БИОЛОГИЈА

- Наука је скуп знања о живом и неживом свету до којих се дошло исраживањем.

- Развила се да би задовољила човекове потребе.
- БИОЛОГИЈА је ПРИРОДНА наука која ПРОУЧАВА ЖИВА БИЋА.
- Према областима које истражује дели се на: БОТАНИКУ, ЗООЛОГИЈУ и
МИКОЛОГИЈУ.
- Живот биљака проучава посебна биолошка наука БОТАНИКА, живот животиња
ЗООЛОГИЈА, а свет гљива - МИКОЛОГИЈА.
- Знања о природи стичу се посматрањем и огледом.
- Посматрањем и огледом упознају се особине неживих и живих бића, као и различите
појаве.
- Многа истраживања обављају се помоћу инструмената који се користе само у посебним
просторијама – ЛАБОРАТОРИЈАМА.
- Лаборатопријски прибор:епрувета, термометар, пипета, стаклена цев, стаклени штапић,
пинцета, капалица, петријева шоља, микроскопске плоче, сахатно стакло, кадица за
дисекцију, боца, теглица, левак, ланцета, анатомска игла, штипаљка,маказе...
- МИКРОСКОП: окулар, цев, вијак за изоштравање, објективи, кондензатор за усмеравање
светлости, огледало које усмерава светлост кроз кондензатор на предметно стакло, сточић
микроскопа са држачима з апредметно стакло.

1
 ОСОБИНЕ ЖИВИХ БИЋА И РАЗНОВРСНОСТ ЖИВОГ СВЕТА

Основне особине које карактеришу жива бића су

- размена материја
- растење и развиће
- размножавање

Размена материја - унос материје и енергије (исхрана) и излучивање неискоришћених

супстанци.
Раст и развој - захваљујући уносу хране.
Размножавање - настанак нових јединки које су сличне родитељима

Жива бића су изграђена од ћелија

 Ћелија
o основна структурна и функционална јединица грађе свих организама
o веома мала - не може се видето голим оком
 Роберт Хук
o енглески научник (живео пре око 350 година), био је први човек који је видео
ћелију.
o посматрао је под микроскопом танак, скоро прозиран комадић коре храста и
запазио да се она састоји од много ситних делова - ћелија (cellula - собица)

Величина и облик ћелије

 Углавном су врло мале - једва видљиве или невиљиве људском оку.

 Облик ћелије зависи од улоге коју има у организму.
o Лоптасте - за складиштење
o Плочасте
o Влакнасте - дуге и уске, нешто спроводе,
o Звездасте

Ћелија је основна јединица грађе и функције свих живих бића.

 Ћелијске органеле - делови ћелије у којима се одвијају различити процеси.

o У ћелијама без организованог једра нема ни организованих ћелијских органела.
 Ћелијски зид - пружа заштиту биљној ћелији
o има га само биљна ћелија
 Ћелијска мембрана - даје облик ћелији и омогућује да хранљиве супстанце улазе у њу, а
отпадне излазе напоље.
o има је и биљна и животињска ћелија
 Цитоплазма - течни део ћелије у коме се одвија највећи број животних процеса.
 Једро - део ћелије који управља њеним активностима.
o у једру се налазе честице с наследним порукама.
o од цитоплазме је одвојено посебном мембраном

2
 Биљна ћелија

 Ћелијски зид - чврст омотач који даје облик ћелији.

 Вакуола - органела биљних ћелија у којој се налази ћелијски сок.
 Хлоропласти - ћелијске органеле зелене боје који се налазе у цитоплазми. Они упијају
Сунчеву енергију која се користи за производњу хране.
o Хлорофил - биљни пигмент - биљно зеленило које се налази у хлоропластима.

3
 Животињска ћелија

1 - митохондрије;
2, 6-грануларни ендоплазматични ретикулум;
3 - нуклеарни овој;
4 - једарце;
5 - нуклеоплазма;
7 - рибозоми;
8 - микрофиламенти;
9 - лизозом;
10 - пероксизом;
11 - центрозом;
12 - микротубуле;
13 - агрануларниi ER;
14 - Голџијев апарат;
15 - ћелијска мембрана

Биљна ћелија се у неколико карактеристичних особина разликује од анималне (животињске), а

то су:
1. поседовање чврстог ћелијског зида,
2. присуство вакуола
3. присуство пластида.

Пластиди, а посебно Хлоропласти, омогућавају биљци аутотрофан начин исхране. Тиме се

биљке и неке аутотрофне бактерије разликују оа свих осталих организама који су хетеротрофни.

4
Једноћелијски и вишећелијски организми

Једноћелијски организми Вишећелијски организми

 Организми чије се тело састоји од само  Организми који имају тело изграђено од
једне ћелије. огромног броја ћелија.
 Ћелија је истовремено и цео организам.  Ћелије имају различите облике и грађу.
o Бактерије,
o Алге (неке),  Ткива - скупови ћелија истог или
o Праживотиње и сличног облика, грађе и функције.
o Гљиве (неке).  Органи - више ткива која имају исту
улогу.
 Системи органа - више органа са
заједничком функције.
 Организам - највиши облик
организације ћелија у ткива, органе и
система органа

2.3. Класификација живих бића у царства

 Царство - група организама обједињених важним заједничким особинама

5
  Једноћелијски Монере
организми  једноћелијски организми без организованог једра
1. МОНЕРЕ  бактерије
2. ПРОТИСТИ Протисти
 Вишећелијски  једноћелијски организми који имају организовано једро
организми  алге, гљиве и праживотиње
3. БИЉКЕ Биљке
4. ЖИВОТИЊЕ  организми који се хране користећи светлост Сунца
5. ГЉИВЕ Животиње
 организми који се хране тако што из природе узимају
готову храну
Гљиве
 Организми који се хране упијајући готову храну из
средине у којој живе
Паразити
 организми који живе на рачун свог домаћина

6
7
ОСОБИНЕ ЖИВИХ БИЋА И РАЗНОВРСНОСТ ЖИВОГ СВЕТА

1. Жива бића су изграђена од ћелија

1. Величина и облик ћелије
2. Грађа ћелије
3. Биљна ћелија
2. Једноћелијски и вишећелијски организми
1. Ткива
2. Органи
3. Системи органа
3. Класификација живих бића у пет царстава
1. Царство МОНЕРА
2. Царство ПРОТИСТА
3. Царство БИЉАКА
4. Царство ЖИВОТИЊА
5. Царство ГЉИВА
6. Вируси
4. Бектерије - једноћелијски организми без организованог једра
5. Праживотиње - једноћелијски организми са организованим једром

Особине живих бића

 Основне особине које карактеришу жива бића су:

o размена материја
o раст и развиће и
o размножавање

 Размена материја - унос материје и енергије (исхрана) и излучивање неискоришћених

супстанци.
 Раст и развој - захваљујући уносу хране.
 Размножавање - настанак нових јединки које су сличне родитељима.

Жива бића су изграђена од ћелија

8
 МОНЕРЕ (бактерије) једноћелијски организми без организованог једра

Бактерије спадају у царство монера.

- .једноћелијски организми у чијој ћелији једро није посебном опном одвојено од
цитоплазме
- Изазивају труљење и неке болести
- У ову групу спадају и модрозелене бактерије које се од бактерија разликују што имају
зелени биљни пигмент - хлорофил

Бактерије: у односу на облик ћелије

- Штапићасте (бацили)
- Лоптасте (коке)
- Бактерије у облику зареза (вибриони)
- Бактерије изувијаног облика (спирили)

9
ПРОТИСТИ – једноћелијски организми са организованим једром. Ту спадају
праживотиње (амебе, бичари, папучице), слузаве гљиве и алге.

ЦАРСТВО БИЉАКА
10
 Све биљке се хране тако што храну стварају саме користећи енергију Сунца.
Оне упијају Сунчеву светлост помоћу биљног пигмента ХЛОРОФИЛА и користе је у
хемијском пеоцесу који се назива ФОТОСИНТЕЗА. Тако настаје храна за биљку и
ослоађа се кисеоник.
Биљке су способне да самостално стварају све супстанце потребне за сопствену исхрану –
од воде, минералних соли и угљен диоксида : АУТОТРОФАН НАЧИН ИСХРАНЕ (САМ
СЕБЕ ХРАНИ).
ХЕТЕРОТРОФНИ (ДРУГИ МЕ ХРАНИ) организми у својој исхрани користе већ готове
супстанце.
БОТАНИКА
Биљке се изучавају у оквиру науке која се назива ботаника. Ботаника је наука о
биљкама.
Ботаничари су утврдили да су биљке настанилекопнопре животиња и гљива.
Копно насељавају биљке чији је организам сложене грађе.
Физиологија биљака истражује како се биљке хране, дишу и расту.
Екологија биљака истражује међусобне односе биљака, биљака и животиња, као и
биљака и свега осталог што их окружује.

ГРАЂА БИЉАКА – БИЉНИ ОРГАНИЗАМ

На вишећелијском биљном организму могуће је разликовати неколико основних органа:
- вегетативни органи
корен
стабло
лист
- репродуктивни органи
цвет
плод
семе

КОРЕН
Корен је вегетатвини орган чији је основни задатак да причврсти биљку за подлогу и да
из ње упија воду и минералне соли
Коренов систем: скуп свих коренова једне биљке
- Жиличаст
- Вретенаст

Жиличаст коренов систем је онај код којег су сви коренови једнако развијени.
- корен је скоро на самој површини тла и грана се у мрежу кончастих жилица

Вретенаст (осовински) коренов систем је онај код којег је један корен најразвијенији
- главни корен расте у дубину једним једноставним вретеном које се постепено заоштрава и
прелази у танку нит с длачицама на врху.

Када клицин коренак рано престане са растом, онда са стабла полазе коренови који се називају
адвентивни (допунски коренови). Адвентивни коренови се код неких биљака образују и на
листовима који су у додиру са подлогом.
ВЕГЕТАТИВНИ ОРГАНИ су они који биљци обезбеђују храну.

11
СТАБЛО
Стабло носи листове и пупољке.
Улоге стабла:
1. постављање листова у најповољнији положај према светлости
2. спровођење супстанци које је корен упио
Стабло повезује корен са листовима
- кроз стабло пролазе снопићи цевчица којима се различите супстанце спроводе ка корену
или ка листовима
На месту где је лист причвршћен за стабло увек се налази пупољак (неразвијен изданак).
Развићем пупољка биљка се грана.
Зељасте биљке имају зелено и сочно стабло, док је ког дрвенастих оно тврдо и одрвенело.
Дрвенасте биљке имају одрвенело тврдо стабло.
Пупољак је још неразвијено стабло са зачецима листова и нових пупољака – то је неразвијен
изданак.
Дрвеће има једно стабло које носи круну листова.
Жбунови имају више једнако развијених стабала.
Повијуше имају витко стабло које се ослања на неку биљку, зид, бедем или ограду.
Једногодишње биљке живе једну сезону током које се развијају из семена, цветају и доносе
семе, а потом се осуше.
Вишегодишње биљке живе две или више година. Могу да цветају и доносе семе више пута
током свог живота.
Неке биљке имају посебно измењене стабљике. До промена је дошло у складу са новим улогама
које је тај биљни орган преузео. Најпознатија измењена стабла су столони, рашљике, трнови,
сочна стабла кактуса или келерабе, ризоми, кртоле и луковице.

1. Столони су полегле кончасте стабљике које имају улогу у вегетативном размножавању

биљке.

2. Рашљике су кончасте стабљике које причвршћују стабло за неки ослонац.

3. Ризом је подземно стабло које има улогу у вегетативном размножавању биљке.

12
 4. Кртола је лоптасто сочно подземно стабло које служи за складиштење хранљивих
материја.

5. Луковица подземно стабло са сочним листовима у којима су ускладиштене хранљиве

материје.

ЛИСТ
Основна улога листа је да за биљку произведе храну у процесу који се назива фотосинтеза.
Листови су обично пљоснати, имају танку лиску и лисном дршком су причвршћени за стабло.
Нерватура листа је мрежа спроводних цевчица којима се преносе водаи минералне соли, као и
производи настали у процесу фотосинтезе.
Тај процес се одвија у хлоропластима. Током фотосинтезе Сунчева светлост се корити за
претварање воде и угљен диоксида из ваздуха у хранљиве суостанце (као што су скроб и шећер).
Споредни производ овог процеса је кисеоник.
У листу се одвија и транспирација – процес одавања воде у облику водене паре, који је биљка
у стању да контролише

Лист је део изданка који обавља три веома важне функције :

- фотосинтезу,
- транспирацију и
- размену гасова.

