Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за историју

СЕМИНАРСКИ РАД

Слика Алексијеве болести у Алексијади Ане

Комнин

професор: студент:

Др Влада Станковић Теофиловић Бојана ИС 11/56

Садржај:

1. Увод ...................................................................................................3
2. Болест и смрт Алексија I Комнина..................................................4
3. Закључак.............................................................................................9
4. Литература.........................................................................................10
1. Увод; ,,Алексијада“Ане Комнин

Ана Комнина рођена je крајем 1083. г. као кћи цара Алексија I Комнина и царице
Ирине Дуке. Одмах по рођењу верена je са Константином Дуком, синовцем раније
збаченог цара Михаила VII Дуке (1071—1078). На тај начин нова династија Комнина
везана je ca ранијом, династијом Дука, чиме je учвршћен њен положај. Међутим,
Константин Дука je умро млад, па се Ана 1097. г. удала за истакнутог члана византијске
аристократије, Нићифора Вријенија. Taj брак трајао je све до 1138. г. и, по свему судећи,
био je веома срећан. Познато je да je Ана 1118. г., приликом смрти свог оца, цара Алексија,
покушала да осигура царску круну за свог мужа и да није презала ни од атентата на живот
свог брата Јована, да би то постигла. Неуспех овог покушаја довео je до повлачења Ане и
Нићифора из политичког живота, a после смрти мужа Ана се потпуно посветила
литерарном раду — писању „Алексијаде". Постанак овог дела такође je везан за Нићифора
Вријенија. Царица Ирина била je, наиме, затражила од њега — као веома образованог
човека и доброг зналца књижевности — да опише живот цара Алексија. Вријеније je
започео ту биографију, али je његово дело остало недовршено, па je Ана након његове
смрти наставила са радом. Тако je настала „Алексијада". Ана je била и довољно обдарена и
довољно образована да овакво дело напише. Већ у младости почела je ca великим жаром,
да проучава античку митологију и филозофију, затим књижевност, поезију, теологију и
историју, a бављење реториком обогатило je њен литерарни стил и ударило му посебан
печат. Била je, уз то, упућена у математику, медицину, географију и друге природне науке.
Једном, речју, Ана je веома млада стекла необично широко образовање. 1

Пишући ,,Алексијаду“ сaмa Ана на више места изјављује да ће писати објективно,

„заборављајући љубав и мржњу“ како историја и треба да се пише, упркос чињеници да је
њен отац главни лик , али се не може отети утиску да дело има јак панегирички набој
настао из побуде да преувелича очеве заслуге за хришћанску веру .

1
Б. Крекић, Византијски извори за историју народа Југославије, 367
2. Болест и смрт Алексија I Комнина

Костобоља, односно подагра, гихт или улози, како се ова болест јос назива, била је
широко распрострањена у средњем веку па самим тиме од ње нису били поштеђени ни
поједини византијски цареви. И Ана Комнина у историјском спису „Алексијада”, у ком је
описала владавину свога оца Алексија Комнина (1081-1118), помиње како је он боловао од
подагре. Будући да је учена принцеза нагласила да од те болести претходно није боловао
ниједан од њихових предака, можемо да закључимо да је добро знала како се костобоља
преноси наслеђем. Међутим, да неко од њених читалаца не би помислио да је оснивач
династије Комнина костобољу стекао као љубитељ лагодног живота и разноврсних
уживања, Ана Комнина објашњава порекло цареве бољке за коју каже: „та звер, болест
ногу, попут склупчане змије устремила се на њега” 2. Једном приликом, док се надметао са
својим такмацем и пријатељем Татикијем, овај је пао с коња право на цареву ногу.
Алексије Комнин издржао је јак бол у чашици на колену и дуж целе ноге, али му није
придавао значај. Штавише, мало је залечио ногу, бол се смирила и он се вратио својим
уобичајеним делатностима.3 Овај случај, наглашава Ана Комнина, био је први узрок очеве
бољке, а онда наводи и остале.

Одмах у наставку принцеза износи и други, по њеном мишљењу очевиднији узрок

очеве болести. Радило се о једноставној чињеници да је, испуњавајући своје владарске
обавезе, Алексије Комнин готово даноноћно примао велики број Латина. Ана Комнина
употребила је хиперболу да је дошљака са Запада било више него песка у пустињи или
звезда на небу. Ту се, наравно, мисли на пролаз учесника Првог крсташког рата кроз
Цариград 1096/1097. године. Он је са свима учтиво разговарао и стрпљиво слушао њихова
брбљања стојећи попут статуе од бронзе или каљеног железа. У чињеници да су такви

2
Р. Радић, Костобоља у историјским делима Михаила Псела и Ане Комнине, Повеља 2 (Kраљево 2003) 146 –
151

