu stranu, sve
više i više se zagrevajući, a onda je dohvatila kamdžiju sa zida i
poče da udara po svojim kolenima, a onda lagano po staričinim
nogama izgovarajući pri tome: ,,Izmami se đavole! Izmami se
đavole!“ I kad joj je iz usta pošla pena, ona je mahnula rukom
svojoj kćeri što je stajala kraj vrata: ,,Donesi!“, i ova se u tren oka
vratila sa usijanom ovnujskom butnom kosti, koju je Keremet-
apke olizala siktavim jezikom i stavila preko somotnih pantalona
do nogu babe Ulbarsin.

17  Vrčara (prim. autora).

18  Običaj sa prinošenjem žrtve. (prim. autora)

66
 ,,Devet i devet dana hrani crnog viorogog ovna i zakolji ga na
sejsenbi19!“ – naredila je ona. ,,Da namažeš toplom krvlju noge i
ima da skačeš kao dvogodišnja gazela!“
Avaj, nisu imalu u stadu crnog viorogog ovna, i deda je odja-
hao na pazarni dan u centar okruga na stočnu pijacu, odakle je na
povodcu doveo ne ovna, već pravog rogatog šejtana. On se ritao
i udarao, ne dajući se u ruke: deda i Šaken su se jedva izborili s
njim, vezao mu je užetom ne samo vrat već i noge, za svaki slučaj
da ne bi iznabadao celo stado.
Iako je deda dovukao ovna u nedelju, baba Ulbarsin je raču-
nala da mora početi da ga hrani od petka, kako bi devet i devet
dana pali u utorak. Sledećeg petka ona je sama ustala iz kreveta
u kom je ležala i nije ustajala skoro čitavu jesen, i sitnim koraci-
ma je pošla do sena, a onda do štale gde je bio svezan taj šejtan, i
bacila je hrpu sena pred njega. Tako je radila dva puta dnevno, i
njene noge su jačale, i koraci su postajali sve sigurniji i sigurniji.
Ovan se tovio, babi je postajalo bolje, čvorovi na njenim no-
gama su se smanjivali. U noć pred naznačeno žrtvovanje, na-
hranivši za srce priraslog joj ovna, s kojim je sad već poduže
razgovarala, baka se čila vratila u kuću i počela da se savetuje
sa dedom:
,,Daulet šta ti misliš, moramo li sutra klati tog ovna?“
,,Što pitaš?“, začudio se deda.
,,Pa eto, mislila sam, noge su mi bolje, a i nekako sam se na-
vikla na njega...“
,,Hajdemo na spavanje“, reče deda, ,,moram u 5.27 da izlazim!“
Sledećeg dana, uprkos babinom čangrljavom otporu, odluči-
li su da kolju ovna. Rekoše, nećemo toplom krvlju samo tvoje
noge mazati, već i Jeržanove, ko zna, možda pomogne. Šaken i
deda Daulet su krenuli da uzmu ovna, a baba je sedela na vrati-
ma spremajući noge za proceduru. Jeržan je sedao malo dalje od

19  Utorak – prema verovanju, utorak je, kao i broj devet, srećan dan.
(prim autora)

67
babe, gledajući na dešavanja ne toliko s nadom, koliko iz dokone
radoznalosti.
I kad je Šaken uklonio konopac s ovnovog vrata kako bi ga
oborio na bok, ojačan od odlične ishrane, šejtan je iznenada za-
hripnuvši, propeo se iz njegovih ruku, i jednim pokretom obo-
ri vlasnika i potrča iz štale svom snagom prema babi. Trčao je
prema njoj kao što deca trče u smrtnom strahu u naručje svoje
majke, kao što dresirani orao leti na ruku lovca, kao mladunče
lisice prema svojoj jazbini...
Punom parom se taj uhranjeni viorogi i crni šejtan zabio u
staricu i izbo je na smrt.
Zaklali su ga tog dana, ali ne kao što se očekivalo – za izle-
čenje stare Ulbarsin, već kako se pokazalo, za njenu sahranu...
 