1. Лист је вегетативни орган у коме се одвија процес фотосинтезе и транспирације

2. Лиска је пљоснати део листа.
3. Лисна дршка је део листа којим је он причвршћен за стабло.
4. Нерватура листа је мрежа спроводних честица којима се преносе вода, минералне соли и
производи настали у процесу фотосинтезе.
4. Прости лист има само једни лиску.
5. Сложен лист има више лиски причвршћених на заједничку лисну дршку.

ФОТОСИНТЕЗА се одвија у хлоропластима. Биљке саме стварају храну. Да би се десила

фотосинтеза потребна је светлост. Током фотосинтезе сунчева светлост користи се за
претварање воде и угљен-диоксида из ваздуха у храну (нпр. у скроб и шећер). Споредни
производ овог процеса је кисеоник.

13
ДИСАЊЕ је процес у којем жива бића издвајају из хране енергију. Биљка дише тако што кроз
безбројне поре на њеној површини и сићушне просторе између ћелија струји ваздух. Он допире
до сваке ћелије истовремено доносећи кисеоник. Током дисања ослобађа се угљендиоксид.

ТРАНСПИРАЦИЈА је контролисано одвођење воде с површине листова. Транспирација –

процес одавања воде у облику водене паре, који је биљка у стању да контролише.

ЦВЕТ
Цвет је биљни орган за размножавање биљака (репродуктивни део биљке) које се називају
цветнице или скривеносеменице.
Има цветну дршку на којој су причвршћени листићи чашице, крунице,прашници и тучак.
Цветови могу да буду појединачни или у групама – цвастима.
Чашични и крунични листићи заједно чине цветни омотач.
Чашични листићи граде чашицу и имају заштитну улогу.
Крунични листићи граде круницу и имају задатак да обезбеде опрашивање.
Прашници се састоје од кончића и прашнице у којој се налази поленов прах. Поленово зрно
носи мушку полну ћелију.
Тучак се састоји од плодника, стубића и жига. У плоднику се налазе семени замеци са женским
полним ћелијама. Стубић повезује жиг и плодник. Жиг је место накоје доспева поленово зрно.
Поленова зрна се на различите начине преносе на жиг тучка. Тај процес се назива опрашивање.
Из поленовог зрна, које остане залепљено на жигу тучка, израста цевчица иона, растући кроз
стубић, доспева со плодника. У плоднику се садржај поленове цеви излива у семени заметак.
У семеном заметку се спаја мушка и женска полна ћелија и то се зове ОПЛОЂЕЊЕ.

ТУЧАК

14
Резултат оплођења је настанак прве ћелије новог организма. Деобом те ћелије настаје клица –
нова биљка. Од целог семаног заметка постаје семе.
Цваст чини група цветова причвршћених на заједничку осовину – гранчицу.
Опрашивање је преношење поленових зрна из прашнице до жига тучка.
Оплођење је спајање мушке и женске полне ћелије. Одвија се у семеном заметку.
Семе настаје из семеног заметка.

ПЛОД и СЕМЕ
Плод је орган биљака из групе скривеносеменица, којим се оне размножавају и који настаје од
плодника тучка и других делова цвета. Састоји се од оплоднице (зида плодника) и семена.
Плодови су различити- суви или сочни. Разносе их животиње, ветар и вода. Из плода се пуцањем
или трулењем оплоднице ослобађа семе. Постоје биљке чији плодови сами избацују семена.
Семе се дакле налази у плоду.
Код биљака које имају цветове семе настаје развићем семеног заметка.
Делови семена су: КЛИЦА, ХРАНЉИВО ТКИВО и СЕМЕЊАЧА.
Клица је мала неразвијена биљка. Клица има коренак и стабаоце са пупољчићем на врху, за
које су причвршћени клицини листићи – котиледони. Процес развијања клице из семена назива
се клијање.
Хранљиво ткиво служи за исхрану клице, а семењача штити и клицу и њену храну.
Котиледони су први листићи клице. Њихова улога је даклицу снабдевају храном.
Клијање је процес развића клице у нову биљку.

ВЕГЕТАТИВНО РАЗМНОЖАВАЊЕ
Вегетативно размножавање је тип бесполног, искључиво преко вегетативних органа. У
природи се одвија путем деобе или одвајања органа или биљних делова или преко посебних
пупољака из којих настају: столони или вреже, ризома, луковице кртоле или булбили.
За вегетативно размножавање довољна је само једна јединка, један родитељ.

Вегетативни органи - имају основни задатак да исхране организам биљке:

- корен
- стабло
- лист
Репродуктивни органи - органи за размножавање
- цвет
- семе
- плод
Оплођење - полни процес:
- спајање две полне ћелије
- у полном процесу учествују две биљке (потребна су два родитеља)

15
Вегетативно размножавање
Многе биљке способне су да створе потомство и без полног процеса, уз учешће само једне
јединке.
Такве биљке могу да се размножавају органима којима се хране - вегетативним органима
(деловима корена, стабла или листа)

столони или вреже ризом кртола луковица

КАКО БИЉКЕ РАСТУ? ПОКРЕТИ БИЉАКА

Растење је увећање тела биљке. Биљка расту тако што њен корен расте у земљу,а изданак на
супротну страну у сусрет светлости. Биљке расту док су живе (за разлику од животиња које
расту док јединка не одрасте, када растење преатаје). Растење биљака зависи од две појаве: од
растења појединих ћелија и од њиховог умножавања (деобе).
Биљке својим покретима реагују на промену услова спољашње средине. Корен у сваком
тренутку допире до нових простора под земљом, а изданак сваког тренутка пружа листове у нове
просторе у својој околини. Цветови се низом покрета штите од хладноће и обезбеђују
одговарајућег опрашивача. Брзе покрете имају биљке попут бубоједа.

Мухоловка

КАКО БИЉКЕ ДОБИЈАЈУ ИМЕНА

Народно име је име биљке на језику народа.
Научно име је име биљке на латинском језику. Дали су јој га научници и користи се у целом
свету.

16
РАЗНОВРСНОСТ БИЉАКА, ЗНАЧАЈ И ЗАШТИТА

АЛГЕ
Алге су биљке. Потврђујемо то и чињеницом да су оне способне за фотосинтезу.
Већина алги живи у води. Свака њихова ћелија обавља фотосинтезу и упија воду и
минералне соли непосредно из свог окружења. Оне се стварно "купају" у води и светлости. Због
тога им нимало не смета то што немају ћелије које би спроводиле воду или давале потпору
њиховом телу. Алге немају прави корен, стабло и листове.
Тело алги може да буде у облику кончића или попут листа. Код најсложенијих алги оно
личи на неку копнену биљку. Има листолики део којим су оне причвршћене за подлогу и део
који подсећа на стабло.
Према боји тела разврставају се на ЗЕЛЕНЕ, МРКЕ и ЦРВЕНЕ АЛГЕ. Пигменти су
супстанце које алгама дају боју и по њима су добиле називе.
Оне су храна и склониште за многе водене животиње.

МАХОВИНЕ
Маховине су мале зељсте биљке које немају корен али имају стабаоце са ситним листовима.
Разножавју се СПОРАМА, а да би мушка полна челија доспела до женске – потребна је вода.
Маховине су значајне као биљке које су у стању да припреме неплодно тло за насељавање
других биљака.
ЛИСНАТЕ маховине имају стабаоце са листићима.
РЕЖЊЕВИТЕ маховине имају листолико тело, пљоснато са урезаним режњевима.
Спора је ћелија помоћу које се размножавају маховине и папрати.
Тресет је угаљ настао од маховине.

ПАПРАТНИЦЕ у ову групу бесемених биљака спадају папарати, пречице и раставићи.

ПАПРАТИ имају корен, стабло и листове, а немају цвет плод и семе. Размножавају се
спорама.
Папрати имају полегле стабљике, крупне листове и споре које се развијају на листовима.

17
ПРЕЧИЦЕ су мале биљке са полеглим рачвастим стаблом и синим листовима. Споре сазревају
у класовима који се налазе на врховима гранчица.

РАСТАВИЋИ имају полегло подземно стабло и усправне чланковите зелене надземне биљке.
Листови су опнасти ижути. Споре се развијају у класовима.

18
ГОЛОСЕМЕНИЦЕ
Голосеменице су група биљака чије се семе налази на листићу на ком је настало, није скривено.
Немају цвет и плод, а имају семе.
Најбројнија група голосеменица су ЧЕТИНАРИ.
Њихови листови су игличасти и зову се четине и пресвучени су воском. Восак штити четинаре
од ниских и високих температура и исушивања. Смола се налази у стаблу и штити их од
смрзавања.
Сви четинари, осим ариша, су зимзелени и постепено мењају четине током неколико година.
Обликом стабла са гранама окренутим на доле четинари се штите од ломљења грана под
теретом снега.
Четинари се размножавају полним путем. Разликују се мушке и женске шишарке. У мушким
шишаркама се образује полен, а у женским шишаркама се образују семени заметци са јајном
ћелијом.
Разноврсност голосеменица: ЧЕТИНАРИ, ЦИКАСИ, ГИНКО, ГНЕТУМИ.
- црни бор, јела, смрча, клека тиса, панчићева оморика,

СКРИВЕНОСЕМЕНИЦЕ
Скривеносеменице су највећа група зелених копнених биљака и изгледом су јако разноврсне.
Скривеносеменице имају све вегетативне органе: праве цветове, семе и плод. Семе је скривено –
прво у тучку, а затим у плоду.
Групу биљака чија клива има један клицин листић, котиледон, зовемо монокотиле, а групу са
два клицина листића, котиледона, дикотиле.

МОНОКОТИЛЕДОНЕ БИЉКЕ ДИКОТИЛЕДОНЕ БИЉКЕ

Прави, најчешће осовински

корен

Жиличаст настао из стабла

Зељасто, у средини шупље, зелене боје,

стабло

Дрвенасто, ређе зељасто, вишегодишње

често је развијено подземно стабло

Углавном непотпун, паралелне нерватуре Углавном потпун, мрежасте нерватуре

лист

Најчешће трочлан, непотпун, двополан, Најчешће четворочлан или петочлан,

велики број развија цвасти, опрашује се потпун, двополан, опрашује се уз помоћ
цвет

помоћу инсеката инсеката, ређе помоћу ветра

Најчешће сочан или сушан непуцајући,

Најчешће сушан, пуцајући или непуцајући
расејава се помоћу ветра и уз помоћ
плод

(чаура и крупа)
животиња
Често са семеном срастао плодов омотач, Заштићено са две опне, хранљиве
семе има један котиледон, а хранљиве материје распоређене у два клицина листа
материје смештене су изван котиледона, – котиледона, приликом клијања
семе

приликом клијања котиледон остаје у котиледони се издижу на стаблу изнад

подлози подлоге

19
Породица је група биљака које имају, пре свега, сличне цветове и плодове.

ЈЕСТИВЕ БИЉКЕ
- ПИТОМЕ И ДИВЉЕ познате су као воће и поврће
- Поврће чине делови биљака – корен, кртола, листови, плодови – који су јестиви после
кувања или печења. Неки се једу сирови као салата.
- Воће чине најчешће слатки плодови, који се једу без предходног кувања и печења.
- Питоме биљке су оне које људи гаје на њивама, у баштама и воћњацима.
- Дивље биљке су оне које расту на ливадама и у шумама.
- Лековите биљке садрже супстанце које имају лековито дејство. Постоје оне које људи
гаје и оне које се скупљају у природи.

ЖИТАРИЦЕ
Житарице су биљке из породице трава чији се плодови (зрневље) мељу у брашно или користе у
исхрани на друге начине. Има их шест: пшеница, кукуруз, пиринач, јечам, раж и овас.
Зрно житарица је врста плода код којег је плодов омотач сув и срастао са семеном. Назива се још
и КРУПА. Плодови житарица садрже велику количину скроба, протеина, масти и неке витамине.