3
Alexias XIV 3
званични пријеми били многобројни и да су веома дуго трајали – понекад чак до „трећих
петлова” или појаве првих Сунчевих зрака - принцеза види другог узрочника очеве
болести. Од тада до краја живота, наставља она, у одређеним временским размацима цар
је имао нападе реуматизма праћене великим боловима које је јуначки подносио.4

Ипак иу тим тренуцима ауторка истиче његову хришћанску врлину и побожност:

,,Заслужио сам бол. Долази на мене праведно због мноштва мојих грехова. 5

Као тећи разлог цареве болести принцеза наводи загонетну примедбу о постојању
једне особе која не да је била узрок болести , него је била и ,,сама болест и њен најгори
симптом“: „…али можда је постојала једна особа која је допринела овој болести и чак
повећала (његове) патње… Премда је царица премазивала медом овај пехар (из којег је пио
горчину своје болести) и доприносила да његове патње буду умањене, и премда је била
његов непрестани чувар, ипак овај човек мора бити додат нашем опису и може бити узет
као трећи разлог цареве болести. Он није био само тренутни, већ најјачи узрок… Јер га
није напао само једном и нестао, већ је био увек присутан и његов пратилац… Ако се само
поразмисли о природи тог човека, он није био узрок болести, већ заправо сама болест и
њен најгори симптом.“6

Ту ауторка остаје недоречена. Иако у наставку текста каже да ће у ,,достојном

тренутку“ открити ко је тај човек то се до краја дела не догађа.

Можда се иза те особе крије управо Јован Комнин, што би у пренесеном значењу
говорило о томе да је Ирина Дука Алексија лечила од те ,,зле болести“, њиховог сина (?).
Чињеница да је Алексије у последњим годинама свог живота отворено подржавао Јована
Комнина насупрот женском клану Ирине Дука и Ане Комнин, можда указује на то да се
ове Анине инсинуације могу односити на Иринине покушаје да „преобрати“Алексија на
правилан избор наследника? Готово је немогуће доказати шта се крије иза поменутог

4
Аlexias XIV 3

5
Аlexias XIV 3

6
Аlexias XIV 3
 екскурса, али сам опис Алексијеве смрти додатно оснажује наше размишљање о овом
проблему.7

Сама болест задавала је цару доста проблема али он није дозволио да га то омета у
обављању државних послова. Ана приказује свог оца као човека равног античким
јунацима, Херкулу или Александру Великом, који занемарујући своју болест, иако није у
стању да седи у седлу већ се вози у кочији, креће у рат против Турака оправдавајући тиме
своју улогу апостола хришћанске вере коју му је ћерка доделила. У тим тренуцима кад је
болест Алексију стварала огромне невоље о њему је бринула и тегобе му олакшавала
супруга Ирина Дука. Штавише, царица је управо због цареве болести пратила Алексеја и
на појединим његовим путовањима и ратним походима. 8

У последњем поглављу Алексијаде, описујући напредак очеве болести, његове

последње дане и смрт, Ана напушта донекле улогу историчара и објективног посматрача
ствари коју је током читавог дела потенцирала дајући том поглављу један потпуно лични
тон.У тим моментима доминира елемент њеног личног сећања у коме цареву смрт
доживљава као највеће разочарење и губитак који никако не може бити
надомештен.Створивши идеализовану слику живота и дела свог оца она не оставља ни
најмању наду у боље дане и веру у његове наследнике: ,,Наша будућност је била неизвесна
и узбуркана. Наш живот је био потресен, а страх и опасност су лебдели над нашим
главама.“9 На то се надовезује и још злослутнија Алексијева изјава којом је прекинуо
Иринино јадиковање над својим креветом: ,, Зашто се на овај начин препушташ болу због
моје смрти, и примораваш нас да исчекујемо крај који хрли ка нама? Зашто не мислиш на
себе и потешкоће које следе уместо што се предајеш болу који те је преплавио?” 10 Царева
болест се упркос напорима дворских лекара све више компликовала и реума се из
екстремитета раширила по читавом телу. Поред тога имао је и нападе

7
Лариса Орлов, Ана Комнина-аутобиографске белешке, стр.15

8
Аlexias XV 5, 386
9
Аlexias XV 11,12
10
Аlexias XV 11
гушења, па је највероватније боловао и од астме. Али , када је царев стомaк отекао и
постао веома изражен, а његова стопала, такође, отекла и грозница овладала његовим
царским телом, лекари су прибегли методи сагоревања притом скоро и не мислећи на
грозницу. Али све је било бескорисно и узалуд, чак ни сагоревање ране није било од
помоћи, а његови дигестивни и респираторни органи су остали у лошем стању. И сада, као
из неког другог разлога, реуматизам је захватио ресицу и непца, како би то лекари рекли, и
његове десни су натекле, једњак је зачепио, а језик је натекао, па су путеви за храну били
сужени и затворени до крајњих граница, а ужасна невоља глади се указивала пред нама.11

Све то је, упркос напорима да му се помогне, водило ка неминовном крају.