***
U tom rusvaju sa iznenadnom babinom smrću, naravno da
su zaboravili da namažu toplom krvlju Jeržanove noge, i tako
ostade on začaran. Svejedno mu je bilo, on se već navikao, a
evo deda, koji se do lakata umazao krvlju toj viorogog šejtana,
pao je u postelju trećeg dana posle babine smrti. ,,Istrošio sam
se!“ – rekao je on krotkim glasom Šakenu i Jeržanu, i Šaken je
počeo da vodi Jeržana sa sobom na put – da proveri skretnicu,
da kad zazvoni službeni telefon skrene voz na sporedni kolosek.
Jeržan je slušao kako Šaken redovno obaveštava dispečera pruge
o dedinom zdravlju i tražio je nekog za svoju smenu.
Ne, deda nije umro tada, ustao je nakon devet i devet dana,
ojačao, čio i sam je otišao na groblje starici da očita molitvu. Do
tada, Šaken je opet odlazio u Zonu i Jeržan je sada sedeo kraj
službenog telefona za slučaj da dispečer iznenada pozove.
Sledeća je umrla Šolpan-šeše. Bilo je to u rano proleće. Da li
zbog duge zime koju je provela u kući i koja joj je dosadila do
smrti, ili je tugovala za svojom starom prijateljicom Ulbarsin, tek
u rano proleće kad se sneg topio i zemlja počela da se suši, ona se

68
digla da šeta niz prugu u oba smera. Kad je Ajsulu bila kod kuće,
ona bi pratila staricu, pri tom, istina, baveći se svojim poslovima:
brala bi mak da pravi sebi venčić, čupala bi visibabe i nosila bi ih
u ruci, sve je to bilo nalik belo-žutim svećicama što su virile iz
grumena meke gline.
Tog dana Ajsulu je bila u školi, Šaken na svojoj smeni, Baj-
čiček i Kanišat su prali tokom zime nakupljeni beli veš, deda je
spavao nakon što je teški teretni voz jutros skrenuo na sporedni
kolosek, koji je još uvek stajao nepomično evo već tri sata, a Jer-
žan je sedeo kraj službenog telefona, očekujući prolazak brzog
voza i kad će narediti dedi da promeni skretnicu za teretnjak.
Tog sunčanog jutra stara Šolpan je sama krenula u šetnju. Mako-
vi su udarali o njene noge, ali ona je išla, u crnom ogrtaču i ze-
lenoj širokoj haljini, kao topola, ispravljena i vitka, stavivši ruke
iza leđa. ,,Evo Ajsulinog ljubljenog!“ – pomislio je s gorčinom
Jeržan, u mimohodu je videvši kroz prozor, no figura tu nestade.
A evo šta se zbilo: crni petao, kljucnuvši jutros piliće, mislio
je da je starica izašla da ga nahrani, i krenuo je za njom. Ništa ne
očekujući, starica je išla niz prugu i videla je pred sobom komad
lepinje koju je očigledno bacio neki kapir20, jer sarti21 neće bacati
hleb, iz prozora nekog od minulih vozova. Sagnula se, pokupila
hleb, tri puta ga poljubila i stavila je taj hleb pred teretni voz što
je stajao, misleći, kad voz prođe, uzeće ga ptica. Kad je petao to
video, bacio se pod voz, i krenuo dalje, prema šinama, kljucajući
omeklu lepinju. Starica nije očekivala tako nešto zato što nikad
nije puštala domaću živinu blizu pruge. Osvrnula se na voz, i
sagnuvši se, uronila ispod njega kako bi oterala petla odatle, ali
on je bio tako zauzet kljucanjem hrane da je samo odmahivao
glavom s jedne na drugu stranu. ,,Sediš tu kao kvočka sa piletom
pod krilom. Bolje ti je da crkneš!“, gunđala je ona, prelazeći is-

20  Nevernik.
21  Raniji opšti naziv za stanovništvo turkijskog porekla u central-
noj Aziji. (napomena prev.)

69
pod vagona na nasip. A u tom trenutku, uz tutnjavu i trubljenje,
naišao je na susedne šine brzi voz. I mada je rastojanje između
vozova bilo dovoljno da se sačuva, zelena haljina Šolpan-šeše
se u trenu podigla od vihora, i jedan od kotača je uhvatio njene
rubove i povukao je jadnu staricu niz nasip, dok se saten nije
pocepao u komade crvene od krvi...