ЦАРСТВО ГЉИВА
Гљиве су организми који се хране разлажући и упијајући супстанце које су створиле биљке или
животиње. Гљиве по броју врста спадају у најраспрострањеније организме на Земљи, и
представљају посебно царство еукариота.
Дакле, гљиве нису биљке. Оне немају хлорофил и не могу путем фотосинтезе да стварају
органску материју. Оне су богате разним ензимима који органску материју разлажу. У шумама и
на ливадама, гљиве прерађују угинулу биљну масу и претварају је поново у хумус и основне
елементе који су биљкама неопходни да би створиле нове количине органске материје.
Биљке су произвођачи, животиње потрошачи, а гљиве разлагачи органских материја.
Њихово тело може да буде једноћелијско, као код квасца, или представља сплет испреплетаних
кончића – хифа, као код буђи и печурака.
Печурке су гљиве које хифама прожимају подлогу на којој се хране, а обично изнад ње стварају
тела (печурке) од густе масе међусобно слепљених хифа.
Хифе су кончасте ћелије које граде тело гљива.
Мицелијум је вегетативно тело гљиве израђено од испреплетаних хифа.
Буђи се за храну боре с бактеријама. Оне луче супстанце које уништавају бактерије. Те
супстанце се називају антибиотици.
Једноћелијске гљиве се размножавају бесполно, пупљењем, док се вишећелијске гљиве
размножавају спорама које настају у спорангија или у плодоносним телима, печуркама.
Миколози су научници који проучавају гљиве.
Гљиве могу бити ЈЕСТИВЕ и ОТРОВНЕ.

ЛИШАЈЕВИ
Лишајеви су организми чије тело граде хифе гљиве и ћелије алги. Захваљујући размени која
се остварује између тих организама лишајеви могу да живе и на потпуно неплодном тлу.
Жбунасти лишајеви су разгранати.
Корасти лишајеви су читавим телом чврсто прирасли за подлогу.

20
ЖИБА БИЋА

Једноћелијски вишећелијски
организми организми
(ћелије са
једром и
органелама)
ћелија без једра ћелија са једром
и органела и органелама
аутотрофни хетеротрофни

храну разлажу храну гутају

ван тела и упијају и разлажу је у телу
је преко површине
тела
аутотрофни: бактерије, цијанобактерије, алге и биљке

ПРАЖИВОТИЊЕ ( Protozoa ) jедноћелијске еукариотске животиње које припадају царству

протиста. Тело праживотиња изграђено је од једне ћелије, која своје функције обавља
разноврсним органелама и одговара појединачној ћелији у вишећелијском организму.
То су једноћелијски организми са организованим једром. У ћелији се налазе органеле у којима се
врше основне животне функције.

- Начин исхране :
- хетеротрофно (неке су паразити)
- аутотрофно (зелени бичар)

- Праживотиње се деле на :
- амебе
- бичаре
- трепљаре

Једноћелијски организми који хране се хетеротрофно и имају способност кретања зову се

праживотиње.
Амебе се крећу и хране помоћу лажних ножица. У неповољним условима формирају цисте.
Сродници амеба имају љуштуре. Од љуштура неких врста настале су кречњачке стене.
Колонија – група блиско повезаних јединки које се заједно крећу, хране, бране од непријатеља и
размножавају.
Хранљива вакуола – ћелијска органела која служи за варење.
Контрактилна вакуола – ћелијска органела која служи за избацивање вишка воде из
цитоплазме.
Циста – ступањ у животу организма када је он обавијен опном. Служи за преживљавање у
неповољним условима.

21
 *АМЕБЕ

Живе у барама, језерима, на воденим

биљкама, влажној земљи, усној
дупљи и цревима човека.
- Ћелију обавија танка опна и зато
немају сталан облик тела.
- Кретање и исхрана амеба се обавља
помоћу лажних ножица.
- Хране се бакеријама,
једноћелијским алгама, честцама
распаднутих угинулих организама...

Избацивање вишка воде и штетних материја се обавља контрактилном вакуолом, која се

наизменично пуни и празни.
-Дисање се врши читавом површином тела.
- Амеба расте и размножава се. Када порасте до одређене величине, тело јој се раздваја и на тај
начин се ствара нова амеба која се истим поступком поново размножава.
- Уколико настану неповољни услови за живот, амеба око себе створи заштитну опну (тј. цисту
или чауру). Када опасност прође она, амеба излази из чауре и наставља даље живот.

*БИЧАРИ

- Једноћелијски организми
који се крећу помоћу
цитоплазматичних
израштаја – бичева.
- Облик њиховог тела је
сталан.
- Имају контрактилну
вакуолу, многи и очну
мрљу.
- Уколико има довољно
сунчеве светлости, неки
имају хлоропласте
- Могу да се хране и
аутотрофно и
хетеротрофно
- Поједини вичари
образују колоније
- У давној прошлости Земље од колонија бичара су настали вишећелијски организми
- Бич – дугачак цитоплазматични наставак помоћу којег се неки једноћелијски организми крећу
- Очна пега – органела у облику црвенкасте мрље која има исту улогу као око животиња.
*ТРЕПЉАРИ

22
 Трепље – кратки цитоплазматични наставци
помоћу којих се праживотиње крећу (пливају)

Ћелијска уста – отвор на телу праживотиње који

служи за узимање хране

Праживотиње које се крећу помоћу кратких

цитоплазматичних израштаја називају се трепљари.
То су најкрупније и најсложеније праживотиње.
Имају ћелијска уста и ћелијско ждрело,
контрактилне вакуоле сложене грађе. Као и две
врсте једара. Повремено две јединке размењују
делове једара.

ПАРАЗИТСКЕ ПРАЖИВОТИЊЕ
Већина праживотиња живи у води, али су неке паразити животиња и човека. Једна врста амеба
изазива код ћовека обољење дизентерију, а једна врста бичара – болест спавања. Један од
најопаснијих паразита за човека је изазивач маларије. Он има два домаћина – човека и
маларичног комарца.
Патазити – организми који живе на рачун других организама и наносе им штету.
Маларија – тешко обољење које проузрокује једна врста праживотиња.
Дизентерија – озбиљно обољење које проузрокује једна врста амебе.
Болест спавања – тешко обољење које проузрокује једна врста бичара.

ЦАРСТВО ЖИВОТИЊА

- СУНЂЕРИ
- ДУПЉАРИ
- ПЉОСНАТИ ЦРВИ
- ВАЉКАСТИ ЦРВИ
- МЕКУШЦИ
- ЧЛАНКОВИТИ ЦРВИ
- ЗГЛАВКАРИ
- БОДЉОКОШЦИ
- ХОРДАТИ

23
СУНЂЕРИ
Сунђери су вишећелијски организми најпримитивније телесне организације. Живе причвршћени
за подлогу. Они немају ткива. Њихове ћелије су распоређене у два слоја између којих се налази
пихтијаста маса. Храну и кисеоник користе из воде која стално струји кроз њихово тело
захваљујући покретима бичева ћелија унутрашњег слоја.

Сесилан начин живота – начин живота за који је карактеристично да се организми не крећу,

већ живе причвршћени за неки предмет или подлогу.
Пупљење – посебан вид бесполног размножавања када се на телу родитеља стварају мали
израштаји који дају нову јединку.

ДУПЉАРИ
Дупљари су животиње чије ћелије распоређене у два слоја. Имају ткива. Одликују се зрачном
симетријом и мрежастим нервним системом. Плен лове помоћу ручица и жарних ћелија.
Зрачна симетрија – обик грађе организма када су његови основни органи распоређени у виду
зракова око замишљене уздужне оде тела.
Мрежаст нервни систем – нервни систем изграђен од нервних ћелија неправилно распоређених
по телу и међусобно повезних у мрежу.
Жарне ћелије – ћелије дупљара које служе за напад и одбрану
Полно размножавање – врста размножавања за које су потребне две јединке различитог пола.

24
ХИДРА – становник слатких вода. Тело – у облику цевчице или цилиндра на чијем једном крају
се налази усни отвор, а на другом стопало помоћу којег се она причвршћује за тло. Има зрачну
симетрију и мрежаст нервни систем. У спољашњем слоју се налазе жарне ћелије.
Хидра се током године размножава бесполно при чему се на телу појављује пупољак који расте.
Када порасте довољно, одваја се од “мајке” хидре и наставља да живи самостално. Пред зиму,
хидре образују мушке и женске полне ћелије на истој јединци (хермафродити – двополни
организми). Када сазру, сперматозоиди пливају до јајних ћелија и обавља се оплођење у води
(спољашње оплођење). Захваљујући заштити, оплођено јаје презими и на пролеће се из њега
развија млада хидра.

МОРСКЕ САСЕ
Морске сасе су сличне хидрама, али имају много више ручица и могу да буду много крупније.
Могу да пливају уз помоћу ручица или да пузе по подлози својим стопалом.

КОРАЛИ
Корали живе у топлим морима, стварају колоније и често имају чврст скелет.

МЕДУЗЕ
Медузе су дупљари који слободно пливају. Размножавају се само полно.

Симбиоза - заједница два организма. Она може да буде корисна само за једног или за оба
организма, а понекад може бити и штетна за једног од њих.

25
ПЉОСНАТИ ЦРВИ
Пљоснати црви су организми чије се тело састоји од три слоја. Имају ткива, органе и системе
органа. Одликују се двобочном (билатералном) симетријом и присуством главе. Имају врпчаст
нервни систем и органе за избацивање штетних материја у виду бројних каналића.
Двобочна симетрија тела: облик грађе организма када су његови основни органи распоређени
по истом поретку с леве и десне стране (као у огледалу).

Врпчаст нервни систем: нервни систем изграђен од нервних ћелија груписаних у траке које се
пружају дуж тела.

Ганглије: групе нервних ћелија

Двополни организми: организми који образују и мушке и женске полне ћелије.

ПЛАНАРИЈЕ: већина планарије живи у мору. Помоћу трепљи пузе по дну или пливају. Хране се
ситним животињама. Двополне, али се могу размножавати и бесполно: пупљењем или деобом
тела.

26
МЕТИЉИ: су пљоснати црви који живе као паразити различитих животиња и човека. Имају
пијавке помоћу којих се причвршћују за домаћина. Из њихових јаја развиијају се ларвекоје живе
у прелазном домаћину.

Ларва: ступањ у развићу неких животиња који се разликује по грађи и начину живота од
одраслих јединки.
Метиљавост: обољење које изазивају метиљи.
Домаћин: организам у коме живи неки паразит.
Стални домаћин: организам у коме живи одрасла јединка паразита.
Прелазни домаћин: организам у коме живе ларвени ступњеви паразита.

27
ПАНТЉИЧАРЕ
Пантљичаре су пљоснати црви који живе као паразити различитих животиња и човека. За
домаћина се причвршћују помоћу пијавки и кукица. Тело им је састављено од чланака. За човека
је посебно опасна псећа пантљичара.
Бобица – врста ларве из које се развија пантљичара.

ВАЉКАСТИ ЦРВИ
Ваљкасти црви су се током еволуције појавили након пљоснатих црва, па су и знатно сложеније
грађе у односу на њих.
Ваљкасти црви су животиње које имају дебео заштитни слој на површини тела, анални отвор и
пространу дупљу између црева и осталих органа. Велики број врста су паразити различитих
биљака, животиња и човека.
( паразитски облици немају органе за причвршћивање. У телу домаћина се задржавају тако што
се стално крећу ).
Ваљкасти црви живе у слаткој и сланој води, у влажном земљишту, угинулим биљкама и
животињама, а има и велики број паразита.
Тело ваљкастих црва је издужено, ваљкасто, готово округло, по чему је ова група црва и добила
свој назив.
На површини тела налази се дебео заштитни слој-кутикула.
Тело им се састоји од спољашњег слоја, средишњег слоја и унутрашњег слоја, односно црева.
Између црева и средишњег слоја се налази телесна дупља која је испуњена течношћу и даје
чврстину телу црва. За разлику од метиља и пантљичара ваљкасти црви немају органе за
причвршћивање. У телу домаћина, најчешће у његовом цреву, се задржавају тако што се стално
крећу.
Црево ваљкастих црваима отворе на оба краја:
- храну уносе преко једног отвора – усни отвор
- несварене остатке хране избацују преко другог отвора – анални отвор.
Храна се вари само у цревној дупљи. Предност оваквог цревног система огледа се у томе што
ови организми могу да уносе нову храну у организам без обзира што предходна храна још увек
није у потпуности сварена.
Размножавајусе полно.
Кутикула – заштитни слој на површини тела неких животиња
Анални отвор – отвор на задњем крају црева који служи за избацивање несварених остатака
хране.
28
ПАРАЗИТСКЕ ВРСТЕ ВАЉКАСТИХ ЦРВА
Најзначајнији паразити човека су човечија глиста, дечија глиста и трихина.
ЧОВЕЧИЈА ГЛИСТА
Човечија глиста је најдужа од наведених. Дужине је до 40 цм.
Човек се зарази ако једе неопрано воће и поврће и преко прљавих руку.
Њена јаја се заједно са изметом избацују у спољашњу средину. Јаја имају дебео заштитни омотач
и веома су отпорна. Овај паразит, због изузетне способности кретања може доспети у душник и
изазвати гушење.
ДЕЧИЈА ГЛИСТА
Чест паразит код деце. Величина јој је до 1цм.
Преноси се прљавим рукама.
Женке излазе из црева домаћина и своја јаја полажу око аналног отвора. То изазива јак свраб, па
се деца чешају и на та начин јаја овог паразита доспевају на њихове руке. Уколико деца забораве
да оперу руке након обављања велике или мале нужде, пре јела, или ако стављају прљаве руке у
уста, паразит ће поново доспети у уста домаћина и зараза ће се наставити.
ТРИХИНА
Трихина је најопаснији ваљкасти црв за здравље човека.
Величине је до 4мм.
Човек се зарази тако што једе заражено свињско месо у коме се налазе учаурене, младе трихине.
Младе трихине излазе из својих чаура, улазе у крвне судове и путем крвотока доспевају до
мишића човека где се поново учауре и ометају нормалну активност мишића.
Учаурене трихине се не могу одстранити из организма ни помоћу лекова, ни оперативним путем.
Тежи облици могу да изазову смрт.
Симптоми код човека који је појео месо заражено трихином су мучнина, повраћање, болови у
телесним мишићима, висока температура и отекло, црвено лице.
У преношењу трихине важну улогу имају пацови. Због тога су периоди након поплава или неких
других елементарних непогода, када су хигијенски услови смањени , веома опасни јер може
доћи до пренамножавања преносника трихине – пацова.