Ана је била та која је увек била свеприсутна , припремала оцу храну и носила му је,
мерила му пулс и консултовала се са лекарима. Такво постављање себе у први план је
донекле и разумљиво јер је ипак дело настало на основу њеног сећања, али она не
заборавља и остале женске чланове породице. Истиче и пожртвованост царице Ирине
Дука која је бесане ноћи проводила уз болесног цара, затим и ,,омиљена сестра
Марија“,,која је била налик оној другој Марији, није седела крај ногу нашег владара, као
она тада, већ крај његовог узглавља, и приносила му је воду.“ 12 (овде се мисли на девицу
Марију која је пожртвовано мировала крај Исусовог тела а и сам Алексије је , као и
Исус,био окружен верним женама).Ту је свакако била присутна и трећа сестра Евдокија. У
одсудном тренутку Ана је била та која је оцу проверавала пулс и била је та која је дала
знак да је царевом животу дошао крај. Тада су се жене из породице Комнина могле
препустити јадиковању а сам тренутак када царица своју порфирну одору замењује
црнином , коју јој је за ту прилику обезбедила кћи Евдокија и сама удовица, ,,Имајући
одежду за тај тренутак и ту прилику, јер се већ сусрела са таквом несрећом“ 13 представља
симболичан заједнички одлазак цара и царице.

Истичући у први план своју љубав према оцу а затим и пажњу коју је цар добијао од 11

Аlexias XV 11,12
12
Аlexias XV 11,14
13
Аlexias XV 11,17

осталих женских чланова породице ,Ана ,чини се, чини последњи напор да бар укаже на
неправду која јој је учињена избором њеног брата за наследника престола. Зато не
пропушта прилику да упути критику на његов рачун : „У том тренутку видевши да се крај
ближи царев наследник је тајно напустио одаје које су биле уређене за болесног Алексија
и отишао да заузме Велику палату…“14

Шта се запаво догађало тих дана може се расветлити из дела других писаца, пре свега
Јована Зонаре и Никите Хонијата.

На двору су постојале две струје : прва царице Ирине којој је највероватније

припадао и њен син Андроник15 ( за кога Ана каже да јој је најдражи брат насупрот
Исаку ,кога не спомиње, а највероватнији разлог томе је његова подршка Јовану), која је
настојала, упркос царевој вољи, да обезбеди круну за ћерку Ану и њеног мужа, Нићифора
Вријенија и друга којој је припадао Јован, Алексијев наследник кога је подржавао трећи
брат Исак. Одлучујући битка одвијала се у одајама умирућег цара. Зараћене стране
буквално су отимале једна другој круну и ситуација је ескалирала до крајњих граница јер
се питање сукцесије решавало тог момента. Ово објашњава брзу и одлучну акцију Јована,
који је, не чекајући смрт његовог оца, преузео Велику палату и прогласио себе царем.16

14
Аlexias XV 11,17

15
Я. Н.Любарского, Анна Комнина: Алексиада, Вступительная ,са освртом на оригинално дело; Zon. XVIII,24

16
Я. Н. Любарского, Анна Комнина: Алексиада, Вступительная, са освртом на оригинално дело; Nic.Chon.,
p.15.

3. Закључак
 Ана Комнина , ћерка византијског цара Алексија , као монахиња описала је у петнаест
књига историју свога оца. Иако има пристрасан панегирички набој (настао из побуде да
преувелича очеве заслуге за хришћанску веру), зато што се у њеном обликовању служила
грађом из царске архиве, дипломатским актима, примерцима приватне преписке и
извештајима царевих војсковођа, Алексијада представља за данашњицу врло важан
историографски извор.

Пишући Алексијаду Ана кроз приказ своје блискости и љубави према оцу настоји да
легитимизује своје право на царски престо. Искрена љубав и посвећеност можда највише
долазе до изажаја у тренуцима када пише о очевој болести и његовој смрти.То су тренуци
описани на основу Аниног личног сећања у којима је главни протагониста управо она,
најстарија царева кћи, лишена царског права која остаје да оплакује смрт својих
најмилијих и да жали над својом неоствареном царском амбицијом.

Литература:
Я. Н. Любарского, Анна Комнина: Алексиада, издательство ,,Наука“, главная редакция
восточной литературьи, Москва 1965.
Anna Comnena:The Alexiad , - http://legacy.fordham.edu/halsall/basis/AnnaComnena-
Alexiad.asp

Влада Станковић, Комнини у Цариграду (1057-1185): еволуција једне владарске породице ,

Византолошки институт САНУ, Београд 2006.

Лариса Орлов, Ана Комнина-аутобиографске белешке , Београд 2010.

Р. Радић, Костобоља у историјским делима Михаила Псела и Ане Комнине, Повеља 2

(Краљево 2003)

Византијски извори за историју народа Југославије ,Том 3, САНУ, посебна издања,

Београд 1966.