***
Čudno, ali tek posle smrti dveju starica, Jeržan je počeo da
razlikuje svoje ukućane. Do tada su svi bili kao jedno, ako bi ga
Šolpan-šeše grdila, onda bi ga baka Ulbarsin pljesnula rukom,
ako bi mama Kanišat mesila testo, onda je i Bajčiček pravila
lepinje. A sad je sve odjednom odletelo u komade. Posle smrti
Šolpan, koju su sahranili u istom novoizgrađenom mezarju po-
red Ulbarsin i njenog muža Nupreisa, gradska nevesta Bajčiček
je počela otvoreno da navaljuje na Šakena da se presele u grad;
kaže, ovde te je majka držala, ali sad je više nema. Što da propa-
damo na ovom stajališu koje je i bog zaboravio?! Šaken bi skre-
tao razgovor: veli, kad se vratim sa sledeće smene, sešćemo i
popričati, pa onda, kad prođe godišnjica od majčine smrti, posle
toga ćemo odlučiti. Ali po rečima Ajsulu, Bajčiček je navaljivala
sve više i više. I upravo tada je Jeržan shvatio da su te dve po-
rodice objedinjavale starice – Ulbarsin i Šolpan. Sad je njegova
majka Kanišat potpuno prestala da ide u susedni dom.
I tada je Jeržan na kraju počeo da gleda na svoju majku. Do
tada je ona bila za njega neka prisutna odsutnost: podizala ga je
sva porodica, a najviše od svih deda i dve babe. Smrću obeju i
deda je prestao da se hrabri. Tek sad je Jeržan počeo da prime-
ćuje da majka ni na minut ne prestaje da radi: čas da striže vunu
sa kozije kože, onda da prska kožu toplom vodom, umotava je i
stavlja kraj peći. U međuvremenu dok se koža suši, kako bi kore-
nje dlaka izašlo iz nje, majka je počinjala da prede tek postriženu
vunu. Završivši taj posao, mesila bi testo. Umesivši testo, donosi-
la bi izmuženo mleko, sipala bi deo u posudu u kojoj će se ujutro

70
stvoriti skrama kajmaka, a deo bi kiselila. Onda bi uzimala onaj
smotuljak kozje kože i počela bi da je grebe, a onda osušivši je na
vatri, sipala bi u nju kiselo mleko i ostavljala ga nekoliko dana da
odstoji. Uveče bi krpila pocepanu obuću, kuvala supicu, širila po-
steljinu – bukvalno, od jutra do večeri ne bi prekidala sa radom...
I ako Jeržan ubija vreme tako što ništa ne radi, njegova majka
Kanišat kao da je neprekidnim radom izvlačila život iz svog tela.

***
Da li zbog majke, ili tuge zbog predstojećeg odlaska Šakenove
porodice, a najviše od svega porasle i procvetale Ajsulu, Jeržan
je jednog od rano letnjih dana kad nikog nije bilo okolo, uzeo u
ruke violinu – a da je vrati na mesto, to već nije mogao. Svu svo-
ju žal, što se nakupila u njegovo krhko telo, pokušao je da izlije
u muziku, ali ni žal nije prestajala, niti je muzika bila ispunjena
svim što se nakupilo. Tek sa smene pristigli Šaken ga je našao
kako svira, i s radošću mu je dojavio da je video Petka u gradu,
i tad je Jeržan čvrsto odlučio da sledećeg dana krene do svog
učitelja. Ali sledećeg dana je deda odjahao na konju poslom,
ostavivši ga da dežura kraj telefona, a onda nakon toga, Šaken je
odjahao na konju u školu da se raspita o ocenama Ajsulu, i pošto
nikako da dočeka Ajgira, kroz nekoliko dana Jeržan je seo na
svog magarca i poterao ga u pravcu PMK. Violina je visila iza
leđa, kao puška, i mada mu se jutarnja senka, što je išla ispred
njega, sve više skraćivala, opet se nekako na trenutak u svojim
mislima, osećao kao kauboj.

Dok muškarci i dalje umiru

I ženske suze ne zamiru
Rat ide dalje...22

22  While the men keep on dying

And the women keep on crying
The war keeps on and on… —

71
 Pevao je o tome kako se rat nastavlja. Negde nakon sat vre-
mena, kad je stigao do betonske konstrukcije nalik guski, što je
štrčala u stepi kao kamena skluptura, i odlučio da predahne u
njenoj senci, nebo se iznenadao naoblačilo. Naoblačavalo se tako
brzo da je Jeržan pomislio da mu je žarka sunčeva svetlost, što se
razlivala stepom, umorila vid. Ali to su se crneli oblaci, koji kao
da su trčali nebom. ,,Tornado!“ – nagađao je Jeržan, i nebo nije
postalo žuto i prašnjavo, kao pri stepskim olujama, već potpuno
crno. I samo je sunce svetlucalo nekom neverovatnom svetlošću.
I iznenada strah koji je uvek sedeo u njegovim kolenima, čvrsto
se ukopao u grkljanu; dečak je bio sam naspram svog tog crnila,
ako ne računamo pobesnelo njakajućeg magarca. Ali glas ma-
garca se već nije čuo. Progutali su ga buka i zavijanje stepskog
vetra. Zemlja je već počela da se trese, čulo se pucanje groma.
Vetar je nosio po stepi upaljene kolutove stepskog rastinja, i izne-
nada se na nebu pojavilo još jedno sunce, i vođen instiktom a ne
razumom, Jeržan se bacio u rupu, ispod betona, gde je poleteo
i njegov magarac. Violina je pukla, puštajući poslednji pisak, i
okrutni vazdušni vir sa zaglušujućom bukom je nestao, sastru-
gavši sve sa sobom, kako bi se sivo, pepeljasto svetlo ukazalo
nad svetom...
A onda je počela vrela sitna kiša...
Jeržan je ležao na dnu, u prljavštini, krvi i suzama – njegov
magarac je u trenutku oćelavio.
Stigao je u takvom stanju do PMK, ali od PMK su ostala samo
dva uništena, istopljena traktora i po stepi razvejan crni pepeo
vagona...
Negde je usamljeno zavijao umirući vuk...