ЧЛАНКОВИТИ ЦРВИ
Чланковити црви су животиње чије тело је издељено на низ сличних чланака – прстенова. Имају
анални отвор, дупљу између црева и осталих органа, крвни систем, као и органе у виду цевчица
које служе за излучивање штетних материја. Нервни систем чланковитих црва је лествичаст.
Лествичаст нервни систем – нервни систем изграђен од нервних ћелија груписаних у ганглије
међусобно повезане уздужним и попречним нервним влакнима.
Срце – орган који потискује крв кроз крвне судове

29
КИШНА ГЛИСТА
Хране се трулим деловима биљака које гутају заједно са земљом. Гутајући земљу кишна
глиста прокопава себи пут. Тиме што буши канале кроз земљу, увлачи биљне делове у своје
ходнике и избацује земљу из тела са делом несварене хране кишна глиста олакшава продирање
ваздуха и воде у земљу, ситни је и обогаћује – ђубри. На сваком чланку – чекиње за кретање.

Систем органа за варење чине усни отвор, ждрело, право црево и анални отвор. Дишу читавом
површином тела.
Крвни систем је затвореног типа, неколико попречних крвних судова има улогу срца.
Нервни сиситем је лествичаст.
Размножавање
–ХЕРМАФРОДИТИ
–Мушки и женски полни систем се налази од 9.-14. сегмента

МОРСКИ ЧЛАНКОВИТИ ЦРВИ

Највећи број чланковитих црва живи у морима.
Они пливају, неки пузе по дну, а има и онох који живе у цевчицама које сами праве
Плен су им ситни организми које вода донесе. Њима се хране рибе.

ПИЈАВИЦЕ
- Копнене воде, влажна станишта (тропске кишне шуме)
- Увек имају 33 чланка
- Немају параподије ни чекиње
- Могу бити паразити или грабљивице
- Хране се крвљу разних животиња или човека
- Размножавају се полно
Пијавке
•Око усног отвора
•Неколико задњих сегмената су спојени и стварају задњу пијавку

30
МЕКУШЦИ
Мекушци су животиње чије мекано тело штити кречњачка љуштура. Имају мишићни орган –
стопало и један набор – плашт, који лучи љуштуру.
ШКОЉКЕ
Шкољке су мекушци који живе искључиво у води, најчешће морској. Могу се кретати, али веома
споро, највише 20цм за један сат. Неке шкољке живе причвршћене за стене или водене биљке. У
случају опасности се затварају у своју љуштуру.
Шкољке из воде, која стално пролази кроз њихово тело, цеде хранљиве честице.
Љуштура им има два капка. Како шкољка расте расте и љуштура. Дишу помоћу шкрга. Шктге
учествују и у издвајању хранљивих честица и њиховом усмеравању ка усном отвору.
Стопало – мишићни орган мекушаца који служи за кретање
Плашт – кожни набор који обавија тело мекушаца и образује кречњачку љуштуру.
Плаштна дупља – простор између тела мекушца и плашта
ПУЖЕВИ
Пужеви су најбројнији мекушци.
Пужеви су главоножци који имају једноделну, најчешће спирално увијену љуштуру и пљоснато
стопало.
ГЛАВОНОЖЦИ
Главоношци су мекушци најсложеније грађе. На глави имају ручице и сложене очи. Крећу се на
„млазни погон“ помоћу левка. Љуштура већине данашњих главоножаца је закржљала.
Левак – орган главоножаца који служи за кретање
Сипина кост – остатак љуштуре сипа

ЗГЛАВКАРИ

Зглавкари су животинје које имају чланковито тело, прекривено дебелим заштитним слојем, и
чланковите ноге.
Речни рак има тело подељено на главеногрудни део и трбух, два пара антена и сложене очи.
Срце му се налази с леђне стране тела, нервни систем је лествичаст, а као органи за дисање
служе шкрге.
Антене- наставци на предњем делу тела зглавкара
Сложене очи – посебан тип очију зглавкара које се састоје од великог броја мањих очију
Виличне ножице – ноге ракова посебне грађе које имају улогу у придржавању хране
Репна лепеза – творевина на крају тела речног рака која служи за пливање уназад.

31
Пауци и шкорпиони спадају у групу зглавкара која се назива арахниде.
ПАУКОВИ
Паукови су зглавкари на чијем се телу разликуку предњи и задњи део. Имају ЧЕТИРИ ПАРА
ногу за ходање и ДВА ПАРА пипака. Дишу помоћу листоликих плућа. Имају паучинасте жлезде.
Према начину на који лове деле се на скитнице који хватају плен у скоку и мрежаре који плен
хватају помоћу мреже. Хране се инсектима или другим пауковима.
Паучинасте жлезде – жлезде паукова које луче паучинасте нити

СКОРПИЈЕ
Скорпије лове свој плен хватајући га кљештима и понекад употребљавајући отровну жаоку у
врху свог репа за крупнији улов, док пауци уједају свој плен, паралишући га својим отровом,
након што га улове уз помоћ исплетене мреже.

КРПЕЉИ
Крпељи се лако препознају: њихов предњи и задњи део тела су срасли.
Ови зглавкари живе на земљи, у трави, на лишћу.
Крпељи најчешће бораве на врху високих трава где чекају пролазак животиње (и човека) на коју
се после идентификације мирисом закаче помоћу посебних кука на предњим ногама за њихову
кожу и сисају крв. Пошто се добро наједу отпадају на земљу.
Неки врсте крпеља преносе изазиваче теских болести – нпр ЛАЈМСКУ болест, која је безопасна
ако се довољно рано утврди, али у каснијем стадијуму ова болест проузрокује компликације као
нпр. артритис, хронично отицање зглобова као и оштећења периферног нервног система.
Крпељима се назива и једна група гриња —шугарци, који живе у кожи човека, најчешће између
прстију изазива болест ШУГУ, која изазива јак свраб.
Крпељи су и кућне ГРИЊЕ, које живе у прашини и нису опасне али код неких људи изазивају
алергију.
СТОНОГЕ
Тело стонога се сатоји од главе и трупа који чини велики број сличних чланала. На сваком
чланки имају један или два пара ногу . Живе испод опалог лишћа, оборених стабала и испод
камења.

32
ИНСЕКТИ
Тело инсеката чине глава, груди и трбух
.

На глави се налази један пар антена, сложене очи, три проста ока и очне ножице.
Инсекти имају три пара ногу и већином једам или два пара крила.
Њихово развиће је с потпуним или непотпуним преображајем.
То је најбројнија врста животиња.
У природи су најчешће: правокрилци, стенице, тврдокрилци, лептири, опнокрилци и двокрилци.
На различитим врстама биљака могу се наћи неке врсте стеница и биљне ваши. У нашим
становима могу да живе бубашвабе, кућна стеница, ваши, буве.
Гусенице – ларве лептира
Лутка – ступаљ развића неких инсеката, не храни се и не креће.
Многи инсекти су корисни (пчела- мед и восак, свилене бубе-свила, од неких лековите материје,
од неких ваши – боје, нпр.кармин) за човека, али има и штетних (кромпирова златица, лептир
купусар, ровац, и паразити који сисају крв: стенице, буве, ваши, маларични комарац, кућна мува,
бубашвабе).
Биолошка борба против штеточина – човек користи њихове природне непријатеље за смањење
бројности штетних инсеката.

БОДЉОКОЖЦИ
Бодљокошци имају ПЕТОЗРАЧНУ симетрију. Несегментисани су и немају главени регион.
Живе искључиво у мору, на дну. Неки су су сесилни други се кречу пузањем или заривањем у
подлогу.
На површини кожа испод које је скелет који је изграђен од плочица. Плочице могу да буду
срасле и образују чврст оклоп (јежеви) или су повезане мишићима.
Крећу се помоћу водених ножица. Дисање се обавља помоћу шкрга или целом површином тела
Крвни систем је отвореног типа.
Немају ексреторне органе, већ се екскреција обавља преко шкрга, црева…
Нервни систем је комбинација дифузног и врпчастог типа- што је исто примитивна
карактеристика.
Спадају: морске звезде, морки јежеви, морске змијуљице, морски краставци, морски кринови.
Петозрачна симетрија – вид зрачне симетрије када се тело може поделити на пет једнаких
делова.
Водене ножице - прстолики израштаји на телу бодљокошаца који служе за кретање
Скелет – чврсти део тела животиња који има различите улоге ( заштитна, кретање, извор
минералних материја...)

33
ХОРДАТИ

Хордати су животиње које имају један посебан орган – хорду. Она се пружа дуж леђне стране
тела и даје чврстину и потпору организму. Нервни систем им је цеваст. Имају прорезе на
предњем делу црева и анални отвор и иза њега реп.
У хордате спадају: плашташи, копљаче, кичмењаци.

КОПЉАЧА (АМФИОКСУС)

Копљача (амфиоксус) је мала животиња – величине око 10cm. Нема главу и очи. Њени мишићи
су груписани у пакетиће који се пружају дуж тела.
Хорда - еластичан прутолик орган који даје чврстину и потпору телу.
Цеваст нервни систем – нервни систем изграђен од ћелија груписаних у једну цев
Реп - задњи део тела многих животиња, који се налази иза аналноог отвора

КИЧМЕЊАЦИ
Кичмењаци су животиње које имају кичменицу као и лобању у којој се налази мозак.
РИБЕ су водени организми који пливају помоћу пераја, а на одређеној дубини се одржавају
захваљујући рибљем мехуру. У води се орјентишу помоћу бочне линије.
У кожи имају коштане крљушти. Дишу преко шкрга.
Живе у свим врстама вода. Многе врсте човек лови, па и гаји.

34
Систем за дисање код риба

Кичменица – скелетни орган кичмењака који се састоји од низа пршљенова.