***
Kad se vratio na svoje stajalište, prvo što je video beše da su
sa Kaptija spale sve dlake, i svuda je, od pruge do kuće, trava za
skoro jedan dan porasla tako visoko i gusto... Trava. Ali on nije...

72
 Nisam produžio sa ovom mišlju. Noć iza prozora vagona je
bila tako tamna, da sam osetio na sebi isti onaj strah, što ga je i
Jeržan, koji je sada ležao mirno na gornjem krevetu kupea, više
puta osećao. Odakle je došao taj strah? Osećanje nečeg neumit-
nog, skrivenog, možda, ovde, iza prve krivine, donelo je neku
hladnoću u moj stomak, i nisam našao ništa bolje, nego da se
okrenem i uronim licem u tanak jastuk. Na silu sam terao sebe
da mislim o nečem radosnom, svetlom...
Jeržan je u glavi ostario za tren: već je gledao na lepu Ajsulu,
što je porasla za glavu više od oca, bez ikakve gorčine – prosto na-
slađujući se. I to što se ona ponašala kao da se ništa ni s njim, ni s
njom nije desilo, više ga nije vređalo, pre će biti da ga je radovalo.
Ljudi različito prožive život, mislio je on. Eto – deda Daulet,
iako je napunio skoro osamdeset godina, a sve je izgubio šta je
imao: i ženu, i sina, i kćer, i unuka, i prijatelja, a sad još i porodi-
cu prijatelja... Ili Jeržanova majka – Kanišat. Takođe je izgubila
sve što je imala: i devičanstvo, i mogućeg muža, i sreću, i oca, i
brata, i majku, i sina... Pa zašto bi se on, Jeržan, morao razliko-
vati od njih?! S njim se prosto sve to desilo brže. Možda je već
proživeo njemu preodređen život za tih kratkih dvanaest godina,
za jedan mušel23, jer sve što je dato čoveku – i toplina bližnjih,
i sreća ljubavi, i privlačne nade, i gorka razočaranja, i muzika
duše, i strah od nepostojanja, – sve je to on već proživeo... Evo i
on je, kao i deda, kao i majka, izgubio sve što je imao, možda se
ceo smisao ovog života i sastojao samo u tome?! Iživljen, istro-
šen, dotrajao...

U starosti nema života,

U mladosti nema mana,
Što proživeti život u poniženju?
Ulazi u krv i izlazi lek,
A iskopanog groba nema...

23  Dvanaestogodišnji period.

73
 I opet ga to nije utešilo. Zašto se sve to desilo s njim?! Zašto?
Zato što je bio suviše talentovan za svoje godine? Da li je Pet-
ko nagovorio svog tajanstvenog vuka Volfganga da povede dušu
svojim vučjim stazama i zauvek ostavi samo dečije telo? Ili mu
se možda lisica majka, ponižena usred svoje stepe, a zatim još i
lišena svoje dece, svetila prokletstvom?! Ili je to bila samo vari-
jacija, eho onog što se desilo sa njegovom rođenom poniženom
i povređenom majkom usred stepe?! Dombra ili deda i njegovi
žiraui su omađijali dečaka, dolivajući mu kaltaris za kaltarisom,
sve do onog konačnog uluu kaltarisa, velikog zaokreta, okreću-
ći vreme u suprotnom smeru uprkos prirodi?! Ili se možda Šake-
nova lančana reakcija, što stalno sustiže i prestiže Ameriku u toj
od boga zaboravljenoj stepi, nije desila u reaktoru, već greškom
u dečaku i eksplodirala u njemu kao zvezda patuljak?! Ili su ga
možda babe začarale tim slinavkom Geserom, koji je ratovao ili
protiv svog strica Kepek-Čotona, ili sa celim svetom, ili možda
protiv samog sebe?! Ili Ajsulu, njegova jedini usud, – Do-La –
Domini labii – Božija usta...
I tu iza bujno narasle divlje trave se pojavilo svetlo lice naglo
izrasle Ajsulu, njegove Ajsulu – i bilo je u tome nečeg zastrašuju-
ćeg, nešto nalik na iznenadni škrgut kamena po staklu... 

***
Rano ujutro, kad je stepa siva i prohladna, i pre nego nebo
zasvetli, Jeržana je probudio udarac kamenčićem u prozor.
Odmah se potpuno razbdio; njegov poslednjih dana istrenira-
ni sluh je bio apsolutan: kucali su u susedni, majčinski prozor.
Možda su čak malo po njemu i grebali. Jeržan je spavao svih tih
dana obučen: samo bi se zavalio u svoj krevet i pod težinom misli
bi usnuo. Bez bilo kakvih zadnjih misli on se podigao i pogle-
dao u svoj prozor. Bio je to Šaken koji se tak vratio sa smene, u
rukama mu je bio njegov običan koferčić. Po svemu sudeći, još
nije bio kod svoje kuće. Bez bilo kakvih misli i osećanja Jeržan
je pratio šta se dešavalo.

74
 Ni gneva, ni ljubomore – nekakva dokona i opšta radoznalost
je naterala Jeržana da naglo otvori prozor i proviri napolje. Bilo
je očigledno kako se Šaken spetljao i kako je od neočekivanosti
sklonio koferčić, a onda se savladao i mahnuo rukom Jeržanu,
kao da je na greškom zagrebao na Kanišatin prozor. ,,Vidi šta
sam ti doneo...“ – uzviknuo je on, okrenuvši se Jeržanu. Sagnuo
se, uzeo koferčić i, kopavši po njemu, izvuče novine. Presavio ih
je i zaglavio ih u prozoru: ,,Čitaj!“

Jeržan je počeo da čita naglas: ,,U junu je iz prestonice DDR-

a stigla tužna vest. Kao rezultat nesrećnog slučaja, u Berlinu je
poginuo poznati američki pevač i glumac Din Rid. Kao što če-
sto biva u takvim situacijama, vest je izazvala na Zapadu razne
insinuacije. Desničarske novine su pokušale da potpale provo-
kacijsku verziju o tome da je smrt američkog pevača navodno
povezana sa ,,terorističkom delatnošću specijalnih službi komu-
nističkog režima DDR.“
Pozvali smo u Berlinu udovicu američkog pevača, Renatu
Blum... Renata nam je preko telefona rekla:
- Razna nagađanja o tome da su ubili mog muža su najdovrat-
nija kleveta. Takva nagađanja prljaju sećanja na Dina, stvaraju-
ći bol meni i našoj kćeri. Moj muž se utopio. Našli su ga mrtvog
u jezeru. Dinu se u poslednje vreme zdravlje naglo pogrošalo:
imao je bolesno srce. Što se tiče pretpostavki da je hteo da se
vrati u SAD – to je apsolutna laž. Ništa slično tome nije namera-
vao da uradi. Živeo je sa mislima o novom filmu. Mnogo je voleo
našku kćerku. Smatram za podlo licemerje spekulacije o smrti
mog supruga i ulažem velike nade u to da ćete tačno preneti
moje reči.“

***
Jeržanu je i to oduzeto. Šaken je stajao pod prozorm i gledao
na njega. Zašto je doneo te novine iz svog grada? Zašto je doneo
iz svog rada televizor na kom su jednom Dina Rida nazvali ,,cr-