Лобања –скелетни орган кичмењака који штити мозак и чулне органе главене области.
Мозак – проширен и сложено грађен предњи део нервне цеви кичмењака
Бочна линија – чулни орган риба који им омогућује орјентацију у води
Ждрелни зуби – скелетни органи неких риба који служе за ситњење хране
Шкржни поклопац – скелетни орган неких риба који служи за заштиту скрга
Рибљи мехур – орган неких риба који им олакшава да бораве на одређеној дубини
Мрест – период размножавања риба
Млеч – течност коју у време мреста избацују мужјаци риба, а у којој се налазе мушке полне
ћелије
Икра – назив за јаја риба

ВОДОЗЕМЦИ
Први кичмењаци који су могли да живе на копну настали су од риба шакоперки.
Водоземци имају два пара ногу, плућа и стално влажну кожу. Јаја полажу у воду.
Водоземци: жабе, даждевњаци и мрмољци
Жабе имају дуге задње ноге помоћу којих се крећу у скоковима или пливају. Из јаја жаба развија
се ларва која је прави водени организам.
Жабе: зелена жаба, гаталинка, крастава жаба (у кожи има бројне жлезде које луче отровне
материје)
Пуноглавац – ларва жабе

ГМИЗАВЦИ
Гмизавци су кичмењаци потпуно прилагођени животу на копну. Њихово тело је покривено
рожним крњуштима или плочама и нема сталну температуру. Јаја која полажу на копну
обавијена су нарочитим омотачем (љуском) и садрже резерве воде и хране. Некада су гмизавци
били веома разноврсни, а неки од њих су били и прави џинови.
Рожна материја – нарочита материја која нестаје у кожи копнених кичмењака и штити њихово
тело
Рожне крљушти – крљушти гмизаваца, птица и неких систара изграђене од рожне материје,
које штите тело ових животиња
Змијска кошуљица – змија се извуче из своје коже и остави кошуљицу
У гмизавце спадају: гуштери, змије, корњаче и крокодили.

35
Змије отровнице са отровним жлездама и змије удави – даве снажним мишићима
Отровне змије наших крајева: поскок и шарка.

ОТРОВНЕ НЕОТРОВНЕ
ГЛАВА Троугласта Јајаста
ВРАТ Наглашен Ненаглашен
ТЕЛО Кратко, здепасто Дуго, витко
ОБОЈЕНОСТ Са шарама Најчешће без шара

Корњаче немају зубе већ рожну навлаку, имају оклоп.

Крокодили имају тело прекривено великим рожним плочама.

ПТИЦЕ
Птице су животиње чије је тело покривено перјем. Њихове предње ноге су измењене у крила.
Имају кљун без зуба, сталну температуру тела и способност летења. У ваздуху се одржавају
захваљујући снажним грудним мишићима и шупљинама испуњеним ваздухом које залазе у
све делове тела.
Птице воде бригу о својим младима. Неке врсте се током хладног доба године селе у топлије
крајева. Птице су од великог значаја као регулатори бројности штетних врста животиња, а
значајне су и у исхрани људи.
Перје – рожна творевина која има улогу у заштити и летењу птица
Кљун – издужен предњи део главе птица
Паперје – посебна врста перја које је густо распоређено уз само тело птице
Митарење – одбацивање старог перја код птица
Бубац – мишићни део желуца неких птица који служи за ситњење хране
Селице – птице које у хладно доба године одлазе у топлије крајеве
Станарице – птице које токо целе године живе на истом подручју
Колоније – велике групе птица које се заједно гнезде

СИСАРИ
Сисари су кичмењаци који имају сталну температуру. Њихово тело је прекривено длаком.
Имају: знојне, лојне и млечне жлезде, ушне шкољке и чулне длаке на врху њушке. Врхови
прстију су заштићени канџама, ноктима, копитама или папцима. Млади се хране мајчиним
млеком. Значајни су у исхрани човека.
Подела сисара:
1. сисари са клоаком – имају кљун, полажу јаја, млади се хране млеком; живе само у
Аустралији; представници: мравињи јеж (ехидна) и кљунар;
2. торбари – живе у Аустралији и мањи број у Јужној Америци; имају кожни набор – торбу у
којој су млечне жлезде; младунци се рађају неразвијени и смештају у торбу;
представници : кенгур, коала, торбарска кртица и др.
3. плацентални сисари – ембрион се развија у плаценти; младунци се рађају готово потпуно
развијени
Длака – рожни орган који има заштитну улогу
Лињање – одбацивање длаке код сисара
Очњаци – зуби сисара, посебне грађе, који служе за убијање и раздирање плена

РАЗНОВРСНОСТ ЦАРСТВА ЖИВОТИЊА: Са око 1 500 000 различитих врста животиње су

најбројније царство.
Биодиверзитет – биолошка разноврсност наше планете коју чине животиње заједно са врстама
других царстава

36
СУЖИВОТ ЉУДИ И ЖИВОТИЊА:
Да би себи обезбедио храну и друге потребе, али и друштво и разоноду, човек уз себе чува многе
животиње: кућне љубимце, домаће, гајене и лабораторијске животиње. Оне не могу самостално
да опстану у природи.

ЖИВОТ НА ЗЕМЉИ, ДОКАЗИ ЕВОЛУЦИЈЕ

Живот на земљи какав данас познајемо развио се током дугог низа година из неживе природе.
Први живи организми настали су у мору и били су једноставне грађе. О настанку и развоју
живота на Земљи сазнајемо изучавајући остатке некадашњих организама – фосиле, као и
применом савремених научних метода.
Еволуција - област биологије која изучава механизме промене живих бића током времена који
доводе до настанка и нестанка врста
Фосили – остаци организама који су некада живели на Земљи
Палеонтологија – наука која изучава остатке организама који су некада живели на Земљи

ГЕОЛОШКА ДОБА: Током историје Земља је пролазила кроз 4 периода: прастаро доба, старо
доба, средње доба и ново доба. Свако се одликовало одређеним живим светом и у сваком су
настајале нове врсте, а неке су и изумрле.

ТЕОРИЈЕ О ОРГАНСКОЈ ЕВОЛУЦИЈИ: О законитостима еволуције живог света постоје

међу научницима различита мишљења. Чарлс Дарвин: међу јединкама које насељавају
одређени простор одвија се стална борба за опстанак и преживљавају само оне јединке које су
најбоље прилагођене условима средине
Борба за опстанак – борба међу јединкама исте врсте или различитих врста за обезбеђивање
животних потреба
Природно одабирање – појава да у природи преживљавају оне јединеке које су најбоље
прилагођене условима средине

37
VII РАЗРЕД

ПОРЕКЛО И ЕВОЛУЦИОНА ИСТОРИЈА ЧОВЕКА

Након масовног изумирања диносауруса, пре 65 милиона година, сисари су почели да се шире и
насељавају средине које су им биле недоступне.
Највећу прекретницу у еволуцији представља појава усправног хода и повећање величине
мозга.
Научници сматрају да су данашњи људи потомци једне мале групе, која је живела у Африци пре
150 000 година.
Антропологија -наука о људској врсти, која изучава живот људи, културу, историју, језик,
друштвено понашање, али и њихову анатомију, физиологију, еволуцију и иекологију.
Анатомија човека – наука која описује грађу човечијег тела.
Физиологија – наука која објашњава како нам функционишу унутрашњи органи.

Пре 20 милиона годиан човеколики мајмун.

Пре 10-5 милиона година јасно двајање човеколиких мајмуна од људи.
Пре 4-1 милион година аустралопитекус
Пре 1,8 милиона година хомо еректус
Пре 250 000 до 30 000 година неандерталац
Пре 150 000 година хомо сапиенс

ГРАЂА ЧОВЕЧИЈЕГ ТЕЛА

НИВОИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ ЖИВИХ СИСТЕМА

системи
атоми молекули ћелије органи организам
органа

Сва жива бића су изграђена од ћелија које се састоје од истих материја: шећера, беланчевина и
масти.
Шећери – главни извори енергије ћелије
Беланчевине – главне градивне материје ћелије
Масти –ћелија користи и као грађу и као (по потреби) извор енергије.
Ове материје заједно са водом и солима граде ЋЕЛИЈЕ.
За све ћелије, осим ћелија монера, заједничо је да их чине ћелијска мембрана, једро и течна
цитоплазма у којој су органела које имају различиту улогу у ћелији.
Ћелијска мембрана -представља неку врсту „коже“ сваке ћелије преко које она размењује
гасове и материја, даје облик ћелији.

38
У цитоплазми ћелије налазе се органеле које имају своја „задужења“. Унутарћелијска
мрежица (ретикулум) је органела која представља „фабрику“ ћелије у којој се од састојака хране
преузетих преко мембране стварају беланчевине и масти. Глатка мрежица – у којој се стварају
масти. Храпава мрежица – у којој се стварају беланчевине
У митохондријама – кисеоник из удахнутог ваздуха сагорева састојке хране и ослобађа се
енергија.
Лизозоми – „црева“ ћелије јер садрже ензиме за разлагење материје
Једро – у њему се налази наследни материјал.
Процес развића живих бића, па и људског, почиње оплодњом, односно спајањем мушке и
женске полне ћелије. Процесом оплођења настаје прва ћелија новог организма која одмах
почиње да се дели и настаје лопта ћелија. Врло брзо се ћрлије лопте раслојавају на три листа:
спољашњи од којих настаје нервни систем и кожа; средњи лист од кога настају крв, срце, крвни
судови, мишићи, скелет, бубрези, органи за размножавање; унутрашњи лист – жлезде, органи за
дисање и органи за варење.
ЋЕЛИЈСКА ДЕОБА

39
Хромозоми су телашца карактеристичног облика која се у једру могу уочити за време деобе,.
Хромозоми чине дугачке нити које личе на спирално увијене мердевине и називају се ДНК. У
њима се налазе гени који одређују изглед и особине нпр. боју очију, косе, крвну групу...
Подељени су и 23 пара и једна половина потиче од мајке, а друга од оца.
Ткиво је група ћелија исте врсте, које обављају одређени задатак. Постоји на пример, коштано
ткиво, мишићно ткиво, итд. Ткива су удружена да би обавила одређени посао; таква група ткива
зове се орган. На пример, људска рука састоји се из различитих ткива: костију, мишића, живаца
итд.

У човечијем телу постоји пет важних врста ћелија.

 Покровно и жлездано ткиво: граде кожу, жлезде, и облажу крвне судове.

 Мишићно ткиво: изграђују три врсте мишића.
 Нервно ткиво:сачињавају мозак, кичмену мождину и живце.
 Везивно ткиво: које представља потпорно ткиво.

40
НЕРВНИ СИСИТЕМ

Јединица грађе нервног система је нервна ћелија. Састоји се од тела ћелије и наставака. Нервна
ћелија има две врсте наставака: многобројне кратке наставке и један дугачак наставак. Завршни
део дугог наставка грана се у кратке наставке које називамо- нервни завршеци. Дуги наставак је
обавијен јаким омотачем беле боје и седефастог сјаја. Нервне ћелије су једине ћелије у
организму које се током живота не деле, већ само трајно пропадају, и њихов број се стално
смањује. Те ћелије замењује везивно ткиво.

Нервне ћелије граде нервно ткиво. Од њега су изграђени мозак и кичмена мождина. На пресеку
мозга оно се јасно уочава као сива и бела маса. Сиву масу чине тела нервних ћелија са
кратким наставцима, а белу масу- дуги наставци. Потпорне ћелије су глијалне ћелије.

Физиолошке особине нервне ћелије

Промене у спољашњој средини су дражи које делују на организам, а оне се региструју помоћу
чулних ћелија које их преводе у надражај, које се преносе до нервне ћелије. Значи, физиолошке
особине су: надражљивост и проводљивост. Провођење импулса је физиолошки процес током
којег се користи кисеоник и ослобађа енергија у виду топлоте. До тела нервне ћелије надржај се
преноси преко кратких наставака, а дуги наставак има улогу провођења надражаја до других
ћелија. Место преласка, односно веза међу ћелијама су пукотине синапсе.