75
venim Elvisom“? Iako tada Jeržan nije znao za nekakvog Elvisa,
a onda su i tog Elvisa prikazali – ispostavilo se da je Din Rid
nekakav falsifikator, ali čak i tog falsifikatora, lažnjaka, Dina
Rida mu je sad oduzeo Šaken. Kao što mu je oduzeo i rast, i bu-
dućnost, i ljubav, kao što mu sad oduzima i majku...
Šaken je malo oklevao, ali je onda pošao sa svojim koferom u
pravu svoje kuće...
Ček, ček, a šta ako on voli njegovu majku Kanišat?! A šta ako
ju je voleo ceo svoj život?! Zar nije deda pričao kako je uhvatio
pijanog Šakena koji je došao sa smene noću i ušao kroz prozor
kod Kanišat... Pijan, a i šta da mu radiš? Ali Jeržan ga nije prvi
uhvatio kako kraj prozora njegove majke... Znači zato on nikako
nije hteo da ode sa svojom gradskom nevestom Bajčiček u njen
željeni grad...
Stop! Onomad, ispred Mrtvog jezera, u Zoni, na njegovom po-
ligonu za ispitivanje gde je sustizao i prestizao Ameriku, kad su
učenici nosili gas maske, upravo se on, Šaken, pojavio u OZK 24
– kao posetilac sa drugih planeta! I nije li o takvom posetiocu
uvek pričala njegova baba Ulbarsin, prisećajući se čudnog Jer-
žanovog rođenja na periferiji Zone, baš u onoj uvali gde je reka
sa presahlim koritom... Pa može biti da je Šaken-koke i zaista
njegov koke – otac!
Jeržan je uleteo u susednu sobu. Majka je stajala sedela kraj
prozora, možda po prvi put besposlena, gledajući napola okre-
nuta prozoru, tamo gde se Šaken udaljavao. ,,Ti njega voliš?!“ –
izdahnuo je iz sebe sav svoj gnev, svu nedoumicu. Majka se nije
okrenula prema sinu, već je samo prešla prstom po staklu. ,,On
tebe voli?!“ – ne znajući šta da radi, bespomoćno je ispalio Jer-
žan. Majka je ćuteći razvezala maramu, razdrmala klupko svoje
kose i opet zavezala maramu, gdelajući u odraz na staklu. ,,On
je tvoj muž?!“ – nastavio je drhtavim glasom Jeržan. Majka je
prekrstila ruke na grudima. U sobi je visila teška tišina. I samo je

24  Opštevojni Zaštitni Komplet

76
gola sijalica na plafonu malo zadrhtala, strah što je sedeo u peta-
ma, popeo se na vrh svojim uobičajenim putem – do grla, gde se
teška hladnoća zadržala u stomaku i onda polako puzila prema
grlu, a onda prema usnama, da bi na kraju izašao kao šapat, kao
škripa, kao grč: ,,On je moj otac?!“
Slabo zujanje je već išlo po podu, soba se zatresla, a majka je i
dalje sedela na potprozorskoj dasci, prvi put u životu ništa ne ra-
deći, samo gledajući kroz prozor, tamo odakle je dolazio sledeći
voz, ili sledeća eksplozija...
Potrčao je iz sobe napolje. Bežati, bežati, bežati kuda bilo, u
otvorenu stepu, preko zone iza horizonta, na kraj sveta... Znači
tako je... Ajsulu, njegova nezadrživo rastuća, kao divlja trava pod
prozorima, njegova jadna i nesrećna Ajsulu... I iznenada Jerža-
nova svest je, kao lisica posle uluu kaltarisa – poslednjeg, veli-
kog zaokreta – potpuno pala... 

***
Ajsulu je umirala u gradskoj bolnici, gde ju je doveo otac,
pozvan na poligon. Prvih dana je majka bila pored nje, onda je
odlučila da otputuje do svojih ostarelih roditelja u Semej. U sobi
sa belim plafonom, Ajsulu je sama ležala. Gledala je ka belom
plafonu i sve što je videla na tom belu plafonu je bila stepa: put
od Kara-Šagana do škole. Ili obratno. Evo ona ide na magarcu
zajedno sa njenim sad nestalim Jeržanom. A evo magarac se rita
i njače. A evo Jeržan uzima u ruke okrvavljenu stabljiku.
Stabljika... Zašto se ona zaglavila unutar nje i raste, raste, na-
rastavši već do samog grla?
Opet stepa. Magarac. Jeržanova leđa. Kuda idu sada? Ah da,
to oni idu na čas muzike. Stepa, stepa. Retke tačke grobova na
horizontu. Jedna počinje da se kreće. Pa da, to je vuk. I to onaj.
Oni su od njega tada pobegli. Tačnije, pre će biti su ga naterali
da on pobegne od njih. A on se, izgleda, krio sve te godine i evo
prodro unutar nje i grize joj dušu i telo, tako dugo da mu je krevet
već tesan.

77
 Ah, Jeržan! Kako je svirao na violini, kako je crtao, kako je
pevao Dina Rida, kako je ulazio u vodu Mrtvog jezera, kako je
pazio na nju... Tako je htela da postane njegova žena, da mu rađa
decu, isto tako talentovane, isto tako hrabre, isto tako odane. Za-
što se to desilo s njim, a ne s njom?! Stop... Ali zašto je onda ona
ovde, u ovoj stepi na plafonu? I gde je njen Jeržan? I gde je ona?
Šta je s njom?
Odakle se odjednom pojavio Kapti, njihov verni pas? On je
onda ugrizao mladunče lisice, a onda čuvši lisicu-majku, počeo
je da cvili, kao pred eksploziju. Evo i sad cvili. Cvili...

***
Probudio sam se od kucanja u prozor. Sivo stepsko jutro. Sta-
jali smo na stajalištu, i neka neobično visoka Kazahinja je ma-
hala kroz prozor nečim uvijenim u novine. Odozgo je, obesivši
kratke noge, gledao na nju Jeržan. Tako sam se obradovao videv-
ši ga živim i nepovređenim!.. Pokušao sam da povežem ono što
mi je pričao juče ceo dan, sa onim što sam izmaštario tokom ove
košmarne noći. Verovatno sam se i ja zbunio, kao i ona lisica u
otvorenoj stepi. Šta se od svega desilo, a šta sam ja izmislio?
Evo sedi iznad mene, dvadesetsedmogodišnji dečak, zamr-
znut u svom dvanaestogodišnjem telu. O čemu je sve to? Da li
se vreme, ili cela epoha zamrznula u njemu, kako bi se iznenada
otvorila preda mnom? Da li je on povezao u sebi dva sveta – svet
puti i svet senki, kao Puer aeternus – Večno Dete, božansko
biće, Geser ili Eros, koga večno nebo iskušava? Ko je on – taj
mali čovek velike zemlje, koje više nema?...
U svojoj jutarnjoj pogubljenosti osećao sam se kao ona šu-
plja slamka, a voz – kao baš onaj potok, koji me nosi po stepi.
Kuda – među te ljude, među njihove priče, među njihove straho-
ve i nade, među njihove neispričane živote? Kakvo Mrtvo jezero
čeka mene, dok ja tu pokušavam da se snađem u tome šta se
zbiva u meni, i šta se realno dešava napolju?

78
 I mada sam bio svestan da je poligon davno zatvoren, ipak me
je hvatao taj isti osećaj koji je opisivao Jeržan – strah, što sedi u
petama, – lagano se peo prema mom grlu sve više i više...
Visoka Kazahinja je kucala u prozor i mahala novinama u koje
je bila umotana vruća dimljena riba, ili možda parče lepinje, ili
komadi kurta – sušenog kiselog mleka. Jeržan je prišao prozoru i
uhvativši svojim jakim muzičarskim prstima za obe reze, otškri-
nuo ga je: ,,Šta ti treba?”
Od prozorske lupnjave i bučnog razgovora okrenuo se i stari
Kazah, polako prevrćući se sa boka na bok – licem prema našoj
strani. Sišavši sa gornjeg kreveta, Jeržan je bacio brz pogled pre-
ma njemu i iznenada povikao: ,,Šaken! Šaken-koke!“ – kao orao
na lisicu, poleteo je pravo na starca.
Istinski sam se uplašio. Šta će ovaj momak sad uraditi? Zami-
slio sam nešto poput nuklearne ekplozije: sad će Jeržan zadaviti
tog starca, snage za to ima dovoljno, i to će biti prirodni svršetak
sve te muzičke kakofonije. Ali dok sam ja razmišljao, moji sa-
putnici su grlili jedan drugog. Starac je plakao nemim suzama, a
uzgred, i sam sam malo šta shvatao. Zbilja sam osetio ogromno
olakšanje – ono me je, kao svetlo-plavo nebo iznad stepe, potpu-
no ispunilo... 

***
Sat vremena kasnije, naš voz se zaustavio da odmori na ne-
kom pustom stepskom stajalištu. Po tome, kako su se na brzinu
pozdravili sa mnom Jeržan i Šaken (koji su do tada međusobno
pričali na kazaškom, sve nekako setno, sa uzdahom spominjući
jedno te isto ime – Ajsulu) neočekivano iskočili iz voza sa svim
svojim stvarima, uključujući i violinu, shvatio sam da stojimo
baš na tom Kara-Šaganu. Pogledao sam kroz prozor. I mada je
po dvema napuptenim železničarskim kućama bilo lako dokučiti
da tu zaista i jeste bio Kara-Šagan, nikakvih znakova života nije
bilo: ni kokošaka što trče pod udaljenim brestom, ni starca sa za-
stavicom, ni sena spremljenog za zimu, čak se ni kravlja balega

79
na stepskom tlu nije videla. Samo su se dve figure – jedna pogre-
bljeno-staračka, druga plahovito-dečačka, udaljavale pored tih
napuštenih, mrtvih kuća u dubokoj stepi, gde su se u narastajućoj
izmaglici, nalik zamrznutoj eksploziji, stepskog sunca videlo pet
mezara.
I to je sve.