Шема хемијске синапсе: А - пресинаптички неурон, Б - синаптичка пукотина, Ц -

постсинаптички неурон
41
Нерви и ганглије
-Дуги наставак преноси надражај само једном смеру. То може да буде са периферије тела и из
унутрашњих органа према нервном центру или из нервног центра ка ефектору, односно органу
који реагују.
- Нерв- више дугих наставака обавијених танком опном
- Према врсти надражаја које преносе нерви могу бити:
 осећајни (сензитивни)
 покретачки (моторни)
 мешовити
- Неки нерви, најчешће сензитивни, имају на свом путу ганглије
- Ганглије- нервна задебљања која се састоје од тела нервних ћелија
- Нервни систем чине централни нервни систем, периферни систем и аутономни нервни систем
Централни нервни систем
- У састав централног нервног система улазе два посебна органа која су блиско повезана, а то су:
 кичмена мождина
 мозак
- Оба органа су обавијена опнама:
 тврдом
 паучинастом
 меком

МОЗАК
Смештен је у лобањи и обавијен је можданим опнама које се продужују и на кичмену мождину.
Кроз средину кичмене мождине пролази канал, који се у мозгу проширује у четири мождане
коморе. Кроз мождане коморе, канал и између можданих опни циркулише мождана течност
која има заштитну улогу – ублажава ударе, потресе и повреде мозга.
Од мозга полази 12 пари главених нерава који су у саставу периферног нервног система.
Главени нерви преносе сигнале у оба смера: од мозга за обављање покрета мишића лица, језика,
очију, а до мозга сигнале са чулних органа коже, ока, уха, носа и језика. Један нерв „луталац“
силази у грудни кош и допире до срца и плућа, а спушта се и до мишића органа за варење хране.
Састоји се из пет делова: мождано стабло, међумозак, мали и великог мозга. Средњи мозак
је део можданог стабла
- мождано стабло: спаја кичмену мождину са осталим деловима мозга. Средњи мозак- у сивој
маси налазе се примарни центри вида и слуха. Он, мождани мост и продужена мождина граде
мождано стабло.
- мали мозак- налази се у потиљачном делу лобање. На њему се разликују две хемисфере, имеђу
којих је средишњи део- црв. Учествује у контроли вољних покрета обавља корекције потребне
за складно извођење неке радње.
- међумозак- заузима средишњи део мозга. Кроз њега пролазе дуги наставци осећајних ћелија на
путу ка великом мозгу. Доњи део назива се- хипоталамус. С његове доње стране пружа се
нервна петељка са хипофизом.
- велики мозак- заузима највећи део мозга. Подењен је на две хемисфере. Оне су са доње
стране спојене белом нервном масом која се назива мождана греда. У кори великог мозга
налазе се нервни центри.
Најсложенији центри коре великог мозга су центри виших нервних делатности: мишљења,
учења, памћења, логичког закључивања, осећања, говора и свести.
Говор је најсложенија функција мозга. Човек има два центра за говор, један за изговарање и
други за разумевање говора.
Свака половина мозга контролише покрете мишића супротне стране јер се нерви укрштају на
путу од мозга ка кичменој мождини.

42
КИЧМЕНА МОЖДИНА

Налази се у кичменом каналу представља наставак мозга и сачињена је од исте сиве и беле масе.
Сива маса се протеже кроз средину кичмене мождине и ублику је лептира раширених крила, а
бела маса је око ње у чији састав улазе наставци нервних ћелија. Пружа се од отвора на
потиљачној кости лобање до другог слабинског пршљена. Дужине је око 45цм, а пречника у
пресеку око 1 цм. Од кичмене мождине полази 31 пар можданих нерава – нерви кичмене
мождине који су у саставу периферног нервног система. Покретачки део нерва преноси
сигнале од мозга до мишића, а осећајни део нерва доноси у мозак сигнале са чулних органа
коже. ТЕЛА НЕРВНИХ ЋЕЛИЈА ЧИЈИ НАСТАВЦИ ГРАДЕ ОСЕЋАЈНИ ДЕО - У
ГАНГЛИЈАМА, А ПОКРЕТАЧКИ У СИВОЈ МАСИ КИЧМЕНЕ МОЖДИНЕ. Можданска
течност која се назива ликвор. Тврда опна и ликвор штите кичмену мождину од потреса,
повреда и микроорганизама.

Рефлекси и рефлексни лук

Ако се човек убоде на трн руже, он ће махинално тргнути руку, иако неће бити свестан шта се
догодило пре трзања руке. Такви покрети дешавају се без учешћа воље и називају се рефлексни
или аутоматски покрети, или само, кратко речено рефлекси. Настају као реакција организма на
дејство дражи. Пут који надражај пређе од места дејства дражи преко осећајних нерава до сиве
масе кичмене мождине и од кичмене мождине преко покретачких нерава до мишића који реагује
назива се рефлексни лук. Делови рефлексног лука су: рецептор, тј. пријемник дражи,
сензитивни нерв, центар рефлексне радње у кичменој мождини и ефектор, тј. орган који изводи
радњу. Центри рефлесних лукова налазе се у сивој маси кичмене мождине. Рефлексни покрети
имају значајну улогу у животу. Многи животни процеси се одвијају рефлексно, без учешћа воље
и без контроле коре великог мозга. То су урођени или безусловни рефлекси. Све научене радње
називају се условни рефлекси.

Периферни нервни систем

-Сви нерви који полазе из мозга и кичмене мождине чине периферни нервни систем.
-Мождински нерви полазе из кичмене мождине. То су мешовити нерви који излазе између свака
два суседна кичмена пршљена. Има их 31 пар и они инервишу вишу телесну мускулатуру.

Аутономни нервни систем

 симпатички систем
 парасимпатички систем

43
Унутрашњи органи снадбевани су органцима оба дела. Они функционишу ако што један
појачава рад органа, а други делује супротно. Вегетативни (аутономни) нервни систем
контролише рад органа који функционишу без непосредног учешћа воље.

Обољења нервног система

-Алцхајмерова болест – настаје услед трајног оштећења нервних ћелија, што доводи до
постепеног губитка памћења и смањења интелектуалних способности.
-Мултипла склероза – настаје јер сопствени имуни систем уништава омотач дугачких
наставака нервних ћелија што отежава пренос сигнала кроз нервни систем. Симптоми: тешкоће у
кретању, одржавању равнотеже, укоченост шака и стопала.
-Епилепсија- изненадна и неконтролисана слања нервних сигнала из коре великог мозга
-Менингитис - запаљење можданих опни - заразно обољење које изазивају бактерије и вируси.
Ако се запаљење прошири на мождано ткиво, настаје запаљење мозга, веома тешко обољење
чији су најтипичнији знаци: јака главобоља, повраћање, висока температура, укочен врат. Ово
обољење захтева хитно болничко лечење.
-Дечја парализа (полио, полимеритис) -заразно обољење изазвано вирусом, које у неким
случајевима захвата мождане опне и нервно ткиво, и то најчшће предње рогове сиве масе
кичмене мождине. Последица је трајна одузетост неких делова тела. Ова болест је данас ретка,
јер се вакцинишемо.
-Паркинсонова болест – настаје услед оштећења делова мозга у којима се налази преносилац
сигнала – допамин. Услед тога долази до дрхтања, укочености и отежаног извођења покрета.
-Главобоља, мигрена – болови у глави који настају услед ширења или скупљања крвних судова
мозга. Напади главобоље настају услед климатских промена, алкохола, глади, стерса,
исцрпљености.
-Мождани удар- прекид циркулације крви у неком од крвних судова који снабдевају мозак
крвљу. Услед тога мозак не добија довољно кисеоника и шећера што доводи до оштећења
ћелијамозга.
-Ментални поремећаји –поремећају функционисања мозга, који утичу на мишљење, опажање,
расположење, осећања и способност комуникације са околином. Настају из различитих узрока,
често услед наследних фактора, стреса, утицаја средине. У менталне болести спадају:
схизофренија, депресије, параноја идр. Фобије, страхови и поремећаји личности. Лечењем може
се ублажити, или пак, излечити.

Стрес
-Различити фактори спољашње средине, уколико су прекоморне јачине и дуго трају, али и
унутрашњи који потичу из самог организма, ремете равнотежу у организму и изазивају стрес.
Уколико ови фактори дуго трају, може доћи до: великог шећера у крви, оштећења срчаног
мишића, појаве чира на желуцу, поремећаја учења и памћења, агресивног понашања...
Учење и памћење
Учење је процес усвајања нових чињеница и стицања новог знања, а памћење способност да се
знање сачува и поново користи. Ово нису одлике само човека, већ и других рођака, али човек
може најсложеније да примењује. Неке болести или повреде мозга доводе до губитка
способности учења и делимичног или потпуног губитка памћења (амензија).

44
 СИСТЕМ ЧУЛНИХ ОРГАНА

Чулни органи коже

-Чулни органи за додир и притисак налазе се испод покожице, у крзну коже.
-То су ситне квржице, чулна телашца, обавијена танком опном у којој се налазе чулне ћелије за
додир.
-Између њих се гранају нервни завршеци осећајних нерава.
-Чулних органа за додир и притисак највише има на:

 јагодицама прстију
 длановима
 уснама
-При било каквом додиру квржице мењају облик. На тај начин реагују на драж.
-Чулни органи за осећај бола посебни су нервни завршеци у кожи и слузокожи.
-У кожи постоји више рецептора за бол него за додир.
-Не постоје посебни нервни завршеци који региструју свраб, голицање и покрете коже.
-Свраб је последица умереног и лаког дражења рецептора на бол.
-Голицање се јавља услед незнатног надражаја рецептора за додир.
-Пријемници чулних органа за топлоту налазе се дубоко у кожи.
-Они су неравномерно распоређени. Највише их има на уснама и образима.
-Чулни органи за хладноћу налазе се испод покожице.
-Највише их има на:

 леђима
 грудима
 и око појаса
-Чулни органи дубоке (мишићне) и унутрашње осетљивости посебне су ћелије у мишићима и
њиховим тетивама, зглобним чаурама и зглобним везама.
-Захваљујући њима човек је свестан тачног положаја појединих делова тела.
-Чулни органи унутрашњих осетљивости налазе се у зидовима унутрашњих органа.

45
 Чуло мириса и укуса

Чуло мириса

-У слузокожи горњих делова носне дупље налазе се чулне ћелије-рецептори чула мириса.
-Мириси из околине доспевају преко ваздуха до влажне слузокоже носне дупље, растварају се и
надражују трепљасте наставке мирисних ћелија.
-Тај надражај преноси мирис из носне дупље све до центра у мозгу.

Чуло укуса

-У слузокожи језика постоје многобројне крвжице у којима су смештени органи чула укуса.
-Чулне ћелије ових органа примају дражи и преносе их на осећајни нерв.
-Осећајни нерв преноси надражаје све до центра коре великог мозга-где настаје осећај укуса.
-Човек-језик препознаје четири врсте укуса:

 слатко
 слано
 кисело
 горко
-Осећај за љуто преноси чулним органима за бол.

46
 Чуло вида

-Чулом вида човек прима више од 80% утисака из спољашње средине.

-Очи су парни органи чула вида и налазе се у склопу лица.
-Чине их главни и помоћни делови.
-Помоћни делови ока су:
 обрве-упијају зној
 трепавице
 очни капци-штите очи од разних спољашњих утицаја
 сузне жлезде-оне луче сузе
 вежњача
 очни мишићи-покрећу очне јабучице у правом смеру
-Главни делови ока су:
 очне јабучице
 очни нерв
-Очна јабучица смештена је у очној дупљи.
-У њој се налазе чулне ћелије-пријемници светлосних дражи
-Очни нерв преноси светлосне надражаје све до центра за вид.
-Очна јабучица је сложене грађе
-Беоњача- спољашњи омотач очне јабучице,који у предњем делу прелази у рожњачу.
-Рожњача је провидна.
-Испод беоњаче налази се судовњача
-Она садржи сплет крвних судова и мрке пигментне ћелије који у оку стварају услове мрачне
коморе.
-Са предње стране судовњача прелази у цилијарно тело и дужицу
-У средишњем делу дужице налази се кружни отвор-зеница

47
СИСТЕМ ЖЛЕЗДА СА УНУТРАШЊИМ ЛУЧЕЊЕМ
Жлезде са унутрашњим лучењем- грађа и поремећаји у њиховом раду
Најважније жлезде са унутрашњим лучењем су:
 Хипофиза ( мождана жлезда)
 Штитаста жлезда ( тиреоидна)
 Параштитаста жлезда (паратиреоидна)
 Грудна жлезда ( тимус)
 Ендокрини део панкреаса ( гуштерача)
 Надбубрежне жлезде
 Полне жлезде
-Хормони- производ ендокриних жлезда
-Хормони су хемијски активне супстанце
Хипофиза- други назив за ову жлезду је мождана жлезда. Она се налази испод међумозга и са
њим је повезана нервном петељком - дршком. Она лучи хормоне за раст и лучење млека.
Хормони такође регулишу и рад других жлезда, нарочито рад штитне жлезде, надбубрежних
жлезда и полних жлезда. Ако хипофиза лучи више хормона раста него што треба, таква деца
порасту и преко 2м, а такав раст назива се џиновски раст или гигантизам. Ако хипофиза лучи
мање хормона раста, раст је успорен и рано престаје. Таква деца обично су висине између 80цм-
100цм и то се назива патуљасти раст. Када се узимају хормони за раст тада може доћи до
болести акромегалија. Карактеристике за ову болест су: повећан нос, уши, шаке и стопала.