80
 POGOVOR

Hamid Ismailov je uzbečki pisac rođen 1954. godine u Tokmoku

(Kirgizija). Autor je tridesetak knjiga poezije i proze. Piše i stvara na
nekoliko jezika. Nakon dolaska na vlast Islama Karimova u Uzbeki-
stanu, biva prinuđen da napusti zemlju i prvo se nastanjuje u Moskvi,
a potom prelazi u London gde i danas živi i stvara na nekoliko jezika.
Širu slavu na Zapadu stiče delima ,,Pruga (The Railway)“, ,,Podze-
mlje“, ,,Mrtvo jezero“ i ,,Bin-Laden i pesnik“.
Da bi se bolje razumelo ,,Mrtvo jezero“, moramo se dotaći teme ra-
zvoja i testiranja nuklearnog naoružanja u bivšem Sovjetskom Savezu.
Izbor na Semipalatinsk (kazaški naziv, i danas zvanični Semej), pao je
još u 1947. godini tokom trke u ,,stizanju, i nadmašivanju Amerike“.
Prvo testiranje je izvršeno 1949. godine, i više od 400 do 1989. godine.
Pred početak raspada SSSR-a u Kazahstanu se nalazilo 1410 nuklear-
nih bojevih glava, što ga je činilo četvrtom nuklearnom silom u tom
trenutku. Međutim, jedna od prvih političkih odluka je bilo odricanje
od nuklearnog arsenala i predaja u ruke Ruske Federacije.
Mada je oružje davno uklonjeno iz Kazahstana, od posledica testi-
ranja i danas je pogođeno nekoliko hiljada. Umiranje od raka, rađanje
dece sa psihofizičkim defektima, samo je delić onog što je snašlo ljude
u stepama oko Semeja.
,,Mrtvo jezero“ je fantazmorgičniji srodnik velikog romana ,,Duže
od veka traje dan“, Čingiza Ajtmatova. Milenijumski život nomada se
menja iz korena samo tokom jedne generacije, a to se nikada ne zavr-
šava dobro po njih. Primera je mnogo, bilo da su u pitanju nomadi u
stepama Centralne Azije, ili pak plemena iz šuma Amazonije, Aborid-
žini u Australiji. To preskakanje 1000 stepenika, ulazak u vremeplov,
uglavnom se završava na štetu onoga koga u vremeplov uteraju.
Setimo se malog primera iz dokumentarca Vernera Hercoga ,,Deset
hiljada godina stariji“, o plemenu koje je u roku od 20 godina gotovo
nestalo, nakon što se sudarilo sa onim što nazivamo ,,moderna civili-
zacija“. Od malih boginja koje su ih pokosile, do nesnalaženja u svetu.
Isto to se desilo sa Jeržanom i stanovnicima Kara-Šagana, sudarili
su se sa modernom civilizacijom koja ih je izbacila iz sedla i bacila u
radioaktivnu prašinu.

81
 Hamid Ismailov nije ono što se pomodno naziva angažovanim pis-
cem. On mic po mic, kao svirač dombre ili komuza, plete svoju pesmu,
tkanje realnosti i jezivog osećaja koje ona sobom unosi u svet talento-
vanog dečaka. Šta je ta Zona? Strašni demon? Nekakav atom-patom?
Samo strašan san? A tu zatim i nevidljive niti koje međusobno pove-
zuju stanovnike te dve kuće na malom stajalištu, ili su i te niti samo
umislica isprepadanog dečaka? Ili pak umislica isprepadanog pisca?
Ostavljamo čitaocu na kraju da sam nađe put iz začaranog lavirinta
ove nuklearne bajke.

 Milija Jovičić

82
 SADRŽAJ

PRVA GLAVA.....................................................................................8
DRUGI DEO..................................................................................... 44
TREĆI DEO......................................................................................56
POGOVOR – Milija Jovičić..............................................................81

83
 Hamid Ismailov
MRTVO JEZERO

UTOPIA
Vojvode Milenka 52A/III/12A, Beograd
www.utopia.co.rs
info@utopia.co.rs

izdavač
Srđan Marković

lektura
Milija Jovičić

tehnički urednik
Ivan Trebješanin

štampa
Skripta interanacional D.O.O.
Beograd

tiraž
100

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.161.1(410.1)-31

ИСМАЙЛОВ, Хамид, 1954-

Mrtvo jezero / Hamid Ismailov ; preveo Milija Jovičić. - Beograd :
Utopia, 2018 (Beograd : Skripta internacional). - 79 str. ; 21 cm

Prevod dela: Вундеркинд Ержан / Хамид Исмайлов. - Tiraž 100.

ISBN 978-86-87929-21-0

COBISS.SR-ID 258672140
84