-Штитаста жлезда- други назив за ову жлезду је тиреоидна жлезда. Она се налази на предњем
делу врата испод гркљана. Штитаста жлезда лучи неколико хормона, али најважнији хормон је
тироксин. Да би се изградио тироксин потребан је јод који се налази у храни и води. Хормони
тиреоидне жлезде утичу на размену материја по организму. Када штитаста жлезда лучи више
хормона него што треба,тада настаје Базедовљева болест. За ову болест карактеристични
мршављење, подрхтавање руку, појачано знојење, убрзан рад срца.

48
Параштитаста жлезда- други назив за ову жлезду је паратиреоидна жлезда. Налазе се уз
штитасту жлезду. Она лучи хормон који регулише карцијум и фосфат
-Грудна жлезда- други назив за ову жлезду је тимус. Она се налази у грудној дупљи, иза грудне
кости. Има веома важну улогу у сазревању неких врста белих крвних зрнаца.
-Панкреас-други назив је гуштерача. То је жлезда са двојаком функцијом. У посебним
ћелијама образују се хормони инсулин и
глукагон. Инсулин регулише потрошњу шећера у
организму. Када панкреас не излучује довољно
инсулина тада се повећава количина шећера у
крви. Шећер тада пролази кроз бубреге и излучује
се мокраћом и тада се шећер не користи у
организму. Тако настаје шећерна болест или
дијабетес.

-Надбубрежне жлезде- то су парни органи у облику

полумесеца и налазе се испод бубрега. Састоје се од два
анатомски и физиолошки одвојена дела:
 срж
 кора
Срж лучи хормон адреналин. Он делује на аутономни нервни
систем који подстиче рад срца и крвних судова. Хормон коре
има веома важну улогу у регулисању метаболизма минералних
соли, беланчевина, масти и угљених хидрата. Адисонова
болест настаје ако се смањи или престане да се луче хормони
коре надбубрежних жлезда.

-Полне жлезде- полне жлезде образују полне ћелије, луче хормоне који утичу на обликовање
тела и рад других органа. Мушке полне жлезде луче хормон тестостерон. Женске полне жлезде
луче хормон естроген и прогестерон. Под утицајем ових хормона развијају се полне жлезде код
женског пола. У пубертету може доћи и до неких малих поремећаја,што је нормално за то доба.

- Рад ендокриних жлезда усклађен је са радом нервног система.

- Механизам повратне спреге је равнотежа у функционисању органа као целине

49
КОЖНИ СИСТЕМ

Грађа коже
- Људско тело омотано је кожом, а унутрашњост тела је обавијена слузокожом
- Дебљина коже није свугде иста.
- На кожи се налазе неравнине, бразде и ситни отвори-поре
- Кожа се састоји из три дела:
1. покожица
2. крзно
3. поткожно ткиво
- Покожица- површински слој који је изграђен од вишеслојног епитела. Ћелије горњих слојева
покожице су изумреле,суве и перутају се. Те изумреле ћелије скидају се када перемо руке. Перут
се најдуже задржава на глави- коси. Ако је кожа под било каквим притиском (нпр. носимо тесну
обућу) настаће жуљ.
- Крзно- се налази испод покожице. Крзно се састоји од еластичног и растреситог везивног
ткива. У крзну се налазе многобројни нервни завршеци и крвни судови који се као мрежа
гранају. Такође у крзну се налазе органи коже и кроз крзно пролази 10% целокупне крви која
протиче у организму.
- Поткожно ткиво- налази се испод крзна. Састоји се од растреситог и масног ткива. Спаја кожу
и органе који су дубље смештени. Масно ткиво спречава да топлота изађе из тела.

Органи коже

- Органи коже су:

1. Нокти
2. Длаке
3. Лојне жлезде
4. Знојне жлезде
5. Чулни органи

50
- Нокти- рожни продукти на кожи,налазе се на рукама и ногама(прстима). Крајеви ноткију су
изумрели и ми их сечемо. Они штите врхове прстију.
- Длаке- постоје од живих ћелија покожице и састоје се од два дела:
1. корена длаке
2. стабла длаке
Корен длаке налази се у крзну. Његове ћелије су живе, стално се умножавају и омогућавају раст
длаке.
Стабло длаке расте из корена длаке и пролазе кроз покожицу. Састоји се од орожналих и
изумрелих ћелија, а ћелије садрже пигменте који садрже боју. Пигмент даје боју. Како човек
стари тако се губи пигмент и зато настају седе. У крзну се поред длаке налази и један глатки
мишић који подиже мишић.
- Лојне жлезде- налазе се уз корен или стабло длаке. Оне су гроздастог облика и из њихових
канала капљице лоја доспевају на кожу,подмазују кожу и длаку.
- Знојне жлезде- цевастог су облика. Један крај им је смотан у клупче,а други, слободно вијугају
кроз крзно и покожицу. Оне се завршавају знојним порама на површини коже. оне излучују зној,
самим тим одстрањују се штетне супстанце из организма. Испаравањем зноја организам се
ослобађа вишка топлоте, што доприноси одржању телесне температуре.
- Чулни органи- органи у кожи су у виду квржица, ау њима се налазе чулне ћелије за:
1. додир
2. топлоту
3. осећај хладноће
4. осећај бола

Слузокожа
- На природним отворима кожу замењује слузокожа
- Слузокожа је много тања од коже,мекша и црвеноружичасте је боје.
- Та боја је настала од густе мреже крвних капилара који се налазе у њој
- Слузокожа је увек влажна јер садржи много ситних жлезда које луче слуз

Улога коже
- Кожа штити тело од спољних утицаја
- Ублажава механички притисак,спречава продирање микроорганизама и губљење телесне
топлоте
- Кожа на два начина регулише телесну топлоту:
1. променом протока крви
2. знојењем
- У кожи се налазе и чулни органи:
1. додир
2. топлоту
3. хладноћу
4. бол
- Зато она омогућава везу организма са спољашном средином
- Пигмент меланин (он се налази у површинским слојевима коже), штити дубље слојеве од
ултравиолентног зрака и кожи даје боју.
- Под утицајем Сунца настаје витамин D

Обољења коже
- Инфекција коже- настају услед слабе хигијене коже и косе или поремећаја у имунолошком
систему организма. Манифестују се у виду чирева, акни, црвенила или запаљења корена длаке.
- Псоријаза – црвенило коже покривено белим љуспицама које се најчешће јавља на лактовима,
коленима и врату. Узрок настанка најчешће стрес или инфекције.
- Дерматитис – алергијско запаљење коже непознатог порекла

51
- Меланом, злоћудни тумор коже – неконтролисано умножавање пигментних ћелија коже,
најчешће узроковано претераним излагањем ултраљубичастим зрацима (сунчање). Болест је
смртоносна. Осим меланома постоје и други типови тумора коже.
- Опекотине – оштећења коже настала под дејтвом јаке топлоте, зрачењем или хемијским
средствима
- Промрзлине - оштећења коже и поткожног ткива настала дужим излагањима ниским
температурама.
- Витилиго – оштећење ћелија коже које стварају пигмент услед чега делови коже остају без
боје (обезбојавање коже)
- Шуга- шугу изазива шугарац. Он је ситан паразит око 0,3mm. Шуга се испољава у виду јаког
свраба, а шугарац напада делове између прстију, око појаса и превоја на телу. Ова заразе
преноси се непосредним додиром и преко одеће.

Повреде коже и прва помоћ

- Најчешћа оштећења на кожи су:
 огреботине
 посекотине
- Оне настају: јаким деловањем Сунца, реакција различитих хемикалија...
- Свака повреда као што је огреботина или посекотина треба је што пре санирати да не би до
места ране дошле разне клице које могу изазвати инфекцију.
- Такве ране се НЕ СМЕЈУ додиривати прљавим рукама
- Инфекцијом рана може доћи до тровања крви тј. сепсе
- Тровање крви испољава се у виду: дрхтања, малаксалост, болови у рукама и ногама и повишена
температура тела
- Руке при пружању прве помоћи морају бити опране сапуном и водом.
- Кожу око ране морамо очистити газом која мора бити натопљена алкохолом или апотекарским
бензином
- За мале посекотине и огреботине можемо користити и ханзапласт
- Такође, честе повреде су и опекотине. Оне настају под високим температурама ( додиривањем
вреле пећи, пламена, пегле...)
- Када настане опекотина обавезно је заштити опечени део коже од загревања
- Опекотине могу настати деловањем различитих хемијских средстава, пре свега киселина, као
што су: азотна, хлороводонична, сумпорна, сирћетна, оксална.
- Смрзавање настаје прекомерном излагању ниским температурама

УВ зрачење и кожа
- Излагање Сунцу доприноси повећању отпорности коже
- При великом излагању Сунцу могу настати опекотине различитих степена (1, 2, 3 и 4 степен)
- Да не би настале те опекотине морамо да пре сваком излагању нанесемо крему-лусион за
сунчање.
- Препланулост (црвенило после сунчања) је уствари знак да је наша кожа оштећена
- Често излагање Сунцу оштећује и дубље делове коже

52
 СКЕЛЕТНИ СИСТЕМ

- Најсложенији скелет има човеколики мајмун

- У нашем скелету се налазе кости, хрскавица и везивно ткиво

Коштана ћелија и коштано ткиво

- Коштане ћелије су звездастог облика и на површини имају наставке којима се додирују
- Између сваке коштане ћелије налази се празан простор који је испуњен чврстом коштаном
масом
- Коштана маса се састоји из:
 протеина- осеина
 калцијума- карбоната
 калцијума- фосфрата
- Ове минералне соли костима омогућавају чврстину и тврдоћу
- Међућелијска коштана маса прожета је многобројним коштаним каналима у којима се налазе
крвним судовима и огранцима нерава.
- Нерви који пролазе кроз канале чине кост осетљивом, акроз крвне судове тече крв која
коштаном ткиву доноси потребне хранљиве кости

Облик и грађа костију

- У нашем телу се налази 208 тј. 1/5 укупне масе тела

- Кости делимо на:
 дуге или цевасте кости
 кратке кости
 пљоснате кости
- Дуге или цевасте кости су уствари кости удова
-Оне на крајевима сваке кости имају проширења- јабучице, и удубљења- чашице
- Део имеђу јабучице и чашице назива се тело кости
- Спољашњост кости прекривена је покосницом
- Ћелије унутрашњих слојева покоснице су живе и имају способност да образују ново ткиво
- То омогућава раст костију и зарастање преломљених
- Испод покоснице налази се коштана маса
- Кост је у средини шупља
- Та шупљина је испуњена коштаном сржи
- Коштана срж је ружичаста, а како човек стари тако срж губи своју функцију и постаје жута
- Јабучице дугих костију су прекривене хрскавицом
- У њиховој унутрашњости коштано ткиво гради ситне плочице , те кост није компактна и
чврста, већ има много бројне шупљине- сунђерасто коштано ткиво
- Црвена коштана срж ставра ћелије током живота
- Кратке кости- шака и стопало

53
- Пљоснате кости- лобања, грудни кош и карлични појас
- И пљоснате и кратке кости су покривене покосницом, а испод покоснице се налази коштана
маса
- Унутрашњост је испуњена сунђерастим ткивом и црвеном костном сржи
- Када би се из цевасте кости одстаниле минералне соли, та кост би постала еластична и могла би
се завезати у чвор
- Када се кост држи у пламену, кост губи осеин и постаје ломљива
- Како кости старе тако се из костију губи осеин, а натоложе се минерални соли.

Везе између костију

- Кости скелета могу бити спојене

 непокретно
 еластично
 покретно
- Непокретно су спојене пљоснате кости јер су њихове ивице назубљене, те при спајању зупци
једне кости залазе међу зупце друге. На тај начин се остварује чврста и непокретна веза- ШАВ.
- Еластичну везу костију омогућава хрскавица уметнита имеђу две кости. На тај начин су
спојени кичмени пршљенови, ребра и грудна кост.
- Покретну везу омогућава ЗГЛОБ. Зглоб чине две суседне кости. Једна од њих има испупчење-
јабучицу, а друга има удубљење- чашицу. Јабучица улази у чашицу, и у њој може да се креће.
Њихове површине су превучене танком и глатком хрскавицом. Хрскавица лучи течност, која
смањује трење. Зглоб је навијен и омотан зглобном чауром, а споља је омотан зглобном везом.
54
Скелет

- Све кости у организму чине скелет

- У нашем организму разликују се кости:
 кости главе
 кости трупа
 кости удова

Кости главе- кости главе чине кости

лобање и кости лица. Кости лобање праве
лобањску чауру у којој се налази мозак.

Кости лобање су:

 једна чеона
 две слепоочне
 две темене
 једна потиљачна
 једна ситаста
 једна клинаста кост
Кости лица чине:
 две јагодичне
 две носне кости
 једно рало
 две горњонепчане
 две горњовиличне
 једна доњовилична

Кости лица и лобање су непокретни, што значи да су спојени шавовима. Једино је доња вилица
спојена зглобом за лобању. Тиме се омогућава жвакање и покрети при говору.
- Кости трупа- кости труба састоје се из:
 кичменог стуба- кичменице
 ребра
 грудног коша
Кичменица- она се протеже средином леђног дела трупа. Она је основни
део скелета на који се ослањају остале кости. Кичменица се састоји из
кичмених пршљенова, који су спојени хрскавицом. Хрскавица има облик
диска с меким средиштем, што омогућава подношење силе вертикалног
оптерећања и савијања кичме. Кичменица има 33 пршљена:
 седам вратних
 дванаест леђних
 пет слабинских ( повезани су са карлицом)
 пет крстачних ( граде крсну кост )
 четири- пет репних (граде репну- тртичну кост)

55
Нису сви пршљенови истог облика, величине или грађе, али сви имају коштане наставке у
којима настају кичмени канали. У њиму се начази кичмена мождина.
- Ребра- то су узана, дугачка, пљосната и лучно савијене кости. Има дванаест(12) пари ребара.
Ребра су на леђној страни спојена за кичменицу, а на трбушној су спојена са грудном кости.
-Првих седам пара спојене су са грудним кошем помоћу хрскавице, и називају се права ребра.
-Осми, девети и десети пар спајају се са суседним горњим ребрима- лажним ребрима
- Два последња пара су слободна и зову се вита ребра
- Ребра, леђни део кичменице и грудна кост образују грудни кош у коме се налазе плућа и срце
- Кости удова- скелет удова чине непокретни раменски и карлични појас, и покретни горњи и
доњи делови удова.

- Раменски појас- чине две парне кости:

 лопатице
 кључне кости
Покретни горњи удови су руке, чине их кости:
 надлактице
 подлактице
 шаке
- Кости шаке чине:
 корен шаке
 грана шаке
 прсти шаке
- Кости ноге чине:
 стопало
 надколеница
 потколеница

НАЈВЕЋА КОСТ У ЉУДСКОМ ОРГАНИЗМУ ЈЕ БУТНА КОСТ

56
 - Карлични појас- чине три парне кости, које су у одраслог човека срасле и чине карлицу.
Карлица штити репродуктивне органе.
Карлични појас чине три кости:
 бедрењача
 препоњача
 седњача
- Руке су за раменски појас везане раменским зглобом, а између
надлактице и подлактице налази се лакатни зглоб
- Нога се за карлични појас везује зглобом кука, а надколеница и
потколеница везују се коленом
- Данас постоје и механички (вештачки ) зглобови. Они се користе
када се неки зглоб повреди или када је болестан. Вештачки
зглобови могу бити зглоб кука и зглоб колена

Обољења, повреде скелета и прва помоћ

- Равни табани- у данашње време веома распрострањена деформација. Дуго стајање у мести и
ходање у неудобној обући, утиче на свод стопала и спушта стопало, тако стопало постаје равно.
То отежава ход и изазива замор и болове у ногама. Људи који имају равне табане морају носити
посебне улошке који се стављају у обући. Ти улошци подижу свод стопала.
- Рахитис- тешко обољење изазвано недостатком витамина D, због чега кости неправилно
окоштавају. Кости оболеле деце су меке и криве се, а таква деца када се излече тешко проходају.
Најчешћа последица рахитиса је:
 деформација зглоба колена( Х ноге или О ноге)
 деформација грудног коша ( тзв. кокошије груди)
Рахитис се спречава правилном исхраном и излазак на Сунце
- Реуматизам или реуматска болест- обољење коштано- зглобног система. Узрок настанка ове
болести није познат. Испољава се у виду болова и отежаног кретања. Око зглоба се налази вода.
Један од видова ове болести је реуматсја грозница.
- Постоје две врсте прелома.
 отворени
 затворени (прост)
 Прелом настаје услед неког пада, скока или ударца
- Кости се могу преломити тако да се преломљени делови само разиђу, а околно меко
ткиво остају неоштећено- то је прости прелом
- Уколико преломљена кост својом оштром ивицом повреди околно ткиво, пробије кожу
и изађе на површину- отворени прелом

57
 - Кроз ту рану излази крв и ако се не реагује брзо може доћи до опасног крварења. Кроз ту
рану такође улазе разне клице и може доћи до инфекције
- Имобилизација- стављање повређеног дела тела у стање мировања
- Када се зглоб повреди и зглобна јабучица излети из чашице- то је ишчашење
- Услед пада или непажљивог зглоба истегну или искидају зглобне везе- то је угануће
- РАЗЛИКА ЈЕ ОГРОМНА ИЗМЕЂУ ИШЧАШЕЊА И УГАНУЋА

МИШИЋНИ СИСТЕМ
Еволутивни развој мишићног система животиња
Сунђери немају мишићне ћелије. Дупљари имају код ћелија покожице и ћелија које облажу
цревну шупљину специфичне наставке,који, попут мишићних ћелија, имају способост
контракције. Све остале животиње поседују мишићне ћелије.

Мишићи животиња са меким скелетом

(пљоснати, ваљкасти, чланковити црви)
Мишићи организама са чврстим скелетом.

Мишићни систем човека

-Скелет пружа телу ослонац и чврстину, док му мишићи везани за кости дају потпунији и
складнији облик. Бављење спортом омогућава правилан развој мишића, јача њихову снагу и
доприноси здрављу.
-Мускулатура - сви мишићи у телу.
Мишићне ћелије и мишићно ткиво
-Мишићи су изграђени од мишићног ткива, а мишићно ткиво од мишићних ћелија. Разликујемо:
ГЛАТКЕ, ПОПРЕЧНОПРУГАСТЕ и СРЧАНЕ мишићне ћелије. Све садрже миофибриле,
беланчевине које омогућавају грчење и опружање мишића.
Глатка мишићна ћелија
Вретенастог је облика, а у њој се налази једно једро. Миофибрили су паралелно постављени и
омогућавају споро грчење и опружање.

Попречнопругаста мишићна ћелија

Цилиндручног је облика и издужена је. Има од 1 до 3 једра. Миофибрили се местимично
преклапају и граде попречне пруге. Брзо се грче и опружају.

Срчана мишићна ћелија

Попречнопругаста је, и местимично су мећусобно спојене и граде мрежу повезаних ћелија које
такође имају од 1 до 3 једра. Има пукотине на мембрани што омогућава брзу контракцију.

Мишићи
-Мишићи представњају снопове мишићних ћелија спојене и обавијене заједничком мембраном.
Глатки мишићи су мишићи зидова унутрашњих органа: једњака, желуца, црева, душника,
мокраћне бешиле и крвних судова. Такни су и покрети су им спори. Срчани мишић гради срце.
Попречнопругасти мишићи облажу скелет па се називају скелетни мишићи. Изводе брзе покрете
и функционишу под утицајем воље за разлику од срчаног и глатког мишића. Једино место где се
налазе и глатки и попречнопручасти мишићи је стомак.
58
Облик и грађа мишића
-Мишићи могу да буду мишићи скелетног система, који су тетивама повезани за кости и
мишићи кожног система, од којих зависи покретљивост коже.
-Вретенасти мишићи- налазе се у удовима, најбројнији су.
-Плочасти мишићи- мишићи трбуха, дијафрагме и међуребарни мишићи. Омогућавају покрете
дисања.
-Тракасти мишићи-покрећу главу у свим правцима и налазе се у пределу врата.
-Лепезасти мишићи-мишићи лица и грудног коша.
-Кружни мишићи-налазе се око уста, очију и других отвора на телу.
-Скелетни мишићи-сложене грађе. Степени праљења мишића:
-мишићни снопић првог реда- мишићне ћелије+везивна опна
-мишићни снопић другог реда- мишићни снопићи првог реда+везивна опна
-попречнопругасти мишић- мишићни снопићи другог реда+везивна опна
-На крајевима везивне опне се издужују везе-тетиве
-Мишићи су на глави директно везани за скелет, на трупу су мећусобно везани тетивама, а у
удовима се тетивама везују за кости.
Физиолошке особине мишића
-Особине сваког мишића су: еластичност, надражљивост и контрактилност
-Еластичност је особина да се мишић после деловања неке силе врати у свој првобитан облик
-Контрактилност је када мишић делује грчењем и мишићи су осетљиви на драж
-Попречнопругасти мишићи нису увек опуштени, па чак ни при мировању. Стално се налазе у
стању благе згрчености. То се назива мишићни тонус.
-Узрок мишићног тонуса су уствари нервни импулси који долазе из кичмене мождине.
-Само попречнопругасти мишићи раде под утицајем воље
-Мишићи за свој рад користе глукозу и кисеоник.
-Глукоза се у мишићима ћелија разлажу у присуству кисеоника и ослобађа се енергије потребну
за рад.
-Током неког рада у мишићима се нагомилава млечна киселина, а одмарањем се та млечна
киселина раствара по организму
Кретање
-Скелетни мишићи ( попречнопругасти мишићи) за кости су везани директно или тетивама (
израштајима из мишића)
-Они су организовани тако да делују антагонистички- насупрот један другом
-Савијачи савијају зглобове, док их опружачи опружују.
-Одмицачи одмичу удове у страну, а примицачи из враћају у првобитан облик.
Обољења и деформације
- Сколиоза- деформација кичменог стуба. Највише је има код ученика. Због неправилног
седења. Ако се носи торба на "једно раме" морају се мењати рамена да не би једно раме ишло у
једну страну.

СИСТЕМ ОРГАНА ЗА ВАРЕЊЕ

Систем органа за варење омогућава:

- Уношење хране
- Физичку и хемијску разградњу хране
- Упијање, апсорпцију, хранљивих материја
- Избацивање несварених делова
Систем органа за варење ( дигестивни систем ) представља скуп органа који су одговорни за
механичку И хемијску обраду унете хране, селективно одвајање употребљивих хранљивих
материја И избацивање несварених остатака

59
Дигестивни систем чине: УСНА ДУПЉА, ЖДРЕЛО, ЈЕДЊАК, ЖЕЛУДАЦ, ТАНКО И ДЕБЕЛО
ЦРЕВО
Дигестивном систему су придодати: ЈЕТРА И ГУШТЕРАЧА

Усна дупља је почетни део органа за варење који је зубним луковима подељен на 2 дела:
- Предворје усне дупље
- Праву усну дупљу

Предворје усне дупље - налази се иза усана, унутар образа, испред зубних лукова
Права усна дупља: горњи зид: тврдо непце и меко непце . На меко непце се наставља ресица,
доњи зид
Усна дупља се позади спаја са ждрелом преко тзв. ждрелног сужења.
Храна се механички обрађује зубима, који су усађени у горњу и доњу вилицу.
Зуби
органска материја дентин споља су покривени слојем тврде глеђи.
Унутрашњост зуба је испуњена зубном пулпом (везивно ткиво) у којој се налазе крвни судови
(исхрањују зуб) и нерви.
Корен зуба је покривен слојем цемента (коштано ткиво)
У свакој вилици има 16 зуба: 4 секутића, 2 очњака, 4 преткутњака, 6 кутњака. Зуб се састоји
од крунице и корена.

60
У усној дупљи је смештен језик, мишићни орган који меша храну и помаже при жвакању и
гутању, али и препознавању укуса хране.
Пљувачне жлезде луче пљувачку. Не постоје код риба јер кроз њохову усну дупљу стално
пролази вода. Развиле су се код копнених кичмењака са примарном функцијом влажења хране.
Њихов секрет садржи ензим птијалин који вари угљене хидрате. Пљувачка олакшава гутање,
жвакање и штити усну дупљу и једњак од механичких оштећења чврсте хране, олакшава говор и
певање и убија бактерије.
Могу бити мале и велике. Велике пљувачне жлезде су : подјезична, подвилична и доушна.
Заштитна улога пљувачке огледа се у томе што она хлади топлу храну, испира усну дупљу,
чисти зубе и делује бактерицидно због присуства ензима лизозима.
Захваљујући птијалину, у усној дупљи започиње варење скроба и оно је ограничено због кратког
задржавање хране у устима и инактивације птијалина у киселој средини желуца.

61